Југословенске серије (5): Више од игре (1976)

Сценарио: Слободан Стојановић

Режија: Здравко Шотра

Број епизода: 9

У главним улогама: Петар Божовић, Никола Симић, Љиљана Драгутиновић, Павле Вуисић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Жика Миленковић, Слободан Ђурић, Велимир Животић, Никола Милић, Михаило Бата Паскаљевић, Мића Томић, Весна Малохоџић, Зоран Радмиловић, Љубомир Убавкић - Пендула, Драгољуб Милосављевић - Гула, Олга Станисављевић, Слободан Алигрудић

Ако бисмо морали да нагађамо шта је учинило ову серију тако популарном, поред очигледног квалитета, то би био уникатан спој интересантних прича о становницима једне варошице током десет турбулентних година и повезаност са фудбалом, који је дефинитивно за народ овде увек био нешто много више од игре, иако смо реално и у најбоље време били далеко од неке силе. Повезаност интригантних ликова, превирања, политичких игара и најважније споредне ствари на свету кроз интелигентан Стојановићев сценарио учинио је ову серију једном од највољенијих у историји наше телевизије, и то са пуним правом. Није остала предуго, успевши да кроз само девет епизода исприча занимљиву причу спојивши шарену лепезу ликова, фудбал, политику, почетак рата и све што уз то иде. Иако је можда повремено превише уроњена у носталгију (то јој заправо, са ове дистанце, може бити само квалитет), ова серија ни данас није изгубила на актуелности, јер подсећа на универзалне вредности, на све најбоље и најгоре што исплива на површину у тешким временима и на све оно што остаје у причама наших предака. Више се не репризира толико често, али нисам срео буквално ниједног човека који је не воли, а за то постоје добри разлози које ћу у наставку покушати да изложим што сувислије.

У измишљеној варошици по имену Градина, преплићу се животи многих ликова кроз период од десет година, од велике економске кризе 1931. године, преко препорода и судара са фашизмом, па све до 1941, године устанка. Посебан део серије представља и ривалство Радничког и Грађанског, два фудбалска клуба, где је утакмица увек најважнија само на површини, а оно више од игре је суштина свега.

Серија је делимично снимљена још 1975. године, завршена наредне, а епизоде су емитоване 1977, почевши од 17. априла. Последња епизода је емитована 12. јуна, а из потпуно непознатих разлога, епилог на крају 9. епизоде је у потпуности избачен после неколико реприза. У питању је прва серија наше телевизије у колору и први урадак који је оживео фудбал као феномен. Сценариста и редитељ су били љубитељи фудбала, а ако се не варам, Шопола је у поменуто време био и члан Звездине управе, те је био редован на утакмицама. Пошто се дружио са Душком Радовићем, навијачке страсти и пецкања су му била добро позната, што је пренето и у саму серију. Неко ће се можда упитати шта је једна тако добронамерна, носталгична и наизглед ванила серија тражила годину и нешто дана у бункеру. Шопола генерално кроз каријеру воли да се представља као субверзивац који је често долазио у сукоб са главнима и одговорнима, али бих рекао да је много чешће био безбедна варијанта која у највећем броју случајева није таласала, лако се уклапајући у општа места уобичајеног наратива о добрим и лошим момцима. Ипак, одређена размимоилажења јесу постојала, и на прво пуштање, екипа је добила списак од 36 ставки које је потребно изменити. Дошло се до неке врсте пат позиције јер су Стојановић и Шотра променили ствари које су сматрали мање битним за причу, оставивши оно најважније нетакнутим. Ко зна докле би све трајало да се није појавио један разуман човек међу главешинама, некакав председник уметничког савета или шта год, и рекао да се серија прикаже. Тако је и било и брзо је постала огроман хит међу гледаоцима. Међутим, шта је било спорно, кад су комунистички настројени ликови третирани са великом симпатијом, кад је Раднички победио Грађански, кад су комунисти повели борбу, а Лека Банкрот испрескакао агента кога глуми Слободан Алигрудић?

Радило се управо о томе да није било довољно јасне поделе на добре и лоше момке, те се овој серији приписује ревитализација тзв. грађанског сталежа. До тог времена су, када нису сатанизовани, припадници грађанског сталежа приказивани искључиво комично, попут рецимо "Позоришта у кући", где Снежана Николајевић и Васа С. Тајчић служе за спрдњу, а понекад и гротеску (наравно, врхунске креације Олге Ивановић и Драгутина Добричанина су спречиле неукус по том питању). Овде су људи некомунистичких афинитета приказани са топлином и људскошћу, а неретко у току серије су и доминантни у односу на остале, попут Николе Симића и Зорана Радмиловића. Јасно је да због својих убеђења нису ништа мање вредни од осталих и да су написани са великом симпатијом, и то је оно што је надлежнима нарочито засметало. С тим у вези, треба се сетити и једне друге сарадње Здравка Шотре и Слободана Стојановића, серије "Учитељ" и филма "Идемо даље" где (ни мање ни више) Велимир Бата Живојиновић игра Шопенхауера, заробљеног Немца који није зао, напротив. Стојановић се није плашио да изазива устаљени наратив, што је допринело много богатијим нијансама свих ликова. Људи из две групе су живели једни са другима, уважавали се и поштовали, не допустивши да их подели различито убеђење, што у неку руку ставља серију "Више од игре" изнад идеологије, иако је на моменте јасно обојена, као што сам и назначио. Ипак, та универзалност је један од већих разлога што је серија и данас популарна и вољена, а одређене реплике се и данас цитирају, јер, ко би их заборавио. Највећи квалитет је, дакако, у сценарију, као и код свих најбољих производа седме уметности, али не смеју се заборавити изврсне глумачке креације о којима ће бити речи у наставку, а повремено (што се није често дешавало кроз каријеру) и Шополина добра решења.

Снимало се у Пожаревцу и Ивањици, а првобитно је било планирано преко петнаест епизода. Серија је прво понуђена Радошу Новаковићу, коме је све то деловало напорно са већ шездесет година (уосталом, пар година по емитовању је и преминуо), а потом је понуђена Шополи. Новаковић би био веома интересантан избор као човек из истакнуте породице интелектуалаца који је, премда првоборац и левичар, и сам често био у сукобу са владајућом врхушком као космополита и често несхваћени уметник. Прећено му је покушајем забране рада, покушали су да му обришу минули рад (пре свега "Софку" и "Песму са Кумбаре") и чињеницу да је оснивач "Атељеа 212" у згради "Борбе". Такође треба знати да је лично он оставио чувену псовку у филму "Марш на Дрину" тако променивши историју кинематографије, а и значајно је помогао да то остварење уопште угледа светлост дана. Но, да се вратим на серију, сценарио је њен главни адут и одлично су, као и у свим најбољим остварењима, избалансиране комедија и озбиљност. Ово је једна од оних серија које ће нам аутоматски измамити осмех на лице чим на њих помислимо, и пре него што се погледа нека од епизода. Једно је јасно и непобитно - све серије епохе које служе да нас подсете на лепша времена, зеленију траву и јаркије светло попут "Монтевидеа", "Било једном у Србији", "Бићемо прваци света" и сличних су изашле испод шињела "Више од игре", само што се са истом не могу упоређивати ни по једном параметру. У њима једноставно готово ниједног тренутка ништа није заиста на талону и некако је све сувише "сејф" и "ванила", што би данашњи млади рекли. "Више од игре" свакако има такву поставку, али време у коме се ликови налазе их доводи у реалну опасност, што, уз паметан начин на који су конструисани, доноси велики квалитет. Како то обично бива, они се, кад дође стани-пани, показују у правом светлу и притерани уза зид показују много тога што су дотле успешно крили.

Наравно да огроман део успеха серија дугује феноменалној глумачкој екипи. Огромно умеће комплетне поставе не чуди ако се зна да је у серији глумило готово све што вреди од целокупног нашег глумишта, осим неколико изузетака. Успели су да удахну живот шароликој галерији карактера која изванредно дочарава живот у малом месту, све слоге и размирице, радости и муке, прославе и опасности. Међу припадницима различитих политичких опција нема мржње, већ се упркос неслагањима одржава мирољубива коегзистенција уз пецкање и зајебанцију. Тежак је задатак издвојити било кога, од Данила Живића у тумачењу витког Пере Божовића, кога убеђења доводе у сукоб са погрешним људима, а самим тим и њему блиске људе, укључујући и верну му бабицу Милицу која стоички подноси све и остаје уз њега до краја као прототип свих оних жена које су у срећна и мање срећна времена биле стубови куће и оличења смерности. Петар и Љиљана су освојили награду за глумачки пар године. Бриљантни Паја Вуисић као Лека Ћопић Банкрот доминира сценом кад год се појави, било то "лагање" о тешкој будућности, сасипање истине у лице арогантном антикомунистичком агенту или онај последњи шипак који остаје као порука окупационим властима и немогуће га је склонити. Никола Симић блиста као биоскопџија Мирослав Илић звани Гуливер, који не пева, али зато мајсторски препричава радњу Бен Хура пуном биоскопу, спортски трпи шишање после пораза и прикладно зезање, пушта инаџијске поруке током биоскопских пројекција и понавља их окупатору у брк упркос неповољном исходу за њега (та "Опет добро" сцена је вероватно једна од бољих у историји наше телевизије). Затим Зоран Радмиловић као Миша Шљивић, из угледне грађанске породице, који никад никакве везе са комунистима није имао, али нема проблем да заузме праву страну кад пригусти, и то на радикалне начине, од ношења траке до изазивања немачког официра на двобој. Толико је усавршио мргуде који много више крију него што показују да практично није морао ни да глуми, увек уз потлачене и унесрећене, као сваки човек од интегритета. Наравно, треба се дотаћи и локалне врхушке коју понајвише дочаравају Жика Миленковић и Бата Животић, те њихових послушника у ликовима Бате Паскаљевића и Миће Томића. Женска подршка не заостаје, пре свих од Калиопе и Симоне у изузетним тумачењима Олге Станисављевић и Весне Малохоџић. Наравно, похвале иду од свих који су се појавили у већини епизода до оних који су засијали у само пар њих, јер су сви одреда били изванредни. Памти се, на пример, Бецић Воје Брајовића кога је у фудбалу дублирао Зоран Филиповић, Костоломац несуђеног Шурде, Бобише Ђурића који је несрећно страдао недуго по снимању, кум Гара Циге Миленковића, Душан Почек као берберин, Горан Султановић и Јосиф Татић као Бенеш и Јагодинац, и многи други. Глумачка постава је заиста била огромна и сви до једног су оправдали поверење.

Глумци су у више наврата успели да врхунском игром оплемене одређене сцене тако да и режија изгледа одлично, упркос томе што је највећим делом занатско-пешачка, како Шопола једино и уме (хвалио сам је као једну од његових најбољих, али то не значи да је за било какав уџбеник, бар мени као лаику тако изгледа). Ритам је апсолутно прави - по природи ствари, овакве "разгледница" приче иду спорије, али није уопште било потребе за већим бројем епизода као што је првобитно планирано. Девет епизода је било сасвим довољно да се прича исприча без разводњавања и усиљеног продужавања, иако је сасвим сигурно било прилике и могућности да се сними и наставак одмах по емитовању. Ово је, међутим, прилика да прозборим и о нечему што не зна превише људи и што сам и сам сазнао тек недавно. Слободан Стојановић је преминуо на самом почетку 2000. године, а у том тренутку је у припреми био поменути наставак. Сценаристу је прерана и изненадна смрт претекла у намери да уобличи нови серијал, а дотле је био спаковао две епизоде тог замишљеног уратка. Сценарио је објављен у сепарату часописа "Ју филм данас", где је, љубазношћу породице и трудом уредништва, допуштено замишљање како би евентуално изгледао тај наставак и да ли би уопште успео да приђе близу лествици оригинала која је постављена јако високо. Ја мислим да је боље што то никад нисмо сазнали (наравно, не у смислу да је добро што је писац преминуо), али има доста занимљивих идеја. Ево, на пример, како би гласиле прве реченице:

"Градина после петнаест година. Ништа се није променило, све се променило. Поредак који је хтео да овлада будућношћу, а да би њоме овладао, мора да преуреди прошлост. Највише је страдала садашњост, која је, као увек, никаква, час оваква, час онаква, као наша расположења. Вишак прошлости, вишак будућности, мањак садашњости".

