Нема потребе за дугим уводом, имам потребу за писањем, а немам неку специфичну инспирацију, стога се подсећам филмова које сам гледао уз коментаре и пружам онима који ме не прате на Летербоксду увид у све оно што сам у првој половини ове године гледао. Ко зна, неко можда наиђе на неку неочекивано добру препоруку, или му се само чита нешто. Има ту готово двеста наслова, верујем да се може наћи за свакога понешто. Вежите се, крећемо од јануара.
ЈАНУАР
NOBI (FIRES ON THE PLAIN, 1959) - Изврстан начин да се почне година и један од најреалнијих приказа пакла рата, прича о остацима разбијене јапанске војске која се крије у филипинској џунгли поткрај 2. св. рата, покушавајући да не умре од глади. Редов Тамура, болестан и на измаку снага, покушава да не изда своје принципе након свега чему је сведочио, а то укључује очајничке мере попут канибализма и убиства. Изванредан сценарио и врхунска глума свих укључених, те камера која гледаоца ставља у средиште акције (или недостатка исте док се бесциљно лута кроз џунглу). Ретко кад је ужас приказан тако пластично и до те мере реалистично да гледалац има осећај да га лично преживљава. Без нарочито великог буџета и без помпезних глумачких имена, редитељ Кон Ичикава и глумци (нарочито Еиђи Фунакоши) су заиста направили чудо. Сви су уложили максималан напор и угрозили сопствено здравље да би заиста изгледали као изнурени, изгладнели и болесни војници. Крајњи резултат је изузетно упечатљив и овај филм најтоплије препоручујем, треба га одгледати што пре.
RACE STREET (1948) - Кратки и слатки солидни ноар у коме Џорџ Рафт, власник ноћног клуба, покушава да пронађе одговорне за убиство свог пријатеља и учини нешто поводом тога, успут се замеривши прилично опасним мафијашима. Кад се испостави да ни његова девојка није оно за шта се представља, ситуација је прилично безизлазна. Дефинитивно није баш прва класа, али јако је далеко од лошег филма, штавише из мог искуства лош ноар и не постоји, гледајте ово.
ЛИХВАР (2021) - Домаћи филм који не излази из опанака, а могу се чути Ђорђо Мородер, Рођа Раичевић и деца која певају "Ораховцу, башто рајска". Шта више човек да пожели?
Сад озбиљно, делује баш јефтино и није ништа посебно, штавише, врло је слаб филм, али морам да ценим то што је очигледно у питању passion project и што одавно нисмо имали неки изразито локални филм. Дефинитивно зонска лига трилера, али ценим покушај свакако.
ALL MY SONS (1948) - Глумачки титан Едвард Џи Робинсон игра човека који у рату чини грозан грех и смешта свом пословном партнеру, да би се неколико година касније суочио са прошлошћу кад његов син хоће да ожени партнерову ћерку. Робинсон је легенда и исцедио би течност из суве дреновине, али овде срећом не мора то да ради, јер и остали помажу, пре свих Берт Ланкастер.
RAILROADED! (1947) - Ноар Ентонија Мена од седамдесетак минута, дакле све кртина, ништа лој. Козметичарка и њен кварни момак покушавају да опљачкају кладионичара у комшилуку, али кад ствари лоше крену, смештају недужном човеку. Није баш прва лига онога што је Мен знао да сними, али је и даље добар Б филм у коме се може уживати, задовољан сам као и увек.
APARTMENT FOR PEGGY (1948) - Нажалост, сувише слабо, мекано и неозбиљно за такве глумце, иако се сви труде колико могу. Солидна замисао, али нажалост, реализација испод нивоа.
KIKI'S DELIVERY SERVICE (1989) - Добар филм, уживао сам, али некако сувише безазлен и дечји, без неког правог заплета. Свестан сам да је одрастање заплет сам по себи, али ипак сам очекивао мало више. Свакако за препоруку и анимација је врхунска, али нисам се нашао специјално одушевљеним. Прија што, колико се сећам, нема лекција о животној средини.
THE TALE OF PRINCESS KAGUYA (2013) - Много лепа бајка са посебном врстом анимације.
КЊИГА РЕКОРДА ШУТКЕ (2005) - Вози још боље него пре петнаестак година. Антологија. Све друго што бих рекао би покварило гледалачко искуство, стварно изузетно остварење, бар за мене.
ENCANTO (2021) - Преједноставан филм, али веома леп за гледање. Био би одличан за нови Дизнијев филм, јер је далеко од лошег остварења, са песмама које су такође далеко од лоших, међутим, упропашћен је у последњој трећини и распада се због превеликог упрошћавања ствари и, између осталог, недостатка упечатљивог негативца. Глумци су одлични, а ту је и мој ултимативни теленовела краш, Енџи Сепеда. Штета, могло је све да буде још доста боље.
HOODLUM EMPIRE (1952) - Неинспиративни Б ноар о мафијашком послушнику који се мења набоље после искуства у војсци и позивају га да сведочи против дојучерашњих другара. Призвуци гангстерског филма тридесетих са елементима живота из педесетих. Споредни глумци су феноменални, али филм много започиње а мало завршава, претерује се са флешбековима, уводи превише ликова, полудокументарни стил не функционише увек. На моју жалост, суви просек.
HELL DRIVERS (1957) - Изванредни нискобуџетни британски трилер са врхунском глумачком поставом. Све је могло да прође без кретенског љубавног троугла, али сем тога, стварно одличан филм - напет, економичан, са одличним дијалозима и атмосфером која се сече ножем. Изузетна забава, и није ми сметало што је у неким стварима очигледно доста сличан "Надници за страх".
SOUTHSIDE 1-1000 (1950) - Тајна служба на трагу групе фалсификатора убацује свог човека у ту криминално-убилачку групу. Има сјајних елемената, али је сувише школски све одрађено. Пар добрих сцена, али све очекивано, плус су негативци дупло забавнији за гледање.
DEAD HEAT (1988) - Код нас мали ВХС хит под називом "Зомби полицајац" је још већи треш и кемп него што га се сећам од пре тридесетак година, али је и много забавнији него што бисте очекивали од таквог филма. Заиста сам уживао, иако нема шансе да успем да објасним шта се све догађа, али ниједан филм који има Винсента Прајса не може бити потпуно лош. У питању је потпуно луда вожња која се у последњем делу скроз распада, али је на чудан начин толико фасцинантна да не можете да у њој не уживате ако познајете Б акционе филмове осамдесетих. Изузетна глума, уз неочекивано пријатна изненађења, чини овај филм гледљивим чак и више пута, а ако сте одрастали у то време, једноставно не може да вам се не свиђа.
CHIKAMATSU MONOGATARI (THE CRUCIFIED LOVERS, 1954) - Мајстор Мизогучи поново јаше. Гледао сам пет његових најважнијих филмова и мислим да може да се пошиба са Акиром Куросавом за звање најбољег јапанског редитеља. Можда не би победио, Император је свакако разноврснији, али са ових пет комада би свакако могао да уђе у конкуренцију. Велики синеаста и господар емоција, ван сваке сумње. Нећу ни да говорим шта се дешава, погледајте. Савршено.
BLUE RUIN (2013) - Оно што је требало да буде уобичајени осветнички филм био је тек почетак. Глумци су непознати и буџет није неки, али је филм доста добар и сасвим солидно реализован. Волим кад ме неки наслов пријатно изненади, а са овим се десило управо то. Не треба очекивати не знам шта, али у питању је свакако пријатних деведесет минута, и тако им треба приступити.
AKIRA (1988) - После свих ових година, Акира и даље успева да ме изује из ципела као један од најважнијих елемената аниме продукције и ремек-дело апокалиптичне анархије. Спектакуларна аудио-визуелна презентација (све ручно цртано) се и данас држи беспрекорно, а за крај осамдесетих је била нестварна. Све због чега сам испрва заволео анимиране филмове је ту, а што се тиче приче, у питању је експлозивни и бескомпромисни акциони филм са феноменалним сценама и ванредном напетошћу током целог трајања. Радња или њени одређени аспекти вам се могу свиђати или не, али се величина и важност овог филма не могу порећи, као и способност да држи гледаоца у неизвесности све време. Нисам ни знао колико ми је потребно да ово поново погледам.
