среда, 26. октобар 2016.

Америчка трагедија - Монтгомери Клифт (1920 - 1966)

Дуго је прошло откад сам писао текст посвећен неком глумцу, а јунак данашње приче је дефинитивно, упркос кратком животу, довољно занимљива, довољно квалитетна у ономе што ради, а надасве довољно контроверзна личност, да завреди сопствени текст на овом блогу. Монти је можда био и превише занимљив и превише контроверзан за своје добро, али је свакако био и један од највећих глумаца своје генерације, можда једини прави супертешкаш уз Марлона Бранда и евентуално Пола Њумена, а то би требало да говори само за себе. Узевши у обзир да је снимио свега 17 филмова, оставио је стварно изузетан траг у холивудској и светској кинематографији, и можемо само да наслућујемо докле би стигао да му је живот био милији. Данас, пола века од смрти, Монти Клифт и даље стоји постојано као клисурина у врху листе највећих имена која је Холивуд изнедрио у својој историји. Покушаћу да објасним због чега.

Едвард Монтгомери Клифт, целог живота познат по надимку Монти, рођен је у Омахи, држава Небраска, 17. октобра 1920. године, као најмлађе дете у породици, 18 месеци након брата Брукса, а неколико минута после сестре близнакиње Роберте. Отац му се бавио банкарством и, како обично бива, зарадио је доста пара, тако да је Монти био из добре породице, али тзв. Велика депресија, после краха њујоршке берзе, узела му је скоро све. Мајка је рођена као усвојено дете, да би јој у осамнаестој години рекли да у њој има крви из истакнутих породица, и она је читав каснији живот провела тражећи своје корене и живећи на високој нози, као и њена деца. Док год је њен муж могао да плаћа, Монтгомери и његови брат и сестра су имали приватне учитеље, и путовали су по Европи, успут течно научивши немачки и француски. Због поменуте депресије, били су принуђени на селидбу у Њујорк, а пошто се финансијска ситуација постепено поправљала, Монтијев брат Брукс се уписао на Харвард, а Роберта на Брин Мор колеџ. Монти није могао да се адаптира, и никад није ни уписао високу школу, већ је почео да наступа на позорници, што га је рано инфицирало вирусом глуме, те је већ са тринаест година дебитовао на Бродвеју. Са петнаест је имао битну улогу у комаду "Јубилеј", а са двадесет је био један од најзначајнијих глумаца у комаду "Ноћ неће пасти" који је овенчан Пулицеровом наградом. За десет година успешне позоришне каријере, играо је у делима писаца попут Тенесија Вилијамса, Лилијан Хелман, Роберта Шервуда и Торнтона Вајлдера, а наступао са глумачким именима као што су Фредрик Марч, Ала Назимова, Меј Вити, Талула Бенкхед, Лин Фонтејн и Алфред Лунт. Сјајне критике у позоришту су му са једне стране омогућавале да буде озбиљан филмски глумац, а са друге да постане предмет обожавања бројних глумица у потрази за пажњом и љубављу, но он на те налете није одговарао баш позитивно. Од самог почетка је био веома избирљив око пројеката у којима учествује и редитеља са којима ради, зато је годинама избегавао да се пребаци на велики екран. Није себе доживљавао као звезду, није у себе био сигуран, а велики удео у томе је имала и криза идентитета, те срамота од сопствене хомосексуалности, која је у Холивуду тада била велики табу. Није му помогло што се почетком четрдесетих зближио са Либи Холман, оматорелом глумицом бисексуалком, која ће, током више од десет година свог живота са Монтијем, веома значајно утицати на развој његове филмске каријере у том периоду. На велико платно је коначно ускочио 1948. године, сјајним филмом великог Фреда Цинемана, "Потрага" (The Search), у коме глуми америчког армијског инжењера Ралфа који проналази стидљивог чешког дечака, одбеглог из избегличког кампа, коме кроз филм помаже да нађе мајку. Сви су одмах нагласили колико је Монтгомери одиграо "као матор" постигавши савршен баланс емотивности и опуштености, у чему му је јако помогао и мали партнер Иван Јандл, који је такође одушевио све. Клифт је из места и од прве номинован за Оскара, а Клинт Иствуд је рекао да је та улога највише утицала на његову глумачку каријеру и глумачки израз, а то говори сасвим довољно. Оскара није добио, али је већ тада наговестио о каквом се потенцијалу ради. Кад је снимио следећи филм, потенцијал је већ постајао снага.

Црвена река (1948)
"Црвена река" Хауарда Хокса је уствари прави деби Монтија Клифта (снимљен 1946.), али због правних проблема са Хауардом Хјузом, који је тврдио да је филм сличан његовом "Одметнику" (1943), није изашао до септембра 1948. године, и упркос томе, постао је инстант класик и трећи финансијски најуспешнији филм те године. Епска сага о побуни против гонича стоке на путу од хиљаду миља, коју предводи његов усвојени син, подсећа мало на "Побуну на Баунтију" (с тим што је на Дивљем западу, наравно), и скоро је па ремек-дело, изузев по мени исфорсираног краја. Хауард Хокс је сјајан редитељ, и извукао је најбоље из својих глумаца, укључујући и Џона Вејна, који генерално није сматран посебно добрим глумцем. Џон Форд је касније говорио, гледајући га у овом филму "Нисам знао да кучкин син уме да глуми", што је довело до тога да за њега бира сложеније улоге, попут оних у филмовима "Носила је жуту траку", "Трагачи" и "Тихи човек". Што се Монтгомерија тиче, није мислио да је његова улога ништа посебно, али је знао да ће због ње постати познат, што се и десило. Он се бринуо како ће се супротставити Џону Вејну, и у физичком смислу, као много нижи и лакши, али и због чињенице да је Вејн већ тад сматран огромном звездом. Ободрио га је Хауард Хокс, који му је рекао да све замисли као борбу Давида и Голијата. Било је бриге и како ће се Вејн и Клифт иначе слагати, с обзиром на њихова дијаметрална политичка мишљења, али, иако је Вејн касније назвао Монтија "арогантним малим копилетом", снимање је прошло у реду, јер се није расправљало о политици. Но, поред Џона Вејна, и Волтер Бренан се није слагао са Клифтом, и избегавали су га ван снимања. Ни са Хоксом се није зближио, мада је понекад учествовао у ноћном покеру њих тројице, где су, по његовим речима, пили, причали масне вицеве и лупали се по леђима, а њему је исфорсирани мачизам био страшно одбојан, те га нису увукли у све то. Због свега наведеног, Монти је спремно одбио "Рио Браво", који би га поново спојио са њима. Следећа на реду је "Наследница" Вилијема Вајлера (1949), за коју је Оливија Де Хавиланд лично одабрала редитеља, након гледања представе на Бродвеју, са британским легендама театра Венди Хилер и Базилом Ретбоуном. Идеја је била да се Оливија упари са дугогодишњим пређашњим партнером Еролом Флином, али кад је он отпао, унајмљен је Монти, са намером да се етаблира као романтични јунак, јер је за улогу био одговарајућ његов суптилни начин глуме.