Кад се макар овлаш прочита оригинални сценарио, да се приметити да га је Шопола максимално испоштовао, осим неких детаља на крају, чињенице да се град зове Бунар-варош а не Градина, као и недостатка одличног увода у првој епизоди који нас упознаје са градом и његовим становницима (што је можда и једна од најбољих ствари које је З. Ш. написао у каријери). Е, сад, оно што је написано у две нове епизоде оставља простор за одличне ствари, иако је завршена прва рука премали узорак за било какве сувисле анализе. Наратор је братанац Леке Банкрота Кумић који говори директно у камеру, генерал Данило је у Београду и растављен је са Милицом која води болницу у Градини, Белом је национализована апотека, Гуливер води биоскоп по повратку из логора, Бецић се бави црном берзом, Ђорђевића примају у партију, Васић постао рабаџија, Костоломац погинуо и постао народни херој, а Чолак постао важна личност као друг друга Ђуре Салаја. Наравно, постоји и тушта и тма нових ликова, а ту су и уклапања и неуклапања у нови систем - гашење Грађанског и пропаст Радничког, изградња споменика, брисање незаслужних са фотографије којом се завршава оригинални серијал, тумачење шипка и "Опрем добро" као испада малограђанштине, прекрајање историје од стране новокомпонованих...

Као што се види, има ту материјала за писање, јер су неке ствари, као и код Нушића, вечито актуелне. Почетком и половином прве деценије 21. века је већина глумаца из серије још увек била жива, мада вероватно старија него што би требало, али ипак је било ту радне снаге да се нешто изгура. Ипак, мислим да је боље што је све остало на првој серији и што свега можемо да се сетимо са носталгијом као кад гледамо стару слику са краја серијала. Утисак није покварен и серија се и данас, безмало педесет година касније, одлично држи и радо гледа, иако, како рекох, у последње време није баш често репризирана. И даље стоји постојано као парадигма кад је у питању оваква горко-слатка врста драме (уз "Грлом у јагоде"), а није да нисмо покушавали нешто слично више пута. Ипак, иако је јасно да би данас покушај снимања неке серије која има везе са овим универзумом био светогрђе (иако се аутори "Камионџија д.о.о" вероватно не би сложили), ова прича је нашла начин да и данас живи и осваја нову публику. То се дешава у форми представе која је на репертоар БДП-а постављена прошлог месеца. Представа има три дела и изведена је и засебно и заједно, при чему су сценариста Ђорђе Косић и редитељ Иван Вуковић за прва два дела користили познат материјал, а за трећи недовршени наставак као и остатак стваралаштва Слободана Стојановића. Велика глумачка екипа предвођена је Миодрагом Радоњићем (!) и то је отприлике све што о њој треба знати. И од њега и од још неких из поделе сам чуо да нису хтели да гледају серију да би ликовима дали лични печат и да би избегли поређења са њима. Други је пар ципела што неко ко има 40 година и бави се глумом такву серију још није погледао, али на такву и сличне срамоте смо већ навикли у претходним годинама и деценијама током срозавања свега што има везе са домаћом кинематографијом. Ако треба тражити нешто позитивно у свему, то је чињеница да ће (надам се) још неки млађи гледалац представе бити мотивисан да након ње погледа и серију. Добра је ствар што је званични канал РТС-а кренуо да избацује испеглану верзију, па тако прве две епизоде већ сада можете погледати на јутјубу, а ако вас не мрзи да сачекате, наредних недеља ће доћи и остале. За све остало, ту су хостинг сајтови и торенти.

Како без романтизације закључити текст о нечему што је толико обележило животе толиког броја људи? Тешко је бити потпуно објективан, али, ако би неке мане и постојале, оне би се можда односиле на повремену минималну њањавост и обојеност у складу са владајућим наративом (како сам рекао, има много симпатије и за супротно гледиште, и то јесте било проблематично, али серија вероватно никад не би ни угледала светлост дана да се више заузимала грађанска страна и да оштрица против власти (која сева у готово свакој епизоди, макар кроз по једну реченицу) није била максимално суптилна. Гледајте је, због смеха и суза, због чланова породице којих више нема, због детињства и младости, засигурно лепших од овога што живимо данас, због духовитог и бритког сценарија, савршене глуме, те музичке теме Војкана Борисављевића. Гледајте је да видите како се ни у данашње време много тога није променило, али да се без борбе свакако не може. Ми смо константно у некој врсти окупације већ деценијама уназад, али чињеница да смо били у стању да креирамо овакав телевизијски програм сведочи да потпуна пропаст ипак још увек није баш превише близу, иако се убрзано крећемо ка њој.

ОЦЕНА: 5-

Како је "серија ни о чему" постала најбољи модерни амерички ситком? - "Сајнфелд" из мог угла (1989 - 1998)

Сценаристи и аутори серије: Лери Дејвид и Џери Сајнфелд

Број епизода: 172

У главним улогама: Џери Сајнфелд, Џејсон Александер, Џулија Луи-Драјфус, Мајкл Ричардс, Вејн Најт, Џери Стилер, Естел Харис, Лиз Шеридан, Барни Мартин, Хајди Сведберг, Брајан Кренстон

Опште је позната чињеница да ми генерално више леже британски ситкоми од америчких. Нема то везе са тим кога више волим, ту нема победника, него је британски хумор ваљда сам по себи ближи мом сензибилитету и некако ми је увек боље пасовао. Кроз године се искристалисало пар америчких наслова у којима сам уживао, попут "Фрејжера" и "Сви воле Рејмонда". "Кафић уздравље" сам гледао као дете и допало ми се, али нисам поновио преко 30 година, па не могу да судим. У још понеком, попут "Бекера" и пар тинејџерских сам уживао, али то је реално друга лига. "Пријатељи" осим одређених епизода и ликова никад нису били моја шоља чаја, као ни већина оних са Фокс Лајфа. Да се оградим, "Офис" такође нисам још гледао. Међутим, још један ситком ми је увек измицао, осим спорадичних сцена и епизода и то на локалним телевизијама у доба кад је емитовање једва и завршено. Оно што морам да кажем је да сам, сада, у овим годинама, након по први пут одгледаних свих епизода апсолутно сигуран у једно. Бољи модерни амерички ситком од "Сајнфелда" не постоји и то ћу пробати да образложим кроз наредне редове. Унапред упозоравам да ће текст бити доста дуг, па ако немате стрпљења, сада је време да одустанете. Не знам хоћу ли убедити неког да први пут погледа ово, али унапред завидим на искуству ако таква особа постоји.

Неуротични стендап комичар Џери Сајнфелд покушава да остане читав решавајући гомилу проблема и упадајући у необичне авантуре са неколико подједнако откачених пријатеља, попут најбољег другара, вечито незадовољног, размаженог и самопрезира пуног Џорџа, опичене, врцаве и често фрустриране бивше девојке Илејн и ексцентричног комшије Крејмера. Ту су родитељи, рођаци, и разни упечатљиви епизодни ликови од којих свако оставља свој траг, попут необичног поштанског службеника Њумена, Џеријевог заклетог непријатеља.

Чим се мало поближе уђе у свет "Сајнфелда", може се приметити да је то пројекат рађен из љубави а не због пара или рејтинга. Спој два стендап комичара различитих сензибилитета се показао као добитна комбинација. Првобитан наслов је гласио "Стенд-ап" и требало је да буде лажни документарац од сат и по о развијању сценарија за наступ, међутим Ен-Би-Сију се то толико допало да је одлучио да претвори концепт у пилот епизоду. Ипак, нису баш били превише благонаклони јер је све ипак укључивало радњу која је на папиру незанимљива, те нису ни одобрили сезону. Рик Ладвин је био једини који је био убеђен да серија има потенцијал и, охрабрен позитивним критикама, те је понудио сопствени буџет да се сниме још четири епизоде, те је тако настала прва сезона од само пет епизода. После пилот епизоде, писцима је сугерисано да се убаци стални женски лик, те је, уместо планиране конобарице из прве епизоде, осмишљен лик Илејн и остало је историја. Крејмер се у пилоту звао Кеслер и имао је пса, али су идеје око њега брзо одбачене јер је било прекомпликовано имати га као сталног лика. Епизода "Опклада" је требало да открије да се Крејмер, који током серије 400 пута упада у Џеријев стан, зове Конрад, али та епизода није снимљена због приче у којој Илејн купује пиштољ. Крејмерово име, Козмо, се открива тек у шестој сезони, кад му се појави мајка. Једна од пракси коју је успоставио Лери Дејвид, а која се показала изузетно плодоносном на пољу комедије је "нема грљења и нема учења", односно да серија никад не постане сентиментална, да нема моралних лекција и да ликови никад не науче ништа из својих грешака. Ова серија је имала толико прилика да постане као друге и на срећу их је апсолутно све пропустила.

Честа шала у серији је да је Џери ужасан глумац, али то је била озбиљна брига за продуценте, те су га окружили екипом вансеријског комичарског талента - Џејсон Александер је био озбиљно име и у позоришним круговима где је освојио и Тони награду, Џулија Луи-Драјфус је бриљантна, једна од највећих комичарки и глумица уопште коју је модерна телевизија икад видела, а Мајкл Ричардс је глумац космичког умећа који је увек био максимално професионалан и кога је неопрезни расистички коментар (тачније, једна реч, и то у време када су ствари биле знатно мање осетљиве него данас) коштао много озбиљније каријере. Џејсон му је једном приликом одао велику почаст и рекао да кад год су њих двојица били номиновани за Еми у категорији споредног глумца знао је да ће изгубити, јер нико други не би могао на тај начин да одигра Крејмера, док би они који су били у комбинацији за Џорџа (нпр. Вејн Најт) могли да делују слично њему. То вероватно и јесте тачно, али могао бих цео есеј да напишем о неправди која је Џејсону нанета неосвајањем те награде (слично као и Питеру Бојлу у "Рејмонду"). Без њега "Сајнфелд" не би постојао такав какав јесте. Да скратим, Џери јесте слабији глумац од остале екипе, и можете сто пута видети како му од смеха игра брк кад не би требало, и то нигде не би прошло сем у овој ситуацији када глуми себе, или боље речено, верзију себе, стенд-ап комичара у разним авантурама. Кад су питали Џејсона Александера има ли разлике између два Џерија, овај је одговорио "Прави има немерљиво више новца".

