Марлон Брандо и ниске страсти

Често су ме питали постоји ли глумац који ми је апсолутно на првом месту. То је веома незахвалан задатак. Прво зато што је свака класификација субјективна, како већ раније писах, а затим и због чињенице да је број глумаца које бих могао да подведем под термин "један од омиљених" негде око двадесет. Међутим, ако би ми неко под претњом смрћу наредио да изаберем само једног, вероватно бих се утопио у клишее и изабрао великог Марлона Бранда. Разлози су крајње једноставни, пре свега човек је врхунски глумац и то се тешко може оспорити, успевао је да квалитетом подигне и најбезвредније срање у коме је глумио. О постојаности тврдње о његовом квалитету сведочи и тридесет пет глумачких награда сакупљених за око пола века каријере. Али, он је имао и непоновљиву харизму, шарм и све оно што га је чинило универзално вољеним. Он се није либио да и у приватном животу оправда имиџ лошег момка који га је пратио кроз филмове. Био је мангуп, али не и неотесана бараба, шмекер са стилом и педигреом, филмска звезда у правом смислу речи. Увек је живео узбудљивим животом, склон самодеструкцији, био је прави pussy magnet, због сирове снаге коју је исијавао, али и интелигенције која ју је пратила. Жене су балавиле на њега, мушкарци су му се истински дивили, колеге покушавале да "скину" његове глумачке методе, а неке звезде у успону, попут рецимо Џејмса Дина, цео свој живот су обликовале по његовом моделу. Један од ретких глумаца кога је истински ценио је био Монтгомери Клифт, са којим је једном и играо, а имао је репутацију изузетно тешког сарадника. Сматра се зачетником онога што се данас зове методична глума. Такође је био и друштвено-политички активан, те је општи став да у периоду када му је каријера била у великом паду није могао да усклади приоритете. Још се памти и прича са доделе Оскара 1973. (детаљније о томе у току текста)  Његов живот, од самог почетка испуњен контроверзом, и филмови су тема овог текста у коме ћу покушати да аргументујем свој став о томе зашто је он број један у сваком смислу. Почећу од чињенице да је многима узор и данас, непуних десет година после смрти. И у глумачком и у алфа-мужјачком смислу.

Велика инспирација за овај текст стигла је од једне верне читатељке која ми је у једном разговору рекла везано за Бранда "кад смо код ниских страсти, то је то, нема даље, не само у физичком смислу". И заиста, ред је сетити се ове величине и у писаној форми. Не може се водити филмски блог без бар једног текста о Марлону Бранду.

Брандо почетком педесетих

Марлон Брандо Јуниор је рођен 3. априла пре 90 година, у Омахи, Небраска. Сигурно је на формирање његове бунтовне личности и имиџа на филму утицај имала и чињеница да се од малих ногу суочавао са родитељским немаром, с обзиром да су били промискуитетни алкохоличари, али, парадоксално, управо му је то и помогло да начини прве кораке у глуми. Кад му је отац био на путу, а мајка обезнањена до границе ступора, он би различитим тачкама покушавао да је пробуди. Пар се са децом најпре преселио у Еванстон, Илиној, а затим и раздвојио 1935. године. После помирења, десило се пресељење у Чикаго, две године касније. Брандов отац је био одличан фотограф аматер, а мајка глумица прилично неконвенционалног понашања за жену тог времена, с обзиром да је пушила, возила и носила панталоне. Кад се није алкохолисала, водила је и малу позоришну трупу чији члан је био млади и непознати Хенри Фонда. Али, такође је усадила сину интересовање за позориште. Стога није чудно да је кренуо за старијим сестрама у Њујорк да јури своју каријеру. Старија Џослин је такође кренула да се опроба на студијама глуме, док је друга, Френсис, кренула да студира уметност. Било је то 1943. године. Међутим, проблеми са ауторитетом су још раније избили у први план.
Најпре је понављао једну годину, а потом је избачен из Гимназије Либертвил због вожње мотоцикла кроз школске ходнике. Потом је послат на војну академију где је студирао његов отац. Био је врло добар и у школи и у глумачким активностима, а бавио се доста успешно и америчким фудбалом. Међутим, на последњој години (баш 1943.) избачен је, након што је прво одбио да изврши наређење пуковника у посети током маневара, а онда, кад су му забранили да изађе из собе, побегао у град и био ухваћен.

Марлон Брандо питомац

Без ослонца у животу и без средњошколске дипломе, покушао је да одреди себи неки пут пријављивањем у војску, а када је одбијен због повреде колена на поменутом фудбалу, одлучио се да оде за сестрама у Њујорк. Уписао се у драмску радионицу "Нове школе" на челу са немачким редитељем Ервином  Пискатором. Ментор му је била чувена Стела Адлер, која га је избацила на позоришну сцену, подучавајући га техникама Константина Станиславског, чији је мото био "Размишљај о својим искуствима и искрено их користи". Он је увек истицао колико му је она помогла и колико га је ствари научила. На крају крајева, постхумно је добио и награду за животно дело са њеним именом. Током њујоршких почетака, Марлон је био цимер са најбољим пријатељем из детињства, Волијем Коксом, глумцем чија га је прерана смрт бацила у дубоку депресију у једном периоду. Деби на Бродвеју за Бранда је стигао у октобру 1943 године, са представом Bobino, а годину дана касније, заиграо је у комаду I Remember Mama, који му је донео први већи успех. Потврда да је озбиљан и да га чекају добре ствари, стигла је у виду награде за глумца који највише обећава, и то од стране критичара који су по правилу јако сурови, нарочито са млађим глумцима. У питању је била представа Truckline Cafe из 1946. године, у којој ће Брандо глумити са холивудским Србином, Карлом Малденом, са којим ће остати велики пријатељ све до смрти. Режирао је нико други до Елија Казан, који је још тада приметио сирови Брандов магнетизам који опчињава све који га гледају, и којим ће касније обилато испунити своје филмове.
Следеће године, Марлон Брандо је на даскама заиграо Стенлија Ковалског у "Трамвају званом жеља" Тенесија Вилијамса. Контактиран је на редитељев предлог, пошто су отпали Џон Гарфилд и Берт Ланкастер, иако је био премлад за лик који тумачи. Међутим, управо је то и одушевило Вилијамса, који је сматрао да ће бити могуће повезати његово младалачко незнање са агресивним поривима које има. Изузетно интензивна улога, коју је Брандо изнео са изузетном искреношћу, приказао је грубу сексуалност неотесаног Пољака на прави начин и потпуно излудео публику, поставши преко ноћи бродвејска сензација. Холивуд му је, наравно, веома брзо закуцао на врата, различите главешине су га звале на аудиције за различите улоге, што је он са резигнацијом одбијао, прво зато што није хтео да се везује тада уобичајеним седмогодишњим уговором, а друго, зато што је увек, па и у младим годинама, сматрао Холивуд "гробљем културе". Прву филмску улогу добио је седам година после почетака на Бродвеју, и то у остварењу "Мушкарци" Фреда Цинемана (Тачно у подне, Одавде до вечности, Човек за сва времена, Дан шакала), где је играо огорченог ратног ветерана који се тешко прилагођава животу параплегичара. Мада није доживео комерцијални успех, филм је прилично добро прошао код публике, а Брандо је одиграо добру улогу, за коју се припремао провевши месец дана у болници са ветеранима. Ту леже његови почеци као пионира "методичне" глуме, термин који он није волео, јер су почели да га користе и усвајају људи попут Лија Стразберга (Хајман Рот из "Кума 2"), један од оснивача чувеног "Глумачког студија" (где је Брандо такође био неко време), кога је назвао експлоататором без талента, који је себе звао његовим ментором.

Трамвај звани жеља (1951)

Марлон Брандо је сматрао да је за филмску адаптацију Вилијамсовог комада потребна глумица која се приватно више уклапа у профил Бланш Дибоа. Одмах се сетио Вивијен Ли, која заиста јесте била Бланш, не само због огромне лепоте, него и због проблема са биполарним поремећајем, депресијом, нимфоманијом и ко зна чиме све не. Колико је био у праву види се из њене глуме (по мом скромном мишљењу, једна од најбољих главних женских улога), а и Марлон јој је био раме уз раме, као неотесани радник, куглаш, грубијан и силоватељ, који разоткрива фасаду ментално болесне и алкохолом нагрижене свастике. Иако једини од четири главна глумца није освојио Оскара (ту су још били Карл Малден и Ким Хантер), овај филм је за њега значио почетак озбиљне каријере и стварно сматрам да је најбољи могући избор за поменуту улогу. Њоме је отпочет низ од четири узастопне номинације за Оскар и БАФТУ, чиме је стварно постао озбиљно име у Холивуду. Касније је причао да га је Вивијен Ли озбиљно привлачила током снимања (кога не би), али да није могао да се натера да је заведе због Лоренса Оливијеа, који је веома добар човек. Интересантна изјава о некоме ко је на широј скали вероватно једини који може да стане барабар уз Бранда у трци за најбољег свих времена (наравно, са већим фокусом на театар). Остале улоге у том низу су биле у филмовима: Вива Запата (1952), за који је његов колега Ентони Квин зарадио први Оскар. Квин је својевремено у вези Бранда рекао његовој првој жени Ани Кашфи: "Дивим се његовом таленту, али му не завидим на болу који га је створио". Затим је заиграо и Марка Антонија у адаптацији Шекспировог "Јулија Цезара", уз британске великане Џона Гилгуда, Џејмса Мејсона и Дебру Кар. Адаптација и филм су доста добри, што се баш и не може рећи за филм "The Wild One" о супарничким бандама мотоциклиста. Међутим, иако филм са правом није добро прошао, његов изглед у том филму је постао култ, па чак и основа за воштану фигуру у "Мадам Тисо" музеју. Али, то је било затишје пред буру, као да се тек чувао за оно најбоље. А то најбоље, бар за тај период, било је чувено остварење Елије Казана "On the Waterfront" (На доковима Њујорка, 1954).