Наследница (1949)
Тумачи Мориса Таунзенда, шармантног момка који обасипа пажњом једноставну и стидљиву, али веома богату Кетрин, која је у сенци окрутног оца, који за њега каже да је обичан ловац на благо. Што је најгоре, како време пролази, све је вероватније да је у праву. Монти је одрадио добар посао, иако се мора признати да је ово једна од његових незанимљивијих улога. Он је био толико згрожен њоме да је напустио премијеру, а за то је, између осталог, критиковао и Оливију Де Хавиланд коју није ценио као глумицу и на све начине је покушавао да увећа свој допринос филму, импровизујући и покушавајући да "украде шоу". Ипак, Оливија је у овом филму заиста растурила, ова улога је њен tour de force, и заслужено је понела кући другог Оскара. Рекао бих да и Сер Ралф Ричардсон такође остварује јачу улогу од Монтија, али филм не би био добар колико јесте без његовог доприноса, то је дефинитивно. Он се кроз каријеру специјализовао за емотивно измучене ликове и мрзовољне бунтовнике, какве су, поред њега, популаризовали Марлон Брандо и Џејмс Дин. Улога Џоа Гилиса у "Булевару сумрака" Билија Вајлдера (1950) је написана специјално за њега, али је под утицајем поменуте Либи Холман одбио да је одигра - вероватно је за њега у том случају уметност мало превише имитирала живот. Одбио је и главну улогу у филму "Тачно у подне", али је зато глумио у "Месту под Сунцем" Џорџа Стивенса (1951), где је улога Џорџа Истмена била као створена за њега. Сиромашни дечко који у Калифорнији, кроз рад у фабрици свог ујака, трага за лагодним животом и америчким сном, али проналази америчку трагедију, како се и зове роман Теодора Драјзера по ком је овај филм снимљен. Овде се Монти снашао као риба у води.

Место под Сунцем (1951)
Иако је, за разлику од својих партнерки, Елизабет Тејлор и Шели Винтерс, које су изнеле само највеће похвале на рачун рада Џорџа Стивенса, имао шта да замери редитељу, назвавши га "немаштовитим занатлијом, Клифт је зарадио номинацију за Оскара за рад на овом филму, и то са правом. Сјајно отеловљује момка који мисли да заслужује све оно што му је живот годинама ускраћивао, и излази на прави пут да то добије, али га стицај несрећних околности поставља на странпутицу са које нема повратка. Филм је постигао огроман успех, између осталих га је Чарли Чаплин назвао најбољим филмом о Америци икад снимљеним, а и 65 година касније, глума Клифта, Тејлорове и Винтерсове се сматра фантастичном, иако сам филм није најбоље остарио, пре свега због преспорог темпа, претеране мелодраматичности, те застарелог социјалног коментара - мада је, рекао бих, јурњава за америчким сном данас присутнија него икад, ма шта он представљао. На сету је рођено и велико пријатељство између Монтија и Лиз Тејлор, које, упркос бројним нагађањима и упркос његовој каснијој изјави да је она "једина жена способна да га узбуди", никад није било веза, јер је негде од половине педесетих био ексклузивно хомосексуалан, што је наравно строго скривано. Такође, није могао да смисли Ричарда Бартона, за кога је говорио да не глуми него рецитује, а осећање је било обострано. 1953. година је најплоднија у његовој каријери, радио је са важним редитељима, и забележио значајне роле. Прва је била Мајкл Логан, свештеник у Хичкоковом трилеру "Исповедам се" (1953; наравно, "Признајем" би био срећнији превод, у коме га тајна исповести спречава да ода име кривца, али временом сам постаје оптужен за злочин, а у све је умешана и жена са којом је пре свештеничког позива имао везу. Сјајне улоге су остварили, поред Монтија Клифта, и Ен Бакстер и Карл Малден. Филм није постигао успех неких претходних Хичових остварења, пре свега због тешке тематике, недостатка хумора и неразумевања људи који нису католици, па не могу да разумеју како би свештеник могао да прећути истину о злочину, нарочито ако то значи угрожавање сопственог живота. У Ирској је био чак и забрањен, због импликације да је поп имао сексуалну везу, иако се то све десило раније. Можда овај филм не спада у најпознатија остварења Хичкока нити Клифта, али то не значи да га треба заобићи, напротив. Њих двојица се нису баш слагали (шта је још ново за Монтија), јер редитељ није баш био благонаклон према инсистирању глумца да се држи method acting-а, из чега је следило непоштовање редитељевих замисли. Ипак, филм је прилично добар и свакако га треба гледати.
Следећа је "Непромишљеност Американке" (1953), сјајна мелодрама Виторија Де Сике, у којој удата Американка улази у аферу са Италијаном док је у посети код рођака у Риму, да би затим постала несигурна у своју будућност и почела да преиспитује сопствене жеље. С обзиром да је велики део америчке верзије исечен, препоручујем оригиналну италијанску, која је рестаурирана као део Критерион колекције. Према неким наводима, Џенифер Џонс се озбиљно зацопала у свог колегу, а кад је сазнала да је наклоњен супротном табору, толико је пошандрцала да је наводно нагурала бунду у ве-це шољу портабл гардеробе. Али, Монтија те ствари нису много занимале, он је тек требало да пружи најбољу глуму те године, и урадио је то, у ванвременском класику Фреда Цинемана "Одавде до вечности", где су му партнери били супертешкаши попут Берта Ланкастера, Дебре Кар, Доне Рид и Френка Синатре.

