Killer Joe (2011)

Режија: Вилијем Фридкин
Сценарио: Трејси Летс (по сопственом комаду)
Улоге: Метју Меконахи, Емил Хирш, Џуно Темпл, Томас Хејден Чрч, Ђина Гершон

Иако је овај филм нов и са неколико комерцијалних звезда, као и са прослављеним редитељем на челу (који је, истини за вољу, најплодоноснији период свога рада имао пре неких 40 година), никако се не може сврстати у мејнстрим, пре свега због материјала, који је благо речено узнемирујућ. Да ли због тога или из неког другог разлога, тек продукцијска кућа "Lionsgate" је малтене закопала овај филм и није завредео скоро никакву дистрибуцију. Знајући све то, нисам часио часа кад спазих рип са Блу-Реја на једном приватном торент тракеру. Претпоставка да ме чека нешто необично је била и више него тачна и могу да разумем контроверзу која овај филм окружује, али далеко од тога да не заслужује пажњу. Надасве је необичан, то је тачно, али не треба га пропустити, ако имате стомак за то.

Убица Џо

Када дугови притисну младог Тексашанина, са остатком своје поремећене фамилије планира убиство омражене мајке, да би покупио полису осигурања, испланиравши да за посао искористи пандура, који има посао "са стране" као професионални плаћени убица, који инсистира да му се плати унапред, без изузетка. Пошто је то немогуће, крећу проблеми...

Пре него што почнем причу о самом филму, желим да упозорим на неке ствари. Даме, ако Метјуа Меконахија доживљавате искључиво као персону из малоумних "романтичних комедија" у којима је играо и замишљате га као мужјака који ће вас шетати по Италији и нежно водити љубав с вама у соби испуњеној мирисом јасмина, молим вас, прескочите овај филм. Разбиће вам се илузије. Само баците поглед на други коментар на датом омоту и буквално га схватите. С тим у вези, због целокупног тона којим одише, црног хумора којим је обилато прожет, неколико не скоро виђених сцена бруталног насиља, те сцене са извесним пилећим батачетом, ово никако, али НИКАКО није филм за млађе од 18 година, нити за особе са слабим виталним органима.

Стога можда и не чуди "бункерисање" које је филм доживео.
Вилијем Фридкин није редитељ за кога можете да кажете да прави само успешне филмове, али је седамдесетих имао серију пројеката да се смрзнеш. Почело је са "Француском везом", прворазредним акционим филмом, који је уграбио Оскара за најбољи филм, а статуу за најбољег глумца донео Џину Хекмену за улогу Попаја Дојла. Наставио је култним хорор насловом "The Exorcist", да би затим направио врло добар римејк (што је contradictio in adjecto, али је овде то заиста случај) француске "Наднице за страх", под називом "Sorcerer". Занимљиви су и "The Brink's Job", као и контроверзни "Cruising" са Ал Паћином, мада реално нису квалитетни као поменути. Оно што је сигурно је да је снимио свој најбољи филм после више од тридесет година. Прича није Бог зна колико оригинална, али изванредна глума већине укључених, као и смелост са којом је реализован га макар мало уздижу у односу на просечне кретенизме данас присутне у Холивуду.

Нема изузетака

Оно што се мора најпре поменути је фантастични Меконахи, који баца кроз прозор све оне своје "пожељни дечко са плавим локницама" улоге и толико заводи гледаоца да, иако знамо да је лош момак, хватамо себе како навијамо за њега, прво јер је тако убедљив, а друго, јер је окружен кретенима који заслужују добру лекцију за своје понашање. Јако желимо да видимо како ће се све одиграти, а добијамо много више него што смо очекивали, јер се полицајац и повремени серијски убица од заводника претвара у морбидног психопату пар екселанс и оставља гледаоца са изразом лица који човек има кад га неко шутне у међуножје.
И поред свега, тешко нам је да саосећамо са породицом, која цела, не трепнувши, пристаје да убије своју бившу чланицу за реално мизерну суму новца (ма каква она била) и од почетка нам је дато до знања да имамо посла са гомилом уврнутих и болесних ликова (не баш "Тексашки масакр уврнутих и болесних", али свеједно). Емил Хирш је добар глумац, чијем лику Криса, дужног дилера, није дат довољно инспиративан сценарио, те се понекад чини да није најадекватнији за улогу. Ђина Гершон овом улогом подсећа све зашто је била један од секс симбола пре одређеног времена. Одлично се снашла у улози екс порнићарке, сада маћехе, која жели за себе део колача иако формално није део породице. Још од првог кадра видимо да припада ту где је. Испоставља се, ипак, да има више везе са причом него што се у почетку чини, што јој неће донети ништа добро.