На доковима Њујорка (1954)

Све релевантне чињенице везане за овај филм су већ познате. Освојио је осам Оскара и говори о пропалом бившем боксеру, који ненамерно шаље пријатеља у смрт, а онда се упушта у борбу да сломи гангстере који држе криминалне синдикате на доковима, потпомогнут свештеником из краја и сестром убијеног друга, а несвестан да је његов старији брат такође члан "злочиначког удружења". Филм пршти од друштвено-политичких конотација, јер је Казан њиме хтео да спере љагу са себе после сведочења пред Мекартијевим одбором и цинкарења својих пријатеља комуниста. Из тог разлога су филм одбили првобитно планирани сценариста Артур Милер, а и сам Брандо, који се касније ипак одлучио да је прихвати, након што је већ постигнут договор са Френком Синатром, а у једном моменту је за пројекат везиван и млади, још непознати Пол Њумен. Припремајући се за улогу, Брандо је обилазио докове, боравио са гангстерима и слушао њихове приче, те је у том периоду постао близак са Алом Летијеријем, који ће касније тумачити Вирџила Солоца у "Куму". Све у свему, продуценти су истрајали у намери да ангажују Бранда, пошто је у том моменту био хит глумац и доносио сигурне паре, и то се исплатило. Иако је у том тренутку био усред личне кризе и депресије због смрти мајке, те снимао сваког дана само до четири поподне, а онда одлазио код психијатра, успео је да пружи једну од својих најбољих улога. У драми која не штеди никога, много му је помогао и јак глумачки ансамбл (Карл Малден, феноменални Ли Џеј Коб, чији је лик заснован на гангстеру Алберту Анастазији, сјајни Род Стајгер као старији брат, и дебитанткиња Ева Мери Сејнт која је ускочила у оскаровску улогу након што ју је због "Прозора у двориште" одбила Грејс Кели). Оскара је наравно зарадио и Брандо (касније украден), а номинације Малден, Коб и Стајгер, који је Бранду ужасно замерио непоштовање, јер они заправо нису заједно снимили најпознатију сцену у филму (I coulda had class, I coulda been a contender), јер никако нису могли да се ускладе због поменутих Марлонових терапија. Све у свему, филм је донео сасвим очекиван успех, зарадивши десет пута више од уложеног (око 10 милиона долара).
Прво разочарење дошло је са улогом Наполеона Бонапарте у филму "Desiree" који није донео ништа ни уметнички, ни финансијски, иако је привукао велику пажњу.Заиграо је, а богами и запевао, са Френком Синатром у филму "Guys and Dolls", а затим просечну сатиру претворио у урнебесну комедију у улози јапанског преводиоца за америчке трупе (филм "The Teahouse of the August Moon"). Не зезам се, стварно глуми Јапанца. Очигледно да му се Јапан осладио, јер у следећем филму "Sayonara" (1957) глуми америчког мајора ваздухопловства стационираног у Јапану, који има предрасуде против мешовитих бракова, али се онда, погађате, заљубљује у Јапанку, што узрокује борбу са самим собом, авијацијом, као и јапанским културолошким табуима. Иако је сценаристички гледано материјал прилично предвидив, сјајна глума и фотографија су га издигли изнад просека, Брандо је зарадио још једну номинацију, а споредни глумци Ред Батонс и Мијоши Умеки Оскаре.
Током прве половине педесетих, он је унео толику револуцију у глуму, да је сваки млади глумац са талентом, интегритетом и дозом бунтовништва био називан новим Брандом (нпр. Пол Њумен и Стив Меквин), а стари је имао само тридесетак година. 1972. године, Џек Николсон је изјавио "Сви смо ми Брандова деца. Дао нам је нашу слободу".
Први пут се оженио 1957. године, поменутом глумицом Аном Кашфи. Током двогодишњег брака, родила му је сина Кристијана.

Млади лавови (1958)

У "Младим лавовима" Едварда Дмитрика једини пут је упарен са Монтијем Клифтом. Ту игра младог нацисту плавушана који временом постаје разочаран у хитлеровске идеале. Потом је опет покушао да забележи успех сарадњом са Тенесијем Вилијамсом, али је "The Fugitive Kind" (1960) био катастрофално дочекан и код критике и код публике (иако ја сматрам да није толико лош, с обзиром на сигурну режију Сиднија Лумета и сјајну глуму пре свега Џоан Вудворд). Други пут се оженио 1960. и то Маријом Кастањедом, познатијом као Мовита, такође глумицом. Годину дана касније, неочекивано се нашао у прилици да режира, с обзиром да је око уговорене глумачке улоге у вестерну имао несугласице са редитељским супертешкашима Стенлијем Кјубриком и Семом Пекинпоом, а један од њих је био невољност да игра негативца, што би по речима Пекинпоа појачало драмски ефекат приче (можемо само да претпоставимо какво би то крвопролиће било са Семом иза камере, с обзиром на његову редефиницију насиља на филму која је почела "Дивљом хордом"). Филм "One-Eyed Jacks" је солидан, а солидно је прошао и код публике, али трошкови су били тако велики да је могућност неког финансијског успеха била искључена. А онда је дошла 1962. година и римејк филма "Mutiny on the Bounty" и ствари су кренуле лоше по Бранда. Много лоше.
Прво је одбио "Лоренса од Арабије", да не би, по сопственим речима, јахао камиле у пустињи две године. Уместо тога се определио за Тахити, Хаваје и Бора Бору, заигравши Флечера Кристијана, кога је раније оживео Кларк Гејбл. Бахато понашање, свађе са пола екипе, игнорисање редитељских замисли, расипничко трошење пара и драстичне промене килаже (легенда каже да је поцепао преко 50 пари панталона) само су неке од ствари које је чинио током снимања. Био је главни разлог за финансијски крах овог филма, на који је укупно потрошено тада баснословних 19 милиона долара (око 140 у данашњој вредности). Оно што је он успео је да за себе извуче велику финансијску корист, поставши тако први глумац који је инкасирао преко милион долара за улогу. Остварио је и емотивну корист, пошто је шутнуо другу жену (иначе играла у поменутом оригиналу са Гејблом), и узео трећу, Тариту, са којом је глумио у филму. Друга и трећа жена су му родиле по двоје деце. Снимајући филм, толико се заљубио у Тахити да је тамо касније купио острво, а охрабрио и Џонија Депа да уради исто.
Ипак, и поред поменуте личне користи, на пословном плану, овај филм је упропастио Марлона Бранда, који је зарадио репутацију тзв. отрова за благајне (box-office poison), која је, укомпонована са ружним понашањем, учинила да га продуценти и остале главешине више не посматрају као рецепт за успех, а да се колеге устежу од рада са њим. Колико је тај тренд узео маха говори и чињеница да је следећих десет филмова које је снимио жестоко омануло и критички и финансијски. Ипак, ја бих издвојио два наслова из тог периода која по мени свакако вреди погледати. Први је The Appaloosa (1966), вестерн о ловцу на бизоне кога константно малтретира локални гангстер тог времена, бандит који му у једном моменту краде верног коња, што је окидач за обрачун са бандом. Филм је визуелно добар, а Брандо и некрунисани краљ негативаца Б продукције, Џон Саксон, раде добар посао. Други је Reflections in a Golden Eye (1967), тешка, бизарна и перверзна прича из једне војне базе, у којој Марлон глуми латентног педера кога понижава супруга (Лиз Тејлор), коју жели предмет његове наклоности. Прича пуна окрутности и бруталности би се претворила у бедну и досадну мелодраму да није било великог Џона Хјустона иза камере. На тему свога приватног живота са тог аспекта, Брандо је седамдесетих рекао "Као и велики број мушкараца, и ја сам такође имао хомосексуална искуства и није ме стид због тога".
За његову потпуну глумачку ренесансу било је потребно још пет година. Он се око те улоге доста нећкао, али је то ипак била понуда коју није могао да одбије.

Кум (1972)

Не знам да ли постоји нешто што већ није речено о овом монументалном остварењу које је у врху свих водећих светских листa филмова, са потпуним правом. Рекао бих да је то можда и једини пример где је филм надмашио свој литерарни предложак (можда поред "Исијавања"), а за то је сигурно заслужан и Брандов портрет Дон Вита, који се, опет, налази на врху свих листа најбољих мушких улога икада, а ако постоји интелигентни облик живота ван Земље, вероватно и он цитира свима познате реплике. Покушаћу да у овом делу поменем неке занимљивости везане за њу које нису много познате.
- Пре свега, треба знати да су Марлон Брандо и Лоренс Оливије увек били једини избори Френсиса Форда Кополе, без обзира што је студиом и аудицијама продефиловало бар педесет глумаца у потрази за овом легендарном ролом (па и генијални Орсон Велс).
- Брандо је нашао фамозну мачку на сету, те ју је Копола задржао у сцени након што се удобно сместила у глумчевим рукама, иако није била у сценарију.
- Једном приликом, Марлон Брандо је питао Џејмса Кана шта би пожелео кад би му се жеље остваривале. Кан је одговорио да би хтео да буде заљубљен, а Брандо се надовезао са "И ја, али немој то да кажеш мојој жени".
- Ђани Русо је искористио везе са подземљем да добије улогу Карла Риција. Брандо га није сматрао подобним, јер никад пре није нигде играо. Када је овај то сазнао, полудео је и почео озбиљно да му прети уз грубе речи. Међутим, Брандо је на сву срећу мислио да је то глума и променио мишљење о Русоовом ангажовању.
- "Булдог" изглед Вита Корлеонеа је Брандова идеја, за аудицију је пунио образе ватом, за филм му је протетику израдио зубар.
- Већину свог текста Брандо није запамтио, већ је читао са картица. То му је и иначе била пракса.
- Марлон Брандо је Витов глас засновао на гласу чувеног мафиоза, Френка Костела.
- У сцени када Мајкл у болници обећава Виту да ће га чувати и пазити, Марлон стварно плаче.
- Шамарање Џонија Фонтејна је импровизовано, збуњеност Ала Мартина је стварна, према речима осталих глумаца, није знао да ли да се смеје или да плаче.
- Брандо је за филм добио хонорар од 50 000 долара у кешу, плус проценте од профита на неравномерној скали - на 10 милиона, Бранду би припало 100 хиљада, а на сваких следећих 10 милиона - по 100 хиљада више од претходног пута, до бројке од пола милиона, плус пет посто на све преко тога. Пошто је био у стисци са новцем због жене (вероватно развод и нека нова афера), тражио је аванс од сто хиљада. Власник студија је пристао под условом да се Брандо одрекне својих процената, што је овај морао да прихвати. С обзиром да је филм тада имао највећу зараду у историји, процењује се да је студио одрао глумца за неких 11 милиона долара. Он се разбеснео и није хтео да се појави у планираном наставку кроз флешбекове док му се не исплати остатак. Кад је Парамаунт наравно одбио, покушао је да наплати губитак, тражећи за понуђену улогу Џеја Гетсбија хонорар од четири милиона, што је тада било нечувено. Студио је такође одбио и Брандо је остао кратак, а дали су улогу Роберту Редфорду.
- Брандо је послао наводну Индијанку Сашин Литлфедер (Мало Перо, за коју се касније испоставило да је хиспано глумица Марија Круз) да одбије награду уместо њега и одржала је говор о тиранији коју су од америчке владе трпели Индијанци кроз историју. Тај чин је наишао на готово једногласну осуду и довео до пооштрења правила везаних за пријем награда.

Последњи танго у Паризу (1972)

И после тога га је пратила контроверза, јер се појавио у Бертолучијевом филму "Ultimo tango a Parigi" (1972), скоро савршеној студији сексуалности, што је био први филм који се бави експлицитним темама у коме се појавио глумац његовог ранга. Упркос томе што су га многи опљували као превише опсценог, филм је развалио благајне и постао велики хит, још једном учинивши Марлона звездом број један. То је доказао надаље, узимањем великих пара за невелике улоге. Први на памет пада "Супермен", где је за пар сцена инкасирао нестварних 3,7 милиона долара. Добро је прошао и са филмом "Apocalypse Now", врхунским антиратним спектаклом Френсиса Форда Кополе, који је редитеља коштао брдо пара и педесет килограма. За разлику од њега, Брандо у улози пуковника карактеристичног презимена зарађује два милиона долара за веома кратко појављивање у филму, с обзиром да траје три сата. Овде је потврдио колико је на злом гласу кад је сарадња у питању, јер је одбио да прочита сценарио, као и изворни роман, "Срце таме" Џозефа Конрада, долазио на снимање пијан, са озбиљним вишком килограма, упркос супротном договору. Због тога је његов лик углавном у сенкама. Свеједно, ово је последња глумачка бравура Марлона Бранда, а и филм је у сваком другом смислу одличан.