Наравно да нема говора да је ово "серија ни о чему" како иде уобичајена шала, али је чињеница да заплети знају да буду банални и да су се из таквих рађале можда и најбоље приче. Иако је серија смешна од самог почетка, општи је консензус (са којим се и ја слажем) да је преломна епизода претпоследња у другој сезони "Кинески ресторан", која готово буквално усваја концепт да се у епизоди не дешава "ништа", тј. да нема класичну радњу која напредује. После тога се екипи све отворило и постали су енормно популарни, а серија је почела да иде у класичним наставцима са повезаним причама и ликови су били све ударенији, што нам је донело винтиџ епизоде којих се и данас сећамо. Тај модел "серије ни о чему" писци спрдају у епизодама кад Џери и Џорџ припремају пилот епизоду своје серије. Уопште, многе приче су подстакнуте стварним искуствима самих глумаца и писаца, ма колико то невероватно деловало. На пример, Џејсон Александер је у првој сезони засновао лик Џорџа на Вудију Алену (отуд му и наочаре), да би потом схватио да је тај лик заправо заснован на самом Лерију Дејвиду, а инспирација је био и Џеки Глисон у ситком класику "The Honeymooners". Екипа је дала омаж Вудију Алену у епизоди где се понавља чувена реченица "Од ових переца сам жедан", што је опет референца на једину реченицу коју у филму "Ени Хол" изговара Џеф Голдблум. Одговорно тврдим да не постоји серија у историји америчке телевизије која је одржала такав континуитет што се тиче духовитости кроз готово све сезоне. Стоји чињеница да су се у тих првих петнаестак епизода писци а донекле и ликови још увек тражили, те иако има константне духовитости и на самом почетку, серија почиње да цвета од поменуте епизоде "Кинески ресторан", па до самог краја, уз симболично штуцање током осме од девет сезона. То је прва без Лерија Дејвида у којој је Џери радио потпуно сам. Брзо се, међутим, вратио на колосек и све је завршено на прави начин. Штавише, чак су и ликови Крејмера и Елен засновани на људима које Лери Дејвид и Џери Сајнфелд познају, а бар половина прича по епизодама је инспирисана стварима које су се дешавале писцима, додуше, понекад је нешто и претерано због драмског ефекта. Џеријев пријатељ по коме је именован Џорџ, Мајкл Костанца је тужио писце и телевизију због коришћења имена и сличности ликова, али је случај одбачен јер је тужба дошла када је серија већ превалила стоту епизоду.

Сви су истицали савршену радну атмосферу и пријатност коју су осећали током снимања, што је довело до много сати забаве, а сви ће потврдити да је било и много смеха, јер за сваку сезону постоји бар сат и по блупер материјала. Изузетан однос између глумаца је очигледан, иако нису били велики пријатељи ван снимања. И споредни глумци су истицали задовољство радом на сету (осим Саре Силверман, која је за мене једна од крајње неталентованих и насилно напред гураних комичарки и глумица. Она се жалила на Мајкла Ричардса који је гласно негодовао због њеног брљања у једној сцени, а потом покушао необавезно да ћаска). Он јесте имао проблема са прихватањем великог зезања међу екипом, јер му је требало много времена да уђе у лик Крејмера и није могао да се искључи на дугме. Та улога је стварно била плод великог рада и посвећености овог глумца, и не ради се само о непоновљивој физичкој комедији, него и о понашању, изгледу и свему осталом. О умећу Џејсона Александера не вреди трошити речи, њега само треба гледати и учити се, и не ради се само о њањавости, фрустрираности и повременим изливима беса којима смо сви често склони - Џорџ је онај део свих нас који често подлегне лошем импулсу, који бива уплетен у небитне ситничавости, који хоће да избегне посао или да се извуче из везе која му не лежи (а то су углавном све везе, и то из најнебитнијих разлога). О комичарском тајмингу Џулије Луи-Драјфус могу се написати књиге - посматрајте је само док изговара "He took (дува у наочаре) it out" или "She just bought me some new panties and they're all...laid out for me". Каже да јој је тај други моменат један од најбољих у целом серијалу, јер је могла да ужива са друге стране врата слушајући како публика вришти од смеха. Много су помогли и ветерани попут Џерија Стилера који би био смешан шта год да каже и какав год да му испадне текст, колико због његовог умећа толико и због њега самог, на пример пресмешне паузе у говору које прави Френк Костанца су заправо Џеријеви покушаји да се сети текста који је заборављао, али би због непоновљиве и природне духовитости његове реплике увек остале у епизоди јер се публика ваљала од смеха, као и колеге. Треба поменути и многе који су се појављивали у Сајнфелду пре него што су постали познати, попут Брајана Кренстона, Меги Вилер, Лизе Еделстајн, Тери Хечер (мада је она већ била у "Тангу и Кешу"), а ту су и Кетрин Кинер, Ана Ган, Боб Оденкирк, Џон Фавро и многи други. 

"Сајнфелд" је такође и серија која је мењала историју телевизије. Погледајте само једну од најбољих епизода у целој серији, "The Contest", о којој ће бити још речи у наставку. Лери Дејвид је мислио да нема шансе да та епизода буде пуштена, међутим у томе се огледа сва вештина његовог писања - спорна активност се ниједном директно не помиње, а сви знају о чему је реч, што је чини још смешнијом. Такође, табуи су срушени и чињеницом да Илејн барабар учествује у том такмичењу са екипом, а још више да у њему не победи. Такође је у питању и прва серија у којој су ситком глумци баснословно плаћени у каснијим сезонама. Џејсон, Џулија и Мајкл су узимали за то време изванредних 600 хиљада по епизоди, а до тога је дошло јер су знали да ће их публика толико поистовећивати са овим ликовима да ће им бити тешко да нађу посао у будућности. То се и јесте одразило на два мушкарца, док је Луи-Драјфусова, као што сам и рекао, израсла у једну од највећих ТВ глумица овог времена са још 3-4 главне улоге у меснатим пројектима и брдом нових Емија, којих сада има укупно једанаест. Сам Џери Сајнфелд је говорио да је укључивање Илејн спасило серију и да Џулија има немале заслуге што је серија уопште заживела. Кад се на аудицији појавила носећи каубојске чизме, писци су знали да су нашли своју Лејни. Треба поменути и чињеницу да су понекад идеје за приче долазиле до њих на најнеобичнији начин, попут рецимо оне када је Стивен Спилберг причао да га од тешког и исцрпљујућег снимања "Шиндлерове листе" одмара гледање "Сајнфелда", а екипа написала епизоду у којој се Џери ваћари са девојком у биоскопу током "Шиндлерове листе" и бива ухваћен, на општи ужас свих познаника и родитеља. Такође, било је планирано да Илејнин отац који смртно плаши Џерија и Џорџа, у тумачењу Лоренса Тирнија, наступи више пута, али његово понашање је било такво да није позван ни за једну епизоду више, јер се понашао слично као на снимању "Уличних паса" коју годину касније. Писци, а нарочито Лери Дејвид, су се трудили да сваки од четворо главних глумаца има своју причу у епизоди и о томе се много водило рачуна, нарочито након епизоде "The Pen" у којој није било Џорџа и који је због тога жучно протестовао и претио одласком. Заправо, једино се Џери појавио у апсолутно свим епизодама, а остали су пропустили по коју.

Било је још интересантних ситуација везаних за серију које су се занимљиво преплитале са животом, попут епизоде у сезони пет, снимљеној 1993. године, у којој Илејн излази са човеком по имену Џоел Рифкин, који има исто име као човек умешан у контроверзан случај убиства у стварном животу. Један од предлога за ново име је О Џеј, а све се дешава годину дана пре убиства у које је умешан сам О Џеј, а  које је свима познато. Такође, лик Џекија Чајлса који урнебесно тумачи Фил Морис је очигледно заснован на Џонију Кокрану који је заступао Симпсона. Занимљиво је да је Џулија Луи-Драјфус изнела две трудноће снимајући серију, али да је била изричито против да се једна убаци у исту тако што би се лик Илејн напрасно угојио. Уместо тога, прва је заклањана разним реквизитима и паметним угловима камере, а за снимање епизоде у метроу током које се иста дешава, Џулија је своје праве фрустрације пренела на лик и тако савршено одиграла ту епизоду током које је заглављена у подземној железници. Током друге је њен лик готово целу епизоду преседео (у авиону) тако да није било толико видљиво. Интересантно да је сцена при повратку после прве трудноће у којој Илејн креће да се грли са члановима екипе потпуно импровизована и да је све било потпуно природно јер им је једноставно било драго што виде Џулију (ако се добро сећам, у питању је био повратак из Европе у поменутој епизоди). Велики успех серије је донео и много понуда, а једна од оних коју је Џери одбио је била и снимање десете сезоне, што би му донело нових 110 милиона долара. Он је био инспирисан да заврши после девет због Битлса који су девет година били заједно, а Пол Макартни је био велики обожавалац серије, па остаје нејасно зашто се у њој никад није појавио. Од оних који се нису појавили, а велики су обожаваоци, ту је Том Хенкс, а Џулија је хтела да њену мајку игра Мери Тајлер Мур, али се то никад није десило. Поменута конобарица из пилот епизоде, Ли Гарлингтон, требало је да буде важан члан глумачке поставе, међутим наводно је увредила Лерија Дејвида мењајући његове реченице и никад се више није појавила. Неке поменуте личности никад нису виђене, као што су сестре два главна јунака и Крејмеров пријатељ Боб Сакамано, а неке ствари никад нису истражене, попут Крејмеровог извора прихода. После прве епизоде, из серије су избачене његова агорафобија и пас, али ту је чињеница да годинама није куповао одећу, отуд његово стално фурање ретро гардеробе. Један од најзанимљивијих података гласи да је Френк Синатра умро на вече емитовања финалне епизоде, 14. маја 1998. године и да је хитна помоћ стигла у рекордном року због празних улица јер су сви гледали крај "Сајнфелда". Иако је проглашен за најбољи амерички ситком свих времена, и мада је био само једна од три серије која је током целе последње сезоне остала број један на топ листи, "Сајнфелд" је освојио само један Еми за најбољу серију.

Много се тога морало поклопити да "Сајнфелд" испадне оно што јесте, а пре свега у првом плану је квалитетно писање. Сценарио је мајка и отац сваког пројекта, а поготово комедије, ако то не легне како треба, све остало је џабе. Могу да разумем да овај хумор не легне свима, али могу да потпишем да је зрелији него у већини серија, чак и у тренуцима највеће откачености и у каснијим сезонама кад ликови потпуно одлепе. Затим, ту је изванредна глума, где је сваки глумац од десетак њих који се најчешће појављују, са посебним нагласком на прва четири, изабран перфектно и није могуће замислити никога другог у тим улогама. Рекао сам да треба издржати првих петнаестак епизода да се ствар залауфа, али то никако не значи да те непуне две сезоне не треба гледати, напротив. Треба се упознати са ликовима од самог почетка и пустити их да вам потпуно уђу под кожу. Вера писаца и једног продуцента је допринела да се једна скоро отписана серија претвори у глобални феномен са масом поштапалица које се и данас, преко четврт века касније, масовно цитирају. Оба писца су касније признала да је самом финалу фалила једна сцена да буде савршено, али реално је немогуће испунити очекивања публике кад су толика јер је тог маја 1998. године тај догађај био раван Супербоулу. Не знам шта сам чекао досад, али рекао бих да ми је "Сајнфелд" легао у право време и да сам вероватно у оригинално време емитовања био премлад да бих га ценио на прави начин. Има слабијих и јачих, лошијих и бољих епизода, али, као што рекох, не сећам се ниједне америчке серијске комедије, чак ни "Фрејжера" кога обожавам, да је била толико константно добра и духовита. Ко није гледао, нека учини себи услугу и да прилику овом ремек-делу. За крај ћу вам представити 25 најбољих епизода по личном мишљењу уз кратак коментар. Биће поређане по хронолошком реду да не бих морао да их рангирам.