Одавде до вечности (1953)
Шта да кажем о овом филму што се већ не зна, ко га не воли и не цени, нема шта да тражи на овом блогу (једном ћу написати и детаљно објашњење због чега сам њиме толико фасциниран и гледам га бар двапут годишње). Клифт у њему игра Роберта Ли Пруита, војника премештеног у америчку базу на Хавајима непосредно пре бомбардовања Перл Харбура, који долази у сукоб са претпостављенима кад не пристане да боксује за војску због несреће која му се претходно десила, па му они од живота праве пакао, терајући га да савије шију и покори се. Но, он има друге планове. Јунак овог текста је желео улогу од тренутка кад је прочитао роман, и Фред Цинеман га је и узео, упркос оштром противљењу шефа студија, Харија Кона. Не треба ни спомињати како се он снашао у улози тврдоглавог бунтовника који тера своје и не попушта пред неправдом. И сам редитељ је био презадовољан, рекавши да је "све глумце чинио бољим. Веома је напорно радио, а у паузама је приватну фрустрацију утапао у алкохолу. Научио је да свира трубу, иако је знао да ће бити надсинхронизован, и био веома интензиван у свим сценама, а ишао је и на часове бокса (мада је дублер коришћен за сцене издалека, јер није могао да научи да се креће као боксер). Био је сигуран да ће добити Оскара и постао депресиван пошто се то није десило, јер су, по општем мишљењу, он и Берт Ланкастер "поништили један другог", због чега је постао депресиван и још више утонуо у алкохол. Спријатељио се са Френком Синатром који је увек говорио како је захвалан Клифту који му је помогао у интерпретацији Мађа, и тиме га учинио бољим глумцем, отворивши му нове глумачке хоризонте, пошто је пре тога био познат искључиво по комедијама и мјузиклима. Ипак, велико пријатељство се завршило тако што је после неколико година избачен са једне журке на којој се пијан набацивао некоме од Синатриних пријатеља, те му је прилаз том кругу људи био строго забрањен. А то је све било узроковано догађајем који је био главни окидач несреће у животу Монтгомерија Клифта, и који је, више од свих, узроковао да доживи што и његов лик у "Месту под Сунцем", да његов амерички сан постане кошмар и трагедија.
Филм "Округ Рејнтри" (1957), замишљен као епска мелодрама, на нивоу "Прохујалог са вихором", осим што је епски флоповао, запамћен је и по томе што се на снимању истог, његовом главном глумцу догодила стравична несрећа после које више никад ни у једном смислу није био исти. Монти је 12. маја 1956. године, враћајући се са журке код Лиз Тејлор, уморан и мамуран, закуцао свој аутомобил у телефонски стуб. Кевин Мекарти је био сведок, и брзо обавестио Лиз Тејлор, која је са мужем и Роком Хадсоном сместа стигла на место несреће, где је лично спасила живот Клифту, извадивши му из грла два избијена зуба и језик, да се не угуши. Хадсон га је извукао из олупине аутомобила, а заједно су формирали штит да не би био сликан пре доласка хитне помоћи. Ипак, публицитет је био огроман, Монти је остао у болници девет недеља, и била је потребна озбиљна фацијална реконструкција. Само захваљујући инсистирању остатка екипе није замењен на снимању, али кад се вратио да доврши снимање, то ни изблиза није био исти човек. Чувено згодно лице је било упропашћено, а његова лева страна делимично парализована. Проблеми са пићем су се појачали, зато што је уследило миксовање са аналгетицима. Од човека који је био најтраженија и највећа звезда почетком педесетих, комбинација огромног квалитета и сјајног изгледа (нешто у чему је тада могао да му парира једино Марлон Брандо), постао је олупина, чији су здравствени (хронични колитис и дијареја), а богами и ментални проблеми  узроковани депресијом (нарочито после несреће), те алкохолизам и зависност од таблета, спречили да остане на врху. Његов живот после несреће, односно његових последњих десет година, познати учитељ глуме Роберт Луис, назвао је "најдужим самоубиством у историји Холивуда". За дивно чудо, поменути Брандо, који се мало с ким слагао у Холивуду, у аутобиографији је Клифта назвао пријатељем, који је био мучна душа и зависник од поменутих ствари. Монти је увек подржавао Бранда као глумца, чак и после "Побуне на Баунтију", кад му је каријера доживела стрмоглав пад. Током заједничког снимања, Брандо је упозорио колегу да ће га такав живот упропастити. Заједничко снимање о коме причам су, наравно, "Млади лавови" (1958) Едварда Дмитрика, предобар и јако потцењен, али и предуг филм о доживљају 2. светског рата из угла три различита човека који су се у њему нашли под различитим околностима. Сјајне улоге за сву тројицу, и Марлона Бранда, и Монтија, као јеврејина који се суочава са верском нетрпељивошћу и мржњом од стране претпостављених, али им се не сагиње (како то познато звучи), те Дина Мартина, коме је управо Клифт помогао да буде бољи у улози на какву није навикао (и он је, као и Синатра, махом обрађивао лакши материјал), те су постали пријатељи, и остали блиски до Монтијеве смрти, а већ сам писао да је Мартин преузео улогу коју је Клифт одбио у филму "Рио Браво". За Ноу у "Младим лавовима" каже да је његова апсолутно најбоља улога, и да никад неће моћи да пружи више од тога. Одбио је још и улоге у филмовима "Источно од раја", "Пријатељско убеђивање", "Невоље са Харијем", "Фаренхајт 451" и "Моби Дик", а прескочио је и пет улога на Бродвеју, међу њима "Чежњу под брестовима" Јуџина О'Нила. Пристао је да глуми у "Изненада, прошлог лета" (1959) Тенесија Вилијамса, у режији Џозефа Л. Манкијевича, јер је у њему била Лиз Тејлор, заједно са Кејт Хепберн. Заправо, не би ни био ангажован да није било његове пријатељице, јер је проглашен превише ризичним, и самим тим, било га је немогуће осигурати, због сталних здравствених проблема. Игра хирурга у дуговима кога богата удовица покушава митом да натера да изврши лоботомију њене рођаке, која је била сведок смрти њеног сина. Иако за разлику од своје две колегинице није номинован за Оскара, одиграо је још једну сјајну улогу. Кетрин Хепберн је на крају снимања наводно пљунула у лица Манкијевича и продуцента Сема Спигела, што нису имали никакву емпатију према стању глумца, зависног од алкохола и лекова. Иако су се Тенеси Вилијамс и још неки битни људи касније одрекли филма, он је постао хит. Након тога, играо је у још једном солидном филму, "Дивљој реци", са Ли Ремик (1960).