Апокалипса сада (1979)

После снимања "Апокалипсе", и филма за заборав "Формула", повукао се на скоро десет година. Последњу, седму номинацију за Оскара зарадио је за споредну улогу у анти-апартхејд филму "A Dry White Season", који, супротно већини осталих у том периоду, није радио због пара, те је седмоцифрени хонорар донирао за помоћ Јужној Африци. Помагао је новчано и многим мањинама у Америци (Индијанци, црнци, Латиноамериканци), а био је друштвено-политички активан и по другим основама. Негде у ово време, његов први син је пуцао у главу дечку своје полусестре Шајен (из Брандовог трећег брака, касније се због туге обесила, после дуге историје боравка по болницама и клиникама за лечење зависника) и осуђен је на десет година. Кад му је кауција смањена са десет на два милиона, те је Марлон заложио кућу да би набавио те паре (чувени Малхоланд драјв где су живели Ворен Бити и Џек Николсон), прихватио је за пет милиона улогу од брат брату исто толико секунди (филм је "Колумбо: откриће" (1992). До самог краја је наставио да снима, некад из зезања, али углавном чисто због пара, па није морао да пази на линију. Његов раскалашни живот дошао је до пуног изражаја када је средином и крајем деведесетих нарастао на 175 кила. Од раних глумачких дана је било познато да једе као ала, али тада је једноставно таманио све што му падне под руку. Спријатељио се са Џонијем Депом, кога је сматрао најбољим глумцем своје генерације, као и са Мајклом Џексоном. Са поменутим Депом је снимио доста слаб, али симпатичан и ведар филм "Don Juan DeMarco" (1995), као и филм о снимању снафа "The Brave" у Деповој режији. У међувремену је успео да забележи и Златну малину за најгорег споредног глумца године (филм "Острво доктора Мороа", при чему је "победио" Берта Рејнолдса (отужни "Стриптиз" са Деми Мур)) за један глас. Потпуно упропашћен дебљином, памтио је текст помоћу бубице.
У двадесет првом веку, радио је one-last-heist филм "Плен" (2001), у коме је коначно делио екран са Робертом Де Ниром, након што су обојица зарадили Оскаре за улогу Вита Корлеонеа. Испоставило се да је он и последњи у каријери. Солидно је одрадио посао, али никад није био у исто време у просторији са режисером Френком Озом, кога је звао Мис Пиги (Оз је такође режирао и "Мапет шоу"). Исте године је учествовао у споту Мајкла Џексона "You Rock My World". Пред смрт је дао одобрење да се његов глас користи у видео-игри "Кум", која је изашла 2006. године, и сигуран сам да је обрадовао фанове омогућивши да му још једном чују глас после смрти.

Кум (EA Games, 2006)

Марлон Брандо је умро 1. јула 2004, а у том тренутку је боловао од плућне фиброзе, дијабетеса, срца, а и јетра му је била значајно увећана, што сугерише рак. Најзад је сва непажња узела свој данак. Након што је баталио озбиљну глуму (коју је називао испразним и бескорисним послом), дефинитивно се максимално опустио. Али, кад је неко звезда каква је он био, чак и у томе се може пронаћи стил и господство. Даровао је свету филма два трејдмарк профила која нико други неће моћи да дочара на тај начин - агресивни, често намучени бунтовник у младости и моћни гангстер у старости. И у приватном животу је увек показивао ту дозу привидне неосетљивости и ароганције која га је учинила врло тешким за сарадњу. Али, за разлику од ових данашњих, он није изигравао фрајера и очајнички желео да то буде, он то заиста јесте био. Имао је једанаесторо деце за коју се зна, петоро са супругама, три са кућном помоћницом из Гватемале и три из непознатих афера. Мало се зна да је једна од хиљаду афера била и са Мерилин Монро, а постоје индиције да се због Лиз Тејлор потукао са Ричардом Бартоном на јахти, приликом дружења које датира са снимања филма "Одсјаји у златном оку". И када га је критика и публика најмање ценила, током црних шездесетих, нашао је начин, случајно или намерно, да стално буде у центру пажње. Већ сам писао да је помагао различитим расама и мањинама, али зна се и да је као велики поштовалац Мартина Лутера Кинга учествовао у маршу на Вашингтон и борио се за људска права црнаца. Међутим, прекинуо је финансијску подршку Црним пантерима кад су постали радикалнији и почели да позивају на насиље. У младости је такође помагао одређене јеврејске групе и организације, да би у каснијим годинама почео да их критикује, нарочито став према Палестини и монопол у Холивуду (помиње чињеницу да у филму никад не можемо чути реч Kike (увредљиви сленг за Јевреје)), док је употреба термина Nigger, Greaseball, Chink, Jap, итд. врло често присутна и не сматра се ничим посебним.
Већ сам говорио о револуцији коју је Марлон Брандо унео у глуму. И о харизми, коју глумом стално сузбија, а она некако увек исплива, због искрености и природности његових наступа. Био је популаран преко шест деценија, а и данас је културна икона и инспирација многима. Поменут је у многим песмама, а многи филмови садрже омаж њему и његовим улогама (најпознатији је говор Роберта Де Нира у филму "Разјарени бик", у коме имитира легендарну сцену " I coulda been a contender"), али и улога самог Бранда, који у филму "The Freshman" пародира самог себе, тј. лик Вита Корлеонеа.
Константин Станиславски је створио методичну глуму, али је Марлон Брандо показао свету моћ коју она има. Он је рекао да ниједан филм не сматра уметничким делом, али по мом скромном мишљењу, он је многе своје филмове уздигао на ниво уметности. Имао је нешто своје, нешто посебно по чему се разликовао од других. По много чему је био уникатан. И данас у најеминентнијим круговима важи за највећег, баш због тога што су сви други који су му били близу заправо покушавали да буду његови имитатори. Али, остао је непревазиђен. И као глумац, и као културна икона, и као квинтесенцијални секс симбол педесетих и шездесетих година двадесетог века.

АПЕНДИКС -  СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БРАНДОВИХ ФИЛМОВА :

1. THE GODFATHER (1972) - FRANCIS FORD COPPOLA
2. ON THE WATERFRONT (1954) - ELIA KAZAN
3. APOCALYPSE NOW (1979) - FRANCIS FORD COPPOLA
4. A STREETCAR NAMED DESIRE (1951) - ELIA KAZAN
5. REFLECTIONS IN A GOLDEN EYE (1967) - JOHN HUSTON
6. VIVA ZAPATA! (1962) - ELIA KAZAN
7. SUPERMAN (1978) - RICHARD DONNER
8. THE APPALOOSA (1966) - SIDNEY J. FURIE
9. LAST TANGO IN PARIS (1972) - BERNARDO BERTOLUCCI
10.  THE YOUNG LIONS (1958) - EDWARD DMYTRYK

Утицај филмске језе и шока на квалитет кроз примере

Дође време да нешто напишем и о неким од најшокантнијих филмских сцена, мислим да на сваком филмском блогу постоји један пост посвећен томе. С тим што се морам одмах на почетку оградити. Кад кажем шокантно, не мислим ултранасилно, прожето хектолитрима крви, некрофилијом и деформисаним бебама које хоће напоље из маминог стомака. Кад је то у питању, можда некад у будућности напишем један текст, а можда и не, размислићу. За овај пут држаћу се искључиво неочекиваних и повремено језивих, а свакако непријатних сцена из познатих филмова, чије наслове нећете морати дуго да тражите по ИМДБ-у. Дакле, за први пут ћу се ограничити на мејнстрим, а већина наслова неће бити из хорор жанра (или бар неће бити чист хорор), јер би било једнолично правити такву листу користећи се само насловима из тог миљеа. Дакле, фокус је на сценама које су пре свега неочекиване, мање или више непријатне и језиве и углавном подижу квалитет филма, јер нам дарују нешто што не заборављамо брзо и лако. Сматрам да неочекивани обрти и шокови могу драстично да подигну квалитет филма ако су дати у правој мери и у право време. Дакле, не да би били шок ради шока, гроза ради грозе и језа ради језе, већ да побољшају утисак о самом филму. Опет кажем, већину сте вероватно гледали или бар чули за њих, али можда овај текст помогне да се присетите неких ствари, или добро дође за препоруку шта гледати следеће, мада не препоручујем да ове ствари гледате при романтичном изласку или код куће уз вино као предигру, јер је могуће да ваша лепша/јача половина стекне неповољнији утисак о вама него што сте се надали.
Листа није нумерисана, из простог разлога што је јако незахвално нумерисати и класификовати сцене по квалитету, и што је утисак "та и та сцена је боља/гора од те и те" потпуно субјективан. Ви сами нумеришите кад видите предлоге. Или додајте своје, још боље. Вежите се, полећемо!
Ако ове филмове нисте гледали, а планирате, не читајте даље. YOU HAVE BEEN WARNED!

                                                    *** СПОЈЛЕРИ ***

ALIEN (1979) - Genesis

Није у питању Прва књига Мојсијева, нити бенд Фила Колинса, већ рађање "туђина" у генијалном филму Ридлија Скота. Након што после изласка из јајета заврши на лицу једног члана посаде и мистериозно спадне с њега после интервенције, привидно је све у реду. Међутим, током последње вечере пред повратак на Земљу, не лези враже - Џона Харта спопадају конвулзије и гушење, а онда му непознати организам нагло излази из груди. После тога ништа неће бити исто, а посаду Нострома чека прилично тешка судбина, представљена кроз више језивих сцена. Но, ова је ипак на првом месту, чему доприносе сјајни ефекти и наравно, још боља глума целе екипе.

BIG HEAT, THE (1953) - Coffee, Dear?

Првокласни крими трилер Фрица Ланга са Гленом Фордом у главној улози говори о нимало префињеном пандуру који се намерио на политички моћан криминални синдикат и не жели да одустане у тој борби, као ни мафијаши. Један од гангстера, Ли Марвин, у једној од улога које су му најбоље лежале (ретко ко је умео да буде пргав и бруталан као он), у једној сцени, изнервиран сручи лонац вреле кафе својој прелепој девојци (Глорија Грејем) у лице. Иако је филм константно напет и ни у једном тренутку не шећери стварност, ово је свакако прилично неочекивана сцена и жалосно је гледати упропашћено Глоријино лице у време кад естетска хирургија није баш била у успону. Ипак, касније ће имати прилику да задовољи правду. Добро упућени извори кажу да је ова сцена била инспирација за велики Цунетов хит "Кафу ми драга испеци" (шалим се, наравно).

CARRIE (1976) - Talk to the Hand

Прва филмска адаптација Стивена Кинга садржи приличан број шокантних момената, али наравно да заставица иде шокантном финалу у коме универзално невољена и мучена краљица матуре, уместо круне на поклон добија кофу свињске крви на главу. Наравоученије - ако планирате да понижавате краљицу матуре, уверите се најпре да нема телекинетичке моћи, иначе ће вам се осветити за малтретирање, и то на врло бруталан начин. Све то изгледа фасцинантно у режији Брајана Де Палме, а онда долази сама завршница, где краљичина најбоља пријатељица доживљава још један шок у последњој сцени. Ко је гледао, зна о чему причам. Ко није, нека упосли торент, ако сте љубитељи жанра, допашће вам се.

CHINATOWN (1974) - Forget it, Jake, you can't handle the truth

Упорни детектив Гитис (Џек Николсон) долази на финално суочење са Евелин (Феј Данавеј) и константно захтева истину, служећи се чак и шамарањем ("I said I want the truth!"). Мени тада увек у глави одзвони глас Џека Николсона после 18 година "You can't handle the truth" (из "Неколико добрих људи"). И заиста, када коначно чује истину коју тражи, она није нимало пријатна. Али, то није све! Након што при покушају бекства мурија смести метак у Фејину очну дупљу, њено дете остаје на старање деди. Или беше тата? Или нешто треће? Колико год да сте знали да ће нешто поћи по злу, јер просто филм одише злокобном и узаврелом атмосфером, нешто овако бизарно се тешко могло очекивати. Мада, ако знамо да се ради о филму Романа Поланског, ништа није немогуће. Заборави, Џејк, ово је кинеска четврт...