                                                                         ***

THE CHINESE RESTAURANT - Прва епизода која је у потпуности пригрлила концепт "серије ни о чему" је представљала прекретницу за серију после које је начињен радикалан заокрет у праћењу детаља из претходних епизода, као и откачености самих ликова. Велики Џејмс Хонг бриљира у упечатљивој споредној улози.

THE PARKING GARAGE - Потрага за колима се претвара у фестивал комичних ситуација са све милицијом, златном рибицом и Крејмером који носа около тежак клима уређај (Мајкл Ричардс је инсистирао да га заиста носи). Када се све заокружи једним од најбољих крајева епизоде у целој серији, добија се епизода за памћење.

THE TAPE - Мушка екипа постаје опседнута аудио снимком напаљене Џеријеве фанкиње коју је добио током наступа. Када Џорџ први открије ко је у питању, доживеће изненађење којем се није надао. Глума Џулије Луи-Драјфус у овој епизоди је за Оскара, потпуно ослобађа своју луцкасту страну и препушта јој се, нарочито у секвенци кад је Крејмер снима и "интервјуише". Невероватно. Наравно, ни остали апсолутно не заостају.

THE LIMO - Кад Џери и Џорџ пожеле да ућаре вожњу лимузином у име путника за кога знају да се никад није ни укрцао у авион, лажно представљање их доводи у велику невољу. Када се открије чији је преузети идентитет, штета је већ направљена. Типична леридејвидовштина где због једне ситне лажи или превида милион ствари креће наопако. Одлична ствар, нема шта.

THE BUBBLE BOY - Џорџ и девојка му Сузан на путу до колибе њених родитеља свраћају да посете дечака који живи у мехуру. За то време Крејмер и његова пратиља успевају да колибу униште. Још једна од оних епизода у којој су писци потпуно пустили машти на вољу и исплатило им се.

THE CHEEVER LETTERS - Ова епизода вреди да се нађе у топ 25 само због Илејниног изласка на крају, који сам већ поменуо, а један је од бољих тренутака у целој серији. Џери је неспретан са Илејнином колегиницом као и Џорџ и Сузан око њених родитеља кад им признају шта се десило са колибом. Међутим, оно што ће испливати нико није очекивао.

THE CONTEST - Већ сам писао, крајње револуционарна епизода за целокупну историју телевизије, такмичење између главних ликова које отежавају жена у згради преко пута и Џон Кенеди Јуниор. Ниједном се није употребила спорна реч, а епизода је константно много смешна, плус су синтагме "господар своје територије", "краљ округа" и "краљица замка" почеле да улазе у широку употребу. Фантастично рушење табуа и извртање клише очекивања при коме Илејн учествује барабар са момцима. Џејн Ливс из "Фрејжера" наступа као девица Марла. Ако не најбоља, онда бар епизода међу прве три у серији, без икакве дилеме.

THE OUTING - Илејнина зајебанција доводи локалног новинара до помисли да су Џери и Џорџ геј пар. Није да у томе има ишта лоше. Све што бих још рекао покварило би доживљај, морате ово да погледате. 

THE IMPLANT - У сваком смислу феноменална Тери Хечер наступа као Сидра, Џеријева нова девојка, а Илејн изражава сумњу у веродостојност њеног попрсја. Тек што је Џери на основу тог црва сумње раскинуо са њом, Илејн више није тако сигурна после случајног сусрета у сауни. Изузетна епизода у којој сва површност главне екипе долази до пуног изражаја што изазива салве смеха. Наравно, Терина Сидра има последњу реч, што перфектно заокружује епизоду.

THE MANGO - Илејн има признање за Џерија које жестоко удара на његов велики его. Са друге стране, Крејмеру забрањују приступ продавници воћа, што се заиста десило Лерију Дејвиду. Манго је, наравно, асоцијација на оргазам, јер се зове природном Вијагром, чак и Кама Сутра препоручује сок од манга пре секса. Џери упоређује Илејн са Мерил Стрип због њених глумачких способности, да би касније одбио да иде са њом на "Кућу чудних душа".

THE PUFFY SHIRT - Крејмер и шапутава му пријатељица Лесли пласирају нову линију одеће и Џери наивно пристаје да је носи на телевизији ради промоције у хуманитарне сврхе. Следи много смеха када се види какав је предмет из наслова, уз чувену реченицу "Али, не желим да будем гусар". Једна од оних епизода у којој се само ниже једна фора на другу и смех не престаје до самог краја - због таквих је "Сајнфелд" и постао оно што јесте.

THE STALL - Непријатан сусрет у тоалету где жена са њом није хтела да подели тоалет папир разљућује Илејн, али она и не слути да ће брзо имати прилику да узврати услугу. Крејмер се навукао на хот лајн и једну од девојака по имену Ерика, а Џери има нову девојку по имену Џејн. Све се увезује у класичном сајнфелдовском маниру, а Џејми Герц је изванредна и жао ми је што се није више појављивала у серији.

THE MARINE BIOLOGIST - Џери лаже познаницу са колеџа да је Џорџ поморски биолог и ова почне да излази са њим, Илејн заглави са руским писцем, а Крејмер одлучује да игра голф на плажи. Све друго што бих рекао било би сувишно сем напомене да је у питању једна од најбољих епизода и да је Џејсон Александер фасцинантан. Како му нису дали Еми, никад ми неће бити јасно.

THE OPPOSITE - Џорџ мења своју животну филозофију поступајући у свему супротно од уобичајеног што доноси неочекиване резултате, док Илејн открива да се претворила у Џорџа или да је можда увек била његова варијанта. Џери је ту да изравна ситуацију, а Крејмер успева да изда књигу о сточићу за кафу. Џејсон Александер је причао да је годинама добијао поруке да стратегија ради и да је многима променила живот. У познатој сцени из ове епизоде, са њим игра прелепа Диди Фајфер, Мишелина рођена сестра. 

THE RACE - Другар из школе се вратио у Њујорк и притиска Џерија да изравнају стари рачун путем трке, док је Илејн стављена на црну листу у кинеском ресторану. Епизода која користи изузетан сценарио да фантастично увеже све нити приче док изванредно третира чак и тада још увек осетљиву тему комунизма и црних листи. Џери константно носи плаво и црвено, што је једна од милион референци на Супермена у серији, које су поготово јаке у овој епизоди.

THE SWITCH - Џери има проблем са чињеницом да се његова девојка никада не смеје, па жели да пређе на њену цимерку са којом му боље пролази хумор. Крејмерова мајка шпијунира Џорџову девојку која изгледа има булимију, а Илејн хоће да врати позајмљени рекет и има проблема. Чувена епизода у којој се најзад открива Крејмерово име. Одлична екипа и комичарски темпо, још један од примера епизоде са баналном причом која успева због одличног сценарија и сјајне глуме.

THE FUSILLI JERRY - Још једна одлична, у којој је Џери бесан на Дејвида Падија што је искористио његов потез на Илејн, а у исто време не жели да прекида контакт са њим јер је добар механичар са пристојним ценама. Крејмер улази у фрку са погрешним ауто таблицама, а Френк Костанца има блиски сусрет са једном од његових скулптура од пасте. Патрик Ворбуртон је овде зарадио редовно појављивање у серији, и то са пуним правом.

THE SOUP NAZI - Једна од култних епизода серије у којој екипа посећује место које држи необични власник који служи фантастичне супе, и формирају се дуги редови без обзира на његову тешку личност и  Очекивано, неки људи из екипе имају добар однос са њим, док Илејн улази у рат и не посустаје до краја. Наравно, особа из наслова је стварна и тврдио је да му је серија упропастила живот, а према члановима екипе који су тамо свраћали после емитовања је био још непријатнији него иначе. Уметност је у правом смислу речи имитирала живот.

THE SPONGE - Илејн још једном доминира, успевши да набави повећу залиху омиљеног контрацептивног средства за којим су полуделе жене Њујорка, али онда јој се то мало што има не троши баш на сваког. Наравно, настаје низ ситуација могућих само у "Сајнфелду".

THE LITTLE KICKS - Док Џери бива приморан да илегално снима нове филмове у биоскопу, Џорџ покушава да прода имиџ лошег момка да би се свидео женама, а Илејн даје себи одушка на фирминој журци карактеристичним плесом, али нико нема срца да јој каже да то грозно изгледа. Врло активна и одлично написана епизода која константно наслања фору на фору и одлична је.

THE ABSTINENCE - Стицајем околности, Џорџ је приморан да апстинира, али га то претвара у генија, јер је принуђен да користи више мозга него обично. Са друге стране, Илејн се по истом рецепту претвара у идиота, док Џери никако да дочека да прича о својој каријери у старој школи. Крејмер претвара стан у пушионицу са неочекиваним последицама. Откачено и занимљиво у сваком моменту.

THE ENGLISH PATIENT - Можда сам у мањини, и можда је ово једна од слабијих укључених епизода, али морао сам, јер се једноставно апсолутно слажем са Илејн у погледу тог филма. Крејмер кријумчари мотаче цигара, а Џорџ излази са прелепом женом након што га помеша са својим момком. Лепо све то тече, иако је сегмент о "Енглеском пацијенту" најјачи аспект.

THE YADA YADA - Једна од апсолутно најбољих епизода касније ере има све - врхунски сценарио, врхунске форе и врхунске заплете. Марси, Џорџова девојка воли да скраћује приче поштапалицом из наслова, што Џорџ обожава због концизности, али ће открити неке непријатне истине. За то време, Тим Вотли, Џеријев зубар је прешао у јудаизам и шали се на рачун јевреја, а Илејн служи као референца брачном пару пријатеља, али то не иде баш како треба. Откривају се и неке нове истине, док гледаоцу све време осмех не силази са лица. Све док је и последње име на шпици, епизода је константно смешна.

THE MERV GRIFFIN SHOW - Серија одаје пошту старим ток-шоуовима тако што Крејмер налази стари сет за насловни шоу и оживљава га, док Џорџ има проблема са одређеним голубовима и веверицама, Илејн са колегом који се шуња, а Џери са девојком која има колекцију винтиџ играчака коју му не да да пипне. Као и увек кад су најбоље епизоде у питању, све се увезује у изузетну целину.

THE BETRAYAL - Током одласка на венчање Су Елен Мишки у Индију, Џери спава са Џорџовом пратиљом, а Илејн већ јесте са младожењом на венчању. За то време, Крејмер покушава да опозове жељу да цркне којом га је почастио познаник због поготка грудвом две године раније. Чувени наопаки наратив попут филма "Мементо" овде функционише одлично и заиста је лепо видети да серија и овде још има и те какву свежину.