Све због парчета папира

Томас Хејден Чрч делује старији него што јесте и удобно му је у кожи наизглед незаинтересованог оца Ансела, који ће захтевати одговоре на многа питања када се открије да је полиса другачија него што се мислило. На моменте трагичан, а на моменте урнебесно смешан лик потпуно промашеног човека је одлично избалансиран. Али, Џуно Темпл, у лику Крисове сестре Доти је та која, поред Меконахија краде шоу. Девојчица која није будала, али је опет сва од наивности се некако уклапа у тај дивљи, морбидни тексашки свет у коме се жене третирају као стока. Она одмах развија чудну допадљивост према Џоу, зато није ни чудо што њему пада на памет спасоносна опција да је задржи као залог. Њихов однос, као и сам сценарио запада у свет гротеске и црног хумора, можда чак и преко мере. Иако се једино за Доти можда може наћи какво-такво морално оправдање, иако је свакако луда, и она ће до краја филма склизнути преко границе. Тешко је осетити било какву емпатију.
Режија је мајсторска, атмосфера се гради и напетост осећа у ваздуху у најбољем фридкиновском маниру, тескоба је свуда присутна, фантастична фотографија Калеба Дешанела, петоструко номинованог за Оскара, је један од најважнијих фактора. Замерке које треба изнети су флуктуирајући квалитет сценарија, који варира од генијалног (где се бриљантно стапају морбидна гротеска и ламент о људској нехуманости и општем недостатку саосећања) до дискутабилног, где се у многим сегментима непотребно претерује.

Is that who she is?

Када поменута бруталност достигне врхунац, у многим сценама она више тера на смех него на шок, некако све то није најбоље избалансирано, а чини се да тај климакс мало предуго траје. Вероватно је и развој појединих ликова могао да буде нешто бољи, мада је ту постигнуто оно главно - предочено је колико су сви нехумани и поремећени. Крај је прилично контроверзан и вероватно ће још више поделити гледаоце. Завршница најлудачкије и најкрвавије породичне вечере још од Тита Андроника сигурно никог неће оставити равнодушним. Неки ће је сматрати генијалштином, у маниру најапсурднијих црњака, а другима ће опет оставити низ отворених питања и изазвати "пих" реакцију. Све зависи како гледате на то. Ако уопште издржите до краја после свега што сте видели.
Овај филм би се могао савршено оценити ако би се посматрао као треш палп штиво "Б" продукције чији је примарни циљ да забави искључиво обожаваоце тог поджанра. За некакву озбиљну драмску причу о ружном свету у којем живимо, са евентуалном надом за неку филмску награду, требало је ипак задржати виши ниво озбиљности и додати још мало "уметничке" естетике. Мада, мирне душе могу да кажем да је Метју Меконахи заслужио номинацију за Оскара, у то нема сумње. Али, зна се колико су чланови Академије наклоњени филмовима у којима све пршти од најцрњег хумора, гротеске, психичког и физичког терора и бруталности.

Не могу да дозволим да је имаш

Да резимирамо - онима који воле набројане елементе, овај филм ће лећи као будали шамар - нарочито имајући у виду фецес који Холивуд избацује у лопатама. Да, повремено је јако тежак за гледање. Да, неки ће хтети да повраћају. Да, далеко је од савршеног, има мане и неће га бити лако прихватити као сасвим озбиљног. Али, позитивне ствари, од којих сам неке већ побројао су и више него довољан разлог за погледати га (ако испуњавате 18+ и "чврст стомак" услове). Пре свега, освежавајуће је видети да је неко из старе гарде, која се већином успавала и прави кататоничне испртке од филмова за масе које би да убију време, способан да направи филм који има cojones и баци у креч холивудске мејнстрим клишее.

ОЦЕНА: 4 -