TETSUO (TETSUO, THE IRON MAN, 1989) - Јединствено узнемирујуће искуство у коме се мешају рани Линч и Кроненберг са Цукамотовом лудачком монтажом и камером из руке. Челик, пара, крв, зној, уље и ко зна шта све не још се мешају овековечени прљавом црно-белом фотографијом у гротескном окружењу. Репресивно окружење пуно сексуалног потискивања, инфицирано технологијом и машинама можда никад није гротескније изгледало. Пола времена нећете веровати шта гледате и једним делом га због тога треба и погледати, али није у питању само шок шока ради. Дефинитивно има шта и да каже, није само форма битна.
RAVENOUS (1999) - Изузетан филм који би морао да буде познатији него што јесте, мада разумем зашто вестерн-трилер (са примесама хорора) о канибализму људима није звучао привлачно. У питању је одлично режиран и одглумљен филм са једним од најбољих саундтрекова деведесетих. Јесам погодио мали твист којим креће други чин који убрзава целу причу, али то нема никакве везе. Пирс и Карлајл, као и цела екипа, су стварно фантастични.
THE CHALLENGE (1982) - Сећам се довољно фрагмената да бих знао да сам га гледао и као клинац. Има све елементе финог непретенциозног акционог класика из осамдесетих, али то из неког разлога није. Колико разумем, првобитна верзија је требало да буде много ослоњенија на карактере двојице главних глумаца, а када је филм претворен у обично и не много интелигентно акционо остварење и Скот Глен и Тоширо Мифуне су били дубоко разочарани.
THE HILLS HAVE EYES (1977) - Ванвременски класик који је коначно добио место које му са правом припада.
GHAHREMAN (A HERO, 2021) - Још један одличан погодак за Асгара Фархадија, поново ради оно што најбоље зна и погађа у центар, још једна драма о моралу и недостатку истог. Човек на робији због неплаћеног дуга током дводневног одсуства покушава да убеди свог бившег шурака да повуче тужбу, међутим, дешавају се непредвиђене ствари и ситуација измиче контроли. Редитељева ћерка Сарина Фархади, бриљантна у "Разводу", овде има малу улогу као ћерка човека коме се дугује. Филм није на нивоу поменутог "Развода", али је одличан.
TIGER CLAWS (1991) - Не превише меморабилна паљевина, али пријало је обновити је тридесетак година касније, а Синтију Ротрок увек волим да видим, а наравно, ту је и Боло.
ФЕБРУАР
KOROSHI NO RAKUIN (BRANDED TO KILL, 1967) - Баш уврнут и чудан, али добар трилер Сеиџуна Сузукија о плаћеном убици који после грешака приликом извршења једног задатка долази у конфликт са својом организацијом и другим плаћеницима, а накачи му се и врло чудна жена (која се не зове Вера). Легенда јапанског гангстераја, Џо Шишидо, доминира. Уосталом, имате
овде доста тога написаног, као и за претходно поменути Ноби. Без сумње филм који треба погледати, али свакако неће лећи свима.
THE BRIBE (1949) - Одлична екипа глумаца у добром ноару о украденим моторима за авионе и њиховом шверцовању. Нажалост, главни глумац је најслабији, Роберт Тејлор има сценарио који добро звучи на папиру, али њему некако није легла та улога, превише је дрвенаст и има премало хемије са Авом да би филм у потпуности успео. Има одличних сцена, ту су Чарлс Лотон, Винсент Прајс и Џон Ходиак који су листом сјајни, али не може се баш назвати ремек-делом, упркос свим квалитетима. Ипак, није ни дно каце ноара, неки просек је у питању, мада већ знате да су за мене и ноари са дна каце махом добри, тако да то можда и није најбоља одредница. Свакако ок проведених сат и по и пар минута више.
AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON - Веома добар и интересантан хорор Џона Лендиса који је махом познат по комедијама, али зна да заблиста и у другим жанровима. Ово је заправо хорор са комичним елементима који би могао да буде апсолутно најбољи филм са вукодлацима икада снимљен (сигурно је у врху). Сцена трансформације и по данашњим стандардима, 40 и кусур година касније, делује изванредно и веома болно. Дејвид Нотон, Грифин Дан и Џени Агутер су одлични, као уосталом и остатак екипе.
CIKE NIE YINNIANG (THE ASSASSIN, 2015) - Први вуксија филм Ху Хсијао Хсијена прати младу девојку обучену да убија током Танг династије која наилази на проблеме када искаже милост према жртвама, а још се и лична осећања умешају у целу причу. Није ово баш ниво Јиму Џанга или Анг Лија, али је свакако добра прича и треба гледати филм ако волите тако нешто.
XIA NU (A TOUCH OF ZEN, 1971) - Хтео сам да у истом даху погледам још неку вуксију и погледао сам ону испод чијег су шињела вероватно изашле све друге. Додир зена је епски филм у правом смислу те речи који садржи неке од најлепших сцена и кадрова икад забележених филмском камером. У исто време и духовно путовање и студија карактера и акциони филм, ово је прича о девојци која бежи од корумпираних званичника владе, а помажу јој будистички монаси и један неамбициозни сликар. Филм траје три сата и двадесет минута и жао ми је што није дужи.
ORDERS TO KILL (1957) - Изванредна, а веома мало позната британска ратна драма коју од свег срца препоручујем. Криминално потцењен филм са одличном глумачком поставом у којој квалитетом предњачи Ајрин Ворт која је у потпуности заслужила своју БАФТУ за споредну улогу. Волим овако ненаметљиво једноставне а моћне приче које одмах увуку човека.
PHOENIX (2014) - Добар немачки поратни трилер у коме се преживела логорашица измењеног личног описа враћа у Немачку да потражи мужа, морајући да се суочи са чињеницом да ју је можда издао нацистима. Добро је то, одлична атмосфера и глума, али нешто је фалило за ремек-дело. За разлику од многих, ја крајем нисам одушевљен, јесте напет и све то, али није ми пружио оно што сам желео. А можда сам само цепидлака. Без дилеме, филм који треба погледати, па ви одлучите сами шта и како.
KISAPMATA (1981) - Одличан и мучан филм о чудовишту од човека. Тензија је константна и врло рано се види да ће ствар експлодирати гледаоцу у лице, а то се управо и дешава. Главни "јунак" ме помало подсећа на Темуеру Морисона из "Били смо поносни ратници" (не физички него по профилу карактера). То би требало да вам каже шта да очекујете. Супер трилер.
TUFF TURF (1986) - Нисам ово гледао још од доба ВХС-а, а сећао сам се само одређених детаља, тако да ми је легао савршено. У неку руку је све очекивано и ово свакако није најбољи тинејџ филм осамдесетих, али за мене јесте један од најбољих заборављених наслова - или је бар мени пасовао сјајно. Шта човек да не воли, сјајна музика, допадљиви Џејмс Спејдер (иако није нимало сладак), нашминкани Роберт Дауни Џуниор и прелепа Ким Ричардс. Нисам схватао колико ће ми пријати, иако (ко зна који пут понављам) није ремек-дело. Ваљда ми се свидело што, за разлику од већине сличних наслова, нема баш нимало флафа у себи.
EL TOPO (1971) - Филмски езотерик број један пружа гледаоцима фестивал лепих, али константно бизарних и уврнутих слика. Све зависи ко какво значење пронађе и како се шта коме допадне, не може се превише разложно анализирати, то је сигурно. Мени се свидео.
DORAIBU MAI KA (DRIVE MY CAR, 2021) - Лепо је, али предугачко, са превише инсистирања на "Ујка Вањи" и телефонирања краја и још неких дешавања. По мени је филм морао бити скресан и очишћен од масноће да би био бољи. Немам замерке на идеју, глуму и фотографију, само ме реализација није баш одушевила.
SCHWARZER KIES (BLACK GRAVEL, 1961) - Врх немачки ноар који би требало да буде познатији него што јесте, циничан, љигав и бескомпромисан, са атмосфером која може да се сече ножем. Надам се да ће га неко избацити у неком касветном издању.
BUSHI NO ICHIBUN (LOVE AND HONOR, 2006) - Одличан филм и последњи део Јамадине врхунске самурајске трилогије, мада ипак најслабији од три филма. То никако не значи да је лош, напротив, само је мало преспор на моменте. Ко зна шта може да очекује од овог редитеља и воли његов опус свакако ће уживати. "Сумрак самураја" је најпознатији, ако вам се он свидео, погледајте и ово, иако је за нијансу тање.