                                                                  ***

Дакако, овај избор је, како је већ и напоменуто, крајње субјективан и веома тежак, јер је немогуће наћи општи консензус о најбољим епизодама кад их има 180. Вероватно постоје и неки којима овај хумор уопште неће лећи, а сигурно има оних који ће рећи да сам луд што наслове попут "Пријатеља" или "Штребера" стављам далеко испод "Сајнфелда". Све је то у реду, само тражим да овој одличној серији дате шансу и да издржите док прође тих првих петнаестак епизода. После нека свако донесе свој суд. Ни изблиза није у питању "серија ни о чему" како се импутира, напротив. Много је ироније и случајности, ликови немају богзнакакву дубину, прошлост и слојеве, али ова серија је и те како рушила табуе и укидала разне телевизијске конвенције, пре свега чињеницом да никада није смувала Џерија и Илејн, уместо тога их начинивши великим пријатељима који су некада били љубавници. Као што сам већ поменуо, Дејвид и Сајнфелд су укинули сентименталност одузевши ликовима способност учења из грешака и прилично их лишивши морала. Такође, "Сајнфелд" је једна од ретких серија, поготово у то време, која је са ведрином третирала и озбиљне теме попут болести и смрти. Постоји и преко 20 фиктивних филмских наслова, поред, наравно, стварних, које екипа гледа. Гледајући серију, и сам сам пожелео да постоје "Прогноза негативна", "Рошел, Рошел" и многи други. Сигурно је једно - "Сајнфелд" ни након 35 година није изгубио ни трунку свежине и заиста је могуће гледати га у сваком моменту и уживати као првог дана. Ја сам за то живи доказ, и не проглашавају ову серију џабе једном од најбољих свих времена на америчкој телевизији. Одвојите време и уживајте у сјајном хумору, сигуран сам да ће 180 епизода зачас пролетети.

ОЦЕНА: 5

Black Mirror (2011 - )

Аутор серије и главни сценариста: Чарли Брукер

Режија: Овен Херис, Карл Тибетс, и још 9 режисера (+6 за 4. сезону)

Улоге: Кели Мекдоналд, Брајс Далас Хауард, Хејли Етвел, Данијел Калуја, Алис Ив, Џон Хем, Џером Флин, Гугу Мбата-Ро, Мекензи Дејвис, Тоби Кебел, Рори Кинијар, Доналд Самптер, Ленора Кричлоу, Хана Џон-Кејмен, Данијел Ригби, Домнал Глисон, Џејсон Флеминг, Џоди Витакер, Рејф Спал, Линдзи Данкан, Феј Марси, Уна Чаплин, Алекс Лотер, Наталија Тина

Не знам како бих другачије почео овај текст препоруке, осим напоменом да, иако сам, као велики филмски залуђеник, итекако упознат са огромним бројем наслова из свих жанрова, научна фантастика никад није била жанр који је код мене измамљивао сладострасне уздахе задовољства. Немојте ме схватити погрешно, ремек-дела су ремек-дела, и њих ту не убрајам, има бар 50 СФ филмова које могу да гледам back-to-back три дана заредом и да ми не досаде (па, побогу, Блејд ранер ми је у топ 10), али жанр пер се ми никад није изазивао неке блажене осећаје који се не могу описати. Тим веће је било моје одушевљење кад сам, после прве сезоне серије "Westworld", наишао на још један бисер телевизијске продукције из овог жанра. Није ништа ново да телевизијска продукција увелико преузима примат од филмске, и да сладокусци сада много више могу да уживају у квалитетном серијском програму него филмском, али мислим да нема ништа лепше од оног осећаја кад је све што знате о серији да она постоји, прихватите једну препоруку коју сте добили да је одгледате (не очекујући много), а она вас изује из ципела. Ако сам то донекле могао да очекујем од "Фарга" о коме сам такође писао после три свршене сезоне, имајући у виду сетинг, позадину, радњу и глумачку поставу, "Црно огледало" ме дефинитивно ухватило неспремног и изненадило квалитетом, иако сам знао да Британци држе до одређених стандарда, и да не би снимали тек ради снимања, нарочито кад је тај формат у питању. Знао сам да неће бити лоше, и да ће бити макар гледљиво. Но, ова врста интелигентног приступа тематици, и овако интригантан садржај, то никако. Желео сам још и добићу још - четврта сезона излази до краја године, а дотле, ево текста о претходне три.

Серија истражује утицај нових технологија и трендова које оне условљавају на животе људи и људско друштво у целини. Фокус је на друштвеним мрежама, масовним медијима и осталим благодетима данашњег и будућег времена, те утицаја истих на животе људи, перцепцију, јавно мњење, и однос према другима. Под лупом је све оно чиме смо константно затупљени, и, иако споља делује као дивни, шарени свет у коме сви имају шансе, Сунце сија, птице певају, свако добије оно што је заслужио, а како зрачимо тако и привлачимо, серија користи различите механизме - од пародије и сатире, преко циничне гротеске, до недвосмислене трагедије - да нам покаже да није баш све тако како изгледа, и да ново доба, уз све бенефите, носи аномалије, које су се већ сада толико укорениле у свим сферама наших живота, да је јако тешко ослободити их се. А не ослободити их се много кошта, и уопште није пријатно. Иако ни сам процес ослобађања није безболан, много је горе остати везан за шарене лаже савременог света и бесмислене Мекгафине који нам се подваљују да не бисмо видели оно што нам је пред очима - да смо заморци новог доба, таоци новог поретка, да нас уљуљкавају у зону комфора, да нам не дају да видимо очигледно - да нас шачица моћника окупира док уживамо у хлебу, играма и крви.

"Црно огледало" је оно што се на енглеском назива anthology series (не могу да кажем "антологијска серија" јер то код нас значи потпуно десету ствар), а то значи да су целине засебне (у случају Фарга, то су биле сезоне, а овде свака епизода своју причу и своју глумачку екипу), по форми можда најближа легендарној "Зони сумрака" Рода Серлинга или "Алфред Хичкок представља" (чије су епизоде, истина, нешто краће). Главни идејни творац и сценариста, Чарли Брукер, рекао је да, упркос супротним веровањима и теоријама фанова, свака епизода има сопствени универзум. Свакако, храбар подухват у данашње време кад гледаоци очајнички траже повезаност свега са свим, објашњење сваке симболике, сваке референце и практично сваке сцене. Ипак, мислим да је то донело серији свежину, у смислу да се свака епизода може третирати као посебан ТВ филм, а једино што им је свима заједничко је тема, коју споменух неколико редова изнад. Оно што ми се увек допадало код британских серија важи и овде - нема смарања и развлачења, прве две сезоне имају свега по три епизоде, плус што се на крају друге налази и Божићни специјал од 75 минута. Е, онда се десило оно што је нажалост потпуно очекивано, када је после тих 6-7 епизода постало јасно шта је ова серија и шта још може да постане, ствар су преузеле америчке издркотине, да им случајно не измакне профит који се акумулира. Права на трећу и четврту сезону је откупио Нетфликс (убачен је и натпис A Netflix Original Series, какав виц), серија је добила америчкији кастинг, много већи буџет, али и дупло већи број епизода (у четвртој сезони су најављени режисери, између осталих, Џоди Фостер, Џон Хилкоут и ТВ ветеран Тим Ван Патен). Међутим, оно што је најважније, квалитет не трпи, од постојећих 13 епизода, једино сам за две помислио у себи "па, можда је то и могло мало боље", а то заиста треба да каже нешто, не зато што сам неки стручњак, него зато што ме је веома тешко задовољити (није звучало како треба, али разумете). Уколико сте се запитали одакле овакав назив серије, он се односи на ефекат искљученог телевизора или монитора, који гледаоцу даје мрачан одраз. А сада, да се осврнем мало и на оно што нам поменуте епизоде конкретно нуде - а нуде доста ономе ко уме да гледа, свакако.

Од првог тренутка прве епизоде, серија вам не да да трепнете, мада ћете одмах морати да активирате оно што се на енглеском зове suspension of disbelief (што је за такву врсту сатире очекивано). Киднапована је многовољена млада чланица краљевске породице, а једини захтев за њено ослобађање је да британски премијер у живом ТВ преносу обави несимулирани коитус са свињом, под одређеним условима који осигуравају аутентичност. Упркос напорима администрације, ствар доспева у новине, а одатле на друштвене мреже, где помама поприма неслућене размере, а кад свака шуша добије право да искаже своје мишљење, ефекат масе може бити веома опасан и створити изузетно нестабилну атмосферу. Иако је сама премиса дефинитивно у домену пренаглашене сатире и гротеске, оно што се догађа након саопштења захтева, делује невероватно реалистично, махом захваљујући одличном писању и сјајној глуми, те је све оно што се дешава изузетно одважна критика утицаја који масовни медији имају на људски живот, ширење информација и пружање јефтине забаве. Рори Кинијар и Ана Вилсон Џонс су сјајни као злосрећни премијер и жена му, а похвалио бих и остале, поготово Линдзи Данкан. У следећој епизоди, која је заправо снимљена прва, љута оштрица критике, прожета карактеристичним црним хумором који не штеди, уперена је ка телевизијској индустрији, и циља затупљивање народа, који црнчи да заради поене којима се све плаћа (да подсетим, идеја владара из сенке је да се новац у будућности у потпуности замени дигиталним валутама), а једина забава су шоу програми за таленте и експлицитна еротика (прескакање реклама се плаћа). Главни јунак има поене за функционисање, али је дубоко свестан ропства у коме се он и сви око њега налазе, те једини смисао проналази у гласу девојке, којој плаћа учешће у шоу програму, без обзира што га то кошта малтене свега што поседује. А када не крене све по плану, одлучује се за раскринкавање целе машинерије. Велики брат нуди забаву, али њена сврха није племенита, као што сви добро знамо. Не треба да се црта чему све то служи у врлом новом свету, сличном ономе у коме се и сами већ налазимо, иако је то можда мање очигледно него у серији. Треба поменути остарелог Руперта Еверета, који тумачи унапређену верзију Сајмона Кауела. Бриљантна прва сезона се завршава епизодом "The Entire History of You", у којој је захваљујући чипу уграђеном у мозак могуће видети све што је нека особа икада урадила, видела или чула простим премотавањем успомена. Да то није увек добро, увериће се и млади адвокат, кад посумња да између његове жене и једног од пријатеља има много више него што је она вољна да призна. Тоби Кебел и Џоди Витакер до детаља преносе тензију која се ствара између двоје супружника у ситуацији кад је истину јако тешко сакрити и изврдати.

Када помислите да не може мрачније од прве две епизоде, узевши у обзир њихове теме, серија вас баци на гузицу, и то користећи прилично једноставну тему. То се опет чини добрим писањем, јер врло брзо хватате себе у размишљању шта бисте и како у тој ситуацији. Колико сте пута пожелели да имате прилику да проверите кретање и поступке вољене особе, и да ли бисте били пуни разумевања (каквим се већина нас представља) да заправо имате прилику да то урадите? Колико је ова епизода успела у стварању нелагоде и јаке драме, говори и чињеница да ће добити и своју филмску верзију чији ће продуцент бити Роберт Дауни Џуниор. Не верујем да ће бити успешан као епизода, али да не причам унапред. Почетак друге сезоне нам нуди мало другачији поглед на љубавне везе, и ова епизода је нешто оптимистичнија од других (ако можемо то да кажемо за програм који се бави губитком партнера захваљујући смртном случају, последицама и начинима за изборити се са тим). Хејли Етвел после губитка мужа (Домнал Глисон) открива службу преко које можете остати у контакту са преминулим вољенима, користећи све њихове онлајн конверзације и мејлове. У почетку неповерљива, после сазнања о трудноћи, она се упушта у све дуже и дуже разговоре са компјутерски генерисаним гласом свог мртвог мужа, при чему вештачка интелигенција путем прикупљених података користи реченице и фразе које би и сам преминули Еш. А онда се испоставља да то није све, како би рекли у топ шоп реклами. Иако сам рекао да је ова епизода генерално нешто оптимистичнија од осталих, ни за тренутак немојте помислити да је ово happy-go-lucky одисеја. Не са тако контроверзном тематиком. Многи од нас би вероватно дали све што имају да могу некако да врате вољене који су отишли. Ако сте гледали филм "Her" Спајка Џонза, ова епизода, која је годину и нешто старија, може вас подсетити на њега, и прави је емоционални ролеркостер. Међутим, већ у следећој епизоди нежност замењује жестина, кад се жена буди у непознатој кући, са потпуном амнезијом, и убрзо мора са још једном сапатницом да се бори за голи живот, јер је јури група ловаца, док остали људи, чије је мозгове пореметио непознати сигнал, само пасивно посматрају и снимају све што се догађа, без жеље да им помогну. Некако ме окружење и премиса највише подсећају на "Тркача" Стивена Кинга, те на антологијску песму "Vicarious" од Тула. Епизода "Бели медвед" нам без много метафоре и симболике врло пластично показује у шта смо се претворили - у пасивне посматраче туђег бола и патње са безбедне раздаљине. И то нам се не дешава као изоловани инцидент, стално се враћамо по још.

