Heavenly Creatures (1994)

Режија: Питер Џексон

Сценарио: Френ Волш/Питер Џексон
Улоге: Мелани Лински, Кејт Винслет, Сара Пирс, Дајана Кент


Овај филм би се могао најавити као Питер Џексон каквог још нисте видели. Није ништа спорно око визуелне спектакуларности његових најпознатијих филмова, али чак и најмлађи гледаоци, а и они мало старији који се одушевљавају Толкином, требало би да знају да постоји "Питер Џексон пре Питера Џексона". Новозеланђанин је најпре кренуо са хорорима "Б" продукције. "Bad Taste" (1987) је снимљен готово без буџета, у њему игра сам Џексон и "пола фамилије". Затим долази мали сплетер класик "Braindead" (1992), испуњен хектолитрима крви и неким урнебесним моментима, који је доживео приличан успех. Још један излет у хорор је комедија са језивим примесама "The Frighteners". (1996). После тога је дочекао прилику да режира адаптацију једне од омиљених књига из младости (и успут заради заиста озбиљне паре), а остало је историја. Сви знамо како је прошла прва трилогија по Толкину, а и ова друга која је у јеку, има све предуслове да разбије све благајне, иако је ипак количина одушевљења знатно мања.  Ипак, између сплетерфеста 1992. и тихе језе 1996, Џексон је урадио још нешто, другачије од свега што је снимио пре, али и после њега.

Небеска створења

Пре приче о самом филму, треба рећи да је ово дебитантска улога сада већ озбиљне и велике глумице за својих 37 година, а то је, наравно, Кејт Винслет. Поред ње, филм је избацио у орбиту и њену партнерку Мелани Лински, која потом није достигла висине своје колегинице.
Ово је практично једини излет Питера Џексона у драму/трилер. Са изузетком можда "The Lovely Bones", који је опет пре свега фантазија. Овде се ради о драстичним мерама које две тинејџерке предузимају када родитељи угрозе њихово необично пријатељство. Прича је истинита и случај је потресао Нови Зеланд у првој половини педесетих година прошлог века. Сјајан маневар Џексона је био тај што, уместо да се усресреди на злочин, суђење и ствари након њега, он се одлучио да прича буде о интензивном пријатељству две девојке, њиховом одрастању у не баш здравом окружењу и уопште, околностима које су до злочина довеле. Он и његова сарадница и партнерка у стварном животу (ко је рекао Синиша и Љиљана Павић?!), Френ Волш, су написали сјајан сценарио, бритак, интелигентан и без претераних назора о "политичкој коректности", што је такође велики плус. Стојим иза тврдње да је ово један од најбољих филмова Питера Џексона на више нивоа. Најпре, он је пример фантастичног сторителинга, те се упознајемо са две јунакиње, једном незграпном и непривлачном, а другом новом, егзотичном и мало пребистром и преотвореном за своје године. Обе су аутсајдери на свој начин и брзо се проналазе, а брзо и схватају да имају доста тога заједничког. Неатрактивнија половина овог тандема је брзо фасцинирана својом другарицом, њеним интересовањем за оперу и филм, па се одмах види да ће њихова прича вероватно превазићи оквире обичног пријатељства.

Пријатељство

Уверљиво су приказане сцене које имплицирају снагу везе између две девојке, редитељ је искористио прилику да ефектно истовари фецес по религијским догмама и догмама уопште присутним у то време, тако да Кејт Винслет даје и добар социјални коментар везан за то време. Неколико сјајних комичних елемената везано је за Орсона Велса ("the most hideous man alive"), док је ипак присутно макар невољно дивљење током пројекције "Трећег човека", док је на пример Џејмс Мејсон за дивљење и "светац". Сјајно је укомпонован и елеменат фантазије који се тиче ликова из непостојећег романа, те се лако види Џексонов каснији спецификум и лако је поверовати у девојачку машту. Иако се готово од почетка види шта ова повезаност подразумева (макар за буцмасту и непривлачну Полин), тек се постепено утврђује да постоји нешто више и потребно је признати и себи, а и другој страни да ту има нешто више и то је приказано изузетно суптилно и лепо. Тек при самом крају веза отворено прераста у више од пријатељства и јасно је да се неће тек тако окончати.