DE USKYLDIGE (THE INNOCENTS, 2021) - Баш добра скандинавска трилер-хорор фантазија о одрастању. Шта би могло да пође наопако кад група деце открије да поседује телекинетичке и моћи контроле ума? Није ово савршен филм, али је свако дете савршено у својој улози, фотографија је феноменална, а режија одлична. Довољно за сасвим солидну оцену и мало више.
KAKUSHI KEN ONI NO TSUME (THE HIDDEN BLADE, 2004) - Наравно да сам морао одмах да одгледам и трећи (хронолошки други) део самурајске трилогије, једини који ми је преостао. Врхунски филм, немам шта друго да кажем. Режија, глума, емоција, све је ту, одушевљен сам.
DESTINATION WEDDING (2018) - Поновно упаривање Кијануа и Виноне доноси ништа, баш како сам и очекивао. Све је очигледно и очекивано од првих кадрова, мада тај њихов цинизам и огорченост има одређеног шарма и доприноси одређеном степену духовитости. Обоје су снимали знатно горе филмове, али и овај је, без сумње, врло лош.
LICORICE PIZZA (2021) - Добар филм, али никако ремек-дело, а самим тим слабији него што сам очекивао. Алана Хајм и Купер Хофман су изузетни, период је одлично рекреиран, а феноменално је ухваћена суштина прве љубави са свом детињастошћу, невиношћу, стидљивошћу и бесом који укључује. Филм жели да ухвати целокупну климу седамдесетих, од друштвене и културне до политичке. Ипак, у средини се прилично беспотребно отеже са гомилом вињета и епизода апсолутно невезаних за главну радњу и гомилом углавном небитних камео појављивања. С тим у вези, нисам веровао да ћу икад рећи да је Бредли Купер добар, али јесте. Види се да је ово личан пројекат за ПТА који се вратио у своје двориште после неколико лоших филмова. Иако сам добио све од концепта "Пол Томас Андерсон прави младалачки филм седамдесетих", ипак на крају то није било сасвим довољно, вероватно због хајпа. Радосна безбрижност младости која пролази, најчистија љубав и најбоља музика икада - седамдесетих је било лепо живети. Овај филм не оправдава своје дуго трајање у потпуности, али дефинитивно има шта да каже.
FANTASTIC MR. FOX (2009) - За дивно чудо, врло солидан филм. Ништа више, али од кога је, сасвим је довољно.
COCO (2017) - Ово је већ нешто друго. Прилично бизарно, али пуно емоција и, зачудо, на моменте јако тужно. Више пута сам био на ивици суза што ми се не дешава скоро никад (мада је животни тренутак био такав, па је и то утицало). Велика препорука у сваком случају.
RED LIGHT (1949) - Сјајна ноар екипица предводи не превише битан филм у коме се робијаш свети колеги гангстеру тако што му преко својих аламана убија брата свештеника, да би овај по изласку опсесивно тражио Библију у којој му је брат оставио "траг". Сасвим ОК, али ништа специјално, треба га гледати због пар одличних сцена и дивних глумаца.
NARAYAMA BUSHIKO (THE BALLAD OF NARAYAMA, 1958) - Феноменалан филм, нисам га гледао триста година и баш ми је био потребан. Постоје та нека осећања која само јапански филмови могу да измаме.
KID GLOVE KILLER (1942) - Кратки и слатки Б филмић и солидан деби за Фреда Цинемана. Праисторијска варијанта "Места злочина" и хемијских анализа са увек одличним Ван Хефлином. Посластица је видети 25-годишњу Маршу Хант која је осамдесет година касније још увек ту.
THE GILDED LILY (1935) - Волећу Клодет Колбер до смрти, била је комплет краљица и ово изгледа као филм баш за њу, али је мени нажалост био смртно досадан, упркос свим условима да ми се свиди. Не сећам се ни шта му тачно фали, али у највећем броју случајева кад ме филм остави толико хладним у питању је сценарио.
KAIDAN (2007) - Безвезни покушај римејка/рибута ремек-дела Масакија Кобајашија. Хидео Наката обично може боље, ово је баш било недопечено и недосољено за осврт на само једну причу из култног филма. Ухватио сам ово на телевизији и баш се разочарао, иако је било тренутака кад сам помислио да би можда могло да ми легне.
МАРТ
TILL THE END OF TIME (1946) - Три војника долазе кући из рата и врло им је тешко да се прилагоде новом животу. Одлични су Боб Мичам и Доти Мегвајер, али нажалост, те године је изашао још један филм са веома сличном премисом, и доста је бољи, тако да са овим није било среће и тајминг му је очајан. Свакако га треба видети, али остаје укус просека, ако се зна како је то урадио Вилијем Вајлер.
THE RED HOUSE (1947) - Није лоша мистеријица, Едвард Џи Робинсон као и увек феноменалан, али на крају ништа специјално, заиста. Морам да похвалим и сјајну Џудит Андерсон, ни она никад не изневери.
HARUKA NARU YAMA NO YOBIGOE (A DISTANT CRY FROM SPRING, 1980) - Мајка и син живе мирно на фарми у Хокаиду и живот им се мења доласком странца који буди емоцију код мајке, а дечака учи љубазности, али и потребној жестини, намећући се као очинска фигура. Ипак, са доласком јесени мора да их напусти. Типично јапанска емотивна прича, Јамада ретко разочарава, а сјајни Кен Такакура и прелепа Чиеко Баишо су изванредни. Јесте све донекле очекивано, али је лепо.
JOHNNY O'CLOCK (1947) - Упркос помало идиотском наслову, ово је прилично жесток ноар трилер са изузетном глумачком екипом о сувласнику коцкарнице који помаже сестри убијене колегинице да расветли њену смрт, али се прошлост враћа да га прогања, а ту су и корумпирани пандури који нису тако лаки за хендловање. Свашта се дешава и филм сасвим пристојно то решава, а како и не би кад има Дика Пауела, Евелин Киз, Ли Џеј Коба и остале. Није то сам врх ноар пантеона, али је филм који волим да гледам (мада ми је бољи "Џони Игер", кад смо већ код Џонија у ноар насловима, упркос чињеници да га игра Роберт Тејлор кога сматрам просечним).
THE MATING OF MILLIE (1948) - Како то обично бива, допала ми се Евелин Киз, па сам појурио да погледам и нешто лаганије са њом и нисам погрешио. Ово је можда и превише лаган и безазлен филм, али је свеједно баш добар. Свакако сувише једноставан да би оставио неки велики утисак или био имало важан, али има добар сценарио, а то је доста, неке реченице су баш духовите. Кизова је сјајна, одлично изгледа и има одличну хемију са Гленом Фордом, прича је скроз дежа ви, али изузетно гледљива. Усудићу се чак да кажем да би овај филм требало да буде познатији него што јесте, иако је небитан на сваком замисливом пољу.
MR. SOFT TOUCH (1949) - Како то обично бива, допали су ми се Евелин Киз и Глен Форд, па сам појурио да погледам и други филм који су заједно снимили, о повратнику из 2. светског рата којем су гангстери преузели клуб који је водио и убили партнера. Краде паре из сефа и бежи док му је мафија за петама, а стиже и да мало флертује са Евелин у целом том процесу. Није то лоше, али ништа нарочито упечатљиво за такву врсту филма. У оном прошлом сам могао више ствари да толеришем, овде је ипак то мало теже.
THE FACE BEHIND THE MASK (1941) - Вешти сајџија Питер Лори емигрира у Америку, али након што му лице изгори у пожару, не може нигде да нађе посао. Немајући куд, окреће се криминалу и веома брзо напредује, међутим заљубљивање у слепу девојку га тера да размисли о свему. Није то лоше, Лори је као и увек фантастичан, а богами и Кизова (да, ово је био маратон), али све се може предвидети од првог до последњег кадра. Лепо је све то, кратко и концизно, само кртина, али скроз очекивано и стога просечно или једва изнад.