Изненада, прошлог лета (1959)
Већ сам писао посебан текст о филму "Неприлагођени" Џона Хјустона (1961) (ево га  овде). Спријатељио се са Мерилин Монро која је за њега рекла да је "једина особа у горем стању од ње". Такође га је саветовала да не ради више са Џоном Хјустоном, пошто га је сматрала садистом. Ипак, с обзиром да су имали сјајан однос током првог филма, и да се редитељ према њему понео заштитнички, Монти је није послушао, те се појавио и у "Фројду" (1962). Током тог снимања, Хјустон је променио однос према Клифту, јер није могао да свари чињеницу да је хомић, што је у међувремену процурело. Терао га је на исцрпљујућа понављања, и да изводи сопствене стантове, што је било јако тешко за глумца, с обзиром на његово стање. Међутим, с обзиром да је личио на тврдоглаве и поносне ликове из својих филмова, никад се није жалио и увек је давао колико је могао. Иако се знало да је био геј више него хетеро, он је говорио да "не жели да буде означен ни као пешко ни као хетеросексуалац, јер смо ми оно што радимо, а не оно што кажемо да јесмо. Етикетирање је тако самоограничавајуће". Он је током снимања био у толико лошем стању да га је Универзал тужио за одлагање продукције и тражио да му се наплате трошкови. Током суђења, приказана је премијера филма, који је био толики хит да су благајне просто разбијене. Адвокати су  говорили да је то управо због Монтијевог учешћа, тако да је на суду освојио веома уносно поравнање, студио је морао дебело да се испружи. То му, међутим, није помогло, јер је све брже и брже пропадао. Између два поменута Хјустонова наслова, снимио је "Нирнбершко суђење" за које је био номинован за споредног Оскара, иако је његова улога ментално заосталог, стерилисаног логораша трајала само 12 минута. Кад се појавио на сету, био је у невероватно лошем стању, неуредан, нервозан и очигледно свеже мамуран, али режисер Стенли Крејмер је баш таквог и хтео да га искористи, јер је одговарало стању његовог лика који се нашао на месту за сведоке. На крају му је и дозвољено да импровизује малтене комплетну сцену, јер је имао много тешкоћа да запамти текст. После "Фројда", снимио је још само један филм, а пристао је и да игра и у "Одсјајима у златном оку" (1967), филму за који га је изабрала, погађате, Елизабет Тејлор, али га је смрт предухитрила, те га је заменио Марлон Брандо. И та улога би можда била мало превише блиска њему, јер је то рола официра који је латентни геј. Кад су у питању награде, оне су га већином неправедно заобишле, остао је само на четири номинације за Оскара, али је и поред тога један од највећих глумаца кога је Холивуд икада изнедрио. Уз то је био и свестрана особа која је течно говорила четири језика. Неколико година пред крај живота, пошто је за филмску индустрију постао изгубљен, наступао је на радију, између осталог на светској радио премијери "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса у улози Тома. Снимање "Одсјаја" је почело у августу 1966. године, али, како сам већ написао, без планиране прве звезде. 22. јула, приватни болничар (и вероватно партнер) Лоренцо Џејмс га је касно увече затекао будног како седи на кревету и питао да ли му нешто треба, а овај је одбио, рекавши да ће остати будан да би читао. На питање хоће ли да гледа филм "Неприлагођени" који се тренутно приказује на телевизији, наводно је одговорио "Апсолутно не!", што су му биле и последње речи. Џејмс га је ујутру у пола седам нашао мртвог у соби. Имао је 45 година, а аутопсија је као узрок смрти навела срчани удар, изазван обољењем коронарне артерије. Наравно, ни све претходно наведене болести нису помогле. Коначно је целокупан нездрав живот који је глумац водио узео свој данак.

Монтгомери Клифт је дефинитивно једна од трагичнијих фигура шоубизниса и холивудске индустрије. Није се слагао са многима, али нико, осим ретких, није порицао да је одличан глумац. Увек је говорио да само покушава да буде глумац, а не филмска звезда. Да је био звезда, не може се порећи - али, не може ни да је био глумац. Нико други са тако малим бројем улога није успео да остави толики траг у Холивуду, и да се и пола века од смрти помиње као једна од најзначајнијих личности свога времена (ОК, и Џејмс Дин је ту, али више захваљујући имиџу него неким историјским улогама (мада, ни њему се не може порећи квалитет). Константно се борио да докаже да уме да глуми, изједала га је кривица што је хомосексуалац, а последња кап у препуној чаши је била поменута несрећа, која га је уништила и физички и емоционално, те је потпуно потонуо у безнађе праћено лековима и алкохолом. Његов живот у фабрици снова се уистину може назвати америчком трагедијом, попут назива романа Теодора Драјзера, у чијој је адаптацији глумио. Поред свега наведеног, био је и значајан део поп културе, а песме су му посветили бендови попут "Клеша" и "Р. Е. М."- а. Има и своју звезду на Булевару, наравно. Оно што је оставио за собом у својој краткој каријери је довољно да се памти као један од великана које је само сплет несрећних околности (додуше, помешан са неопрезним и немарним начином живота) спречио да дају и покажу још много више него што јесу - нажалост, није ни први ни последњи.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ПЕТ НАЈБОЉИХ КЛИФТОВИХ ФИЛМОВА :

1. FROM HERE TO ETERNITY (1953) - FRED ZINNEMANN
2. THE HEIRESS (1949) - WILLIAM WYLER
3. THE RED RIVER (1948) - HOWARD HAWKS
4. A PLACE IN THE SUN (1951) - GEORGE STEVENS
5. THE MISFITS (1961) - JOHN HUSTON

уторак, 11. октобар 2016.

Југословенске серије (3) - Дипломци (1971)

Сценарио: Синиша Павић
Режија: Небојша Комадина
Број епизода: 10
У главним улогама: Мија Алексић, Бора Тодоровић, Никола Симић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Петар Краљ, Милан Гутовић, Данило Бата Стојковић, Љубица Ковић, Радмила Савићевић, Велимир Животић

Gaudeamus igitur,
Iuvenes dum sumus
Post iucundam iuventutem 
Post molestam senectutem
Nos habebit humus.
Vivat academia!
Vivant professores!
Vivat membrum quodlibet
Vivant membra quaelibet
Semper sint in flore.

Кад чујем ове две најпознатије строфе из чувене академске химне (има их десет, за оне који не знају), имам две асоцијације. Једна је Тома Лепопејић из Алексинца, мој професор латинског у другом полугодишту друге године, познат по томе што је често завлачио руку у панталоне и терао нас да за оцене рецитујемо поменуте строфе и декламујемо правило о слагању времена. Друга је на срећу много лепша, и односи се наравно, на почетак, тј. уводну шпицу култне серије "Дипломци", у којој петорица главних јунака, обично за столом у омиљеном ресторану "Бонтон" хорски изводе поменуте строфе, које увек некако заврши Никола Симић прозуклим тенором. Тврдим да је у питању једна од најпотцењенијих наших серија и да највећи број људи уопште не зна епизоде у прсте, што је брука с обзиром на квалитет, а кладим се да солидан број људи уопште није ни чуо за њу, нарочито млађих. Не бих да улазим у разлоге за то, вероватно је један од њих и чињеница да се, колико ја знам, у последњих двадесетак година, ова серија ниједном није репризирала у ударном термину, него увек у неко опскурно време (пре пар година била радним даном у 9 ујутру). Кад се томе дода и факат да је доста ређе репризирају у односу на рецимо "Врућ ветар" о коме писах, или "Бољи живот", дође се до тога да људима мора да се црта ко су Буда и Сима Бумба, Пера Зврк или Бубулеја (први пут кад сам у животу чуо за великог Бату Стојковића, моји су га тако називали, и то је за мене увек и остао). Но, нисам ту да набијам на нос непознавање градива, већ да објасним зашто га треба знати, па ћу то и покушати у тексту. Серија има 10 епизода, а први пут се емитовала од 26. септембра до 28. новембра 1971. године.

Студенти-дипломци са периферије Београда покушавају да реше многобројне проблеме - приватне, породичне, пословне, љубавне, несугласице са келнером у локалној кафани, али слабо шта им иде од руке. Кад се у причу укључе и поједини очеви, заједно са номинално споредним ликовима у серији, настаје тотални циркус и, како то обично бива, ситуација се још више запетљава него на почетку.

Прва серија Синише Павића је, по његовим речима, зачета тако што је са женом гледао на телевизији емисију посвећену младима, и заједно су схватили да не постоји, и малтене никада није рађена ниједна серија о животу младих људи. Главни сценариста је ипак био Синиша, Љиљана је била помагач и супервизор у интеракцији између женских ликова, да би се постигла максимална реалистичност. Поред одличног сценарија који у потпуности осликава дух датог времена, вероватно није ни потребно да напомињем колику снагу серија црпи из феноменалне глумачке поставе, која сада може нажалост једино да нам пробуди носталгију, будући да је од истакнутих ликова само Милан Гутовић још међу нама. У доба настанка серије је већина још била релативно млада, али је већ тада могла да дарује гледаоцима невероватне ствари, од непогрешивог комичарског тајминга, преко горке ироније, до смртне озбиљности када ситуација налаже. Фокус је на породици Бумба, коју чине син Буда, слаткоречива ленштина (маестрални Бора Тодоровић), који никако да положи последњи испит и преузме одговорност за себе, отац, нервозни чиновник Сима (феноменални Мија Алексић) који константно (и оправдано) сумња у сина, и константно (и оправдано) је у сукобу са љигаво формалним директором Лазом (сјајни Ђорђе Јелисић), те мајка Персида (Љубица Ковић) која, као и свака мајка превише брине за мужа и има превише разумевања за сина. Бора је кроз каријеру докторирао на имиџу симпатичне битанге, и Буда Бумба је једна од његових првих (пре њега је ту можда био Руле из "Рађања радног народа"). Шта рећи о изузетној размени са професором (Сима Јанићијевић) на првом испиту, везано за нужну одбрану, или о првом сусрету и разговору са Бубулејом? Глумачки геније. Мија је такође увек поуздан за сваку врсту улоге, па тако и за вечито незадовољног оца који трачак наде види у синовљевој дипломи, и са дозом ироније прихвата дриблање надређених. Будин колега са права је и Раде Петковић (Петар Краљ), који је кудикамо озбиљнији што се тиче рада и учења, али упада у сличне проблеме кад је у питању друштвени живот, девојке и очево ангажовање око његовог посла. Он по свему тумачи просечног студента који можда има и највеће шансе од свих да успе, али не иде све како је замислио. Њему припада неколико интересантних сцена у којима банда покушава да изађе на крај са Милетом Кусуром, чувена сцена када са Будом тражи сведока за његово дипломирање, а онда бива принуђен да сам глуми истог, а ту је и чињеница да покушава да се спетља са девојком која му је била конкурент за посао. Никола Симић је неодољив као Аца Брзић, студент медицине који је номинално главни муватор и слаткоречиви мангуп, али увек има проблема да пронађе слободну гајбу за одређено вече, да остане са њима довољно дуго (већина жена које он ошацује на крају заврше код других) и да искамчи паре од оца који не одговара на телеграме на прави начин. Увек је расположен за акцију, уз неизоставну узречицу "баћо мој", али као и већина његових другова, не успева да се скраси у животу. Једна од маторих спонзорки коју успева да нађе је и раскалашна Мабел Митровић (Олга Станисављевић), чију ће распусну ћерку тинејџерку касније подучавати Гута Павловић, свршени студент математике (Милан Гутовић), који заједно са Митом Црњавчевићем (Ђуза Стојиљковић) дели стан код неуротичне газдарице Савке (Рада Савићевић, по обичају генијална, у улози неподношљиве жене која стално кука што су јој се навукли сиромашни студенти и што јој по зидовима висе голе жене уместо Светог Николе, а зове подстанаре на кафу само кад повећава кирију). Ђузин лик има све услове код куће, али не жели да зависи од размажене мајке и очуха, већ да сам успе у свету филма и сними уметничко остварење које није за широке народне масе. Мало је рећи да не иде све по плану, а посебно је урнебесан онај део када дође да тражи паре за филм од потенцијалног спонзора, Сисоја "Пушке" Митровића (увек поуздани Жика Миленковић), који је, успут, муж поменуте Мабел. Сјајан дијалог између њих двојице, а Ђузин лик је такође и један од већих шаљивџија у серији, па се тако не либи да зеза Ацу или Буду због њихових невоља, као и да са иронијом дочека повике газдарице. Сјајна улога за Ђузу, коме је ово прва телевизијска интеракција са Љиљаном Лашић, која ће нешто касније заиграти и у "Позоришту у кући". Од номинално споредних ликова, издвајају се Велимир Животић као Миле Кусур, келнер у кафани "Бонтон", са којим главни јунаци вечито имају проблема (или он са њима, јер ништа посебно не наручују, а ретко и плаћају), Драгољуб Милосављевић - Гула као адвокат Пера Зврк, Будин газда и Симин пријатељ, Жика као Сисоје звани Пушка, али пре свих и изнад свих, Данило Бата Стојковић, као Душан Бубулеја, као од брега одваљени Босанац, бивши робијаш, заправо поштен, вредан и добар тип, који због кратког фитиља и осетљивости на неправду упада у многе невоље, које се не завршавају када Буда постане његов бранилац.




Већ се знало каква је Стојковићева глумачка моћ, пре ове серије имао је неколико главних улога (Издајник, Делије, Зазидани), али је енергија коју је приказао у овој улози заиста за изучавање. Једноставно, кад би се он појавио у кадру, све би стало, а позната је чињеница да су га најчешће снимали изблиза и у крупном плану, јер је требало да делује као грдосија, а није био баш импозантне грађе. Фантастична улога, која га је заувек избацила у орбиту и донела му, сасвим заслужено, огромну популарност. Не зна се да ли је боље његово прво појављивање у адвокатској канцеларији, догодовштине у болници или монолог у суду, човек заиста држи час и демонстрира необичну снагу у релативно младим глумачким годинама. Један од незанемарљивих квалитета серије је и тај што се није либила да покаже (додуше, углавном кроз комедију и иронију, али и то је доста ономе ко зна да гледа) да је самоуправни социјализам, који је тада још увек био у пуној снази, у пракси функционисао далеко од савршеног, да су радници излагани самовољи директора, да су увлакачи и тада пролазили боље, да су и те како радиле кумовско-буразерске везе, а да су људи без утицаја и пара малтене нико и ништа у друштву. Није се, наравно, смело директно оптуживати, али је и тај елеменат сјајно провучен кроз сценарио и елегантно представљен публици. Наравно, Павић је могао да дипломира на датој тематици тек десетак година касније кад је извесни машинбравар отегао папке, па смо видели у "Тесној кожи" како практично изгледа дипломски рад на тему "Самоуправни социјализам и његове благодети". "Дипломци" су семинарски кад је тај сегмент у питању, али као дело само по себи, они су, како неко већ рече, аутентични споменик једног, са ове дистанце се слободно може рећи, бољег времена, и тако их и треба посматрати. Не само што су људи другачије размишљали и понашали се, него је и рад у културној сфери био много заступљенији, те смо имали и адекватну продукцију, и људе који су се бринули о пројектима као што је овај, али и глумце који су могли овако нешто да одиграју. Кад би се данас, 45 година касније, снимали "Дипломци", језа ме хвата од помисли ко би наследио овакве глумачке величине. Свеукупно од седамдесет глумаца који су учествовали, само њих десетак је још у животу, што је заиста трагично.





Још један од квалитета серије је чињеница да је готово сваки лик у њој, ма колико се кратко појављивао, по нечему упечатљив и пружена му је прилика да неком епизодом остави утисак. Узмимо само Мику Викторовића и Болета Стошића у епизоди са тржишним инспектором. Код хумора ми се допада то што нису вештачки стваране ситуације за ваљање од смеха, већ он произилази из ситуација у којима се ликови налазе и у које западају, углавном својом кривицом. Погледајте само епизоду у којој се одвија сва она лудница у болници, општи урнебес. Ако бисмо тражили одређене мањкавости, којих свакако има, то би најпре била чињеница да је већина људи видљиво престара за улоге студената, чак и оних закаснелих, нарочито Бора Тодоровић и Ђуза, који су у време снимања имали 42 године. Да не помињем чињеницу да су Мија, који глуми оца, те Цица Ковић која игра мајку, у стварном животу били само 6 година старији од Боре. Заправо, једино Милан Гутовић и донекле Пера Краљ су могли да прођу старосно као дипломци. Такође, ако сам са једне стране рекао да је сваком лику донекле дат одређени простор, морам да кажем и да појединима, како ми се чини, није дато довољно, да нису довољно профилисани и заокружени. Штета је, на пример, што је глумчина калибра Ташка Начића, иако се појављује у пет епизода као Кукула, углавном сведен на тупаве погледе и карикатуру од човека који много једе (шта је још ново за Ташка, мада у то време још увек није био огроман) и разбија стаклурију. Или што је Јелица Теслић, у улози Јелене Марковић, иако има одличне сцене са Бором Тодоровићем, некако наврат-нанос убачена пред крај, само да би и он могао да се некако примири и скраси. Сувише се све то лагано одиграло, по мени. С тим у вези, серија је могла да потраје још пар епизода, да би се неке приче ваљаније заокружиле (рецимо, нисмо видели како Гутовићевом лику иде на новом послу), али и оваква каква јесте чини сјајну целину и један од монументалних пројеката ТВ Београд, што је само по себи достигнуће.

Све у свему, ако неко хоће да заслужи да се назове љубитељем југословенске и српске кинематографије, "Дипломци" су незаобилазна "лектира", како због чињенице да је сценарио веома квалитетан и да ће 50 минута по епизоди буквално зачас проћи, без трунке празног хода, тако и због разумевања и поимања (за оне млађе), те подсећања и потврде (за оне старије) какву смо глумачку сцену некад имали, за разлику од данас. Навике, живот и генерално битисање студената у данашње време не могу се упоредити ни по ком основу са седамдесетим годинама прошлог века, али један од многих разлога зашто треба погледати "Дипломце" је и тај што су они својеврсно сведочанство тог времена и реално проговарају о тадашњим проблемима и недоумицама младих, које можда данашњим генерацијама изгледају питомо (један од разлога за то и што је сваком своја мука највећа), али свакако то нису, те, иако не изгледа тако на први поглед, мислим да је умногоме могућно повући паралелу између та два света, јер су многе ствари које су осликане у овој серији по мени универзалне и ванвременске. То и јесте оно што ову серију чини култном и легендарном. Требало би је стално репризирати, поред ових које се чешће рабе, да народ види како то може да изгледа кад је нешто квалитетно написано, режирано и одглумљено. Једна од најбољих хумористичких серија у историји Телевизије Београд, без икакве сумње. Гледајте је.

ОЦЕНА: 5-

субота, 08. октобар 2016.

Рођенданска ризница: The French Connection (1971)

Сценарио: Ернест Тајдимен, Робин Мур
Режија: Вилијем Фридкин
У главним улогама: Џин Хекмен, Фернандо Реј, Рој Шајдер, Тони Ло Бјанко, Марсел Бозуфи, Фредерик де Пасквал, Бил Хикман

С обзиром да сам поверовао погрешним подацима, поранио сам за један дан са одавањем почасти ремек-делу у жанру акционог трилера, који је угледао светлост дана 9. октобра 1971. године, дакле пре 45 година. Као и код највећег броја великих филмова, много коцкица је требало да се склопи да он испадне толико добар, али ето, на сву срећу, то се и десило. У свим својим текстовима напомињем да је за врхунски квалитет филма најнеопходнији исти такав сценарио. Он свакако јесте такав, али у овом случају, можда је још битније било што је за кормилом брода био Вилијем Фридкин, тада веома млад и веома амбициозан и храбар редитељ, који ће током исте деценије урадити филмове као што су "Истеривач ђавола" и "Чаробњак", можда и најбољи римејк свих времена.  

Француска веза
Два њујоршка полицајца покушавају да пресретну огромну испоруку хероина из Француске, при чему се успоставља конфликт између једног од полицајаца и главног снабдевача.