После блатантног задирања у воајерску психу, коју свако од нас (макар несвесно) поседује, дошло је време за још једну сатиру (не тако бруталну као прва епизода "Национална химна", али ипак веома оштру) која изврће политички систем и изборни процес на поставу, показујући нам шта се дешава кад ТВ лице (које је успут нацртани плави медвед коме глас даје пропали комичар) уђе у озбиљну трку за власт, на шта је натеран због дизања рејтинга. Очигледна инспирација је био Доналд Трамп, то је јасно, али може се применити на било ког пројектованог аутсајдера који право ниоткуда око себе сакупља неку масу, па био права пијавица или само тројански коњ (ко је рекао Бели Прелетачевић?). Иако можда и није баш у сваком тренутку хипнотишућа као неке претходне, и ова епизода као све остале, одлично илуструје поенту. После сјајног Божићног специјала, о коме ћу само рећи да два човека причају три повезане приче са великим обртом на крају, узде је преузео Нетфликс, што је узроковало већ поменуту американизацију серије, и неповратно јој одузело тај "што једноставније, то боље" приступ. Ипак, на сву срећу (и не могу довољно да нагласим колика је то срећа), оно најважније није изгубљено, а то је квалитет. Види се да су америчке епизоде прављене за питомију публику и видљиво оптимистичније, али ипак задржавају и препознатљиву горку ноту.Већ на самом почетку треће сезоне, очекује нас сјајна епизода "Nosedive" која нам доноси свет у коме се сваки људски поступак оцењује од једне до пет звездица, а друштвени статус је одређен просечном оценом, где они са високим просеком имају све привилегије. Јунакиња приче жели да изнајми фенси стан, за шта јој је потребна још само мало боља оцена. Позив на раскошно венчање пријатељице из детињства би могао да промени све у њену корист, и она је очајна најпре да га издејствује, а потом да стигне до тамо како би поправила свој друштвени положај, али, као и обично, не иде све по плану. Цела епизода је изузетна, и поред чињенице да исказивање поенте при крају можда траје мало дуже. Један од главних разлога за успех епизоде је Брајс Далас Хауард, глумица која мене изузетно нервира, подсећа ме на млађу Џулијен Мур, и толико је иритантна да у сваком другом кадру изазива жељу за шамарањем - али, у томе је и поента - она и треба да буде управо таква.

Једна од најрелевантнијих поенти у серији је управо она која се најпластичније види овде - неописива опијеност представљања другима на друштвеним мрежама у најбољем могућем светлу, комплекси који се лече бројем лајкова и ритвитова, бежање од реалности и стварање лажне слике кроз лажну афирмацију од стране других која нам је потребна да бисмо побегли од сопствених несигурности, су свакако нека од највећих зала модерног доба и канцер који ће нас све у потпуности одвојити од реалности. Она можда јесте чемерна, али ниво отуђености који нам пружају друштвене мреже (које би требало да служе за зближавање људи) је заиста нешто чиме се треба озбиљно позабавити. Постоје, ипак, и одређени комични моменти, који одлично допуњују све речено. Следећа епизода, међутим, која се бави мрачном будућношћу гејминга, још један пример технологије створене са добронамерним циљем, која постаје нешто сасвим супротно у датим околностима, клизи у отворен хорор, и то одлично ради. Искусити виртуелну реалност (што дефинитивно није далеко ни у стварности) можда делује примамљиво, али не мора увек да буде баш тако. Половина трећег серијала резервисана је за генијалну епизоду "Shut Up and Dance", која подсећа на болну чињеницу да сваки садржај на који смо кликнули на било ком интернет сајту негде остаје забележен и сачуван, да је цео интернет глобална шпијунска мрежа, на проблеме које људи могу да имају због тога, а дотиче се и веома шкакљиве теме дечје порнографије. Млади глумац Алекс Лотер пружа једну од најбољих улога у серији, а свесрдно му помаже и Џером Флин, популарни Брон из "Игре престола". Једна од глобално најпознатијих епизода серије је "San Junipero" која је коначно завредела и Еми награду. То је још једна од ретких оптимистичних епизода са озбиљном темом, и нема сумње да функционише на много нивоа, пре свега захваљујући природној хемији између сјајних глумица Гугу Мбата-Ро и Мекензи Дејвис, али ми је мало упитна либерашка пропаганда која се у њој фура, и ту не мислим стриктно на геј контекст (мада ми јесте чудно како одједном серија која се у свакој претходној епизоди отворено борила против либтардских вредности, одједном у неку руку слави лезбо односе и баш за ту епизоду добија Еми). Но, рекох, сјајно је режирана и одглумљена епизода, а "тематика Сабирног центра" увек занимљива, тако да је треба гледати.

Феноменална епизода "Man Against Fire" се бави испирањем мозга у ратним околностима (овде са технологијом као средством), пропагандом и психологијом масе, па ако су вам били занимљиви филмови попут "Starship Troopers", "The Manchurian Candidate" или "District 9", свакако ћете уживати. Тема може да делује излизано (у сваком случају није нова), али су паметним приступом избегнути клишеи, и напетост је све време присутна. То је још један велики плус ове серије, константно навикавање гледалаца да очекују неочекивано, тако да се врло ретко деси да се епизоде крећу ка извесном крају (а и то се дешава само ако сте гледали довољан број филмова). Трећу сезону окончава "Hated in the Nation", солидан трилер о серији убистава повезаних са претњама на друштвеним мрежама и уништавањем природе. Не могу да кажем да се сезона завршила баш великим праском, али нисам ни незадовољан, не може баш свака епизода да вас распамети, а то је доста њих засада успело са мном, зато већ сад пишем о томе.

Шта очекивати од четврте сезоне? Мислим да је безбедно рећи квалитетну режију, уз горе побројана имена, на квалитетне сценарије Чарлија Брукера смо већ навикли, као и на прелепу фотографију (додуше, то је и за очекивати, у футуристичком окружењу све и треба да буде фенси, блиставо и испеглано). То је што се тиче техничких ствари. Провокативне теме су такође загарантоване, оне су један од заштитних знакова серије, али не провокативне у смислу сензационализма и јефтине голотиње, већ оне које ће вас натерати на размишљање и показати вам у каквом свету живите. Ова серија је то до сада одлично радила, и на прсте могу да набројим серије после чије сам сваке епизоде (чак и оних које су ми мање легле) желео још. У овом случају ћу и добити још, до краја године, и само нека се настави у досадашњем маниру, бићу сасвим задовољан. Нека од имена која ће се придружити постави су Розмери Девит, Андреа Ризборо (из филма "Човек птица"), те Џеси Племонс и Кристин Милиоти (из друге сезоне "Фарга"), и видећемо шта ће донети серији. Шта год да донесу, надам се да успостављени стандарди неће падати, да серија неће почети да болује од репетитивности, нити да робује клишеима, већ да ће наставити усправан (и исправан) пут оригиналности. Већ сада је за својих тринаест наставака показала много више од готово целокупне филмске мејнстрим продукције од почетка емитовања (у последњих 6 година), и заједно са другим успешним насловима из овог и са краја прошлог века непобитно доказује моју тврдњу са почетка текста - данашње серије су за пет класа интелигентније, слојевитије, интригантније, провокативније, интересантније и боље него филмови.

ОЦЕНА: 4+

Fargo (2014-)

Аутор серије и главни сценариста: Ноа Холи

Режија: Мајкл Апендал, Кит Гордон и још 11 редитеља

У главним улогама: Били Боб Торнтон, Мартин Фримен, Алисон Толман, Колин Хенкс, Патрик Вилсон, Тед Денсон, Кирстен Данст, Џеси Племонс, Расел Харвард, Боким Вудбајн, Зан Меклернон, Јуен Мекгрегор, Кери Кун, Мери Елизабет Винстед, Дејвид Тјулис

21. век на пољу филмова доноси тек спорадичне поготке, и треба пажљиво тражити да би се дошло до драгуља, углавном ван Холивуда и ван свих познатих параметара. Али, о томе је већ било доста речи. Са друге стране, серије на неки начин доживљавају експанзију, све је више интересантних, добро написаних и храбрих телевизијских подухвата који нас везују за "мале екране ТВ пријемника" оличене у мониторима разних дијагонала. Ипак, човеку није жао да буде везан ако има за шта - постоји приличан број (кажу) добрих серија које још увек нисам гледао, тако да ми је засад од завршених пројеката из овог века и даље најбољи двојац "The Wire" (мада, предност и даље дајем серији Homicide, на којој сам одрастао и о којој сам већ овде писао, кад су у питању пројекти Дејвида Сајмона - "Жица" јесте за чисту петицу, ту нема збора, али ниједног тренутка ме није возила као "Одељење за убиства, живот на улици") и "Breaking Bad". Нови Твин Пикс је (засад) изузетан, али то је продужетак култне серије из деведесетих, па га не вреди сврставати у овај век, а осим тога, нова сезона још увек траје, налази се на половини. Кад је у питању серија "Фарго", требало би да вам о томе шта о њој мислим говори чињеница да сам решио да о њој пишем у тренутку када се трећа сезона још није охладила, а нема најава да ће бити неке следеће - у питању је серија уз коју сам заборавио на већину других које ми чуче на харду чекајући да их погледам - нећу да тврдим да је нешто најбоље што сте икад видели, можда би чак било неозбиљно сврставати је уз доказано култне наслове и на општепризнате листе најбољих серија икад снимљених, али мислим да је сасвим безбедно сврстати је у сам врх телевизијске продукције кад је овај век у питању. С тим у вези, овај текст ће свакако бити субјективан, јер се пре свега ради о томе како ова серија делује на мене и како ми гађа емоције, тј. текст је из мог угла (мада ћу покушати да све аргументујем). Међутим, дозволите ми да предвидим да ће кроз коју годину од завршетка ово остварење постати инстант класик телевизије, јер просто има све квалитете за то, а и одолеће зубу времена, у то сам сигуран. Јесу прошле само три сезоне (надам се да ће их бити бар још толико пре коначне завесе), али ова серија нам је већ понудила доста тога и дала нам за право да очекујемо још материјала, који ће је - ако се овако настави - сврстати у ред апсолутно највећих.