SHOCK (1946) - Врло интересантан филм о психијатру Винсенту Прајсу који испровоциран убија жену, укапира да је сведокиња све видела кроз прозор, па се појави да убеђује њу и њеног тек пристиглог мужа војника да је у шоку и да јој треба саветовање и лечење (које ће, наравно, водити он сам). Занимљиво је све то, и такође доста кратко, без сувишног паламуђења, ништа за антологију, али може се погледати (као уосталом и сви филмови са Прајсом).
THE MAN WHO CHEATED HIMSELF (1950) - Ок, али ништа посебно филм о пандуру који има девојку која на његове очи убија мужа, а онда се он убије од посла да то поспреми и заташка, да би случај затим био додељен његовом неискусном млађем брату. Креће игра мачке и миша, намештаљке и све остало. Нажалост, не испуњава потенцијал током целог трајања, мада има одличних сегмената и сцена. Што написаше људи, Ли Џеј Коб је увек одличан, чак и кад глуми успаниченог идиота. Добар је и Џон Дал (не редитељ него онај из Хичкоковог "Конопца").
THE VOICE OF THE TURTLE (1947) - Било је предуслова да ми овај филм легне, али није.
CARNIVAL OF SOULS (1962) - Ово изнад још више важи за овај филм, мада је он значајно бољи од претходног. Ипак, нешто му је фалило да се заокружи у упечатљиву целину, а ту не мислим на буџет који је заиста мизеран. Као да сам предвидео где ће све ићи, ипак сам релативно скоро одгледао читаву "Зону сумрака". Није ово лош филм, треба га гледати, но хтео сам да буде бољи.
PENNY SERENADE (1941) - Очекивао сам више. Не смета ми што је филм неочекивано депресиван за ово двоје глумаца, него има некако слабу структуру са свим тим флешбековима, плус је крај збрзан и не функционише ни за лек имајући у виду све претходно виђено. Сувише се лагано све размотава, нисам одушевљен.
WOMAN ON THE RUN (1950) - Обожавам Ен Шеридан, одлична је, као и сам филм. Већ сам га гледао, али нека, исплати се, кратак је и сладак.
THE HOUSE ON 92TH STREET (1945) - Америчка влада јури инсталиране нацистичке агенте после рата. Ништа посебно, чак прилично слабо за потенцијал који има та прича.
NIGHT TIDE (1961) - Добар мали трилер, мада не успева да задржи атмосферу током целог трајања. После солидно изграђене подлоге, последњих десет минута руше све претходно. Овај солидни филм није заслужио да се све заврши тако јефтино, мада је он у буквалном смислу снимљен за десет марака и џак брашна, што би рекао бард Жива. Хоп је одличан, Мјуир такође изузетан, а Линда Лосон прикладно физички предобра, али тих последњих десет минута све униште. Надао сам се да ће и ово бити слично продуженој епизоди "Зоне сумрака", али авај, за то је био потребан пар тестиса којих није било.
VERA CRUZ (1954) - Врх екипа и одличан филм, нема се шта пуно разглабати.
MAN IN THE ATTIC (1953) - Филм о сумњивом станару који је можда, а можда и није Џек Трбосек. Иста прича по којој је Хичкок снимио "The Lodger", а снимљено је и још филмова на сличну тему. Овај као главну врлину и ману има Џека Паланса, врлина је његова глума, а мана изглед и понашање. Може ли неко да има икакву сумњу у његов идентитет чим га угледа?
DISHONORED LADY (1947) - На страну застарелост, овај филм не зна баш шта жели да буде, те ни Хеди није могла да га спасе. Исувише непотребно врлудав сценарио, све некако недопечено.
СЕНКИ (2007) - Визуелно импресиван филм Милча Манчевског, али предуг и преочигледан, мада је секс прилично добар, морам признати.
VENGEANCE VALLEY (1951) - Просечан вестерн о љубомори, ванбрачној деци и терању стоке. Роберт Вокер ми је овде занимљивији од Берта Ланкастера, ово му је била баш добра година. Ипак, ништа специјално, нажалост.
STRANGER ON THE THIRD FLOOR (1940) - Занимљиви ненаметљиви прото-ноар коме фали једно пола сата да боље разради насловни лик. Добро функционише, мада повремено постоји мало претеривање са нарацијом. Питер Лори је потписан први са добрим разлогом, иако се појављује на само неколико минута, толико је природно харизматичан да лагано једе остале за доручак. Џон Мегвајер ми је иритантан, али је Маргарет Таличет прелепа и жао ми је што је нема више у филмовима. Добра је ствар што "Странац на трећем спрату" не схвата себе превише озбиљно, то је готово увек плус.
THE SHANGHAI GESTURE (1941) - Филм историјски значајан као један од првих који је снимила Џин Тирни. Морам рећи да делује веома амбициозно, Фон Штернберг зна шта ради и не изгледа то лоше. Ипак, повремено је растегнут и хоће на више страна, па не испада баш компактан. Добар је, али могао се мало срезати и учинити концизнијим и језгровитијим. Мелодрамски аспекти, зачудо, нису незанимљиви.
TWO SMART PEOPLE (1946) - Ок филмић Жила Дасана са врсном комичарком Лусил Бол у потрази за озбиљнијим ролама. Солидно, али ништа епохално.
MONKEY BUSINESS (1952) - Отприлике све што сам малопре рекао важи и овде, само што је урнебесна комедија у питању. Добри су и Кери и Мерилинка и остали, али није прва лига.
DEATH HUNT (1981) - Једва мало изнад просека, али овакву екипу вреди гледати и десет пута.
THE FAN (1981) - Опседнути фан велике глумице Лорен Бекол не подноси добро кад она његова писма не схвати озбиљно. Прва велика улога Мајкла Бина и то баш добра, а и цела екипа је одлична. Ипак, филм је махом већ виђена ствар, иако никако није лош. Делује доста једнодимензионално, али добија на актуелности сада са појавом друштвених мрежа.
THE LAST OF SHEILA (1973) - Врло добра мистерија са комичним елементима. Није ремек-дело, али баш сам био задовољан, не треба цепидлачити.
ANOMALISA (2015) - Све ко све, типичан Кауфман. Увек сам волео и Дејвида Тјулиса. Али, Џенифер Џејсон Ли и изломљена верзија “Girls Just Wanna Have Fun” су апсолутни хајлајт. Бољи чак и од лутка-ламбитуса. “Тим Америка” ипак има боље марионетско општење.
DANGER SIGNAL (1945) - Увек волим да налетим на ноар који не знам, па тако и овде. Има јаких елемената, али колико се сећам, крај ми је био доста споран. У сваком случају, нажалост га памтим као просек чим нисам упамтио детаље.
RAIDERS OF THE LOST ARK (1981) - Максимално испеглана верзија, и даље врхунска забава.
TOY STORY (1995) - Можда и први пут у целости. Не рачунајући неколико озбиљних рупа у заплету, задовољан сам. Ништа епохално али свакако супер и визуелно револуционарно.
АПРИЛ
LAWMAN (1971) - Врло добар вестерн који случајно ухватих на телевизији о старој куки Берту Ланкастеру који је решен да приведе све одговорне за случајно убиство старца током пијане прославе сточара који су се, несвесни шта су урадили, вратили у свој град. Град води матори деспот који нуди надокнаду и не жели кавгу, али би јунак по сваку цену да се држи закона и одговорне спроведе на суђење, а самим тим их вероватно и обеси, па је обрачун неминован. Тестостерон куља, иако су актери у позним годинама, Ланкастер, Рајан, Коб и Дувал су сви одлични, као и обично.
FA YEUNG NIN WA (IN THE MOOD FOR LOVE, 2000) - Писао сам опширно о овом филму много пута, чак и у претходном тексту, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.
BLADE RUNNER (1982) - Писао сам опширно о овом филму много пута, па нема потребе да се поново посебно расписујем. Једноставно речено, ремек-дело.
SOYLENT GREEN (1973) - Ни изблиза шокантно као на изласку, али има неких озбиљно пророчких момената, љуте сатире и изванредан наступ за крај глумачког титана Едварда Џи Робинсона. Препознао сам неке кадрове који су ми рекли да сам ово већ гледао пре тридесетак година, али ми је свеједно деловало као први пут. Све у свему, пријатно гледање и физички сјајна Ли Тејлор Јанг да зачини ствари. Иако финални обрт не удара подједнако снажно данас, ипак сам био задовољан.