Први осећај који имам кад год гледам "Француску везу" је онај који ми ниједан филм данашњице не може пружити - осећај комплетне опијености њиме - кад год се заврши, добар преостали део дана размишљам о њему, да сам којим случајем имао срећу да га погледам у биоскопу, вероватно бих по изласку зверао около, тражећи неког ко ме прати и јури. Фасцинантна је чињеница да је буџет износио милион и осамсто хиљада долара, и да због тога није изграђен ниједан сет на снимању. Оно што можда најпре упада у очи јесте енергија самог филма и изузетна напетост коју поседује, празан ход апсолутно не постоји. Од првих кадрова, у којима страда убачени агент, те се радња сели у Њујорк где главни јунак чека у заседи обучен у костим Деда Мраза, филм вас увлачи, стеже и не пушта до самог краја. А шта рећи о енергији коју демонстрирају сами глумци - од Џина Хекмена, који је маестрално удахнуо живот Џимију "Попају" Дојлу, вредном и поштеном полицајцу доброг инстинкта, који је, и поред тих особина стао многима на жуљ, јер није нимало сладак, не устеже се од бруталности, пије и нису му баш драге друге расе, преко Роја Шајдера, који га подједнаким интензитетом прати и пружа му подршку, до Фернанда Реја у улози Шарнијеа, углађеног и шармантног господина, испод чије се пријатне спољашњости и аристократских манира крије нешто много опасније. То је заиста интересантан контраст - јунак, који је упркос томе што је брутални алко-расиста, такође и неуморни и поштени борац за правду и антагониста, који је упркос томе што је културишка џентлмен, такође и опасни криминалац и један од највећих дилера дроге у Европи. Рој Шајдер се често неправедно заобилази када се прича о глумачким остварењима у филму, али његов "Облачни" Бади Русо је подједнако важан шраф машинерије која од почетка до краја функционише као подмазана. Треба поменути и Тонија Ло Бјанка у улози Сала Боке, једног од криминалаца умешаних у целу ствар, као и Марсела Бозуфија, у улози Пјера Николија, окрутног убице који ради за Шарнијеа, који је такође одрадио сјајан посао. Џин Хекмен апсолутно заслужено осваја свог првог Оскара - он тумачи Попаја Дојла са толико интензитета, да се чини као да је неповратно уложио део себе у сваку реченицу, сваку јурњаву, сваки покрет и поступак, иако му је наводно увек било непријатно кад је морао да извикује расистичке опаске. А кад поменух јурњаву, како се не дотаћи сцене која и данас важи за најбољи car chase у историји филма - Фридкина је на њу инспирисао легендарни редитељ Хауард Хокс, са чијом је ћерком овај тада живео. Кад га је Фридкин питао шта мисли о његовим филмовима, овај је рекао да су "грозни", али му је препоручио да "сними сцену јурњаве какву нико досад није". И млади редитељ га је послушао, та сцена је превазишла чувену јурњаву из "Булита" Питера Јејтса (1968) са Стивом Меквином, која је дотад важила за најбољу. Само један од многих генијалних потеза је било пресецање те сцене која се комплетно одвија без музике, и тиме невероватно добија на интензитету, тактовима Сантанине верзије хита "Флитвуд Мека" "Black Magic Woman". А монтажа (не само у јурњави, него и у целом филму) је ствар за причу. Брзи резови при прелазима са сцене на сцену вам не дају да трепнете, да не бисте нешто пропустили. Фантастично, заиста. Не постоји друга реч за демонстрирано умеће. Судар током јурњаве је био непланиран и остављен у филму због реализма, а трошкови поправке плаћени.


Детективи Еди Иган и Сони Гросо, узори за ликове Дојла и Русоа су се појавили као глумци у филму, а Хекмен и Шајдер су са њима месец дана учествовали у различитим потерама, да се боље спреме за улоге. Џин је наводно био згрожен одређеним призорима, а једном је чак морао и да припомогне у зауздавању осумњиченог. Иначе, он је добио улогу после интервјуа са Вилијемом Фридкином, без икаквих тестова и читања сценарија, али тек пошто су је одбили глумци попут Лија Марвина, Питера Бојла, Џејмса Кана, Стива Меквина и Роберта Мичама. Прва помисао у креирању лика и оживљавању потребне оштрине и бруталности су му биле улоге Џејмса Кегнија. Фернандо Реј је изабран грешком. Редитељ га је помешао са Франсиском Рабалом (кога је видео у "Лепотици дана" Луиса Буњуела), али је одлучио да га не отпусти, јер је Рабал био недоступан и није говорио енглески (а Реј није говорио француски, иако глуми Француза). Много ствари које су заиста радили Иган и Гросо (попут заседе у костиму Деда Мраза или тактике "добар и лош полицајац", при чему би један нормално разговарао са осумњиченим, а затим га други препао урлајући небулозна питања и уносећи му се у лице) су убачене у филм. Веома значајна ствар за атмосферу самог филма је хладно време по коме се све одвија, због чега додатно добија на оштрини (а ионако је таква да се може сећи ножем). Многе ствари су снимљене без дозволе, попут саобраћајне гужве на бруклинском мосту, а редитељ је изворни роман назвао "глупим" и одбио да га прочита, тако оставивши себи потпуну креативну слободу. На крају је испало добро, а он је рекао да је био инспирисан да филму приступи документаристички након гледања култног филма Косте Гавраса "З".




Дону Елису и Овену Ројзману, који су били композитор, односно директор фотографије, ово је био први филм, и одрадили су заиста феноменалан посао, иако цео саундтрек траје само 22 минута, музика је због напетости минимализована. "Француска веза" је снимљена на 86 различитих локација у Њујорку (плус Вашингтон и наравно Марсеј). Често се спочитава сличност ликова Попаја Дојла и Клинт Иствудовог Харија Калахана, али по мени је једина сличност у томе што обојица не бирају средства да дођу до истине - а чак и да постоји још нешто, "Француска веза" није ништа украла од "Прљавог Харија" јер је изашла шест недеља раније. И крај филма, тачније његова последња сцена је такође предмет многих разговора (не у смислу крађе, него у смислу значења), и она може да се интерпретира по вољи, а ја нећу овде ништа писати о томе, погледајте па тумачите како вам је воља. Коју годину касније снимљен је и наставак, који је добар, али је у поређењу са оригиналом нажалост бледа сенка, јер није ни било потребно снимити га (режирао га још један великан, Џон Франкенхајмер).


Ипак, можда и највише полемика се водило око питања заслужује ли овај филм Оскар за најбоље остварење те године. Може се расправљати о томе на много нивоа, "Паклена поморанџа" Стенлија Кјубрика и "Последња биоскопска представа" Питера Богдановича су сјајни филмови, али мој одговор је "да". За "Француску везу" са правом можемо рећи "They don't make them like this anymore", а нема ни глумаца као што су Џин Хекмен (последњу улогу одиграо пре 12 година), Рој Шајдер и Фернандо Реј. Од почетка до краја све пршти, ово је један од филмова којем ће се прави сладокусци увек радо враћати. А која боља препорука вам треба?

ОЦЕНА: 5