DELIVERANCE (1972) - Squeal like a pig, boy!

Четири пријатеља иду на сплаварење реком Кахулаваси у северној Џорџији пре изградње бране и нарушавања нетакнуте атмосфере. Само двојица имају искуство сналажења у природи. Оно што је почело као миран пут, претвара се у ноћну мору спасавања живота, јер староседаоци тог краја не трпе упадице са стране. Боби (Нед Бити, тада дебитант) предосећа опасност и мрмља "Господе, спаси нас". Бог се вероватно злобно насмејао, иако се то у филму не види. Све је најављено злослутним погледом свирача бенџа, а ескалира сценом са горње слике у коме двојица непријатељски расположених хилбилија поменутог Бобија терају да скичи као свињче. И он то стварно и ради. Тешко је веровати да је ово Стенли Биг Мен Боландер из "Homicide: Life on the Street". Наравно, пошто се поиграју са њим, отпочиње борба на живот и смрт, али шок је постигнут већ овом сценом. Нед Бити је тражио да сцена буде снимљена из једног кадра, да не би морао да је понавља. Поштено. Не бих ни ја понављао сцену у којој сам жртва содомије.

EXORCIST, THE (1973) - Let Jesus Fuck You!

Овај филм је најпознатији и најбољи на тему поседнутости деце, ту нема приче. Он такође садржи велики број заиста језивих сцена и истински је страшан у сваком смислу, и због ствари које се дешавају, али и због количине опсцених вулгарности које изговара поседнуто дете. Ако хоћете да вас неки филм баш добро уздрма и протресе, погледајте овај. Али, постоји једна сцена која надмашује све и без проблема конкурише за најбогохулнију у историји филма, а то је, погађате, она у којој Елен Берстин згрожена затиче Линду Блер у процесу самогратификације, док се распеће користи као инструмент, уз упорно понављање реченице из наслова. Вероватно најјезивији моменат филма, који превазилази чак и фамозно окретање главе. У сваком случају, сцена коју не можете лако да избаците из главе.

ERASERHEAD (1977) - Baby, It's You 

Дејвид Линч је познат као редитељ који често шокира публику. Али, све оно што је касније радио не може ни да приђе опскурном дебитантском филму, сада култном наслову, чувеном по томе да траје скоро сат и по а има брат брату свеукупно пет редова текста. Читав филм се махом састоји од уврнутих и морбидних сцена и колажа у чијем центру се налази бизарни јунак Хенри Спенсер. Тешко је смислити нешто сувисло за детаљнију анализу, али неки критичари кажу да је у питању љута оптужба против секса, бесмислене продукције деце и пре свега о страху од првог родитељства. Најгротескније сцене су свакако са деформисаном, болешљивом и кењкавом бебом мутантом, а ако бисмо неку издвајали, то би свакако била њена смрт. Нећу да детаљишем око ње, само ћу подсетити на стихове песме "Too Drunk to Fuck" (бенд Dead Kennedys), која ми увек падне на ум кад се сетим овог филма:

"But in my room
Wish you were dead
you ball like the baby
in Eraserhead".

FROM DUSK TILL DAWN (1996) - Welcome to Slavery

Свакако да посебно место на овој листи има ова жанровска папазјанија Роберта Родригеза, тачније убацивање хорора у исту. Шок који сам као пубертетлија доживео први пут гледајући овај филм и конкретно ову сцену се не заборавља. Бежећи од полиције, браћа Геко, Сет (Џорџ Клуни) и Ричи (Квентин Тарантино, који је уједно и писац сценарија) траже начин да зајебу пандуре, пређу границу и побегну у Мексико, притом остављајући крваве трагове где год да прођу. На први поглед победници, браћа (са таоцима) се смештају у једини локал који ради од сумрака до свитања да искулирају. Убрзо затим, Салма Хајек A.K.A''Santanico Pandemonium'' изводи своју сада већ легендарну тачку, након које се поставља питање - шта после овога? Коментар Сета: ’’That’s what I call a fucking show!’’ и Ричијева избезумљена фаца све говоре. Након тога следи twist, нешто попут онога из имена локала. Секвенца забијеног ножа у сто, са којег се слива ЗЕЛЕНА крв је била први сигнал да ће бити фрке. Угледавши Ричијеву крв на руци, а очигледно ожеднела, ''Santanico Pandemonium'' се, гле чуда,  претвара у вампирску краљицу а остале заносне играчице у бездушне крвопије. Даља прича је већини позната, лепо и угодно вече уз барске туче, алкохол и егзотичне плесачице се претвара у ''survival horror''.

HAPPINESS (1998) - The Confession 

Званично мешавина комедије и драме, овај нискобуџетни филм заправо намеће озбиљна питања и проговара о крајње изопаченим и перверзним поривима које имају добростојећи и наизглед срећни јунаци. Рецимо, Бил Мејплвуд је психијатар и отац троје деце, који је такође и педофил, чињеница која је, наравно, непозната његовој жени. После развијања опсесије према двојици школских другова његовог једанаестогодишњег сина и реализације његових болесних фантазија, он у једном тренутку филма, после пуштања из затвора уз кауцију, кроз сузе признаје да је злостављао два дечака, уживао у томе и да би то поново урадио. На то га син погледа и, такође кроз сузе пита "Would you ever fuck me?". Одговор гласи: "No, I'd jerk off instead".
Мислим да додатна објашњења нису потребна.

INCENDIES (2010) - The Father, The Son, but not the Holy Spirit

Филмчина канадског аутора Дениса Вилнева о жени која је претрпела изгнанство, рат и затворску тортуру, све време тражећи давно изгубљеног сина са карактеристичном тетоважом на нози. На крају филма, после свих мука, она га случајно препознаје на базену и схвата преужасну и преболну истину - у питању је исти човек који ју је мучио и брутално силовао у затвору, том приликом јој направивши близанце. Могу ли две особе заправо да буду једна? Може ли неко да буде истовремено отац и брат, истовремено син и хм...шта год да му је четврта функција? У једном тренутку ћете се запитати колике су шансе за тако нешто, али ће вас сирова бруталност ратних страхота и ужас људских судбина натерати да размислите. "Згаришта" су филм који се бави универзалним и вечитим проблемима, са уврнутим крајем који оставља гледаоца у неверици.

MARATHON MAN (1976) - Is It Safe?

Одлазак код зубара је увек за већину људи трауматичан, нарочито кад попут мене имају великих проблема са тим. Изврсни трилер Џона Шлезингера ће учинити да никад више одлазак код зубара не доживите исто, а питање из назива сцене ће вам одзвањати у глави још дуго после завршетка филма. Лоренс Оливије у улози зубара нацисте мучи Дастина Хофмана у жељи да сазна одговор на одређено питање, који мученик у столици заправо не зна. Али, доца не зна да он не зна. И зато ће бушити здрав зуб све док не дође до пулпе, јер је нерв здравог зуба знатно осетљивији на бол. Једна ствар се мора признати, ово је оригиналан начин за изнуђивање истине, а до ње се исплати доћи, поготово ако се ради о покраденим дијамантима. Ужас је појачан Point-of-View перспективом, а глума поменутог двојца ће допринети да све изгледа веома реалистично. Бушилице и остали зубарски инструменти никад нису деловали страшније.

MIENTRAS DUERMES (2011) - The Letter

Остварење Жаумеа Балагера, шпанска трилер-драма, говори о домару зграде који развија опсесију према једној станарки, а његова лудост одлази до те мере да јој се ноћу увлачи не само у стан, већ и у кревет. Њихов ''заједнички живот'' се одвија искључиво ноћу, док она спава или је у несвести због опијата којима је лик кљука како га не би провалила. Преко дана је он усрдни кућепазитељ, за кога нико ружну реч не би рекао. Сцена коју истичемо је она при крају филма, када она после смрти момка одлази из те зграде и града, како би подизала њихово дете. Секвенца у којој она чита писмо домара, и притом открива његову вишемесечну игру са њом је фантастична, а тренутак кад схвата да дете баш и не личи на њеног момка (што би рекао Лазар Ристовски) је дефинитивно оно што смо тражили за ову листу. Осећања која би она могла имати у том тренутку су за аутора овог текста из очигледних разлога недокучива, али то како је Марта Етура приказала свој емоционални потрес је запањујуће. Сећам се да сам на тренутак помислио: ''Неће ваљда да науди овом несрећном детету...''. Иако постоји једна крвавија сцена у филму, ова је оставила кудикамо јачи утисак што се шока тиче.

MISERY (1990) - Sledgehammer 

Назив ове сцене се не односи на познату песму Питера Гејбријела, како би неки могли да помисле, већ оружје. Знате већ суштину. Писац бестселера је доживео саобраћајку после које га је спасила жена која је бивша болничарка и, сасвим случајно, велики обожавалац његових књига, а и њега самог (што му и директно саопштава). Такође и психо лудача. Она негује свог хероја у својој забаченој планинској кућици, не рекавши никоме. Али, када чује да је он у последњој књизи убио хероину која је њен узор, Ени Вилкс (у тумачењу фантастичне Кети Бејтс, која је за ту улогу награђена Оскаром) реагује веома емотивно. Писац мора да напише нови наставак у коме Мизери волшебно оживљава, иначе ће бити убијен од стране жене која га воли. А да му случајно бекство не падне напамет, побринула се мацола из назива, којом му дотична ломи зглобове. Излаза, дакле, нема. Или, ипак има? Ето шта погрешно тумачење љубави направи човеку. Драга Ени, љубав је кад неког обогаљиш емоционално, а не физички.

MIST, THE (2007) - Dead Can Dance 

Завршница филма "Магла" конкурише за најцрњу у двадесет првом веку без икаквих проблема. Бежећи од крвопија којих су се једва спасли док су били заробљени у супермаркету кад се на град спустила магла, преостали људи крећу аутомобилом у бекство. Главни јунак, његов син и жена према којој су обојица развили симпатије, као и пар симпатичних стараца, су у безизлазној ситуацији. Гориво је на измаку, створења као да је све више, а они имају само пиштољ са по једним метком за сваког. Читава сцена је пропраћена и више него адекватном нумером "The Host of Seraphim" бенда из наслова. Човек се одлучује на најгоре - смешта по метак у главу свима у аутомобилу, укључујући и малог сина, оставивши један и за себе. А онда...
Онда, наравно, стиже коњица. У врхунској режији Френка Дарабонта, све делује још реалније.

OLDEUBOI (2003) - A Snapshot in the Family Album

Ако се за неки филм може рећи да доноси шок за шоком, то је случај са истински бруталним ремек-делом пуним емоција, вероватно интернационално најпопуларнијим корејским филмом. Између осталог, ту су: једење живе хоботнице, вађење зуба наживо уз Вивалдија у позадини, батинање из једног кадра кроз дугачак ходник, одсецање језика, који је крив за одређене гласине, али ниједан тренутак не преврће стомак као онај када главни јунак, слушајући причу о томе зашто је затворен на 15 година, па ослобођен, отвори извесну љубичасту кутију и излиста албум који се у њој налази. После тога, ниједна казна није довољна, а и хипноза слабо помаже. Можда овај опис делује као још једна паљевинска, безумна акција из Лундгрен-Сигал претплатног пакета, али немојте да вас то завара. Овај филм јесте мучан на тренутке, али је један од бољих снимљених у прошлој деценији.