SAM GANG 2 (THREE...EXTREMES, 2004) - Одличан триптих изузетних азијских редитеља. Није свака прича подједнако добра, али свака јесте добра и конституише добру целину. Постоји продужена верзија Кар-ваијеве "Руке" у облику средњеметражног филма и то је одлично.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS, 2007) - Све сам већ рекао и то много пута о овом непатвореном ремек-делу. Заслужена Златна палма и све друге освојене награде. Вансеријска глума, режија, сценарио, све. Влад Иванов је стварно невероватан.
DJANGO (1966) - Одличан Корбућијев вестерн класик, одлична музика, одлични Франко Неро. Поновићу га веома брзо, мада ми наставци изашли испод његовог шињела не уливају поверење.
CLEAN (2004) - Просечан филм који уздижу бриљантни наступи Меги и Ника.
TIGER BAY (1959) - Интелигентна девојчица сведочи бруталном убиству жене од стране пољског мигранта, али га не пријављује властима, узима револвер за себе и измишља мрежу лажи како би упорног пандура збунила и свог новог другара ослободила кривице. Можда не делује као ништа посебно, али заправо је у питању одличан филм. Желео сам, први и једини пут у животу, да откинем главу Хејли Милс, толико је добра била. Бухолц исто одличан као неуротични младић у небраном грожђу.
THE SPLIT (1968) - Пристојан, али помало предвидив трилер који не оправдава једну од најбољих глумачких постава у историји Холивуда. Урађен превише, да тако кажем, строго по књизи, да би оставио велики утисак.
AGHASSI (THE HANDMAIDEN, 2016) - Један од визуелно најлепших филмова које сам икад гледао. Глумци су сви феноменални, као и режија, поготово две прелепе глумице, а од режисера добијамо што и обично, само доста мање физички брутално, али и даље бизарно, уврнуто и перверзно. Нажалост, мало се погуби у овој и оној перспективи, дочаравању, објашњавању и допуњавању, те то све понекад траје предуго. И даље је добро, ал' је са мало више концизности могло да буде и боље. Баш експлицитне сцене (није да се жалим, нису ту тек тако), али урађене са укусом, и по мени боље него у "Плаво је најтоплија боја".
BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN (1950) - Сасвим добар ноар о два пандура различитих карактера који хоће да стану на пут рекеташу и убици док се боре за наклоност исте жене. Троугао је, наравно, мање битан, али је прича доста добра. Није то прва лига ноара, али је и више него солидан филм у питању.
BAKUTO GAIJIN BUTAI (SYMPATHY FOR THE UNDERDOG, 1971) - "Нисам рођен за дуг живот". Да ли то ико заиста јесте? Опасан гангстерај Кинђи Фукасакуа уз врхунски џез у позадини. Добар филм.
BOKSUNEUN NAUI GEOT (SYMPATHY FOR MR. VENGEANCE, 2002) - Почетак осветничке трилогије Парк Чан-Вука. Врхунски филм у сваком смислу, шта друго да кажем? Прилично непријатан за гледање, као и сваки из те почетне серије која му је и најбоља, али захвалан.
PREDATOR (1987) - Мачо СФ акција у свом најбољем издању. Златне осамдесете, златни Арни и златни Џон Мектирнан. До ујутру бих набрајао шта овде све ваља, заправо се ретко шта може и замерити. Један од најбољих филмова у свом жанру без икакве сумње, од свега помало, а свега таман довољно. Величанствена екипа. "Куде си, б'е, тшчитшчино"?
THE SALVATION (2014) - Солидан модерни вестерн са Мадсом Микелсеном и Евом Грин. Може да се гледа, све пет, али стварно није ништа посебно. Чак бих рекао да је доста заборављив.
YOU WON'T BE ALONE (2022) - Тешко је ставити у речи шта је све овај филм. Жели да буде много тога - има занимљив концепт и дивне кадрове, али и превише проблема да би на крају био релевантан. Пре свега постоји превише познатих кадрова и сцена, а цела естетика је далеко од оригиналне. Горан Столевски очито дрка на Теренса Малика и неке друге знатно боље ауторе од себе, форсира сличне наративе, али нема довољно муниције да заиста остави утисак. Имао сам солидна очекивања од филма и желео да га гледам јер је сниман у Србији, а има и неких глумаца одавде. Такође и исправља грешку многобројних овдашњих филмова који имају амбиције, али су без великих иностраних глумачких имена. Ипак, филм иде предалеко - то је и остварење о одрастању, и рурални хорор (подсећа и на Егерсову "Вештицу"), филозофски и феминистички филм, и ко зна шта још. Има неке одличне сцене и фотографија је углавном фантастична, али је цео филм превише плитак и празан, са идејама које су очигледне и трећацима. На Летербоксду сам написао и више од овога, али мислим да се и из овога види шта мислим о овом остварењу.
МY NAME IS JOE (1998) - Далеко од савршеног, али баш онакав филм из деведесетих какве волим. Чуди ме да није допро до веће публике, бар међу људима које знам. Насловни јунак и људи из његовог окружења тешко беже од сумњиве прошлости и грчевито се хватају за нове прилике. Да ли ће их задржати и како ће се све завршити остаје да се види.
THE APARTMENT (1960) - Писано већ сто пута и у бар пет текстова, најбоља драмедија икада. Просто сам увек изнова у шоку колико је све фантастично, од сценарија, преко глуме, до режије.
MCCABE AND MRS. MILLER (1971) - Одличан необични вестерн Роберта Алтмана. Кристи и Бити користе хемију из приватног живота и то функционише стварно одлично, филм ми се свидео прилично више од очекиваног. Песме Леонарда Коена такође врхунски пасују уз комплетно меланхолично расположење и тон овог филма. Баш добар филм, нема шта.
L' ANEE DERNIERE A MARIENBAD (LAST YEAR AT MARIENBAD, 1961) - У бизарном, изолованом замку где се скупља некаква аристократија, човек се упознаје са женом и инсистира да ју је упознао прошле године. Ко ту шта памти, заборавља, сања и шта је истина? Од овог филма сам се сећао само најаве и наслова у Политици Експрес, али не памтим да сам га раније гледао, а ако и јесам, не бих га разумео. И даље је прилично конфузан (знам шта је у питању, не ради се ту о нечему превише збуњујућем, само је на моменте елиптичнији него што је потребно), али нисам баш купљен и не мислим да је нешто епохално у питању. Стандардна прича о проблемима у комуникацији и односима које градимо са другима, ништа специјално.
CRAZY RICH ASIANS (2018) - Солидна комедијица о класним разликама и разликама у навикама две породице које треба да се ороде. Проблеми настају кад се испостави да је једна од њих међу најбогатијима у држави. Некаква модерна варијанта филма "You Can't Take It With You" са пар смешњикавих сцена и добром улогом Мишел Јео која игра кеву оштроконђу. Мада, која њена улога није добра, жена је царица која разбија све живо.
VALHALLA RISING (2009) - Невероватно филмско искуство, визуелни угођај првог реда и нешто одлично на сваком замисливом пољу. Ретко неконвенционалан филм у данашње доба, има можда седам-осам страна куцаног текста, ако и толико, а све би било много неуспешније да не игра најбољи модерни европски, а могуће и светски глумац, Мадс Микелсен. Није филм за сваког, али сам стварно одушевљен и чудим се како је човек који је режирао ово и "Пушер" трилогију касније спао на оно што режира сада.
MADONNA'S SECRET (1946) - Париски сликар унајмљује моделе који завршавају мртви. Одлази у Њујорк да избегне контроверзу, али и тамо га сустиже прошлост. Прикладно мистичан ноар који има занимљиву премису, али режисер не успева да понови успех филма "Detour", споро је све то на моменте, а и разрешење је изразито незадовољавајуће. Срце му је на правом месту, али нисам задовољан, могло је све то концизније, јаче и упечатљивије.
MAN ON A TIGHTROPE (1953) - За дивно чудо, добар филм Елије Казана о власнику пропалог циркуса у окупираној Чехословачкој кога игра Фредрик Марч. Он већ дуго планира да бежи преко границе, али таман кад се створе услови, много ствари га кочи у тој намери. Није то не знам шта, али уживао сам, добра припрема за "На доковима Њујорка". Такође и добра екипа коју предводе Глорија Грејем, Тери Мур и Адолф Менжу.