Кејт Винслет и Мелани Лински

Глума је и више него првокласна, изрази лица Мелани Лински говоре више од хиљаду речи, једна средњошколка од 16-17 година, откривена десетак дана пре почетка снимања је објаснила како се глуми. Потпуно је ушла у свет повучене Полин, која се временом потпуно предаје измишљеном свету из никад завршеног романа. Што се тиче Кејт Винслет, многи замерају да је њена глума претерана и да се превише труди, што уопште није на месту. Њен лик је прожет мегаломанском илузијом и од самог почетка се (превише) труди да искаже узвишени статус и положај, док је све то уствари маска којом она крије разочарење у сопствене родитеље и њихов развод. Дакле, без обзира на привидне различитости, јунакиње имају превише тога заједничког да би се тек тако раздвојиле (што се принудно дешава због помисли на лезбејство). Још једна сјајна ствар су аутентични одломци из Полининог дневника до кога је дошао Питер Џексон. Он је поред тога разговарао са људима који су познавали овај пар како би што боље одразио стварност. Нарочито је занимљива чињеница да је Полин пробала и мушку љубав, али да то није оставило готово никакав утисак, што је велика ствар у односу на претходно виђено. Ту једина слабост лежи у типичној тинејџерској заблуди да ће моћи да се извуку и спасу казне.

Чарлс и Дебора

Генијалан је приказ два пара родитеља који осуђују нездрав однос (који то свакако јесте, иако ни изблиза није узнапредовао колико мисле), док свако од њих има нешто за шта би се могао осудити. У томе и јесте занимљивост овог филма, приступљено му је из правог угла. Мегаломанија и једне и друге (обе су у томе, тачније у фантазији виделе излаз, с тим што је једна на то навикла, а другој је то била оаза) их је на крају крајева коштала свега. Саундтрек је адекватан и у складу са датим приликама. Нови Зеланд је сјајно окружење за дата дешавања. Још једна од мањих замерки би можда могла бити да филм има недовољно мрачан тон за дата дешавања, али опет, у питању су тинејџерке, па је вероватно циљ био показати безбрижност у том смислу. Мелани Лински се вероватно због тога невероватно добро уклопила, а кад је, рекох, у питању Британка, тај њен over the top манир је у складу са њеним карактером. Ионако су скоро сви глумци бирани да физички личе на своје ликове. Упознавање са њиховом психологијом, уз осврте на неке друштвене феномене у репресивном окружењу је одлично.

Нема раздвајања

"Tis indeed a miracle one must feel,
that two such heavenly creatures are real"

Још већу језу производи чињеница да се догађај стварно одиграо. Две тинејџерке су толико ушле у своје улоге да су се једна другој обраћале на исти начин и ван укључених камера, што је додатно допринело веродостојности. Ситне мане би могле да се претворе у нешто веће кад бисмо били ситничари (то се односи пре свега на фантастичне делове и на неке сасвим споредне аспекте ове приче). Овако, ово остаје сјајно снимљен и још боље реализован материјал чија истинитост додаје на тежини, а глума Мелани Лински и Кејт Винслет је за причу. Још једном понављам, по цену тога да ме ставе у топ - ово је вероватно најуспелији филм Питера Џексона кад је у питању инспиративни мувимејкинг - Господар прстенова јесте добар, али је немогуће у потпуности испратити књиге чиме се одмах губи на тежини - а и увек сам их посматрао више као визуелне спектакле него било шта друго, чему говори у прилог једанаест Оскара за неглумачке категорије за "Повратак краља".

ОЦЕНА: 4 -