 Daddy, what'd you leave behind for me?
All in all, it was just a brick in the wall...


PLANET OF THE APES (1968) - Lady Liberty

Још једна од оних чувених ситуација "не би толико трагао за истином кад би знао шта ћеш открити". Овога пута то важи за Чарлтона Хестона који је стицајем околности заробљен на планети којом владају интелигентни мајмуни и захтева одговоре. У тренутку када му је све потаман, пошто је упркос упозорењу Др. Зејуса напустио пећину заједно са згодном женском, док самоуверено јаше плажом, угледа овај призор. Дакле, планета са које жели да побегне је иста она на коју жели да се врати, али је имао на уму време пре него што су се зле чике играле нуклеарног рата. Чаки љуто куне и проклиње као у народној песми, али слаба вајда, од Лејди Либерти остали само дугмићи, а од људи на Земљи ни толико, пошто су уништени сви докази њиховог постојања. Малер за Хестона, коме се у овом тексту може придодати и сазнање из филма Soylent Green (1973), да се храна за широке народне масе прави од - широких народних маса. Човек баш нема среће.

PSYCHO (1960) - Norma and the Chocolate Syrup

Сигурно једна од најчувенијих сцена мајстора трилера изазвала је многе контроверзе у време снимања. Филм није наишао на нарочито позитивне критике и сцена изгледа питомо за данашње појмове, нарочито ако се зна да је чоколадни сируп послужио као крв Џенет Ли. Шокантно није само брутално убиство, већ и чињеница да лик око кога се дотле градио цео филм (сви мисле да ће бити о њеној бежанији после крађе новца) бива уцмекан после четрдесетак минута, и одједном, ово остварење доживљава потпуни заокрет и добија много мрачнији тон. Фантастичан потез који је био права реткост у то време. На тај шок се свакако природно надовезује и онај са краја филма, када се обелодањује да очекивани убица заправо - није жив! Феноменалан преокрет, касније коришћен у маси филмова са "изненађујућим крајем".

REQUIEM FOR A DREAM (2000) - A Farewell to Arm and DD

Фаворит за овогодишњег Оскара, Џеред Лито, се дефинитивно не плаши тешких улога. Пре него што је у новом остварењу заблистао као транссексуалац заражен сидом, имао је главну мушку улогу у ретко депресивном "дрога не" филму Дарена Аронофског. Дефинитивно су кадрови инфициране и ко зна чиме све заражене руке завредили место на овој листи, нарочито у комбинацији са оним што долази мало касније (Хасан сецкати), уз сада већ култну музичку подлогу Клинта Мансела. Наравно, мора се поменути и чувена Double Dildo сцена у којој презгодна Џенифер Конели баца уврежене конвенције кроз прозор, показујући да има и глумица са Холивудске А-листе које се не либе да одглуме експлицитан секс. А и треба је разумети - потребна јој је дрога, а пара нема. Жао ми је што нема довољно простора да на прави начин поменем и најјачу глумачку креацију у филму, феноменалну Елен Берстин, која је бестидно опљачкана на додели Оскара.

ROSEMARY'S BABY (1968) - Acceptance

Розмери Вудхаус обузимају црне слутње откад се уселила у нови стан. Нешто се чудно дешава са њеним мужем, комшијама, трудноћом, постоје чудне околности у вези бивствовања претходних станара на том месту, а сви који имају сличне сумње завршавају мртви. Ретко морбидна хорорчина Романа Поланског, о којој сам већ писао, без иједне експлицитне сцене постиже ниво језе о којем одређени модерни хорори могу само да сањају. Све најцрње слутње и више од тога обистињују се шокантним сазнањем да су сви поменути део сатанистичког култа, а и да је она сама родила ђавољег потомка. Али, ово са слике није све. Најстрашнији тренутак иде после, финална сцена љуљања колевке ће комплетирати утисак да је ово један од најмрачнијих филмова икад снимљених.

SAW (2004) - Game Over

Ово је већ све познато и млађој публици, добар први део серијала који се протегао у недоглед завршава се шокантним обртом који не оставља гледаоца равнодушним. После серије мучних задатака које треба да испуне два јунака везана у купатилу, заједно са лешом који лежи поред њих,  да би остала у животу, као и њихови најмилији, док све време покушавају да реше мистерију мастермајнда целе приче, као и разлога свог заробљавања. Испоставља се да психопата уствари има крајње алтруистичке мотиве за целу заврзламу - да научи своје госте да цене живот, према коме су почели да се односе веома себично и ружно. Иако је и тортура која води до испуњења задатака прилично шокантна, сама завршница је ипак најупечатљивија, где се показало да и поменути леш има своју сврху.

SEVEN (1995) - The Sloth Box

Ретко ко није гледао ово ремек-дело и сваки пут је подједнако мучно, али и подједнако добро. Ретко напет и ретко шокантан филм који вас од почетка прикуца за столицу и не пушта вас све до разарајућег финала, чији расплет ће вас оставити у агонији, као да су вас шутирали у серији у незгодно место. Међутим, морам да кажем да на уврнут начин обожавам тренутак кад се Бреду Питу избрише самозадовољни и саркастични осмех с лица који има у колима док се вози са Џон Доом ка крајњем одредишту (You're no messiah. You're a movie of the week. You're a fucking t-shirt, at best), те напето и уз тикове чека крајњи исход отварања кутије. А са друге стране, човеку се мора одати признање што је инсистирао да се филм заврши тако како јесте, јер су цензори и продуценти хтели да га ублаже, док он није рекао "или овако, или одох". Не знам да ли је то плод неких болесних фантазија из приватног живота, с обзиром да му је Гвинет Палтроу у то време била девојка, углавном, свака му част на истрајности.
Пре него што пређем на наредни филм, морам да направим малу дигресију и да поново будем личан. За мене, најшокантнија сцена у филму је откривање жртве очајања у лењости - костура везаног за кревет у запуштеној соби запуштене куће. Клаустрофобична ситуација, полумрачна просторија, специјалци и агенти проналазе везаног човека коме само што не отпадне труло и смрдљиво месо с костију, осветљавају га да би утврдили шта му се дешавало - а онда се он накашље и почне махнито да се цима, и тресе главом. Кад сам први пут гледао филм, са 12 година, умало се нисам умокрио. И данас ми је непријатно од те сцене.

SHINING, THE (1980) - The Bathtub 237 Makes Jack Scared

Иако је о класику Стенлија Кјубрика скоро све познато, иако је било тешко одлучити се за једну сцену, ипак част иде оној у којој Џек, већ добро начетих нерава, иде у чувену собу 237, одушеви се призором голе младе девојке у кади са којом почне да размењује нежности, а онда са њом нешто почне да се дешава. Прво у огледалу, а потом и без њега, видимо да је девојка постала старица која се буквално распада. Све у вези са овим филмом је отворено за интерпретацију, па тако ја мислим да је ова сцена део сна, а не реалности, али свеједно је довољна за тикове. Иако сам први пут гледао ово у не баш детињим годинама (рецимо да их је било петнаест), а потом још пет пута, сваки пут ми је нелагодно, што само иде у прилог тврдњи да је ово један од језивијих филмова по мом скромном мишљењу.
Још једна сцена истинског шока коју морам да поменем, иако нема ништа експлицитно, јесте и она када крајње иритантна Шели Дувал добије и коначну потврду да јој је муж потпуно скренуо, откривши хиљаде откуцаних страница на којима се понавља иста реченица.

TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY (1991) - I Have a Dream

Филм који је обележио одрастање моје генерације. Од тога да сам гледајући први пут као клинац, први и једини пут (до сада) пустио сузу гледајући неки филм, онда кад се T-101 спустио у течни челик, до тога да сам хтео да правим Терминаторе кад порастем, што је нажалост остала неостварена жеља. Било како било, ово легендарно остварење Џејмса Камерона морало је наћи своје место на овој листи. У мору препознатљивих и шокантних сцена било је тешко изабрати једну, али сам се одлучио за ону у којој Сара Конор у сну види почетак нуклеарног рата, тј. конкретно нуклеарни удар на Лос Анђелес. Секвенца у којој види саму себе како се безбрижно игра са највероватније својим унуцима, децом Џона Конора, а онда безуспешно покушава да себе и све њих упозори на опасност је изузетно драматична и ефектно снимљена, уз заиста одличну глуму Линде Хамилтон. Приказ нуклеарне катастрофе је запањујуће реалан и истовремено стравичан, нарочито ако се упореди са њеним описом тог сна који даје психијатрима у болници ''Пескадеро'' у којој је смештена. Музичка подлога поменутој сцени је врхунска, и још више  доприноси њеном доживљају. Нема шта, Камерон је некада дефинитивно знао шта ради.

UN CHIEN ANDALOU (1929) - Testing a razor

Култни кратки филм Луиса Буњуела, који може да се опише једном реченицом - екранизовани снови Салвадора Далија, што се може и видети, јер је током свих двадесетак минута трајања некако снолик. Ипак, успева да шокира од самог почетка, чувена уводна секвенца почиње картицом са речима "Било једном давно", а онда видимо човека како уз веселу музику у позадини оштри бријач који тестира најпре на свом прсту. Међутим, то му није било довољно, те лагано улази у просторију у којој седи жена, одлучно је хвата за главу и пресеца јој око на пола, уз пропратне кадрове месеца и облака. Свако ко зна ишта о Салвадору Далију, зна и да није био баш здрав у глави, али овакав почетак је поприлично неочекиван. Има ту после и одсечених руку, мртвих магараца, мрава и још неких узнемирујућих сцена (за стандарде 1929. године), али шок око расеченог ока остаје и данас, 85 година касније.

THE WICKER MAN (1973) - The Sacrifice

Фантастично британско остварење врти се око религиозног полицајца који на удаљеном острву, које насељавају пагани са врло бизарним ритуалима и обичајима, истражује нестанак девојчице. Врло брзо бива увучен у њихов свет пун чудних песама и сексуалних искушења, који је њему као строгом хришћанину непојмљив. Острвом управља веома мрачни Лорд Самерајл (бриљантни Кристофер Ли, који је филм радио бесплатно). Када полицајац открије да се одвија могуће жртвовање девица током празника, назире се могућност проналаска нестале девојчице. Али, да ли су чудни мештани оно за шта се издају? Да ли је девојчица оно што се мисли да јесте? И најважније, шта је коначни план? Одговори на та питања се дају у овој феноменалној сцени и са правом могу да се сврстају у шокантне.

                                                                       ***

У закључку можемо рећи да би за побројавање свих релевантних шокантних филмских сцена било потребно још најмање двадесет текстова, осврти су били на оне који су незаобилазни. Нема сумње да ће се шок и у будућности користити као ефектно филмско средство, а у неким ситуацијама он заиста позитивно утиче на квалитет и доприноси да о одгледаном филму размишљамо и много дана касније. Уз захвалност колеги и сараднику на три остварења из ове листе, само да препоручим три култна наслова за оне јачег стомака, којима су овде дати шокови за девојчице и воле да их продрма нешто озбиљније. Наравно, нису за испод 18, ни под разно.

SALO O LE 120 GIORNATE DI SODOMA (1975) - Pierpaolo Pasolini
PINK FLAMINGOS (1972) - John Waters
CANNIBAL HOLOCAUST (1980) - Ruggero Deodato

Па, ко воли, нек изволи. До следећег читања.