МАЈ
HANYO (THE HOUSEMAID, 1960) - Уврнут филм у коме се композитор и жена му уваљују до гуше са новом служавком. Врло одважан филм за дато време уз све психосексуалне пиздарије које се дешавају. Само га кукавички и веома очигледно вештачки налепљени крај спречава да буде скроз-наскроз ремек-дело, али то не значи да га не треба гледати, напротив. Очигледна и несумњива инспирација за "Паразит".
ЗЛАТНИ ДЕЧКО (2022) - Баш тешко срање од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. Елем, још један у низу филмова који ме тера на питање ко га је одобрио и ко стоји иза тога у ФЦС-у и другим институцијама.
THE BATMAN (2022) - Већ сам рекао шта мислим
овде. Има неких квалитета, ал' недоправљен.
CONVICTED (1950) - Осредњи ноар наслов са феноменалним Гленом Фордом и Милардом Мичелом у коме на правди Бога осуђени Форд временом постаје јак играч у ћорки, али управник оптимиста хоће да га реформише, па га запошљава као шофера, плус он стигне и да му се загледа у ћерку. Има још неких споредних делова приче које не бих да откривам, све у свему прилично бизарно и не превише меморабилно, али глума вади ствар и филм свакако треба гледати.
OLDEUBOI (OLDBOY, 2003) - Већ много пута одгледан и исхваљен, а реално ретко ко и не зна за њега, тако да немам шта специјално ново да кажем. Одличан филм, све је на изузетном нивоу.
NIGHT ON EARTH (1991) - Сасвим ОК филм и добре приче, ништа за памтити наредних тридесет година, али ипак и више него пристојно остварење. Неки од глумаца су у улогама на какве нисмо навикли од њих, а то увек волим да видим. Стари фанови Џармуша ће га волети вероватно још и више него што би требало.
THE GREAT FLAMARION (1945) - Просечан филм са баш добрим триом глумаца. Какав судар, Ерих фон Штрохајм и Ден Дурија, феноменалан кастинг. Међутим, прича је баш прозаична.
THE VELVET TOUCH (1948) - Радња је предвидива и има лошу брзину одвијања, тако да нема места неким огромним славопојкама, али је Роз Расел апсолутно савршена, као и остатак глумачке екипе. Сидни Гринстрит се јавља само у другој половини као насмејани полицајац свезналица, али је милина гледати га. Клер Тревор је такође фантастична као осумњичена жртва околности и несрећне љубави. Дијалог је сјајан и делује аутентично кроз цео филм, а крај је посебно изузетан, јер је то део филма на коме већина наслова посустане. Овде се то не дешава.
SHOW THEM NO MERCY! (1935) - Олуја приморава млади пар са бебом да скрене с пута и склони се у наизглед напуштену кућу, међутим тамо се налази група киднапера предвођена бескрупулозним Тобијем. Кратак и сладак рани гангстерај, углавном просечан филм, али види се да Ромеро баш ужива да глуми хуљу после година тумачења романтичних јунака. Није ово ништа посебно, али је идеално за напоран дан у који ипак хоћете да углавите и један филм.
MIDAREGUMO (SCATTERED CLOUDS, 1967) - Изврстан филм у коме човек који је ни крив ни дужан учествовао у фаталној саобраћајки преко исплате осигурања долази у контакт са женом жртве и након очекиваног антагонизма на почетку, међу њима крећу да се развијају емоције. Иако ово можда делује патетично, управо је један од великих квалитета то што све делује застрашујуће реалистично, у сваком тренутку сам веровао да је такав развој ситуације могућ, а то се веома ретко дешава. Легенде Јузо Кајама и Јоко Цукаса доминирају, препорука.
THE INVISIBLE MAN (1933) - Врло добар филм, одличан Клод Рејнс и за то време запањујући ефекти. Није то, наравно, филм да скренеш колико је добар и слично, али јесте добар и нема неких већих грешака које су биле типичне кад се праве нетипични филмови тог периода. Баш сам задовољан, сасвим се ОК и држи за филм од скоро деведесет година.
THE GREAT MOUSE DETECTIVE (1986) - Дизнијев миш Базил, јасно инспирисан Шерлоком Холмсом, и помоћник му Досон решавају један занимљив случај. Све је то сасвим ОК, волим да видим анимацију из осамдесетих више него 'леба да једем, а и сам филм је прилично занимљив.
HUSH...HUSH, SWEET CHARLOTTE (1964) - Није то ниво Бејби Џејн, али је и даље супер, не може Олдрич да омане превише. Кажу људи не ваља Оливија, али ја се не слажем, она је све умела и могла. Једна је ствар што је анимозитет са Џоан Крофорд у приватном животу учинио чуда и на филму, али сасвим је добар и овај други филм, а лепо је поново видети и злог Џоа Котена. Обожавам уводну насловну нумеру, скроз је прикладно језивкаста.
MYSTERIOUS INTRUDER (1946) - Пети филм из серије о Вислеру, солидан једночасовни програм о приватном детективу који жели да нађе једну девојку, да би онда био оптужен за убиство човека који га је унајмио. Следи све оно уобичајено за такву врсту филмова и није то уопште лоше. Неколико веома јаких имена вади ствар, мада је све јефтино и доста очекивано.
THE NORTHMAN (2022) - Егерс сценограф је одрадио одличан посао, док ме је Егерс сценариста и редитељ разочарао на више нивоа. Мада има добрих сцена, филм сјајно изгледа и неке улоге су јако добре, ипак све остаје недокувана апологија освете која рециклира познате приче боље од себе. Прича је права линија од тачке А до тачке Б која не нуди никакав развој карактера, еволуцију ликова нити било шта јединствено. Ипак, највеће грешке су непостојање упечатљивог хероја у оваквој причи и више него неимпресивни зликовац. Штоно кажу, изабраћу Конана из Варварина сваког дана и двапут недељом пре овога. Такође, велики "обрт" везан за лик Никол Кидмен је предвидив од почетка и такву лењост од Егерса нисам очекивао. Чекао сам да јој се ботоксирана фаца истопи под оним осветљењем. Ако желите бруталан и упечатљив викиншки филм који има значење, гледајте "Уздизање Валхале" са Мадсом Микелсеном. Са друге стране, постоје лепи моменти и сцене, нпр. Бјорк и Вилем Дефо имају своје тренутке, иако се појављују врло кратко, а Ања Тејлор-Џој је и физички и технички супер и занимљиво ју је било чути како покушава да псује на руском, мада бих рекао да оно са руским нема баш много везе. Постоје кратке секвенце неочекиваног хорора и неке добре борбе, али све је ту литл ту лејт и ово испада веома просечан дежа ви филм који само изгледа сјајно. Чујем да Егерс сада припрема римејк "Носфератуа", а овај филм бих препоручио за једно гледање ко воли, али сам на крају крајева изневерен и поред позитивних критика. Боље прочитајте Хамлета поново.
THE ANDERSON TAPES (1971) - Релевантнији по изласку, пре пола века, просто зато што су сада методе за надзор и прислушкивање много савршеније. Но, никако не значи да филм нема шта да каже и да није добар, напротив. Ипак, иако сам му дао добру оцену, од њега су бољи и "The Hill" и "The Offence", тако да спада у доњу половину сарадњи Лумет-Конери.
YIN SHI NAN NU (EAT DRINK MAN WOMAN, 1994) - Не знам где ми је била глава да ово тек сад погледам, али супер је, баш ми се свиђа. Она врста филма коју волим да погледам кад не бих превише да размишљам и желим да се опустим. Мада, иако је комедија, има и озбиљних момената у класичном азијском маниру. Можда мало дуже траје за један у принципу лаганији филм, но дефинитивно има шта да се види, баш сам задовољан што сам гледао овај филм.
MY BLUEBERRY NIGHTS (2007) - Све сам већ рекао у претходном тексту, ок је то, али дефинитивно далеко најслабији филм Вонг Кар-Ваија. Кад се све сабере и одузме, сув просек.
CHINATOWN (1974) - Има на блогу маса објава у којима овај филм помињем, а има и посебан текст о њему, тако да се не бих сада посебно расписивао. Један од најбољих филмова у историји и један од најсавршенијих сценарија икад написаних. За мене филм без иједне мане.
EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE (2022) - Ретко који филм у последње време је исхајпован као овај, а то у време овакве хајп машинерије где се свакакво ђубре диже у небеса заиста значи нешто. Не постоји практично нико коме се овај филм није свидео, па сам морао одмах да га оверим чим се појавио бољи снимак. Драго ми је што могу да кажем да је све апсолутно оправдано, јер је ово неизмерно шармантан, забаван и духовит филм лудачки брзог ритма који никога неће оставити равнодушним. У питању је филм о Кинескињи у Америци притиснутој разним егзистенцијалним бригама која упада у сулуду авантуру која је води у истраживање различитих универзума и живота које је могла да одживи, док све време покушава да заштити породицу и спаси свет. Звучи ненормално и звучи као нешто што ме савршено не би занимало, али ово је заправо изванредно промишљен и интелигентан филм где све што се дешава има смисао и значење. Човеку треба мало времена да се убаци у "мултиверс" свет и првих пола сата ћете се можда питати "шта ово гледам кад не знам ни да читам", али дајте филму времена да вас уведе у тај концепт и постаће бољи временом. Мишел Јео је жена која је у својој каријери мотором скакала на воз, клизила са кола у покрету где јој је Џеки Чен једва спасао главу, радила своје стантове као Бонд девојка и имала сјајне сцене борбе и акције у "Притајеном тигру, скривеном змају". Ипак, ово је улога њеног живота, она коју је рођена да игра. Поред акције ту је и драма и емоција и хумор и шта год желите, морала би бити у конкуренцији за све битније глумачке награде. Ки Хју Кван, мали из "Гуниса" који се враћа глуми после двадесетак година, као и легенда Џејмс Хонг, те Џејми Ли Кертис су такође изванредни. Одлично одглумљен, написан и режиран филм који пружа чисто филмофилско задовољство. Филм са девизом "што луђе и откаченије, то боље", која у овом случају одлично функционише. Од проблема бих издвојио то што се мало превише труди да досегне крај такав какав јесте и пред тај крај мало више чачка филозофију науштрб ствари које су му дотад боље ишле. Такође, мислим да би било добро да је 15-20 минута краћи, али заиста немам већих замерки и позивам вас да му се препустите.
THE STORY OF QIU YU (1992) - Усред кинеске провинцијске запиздине, старешина села шутне човека у незгодно место и ми затим гледамо како се његова жена у поодмаклој трудноћи гега по селу од бирократе до бирократе и тражи правду и извињење за свог мужа, међутим у малој средини у којој дуго владају одређени односи, тешко је искамчити било шта. Трагикомичан филм Јиму Џанга о постепеном помућивању границе између правде и неправде, а човек зачас изгуби из вида шта је најважније. Није ово ремек-дело, али сам врло задовољан, јер успешно балансира и комедију и драму и сатиру и трагедију, а велики део терета на наизглед крхким леђима носи Гонг Ли. То чини заиста изванредно.
MUKO HADAN (2007) - Врло добар аниме, сјајна анимација за један новији филм, сасвим ОК прича и добре сцене борбе. Није то онај врх осамдесетих и деведесетих, али је одлично, ја сам врло задовољан.
A WOMAN'S VENGEANCE (1948) - Сјајни наступи Шарла Бојеа, Џесике Тенди и Милдред Нетвик и сјајан Хакслијев сценарио. Неке фасцинантне сцене, попут оне са првом олујом. Међутим, прозаична и предвидива прича и преочигледан расплет доста кваре утисак.
LARCENY, INC. (1942) - Ништа специјално, нажалост, надао сам се Едвард Џи и млада Џејн Вајман извадити ствар, ово је један од ретких филмова где то није било могуће. Може се то погледати, није баш губљење времена, али је сув просек, може се комотно и прескочити.
LARS AND THE REAL GIRL (2007) - Гослинг и његова "ја бих да се упувам, али да се не чује" фаца овде функционишу изненађујуће добро и он демонстрира осетљивију страну, што доприноси солидној улози, колико је са њим то могуће. Најнереалнија ствар у целом филму није било то што је неко као он социјално неснађен и болно стидљив, нити што му је девојка пластична секс лутка. То је за мене била чињеница да су сви у заједници екстремно сусретљиви, љубазни и пуни разумевања, без иједне особе која би се инатила, била љута и бесна на њега због нечега или му покварила лутку само да се зеза с њим и повреди га. Људи нису толико дивни према људима и стварима које не разумеју.
DO-GA-NI (2011) - Већ сам знао да су Гонг и Ју-ми добри, али деца су ме растурила. Филм који треба погледати, интригантна, фино одглумљена и мучна прича, прилично сам задовољан.
CHUNG HING SAM LAM (1994) - Писао сам већ у претходном тексту све. Неко је дао одличну дефиницију написавши да је ово савршен филм баш због тога што то није.
THE LONG HAUL (1957) - Солидан британски ноар, али нажалост, заиста ништа посебно. Константно је забаван, али док се одлучи шта жели да буде, пошао је у пет различитих праваца. Дајана Дорс је изванредна у овом делу каријере, па тако и у овом филму.
УСТАНИЧКА УЛИЦА (2012) - Прилично бедан филм, као што се и могло очекивати са Килетом у главној улози која је потпуно озбиљна. Довукли су и дртавог Шербеџију, али џабе.
MIMI WO SUMASEBA (1995) - Одличан аниме о младалачкој љубави ми је сјајно легао. Све је скроз уверљиво, добро написано и нацртано, а један од сценариста је и Хајао Мијазаки. На срећу, овог пута се не бави превише очувањем животне средине.
.45 (2006) - Безвезарија и готово катастрофа са Милом Јововић за коју ни сам не знам зашто ми је зазвучала довољно интригантно да је погледам. Баш делује јефтино са својим псеудодокументарним стилом и пробијањем четвртог зида, и баш ми није легао, за разлику од претходног. Мислио сам да би могло да испадне нешто попут оних инди филмова Ејбела Фераре, али преварио сам се.
ЈУН
SPALOVAČ MRTVOL (1969) - Познати филм о спаљивачу мртвих у Чехословачкој тридесетих који од мало чудног али релативно мирног и пристојног човека под утицајем нацизма и тибетанских учења постаје масовни убица у мисији да "спаси" душе убијених и пошаље их на бољи свет. Одлична црнохуморно-хорорична прича која гротескно делује зато што већина нас не би могла тако нешто ни да замисли, међутим филм је убрзо повучен из дистрибуције све до пада комунизма. Треба га погледати, Рудолф Хрушински стварно доминира.
THE INTRUDER (1962) - Вилијем Шетнер у белом оделу долази у мали расно осетљиви град, да тобоже спроведе реформу, а заправо да посеје семе веома дубоких подела које убрзо ни сам не може да контролише. Са једне стране одличан филм који веома смело и без задршке пуца и љуто оптужује, блатантно и неушећерено користећи речи и слике попут паљења крстова. Са друге стране, ипак је некако сувише прволопташки и за мој грош се сувише једноставно разрешава, те делује мало недовршен. Врло добар филм који због одређених мањкавости једва прелази просек, али свакако и доста храбро остварење.
THE PANIC IN NEEDLE PARK (1971) - Главна улога Ала Паћина пре кума. Добри су и он и Кити Вин као пар наркомана, али у неком тренутку сам изгубио интересовање, има деоница кад се баш вуче све то. Није лоше, али свакако није меморабилно као што покушава да буде. Кити је такође и баш лепа, уз све то, али жао ми је што се овај филм није боље примио.
ГАРАЖ (THE GARAGE, 1979) - Све што сам гледао од Елдара Рјазанова до сада ми је супер, фантастична комедија, подсећа мало на оне наше социјалистичке варијанте, одличан сценарио. Уживао сам, није то нешто најбоље на свету, али ми је баш одговарало, неколико пута сам се и грохотом насмејао, што се не дешава често.
FLAMING STAR (1960) - Неочекивано добар вестерн са Елвисом, додуше, изненађење траје само док не утврдите да је иза камере Дон Сигел, онда вам је јасно зашто. Прича је стара, дете из мешовитог брака не зна на коју ће страну кад Индијанци крену у напад, али је све то добро реализовано. Није ремек-дело, али гледа се са пажњом и интересовањем како ће све протећи. Уводна песма, а и музика уопште, је одлична.