Сасвим логично питање које се најпре поставља је, има ли ова серија икакве везе са култним филмом Коенових из 1996. године. Прави одговор је заправо и да и не. Номинално, прича у серији нема конкретних додирних тачака са оном из филма, једино што се на брзину помињу нека имена и догађаји који могу и да вам промакну, ако нисте баш пажљиво пратили филм. Са друге стране, то дефинитивно јесте тај универзум - снегом окована вукојебина у Северној Дакоти, људи учаурени у мале, тривијалне, "добар дан, комшија" животе, ненавикнути на присуство тешких злочина, нити икакво озбиљније нарушавање рутине. Е, управо нарушавање те рутине може да се назове заједничким имениоцем свих сезона серије (које имају посебне приче и глумачке екипе, са незнатним додирним тачкама) и филма, тј. реакције и понашање тих по свему обичних људи, када их у вртлог бизарних догађаја испреплетаних злочинима увуку силе ван њихове контроле, оличене било у другим људима, било у натприродним факторима, или нечем трећем. А кад се тај вртлог једном покрене, јако га је тешко зауставити, и људи које смо дотле мислили да познајемо, почну да испољавају дотад невиђене особине. А заједно са њиховим прикривеним поривима испливавају и озбиљне друштвене аномалије, општа обезљуђеност, и као последица свега, крвава каљуга у којој се ваља како Америка и њен фрагмент дат у серији, тако и читав свет. Док сам гледао "Фарго", у глави ми је често одзвањала бриљантна реченица Џона Хјустона из "Кинеске четврти": "You see, Mr. Gittes, most people never have to face the fact that at the right time and the right place, they're capable of anything". По мени, ова серија управо то илуструје. Већ негде написах да је она готово савршен спој мрачног егзистенцијализма и бизарног хумора у коме ништа није немогуће. По тим карактеристикама су је неки упоређивали и са Твин Пиксом, мада је то по мени ипак незахвално, јер је "Твин Пикс" био, а и сада јесте, нешто што буквално никад није виђено на телевизији, а осим тога поседује знатно више хорорично-окултног од "Фарга" који са њим ипак не може да се мери по задирању у подсвесно, несвесно и кошмарно. Укратко речено, иако поседују поменуте заједничке елементе, "Твин Пикс" је јачи за Дејвида Линча. Али, то не значи да "Фарго" није једна од најбољих ствари које ћете икад видети, напротив. Баш зато што је све могуће, баш зато што ствари поставља и представља на изузетно оригиналан начин, баш зато што из већине својих глумаца извлачи најбоље наступе у њиховим каријерама (чак и од неких за које нисте навикли да вас бацају на гузице квалитетом глуме), "Фарго" је нешто што никако не смете пропустити. Оно што ми се посебно допада је чињеница да је серија пуна мистерије која никад није сведена на једноставни whodunit - лешева има доста, али ви починиоца сваког убиства видите и знате од прве секунде - то уопште није елеменат око кога се мистерија гради - много је битније шта је неког нагнало да убиство почини, како ће се понашати после тога, које ће наредне догађаје то убиство изазвати, ко ће у њих бити умешан, како ће се све одвијати и завршити, и да ли ће се на сва отворена питања (којих је увек много) одговорити - е, то је већ прича за себе, и то је један од најјачих елемената серије - одржавање напетости, првокласан сценарио, који звучи крајње реалистично чак и кад су укључени веома бизарни елементи, видећете већ - али, важно је нагласити да то никад није празна прича - све пршти од референци на филозофију, књижевност, историју, митове и друге области, но непознавање истих не значи да нећете моћи да испратите серију, само ће вам бити мало теже да схватите зашто је толико добра. Слично је и са односом филм - серија, можете серију да пратите без филма, она стоји на својим ногама као засебан ентитет, али ако најпре одгледате филм, биће вам лакше да уроните у свет о коме сам писао, и неће вам бити чудне све те чувене узречице, поштапалице и причице којих су пуни становници Северне Дакоте и Минесоте. Чак бих рекао да филм и серија једно друго допуњују и чине бољим, после прве сезоне сам опет гледао филм, и уживао у њему још више него прва два пута, што је фасцинантно достигнуће.

Свака епизода, као и филм, почиње натписом "Ово је истинита прича. Описани догађаји збили су се ту и ту, те и те године. На захтев преживелих, имена су промењена. Из поштовања према мртвима, све остало је испричано тачно онако како се догодило". Одмах да кажем, то ни у филму ни у серији, нема везе са истином, све што се дешава је потпуно фиктивна, смишљена прича, која додуше узима елементе из неких стварних догађаја, али на крају крајева, ништа од виђеног се није "тачно тако догодило", и хвала Богу што је тако, иначе би било свашта, свако ко у Бога верује је сигурно бар једном рекао да има чудан смисао за хумор, а кад би макар пола свега што се овде дешава било истина, та чудноватост би превазишла све границе. Идеја Коенових је била и да натерају људе да се лакше вежу за материјал, али и да разбију мит о веродостојности "истинитих прича" уопште, наводећи да је у мизерном броју случајева уопште могуће да онај који ради причу има потпун и прецизан увид у њену комплетну истинитост. Међутим, пажљивим гледаоцима неће моћи да промакне сугестија у виду нестајања речи "true", а потом и свега осталог осим речи "story". Да би вам све било још јасније, обратите пажњу на сцену из филма "No Country for Old Men" када Карла Џин Мос пита Ед Том Бела да ли је прича о омамљивачу стоке заиста истинита, тј. на његов одговор. Уопште говорећи, читава серија обилује референцама не само на истоимени филм, већ и на друге наслове из опуса браће Коен. Но, да се сада вратим серији нешто конкретније. Цела серија се, као што рекох, догађа у Минесоти (осим једне епизоде у трећој сезони која је у Калифорнији) у различитим временским периодима - прва 2006, друга 1979, а трећа 2010-11. године. Међу одређеним ликовима постоје везе, али да вам не би промакла већина њих, мораћете да пратите веома сконцентрисано, а само један лик се појављује у све три сезоне. У првој, ствари се врте око Лестера Најгарда (фантастични, феноменални Мартин Фримен, који изгледа и говори као аутентични Амер са Средњег запада, иако је чистокрвни Британац), патетичног продавца осигурања кога сви газе, по чему мало подсећа на Волтера Вајта пре него што постане кувар), чији сусрет са застрашујућим убицом по имену Лорн Малво (харизматични Били Боб Торнтон) узрокује три смртна случаја, што директно, што индиректно. То је почетна премиса ове сезоне, у коју се временом укључује двоје пандура који поменуте смрти истражују (пуначка Моли, која је, иако једина интелигентна и способна, предмет спрдње, те трапави Гас Гримли, који временом постаје њен савезник, а има и свој рачун са бездушним Малвоом), као и двојица мафијашких хитмена који имају своју рачуницу у целој ствари. Фасцинира слојевитост ликова и њихова еволуција кроз изборе које праве и поступке којима прибегавају, добивши тако пунокрвност и тродимензионалност, чак и ако су у питању потпуно споредне улоге. Погледајте само поменутог Лестера који како време одмиче више никако није патетични људски створ, већ малтене криминални мастермајнд. Били Боб Торнтон је такође савршен избор за улогу Лорна Малвоа, једног од упечатљивијих ТВ негативаца у историји. Видимо какав је свет управо по томе како се он сналази у њему - толико је на свом терену, и толики утицај има на остале ликове, да готово делује као онострано биће. демон или злодух, иако је сасвим рационалан, много више од рецимо Антона Чигура из поменутог филма "Нема земље за старце". Свака епизода сезоне се зове по одређеном логичко-филозофском проблему, стално се прича о односу грабљиваца и њиховог плена, и месту обичног човека у таквом свету. Иако су и Моли и Гас свесни да је на широком плану њихова борба вероватно узалудна, они немају другог избора него да се у њу упусте, и поред тога што је противник далеко опаснији и бескрупулознији.

Али, ту се опет враћам на еволуцију карактера, нико до краја приче неће бити исти као на почетку, а чак и они најчистији ће морати да се мало ублате и укрваве, јер ће за апсолутно све укључене ово бити искуство које мења живот. Кастинг је перфектан, поред двојице поменутих, који су апсолутни драјвинг форс целе сезоне (ако се знало шта можемо очекивати од Торнтона, Фримен ме је апсолутно оборио с ногу, цео живот је био неки небитни помоћник, смотани најбољи пријатељ, и слично, а сада је неочекивана сила), ту је и апсолутно божанствена Алисон Толман, којој бих доделио Еми номинацију само за изразе лица, а камоли за одличну глуму, она ми изгледа као пандан Марџ Гандерсон из филма, и рекао бих да су јој те ципеле прилично удобне и да јој добро стоје. Ту је и Колин Хенкс, прикладно трапав и бесловестан, са истом туњавом фацом какву му отац фура у већини филмова, али вољан да напредује и да схвати колика жртва је потребна да се победи зло. Поред одличних и већ поменутих Расела Харварда и Адама Голдберга, како већ рекох, и споредни ликови имају свог шарма и својих квалитета, пре свих Кит Карадин као Молин отац, бивши полицајац, а сада власник бара који стално прича о масакру из 1979. године и колико је сличан овоме што се тренутно дешава, као и Боб Оденкирк, као њен шеф, који изузетно тешко прихвата непобитну истину (као и сви ми, уосталом) да више није оно што је био. Нико поштеђен, нико непогрешив, нико потпуно чист ни безгрешан, такав је свет. Пред очима гледаоца се одвија мрачна и крвава али прелепа бајка са више реалности него што смо спремни да прихватимо. Технички детаљи су такође готово савршени, прелепи кадрови снежне Минесоте у комбинацији са ванредном напетошћу, врхунским ритмом и каткад бруталним насиљем, дају добитну комбинацију. Режија је ингениозна, нарочито у другом делу, када ствар почне да се одмотава, где има неколико заиста предивно конструисаних сцена (једна од мојих омиљених је обрачун у шестој епизоди, за коју је режисер Колин Бакси зарадио Еми), а музика Џефа Русоа се кроз целу серију феноменално уклапа у дешавања, без обзира да ли је меланхолична елегија слична оној коју је кроз филм провлачио Картер Бурвел, или веома заразне комбинације са бубњевима у различитим варијантама. Од глумаца из прве сезоне једино је Били Боб Торнтон освојио Златни глобус, што је заиста срамота, ако не Хенкс, а оно бар Фримен и Толманова су га једнако заслужили. Поставило се питање може ли се, после толико успешне прве сезоне, која је поставила одређене стандарде, очекивати макар приближан квалитет у другој? Концепт је био познат, нова постава сваке сезоне, што је апсолутни мач са две оштрице, може и да успе, и да вам се одбије право у главу (ко је рекао "True Detective"?). Међутим, кад су у питању Ноа Холи и екипа, црне слутње су се показале апсолутно неоправданим. Не само да је нова сезона деловала потпуно ново и свеже, већ је у одређеним сегментима успела и да превазиђе прву, што је већ само по себи озбиљно достигнуће и нешто што уопште није лако постићи.

Друга сезона се такође одвија у Минесоти, 27 година пре догађаја из прве, поткрај седамдесетих година прошлог века, и одлично је ухваћен дух тог времена, оличен у свеопштој кризи у читавој земљи, и неповерењу у све. Док вијетнамски фијаско и политичке трзавице још увек потресају читаву земљу (кад смо код политике, будући амерички председник се појављује у првој епизоди у лику бесмртног Бруса Кембела), учмале животе становника још једног мртвог града протреса пуцњава у ресторану и догађаји непосредно после ње, који повезују два мафијашка синдиката, брачни пар (касапина и фризерку) и полицајца који све истражује. У сплет бизарних околности и догађаја се на тренутак укључује и један летећи тањир - фантастично је како је готово неосетно инкорпориран у причу, без нарушавања природног тока ствари - јер, у свету где се никоме не може веровати, где вас лажу званичници рођене земље која би требало да је најбоља на свету, а то очигледно није, и где ништа није сигурно, усред свеопштег апсурда - зашто би постојање ванземаљаца било чудно и неприродно? Заправо, оно савршено осликава једну од многобројних истина коју саопштавају серија и филм - у животу понекад - шта понекад, често - нема баш све много смисла и тешко је пронаћи сврху у свему што се догађа. Јунаци сезоне ће из свог тог хаоса покушати да извуку најбоље, али све долази по одређеној цени, Централни догађај је свакако масакр у Су Фолсу који остарели Лу Солверсон не може да заборави ни 27 година касније, и то са разлогом. Као млађег човека га игра Патрик Вилсон, а једину праву помоћ има од свог таста Хенка који је шериф (Тед Денсон у фантастично слојевитој улози којом доказује да није само перфектан комичар). Осим са мафијом, обојица морају да се боре са неизлечивом болешћу своје жене и ћерке, и да успут расветле степен умешаности породице Блумквист у читаву ствар. Као и у првој сезони, највеће богатство лежи у феноменалном сценарију и слојевитости ликова - гарантујем да генерално супер-иритантну Кирстен Данст никад досад нисте видели овакву - можда ће вас и сад иритирати, и мене је на моменте, али лик Пеги Блумквист је дефинитивно круна њене каријере и лик који јој је савршено легао. Жена која је са једне стране невољно бачена у вртлог за њу неразумљивих догађаја, а са друге спремна све да учини да не остане заробљена у улози коју јој је друштво наменило. А да Лорн Малво не буде једини негативац коме морате, поред тога што га неоспорно мрзите, мало и да се дивите, овај пут су се побринули Боким Вудбајн и Зан Меклернон, у улогама Мајка Милигана и Ханзија Дента, хитмена двеју мафијашких фракција које се боре за превласт, ма колико то бесмислено изгледало in the middle of fucking nowhere (истини за вољу, и мафија је невољно увучена у цео каламбур). Вудбајн је генијалан у улози циничног убице са афро-зурком који се никоме не приклања и никоме не прилагођава, али његове последње сцене су бриљантан друштвени коментар и скретање пажње на чињеницу да са новом деценијом иза угла чека и нова врста убица, која не користи ватрено оружје, већ уваљује у економско ропство. Са друге стране, ратни ветеран коме на крају коначно досади да буде туђе оружје у "убиј или буди убијен" свету, у тренутку слабости открије да "жели само мало мира кад пожели да је сам", али за њега је тешко изборити се, и мора доста да се ради да би се до њега дошло. А кад је убијање једино што умеш, још је незахвалније и компликованије.

И ова сезона обилује алегоријом и потребно је бити књижевно-филозофски поткован да би се до краја разумеле све импликације, од религијских до књижевних, али не бригајте, и они који су бежали са часова апсолутно могу да уживају. Највише се провлачи Камијев "Мит о Сизифу" (то је и име једне епизоде), и сваки од ликова има свој камен који мора беспоговорно да гура уз брдо. Оно што чини да себи олакша одређује његову судбину. Патрик Вилсон у лику Луа Солверсона бира да у сваком дану види трунку наде да ће можда ипак успети да изгура камен уз брдо, да ће му жена можда ипак оздравити, а као и његова ћерка и Гас Гримли у првој сезони, он свакако види да је борба против људи којима је стао на пут, и који су сасвим могуће инкарнације демона, углавном узалудна, али свеједно мора да покуша, јер није од оних људи који не реагују на зло и неправду. Треба поменути и неке од фантастичних епизода којима друга сезона (као и прва, додуше) обилује - издвојио бих Ника Офермана као пијаног адвоката који се (случајно или намерно) зове Карл Ведерс, те Рејчел Келер у улози размажене Симон Герхарт, која навлачи породици беду на врат пожелевши мало тамног шећера за вене. Дођавола, чак је и пословично никакви Бред Герет врло солидно одрадио свој део посла као оперативац из Канзас Ситија. Још једно од малих чуда ове серије и доказа да је у питању тренутно једна од најбољих серија. Ипак, једна од тема које се кроз целу серију понављају, однос реалности и личне перцепције/поимања исте, није нигде тако очигледна као у трећој сезони, коју смо доскора имали прилике да посматрамо. Поред тог односа између онога што изгледа да јесте и онога што заиста јесте, у свету у коме готово нико није оно за шта се издаје, сам Ноа Холи је рекао да је највише желео да критици извргне такозвану селфи-културу. На шта се то тачно односи, погледајте и сами, ако сте пропустили, а у средишту приче је чудни дуготрајни сукоб између два брата, краља паркинга Минесоте и неугледног надзорника за условне казне (обојицу надахнуто тумачи Јуен Мекгрегор), који по старом добром рецепту узрокује серију бизарних смрти и неочекиваних догађаја у које бивају увучени полицајка жртва реорганизације, чији очух је једна од жртава, бивша робијашица са афинитетом према профи бриџу, јеврејски адвокат партнер краља паркинга, те још један партнер у фирми, британски слаткоречиви финансијски чаробњак, чије праве намере, право порекло и право лице никоме нису познати. Следи још једна класична коеновштина од приче, прожета религијским конотацијама, филмским омажима (сцена у куглани је суптилан клим главом ка "Великом Лебовском", на пример), изврнутим чињеницама и (не тако) истинитим причама.

Колико пута у животу сте били укључени у наизглед безазлен конфликт који је попримио много озбиљније размере него што се ико могао надати? Колико се пута испоставило да неко из ваше најближе околине није оно што сте мислили да јесте? И колико пута сте имали утисак да вашим животом управља неко други и да баш ништа поводом тога не можете да урадите? Да се константно трудите и дајете све од себе на послу, али то нико не примећује? Управо се у таквим ситуацијама налазе јунаци треће сезоне. Веома способна, али такође и веома технолошки хендикепирана полицајка Глорија Бургл, истражујући наизглед насумично убиство свог очуха који је водио тајни живот, укршта путеве са двојицом браће у завади, девојком једног од њих крајње сумњиве мотивације, и неупадљивим али веома моћним Британцем, економском сивом еминенцијом фирме једног од браће, чију праву мотивацију апсолутно нико не зна. Глумачке креације су стандардно првокласне, просто не знам кога пре да издвојим - да ли сјајну Мери Елизабет Винстед у најбољој улози њене каријере, харизматичну бившу робијашицу Ники која се спанђава са својим надзорником за условну из веома сумњивих разлога, јер, мало је рећи, изгледа предобро за њега. Она је један од главних покретача његових акција против брата, и не губи главу чак и кад ствари објективно оду предалеко, па ни кад јој на пут стане веома опасни Варга. Њега глуми Дејвид Тјулис, феноменални енглески глумац који је вероватно мој омиљени лик у овој сезони, пре свега зато што је апсолутно успео да ме убеди да је опасан као срчани удар, не узевши оружје у руке (прљави посао обављају Кинез и Рус, на неки начин повезан са злочинима у Немачкој осамдесетих). Он можда делује безазлено и бенигно са својим јефтиним оделима, полуистинитим и неистинитим причама и метафорама (једна од њих помиње и нашег јунака Гаврила Принципа), али веома добро зна шта хоће и како да до тога дође. Можда не изгледа као инкарнација демона попут Лорна Малвоа или Ханзија Дента, али то што је другачија врста негативца, не значи да је мање опасан. Већ сам поменуо и одличног Јуена Мекгрегора, који наизглед без муке оваплоћује две дијаметралне личности, два различита гласа, стила облачења, фризуре и особе уопште. Уживање је гледати га. А шта рећи о Кери Кун, чији лик као да је залутао у погрешно време. Убијени очух није оно за шта се издавао, као ни њен муж, аутоматика и техника је нимало не слушају, идиот од шефа је на сваком кораку саплиће без видљивог разлога (осим можда што је жена), али и поред свега, као и њени пандани у претходним сезонама, она не може да не реагује на зло и неправду. Треба поменути и Оливију Сандовал, која, осим што у прави час постаје значајан савезник добра, обезбеђује и фантастични comic relief причајући о позама које она и њен муж покушавају да би зачели, после десетак секунди познанства са ликом Кунове. Само једна у низу ствари због којих је "Фарго" оно што јесте, сасвим могуће the hottest shit on TV тренутно.

Рекао бих да је, и поред моје неподељене љубави за све три сезоне, ова последња ипак за мајушну нијансу слабија од прве две. Ту се не ради о слабијој причи, нити о сценаристичко-режијским решењима која су сва одреда првокласна, већ једноставно о чињеници да ме није извозила као претходне две, шта год то значило - трећа епизода, тачније њен сегмент са лутајућим андроидом ме уопште није купио, иако има своју сврху као што ће се видети. Затим, неке приче које се помињу попут руских масакра у Јерменији су ипак превише озбиљне да би их на својим леђима носио шоу попут "Фарга", а чини ми се да су неке ситнице могле мало боље да се заокруже. Али, опет кажем, то не значи да и ова сезона не пршти од сјајних улога, повремено генијалног сценарија и перфектно укадрираних сцена ветерана ТВ режије (погледајте само сцене на почетку и на крају последње епизоде, и видећете о чему говорим. Неко је написао да је "Фарго" комедија црња од ноћи са довољном дозом озбиљности да вас натера да размишљате о животу и свету око себе. У томе има истине, али "Фарго" није само то - у питању је серија у којој могу да уживају само интелигентни људи. Она дотиче на много нивоа, и поставља стандарде телевизијске продукције - и естетски, и режијски, и сценаристички и глумачки. И на сваком нивоу - функционише. Гледаоци лако могу да прогутају све невероватности и бизарности које су им представљене, због тога што су вођени на прави начин - готово савршеним ритмом, због тога што верују у феноменалне глумачке наступе и везују се за судбине ликова, због тога што не могу да се не одушеве малим стварима које повезују наизглед неповезиве приче, сезоне и ликове, због тога што неколико једноставних музичких секвенци може да вас одведе право у тај свет и у животе његових становника. Због тога што ћете се, а да то и не приметите, после десет минута наћи инволвираним у све о чему сам говорио. А то је одлика искључиво изузетних ТВ урадака. Еф-Икс је стао на црту Нетфликсу и Ха-Бе-Оу, и то како - најбољом мешавином трилера, драме и црне комедије од "Чисте хемије".

Ноа Холи је причајући о будућности серије по завршетку треће сезоне рекао да договарање услова са телевизијом никад није био проблем, али да ће се серија наставити само уколико се изроди довољно оригинална прича, тако да је она сада на неодређеној дужој паузи, а можда се врати кроз три године, ако буде занимљивог материјала. Са једне стране је добро што се неће настављати по сваку цену и штанцовати тек да би била ту, али са друге, то је прилично дуго времена за многе верне обожаваоце који једва чекају да виде на који ће начин аутори опет превазићи себе као што су то и до сада радили. Апсолутно сам свестан да ово није серија за сваког. Не зато што су преглупи или неначитани да је схвате, него зато што им је тешко да појме понашање и одређене поступке неких ликова који руше илузију о свету у којем живимо и о људским тенденцијама генерално, које су заправо и мета писаца ове серије. Али, ако допустите себи да јој се потпуно препустите и уживате у свим њеним малим quirk-овима, богато ће вас наградити и одмах ћете схватити зашто је она изнад многих просечних серија које сте гледали. Менталитети америчког Средњег запада ће вам бити пружени на извол'те, а животне приче ће вас од првог кадра увући и неће вам дозволити да скренете поглед до самог краја. Смејаћете се, згражавати, плакати, уживати, очекивати, надати се и патити - баш као и у самом животу.

ОЦЕНА: 5-