13 фантастичних јапанских редитеља који се не зову Акира Куросава - први део

Верујем да једино људи који су потпуне филмске аналфабете и игнорамуси у најкласичнијем смислу речи нису чули за Акиру Куросаву, ако ништа друго, бар из песме Оливера Мандића. Он је убедљиво најпознатији и најпопуларнији редитељ са истока кад је у питању западњачка публика и један је од редитеља (нема их тако много) који је успео да изгради сопствени ауторски печат који је препознатљив у готово сваком његовом остварењу. Такође је и један од најцењенијих кад су колеге редитељи у питању, што се најбоље огледа у чињеници да је утицао на мали милион њих, па чак и на такве великане међу својим савременицима попут Ингмара Бергмана. Такође су његови филмови врло често римејковани за западно тржиште - најпознатији примери су филмови Серђа Леонеа "A Fistful of Dollars" и " For a Few Dollars More" који су верзије Куросавиних филмова снимљених коју годину пре, Yojinbo (1961) и Tsubaki Sanjuro (1962). Да је и сам Акира Куросава добро користио своје утицаје, а међу њима и неке америчке и европске ауторе, знамо јер је идеје за горепоменуте филмове добио управо читајући Дашијела Хемета и Рејмонда Чендлера, а ту су наравно и адаптације Шекспира смештене у древни Јапан, Kumonosu jo (Крвави престо, 1957) и Ran (Ран, 1985).

Могло би се навести бар још десет-петнаест незаобилазних филмова из опуса овог великана, али поента овог текста је да укаже на чињеницу да Акира Куросава није једини јапански редитељ вредан пажње и да је гигант какав је јапанска кинематографија некада била могао, а и још увек може, да се подичи и неким другим именима. Овде се нећу бавити генералним темама јапанске кинематографије, већ ћу их везивати за одређене режисере. Наведени су абецедно.

ЧАСНИ ПОМЕН: Hayao Miyazaki (1941)

Хајао Мијазаки

Пре него што се посветим играним филмовима, грех би био не споменути бар једног аутора успешног у области анимираног јапанског филма, односно анимеа. Разлог за то је веома једноставан - анимирана кинематографија је временом постала саставни део јапанске културе и Јапана уопште, средства се подједнако, ако не и више улажу у анимирану него у играну кинематографију, а и у њима можемо видети колико смо ми овде културолошки, социолошки и у сваком другом аспекту, различити од Јапанаца (то не иде увек нужно у њихову корист). О темама анимираних јапанских филмова би била потребна три подужа текста, те ћу само напоменути да је оно што је могло да се види на нашим екранима било прилично зашећерено, и да нема везе са правим стањем ствари (узмимо за пример Змајеву куглу, која је кудикамо озбиљнија и зрелија, а и уврнутија него што је то деловало код нас на Пинку у синхронизацији Вујкета и Неше Ненадовића). Да не причам о Наруту и неким другим насловима. Но, како рекох, то није тема текста, те ћу се само укратко осврнути на једног аутора који се издваја из гомиле успешних и награђиваних. Мијазаки је почео каријеру још раних шездесетих и имао различите улоге у стваралачким тимовима, а свој први филм под називом Rupan sansei: Kariosutoro no shiro (The Castle of Cagliostro) снимио је 1979. године, а затим је после успеха филма Kaze no tani no Naushika (Nausicaa of the Valley of the Wind, 1984) постао суоснивач чувене компаније Гибли, која ће се бавити продукцијом анимеа и донети му највеће успехе у редитељској каријери. Мијазаки се често бави темама околине, планете, лошег односа човека према природи, као и детињства, мада повремено провлачи и неке друге теме и поруке, на пример неки његови филмови имају антиратну ноту и контекст. Карактеристичан је по томе што су му главни ликови женски (девојчице или жене, обично јаке и независне), а често се деси да му филмови немају класичног негативца и уопште, да недостаје присуство зла (види филм Tonari no Totoro (Мy Neighbor Totoro, 1988)). Иако су његови филмови у Јапану постизали велики успех, напољу није могао да опепели, све док компанија Мирамакс није избацила филм Mononoke-hime (Princess Mononoke, 1997) на инострано тржиште, наравно са енглеском синхронизацијом. Био је то први анимирани филм који је добио јапанског Оскара и филм који је највише зарадио у Јапану у то време. Међутим, тај успех је врло брзо превазиђен уз помоћ филма Sen to Chihiro no Kamikakushi (Spirited Away, 2001), који је освојио гомилу награда, укључујући и амерички Оскар и берлинског Златног медведа. А зарадио је и 275 милиона долара широм света, тако да је и даље најуспешнији аниме у историји.

Spirited Away

После тога се Мијазаки повукао, да би се предомислио након пар година и вратио се да режира још једну бајку, о клетви баченој на осамнаестогодишњакињу, Hauru no ugoku shiro (Howl's Moving Castle, 2004), такође номиновану за Оскара. После још два филма, од којих је последње остварење одлични Kaze Tachinu (The Wind Rises) настало прошле године и биографски је филм о дизајнеру јапанских ратних авиона, Хајао Мијазаки је објавио да се повлачи, овај пут озбиљно, јер је, речима Денија Гловера, "too old for this shit". Вероватно је и у праву, а видећемо хоће ли заслужена пензија бити трајног карактера. Многи фанови се надају да ће се матори ипак предомислити.

1. Kinji Fukasaku (1930 - 2003)

Кинђи Фукасаку

Овај креативни редитељ је снимио доста филмова у својој четрдесет година дугој каријери, али му се највеће заслуге приписују због редефиниције јакуза поджанра и увођења технике "дрхтаве камере" из руке у јапанску кинематографију. Преко његових филмова, шира јавност се упознала са Сонијем Чибом, великим глумцем, незаобилазним у крими и кунг-фу жанру седамдесетих година (носилац црног појаса у шест различитих вештина и љубимац Квентина Тарантина - сетите се лика Хатори Ханза у филму "Kill Bill"). Фукасаку је почео да ради почетком шездесетих и са Чибом снимио неколико краћих детективских филмова, а наслови из тог периода су били, иако прилично скромни и не много успешни, јасно инспирисани холивудским ноар-филмовима четрдесетих. Прва половина каријере је готово увек имала везе са другом страном закона - мафија, коцка, лоповлук и слични елементи су били присутни, чак и када филм садржи комичне елементе, попут остварења "Kuro tokage" (Black Lizard, 1968). Заслужан је за јапанске секвенце холивудског филма "Tora!Tora!Tora!" (1970), о нападу на Перл Харбур. Ван своје зоне удобности, искорачио је 1972. године тешким и трагичним ратним филмом "Gunki hatameku motoni" (Under the Flag of the Rising Sun), а поменута редефиниција јакуза жанра је дошла у наредној, филмом "Jingi naki tatakai" (Battles Without Honor and Humanity, 1973), у смислу да су јакузе дотле махом приказиване часно и у неку руку витешки, као поштоваоци кодекса, а код Фукасакуа је разоткривена њихова много мрачнија и насилнија страна, као што каже и сам наслов. Овде је одлично искоришћен поменути ефекат дрхтаве камере током хаотичних и насилних акционих сцена.

Battles Without Honor and Humanity

Кинђи Фукасаку је режирао и све наставке ове франшизе, осим последњег, а јапанског Оскара за најбољу режију је добио три пута, и то за Kamata koshinkyoku (Fall Guy, 1982), комичну причу о љубавном троуглу смештеном у свет глумаца и каскадера, затим Kataku no hito (House on Fire, 1986), причу о писцу који мора да балансира између живота са женом и шесторо деце, бројних љубавница и посла, те на крају Chushingura gaiden yotsuya kaidan (Crest of Betrayal, 1994), жанровска папазјанија која подсећа на филмове седамдесетих година - акција, антихерој, социјални коментари, мало голотиње и на крају натприродни елементи - да у њих није убачено мало компјутерских ефеката, не би се ни видело да је ово снимано деведесетих.

Крај Фукасакуове каријере обележио је његов вероватно најпознатији филм, а такође и један од најбољих, Batoru rowaiaru (Battle Royale, 2000), при чему се опет враћамо на Тарантина, који је изјавио да му је жао што га сам није режирао, те после гледања, брже боље написао улогу за глумицу Чијаки Куријаму, одушевљен њеним наступом (она слатка мала са шишкама, што витла металним буздованом, један од горих психопата у Kirubiru).

Battle Royale

Филм је рађен по Манги, а веома брзо је завредео култни статус широм света, али ван Америке, у којој је прву нефестивалску пројекцију имао 11 година после изласка. На домаћем тржишту је инкасирао 25 милиона долара и сматра се једним од најуспешнијих филмова новије историје. Концепт је јако интригантан и занимљив. У будућности, Јапан је у хаосу, највише због незапослености и због хаоса и насиља међу омладином, а након што осамсто хиљада младих напусти школу, влада покушава да уведе земљу у ред застрашивањем. Група деце, насумично одређена, се транспортује на удаљено острво, где им је подељена опрема са насумично одређеним оружјем, као и нешто хране, са задатком да у року од три дана побију све остале, док само један не преживи, или ће сви умрети. Неки са одушевљењем прихватају смртоносну игру, док неки покушавају да се провуку без употребе насиља, али то је јако тешко, с обзиром да се број преживелих прогресивно смањује. Неки амерички филмови су већ стигли и да ископирају овај предложак (Hunger Games, anyone?), а изашао је и много мање успешан наставак у коме је Кинђи Фукасаку режирао само једну сцену пре смрти од рака простате.

2. Kon Ichikawa (1915 - 2008)

Кон Ичикава

Један од најразноврснијих азијских редитеља, Кон Ичикава, почео је свој рад на цртаним филмовима, што се касније могло приметити у његовим играним радовима. Особен је по томе што ништа није могло да наруши уметничку димензију његових филмова, чак и кад су они несумњиво популистички. Као и Куросава, најпре је желео да буде сликар, те се у томе може тражити одговор на питање зашто су његови филмови тако естетски и стилистички богати. Био је велики перфекциониста чија филмографија покрива широк жанровски спектар и веома различита расположења провејавају кроз његова дела, од поетично-мелодрамског, преко комичног и изузетно ироничног, па све до мрачног и перверзног. Као своје највеће узоре у младости наводио је Чарлија Чаплина и Волта Дизнија, а снимио је изузетно много адаптација књижевних дела, за које је сценарије писала његова жена, те се по њој овај период (1950-1965) у Ичикавином стваралаштву често назива "Нато Вада период". Први филм му је био Musume dojoji (A Girl at Dojo Temple, 1946), луткарска прича о духовима, који су америчке окупационе власти конфисковале, јер није предао сценарио цензорима, а потом и изгубиле. Чак и деценијама касније, овај филм је сматрао својим ремек-делом. У педесетим су код њега доминирале најпре црне комедије (у време највеће експлозије мелодрама), на пример Okuman choja (A Billionaire, 1954), која комбинује суицидалног порезника, жену која прави атомску бомбу, дечака који жели да буде глумац и гејшу која раскринкава политичаре, а ту је и осамнаесточлана породица отрована радиоактивном туном. Потом су стигли суморни антиратни филмови, најпре Biruma no tategoto (The Burmese Harp, 1956), којим је стекао интернационалну славу и освојио награду Сан Ђорђо у Венецији, а потом и Nobi (Fires on the Plain, 1959), злослутни филм о групи очајних војника коју је команда напустила и, суочавајући се са смрћу од глади, они морају да прибегну канибализму.