RIOT IN CELL BLOCK 11 (1954) - Веома ненаметљив а веома пристојан филм, чак бих се усудио да кажем и један од најбољих затворских филмова уопште. Није ни чудо кад је иза камере Дон Сигел, а лепо је видети Невила Бренда (обично сведеног на ноар горилу) у тако сочној, великој улози. Кратко, слатко и концизно, баш добар филм чији је успех омогућио "Инвазију крадљиваца тела" коју годину касније.
THE PASSIONATE FRIENDS (1949) - Нека врста разраде и продужетка "Кратког сусрета", такође са Тревором Хауардом. Наравно, није у питању толико добар филм, али добар јесте, никад Дејвид Лин није режирао смеће. Клод Рејнс је, као и обично, издоминирао и вреди гледати филм само због његове улоге, на страну све остало што ваља.
NO NAME ON THE BULLET (1959) - Зачуђујуће добар, а врло мало познат вестерн са ратним херојем Одијем Марфијем у реткој, али врло доброј улози негативца. Хладнокрвни револвераш долази у мали град по мету коју је унајмљен да убије, а познат је по томе да жртве увек натера да прве потегну и тако их легално убија у самоодбрани. Супер је гледати како житељи постају прогресивно параноични јер свако од њих има непријатеље који су довољно добростојећи да унајме убицу који ће обавити посао. Тензија расте, а не зна се коме је убичин метак намењен. Иако је главни лик убица, он поседује одређену слојевитост, што одлично служи овом филму.
TAMAKO RABU SUTORI (2014) - Надао сам се да би могла бити једна од оних љубавних прича за памћење, али нажалост није. Све је то фино, али не добацује даље од просека, уз лака решења.
RIFF-RAFF (1947) - Почетна сцена је баш изузетна, па сам имао доста велика очекивања, што се на крају показало неоснованим, али свакако врло солидан ноар. Већ сам говорио да лоши и не постоје, овај је реално нека Б класа, али се и те како може погледати (а и треба).
DECOY (1946) - Уз "Detour", краљ Б ноара. Ништа у овом филму није величанствено, али толико је уврнуто да не можете да га не волите због тога што јесте. Шта све сценарио успева да смести у 76 минута трајања је право мало чудо. Џин Гили је један од највећих ноар зликоваца и најгорих жена које су се икад у неком ноару појавиле, а било је доста сумњивих. Има и јаку подршку свих укључених, иако ниједна од изведби није баш за пред кума. Ипак, све се одлично уклапају у читав филм, тако да их морате обожавати. Уживао сам у сваком минуту због једноставности, оригиналности и чисте лудости целе ствари.
STATION WEST (1948) - Овај је такође баш просек, али је занимљив јер је у питању ноар вестерн, не тако честа комбинација. Ту је неколико супертешкаша због којих се исплати гледати га. Пазите само имена - Дик Пауел, Џејн Грир, Рејмонд Бур, Бурл Ајвс, Агнес Мурхед, Стив Броуди, Том Пауерс - који су то великани.
LA RESA DEI CONTI (THE BIG GUNDOWN, 1967) - Веома добар вестерн Серђа Солиме у коме неумољиви човек од закона Ли Ван Клиф лови чпвека оптуженог за силовање и убиство дванаестогодишње девојчице, али као и увек у шпагети причама, није све како изгледа. Ово је један од најбољих скорова Енија Мориконеа ван Леонеовог опуса, а главни јунак је пун унутрашњих конфликта док цмека негативцце и постаје оруђе у рукама корумпираних аристократа, а ту је и вицкасти Томас Милијан код кога такође није све онако како изгледа. Ко воли овај жанр буквално нема ниједан разлог да не воли овај филм. Баш сам задовољан.
HUSTLE (2022) - Драго ми је што сведочим ренесанси Сендмена, а и ирационално волим спортске драме, тако да ми је ово легло, упркос мањкавостима. Прве реченице у филму су на српском и првих пет минута је ту Боби (био би ми дражи да је више професионални кошаркаш, а мање холивудски глумац, али you win some, you lose some). Такође је и музика феноменална.
МРАК (2022) - Три звездице за квалитет самог филма, пола више (а можда и цела) би ишла кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Рекох, има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову и Метохији заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.
GOOD LUCK TO YOU, LEO GRANDE (2022) - Ништа специјално, али улога Еме Томсон издиже овај филмић мало изнад просека. Једна од њених бољих рола у последњих 20 година.
CRIMES OF THE FUTURE (2022) - Изузетно сам се радовао повратку Дејвида Кроненберга телесном хорору на велика врата, али нажжалост, ово његово чудо је слабо, неодлучно и никакво, тако да је у питању баш велико разочарење, тим пре што покушава да се прода као некакво монументално дело са не знам каквом поруком. Није ни близу тога, верујте, напротив.
KHANE-YE DOUST KODJAST (WHERE IS THE FRIEND'S HOUSE, 1987) - Први филм Абаса Кјаростамија, у коме се, на срећу, мануо превелике филозофије и описао велику муку обичног дечкића у потрази за кућом друга из разреда коме треба да врати свеску да га не би избацили из школе. Кроз крајње једноставну премису и пут протагонисте, редитељ отвара низ питања и скреће пажњу на низ проблема у друштву крајње сведеним средствима. Овде мали буџет није проблем, напротив, доприноси аутентичности. Није не знам какво ремек-дело, али препорука.
BEAVIS AND BUTTHEAD DO THE UNIVERSE (2022) - Све оно што се дало очекивати од једног Бивис и Батхед производа, и добро и лоше, мада је овде баш доста доброг. Фалила су ова два лудака и дебила, баш их дуго није било, да протресу мало ову учмалу сцену, мада, да се разумемо, нису у питању никакви огромни таласи. Онако, фина разбибрига и ништа више.
BA WANG BIE JI (FAREWELL, MY CONCUBINE, 1993) - Изванредно епско остварење које би се у слободнијем тумачењу могло назвати љубавно-историјским филмом, како себе назива "Отац на службеном путу". Ово је, ипак, раскошна и врло емотивна драма, препуна прикривених осећања, одличне глуме и музике. Све оно што носи одредница "кинеска епска драма" може се видети у овом филму и све углавном одлично функционише. Срам ме било што ово нисам гледао раније, баш сам доста пропустио, али никад није касно све надокнадити. Глумци су прва лига.
ЉУБАВНИ СЛУЧАЈ ИЛИ ТРАГЕДИЈА СЛУЖБЕНИЦЕ ПТТ (1967) - Све је то лепо и красно, али Макавејев претерује са уметањем лекарских опсервација, налаза и другог материјала, као да смо сви ми психијатри од којих се очекује да разумеју све импликације. Није да не ваља, али да је вредно толиких славопојки, па мени баш и није, не знам шта да кажем.
РАНИ РАДОВИ (1969) - Има ту покоји тренутак сувисле друштвене критике, поготово су одређене секвенце солидно уклопљене са оним песмама које сви знамо, али је у суштини филм тешка досада и срање, а тек ми није јасно шта је вредно Златног медведа (мада, имајући у виду неке друге наслове који су га освојили, ово је ремек-дело). Аосолутно ми је најзанимљивија Миља као веома добра риба (по ко зна који пут то пишем и говорим), а Драган и Милена су ми уренебесни са синхронизацијама (Гага је тих година позајмљивао гласове више него што је глумио). Солидан је то покушај на нивоу идеје, али је реализација прилично упитна.
ВИЛХЕЛМ РАЈХ: МИСТЕРИЈЕ ОРГАНИЗМА (1971) - Ово је већ нешто, Макавејев кроз сексуалност демонстрира комунистичко лицемерје, а у свему му усрдно помажу и изузетни глумци. Има и ту неких интелектуалних испразности и глупости, али будите сигурни да има и шта да се види. Ко воли овог контроверзног редитеља, зна да се очекивало баш овако нешто.
***
Шта рећи на крају, имао сам утисак да ће ово бити можда и рекордна година по броју одгледаних филмова, али могуће да ће засад врло слаби септембар то спречити. У сваком случају, биће и другог дела, па ћемо видети. Можда направим и неку топ листу у децембру. До читања.