The Burmese Harp

Између ова два филма су снимљене неке успешне књижевне адаптације, нпр. Enjo (Conflagration, 1958), по роману Јукиа Мишиме, у коме свештеник спаљује свој храм да га очисти од моралног и спиритуалног загађења. У шездесетим, Ичикава је снимио ремек-дело спортског документарца, "Токијска олимпијада", чију је оригиналну верзију студио искасапио у монтажи, те је Кон Ичикава напустио исти, и основао продуцентску кућу са пријатељем Акиром Куросавом. Најзначајнији играни филм из шездесетих је по мени Yukinojo henge (An Actor's Revenge, 1963), сјајно остварење, комбинација самурајског филма и осветничке драме, смештена у кабуки позориште. У каснијој каријери се издваја визуелни спектакл и дирљива драма Sasame-yuki (The Makioka Sisters, 1983), као и перфектно снимљени Shijushichinin no shikaku (47 Ronin, 1994), оживљавање познате приче, коме, и поред визуелних квалитета и потврђивања Ичикавиног режисерског умећа фале неки други аспекти.

Упорни редитељ је наставио да ради до пред смрт, а умро је од упале плућа 2008. године.

3. Shohei Imamura (1926 - 2006)

Шохеи Имамура

Реч којом би могла да се опише Имамурина личност, као и његово стваралаштво је - неконвенционално. После елитне основне и средње школе, није делио ставове и мишљења својих колега и није са презиром гледао на ниже класе. Заправо, већи део свог опуса посветио је људима са маргине јапанског друштва. Тако је одбацио идеалистички приступ педесетих који је пригрлила већина режисера и проговорио о отпадницима, криминалцима и проституткама, као и о многим забрањеним темама, попут инцеста. Из прве руке је могао да посведочи о разним стварима, јер се после рата уплео у шверц цигарета и алкохола, док је јапанска привреда била у хаосу. Током година високог образовања, писао је комаде и учествовао у авангардном позоришту. Најпознатији посао који је Имамура радио пре самосталних филмова је асистирање великану Јасуђиру Озуу, са којим је радио три филма. Међутим, временом је постао незадовољан многим стварима у Озуовом раду, те се, заједно са редитељем Јузоом Кавашимом преселио у студио Никатсу 1954. године. Најпре је радио као асистент и сценариста Кавашиме, да би 1958. године снимио прве три црне комедије, које на моменте показују бљеске његове будуће бриљантности.

Почетком шездесетих година, стари студијски систем је почео да губи на важности, а издвојила се нова група младих редитеља која је кроз филмове рефлектовала суморну стварност послератног Јапана и његових становника из нижих слојева. Карактеристични представник јапанског Новог таласа (Nuberu bagu, назван тако по сличној појави у француској кинематографији) био је управо Шохеи Имамура. Заједно са ауторима као што су Нагиса Ошима и Масахиро Шинода, проговорио је о стварима и особама о којима се дотад ћутало. Три филма која су дефинисала правац Имамуриног редитељског брода снимљена су један за другим - Buta to Gunkan (Pigs and Battleships, 1961), сатира о препродавцима свиња храњених отпадом који су амерички војници оставили у јапанским базама. Филм је изазвао скандал, јер су и Американци, али и јапански ратни профитери који су се за време рата нафатирали, упоређени са свињама; ту је затим Nippon Konchuki (The Insect Woman, 1963), о животном путу младе жене у руралном Јапану, од времена кад постаје суседова љубавница, па до периода кад јој се статус у друштву драстично поправља (на који начин и може ли да га одржи остављам вама да откријете); за крај тог првог периода издваја се Akai Satsui (Intentions of Murder, 1964), врхунски филм о положају жене у јапанском друштву и бизарном односу са провалником који ју је силовао.

Intentions of Murder

  1965. је основао своју независну продуцентску кућу и наставио са одважним филмовима који разматрају табу теме. Erogotoshi-tachi yori: Jinruigaku nyumon (The Pornographers, 1966), црна комедија о аутору нискобуџетних порнића који истражују мушку пожуду и инцест, делује безазлено у односу на Kamigami no fukaki yokubo (Profound Desires of Gods, 1968), филм пун компликованих породично-љубавних односа, у коме токијски инжењер стиже на примитивно, политеистичко тропско острво да ископа бунар и обезбеди воду за фабрику шећера, те упада у невоље са дубоко поремећеном породицом Футори. Безмало трочасовни филм је визуелна поезија и визија људске расе кроз мешавину песимизма и хумора и упакован је у јако бизарну и провокативно мешавину.

Касније се окренуо документаристичком стилу и документарним филмовима, па је за причу о одређеној теми често ангажовао натуршчике који се стварно баве тиме (Историја послератног Јапана из угла газдарице кафане), слично ономе што је радио Желимир Жилник (кад о томе причам, увек помислим на оног "нашикам се и правим хаос" лика).

Можда и највећи интернационални успех, Шохеи Имамура је доживео са филмом Narayama-bushi ko" (The Ballad of Narayama, 1983), заправо римејку филма о удаљеном селу у северном Јапану, где су стари људи одведени на врх планине и остављени да умру. Филм, који се бави питањима живота, смрти и нежељене деце у срединама са малим бројем истих, освојио је Златну палму и Гран при у Кану.

Поред свих карактеристичних елемената које је Имамура унео у филмове, можда су најприметнија ствар јаки женски карактери, дакле не уобичајене послушне домаћице које се жртвују зарад породице и у подређеном су односу, него притворне фајтерке које су свесне своје сексуалности и раде шта морају да би преживеле. После опоравка од шлога, у последњој деценији живота, снимио је још неколико филмова, међу којима се истиче Kanzo sensei (Dr Akagi, 1998).

4. Takeshi Kitano (1947) 

Такеши Китано

 Човек о коме ћу сада писати је можда и медијски најистакнутија личност Јапана, с обзиром да је глумац, редитељ, комичар, колумниста, писац, песник, сликар и ко зна шта све не још. Ипак, задржаћу се на филмовима које је режирао, пошто је то поента овог текста. 1989. године се то десило први пут, и то потпуно неочекивано, пошто је требало да глуми у филму горепоменутог Кинђија Фукасакуа, који се тешко разболео, па је Китану понуђено да режира. Прихватио је, значајно прерадио сценарио, и настао је Sono otoko kyobo ni tsuki (Violent Cop, 1989), изузетно насилан акциони трилер у коме глуми пандура а ла Прљави Хари. Тиме се представио интернационалним круговима, али и први пут приказао врсту филма која ће постати његов режисерски трејдмарк - дуги кадрови, којима се говори више него речима, сиров и насилан, али ипак некако допадљив антихерој, а такође и честе комичне секвенце унутар свог тог насиља. То је видљиво у још два крими филма која је снимио у кратком року, 3-4 x jugatsu (Boiling Point, 1990 и Sonatine, 1993). Другопоменути је посебно познат и заузима важно место у Китановој филмографији, а у њој тумачи јакузу послатог из Токија у Окинаву да оконча рат банди, да би потом открио да је цела мисија велика намештаљка. Да може да режира и друге врсте филмова, показао је најпре ведром драмом Ano natsu, ichiban shizukana umi (A Scene at the Sea, 1991) о глувонемом ђубретару који учи да сурфује, а затим и комедију гега Minna-yatteruka! (Getting Any, 1994), која без милости исмева и пародира јапанску културу, између осталог и слепог мачеваоца Затоичија, јунака бројних серија и филмова, кога ће и сам Китано глумачки и режисерски оживети 2003. године.

Fireworks

1997. се вратио крими жанру филмом Hana-bi (Fireworks), који је, између осталог, освојио Златног лава у Венецији. Kikujiro no natsu (Kikujiro, 1999) је још један добар филм, за који бих рекао да је најпотцењенији од овог редитеља, где је такође по мени и глумачки одрадио одличан посао. Филмом Brother (2000) био је на ивици холивудског успеха, и то је била његова прва копродукција и покушај да се потпуно допре до америчке мејнстрим публике, комбиновањем трејдмарк насиља, хумора и урбане џунгле Лос Анђелеса. Пре Затоичија, Такеши Китано је снимио поетичан, визуелно спектакуларан и надасве депресиван филм "Лутке", који се састоји од три приче о љубави која не умире. А после Затоичија, који је био велики успех и код куће и ван ње (освојио и Сребрног лава), Китано је снимио још неколико филмова, али рекао бих да ова последња деценија за њега није била нарочито продуктивна.

Zatoichi

Ипак, и поред затишја у последњој деценији, Такеши Китано је важан редитељ у јапанској кинематографији упркос релативно скромном броју филмова (17), надам се да ће из његове радионице и даље излазити интригантни наслови који ће имати шта да понуде.публици. Такође је и глумачки изузетно активан, написао је преко 50 књига поезије, прозе и филмске критике, његове слике гледаоци могу да виде понајвише у филмовима "Ватромет" и "Кикуђиро", готово увек сам пише и монтира филмове које режира, а и одличан је плесач, тако да се може рећи да је он једна од најсвестранијих личности у свету филма уопште.

5. Masaki Kobayashi (1916 - 1996)      

Масаки Кобајаши

Ако смем да будем личан, рекао бих да је ово, после Акире Куросаве, мој омиљени јапански режисер. Разлог је једноставан, нисам још погледао његов филм (истини за вољу, цифра није велика, за сада 6 од 22) који не сматрам апсолутним ремек-делом, а то је заиста велика реткост, мислим да могу на прсте да набројим режисере чији ми се сви радови безрезервно свиђају. То наравно не значи да Масаки Кобајаши није снимио ништа просечно или лоше у животу, само ја за сада нисам наишао на тако нешто. У својим филмовима, он приповеда (обично веома горко) о стању у јапанском друштву, које често подлеже љутој, немилосрдној критици, било да се ради о самурајском добу, Другом светском рату или неком трећем историјском периоду. Међутим, овај визуелни перфекциониста се бавио и другим жанровима, од лаке комедије до хорора. Као и Такеши Китано, упркос скромном броју филмова, дао је немерљив допринос јапанској и светској кинематографији, проговоривши о непријатним стварима које нагризају његову земљу, као и свет уопште.  Рођен и одрастао на острву Хокаидо, најпре је студирао историју уметности на престижном Васеда универзитету, да би, и поред тога што је био фантастичан студент, напустио факултет и прешао у филмски студио Офуна, где је радио осам месеци пре мобилизације и одласка у рат. Оно што је тамо видео снажно ће утицати на његово стваралаштво, које је започео као асистент великог редитеља Кеисукеа Киношите, по повратку из рата, односно логора за ратне заробљенике у Окинави 1946. године. Утицај ментора се види у првих неколико пројеката, који су знатно ведрији од онога што је Кобајаши желео да снима и од остатка његовог ауторског опуса . Први филм за који се може рећи да га је урадио сасвим самостално и који пружа обрисе будућег рада је Kabe atsuki heya (The Thick-Walled Room, 1956), добро остварење које у неулепшаном маниру приказује ратне страхоте. Ипак, коначну реч о Другом светском рату, даће својом антиратном трилогијом, донекле заснованом на личном искуству Ningen no joken (The Human Condition, 1959-61), деветоипочасовним епом о мушкарцу пацифисти кога су зграбиле чељусти рата. Кроз очи великог Татсује Накадаиа пратимо период од јапанске окупације Манџурије, до хватања Јапанаца од стране Руса после капитулације 1945. године. Оно што овај филм из три дела чини великим јесте реалистичност приказаног ужаса, уз ефектну употребу локација и сетова, као и минимално коришћење музике. Стенли Кјубрик је из ове трилогије извлачио инспирацију за Full Metal Jacket. Трилогија је награђена Сан Ђорђо наградом у Венецији, а у том периоду се Масаки Кобајаши понајвише бавио корупцијом на свим нивоима, па је се најпре дотакао у професионалном спорту, конкретно бејзболу (I Will Buy You /Anata kaimasu, 1956), а затим следеће године и у америчкој војној бази (Kuroi kawa/Black River, 1957), у свом можда најопоријем филму. Ипак, прво појединачно ремек-дело (дакле, ако не рачунамо трилогију) је филмчина Seppuku (Harakiri, 1962), у коме поново блиста Кобајашијев миљеник, Татсуја Накадаи.

Harakiri

Тензија присутна од првог кадра расте са сваким следећим и плете фасцинантну причу која открива мрачнију страну самурајске "части" и немоћи заиста часног појединца пред лицемерним друштвом, љубав која превазилази чак и смрт и одбрану породице која је важнија од свега. Све се одвија у маниру најбољих грчких трагедија, атмосфера се може сећи ножем, а све ескалира у последњих пола сата. Све у овом филму је вансеријско, од глуме, преко музике, до редитељеве перфектне естетике.

Наставио је да ређа успехе и са следећа два филма, која су му, уз поменути, и најуспешнија, а први је Kaidan (Ghost Stories, 1964), Кобајашијев савршени излет у жанр фантазије и хорора, чији су предмет четири одвојене приче о духовима, како сам наслов каже. Први његов филм у боји, у коме му је колор омогућио да прикаже сав свој стилистички таленат, али и да се потврди као врстан приповедач. Страх вас неће прогањати данима, али ће филм данима остати у вашој глави.

Ghost Stories

Joi-uchi: Hairyo tsuma shimatsu (Samurai Rebellion, 1967) је филм који, рекао бих, заокружује најуспешнији период овог редитеља, у коме се опет фокусира на појединачне дисиденте против друштва и љуте неправде које у њему владају. Уз филм Seppuku, овај се сматра и најуспешнијим, а вишеструки самурајски херој, Тоширо Мифуне, овде израста од папучара са почетка, до хероја на крају, који ће се због правде у коју верује и љубави према сину, побунити против самог света у коме живи и против сопственог самурајског кодекса.

До краја каријере и живота, Масаки Кобајаши је снимио још неколико филмова, али ниједан није био успешан као поменути. Разлози између осталог леже у пропадању студијског система седамдесетих година, када су мајстори скрајнути на маргину, а софт-кор порнографија је постала легитиман део кинематографије. Међутим, оно што стварно треба погледати је безмало петочасовни документарац "Токијско суђење" (1983). Биће вам јасно да је Масаки Кобајаши мајстор чега год да се лати. Умро је од срчаног удара пре 18 година.

6. Takashi Miike (1960) 

Такаши Миике

Такаши Миике је редитељ који је снимио десетине филмова, али ће заувек остати упамћен по оним најекстремнијим, који су од њега начинили култно име. Ментор на студијама му је био већ помињани Шохеи Имамура, али је по сопственом признању Миике био лош студент који је ретко посећивао предавања. Ипак је дипломирао и ушао у редитељске воде, у чему му је раних деведесетих помогао бум филмова који су ишли директно у видео дистрибуцију, те је режирао велики број истих пре почетка бављења играним филмом, а био је и асистент поменутом ментору. За двадесетак година самосталног бављења филмом, снимио је преко 60 наслова, тако да ћу се задржати само на неколико битнијих, а екстремни елементи које сам помињао се односе на провокативан садржај, бизарно насиље и сексуалне табуе који се у његовим филмовима руше. Поменућу само најкарактеристичније, јер би у супротном требало посветити читав текст само њему. Због култног статуса који ужива после неколицине таквих филмова о којима ће овде бити речи, критичари га често називају жанровским редитељем, мада то и није баш тачно, с обзиром да његов опус варира од породичних, ведрих и лаганих филмова до изузетно насилних и узнемирујућих трилера и хорора препуних крвавог насиља и сексуалне перверзије.  Први пут је примећен после филма Shinjuku kuroshakai: Chaina mafia senso (Shinjuku triad society, 1995), филм о мафијашком рату Јапанаца и Кинеза, који је такође и први његов биоскопски филм, после кога је добио прилику да ради са већим буџетима, а и први филм из такозване трилогије црног друштва (о тријадама), где још спадају и Gokudo kuroshakai (Rainy Dog, 1997) и Nihon kuroshakai (Ley Lines, 1999). Ипак, први филм који му је отворио велика врата и на који је почео да скупља озбиљан број фанова је Odishon (Audition, 1999), филм који лаганим драмским заплетом и романтичним призвуком уљуљкава гледаоца у лажан осећај сигурности, да би се, како време одмиче, претворио у узнемирујући емотивни ролеркостер, ноћну мору која пружа неке од најчистијих хорор сцена у савременом филму.

Audition

Језа функционише, јер вас редитељ најпре искусно натера да марите за ликове, а онда пружа потпуни шок. Филмски продуцент помаже усамљеном удовцу да нађе нову жену, организујући аудицију за непостојећи филм, током које ће он моћи да изабере. Међутим, она коју бира је мало другачија него што делује. Звучи просто и већ виђено, али је реализовано на јединствен начин.

Следећи у низу филмова који му је обезбедио публику која воли екстреме је свакако Koroshiya 1 (Ichi the Killer, 2001), рађен по манги, невероватно насилан, али са много црног хумора и комичног осврта на ствар као што је садомазохизам, а некако се и види да је рађен по стрипу, јер сво то претерано насиље и изгледа као да је из стрипа, те га не треба схватати преозбиљно. Ипак, филм треба погледати због добре глуме и јединственог Миикеовог стила, ако поменуте ефекте можете да поднесете. Ако издржите "Аудицију", "Ичи", који и није хорор, ће вам бити лаган за гледање. Исте године, снимљен је и Bijita Q (Visitor Q, 2001), изузетно бизаран филм о болесним односима унутар једне породице у коју долази мистериозни посетилац (наслања се на Пазолинијеву "Теорему", али у Миикеовом маниру), па је затим ту и "Гозу", постапокалиптична психодрама са хомосексуалним елементима из 2003. У последњој деценији, Миике је, рекло би се, мало изгубио оштрицу, те је једино из тог периода што по мени ваља Jusan-nin no shikaku (13 Assassins, 2010), епска акција-авантура а ла "7 самураја" (наравно, ни близу по квалитету, али опет, добар филм је у питању). Да не помислите да Такаши Миике снима само болесне и уврнуте филмове, како рекох, има их он још поприлично из других жанрова (између осталог, пре пар година је римејковао поменути Кобајашијев "Харакири", са исподпросечним резултатима), али сам се одлучио да издвојим филмове који њега издвајају од осталих. Иако има још неколико врло добрих филмова о јакузама, на том пољу сам ипак поменуо (и тек ћу поменути) неке који су бољи. А Такаши Миике је одличан, креативни и изузетно визуелно потковани режисер коме треба пружити шансу.

7. Kenji Mizoguchi (1898 - 1956)

Кенђи Мизогучи

Још један редитељ који по готово свим критичарима спада у сам врх јапанске кинематографије. Тешко детињство и младост, изузетно затегнути односи у породици, и захваљујући томе доживотна отуђеност од оца, снажно су утицали на Мизогучијев ауторски сензибилитет и тон његових остварења. Иако је режирао масу немих филмова и имао одличан период у тридесетим годинама, апсолутни процват каријере је доживео у њеној последњој деценији, тачније педесетих, када је ређао један одличан филм за другим, покупио одређене фестивалске награде и постао омиљен и ван Јапана. Избор филмских тема је и те како имао везе са личним животом, те се стиче утисак да су филмови увек прожети меланхолијом и тугом. Поред отуђења у породици, ту су били и други проблеми, као што је реуматски артритис од ког је оболео још у детињству, као и несрећа са женама на којој би позавидела фамилија Топаловић. Почело је од проститутке која га је исекла бријачем 1925, што је довело до отпуштања из студија у коме је радио, а потом и браком 1929, који је потрајао четири године, али био прожет честим раставама, трвењима, па чак и насиљем. Мизогучи је 1930. године снимио први јапански звучни филм Furusato (Home Town), а прва сарадња са сценаристом Јошикатом Јодом је стигла у облику филма Naniwa ereji (Osaka Elegy, 1936). Та сарадња ће трајати до редитељеве смрти, а поменути филм се данас сматра класиком, иако је по изласку доживео комерцијални неуспех. Одмах затим, исте године, стигао је и Gion no shimai (The Sisters of Gion, 1936), одличан филм о две гејше и њиховом различитом ставу према мушкарцима у ситуацији када су обе третиране како јесу, уствари о борби између укорењених традиционалних вредности и личних интереса. Већ се овде види пример зреле режије која ће постати очигледна педесетих. Многи издвајају и "Причу о последњим хризантемама" из 1938. године, којом ја, морам рећи, нисам баш фасциниран. Али, без бриге, има још шта Кенђи Мизогучи да понуди, на пример прву верзију већ поменуте приче о 47 ронина (ако не можете да издржите 4 сата, гледајте Ичикавину верзију), али ако желите ни лево ни десно, већ право у месо, онда се одмах пребаците на педесете. Почевши од Oyu-sama (Miss Oyu, 1951), у коме се човек заљубљује у будућу невесту свога брата, али све три стране су везане друштвеним нормама у Јапану, те нико не добија оно што жели. Опасна глума и уобичајена визуелна перфекција смештена у 90 и кусур минута је одличан начин да се проведе поподне.

The Life of Oharu

Saikaku ichidai onna (The Life of Oharu, 1952) је поглед уназад на тужан живот педесетогодишње проститутке чији је једини грех из младости била љубав са човеком испод њеног ранга. Чувена Мизогучијева емпатија према женама је и овде веома снажна. Ugetsu monogatari (The Tale of Ugetsu, 1953) је прича о рату, љубави и амбицији, смештена у 16. век, на почетку грађанског рата. Успут, провлачи се атмосфера мистике и фантазије, те се може рећи да је ово један од најуспелијих филмова комбинованог жанра у то доба јапанске кинематографије. Sansho dayu (Sansho the bailiff, 1954), приповеда о окрутној судбини деце раздвојене од мајке и животу под окрутним робовласником. Лагана и болна дезинтеграција породице због ствари које су ван њихове моћи и ситуације у које западају јунаци, су универзални и вечни проблеми којима се треба посветити. Кроз два сата савршено одмерених слика, Мизогучи даје лекцију о моралу, смештену у средњевековни Јапан, а исто би тако могла да се смести и у данашњу Европу.

Sansho the bailiff

Ако смем да кажем, мој омиљени Мизогучијев филм. Међутим, то не значи да су наслови попут Chikamatsu monogatari (The Chikamatsu story, 1954) и последњег Akasen Chitai (Street of Shame, 1956) мање важни или вредни. Чак бих их такође сврстао у врх његовог стваралаштва. Оно што повремено може да засмета код Мизогучија јесте његово претерано исказивање поенте да су ликови (углавном женски) везани стегама архаичног друштва, било би лепо видети мало више отпора с њихове стране, уместо да пасивно савијају главе и кукају над тужном судбином, док је атмосфера потпомогнута дугим кадровима и меланхоличном музиком. И поред тога, Кенђи се издвојио као врстан приповедач и још један у низу естета и перфекциониста свога времена, сигурно би имао шта да каже и у тужним временима јапанског ауторског филма (мислим пре свега на седамдесете) да га леукемија у томе није спречила 1958. године.

                                         

                                                      КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА