уторак, 3. мај 2022.

The Batman (2022)

Сценарио: Мет Ривс, Питер Крејг

Режија: Мет Ривс

У главним улогама: Роберт Патинсон, Зои Кревиц, Пол Дејно, Џефри Рајт, Колин Фарел, Џон Туртуро, Енди Серкис, Питер Сарсгард

Сви знају да се појавио нови Бетмен и сад кад је коначно доступан добар снимак, одгледао сам га и решио да ипак напишем нешто о њему. Нећу сад улазити у причу да ли је нови рибут (или шта је већ ово) уопште био потребан, само бих констатовао шта ми се допало а шта не, јер је дефинитивно у питању филм о коме је могуће доста причати. Дуго је био у припреми и прилично је помпезно најављиван, па желим да понудим своје импресије. Оне вероватно неће звучати не знам како и вероватно би биле још прецизније и боље након другог гледања, али заиста ми се не жури да у тако кратком року репризирам филм који траје три сата а не зове се "Добар, лош, зао", "Кум", нити "Било једном на Дивљем западу", поготово што сматрам да већ постоје боље филмске верзије. Но, да не мрсим превише ни о претпродукцији ни о постпродукцији, да видимо шта каже сам филм.

Када психопата Ридлер крене редом да ликвидира водеће политичке фигуре Готам Ситија, разоткривајући притом њихову корумпираност, Бетмен бива приморан да истражи случај уз преиспитивање удела своје породице у целој причи.

Пре него што почнем да говорим квалитетима и манама филма, хтео бих да истакнем да ми се не допада непостојање икаквог консензуса везаног за филмове, њихово слагање са стриповима и слично. Тако сваки аутор који се дохвати било које франшизе може под плаштом уметничке слободе да прави које год хоће измене и потура којекакве глупости уз разне полудупасте изговоре. Нема овде ничега толико имбецилног као што су на пример црни Хобити у оној несрећној серији, али бих ипак волео да се у филмском серијалу о Бетмену зна ко пије а ко плаћа, да не бисмо, једном кад и Ривс окачи копачке о клин, добили нешто потпуно десето, пошто смо досад већ навикли да свако нуди своју визију. Прво што се примети у вези са овим филмом је његов потпуни мрак, и притом не мислим на егзистенцијално црнило и нихилизам, него буквално недостатак осветљења у појединим сценама. Добро је што се филм ни не труди да сакрије да су по атмосфери а и самој причи на њега утицали Финчерова "Седмица" и "Зодијак", али се у неким сценама са тим и претерује и то ће бити јасно свакоме ко је те филмове гледао. Ја немам ништа против да они буду инспирација, нарочито је "Седам" филм за сва времена, али на ту тему сам видео јако добар и истинит мим да ће наредни филм о Бетмену изгледа бити подкаст, и то није искључено настави ли се са овим трендом. Лепо је што је Роб Патинсон изабран за насловну улогу, он је већ одавно много више од геј вампира, и лепо је што је одувек био и редитељев први избор. Ипак, морам рећи да он, иако није лош, овде није ни посебно добар, јер све време емитује вајб некаквог депресивног емо лика отпуштеног из тинејџ ХИМ трибјут бенда кога је успут оставила девојка. Тај његов тугаљиви перформанс који се не мења током читавог трајања филма се у неке сцене уклапа, а у некима је отужан, док оно његово "Ја сам освета" звучи смешно. Кад сам се већ дотакао глуме, да поменем и остале - Зои Кревиц изгледа јако добро (имајући у виду ко јој је мајка, никакво чудо), али нити глумачки нити карактерно не пружа апсолутно ништа због чега би је ико памтио по било чему осим физичког изгледа. Не могу да кажем да штрчи неквалитетом, али није ни изнад просека, а то што је боља од Хали Бери, а можда и Ен Хетавеј није никакво достигнуће. Штета, могло се са њом много више урадити.

Пол Дејно је веома језив у улози Ридлера (да ми живот зависи од тога не бих га назвао Загонетач), какав и треба да буде, мада, искрено говорећи, он ми је увек и био гадан у свим улогама, тако да се овде супер уклопио. Колин Фарел је потпуно непрепознатљив испод двадесет кила шминке и никако не могу рећи да је лош, напротив, само ми се не свиђа шта је урађено са тим ликом. До границе карикатуре претерани итало-амерички New-Yawk акценат уз претеранију имитацију Де Нировог Ал Капонеа из Де Палминих "Несаломивих" (да је бар прозивао ненси боја Бетмена, па да му опростим). Овако, он је добар лик коме је дато довољно простора, али ми се једноставно не допада како то све делује. Али, ко мене пита, ево још се Бетмен није охладио, а већ се најављује спиноф са Пингвином. Само се чекао успех, који је и постигнут, па да се све то уновчи. Џон Туртуро је добар као Фалконе (иако није судија, и није убивен са тону динамита), а подсећа мало на улогу из "Милеровог раскршћа". Џефри Рајт је први комишнер Гордон који је црнац и свој део обавља солидно, без неких великих омашки али ни захтевних сцена. Енди Серкис ми је чудан чим не виче "Мај прешс", али свакако није лош. Што се тиче похвала, допада ми се како филм изгледа, Готам Сити је минуциозно конструисан и сетови одлично изгледају, неколико ситуација је добро решено и истражено је неколико интересантних идеја. Ја немам проблем са пребацивањем филма о Бетмену у жанр нео-ноара пер се, чак ће због тога добити и пола оцене више од мене јер га неподељено волим, а чујем (нажалост, не знам) да је такав приступ ближи Бетмену из стрипа. Свидела ми се и чињеница да се под лупу ставља и породица Бруса Вејна, лепо је знати да нико није изузет од могуће критике. 

Неке ствари у филму су решене добро, а неке лоше. То нећу специјално детаљно анализирати, јер је то случај са готово сваким филмом, али овај има доста проблема, поред већ поменуте неубедљиве глуме појединих актера. Апсолутно сви велики проблеми су изведени из једног највећег, а то је трајање од три сата. Не могу да кажем да сам кршио прсте и псовао од досаде, нарочито у првих сат и нешто, али филм креће необјашњиво да се вуче у последњих сат и по, баш кад би требало да буде најузбудљивији. Даље, за толико дуг филм, очекивао сам више макљаже и акционих сцена брзог темпа, којих нема ни у траговима. Постоји та продужена јурњава колима која пружа одређено уживање неко време, али сам фрапиран колико се она небитном испостави у целој причи. Филм апсолутно нема материјала да оправда толико трајање, а постоји и неколико невоља где закони физике не допуштају да се ствари разрешавају као у филму. Падови са огромних висина, ударци и ране, те експлозије у непосредној близини све остављају нашег насловног јунака не само без последица, него малтене и без огреботине. То би све било у реду да је у питању један други Ди-Сијевац који носи плаво-црвену комбинацију, али пошто није, све делује прилично чудно. Да ствар буде гора, то се преноси и на друге, па и они свашта чудесно преживљавају. Није помогао Патинсонов Кобејн вајб, то ми се уз лик Бетмена никако не уклапа, али се свакако уклапа у поменуту персону тинејџера у депресији коју Брус Вејн овде фура. Тај константни расцеп између две личности је најбоље оживео Мајкл Китон и то се по свему судећи никада неће променити. Морам рећи да ми је апсолутно нејасно заокружење лика Ридлера који, после свега што је урадио, након слања онаквих порука, онако важних убистава, искорењивања корупције, као свој последњи адут открива неку јефтину копију Барутне завере са твитер свитом као извршиоцима. Штета за Дејна који је један од најбољих у овом филму што је његов лик толико лишен жестине на самом крају. Такође су добар посао урадили са скривањем негативца у наставку - потписан као "невиђени затвореник" чији смех одјекује на крају. Баш су се потрудили, нема шта, питам се ко ли би то могао да буде. Видим да је тумач лика Бери Киоан, па ће бар то бити занимљиво, убедио ме је у језивост у "Убиству светог јелена".

Да закључим, за филм тог трајања, тог буџета и тих аспирација, добио сам изненађујуће мало. Као да се већ знало да ће бити наставка са Џокером, па ће се све карте бацити на њега, а ово је само испитивање снага, опипавање терена и пулса публике. Наравно да то није случај, имао је овај филм велике претензије, али кад се оголе све нелогичности (а то су мајстори по интернету већ урадили), испод површине остаје јако мало кртине. Као да су сваку добру ствар редитељ, сценаристи и продуценти решили да пониште са једном или две лоше, склепавши тако на крају урадак који нити смрди нити мирише. У начелу је добра идеја да се покуша са претварањем Бетмена у детектива, али иако разумем да је била поента учинити га што замишљенијим и напаћенијим, била је грешка у потпуности га лишити кемпа јер је то суштински део његове личности (бар по ономе што сам ја разумео из филмова, а имајући у виду стриповско порекло лика). Тим Бартон је знао шта је потребно, а имао је и Денија Елфмана који ме је музиком натерао да као клинац жалим Пингвина. То овде фали. Признаћу да је интересантан експеримент натрпати пет јаких ликова у исти филм (Бетмен, Жена-мачка, Ридлер, Пингвин и неименовани смејавац из луднице), мислим да се то није десило још од епизоде серије из шездесетих. Ипак, све то није довољно и као што рекох, сваки добар потез и сваку добру сцену потире по једна лоша, тако да је ово у принципу можда и најчистија тројка коју је иједан филм о коме сам писао икад заслужио. На крају би можда требало да дам пола оцене више због жанра и због чињенице да сам у највећем делу филма био заинтересован за оно што се у њему догађа. Али, слаба вајда кад и на то морам да дајем поене, кад већ не постоји ништа друго на шта би могао да их скупи. Претпостављам да нисам ни имао право да очекујем више, али на моју жалост, ипак јесам. Поставља се питање хоћу ли икада научити, а одговор се изгледа сам намеће. Ако ништа друго, појам "Мрачни витез" је добио потпуно нову димензију. 

ОЦЕНА: 3



среда, 27. април 2022.

The Swimmer (1968) - дезинтеграција америчког сна

Кад се амерички сан једном оствари, шта је следеће? Уживање у благодетима остварених и стечених успеха, губљење моралног и сваког другог компаса под утицајем тих благодети или жртвовање свега осталог да се очува макар привид живота на високој нози и привилегија које тај живот доноси? Више писаца се бавило раслојавањем америчке породице средње и више класе и фасадом углађености испод које је духовна беда, али је ретко ко ухватио дух времена као мајстор кратке прозе, Џон Чивер, кога нису без разлога звали америчким Чеховом. Једна од најпознатијих његових прича је „Пливач“, издата 1964. године, да би две године касније настао и истоимени филм Френка Перија који је избачен тек две године касније, дакле варљиве 1968. У питању је прича о Неду Мерилу, човеку педесетих година али у пуној физичкој кондицији који креће у занимљив подухват да једног дивног недељног летњег дана стигне кући пливајући кроз базене комшија и пријатеља. Како време одмиче и што више комуницира са поменутим комшијама и пријатељима, јасно је да се неке ствари не уклапају у његову причу и да она баш и не одговара истини у потпуности. Хоће ли успети да стигне кући и шта је заправо истина?

Оно што почиње као младалачка летња авантура постепено се претвара у линчовску ноћну мору из предграђа, и физички и психички, а гледалац је у средишту ствари и открива чињеницу по чињеницу о протагонисти чија прича делује све лабавије, па тако делује као да и он сам много тога чује први пут. Линија између истине и уобразиље временом постаје све тања. Кроз разговоре са различитим ликовима постепено се откривају ствари о његовом животу, а и интеракција са њима говори много. То су све припадници исте класе као и он, и неки делују заиста пријатељски и забринуто, некима изгледа чудно, а неки га терају. Иако неке ствари делују сумњиво од самог почетка, гледаоцу се испрва чини да гледа обичног човека који је кренуо на занимљив пут, али испоставиће се да ће он бити голгота. На пример, у више разговора говори о својим девојчицама које играју тенис и чекају га код куће заједно са женом и дивно су порасле. Међутим, на почетку говори како је прилаз пун просаца и како су зреле за удају, а касније у сцени са дечаком са којим плива у празном базену, помиње да су „не много веће од њега“ након што га понуди да дође. Кроз неколико разговора које обавља, види се да флертује малтене са свим женама, а да је са једном женом потврђено био и у вези. Његова мачо персона почиње да се љушти оног тренутка кад очајнички покушава да заинтересује некадашњу бејбиситерку својих кћери након што му она призна да се некад изузетно ложила на њега. Други ударац доживљава када види некада своја колица са виршлама која је донирала његова жена. Последњи и коначни неуспех кад је мушкост у питању долази у наредној сцени када се у дужем разговору са бившом љубавницом откривају сви аспекти његове личности, укључујући и неодрастање, неверство и дволичност. Све оно што је било наговештавано и раније кроз неколико сцена, попут оне када му пријатељ понуди посао и каже да је ужасно то што му се десило и да не мора да се претвара пред њим, или када један други познаник каже да му је жао што није могао да помогне, материјализује се сценом на јавном базену, где мехур од сапунице најзад пуца и он мора да се суочи са чињеницом да је омануо као муж, отац и домаћин куће и преузме одговорност коју је претходних година избегавао потпуно потискујући реалност. Болно приземљење је за њега неминовност.

„Пливач“ је заиста фасцинантна прича о човеку који је имао све, изгубио све и остварио сан, а онда доживео да види како се руши због сопствених грешака, мањкавости, неодговорности и сујете. Уместо да се ухвати у коштац са реалним проблемима, изабрао је да их потискује и гура под тепих, док нису дошли на наплату. Сценарио који је написала Еленор Пери, жена редитеља, зналачки нас уводи у причу са предубеђењем да је Нед Мерил добра особа и да је његова перспектива валидна, али се то брзо доказује нетачним и филм постаје прогресивно злокобнији. Пред собом имамо класичног испразног представника више средње класе који је уместо да се посвети очувању породице, посла и добросуседских односа уживао у материјалним и телесним задовољствима која му на крају ништа нису донела и остала су као подсетник на пропаст. Филм је, свакако, и изванредна алегорија о пролазности живота која се огледа у дану који је у почетку сунчан и диван, а на крају тмуран и кишовит, више јесењи него летњи,  на самом Неду Мерилу, који је најпре пун снаге и кондиције и пун самопоуздања, а затим је олупина која се распада и дрхти од хладноће, а ту је и директно питање љубавници – шта се то десило, зашто ништа није како сам замишљао, и зашто све тако брзо пролази? Очајан за неком врстом валидације, он чак бесан пита какав је у кревету тај што сада долази код ње. Наравно, нема задовољавајућег одговора.

Колико пута смо се и сами окретали ка прошлости и питали се зашто све пролази тако брзо, да ли је нешто могло и требало другачије, које смо све прилике протраћили, због чега, и да ли је вредело? Колико пута смо лагали сами себе, стварајући у глави сценарије који нам одговарају да не бисмо морали да се суочимо са непријатном истином? Пред колико људи можете потпуно да се оголите и будете оно што јесте? Човека нико не лаже тако као он сам себе, стога је крилатица овог филма „When you talk about „The Swimmer“, will you talk about yourself?“ питање које је апсолутно на месту. Огољавање привидно савршеног живота предграђа који унутра крије мрачне и бизарне ствари су обрађивали многи редитељи, али овде имамо лик који се пред нашим очима и буквално и метафорично скида го. Радња не изгледа ништа посебно, човек који прилично пије жели да отплива до куће (у неку руку ме по развоју ситуације подсећа на Вилијема Фостера, кога је тумачио Мајкл Даглас у филму „Falling Down“, који је такође само желео да оде кући). Берт Ланкастер тумачи Неда Мерила као хероја, човека пуног живота који зна да ужива и понаша се као да му је све потаман, међутим, као што рекох, од самог почетка ситнице, које на прво гледање нису очигледне, попут збуњених и згранутих погледа на причу о кући и ћеркама, указују да је цар го. Он већ у првој сцени излази из шуме и завршава пред комшијским базеном (где је био и шта је радио, није назначено, а кад га питају, одговара са „Ту и тамо“). Морам рећи да је Ланкастер заиста фантастичан и по мом мишљењу ово је улога његове богате каријере, не само због беспрекорне физичке кондиције, већ и због поменуте апсолутне искрености и отворености са којом је приступио целој ствари и потпуно се духовно оголио пред камером. Томе у прилог говори и чињеница да је пре ове улоге имао страх од воде и да је радио са олимпијским ватерполо тренером да га превазиђе. Није ни чудо што је и њему самом ово био омиљени филм и улога. Било је ужасних потешкоћа у снимању, на крају је дао 10 хиљада долара из свог џепа да се досними још један дан. Није се слагао са Френком Перијем, па га је у току снимања заменио Сиднијем Полаком и поново снимио кључне сцене, а изабрану Барбару Лоден је заменио са Џенис Рул, што се показало као одличан избор, не само зато што је Рулова била сјајна раме уз раме са њим, него и што је Лоденова захваљујући овом отказу написала и режирала чувену „Ванду“ и глумила у њој. Интересантно да су чак четири глумца одбила улогу пре Берта Ланкастера, Вилијем Холден, Глен Форд, Пол Њумен и Џорџ Си Скот. Издваја се и Џенет Ландгард у улози бивше бејбиситерке, а ту су и Оскаровка Ким Хантер и прелепа Дајана Малдур која ће неколико година касније блистати у Малигановом филму „The Other“. Музика Марвина Хамлиша је перфектна, савршен спој носталгије и меланхолије са лепршавим тоновима лета. Написане су и речи за главну тему „Send for Me in Summer“, али ниједна верзија није снимљена, нити су речи игде објављене. Урађен је фантастичан посао да се прилагоди прича од само 12 страна у филм од 90 и нешто минута, а наравно помаже и чињеница да је веома филмична, Чивер ју је и написао на такав начин, то је требало да буде и цео роман, али ипак требало је бити мајстор да се за филм продуби где треба и убаце нови ликови, а да основна потка, елементи и порука остану верни оригиналу.

Вероватно не треба ни да говорим да је филм на изласку доживео велики неуспех и да је требало да прођу године да добије статус који му припада, а питање је да ли је и сада тај статус онакав какав треба да буде. У сваком случају, у питању је скривени драгуљ, мало ремек-дело које пружа нове ствари на свако гледање, увлачећи гледаоца у свој свет и терајући га да се преиспитује. Нед Мерил је човек са хиљаду мана, али се у много чему можемо повезати са њим и ту је несрећа свих нас. Кључна сцена за разумевање његовог лика и самог филма је са клинцем у празном базену где му говори „Ако се довољно јако претвараш да је нешто истина, онда то за тебе и јесте истина“ (та сцена је потпуно избачена у причи). Метафоричка река до његове куће се заправо може интерпретирати разочаравајуће путовање кроз године. И сами се добрих времена сећамо, док лоша углавном потискујемо. Нед Мерил се сећа прошлости зато што је главом још увек у њој и у њој налази задовољење. Он готово све време мисли да га сви воле и то јако жели, међутим реалност га издаје при скоро сваком сусрету. Пут који је требало да буде срећан се претворио у веома тужну борбу, а на путу из фантазије у реалност, пливач је прошао путеве од топлог до хладног времена, од јаког и набифланог до слабог и уморног, од друштвене елите до отпадника. Шта год да се десило са женом и децом, он се са тим још није помирио, илузија је избледела као сунчан дан са почетка.

„Пливач“ је филм који нуди многе интерпретације и тумачења, али једно је сигурно. У њему се може бескрајно уживати и више пута. Можда ће вожња са Недом Мерилом и неке гледаоце довести до значајних сазнања. Свима нам понекад треба сурово буђење да бисмо схватили шта је важно у животу док није прекасно. Овај филм несумњиво неће лећи свакоме, али свакако га треба гледати због свега што је у њему одлично урађено. Сценарио и глума су врхунски, тема је и више него оригинална, или бар оригинално презентована, а ни педесет четири године касније нема много сличних урадака. Како би рекао Оскар Вајлд "Обећали су да се снови остварују, али су заборавили да кажу да су и кошмари такође снови". Забијање главе у песак долази на наплату, а окретање главе не доноси ништа добро сем тренутног олакшања. Филм је отелотворење скривеног драгуља и надам се да ће га што више људи након овог текста погледати. Нема статус који му припада, али је очигледно да је инспирисао неке врхунске филмове и да време може бити само још благонаклоније према њему. Дајте му и ви прилику. Хвала вам и до читања.

ОЦЕНА: 5

недеља, 17. април 2022.

Филмови излазећег Сунца - топ 48+2

 За јапанску кинематографију се слободно може рећи да спада међу најживље на свету. Нисам гледао конкретне податке, али сигурно је међу првих пет по броју произведених филмова, а има и веома богату историју дугу преко сто година. Ако филмске листе уопште нешто значе, неке од релевантних константно садрже одређене јапанске наслове у самом врху, а на крају крајева, ако неко жели тиме да се води, они су освојили четири Оскара за најбољи страни филм, што је више од било које азијске земље. Јапан такође има и своју варијанту Оскара, као и многе друге земље, односно награду Филмске академије Јапана. Четири главна јапанска филмска студија су Тохо, Тоеи, Шочику и Кадокава, такозвана Велика четворка. Могао би се написати веома дугачак уводни текст само о тенденцијама и развоју јапанске кинематографије кроз године без помињања иједног конкретног наслова, али ја то нећу учинити, нити се овде бавити било каквим предугим уводима, јер ће текст ионако бити дуг, а не бих баш да буде ни нечитљив свима сем шачици људи са посебним интересовањем за јапанску кинематографију. Само бих, пре него што листа почне, скренуо пажњу да је она, наравно, сасвим субјективна и подложна промени. Штавише, можда се то деси и током самог процеса писања. Велика је вероватноћа да ће ми неки битан наслов измаћи, пре свега зато што нисам превише јапанских филмова ни гледао, нажалост (негде између 250 и 300 комада, по мојој евиденцији). Ипак, знајући колико има битних наслова у оптицају, било је врашки тешко уопште направити листу, а рангирати филмове је био пакао. Но, морало се једном суочити и са тим изазовом, па је време да видимо који су наслови доспели на листу. Сигуран сам да постоје и други предлози, али могуће да их нисам гледао или ми се нису свидели. На пример, "Кагемушу" сам гледао толико давно да је се сада слабо сећам, па не би било поштено уврстити је на листу, а сва је прилика да би иначе тај филм био ту. Покушаћу да у сваком делу објасним зашто сматрам одређени филм вредним и шта га за листу квалификује, али поново скрећем пажњу да узорак није не знам колико велики, тако да постоји и те какав простор за грешку. Но, да не мрсим превише, време је да се креће.

50. ONNA GA KAIDAN WO AGARU TOKI (When a Woman Ascends the Stairs, 1960) - Mikio Naruse 

Ово је један од оних филмова у којима нисам мислио да ћу уживати, али ми је драго што сам се преварио, сјајно написан, режиран и одглумљен филм о средовечној барској хостеси која мора да се уда или да купи свој бар. Породица хоће паре, муштерије хоће пажњу, а стално је у дуговима. Изузетна студија о томе како систем намамљује у замку, а понекад и убија оне унутра. Микио Нарусе сигурно режира, Хидеко Такамине, Масајуки Мори и Тацуја Накадаи сигурно глуме. Није ни чудо, у питању је толико легендарна тројка да имате утисак да би врхунски одиграли шта год да им дате. Ко зна која студија о незавидном положају жене у јапанском друштву, многобројни редитељи су се потрудили да нам покажу да се није много тога променило кроз време, без обзира да ли је у питању доба самураја или модерна држава. Главна јунакиња, тридесетогодишња удовица, бира да покуша да се финансијски осамостали уместо да новом удајом испрља успомену на покојног мужа, али налази само проблеме. У фокусу су искључиво друштвени и мушко-женски односи, али, упркос премиси која не обећава не знам какву динамику, све функционише због зрелости са којом се тим темама приступа и одличне глуме. Врло добра, озбиљна драма за почетак листе коју треба гледати са уживањем. Поред свих других фактора који су допринели тешком положају јапанске жене кроз историју, капитализам такође, као што ћемо видети још неколико пута кроз ову листу, има прилично велику улогу. Један од невероватно потцењених филмова, оних који под маском релативно питоме драме провлаче чисту ноћну мору у којој су све баријере са којима се главна јунакиња суочава наметнуте и вештачки изазване. Мајсторски филм који из неког разлога не добија пажњу која му припада.

49. GOJIRA (Godzilla, 1954) - Ishiro Honda

Нисам ово гледао бар 20 година, али чини ми се да га треба издвојити, под један из строго историјских разлога. У питању је почетак, ако се не варам, најдуже франшизе у историји филма (наравно, она је временом и у Јапану, а поготово у Америци продужавана из потпуно погрешних разлога, али шта сад). Под два, и поред непотребних продужавања и потреби да се поменута франшиза музе, сматрам да први филм има шта да понуди, упркос свим недостацима који су, пре свега, техничке природе. У то доба веома реална бојазан од нуклеарног рата је паметно искоришћена у сврху креирања напетости која је, иако видимо да је то диносауролико биће заправо човек у оделу, и те како стварна. Дакако, много помаже и много кредибилитета свему даје и чињеница да је у филму и једна таква икона као што је доктор Такаши Шимура. И он и готово сви остали су добро обавили посао, па тако овде имамо (кажем, упркос свим мањкавостима, понајвише техничким, али има и пар неких других) један врло добар монстер муви и претечу свега онога у чему се данас давимо, али без икакве супстанце. Овај филм ниједног тренутка не заборавља шта је, али није без супстанце, а морао се наћи на листи јер је толики део јапанске иконографије да је просто незаобилазан. Може се повремено погледати, а и треба да га погледа свако ко није баш потпуно алергичан на такве ствари, сасвим се солидно држи, узевши у обзир све околности. А и реално не можете рећи да обожавате јапанску кинематографију (мене је припрема за ову листу у то само још више уверила) а да нисте погледали бар оригиналног Годзилу. У сваком случају, филм је далеко од губљења времена.

48. KOROSHI NO RAKUIN (Branded to Kill, 1967) - Seijun Suzuki

Сеиџун Сузуки је одабрао да у режији овог филма избегне све могуће наративне конвенције и прикаже гледаоцима есид џез ноар ноћну мору од филма, цинично и прљаво остварење, толико да можда ни Јапан није био најспремнији за њега у то време (а зна се да је Јапан на све спреман). Икона јапанског гангстерског филма, Џо Шишидо, кога ћу поменути још једном у току листе у истом жанру, раније је играо у драмама и мелодрамама, али је подизањем образа постао савршен за тумачење горила и криминалаца. Он је и раније доста сарађивао са Сузукијем који је унајмљен у последњем тренутку да преправи сценарио и режира. Сатирично-трипозни карактер филма није легао публици и Сузуки је отпуштен из Никацу студија након тешке катастрофе овог филма, уз образложење да прави филмове који ништа не значе и ништа не зарађују. Он је успешно тужио студио и постао контракултурна икона, а филм је у међувремену проглашен апсурдистичким ремек-делом. Многи данашњи великани су га хвалили и пронашли утицај у њему, попут Џармуша, Скорсезеа и Тарантина. Шишидо игра Ханаду, трећег по рангу плаћеног убицу Јапана, који се, после једне грешке, бори да остане жив док га и организација и рођена жена и фамозни број један јуре да га уцмекају. Ту је и нова жена, опседнута смрћу, са којом су му се путеви укрстили. Сама радња није тешка за праћење, али толико ту има слојева, толико задирања у различите територије, жанрова и поджанрова, да се у једном моменту морате запитати шта је заправо тај филм. Веома чудно остварење без сумње, али данас се заслужено сврстава у класике јапанске кинематографије и нема сумње да ту и спада. Можда вам неће бити све најјасније на прво гледање, заправо велика је вероватноћа за то (али ја вам нећу рећи као слепчина Нолан да "не покушавате да разумете, само осетите". Треба покушати разумети и успећете у томе, али свакако није у питању конвенционалан филм и мислим да то, у овом случају, иде у корист самог филма. Процените сами, шта друго да кажем.

47. KURUTTA IPPEJI (A Page of Madness, 1926) - Teinosuke Kinugasa

Експериментални јапански хорор из 1926. године је одредница чудна онолико колико и звучи, али то не одузима овом филму квалитет, баш напротив. Деценијама изгубљено остварење пронашао је сам редитељ 1971. године. У време настанка, у јапанским биоскопима су се приказивали искључиво домаћи или искључиво страни филмови, а пошто је "Страница лудила" била толико другачија од осталих тада снимљених домаћих остварења, пуштан је у биоскопима где су страни филмови. На изненађење свих, постао је велики хит, а мада је рађен по краткој причи, не може се порећи одређена сличност са култним "Кабинетом доктора Калигарија" рађеним шест година раније. Човек се запошљава као домар у лудари да би био близу својој затвореној жени, не изгубивши наду да ће је једног дана ослободити. Жена је оболела због окрутности самог мужа током његових морнарских дана, а намеће се и питање ћеркине удаје у време када се лудило још сматрало наследном болешћу. Крећу визије о убиствима доктора, жене, ћеркиној удаји за једног од лудака, додатно мутећи границу између стварности и фантазије. Изузетно остварење, имајући у виду све околности, а пре свега доступна финансијска средства. Примећује се да филм пати од недостатка буџета, па је тако редитељ, заједно са глумцима од којих су неки били и велики, морао сам да прави реквизите и осмишљава сетове. Такође није могао да обезбеди ни смештај за глумце као ни довољно светла, па је зидове свог студија обојио у сребрно да би рефлектовали додатно осветљење. Све око слабих услова стоји, али идеја и прича, као и глума већине су на веома високом нивоу. Писац кратке приче је будући Нобеловац Јасунари Кавабата, а филм и те како заслужује место овде, што као значајан историјски артефакт, што као стварно добро остварење. Напета и лепо спакована у седамдесет и кусур минута, "Страница лудила" је велико достигнуће узевши у обзир околности.

46. SEN TO CHIHIRO NO KAMIKAKUSHI (Spirited Away, 2001) - Hayao Miyazaki

Ја волим доста филмова Хајаоа Мијазакија, али нисам његов најватренији и најбезусловнији обожавалац. Пре свега су ми непрестане поруке о заштити околине и очувању животне средине прилично монотоне и репетитивне, колико год се дивио његовој генијалности са визуелног аспекта. Имајући у виду да не умем да нацртам ни Чича Глишу, не могу да останем имун на такво умеће. Ипак, немају сви филмови довољно супстанце да би (бар у мојој књизи, што кажу на енглеском говорном подручју) били нешто важно. Али, ево једног из новијег периода који по мени има шта да каже, а и рађен је са комерцијалним претензијама. Џон Лесетер је преузео дистрибуцију филма у Америци и допро је до великог броја људи и ван Јапана. У питању је прича о девојчици која са родитељима креће ка новој кући, али се на путу губи и заврши у забавном парку за који се испоставља да је заправо уклето село (српски превод тако и гласи). Девојчица Чихиро мора да спаси родитеље претворене у свиње и нађе начин за повратак у свој свет. На сваки начин богат, и визуелно и наративно, филм приказује дечју авантуру која је заправо све само не дечија, јер треба се изборити са бићима из јапанског фолклора и Шинто религије, а међу њима има многих не баш слатких створења. Нећу много мрсити о томе шта се све дешава да не покварим искуство, али вреди рећи да је овај филм оборио многе рекорде, да је добитник америчке и јапанске варијанте Оскара, да је зарадио гомилу пара и завршио на гомилама листи најбољих филмова 21. века, па чак и међу најбољим анимираним филмовима уопште. Да ли је то заслужено просудите сами, али, да је у питању одличан филм, то свакако јесте. Било какав покушај да га објасним или интерпретирам се не исплати, свако треба да га доживи на свој начин, па изволите. Свакако будите спремни да он не буде оно што сте очекивали и то мислим на најбољи могући начин, проналази начине да вас непрестано изненађује јер и гледаоци, баш као и главна јунакиња, по први пут откривају многе ствари и остају затечени многим догађајима. У недостатку боље речи, магично искуство, и највероватније филм који Хајао Мијазаки никад није превазишао, нити ће.

45. AKAI SATSUI (Intentions of Murder, 1964) - Shohei Imamura

Многи редитељи у Јапану су се бавили лошим положајем жене у репресивном друштву кроз историју. У највећем броју случајева оне или преживе са тешким ожиљцима или жртвују животе за неко опште или веће добро. Шохеи Имамура у "Убиственим намерама" слика портрет Садако, примитивне, кратковиде, просте жене ниске класе коју малтретира мужевљева фамилија. Таква каква је, навикла на пристајање и непружање отпора, у одсуству мужа постаје жртва Хираокоа, провалника и силоватеља са болесним срцем, али се између њих развија однос због кога она почиње да преиспитује свој начин живота. Имамура се не плаши да, фигуративно речено, ухвати бика за рогове и постави индиректно питање да ли је оно што чини Хираоко ишта горе од свега што ради њен муж, прељубник који је третира као сексуални објекат. Дванаест година пре Нагисе Ошиме и филма "У царству чула", "Убиствене намере" третирају питање секса на готово подједнако сиров начин (мада доста мање сензуално). И баш када чудан однос напредује (Садако одлучује да побегне са својим нападачем, додуше гајећи убиствене намере из наслова), Имамура поново преокреће ствар, изневеривши очекивања гледаоца у корист боље заокружене приче. Ипак, ништа не делује усиљено, тако да, после свега, зрели и пунокрвни лик жене завршава онако како се једино и могло очекивати. Филм је јако дуг, траје два и по сата, али због одличног сценарија и глуме (пре свега Масуми Харукаве у главној улози), све пролази неосетно. Сјајно помажу и остали, пре свега легендарни Ко Нишимура. Интересантан и необичан филм, шкакљива тема и изузетна егзекуција. Можда је још само Јасуџиро Озу правио филмове са толико симпатије према својим хероинама. Интересантан и врло жив, од самог почетка напет филм, има у свом арсеналу доста оружја која гледаоце држе на ивици столице (да се опет послужим не много срећним буквалним преводом). Ако вас тематика интересује и спремни сте да одвојите два и по сата, мислим да свакако нећете бити разочарани.

44. RINGU (The Ring, 1998) - Hideo Nakata

Филм за који је доста људи чуло посредством америчког римејка Гора Вербинског, међутим, као и већина оригинала, ово је бољи филм. Азијска страва је категорија за себе и то се показало и у самом Јапану који је изродио прву франшизу, да би се затим она преселила и на запад. Међутим, једино су оригинал и први амерички римејк били успешни, и то са добрим разлогом. Прича је ваљда свима позната, гледање уклете касете, извитоперена лица на фотографијама и девојчица у бунару. У питању је филм који је у фокус избацио модерни јапански хорор, но, и поред свега што је породио, "Круг" и даље остаје један од најбољих наслова у жанру. Паметно се користе потенцијали приче и испоручује солидна страва кроз пар добро креираних сцена наспрам константних наговештаја и драшкања нерава гледалаца. У хорору је језива атмосфера пола завршеног посла, а ње овде има баш пуно. Сјајна Нанако Мацушима даје све од себе као Реико, новинарка која долази у посед касете и мора да разбије проклетство које она носи док не буде касно. Хиројуки Санада, херој још једног филма са ове листе, такође је одличан као Рјуџи, њен бивши муж, универзитетски професор уз чију помоћ расветљава читаву мистерију. Остатак ансамбла је такође добар. Треба рећи да "Рингу" у својој суштини делује толико инхерентно азијски и јапански да се поставља питање поенте самог постојања римејка. Знам да знате на шта мислим, то је она врста нелагоде какву само азијски филм може да произведе, а која у свим другим срединама делује некако вештачки и неприродно накалемљено. Не кажем, врло је солидан и тај први римејк са Наоми Вотс, али за прави ужитак, гледајте изворну верзију. Заправо се овде нема још много шта рећи а да се не зађе на територију спојлера, зато само још једна препорука да ко год није погледао овај одличан филм то учини без одлагања. Ако је то ваша шоља чаја, бићете задовољни како се све одвија, чак и ако сте пре тога гледали помпезнију америчку верзију.

 43. BANSHUN (Late Spring, 1949) - Yasujiro Ozu

"Касно пролеће" Јасуџира Озуа је први филм у незваничној Норико трилогији где велика Сецуко Хара тумачи три различите жене истог имена. Прича је изузетно проста, као и у већини његових филмова, Хара игра двадесетседмогодишњу неудату Норико која је савршено срећна да тако и остане и да се брине о оцу удовцу. Међутим, тетка а касније и отац је наговарају да се уда за доступног момка Сатакеа пошто је традиција таква и то је уобичајено и пожељно. Она неће, неће ни да чује, док јој не допре до ушију да и отац тражи нову животну сапутницу. Али, као и увек, није код Озуа ствар само у причи и сценарију, већ у целокупном филмском језику, стварима које хвата камером, реченицама које ликови изговарају, наизглед минималистичком делу које је толико богато слојевима да је то тешко описати. Многима ће ово деловати испразно, застарело и ко зна шта све не, јер код Озуа нема ништа прикривено, код њега је све права линија. То делује као нешто најједноставније, али заправо је то најтеже перфектно извести, направити праву, топлу и искрену људску драму без посезања за икаквим триковима да се одобровољи нестрпљива публика. Једноставно је само ако сте мајстор попут Јасуџира Озуа, стручњака за хватање сваке емоције, па и оне испрва невидљиве. Све је лакше када за кормилом испред камере имате Сецуко Хару која толико добро глуми осетљиву и чисту Норико и толико је пријатног изгледа да немате ништа против да филм траје и три сата, само да је она што више у кадру. Интересантно је да се она после наглог повлачења са филма преселила педесетак километара од Токија где се овај филм и дешава и тамо живела до смрти у дубокој старости. Ту се такође налази и гроб самог Озуа који је морао да цензурише две реченице из филма по налогу америчке окупационе власти. Акира Куросава је говорио да је ово један од најбољих филмова на свету, а не могу да се не сетим трећег дела "Кума" кад год погледам последњу сцену у којој Чишу Рју испушта поморанџу.

42. KUROI KAWA (Black River, 1957) - Masaki Kobayashi

Велики Масаки Кобајаши 1957. није још кренуо у снимање неколико својих најјачих филмова, али му је до тог периода био потребан и овај степеник. "Црна река" можда на папиру нема неку причу, али зато геније будним оком своје камере хируршки прецизно бележи друштвене аномалије у послератном Јапану, осликавајући сивило и ништавило које завлада када се у друштву запате разне болести. Да су у Јапану снимани филмови црног таласа, сва је прилика да би изгледали управо овако. У сиротињском крају у близини америчке војне базе, развија се љубавни троугао између студента, конобарице и локалног гангстера који успут шурује са газдарицом да исели станаре и обескући их, правећи место за нов објекат. Најпре се мора поменути изузетна глума свих укључених и прва велика улога живе легенде Тацује Накадаија који са уживањем игра Џоа, младог, али већ јако окрутног криминалца који силом узима оно што сматра својим, без обзира на све. И тако млад и филмски неискусан, успео је да обоји свој лик додатном ширином и не буде само једнодимензионални вриштавац. Безакоње, насиље и проституција су свакодневне појаве у Кобајашијевом Јапану и он не оставља много могућности за промену набоље. Изванредно је осликано безнађе и очај људи са маргине који немају избора до да буду ту где јесу и да се сналазе како најбоље знају. Амерички окупатор такође не побољшава ситуацију, јер његови војници практично највише потражују проститутке, а свако мало надлети и покоји авион, тек да подсети колико су заправо иритантни. Све штима овде, можда има интензивнијих и јачих филмова, али ни овај нећете лако заборавити, а сигурно ћете имати прилику да међу ликовима препознате неке људе које познајете. Ова тешка социјална трилер-драма баш оставља утисак и он јесте непријатан, али мислим да се исплати погледати. Понекад вас само мучан утисак може натерати да о нечему стварно размислите, а мислим да ћете у овом случају то морати да учините, једноставно је у питању такав филм, и одлично што је тако.

41. MIYAMOTO MUSASHI (The Samurai Trilogy, 1954-1956) - Hiroshi Inagaki

Култна Инагакијева трилогија снимљена је у року од три године, а већ први филм о животу легендарног ратника је био амбициозна адаптација прве од седам култних књига. Био је то други најскупљи јапански филм, после "Седам самураја", а трећи је био "Годзила", сви снимљени исте године. Њихови успеси су утврдили лидерску позицију куће "Тохо" у филмској индустрији. Не знам ни да ли је потребно рећи да је Тоширо Мифуне рођен за ову главну улогу. Његов пут од ратника преко одметника до самураја, уз све проблеме са којима се суочава, је јако интригантан. Човеку одмах дође да после првих сат и по погледа и остала два дела, зато сам и ставио целу трилогију на листу као један филм. Први део је освојио почасног Оскара за најбољи страни филм. Други део прати главног јунака по повратку у Кјото и његове физичке и емотивне борбе, с тим што филм у неким деловима битно одступа од материјала у књизи. У трећем најзад завршава своје дуеле и потпуно сазрева, наравно уз одређене цене. Одлично заокружена прича и пет сати које је могуће погледати у даху, јер је константно занимљиво, иако квалитет није баш увек на највишем могућем нивоу. Прича је изузетно интересантна и забавна, сценарио је доста добар, а глума Тошира Мифунеа, као и увек, изванредна. Дакако, у појединим деловима трилогије се појављују и многе друге величине. Неке од њих су Такаши Шимура, Рентаро Микуни, Каору Јачигуса и Кођи Цурута. Ово је један од оних јапанских филмова који ће вам причинити задовољство, али вас неће поцепати на комаде док га гледате као неки други на листи. Некад је и корисно знати да филм неће од вас направити емотивну рушевину и руину након гледања, Јапанци дакако имају начина да вас емоцијом растуре тако да се данима не опоравите. Ова трилогија, рекао бих, одржава баланс између добре забаве и озбиљне драмчуге, константно играјући на танкој жици и то веома успешно, а квалитет глуме и режије јој у томе јако помажу.

40. HANA-BI (Fireworks, 1997) - Takeshi Kitano

"Ватромет" је крими-драма Такешија Китана која га је најзад етаблирала као међународно признатог редитеља након што је освојио Златног лава у Венецији. Китано такође каже да је то филм који га је етаблирао и у родној земљи, с обзиром да је тек после њега био озбиљно схваћен као радник иза камере, а све пре тога су, у очима критике и публике, били симпатични покушаји некадашњег комичара. Велики Бит Такеши овде тумачи ходајући пример Марфијевог закона, насилника и бившег пандура који се повукао после пропалог хапшења у којем су његови сарадници завршили мртви и тешко повређени. Незапослен, мора да се зајми од јакуза да би се старао о жени смртно болесној од леукемије, а принуђен је и да сам чини незаконите ствари. Обруч се полако стеже, а он мора да смисли како да се ишчупа, иако му шансе нису неке. Ванредно напет, насилан и експлозиван акциони филм пршти од ауторске енергије Китана који блиста у главној улози и носи филм на својим леђима, уз свесрдну помоћ осталих глумаца који су такође одлични. Бескомпромисан црњак у коме нема ништа налепљено и све што се дешава делује природно. Остварење пуно жестоких сет писова који се само нижу један за другим док се ми питамо како ће злосрећни Ниши (кога игра Китано) сада да се извуче. Музика Џоа Хисаишија је такође јако добра, а треба напоменути да је слике које циркулишу кроз филм сликао сам Такеши Китано за време опоравка од тешке саобраћајне несреће коју је доживео на мотоциклу 1994. године. Одличан акциони трилер је заслужено доживео велики успех код критике, али на благајнама није прошао сјајно, како у Јапану тако и у Јужној Кореји, а интересантно је то рећи јер је у питању први јапански филм дистрибуиран тамо још од завршетка 2. светског рата. Било како било, Китано је после њега коначно био на мапи са које ни до данас није избачен. Свако може да се повеже са причом о у суштини часном човеку који је принуђен да чини лоше ствари из љубави и нужде, поготово зато што је урађен довољно слојевито да можемо да навијамо за њега и нешто касније кад граница почне полако да се губи. Заиста велики филм у сваком смислу, и данас зрели и пунокрвни модерни класик који Китано још није надмашио, упркос покушајима.

39. NORA INU (Stray Dog, 1949) - Akira Kurosawa

"Пас луталица" Акире Куросаве, дело још увек веома младог редитеља на прекретници, пред златне педесете, доказ је Императорове наклоности ка западњачким трилерима. Један од првих јапанских ноара и пандурских филмова прати младу усијану главу, детектива Муракамија, коме у градском превозу краду пиштољ, да би се он дао у френетичну потрагу за њим уз помоћ прекаљеног детектива Сатоа. Звучи једноставно, али много је ствари на које треба обратити пажњу. Прво, савршено је пренесена атмосфера усијања, жеге и врелог асфалта у послератном Токију, несрећном и још несређеном месту пар година после Другог светског рата. Такву имају још само "Џунгла на асфалту" снимљена годину дана касније, и "Телесна врелина" да ја могу да се сетим. Даље, глумци су по обичају савршени, предвођени Тоширом Мифунеом у улози Муракамија који, посрамљен због гафа који му се десио, даје све од себе да исправи ствар, али га младост и брзоплетост често уваљују у невоље. Мифуне је овде представио основу онога што ће углавном касније глумити и рекао бих да је ово филм који га је избацио на површину. И да је само то, вредело би да се овде нађе, а није, има овде заиста одличних секвенци. Такаши Шимура, још један Куросавин ветеран, овде је бриљантна противтежа Мифунеовом Муракамију као Сато, мирнији и искуснији пандур који је сто ствари претурио преко главе и зна да младог колегу тек чека пакао кроз године које долазе, невезано како се заврши ствар са пиштољем. Помало ми те њихове размене вуку на филм "Седам", наравно у далеко мање нихилистички настројеној и мање мрачној варијанти, мада такође нису нимало слатке. Све у свему, врхунски филм који се често потцењује и није у првом плану због оних најбољих из Куросавиног репертоара, али свакако дело које треба запамтити и у њему уживати.

38. TASOGARE SEIBEI (The Twilight Samurai, 2002) - Yoji Yamada

Врхунски почетак незваничне самурајске трилогије великог Јамаде, коју још чине и "Љубав и част" (тј. Част ратника) и "Скривено сечиво". Овај модерни самурајски филм у колору за јунака има сиромашног и неугледног Сеибеија који на самом почетку губи жену заслугом туберкулозе и остаје сам са двема ћеркама и дементном мајком. Изазива подсмехе других јер се не води истим вредностима као други чланови клана. Ствари се компликују када се разведена пријатељица из детињства врати у град те мора најпре да се суочи са њеним бившим мужем, примитивцем и пијандуром, а онда и да се по наредби одмери са одметнутим самурајем са којим има више заједничког него што мисли. Као и увек, новац и социјални статус стоје на путу емоцијама, а морални кодекс наметнутим вредностима клана. Јамада мајсторски комбинује све наведено, стварајући филм у коме све пршти од емоција, а ниједног тренутка не прелази у патетику, ствари нису једноставне како се чине на први поглед, нити црно-беле, а савршена глума свих укључених доприноси уверљивости целе ствари. Боли ме да видим да је великан Хиројуки Санада у Холивуду сведен на бедне стрип негативце који нису никакав изазов за глумца његовог ранга, али у филмовима као што је "Сумрак самураја", његова права величина долази до изражаја и заиста показује шта све може. Лику који на папиру не делује баш превише комплексно подарио је изванредну дубину и искреирао нешто фантастично. У томе му свесрдно помаже Рие Мијазава као Томое, а њихов прелеп и непатетичан однос је нешто за чим плачу сви холивудски филмови са таквим елементима. Наизглед режиран без неких егзибиција, овај филм је вођен сигурном руком ветерана и живе легенде Јамаде, те није чудо што је овако испао. Био је и заслужено номинован за Оскара 2004. године, али је изгубио од филма "Инвазије варвара". Сјајан спој дирљиве драме и самурајског филма, феноменално режирана и одглумљена прича и фантастично рекреиран период. Шта човек више да пожели од једног филмског остварења? Изузетан је на свим пољима, нема се шта рећи. 

37. PAFEKUTO BURU (Perfect Blue, 1997) - Satoshi Kon

Злосрећни и легендарни Сатоши Кон започео је своју прекратку каријеру од само четири филма овим изванредним психолошким трилером. Анимација нуди оно најбоље са краја деведесетих, визија тада још увек младог редитеља остала је неукаљана, а сам филм је директно инспирисао више каснијих наслова (из главе ми, рецимо, пада на памет "Црни лабуд", могао бих да се закунем да је Дарен Аронофски студирао овај филм пре него што је почео да снима, а и "Реквијем за сан" има бар једну до две сцене које извлачи одавде). Причу није лако објаснити, али покушаћу да будем што концизнији. Млада поп идолка напушта музику у потрази за глумачком каријером, међутим убрзо почињу да је прогоне и граница између јаве и кошмара убрзано почиње да се брише док се око ње дешава неколико бруталних убистава. Највише одушевљава негубљење времена на испразна блебетања тако типична за Холивуд, овде је сваки кадар важан и безмало сваки од осамдесетак минута изузетно напет. Одушевљава Коново коришћење времена и паметно одржавање напетости постепеним откривањем детаља и неузмицањем од шкакљивих ситуација. Филм изгледа прелепо и развија се интелигентно, што је последњих година права реткост. Једино је можда крај могао бити за нијансу другачији, али то је ствар укуса, свакако није глуп нити лош. Занимљиво је да је ово најпре требало да буде играни филм, па је ипак постао аниме након што је неколико глумаца одустало. Сатоши Кон се кроз целу каријеру бавио танком линијом између стварности и илузије, а почео ју је веома храбро и успешно, режирајући "Савршену плаву" коју од срца препоручујем уколико волите трилере. Нећете изгубити превише времена, а скоро сигурно ће вам се свидети. Одличан филм и велика штета за овог сјајног аутора.

36. KENJU ZANKOKU MONOGATARI (Cruel Gun Story, 1964) - Takumi Furukawa

Изванредан ноар трилер студија Никацу је циничан и прљав како само јапански филмови умеју да буду, и баш је то оно што га чини изузетним, а не само лепота. Јасно је да се чврсто ослања на "Џунглу на асфалту" Џона Хјустона, те "Узалудну пљачку" Стенлија Кјубрика, али то му нимало не смета да и сам буде веома успело остварење. Када га гледате, он је толико инхерентно азијски да није ни битно који су све филмови утицали на њега. Због тога мислим да спада у она остварења која би било најбесмисленије римејковати у Америци (ако уопште постоји било какав смисао у томе). Погледајте само како је прошао Олдбој, на пример, и у шта се претворио. Брзо упадамо у причу о Тогави, гангстеру чије је рано пуштање из прдекане организовао богати шеф јакуза. Тогава се осветио човеку чија је безобзирна вожња сместила његову сестру у колица, а сада нема времена да проба нешто поштено. Одмах је практично натеран да организује отмицу блиндираних кола која носе 127 милиона јена. Заузврат му је обећан део зараде од кога ће моћи да плати сестри операцију. Након што скупи екипу, Тогава мора да организује пљачку и избори се са оним што следи, а следе издајства, преваре и невероватни обрти, како то обично и бива. Савршено оркестриран филм у којем се некако све одвија очекивано и по концу, а опет много тога не може да се предвиди. И оно што можете предвидети једва чекате да видите, јер све клизи као по лоју. Не знам је ли бољи сценарио у коме све пршти, атмосфера коју је могуће сећи ножем или глума свих укључених. Тогаву игра легенда Џо Шишидо, тврд као камен и хладан као бабина сиса (већ сам га помињао у сегменту "Branded to Kill"), а свесрдно помажу и остали чланови посаде, пре свих Чиеко Мацубара, Тамио Кавађи и Шобун Иноуе. Изузетан приказ декаденције послератног Јапана у овом сјајном филму који не бежи од својих америчких узора, али нуди и нешто потпуно своје и јединствено. На све то је и перфектно спакован у само деведесетак минута и заиста не могу довољно да га препоручим, стога не оклевајте.

35. YAMI NO KARYUDO (Hunter in the Dark, 1979) - Hideo Gosha

Права дефиниција скривеног драгуља по мојим критеријумима, филм који је свуда просечно оцењен, а мени одличан, "Ловац у мраку", за поприште збивања има Јапан осамнаестог века. Тацуја Накадаи тумачи остарелог шефа јакуза који има проблем унутар клана који мора да разреши унајмљивањем телохранитеља. Опредељује се за једнооког Јатара, самураја са амнезијом који га је импресионирао. Међутим, како време пролази, животи обојице долазе у велику опасност, а Јатаро схвата, покушавајући да поврати памћење, да је и он и те како повезан са тим истим кланом. На помолу је крвави обрачун и ја заиста морам да упозорим читаоце да је насиље у овом филму понекад претерано. Ако можете то да пренебрегнете, сматрам да "Ловац" и те како има шта да понуди. У питању је елегантан гангстерски филм који не улепшава ствари, већ се одмотава уз локве крви, како то обично бива у свету мафије, макар она била из осамнаестог века. Све је много лакше поднети уз легендарну глумачку екипу коју предводе Накадаи и Јошио Харада, а помажу им и величине као што су Сони Чиба, млади Кођи Јакушо, те Тецуро Тамба и Кеико Киши, значајно присутна у филмовима "Каидан", "Сумрак самураја" и "Јакуза" Сиднија Полака са Бобом Мичамом. Веома јака прича, квалитетно режирана и одглумљена, можда мало самодопадна (да искористим невешт превод са енглеског), али свакако интересантна. Овај мој избор је један од најчуднијих и најнеочекиванијих на читавој листи, па је ваљда и то нека препорука у случају да се двоумите. Просудите сами да ли је оправдано обележен као просечан, ја бих рекао да није, али нека свако мисли за себе. Ако ништа друго, погледајте га због легендарних глумаца који су апсолутно у топ форми.

34. TANIN NO KAO (The Face of Another, 1966) - Hiroshi Teshigahara

Мајстор Тацуја показује и доказује да нема ничега што не може, укључујући и доминацију у СФ психо трилеру. Он тумачи инжењера Окујаму који остаје унакажен у несрећи на послу, те на нерад предлог психијатра почиње да користи експерименталну маску која му временом мења и карактер. Како време пролази, он све више губи првобитни идентитет док га обузимају све мрачнији пориви, што се и те како одражава на односе са околином. Има ли свежије теме тренутно у овом веку од обезљуђења, губитка идентитета и неодолевања мрачним искушењима? Хироши Тешигахара је о томе проговорио пре више од педесет пет година. Ово је комплет арт филм који се не плаши да постави много питања и директно одговори на веома мало њих. То се дешава јер је екипа филма веома сигурна у себе и своју публику. Једносатвно, нигде не пише да сваки детаљ мора да буде јасан, но идеја, атмосфера и порука која се преноси не смеју доћи у питање. Хироши Тешигахара је намеравао да истражи губитак личног, али и културолошког идентитета у послератном Јапану, и по мом мишљењу, урадио је посао како ваља. Ипак, уопште ме не чуди што је и у Јапану и у Америци прошао веома лоше и видело га је јако мало људи. Тек је касније, како то обично бива, стигао до статуса који му данас с разлогом припада. У питању је одличан филм који узрокује доста непријатности, што није ни чудо имајући тематику у виду. Свако ће закључити шта треба по свом нахођењу, али филм треба најпре погледати, то је сигуно. Уз Тацују, играју Мачико Кио, као његова превртљива жена, Микиђиро Хира као психијатар и Минору Чијаки као станодавац, између осталих. У сваком случају, опасан филм који може захтевати више од једног гледања да се похватају све нијансе, али свакако захвалан за поновити.

33. YABU NO NAKA NO KURONEKO (The Black Cat, 1968) - Kaneto Shindo

Мајстор натприродног, Кането Шиндо, сервира нам мало другачију причу о духовима засновану на причи "У воћњаку" која је инспирисала и Куросавин "Рашомон". Укратко, самураји силују и убијају две жене, свекрву и снајку, и спаљују кућу у којој живе. Њих две се враћају као осветољубиви духови који заводе и убијају самураје у пролазу, али проблеми настају када са њима треба да се суочи син и муж. Време рата буди најгоре у људима и на површину израњају њихови најгори пориви, а поновно повезивање са породицом кошта, и то скупо. "Црна мачка" је пре свега филм атмосфере, ноћи, магле и поновљених музичких деоница. Сцена је постављена у првих десет-петнаест минута и филму уопште не шкоди што је већ тада откривен уплив натприродног, напротив. Филм има изузетно интензиван тон, иако су сцене насиља прилично питоме и кратке за стандарде наметнуте само коју годину касније, сасвим су довољно грозне да се стекне одговарајући утисак. Духови имају савест, али када треба позвати самураје на одговорност, све иде у други план. Злодела долазе на наплату, макар на другом свету, али она не качи само непосредне извршиоце, то је оно најгоре. Неколике језовите сцене урађене су са мером и укусом као и интимне сцене двоје супружника. Не знам како би овај филм прошао у Кану 1968. године за који је био предвиђен, мада су људи већ тада навикли на екстравагантне јапанске филмове. Фестивал није одржан због добро познатих догађаја у Француској маја те године. Свеједно, филм са разлогом има добру репутацију, прича је добра, као и режија и глума, које су на врхунском нивоу. Недавно преминули Кичиемон Накамура, звезда филма "Двоструко самоубиство" који је нешто ниже на листи, блиста као злосрећни Гинтоки, храбри самурај који због свог јунаштва добија задатак да се суочи са двема приказама. Мајку глуми честа Шиндова сарадница, Нобуко Отова, која му је касније била и жена, и то ради одлично. Већ упозната са његовим сензибилитетом и начином рада (играла мајку и у филму "Онибаба"), она зна како треба загосподарити екраном у битним тренуцима. "Црна мачка" је емотиван, мрачно поетичан и заводљив филм који вас неће оставити равнодушним. Не верујем да ће бити баш свачија шоља чаја, али свеједно га треба видети, спада у филмове које би требало одгледати без обзира на све.

32. KAWAITA HANA (Pale Flower, 1964) - Masahiro Shinoda

Шинодина ноарчина за коју под хитно треба да сазна више људи је заиста изузетан филм. Ово остварење је толико успело јер изузетно комбинује све живе конвенције америчког ноара и поставља их у јапански миље, додељује им јапанску атмосферу и пружа им комплетно јапански тон. Главни (анти)јунак је жестоки јакуза Мураки који излази из затвора после одслужене казне за убиство. Пошто не може да се отресе старих коцкарских навика, по изласку посећује разноразне јазбине и налеће на Саеко, добростојећу младу девојку која не зна шта ће од досаде и тражи узбуђење у пороцима од којих не може да побегне. Њено присуство узбуркава крв свих присутних по тим јазбинама, а када Мураки уочи наркомана психопату који се мота око Саеко, схвата да јој је потребна заштита и њих двоје започињу везу која, у свету у коме се обоје налазе, може водити само ка самоуништењу. Атмосфера коју креира Масахиро Шинода је тешко поновљива. Рјо Икебе изванредно глуми Муракија, сви знају и виде да оно што он ради не може изаћи на добро, али опет сви гледаоци потајно желе да буду он. Марико Кага игра Саеко као да је цео живот провела по подземним коцкарницама. Испод уобичајене прљавштине и цинизма, то су сломљени, оштећени ликови који су на концу само људи. Тражење места у свету који се око тебе распада је тежак задатак, а начин на који је филм снимљен и измонтиран одаје утисак искривљене слике стварности. Све је феноменално успело и урађен је врхунски филм, а замало да не буде. Најпре је филм био предвиђен за претходну годину, али се сценариста Масару Баба жалио студију да је редитељ Шинода скраћивао његов сценарио науштрб аудио-визуелних елемената које је наглашавао. Такође је каријера главног глумца била у толиком чабру да када га је Шинода звао да заигра у филму мислио да је у питању некаква окрутна зајебанција. Редитељ је мислио да се то искуство може искористити за одличан наступ и Икебе је искористио прилику да се врати на мапу. "Бледи цвет" је заиста филм који треба гледати и више пута, остварење ретко виђене жестине које вас неће оставити равнодушним, тако да пожурите.

31. KYUA (Cure, 1997) - Kiyoshi Kurosawa 

Одличан психо-трилер са хорор елементима (или боље рећи обрнуто) у коме још један сјајни редитељ презимена Куросава (без икакве везе са императором) показује да и те како зна посао. У питању је остварење о лову на серијског убицу који брутално коси жртве по Токију, а једина веза између њих је урезано крваво слово икс у врат сваке жртве, убица се увек брзо нађе и никад се не сећа злочина, нити је знао жртву, нити је имао икакве везе са осталим злочинима. Све то изузетно фрустрира главног јунака, детектива Такабеа (изванредни Кођи Јакушо) који све више губи тло под ногама како време пролази. Уз помоћ психолога, схвата да сваки починилац непосредно пре убиства долази у контакт са истим младим човеком, а тек кад се представници милиције сретну са њим почиње права игранка. Господин константно изгледа и звучи збуњено и неповезано, тако да прво треба утврдити има ли он појма о било чему, а камоли о убиствима. Међутим, како то иначе бива, ствари су доста озбиљније него што се чини и Такабе за неке истине апсолутно није спреман. Врхунска режија и константна атмосфера напетости и напрегнутости су главне одлике овог филма. Он траје сат и педесет минута, а готово да нема протраћеног кадра у њему. Не само то, и сада делује веома свеже, и заправо је у питању доста интелигентан концепт који не вређа интелигенцију публике када овако комплексан материјал треба уверљиво расплести. Масато Хагивара је, разуме се, подједнако добар као антагониста Мамија чију умешаност треба расветлити. То није лако, јер он није сличан никоме са ким се Такабе до тада сусрео. Не само да мора да се потруди да докаже његову умешаност, него и да сачува свој ум. Цујоши Уђики је поред глуме у Јапану познат и као музичар, а овде је био супер као Сакума који даје све од себе да помогне у разрешењу случаја, али то неће проћи без одређене цене за плаћање. Бонг Џун-Хо је "Лек" уврстио у десет најбољих филмова свих времена, рекавши да га је много инспирисао у раду, а видео сам негде предобар коментар да, да би приказао психопатологију језиво као Кијоши Куросава, мораш бити или чисти геније или чисти психопата, трећег нема. Ја се потпуно слажем, а ви сами одлучите која му етикета боље стоји након што одгледате овај филм.

30. SUNA NO ONNA (Woman in the Dunes, 1964) - Hiroshi Teshigahara

Један од најфасцинантнијих филмских експеримената који сам икада гледао, "Пешчану жену" или "Жену на динама" је јако тешко конвенционално описати. Он је нешто потпуно другачије, јединствено двоипочасовно филмско искуство које нећете лако заборавити. Покушаћу да будем што краћи у објашњењу саме радње - Ники је ентомолог, сакупљач инсеката који после једног излета пропусти аутобус назад за Токио и заноћи код жене која живи на дну пешчане формације, а у пешчаној олуји је изгубила мужа и дете. Мештани му онемогућавају да оде, да би помагао жени у послу копања песка који се продаје произвођачима цемента у замену за храну и воду. Ники покушава да бежи, рађа се однос између њега и жене, и све што бих даље рекао било би сувише. На алегоријско-метафоричном нивоу, Ники се претвара у једну од буба које скупља и принуђен је да живи у малом ограђеном простору, што ствара невероватан осећај клаустрофобије. На ширем плану, људскост се временом претвара у монструозност, чак и сцене секса, иначе сензуалне и прелепо снимљене, постају некако узнемирујуће. Усамљеност приморава људе на све и свашта, па и на неуобичајене методе преживљавања, а Хироши Тешигахара буквално од првог кадра хипнотише оним што приказује. Последњих месеци ми се дешава нешто што скоро никад није, а то је да имам учестале проблеме са трајањем, тачније дужином и ритмом многих филмова. Овде то није случај, а трајање од два и по сата је и више него оправдано, иако можда не делује тако из оног што сам написао. Филм је такође перфектан и са техничког аспекта и могао би се описати многим речима, од којих ми најпре "егзотичан" и "надреалан" падају на памет, али ниједна од тих речи, а и ретко која друга, може у потпуности да дочара искуство коме је гледалац изложен током читавог трајања. Критичари кажу да чак ни у "Лоренсу од Арабије" нема оваквих фотографија и снимака песка, а то заиста нешто говори. Филм је освојио специјалну награду жирија у Кану, али је изгубио Оскара од филма "Јуче, данас, сутра", а Тешигахара је изгубио најбољу режију од Роберта Вајза за филм "Моје песме, моји снови". У сваком случају, "Жена на динама" је филм коме се треба препустити отвореног ума и уживати. Фасцинантно је да се један тако необичан филм толико добро држи и данас.

29. SHINJU: TEN NO AMIJIMA (Double Suicide, 1969) - Masahiro Shinoda

Доста класичних филмова из Јапана вуче корене из позоришне традиције, а доста њих је засновано на позоришним комадима. Овај конкретни комад су кроз историју често изводиле лутке, а у Шинодином филму он користи сценске помоћнике обучене у црно (тзв. куроко) да кад треба без речи ступају у интеракцију са глумцима. Док се припрема луткарска постава комада, замењују их прави глумци. Стилизовани сетови и старински костими представљају спој класичног и модерног, скрећући пажњу на универзалност проблема. Прича је већ много пута виђена - протагониста Џихеи је у бестрасном, конвенционалном браку са Осан, међутим у љубави са проститутком Кохару, коју дуго жели да откупи, али није довољно богат. Очајнички желећи да престане са проституцијом, Кохару моли Џихеија да је убије, а он решава да јој се придружи у смрти. У причу се уплићу и богати трговац, Џихеијев брат, као и његови таст и ташта, а све води ка емотивном финалу. Употреба курокоа као активних и не тако активних учесника у причи је интересантно решење, јер у исто време по потреби појачава и убија драму целе ситуације. Са једне стране, подсећа нас да је у питању само филм и да проблеми које ликови имају важе само унутар тог контекста (што потцртава и чињеница да жену и љубавницу игра иста глумица, супруга редитеља Шиноде, легендарна Шима Ивашита. Са друге стране, повремено воајерско лутање курокоа одмах изван фокуса акције одаје утисак гледаоца заробљеног усред целе ситуације, тако да имамо комплетну слику безизлазности у којој се ликови налазе. Кроз неме ликове у црном редитељ представља нелагоду самог гледаоца у вези са овом ситуацијом. Небитно је који је период у питању и које време, љубавних проблема је увек било и биће, као и финансијских, класних и многих других. Жена је у Јапану кроз историју често била у незавидној ситуацији због више фактора. Свевременост "Двоструког самоубиства", ма колико повремено деловало театрално са намером, доприноси његовој вечитој актуелности. Неочекивано успешан спој филма и позоришта у драмчуги уобичајено набијеној емоцијама какве се и могу очекивати од јапанских мајстора. Заиста сам презадовољан како све изгледа и Масахиро Шинода још једном доказује колики је мајстор, а помаже и то што је изворни комад заиста добар. Дијалози, обрти и неке немилосрдне истине, све су то састојци овог укусног јела.

28. YOJINBO (Yojimbo, 1961) - Akira Kurosawa

Ако сам се око неког филма зезнуо у коначном пласману, то је овај, јер дефинитивно заслужује више место од овога. Ипак, штета је начињена и исправљати било шта сада на крају је неумесно, па нека стоји. Изузетан самурајски акциони трилер где све пршти од интензитета је врхунски на свим плановима. Тачан превод је "Телохранитељ", код нас је превођен као "Телесна стража", али су га из неког разлога сви људи које знам увек знали само као "Јоџимбо". На крају крајева, цепидлачење око назива није толико битно, он се код многих пробио на листу за гледање као инспирација за трилогију безименог са Клинтом Иствудом. Нисам дуго гледао "Санџура", те не могу да кажем колико је тачно сличан филму "За долар више", али "За шаку долара" је малтене пресликани "Јоџимбо", само на Дивљем западу уместо старог Јапана. Наравно, оригинал је особен по томе што је, природно, урађен на комплетно азијски начин, и то Куросавин начин, а колики је мајстор за акцију већ је показао у "Седам самураја". Не сме се заборавити да насловну улогу тумачи Тоширо Мифуне коме је његов чувени интензитет дошао као поручен, плус га је овде помешао са ретко виђеним цинизмом. Куросава је Мифунеу рекао да је његов лик као вук или пас, а Тацуји Накадаију да је као змија, отуд и карактеристични трзај раменом, као кад нека од тих животиња тера буве. Једино упутство које је добио композитор Масару Сато било је "Компонуј шта хоћеш, само нека не буде типично самурајски". Овај је засновао свој саундтрек на композицијама свог идола Хенрија Мансинија кога је касније и упознао и са њим разговарао на ту тему. Филм је такође директна инспирација за "Ђанга" Серђа Корбућија. Занимљиво је да је Куросава тужио Серђа Леонеа што није поменуо овај филм као извор инспирације, добио тај спор, паре и 15% профита. Међутим, он такође није назначио да су му директна инспирација била књижевна дела Дашијела Хемета "Црвена жетва" и "Стаклени кључ", што је касније и сам говорио. За разлику од свих њих, Волтер Хил у филму "Последњи осветник" наводи Куросавин филм као директан узор. У сваком случају, велики филм, и незаслужено ниско пласиран овде.

27. KAIDAN (Kwaidan, 1964) - Masaki Kobayashi

Врхунска хорор антологија великог Кобајашија састоји се од четири приче o духовима, како и сам наслов каже. Оне нису ничим повезане у смислу приче и структуре, али све су мајсторски режиране и свима фали оног прволопташког хорора. Нећете овде видети крволиптања нити ишта слично и ко се томе нада, ово може и да прескочи. Међутим, она језива атмосфера коју само азијски аутори знају да креирају до тог нивоа нелагоде је ту целим током. Прва је "Црна коса" у којој сиромашни човек напушта жену и жени се богаташицом због пара, да би, не нашавши срећу, после пар година хтео да се врати првој, у чему и успева, али она није баш иста као некад. "Снежна жена" приповеда о зимском женском духу (у недостатку бољег објашњења без расписивања) који убија дрвосечу који заноћева у колиби током снежне олује. Млађег колегу поштеђује због младости, уз услов да никоме не прича шта се десило. Он после неког времена среће Јуки, заволи је и жени се њоме. Године пролазе, они гледају и стоје, она остаје млада, а име јој је јапанска реч за снег. "Безухи Хоићи" је "муж без уши" са чешког постера, млади виртуоз на биви који на инструменту изводи епске песме о славним биткама да би га чудни самурај унајмио да свира и пева за војску. Међутим, испоставља се да војска није нимало обична. Тросатни еп завршава прича "У шољи чаја", о писцу који се сећа старе приче о човеку коме се привиђа лик у насловној шољи чаја. Кроз филм дефилују све саме легенде јапанског филма, од Рентара Микунија и Тацује Накадаија, до Кацуа Накамуре и Такашија Шимуре. Филм је добио специјалну награду жирија у Кану и репутација му је до данас заслужено висока. Да не помињем да је у питању и филм који изванредно изгледа, поред свих других квалитета које има. Лагано се увлачи гледаоцу под кожу и време неосетно пролази, а атмосфера га увлачи у свет из кога се неће извући исти као што је раније био. "Приче о духовима" су антологија која се умногоме ослања на амбијент и врхунску глуму да испоручи сјајну страву и тихо се усели у неприпремљене умове. 

26. HOTARU NO HAKA (Grave of the Fireflies, 1988) - Isao Takahata

Ако овај унос почнем реченицом да је у питању не само најдепресивнији аниме који сам икада гледао, него и један од најдепресивнијих филмова уопште икада (мада вероватно не најдепресивнији филм на овој листи, што је тек парадоксално), онда вам је јасно шта можете очекивати. Борба двоје деце, брата и сестре, да преживе последње месеце Другог светског рата је све што треба унапред знати о овом филму. Сва признања која је зарадио су заслужена и свако осећање које изазива је аутентично. Сам Исао Такахата је преживео слична искуства кад је био дете, зато све толико реално делује. Губитак и велика туга су у средишту овог филма, насупрот ономе који је студио Гибли радио у исто време - Мој комшија Тоторо. Опет морам подвући анимацију која је у то време, као и током целих деведесетих, апсолутно бриљантна. Таленат свих укључених је и више него очигледан и гледаоцима не преостаје ништа друго него да се сити исплачу због аутентичности целе ствари. Веровали или не, ово је једна од реалнијих ратних прича у историји филма и уопште не претерујем када кажем да је "Гроб свитаца" један од аутентичнијих приказа великог и ненадокнадивог губитка на филму. Не можете да не саосећате са јунацима и не ставите се у њихову кожу. Неретко сам се сретао са људима који су аниме знали да отпишу због неозбиљности, "глупости" и не знам којих још све не имбецилних оправдања (мада, ништа се не може поредити са неким оправдањима за негледање старих филмова које сам чуо), али људи који су ми то говорили сигурно нису гледали овај филм. Он ће сваког, без изузетка, апсолутно разоружати и натерати га да размисли о томе колико среће заправо има у животу. А кад је ефекат неког филма такав, онда је јасно колико вреди. "Hotaru no haka" је филм за све генерације и један од најбољих наслова, не само у жанру анимираног филма, него и филма осамдесетих уопште. Треба га обавезно погледати и ја вас умољавам да то и учините што пре, али скрећем пажњу да је потребна одређена психичка припрема. Ја сам га недавно репризирао после врло дуго времена и нисам сигуран када ћу се одважити да га погледам поново. Свакако спада у исеншл вјуингз, што би рекли Англосаксонци. "Гроб свитаца" је обавезан за гледање за све који воле филмове.

25. WARUI YATSU HODO YOKU NEMURU (The Bad Sleep Well, 1960) - Akira Kurosawa

Не знам да ли је "Зли добро спавају" валидан превод, али свакако добро звучи. Наредни упис на листи је Куросавина адаптација "Магбета", а овде имамо Хамлета. Међутим, док је "Крвави престо", уз сва одступања и уметничке слободе, прилично веран "Магбету", овај филм се доста разликује од "Хамлета" и само налази корен у њему. Осветољубиви младић женидбом улази у фамилију богатог индустријалца и жени се његовом оштећеном ћерком да би потражио правду за самоубиство свог оца, запосленог у истом предузећу. Ствари се развијају добро, а онда се компликују, јер бескрупулозни функционер нема намеру да се повуче тако лако. Куросава је више пута улазио на територију ноар филма и знао је шта ради, а може се рећи да му је ово један од успешнијих улаза. Тоширо Мифуне је феноменалан као Ниши, решен да истера правду до краја упркос свим препрекама. За разлику од већине осталих филмова, он овде не виче и веома се ретко празни, дочаравајући комплексну унутрашњу драму која се одвија иза намрштеног лица. Прави напаћени ноар јунак, једва препознатљив без самурајских обележја и фризуре, а у оделу и са наочарима. Изванредни Масајуки Мори је одличан као корумпирани бизнисмен Ивабучи, спреман да жртвује све како би очувао позицију, па и срећу рођене деце. Кјоко Кагава блиста као измучена богаташка ћерка између две ватре, заљубљена у свог новог мужа, а истовремено одана оцу. Игра гомила легенди, екипа је стварно за причу, а филм је подужи, траје два и по сата, али без протраћеног кадра, као и увек код Куросаве. Многи се можда већ на самом почетку неће сложити, будући да само сцена на почетном венчању кулминира после двадесет минута, а камоли друге подуже деонице. Ипак, Куросавин перфектан осећај за ритам, изванредна атмосфера мрачног ноар трилера и свеприсутни осећај трагедије у ваздуху су заиста нешто изузетно. Све привидно лагано и без егзибиција, а заправо бескомпромисна и љута оптужба корпоративног Јапана петнаестак година после завршетка Другог светског рата. Куросави се очигледно није свидело како држава изгледа и снимио је ово. Веома, веома добар филм који носи бриљантна глумачка екипа, нема са њима грешке.

24. KUMONOSU JO (Throne of Blood, 1957) - Akira Kurosawa

Акира Куросава је велики обожавалац "Магбета" и желео је своју адаптацију већ неко време, па ју је одложио након што је чуо да је Орсон Велс већ снимио своју. Девет година после Велсове адаптације чувеног "шкотског комада", појавио се овај филм који се, упркос промени језика и окружења, те бројним креативним слободама и одступањима, сматра једном од бољих адаптација Шекспира уопште. Заправо, нема се шта сматрати, апсолутно је тако, јер је Император савршено разумео сензибилитет, атмосферу и универзалност Шекспировог монументалног дела. Прелаз из средњевековне Шкотске у древни Јапан му апсолутно није нашкодио, напротив. Тоширо Мифуне и Исузу Јамада су јапански Магбет и његова жена, савршени у дочаравању сложеног дијапазона емоција које варирају од амбиције и похлепе до мржње и лудила. Ту је и Такаши Шимура, као и бројни други легендарни глумци, и свако је допринео да филм буде оно што јесте. Можда и највећи погодак је ипак атмосфера коју је скоро буквално могуће сећи ножем од напетости, нелагоде и ужаса прошараног јапанским фолклором и иконографијом у виду злих духова (уместо вештица), те спроведеног у маниру традиционалног позоришта. Жесток филм, али не због неке жустрине и експлозивности (мада има и тога), него зато што перфектно хвата ту свепрожимајућу безнадежност и немогућност бегања од себе и својих демона. Има и неких заиста изванредно злокобних сцена по шуми са кишом и маглом, како само Куросава то уме. Он је заправо најпре хтео да буде само продуцент и преда редитељску палицу у руке Иширу Хонди или неком другом, али студио је предосећао да ће филм бити скуп (што је за то време и био) па су инсистирали да сам Куросава то одради. Срећа што јесте, стил се види на километар, уз сво поштовање другима, он је већ годинама хтео да се позабави тиме, и било би непоштено да је на крају филм припао икоме другом. Многи су рекли да је ова адаптација "Магбета" њихова омиљена, укључујући и Мајкла Фазбендера који је играо у филму из 2015. године. Оригинални превод је "Замак паукове мреже", али овако звучи још боље.

23. ODISHON (Audition, 1999) - Takashi Miike

Све битно у вези са овим филмом сам написао у једном од старих текстова, зато ево подсећања за све којима је потребно.

"Такаши Миике се често ослањао на shock value својих филмова и од самих почетака важио за контроверзног аутора. Иако је у азијској кинематографији то много лакше постати него у Холивуду, пре свега због много веће храбрости и мање пуританизма у приступу одређеним темама, те сложеније емоционалне обраде, због публике која није пуна празноглавих зомбија којима све мора да се црта, Миике је ипак своје место у алманаху контроверзних поштено зарадио. Моје скромно мишљење је да нигде није успео да достигне толики ниво интелигентно испоручене страве као у "Аудицији", филму који вас, можда као ниједан други на овој листи, током готово целе своје прве половине уљуљкава у осећај лажног спокојства и сигурности, да би вас у другом делу немилосрдно увукао у кошмарни вртлог из кога нема излаза. Главни јунак, Аојама, удовац са седмогодишњим стажом, на наговор сина почиње да тражи нову изабраницу, а пријатељ, филмски продуцент, организује лажну аудицију за женску улогу, и то улогу његове нове жене. Одмах га фасцинира једна од кандидаткиња, за коју процењује да, осим физичке лепоте, поседује и интелектуалну и емоционалну дубину. Пријатељ га упозорава да обустави мисију са њом, јер се све референце из њеног резимеа односе на нестале или мртве људе. Ипак, Аојама је сувише занесен и упушта се у авантуру са њом, упркос саветима, али ће веома брзо схватити да она, благо речено, није оно за шта се издаје. Фантастична постигнућа филма леже у чињеници да је главни (и једини) носилац страве, као и у Мизери, обична жена, без икаквих супер моћи и специјалних ефеката, плус је наизглед још крхкија и нежније грађе него првопоменута. Поменуо сам већ паметну режију, захваљујући којој се, на пример, извлачи прворазредна језа из сцене која не садржи ништа друго сем вреће и телефона. Гарантујем вам да клавир више никад у животу нећете гледати истим очима, а игла било које врсте ће вам изазвати својеврсну нелагоду у желуцу. Тада веома млада глумачка нада из Фукуоке, неискусна Еихи Шиина, преузела је на себе одговоран посао да буде максимално уверљива и гледаоци поверују да она може да демонстрира тако комплексно социопатско-психопатско понашање, а да у почетку делује савршено невино. То је учинила толико савршено да ме страх да ће је у будућности увек повезивати са овом улогом и да ће у сваком следећем филму она за гледаоце бити Асами Јамазаки. У историји филма постоје многе улоге које илуструју ону стару "Hell hath no fury like a woman scorned", али по мени то ниједна не ради на овако ефектан и истински језив начин. Не смеју се заборавити ни остали глумци, пре свих Рјо Ишибаши, али зна се чији је ово филм и од кога зависи. Млада глумица је то одрадила за десет".

22. BATORU ROWAIARU (Battle Royale, 2000) - Kinji Fukasaku

"Борба до последњег" је изванредан, изузетан филм Кинђија Фукасакуа, последњи пред смрт од рака простате. Човек заслужан за изузетне јакуза акционе филмове седамдесетих режирао је сјајну причу која је након свог изласка толико пута копирана и рециклирана да то више није ни смешно. Знате оно, група људи се нађе на изолованом простору и бива принуђена да се бори на живот и смрт све док не остане једино победник. Бројна остварења су изашла испод тог шињела "Борбе", укључујући и нови планетарни хит "Игру лигње", а америчке глупости нећу ни да помињем. Овде имамо савршену метафору једне обездушене земље, у којој се групе младих насумично бирају сваке године и одводе на острво да се додељеним оружјима и оруђима боре до смрти у циљу спречавања ширења малолетничке деликвенције која узима све више маха. Међу ученицима и наставницима владају мржња и насиље, а кад дођу у ситуацију да се боре за голи живот, испливава све оно најпрималније, најциничније и најцрње, док ретки међу децом (гледалац увучен догађајима често заборавља да су ово ипак деца) покушавају да сачувају људскост. Деца глумци су изванредни, сви до једног су врхунски, Такеши Китано је врхунски ас, а гледаоци ће вероватно препознати и неке од клинаца, пре свега Чијаки Куријаму која је пар година касније витлала буздованом у "Кил Билу". Невероватно бескомпромисан, застрашујуће бруталан и експлозиван филм не штеди гледаоца ничега и пружа изузетну мешавину акције, СФ-а и хорора која представља ретко успешан микс та три жанра. Није узалуд Квентин Тарантино безрезервно хвалио овај филм као свој омиљени у првих 20 година његовог бављења режијом, изјавивши да је то једино остварење за које му је жао што га није он режирао. Ако мене питате, боље што није, тај филм је толико инхерентно азијски и јапански да би, уз сво његово умеће, много изгубио било каквом американизацијом. Да не причам колико би се ствар утупила бескрајним кењањем које би Квентин без сумње форсирао. Овако је све фантастично и имамо можда и последње ремек-дело прошлог века које чека да га открију фанови "Игара глади" и осталих сличних идиотарија.

21. AKIRA (1988) - Katsuhiro Otomo

Неке цепидлаке ће можда рећи да је Акира на мало превисоком месту, међутим, недавно сам га погледао поново и стојим вам прав да је у питању ремек-дело анимације и врхунски филм пер се. Најпре треба сагледати историјски аспект и рећи да је "Акира" готово својеручно ту историју изменио и приближио аниме западном свету (касније су тренд наставили "Нинџа скрол" и "Дух у оклопу"). Апсолутно ми је фасцинантно да један анимирани филм који је ручно цртан од почетка до краја без икаквих компјутерских уплива овако импресивно делује 34 године по настанку. Прича је епска (кажу да је манга још веће лудило, не знам, нисам читао) и није је лако објаснити. Укратко, тридесет година након што је разнесен нуклеарком, Нео Токио је прљав, корумпиран град у коме владају хорде бајкерских банди и одвијају се ко зна какви поверљиви експерименти на људима. После једне мото несреће, клинац члан банде развија телекинетичке моћи и постаје неописиво опасан, усред насиља и побуне у футуристичком метрополису, а чланови његовог тима желе да га ослободе из добро чуваног комплекса, успут откривајући невероватне ствари. Нема се шта много причати, "Акира" је ремек дело сајберпанк дистопије, експлозивни акциони трилер са елементима фантастике и хорора у коме се врхунски сет писови само нижу један за другим, лудница не престаје, а готово је немогуће предвидети у ком ће смеру ићи како време одмиче. Причати о утицају филма на бројне друге медије и на целокупну културу Јапана, па и запада је сулудо, ко пажљиво гледа, може уочити многе ствари на прво гледање. Отомо је радио још филмова и, генерално, он воли да се бави борбом човека против технологије, суперкомпјутера, вештачке интелигенције, тоталитарних држава и слично. Инспирација су му, како је сам признао, понајвише били бунтовнички филмови Новог Холивуда из доба Вијетнама. Има он још добрих радова, али "Акира" остаје тај магнум опус, чисто, непатворено, врхунско мајсторство какво се једном у животу ставља на папир. Читам да му је у плановима и ТВ серија, не знам колико је то паметно, али, ако ништа друго, бар је не ради нико други. Пројекат је његов и тако треба да буде.

20. SAIKAKU ICHIDAI ONNA (The Life of Oharu, 1952) - Kenji Mizoguchi

Кенђи Мизогучи је, као што сам већ писао, доста филмова посветио патњи жена у феудалном Јапану, макар индиректно провлачећи грозан положај у коме су се махом налазиле, па се чак и у оним остварењима где номинално нису главни део приче могу наћи сцене где се скреће пажња шта све морају да трпе и са чиме се све суочавају. Најеклатантнији пример таквог филма, у коме је сагледавање ситуације и њена директна осуда главни део приче, је "Живот Охару". Мизогучи гледаоцима даје жену која срља из једне несреће у другу (све узроковане, као и увек, класним и социјалним разликама и неразумевањем људи око ње), почевши од љубави са слугом лорда после које је прогнана а њему одсечена глава. Потом постаје, не својом кривицом, редом: конкубина лорда, куртизана, служавка, калуђерица, проститутка и шта све не још. Изузетно богат и слојевит филм, једна од највећих мелодрама икад снимљених у Јапану, дужи него већина Мизогучијевих филмова због стрпљивог грађења лика и шире радње. Занимљиво је да пре љубавне афере која јој запечаћује судбину, и Охару гледа са висине на људе нижег статуса. Онда се дешава шта се дешава и буде шта буде, те све оде низбрдо за њу. У Јапану седамнаестог века нису постојали само племићи и сељаци, већ је било и жена, конкубина и проститутки, које не спадају ни у једну од те две категорије. Социјална структура је учинила жене бескласним сексуалним објектима, а "Живот Охару" слика друштво у коме се љубав забрањује или се људи укалупљују у одговарајући сценарио где она не постоји. Злостављана и силована јунакиња не мари за класу и статус и не сналази се у свету који не прашта и који јој одузима све. Поред губитка детета, најважнији је губитак достојанства, али свакако нема бекства нити повратка. Мизогучијеви чувени широки кадрови овде чине чуда, човек слаже кадар и поставља сцену као ретко ко у свету филма. Нестварна Кинујо Танака без претеривања пружа једну од најбољих женских улога на филму икада. Сви су одлични, али ово што је она овде одиграла је за причу. Све оно што у данашњем извитопереном, полуделом и фашизмом политичке коректности прожетом свету жели да се представи као средство борбе за женска права нема ни десетину снаге овог филма. Кенђи Мизогучи је знао у чему је проблем и то се у овом остварењу пластично види.

19. KOKAKU KIDOTAI (Ghost in the Shell, 1995) - Mamoru Oshii

Наслов "Дух у оклопу" потиче од "Духа у машини" Артура Кеслера, с обзиром да се Мамору Ошии у својим делима доста бави филозофијом и смислом живота. Све је почело мангом, наставило се анимеом који је сад већ израстао у франшизу, а не знам да ли ће се икад завршити јер је било и наставака, и играног филма, и сад се већ питам шта ће следеће да извуку из приче. Има и филмова које је умногоме инспирисао овај класик, пре свега мислим на "Матрикс" који је доста сцена узео директно из овог филма. Овај сајберпанк СФ трилер прелепе анимације и изванредне музике говори о полицајки киборгу која са партнером јури мистериозног хакера познатог као "Господар лутака" и успут сазнаје много о себи и свету око себе. Не могу да се начудим колико је све лепше и боље изгледало у анимираним филмовима осамдесетих и деведесетих него сада, и то не мислим због пуке носталгије или чега већ везаног за сопствену старост. Једноставно је филм визуелно беспрекоран, а музика је одлична, као и прича. Увек је занимљива тема очувања људскости у друштву опијеном технологијом и преиспитивање на тему. Ово је требало да буде широко комерцијалан аниме, пошто је први филм истовремено дистрибуиран у Јапану, Великој Британији и Америци, са намером да се приближи тамошњој мејнстрим публици. То се није десило и филм није забележио неки успех, али је касније, преко видео касета и ДВД-ја, постао велики хит, и сада се сасвим заслужено убраја у најбоље анимиране филмове свих времена, не само у жанру научне фантастике. Заправо је један од ретких аниме филмова који има бољу репутацију на западу него у Јапану. Било какви детаљи које бих одавао би залазили у територију спојлера, а то не желим. Искуство гледања овог филма је непоновљиво и не треба га ничим кварити, а универзални проблеми којима се бави га чине пријемчивим свакоме (ко уме да мисли) и поред тога што може деловати доста збуњујуће, поготово на прво гледање. Не дајте да вас то обесхрабри, "Дух у оклопу" је свакако филм који треба видети што пре и размислити о њему.

18. CHIKAMATSU MONOGATARI (The Crucified Lovers, 1954) - Kenji Mizoguchi

Код ремек-дела Кенђија Мизогучија изгледа не може другачије него да емоције буду на апсолутном максимуму. Код многих би то изгледало крајње патетично, овде само растаче гледаоце на ситне делове. У питању је снажна филмска прича заснована на комаду из осамнаестог века. У њој богати штампар оптужује своју жену и свог најбољег радника да су љубавници да би ослободио себи пут до лепе служавке. Оптужени пар бежи из страха од казне, међутим репутација антипатичног газде ће бити уништена и ако се прочује само бекство, а камоли његова лажна оптужба. Стога су и он и пар који бежи у незавидном положају, а, како се да и претпоставити, временом се између бегунаца рађају емоције. Овај феноменални филм говори, као и већина осталих од овог редитеља о системским грешкама у јапанском друштву. Много онога што се дешава је плод несрећних околности, а на снази је репресија и сузбијање љубави и љубазности. У име такозване части и такозване традиције, људи су спремни да почине сваковрсне издаје. Немање новца и стид да се он потражи воде у лаж и превару, а цицијаштво богатих спречава све друге да било како напредују. Ко нема новца од старта је инфериоран, а класни проблем је дубоко уврежен у ДНК јапанског друштва. Неспоразум рађа бол, а животи се упропашћују због догађаја ван контроле упропашћених. Идеализација (само)убиства као часног док се богатима прашта прељуба је врхунац цинизма и Мизогучи не узмиче пред реалним приказом ствари. Још један импресивно снимљен филм са богатим кадровима и неколико изузетних сетова. Глумци су прва лига, од Казуа Хасегаве и Кјоко Кагаве, насловних љубавника, до Еитара Шинда и Еитара Озаве, мајстора и његовог главног службеника. Копање по унутрашњим ранама Јапана са Мизогучијем је увек веома емотивно искуство, и просветљујуће, ма колико било тешко за гледање. Оригинални комад "Распети љубавници" односно "Прича из Чикамацуа" има шта да каже и данас, триста година након што је настао, то довољно говори о вредности овог материјала. Стога могу само топло да га препоручим, уз наду да ћете уживати као што сам и ја.

17. TENGOKU TO JIGOKU (High and Low, 1963) - Akira Kurosawa

Још једно упаривање Мифуне-Накадаи код Куросаве, овај пут у модерном полицијском трилеру, чисто да Император покаже боранији да може све. Просто је за изучавање колико све тече врло лагано и колико ништа није промашено и погрешно у позамашном трајању од скоро два и по сата, напротив, сваки кадар има смисла, што је данас јако тешко видети. Мифуне је богаташ који из искрених пословних побуда жели да преузме фабрику ципела, међутим долази време тешких контемплација када прими позив о отмици детета, и то детета свог шофера које је грешком узето уместо његовог. Магнат може да плати откуп и спаси дете или повуче пословни потез, али ово прво би га коштало позиције у фирми и донекле угрозило будућност његове жене и сина. Предстоји драма која ће се развијати у неочекиваним правцима, са дрогом као интегралним делом приче. Од тешке моралне драме, филм се у другом полувремену неосетно пребацује на терен полицијске истраге са неким истински клаустрофобичним сценама. "Између раја (неба) и пакла" се претвара у један од емоционално најзахтевнијих Куросавиних филмова. Крај је такође моћан и не потпуно без наде, а све се развија природно и органски, без усиљених решења. Помало необично остварење за Акиру Куросаву које изгледа као хичкоковски филм са снажним упливом класне проблематике, али без уобичајених црно-белих раздвајања. Заправо се трилер користи као позадина за истраживање друштвене хијерархије. Планови и једне и друге стране се кваре на неочекиване начине, а конфликти између њих, узроковани социјалним поделама, и избори које ликови праве им надаље обликују животе у оквиру миљеа у ком живе. Утицај Достојевског се прилично примећује, а овај комплексни филм има шта да понуди ма колико пута да се гледа. Мифуне, Накадаи и Кјоко Кагава истински уживају и то се види, али ништа мање не блиста ни остатак глумачке екипе (ту је и још један ветеран, Такаши Шимура). Интересантно да је намера Куросаве била да инспирише веће казне за киднапере, пошто су отмице биле у порасту у то време, а после приказивања је број порастао још више, за шта су људи кривили сам филм. Годину дана пре филма, литерарни предложак Еда Мекбејна преточен је у епизоду серије "87. станица" у којој су богатог индустријалца и његову жену тумачили Чарлс Мекгро и Ненси Реган. Топла препорука и за више од једног гледања, никад се не зна које ћете слојеве открити.

16. ONIBABA (1964) - Kaneto Shindo

Првокласна хорор драма Канета Шинда код нас преведена као "Рупа" смештена је у Јапан 14. века где бесни грађански рат. Свекрва и снајка чији је син/муж у рату убијају самураје који туда лутају и продају њихове ствари да би преживеле, бацајући их у рупу из нашег наслова (Онибаба, колико знам, заправо значи "Демонска вештица"). Проблеми настају када се из рата врати човек који је био саборац сина/мужа и започне сексуалну везу са млађом женом. Старија је љубоморна, а и посао постаје угрожен. Начин на који се прича распетљава, у светлу јапанског фолклора и митологије, чиста је поезија, која успут не укључује подилажење публици. Све креће од атмосфере која се може сећи ножем и квалитетних злослутних наговештаја током целог трајања. Као што и можете претпоставити, нема много крви, али има јако ефектне језе која ће вас добро протрести, чак и ако сте могли да је предвидите. Овде, дакако, не мислим на јефтине џампскерове, него на паметно грађене секвенце које саљевају страву на дубинском нивоу. Шиндо је знао шта ради, а један од његових највећих поштовалаца, Вилијем Фридкин, био је инспирисан маском у овом филму да искористи сличну шминку за демона у "Истеривачу ђавола". Било је много приче како треба класификовати овај филм, и у који жанр и поджанр га уметнути, те о могућим значењима маске. Редитељ је рекао да је хтео да ефекти маске на оне који је носе симболично подсећају на жртве атомске бомбе, а да филм одражава трауматичне ефекте Хирошиме и Нагасакија на послератни Јапан. Шта год да је била намера, успешно је остварена, а чести чланови Шиндових глумачких екипа обавила је одличан посао, а пре свега ту мислим на Нобуко Отову и Џицуко Јошимуру као две жене. Снимање је било изузетно тешко, од краја јуна до краја септембра, али на срећу, све је испало добро и како је редитељ желео. Филм заслужује сваку препоруку и несумњиво је један од најбољих азијских хорора свих времена, а то ваљда довољно говори. Фасцинира одлучност јапанских аутора да не посежу за комерцијалним решењима зарад јефтиних поена код публике, па и критике. Овај филм се сјајно одржао готово шездесет година и мислим да ће и наредних шездесет бити класик, са врло добрим разлогом.

15. TOKYO MONOGATARI (Tokyo Story, 1953) - Yasujiro Ozu

Велики филм у сваком смислу и једно од највећих Озуових ремек-дела није одмах добило поштовање какво заслужује. Прво је сматрано сувише јапанским делом да би се извозило на запад, али је после доживљеног успеха у Лондону крајем педесетих и Њујорку почетком седамдесетих (заслугом Скорсезеа, Кополе и осталих) коначно почело да бива признато како доликује. Прича је заправо била већ позната на западу јер је била основа за одличан, фантастичан филм "Make Way for Tomorrow" Леа Мекерија (1937). "Токијска прича" је подједнако добра, ако не и боља, и приповеда о остарелом пару из провинције који посећују своју децу и схватају да ови немају много времена за њих, продубљујући њихову усамљеност. Најбоље их третира снајка Норико (велика Сецуко Хара, Озуова љубимица), удата за сина који је нестао на Пацифику. Изненадне тешкоће још више погоршавају ситуацију, и родитељи морају да се суоче са одсутношћу деце уз тешке одлуке. Орсон Велс је за оригинални Мекеријев филм рекао да би натерао и камен да заплаче, а слично се може рећи и за Озуову верзију. Он није ни гледао оригинал, али његов сценариста јесте, а филм је дистрибуиран у Америци тек средином шездесетих кад је већ био мртав. Ово је можда и прениско место за овај филм, имајући у виду да га релевантни критичари константно сврставају у врх свих могућих листи. Емоције које производи су непоновљиве и ретко виђене, а ни у једном тренутку не изгледају патетично и романтизовано, све се дешава толико органски и природно да је то тешко описати. За то је најзаслужнији сценариста, Кого Нода, те глумачка екипа коју чине Озуови миљеници Чишу Рју и поменута Сецуко Хара, те Кјоко Кагава, Чиеко Хигашијама, Со Јамамура и други. Јаз између деце и родитеља, убеђен сам, нигде није приказан тако убедљиво као у ова два филма, све функционише изванредно, а могло је лако да се унакази у рукама лошијих редитеља него што су Озу и Мекери. Међутим, чим не постоји потреба да се подилази публици, нема никаквих проблема ако постоји добар сценарио. "Токијску причу" треба гледати макар једном годишње, доказано може да промени живот и угао гледања на ствари, скрећући пажњу на оно најважније у животу, а то је породица. Велико достигнуће у сваком смислу и филм који безусловно обожавам.

14. NINGEN NO JOKEN (The Human Condition, 1959 - 1961) - Masaki Kobayashi

"Људско стање" је изузетна трилогија Масакија Кобајашија (можда и најбоља трилогијска целина у историји филма), заснована на серији од шест романа. Девет и по сати филма о судбини пацифисте Кађија у вртлогу Другог светског рата који поред живе главе покушава да сачува зрно људскости, најпре као један од заповедника логора у Манџурији, где се константно гложи са претпостављенима због мучења и малтретирања кинеских затвореника. Потом га транспортују на фронт и дају му неиздрживе задатке, упркос томе што је одличан стрелац и дисциплинован војник због сумње да је левичар. Решен је да све издржи, пре свега због своје верне жене, али га нељудски третман према слабијим војницима тера да се опет побуни. Већ знатно измењен као личност, у трећем делу Кађи завршава као совјетски ратни заробљеник и губи своје левичарске симпатије кад види понашање совјетских војника и јапанских колаборациониста. Константно изложен подсмеху, мучењу и малтретирању, Кађи покушава да се спасе бекством и осети бољи живот који је једва стигао да омирише. Међутим, у условима руске зиме, то неће бити лако. Права дефиниција епског ратног филма, један од најбољих у жанру свих времена, без сумње, и једна од животних улога великог Тацује (мада све његове улоге које овде помињем могу у ту категорију) чине "Људско стање" незаобилазном трилогијом за сваког правог филмофила. Кад уђете у причу, девет и по сати није ништа, замислите да гледате један филм Беле Тара, цео "Декалог" или филм "Шоа". Прича за незаборав у којој сви глумци до једног бриљирају, препун је легенди јапанске кинематографије, а наравно, треба издвојити Мичијо Аратаму као Кађијеву жену Мичико која се паралелно са њим напатила због његове човечности. Генијално, нема се шта друго рећи, а колики је успех био у Јапану довољно говори и чињеница да се и данас једном годишње одржавају маратонске пројекције од девет и по сати које су увек распродате, а неколико пута им је присуствовао и сам Тацуја Накадаи. Ниједан филмаџија у Јапану није желео ништа да покушава са овим књигама из много разлога (дужина, мрачан тон, прича о јапанским злочинима, осетљива тема о малтретирању Кинеза), међутим Масаки Кобајаши је био толико одлучан да је претио напуштањем студија ако му се снимање не дозволи. На крају је све добро испало и филм је постао хит какав и заслужује, невероватно остварење.

13. JOI-UCHI: HAIRYO TSUMA SHIMATSU (Samurai Rebellion, 1967) - Masaki Kobayashi

Масаки Кобајаши још једном бриљира комбинацијом људске драме и самурајског филма причом у којој је поново спојио вероватно најлегендарније представнике таквих остварења, Тошира Мифунеа и Тацују Накадаија. Тоширо игра остарелог самураја чија породица служи феудалног лорда чији син мора да ожени лордову бившу конкубину којом више није задовољан, мада му је родила и дете. Отац није срећан због тога, али кад се његов син и та жена искрено заволе и добију дете, и његов се живот мења набоље поред унука. Међутим, како обично бива, срећа је кратког века, и после смрти лордовог старијег наследника, она мора да се врати и одгаји своје дете тамо где га је и родила и спреми га за власт. Цела породица се томе противи и матора кајла мора да се спреми за борбу против клана и покуша да стигне до виших инстанци којима ће представити случај, али тај подухват ће бити све само не лак. Филм траје преко два сата, али надам се да је свакоме ко је овакве филмове икад гледао јасно да ниједан кадар није ту узалуд и да је све на свом месту. Тензија се све време веома успешно гради, па су гледаоци, када дође до коначног обрачуна, као на иглама. Велики Тоширо је, што каже Ковач у "До коске", одрадио оно што најбоље зна, и незамисливо је да било ко други буде Исабуро, зрелост и интензитет које он приказује једноставно нису са овога света. Све овде штима готово савршено, од изванредног Хашимотовог сценарија, преко евокативне Јамадине фотографије, до емотивне Такемицуове музике. Као вољена жена и снајка блиста Јоко Цукаса, још једна жива легенда јапанске кинематографије, тако упечатљива у Јоџимбу са истом двојицом глумаца. Тацуја има мању улогу, али сасвим довољну да покаже ко је, као Мифунеов пријатељ против кога је на крају принуђен да се бори. Мора се одати признање и овом филму, а и готово читавој јапанској кинематографији да врло ретко била лагана решења и линију мањег отпора у смислу расплета. Тако је и овде, проживећете све заједно са Исабуром и његовом фамилијом и неће бити лако, али сам сигуран да ћете се на крају осећати боље. Ко није гледао "Побуну самураја", нека пожури, има шта видети.

12. JIGOKUMON (Gate of Hell, 1953) - Teinosuke Kinugasa

"Капија пакла" (по комаду "Кесин муж" чувеног писца Кана Кикучија) је први јапански колор филм приказан и дистрибуиран ван Јапана. Филм је снимљен по окончању америчке окупације, па су по први пут могли да увезу и потребну лабораторијску технологију. Изванредно остварење Теиносукеа Кинугасе има за премису изузетно једноставну причу. Самурај спречава државни удар уз помоћ диверзије коју је креирао заједно са дворском дамом. Током тог подухвата, он постаје опчињен њеном лепотом, па као награду тражи од лорда њену руку. Међутим, испоставља се да је већ удата за члана империјалне страже, а њега ни то не спречава да је јури, постајући све нервознији и заслепљенији кад види њену одлучност да не попусти. Кад се испостави да је спреман да оде јако далеко да би остварио свој циљ, поставља се питање како ће се све завршити. Елегантно спакован у сат и по, овај филм не траћи ниједан кадар, а одличан сценарио и убедљива глума помажу да се прича уверљиво одмота пред нашим очима. Нема неких великих изненађења, али чак и кад постане јасно где ће отићи, филм не губи на жестини из већ наведених разлога, као и лепе фотографије. Позоришно школовани глумац, Казуо Хасегава, пружа улогу изузетног интензитета као злосрећни Морито коме срце зароби жена удата. Мада, треба га разумети, имајући у виду да на овој листи вишеструко помињана пре пар година преминула легенда, Мачико Кио, вероватно никад није била лепша, то заиста говори нешто. Искрено, мало је чудно видети је у боји, али потпуно је разумљива Моритова опсесија њоме. Она заиста дивно игра Кесу (чудно име, морам признати), верну и смерну жену доведену у безизлазну ситуацију и буквално и метафорично притерану уза зид. Треба донети никад тежу одлуку која ће неповратно утицати на неколико живота. Добар је и Исао Јамагата као муж ухваћен у средини. Неко би рекао да је, имајући све у виду, расплет једини могући, па стога и очекиван, али чак и да јесте тако, начин на који вас лагано увлачи и привлачи пажњу гледаоца је јединствен. Нека сте и знали шта ће се десити, није могуће скинути очи са екрана. Такве филмове увек од срца препоручујем, па је тако и са овим остварењем.

11. DAI-BOSATSU TOGE (The Sword of Doom, 1966) - Kihachi Okamoto

"Мач пропасти" Кихачија Окамота мора бити, уз "Демоне" који су ниже на листи, најнихилистичкији јапански филм који сам гледао. Он у фокусу има антихероја Рјуносукеа кога је оживео Тацуја Накадаи, ронина чије одсуство скрупула је на граници невероватног. Крвави пут којим је кренуо у комбинацији са недостатком било каквог саосећања за било кога тера га у комплет лудило и веома је убедљиво приказано то постепено брисање граница, мада се у неким тренуцима питате јесу ли оне за Рјуносукеа икад и постојале. Накадаијеве очи раде пола посла, бездушније су ретко бележене филмском камером, а кад се на то дода његов познати глас, јасно је о каквом се наступу ради. У својој првој сцени, Рјуносуке, који је врхунски мачевалац, убија старог ходочасника кога затиче како се моли за смрт. Ако вам кажем да је то нешто најмилостивије што чини током читавог филма, нема потребе било шта додавати. Ипак, добијамо одговор има ли ичега у њему када почну да га сустижу крвави греси из прошлости. Сјајна је сцена када први пут у животу почне да сумња у сопствену мачевалачку вештину у сусрету са великим Тоширом Мифунеом који му у једном тренутку каже "Мач је душа. Проучавај душу да би схватио мач. Ако је зао ум, зао је и мач". Заиста, тај мач и одводи антијунака на пут пропасти са ког нема повратка, ни физичког ни умног. Накадаи носи читав филм на леђима и због њега све има смисла, чак и када остварење изгледа као серија епизода из живота главног лика без икакве нарочите повезаности ако не рачунамо то што се дешавају њему. Феноменална студија карактера и ретко мрачна атмосфера, иако самурајски филмови генерално често имају ликове који су морално упитни и сумњиви, овде се практично од првог кадра не поставља никакво питање. Све је чисти мрак и немамо другог избора него да се препустимо том путу и пратимо како ће се одвијати и где ће се завршити. Рекао сам да је Тацуја феноменалан и да је главна снага филма, али треба поменути и остале који су помогли да испадне тако добро (уз Мифунеа у малој улози). Ту је велики Јузо Кајама, још једна жива легенда, а лепа Мичијо Аратама му обезбеђује женско друштво. Интересантна је она прича Џима Џармуша који је рекао да му је овај филм помогао да престане да пуши и да га је, док то није учинио, гледао сваки дан. Занимљив рецепт, у сваком случају, можда неком и помогне. За крај још и податак да је филм требало да буде први део трилогије, али због његове насилне природе, закључено је да је то немогуће, па је све остало само на овом наслову, и то је одлично.

10. RASHOMON (1950) - Akira Kurosawa

"Рашомон" ваљда нема ни потребе посебно представљати, у питању је један од филмова који су јапанску кинематографију представили свету, јер је буквално један од првих који је забележио значајнији успех "преко". Освојио је венецијанског Златног лава, као и почасног Оскара, са добрим разлогом. Прича о силовању жене, убиству њеног мужа и крађи бодежа испричана је из угла четворо учесника, али се њихова сећања значајно међусобно разликују. Није лако утврдити праву истину, а ни намера самог Куросаве није била да пружи једну једину истину, већ да се сагледају различите перспективе. Овај филм је крив за постојање тзв. Рашомон ефекта, али треба рећи и то да сви филмови које упоређују са Рашомоном (због различитих верзија истог догађаја) обично имају једну истину која се на крају открије. Самим тим, поређење губи смисао, јер ако имамо потврђену истинитост једне верзије, онда смо одузели могућност различите интерпретације. Било је доста нагађања о скривеном значењу Рашомона, па се ишло и дотле да се помињала атомска бомба и пораз Јапана у Другом светском рату као основа за алегорију. Филм је свакако препун симболизма и може се говорити о бројним могућностима, као и о утицају послератних дешавања на значење, међутим ако се и ради о било каквој ратној метафори, она је морала доћи директно од самог редитеља, с обзиром да је кратка прича на којој је филм заснован написана још 1922. године. Глумци су током снимања живели заједно, као и особље, и формирала се невероватна блискост међу свима њима, што је допринело течнијем снимању. И сами глумци су често прилазили Куросави са питањем шта је права истина, али он је од почетка говорио да је поента филма само истраживање више могућности, а не разоткривање неке специјалне истине. Не знам шта је истина о конкретном значењу "Рашомона", али оно што сигурно знам је да је у питању изванредан филм који треба гледати барем једном годишње. Актери приче су све сами супертешкаши јапанског филма - Мифуне, Шимура, Масајуки Мори, Мачико Кио и други. "Рашомон" се наводи као разлог због ког је Академија установила награду за најбољи страни филм. Ако то није довољан разлог да се пожури са гледањем, не знам шта јесте.

9. ZANGIKU MONOGATARI (The Story of the Last Chrysanthemum, 1939) - Kenji Mizoguchi

Мајсторчина Кенђи Мизогучи је и пре овога снимио пар веома добрих филмова, али се "Прича о последњој хризантеми" (или хризантемама, постоје оба превода) може сматрати његовим првим пунокрвним ремек-делом и најбољим филмом који је урадио пре рата, бар по мени. Његова чувена политика "једна сцена-један дуги кадар" је овде у пуном замаху, читав филм готово да не садржи крупне планове. У питању је прича о усвојеном сину великог глумца, такође глумцу, кога трупа у лице хвали, а иза леђа олајава. Дојиља његовог малог брата је једина искрена према њему, те се њој окреће за подршку и заљубљује се у њу упркос разлици у класи. Мењају град да почну испочетка и жена охрабрује глумца да не одустаје од свог сна. Убрзо, међутим, постаје јасно да неће бити лако и да његов успех може доћи само уз њену огромну жртву. Мизогучи је одувек био познат по томе да страховито саосећа са патњама жене у јапанском друштву кроз своје филмове, па је често био проглашаван феминистичким редитељем, али по мени је погрешно тако га етикетирати, јер су теме којима се бави универзалне. Он осваја гледаоца једноставним сценама пуним нежности и топлине попут једења лубенице двоје љубавника при чему могу да се понашају нормално једно са другим. Жена третира мушкарца као нормалну, обичну особу, а не као сина познатог глумца, а он њој указује пажњу иако је социјално изнад ње. Прелеп приказ односа без фолирања и подела које свему стану на пут. Међутим, радост кратко траје јер класа и друштвени статус одређују све. Ово је један од оних филмова који мењају људе набоље. Сви глумци су невероватни, али оно што пружа глумица и списатељица Какуко Мори у последњим кадровима филма је нешто заиста изузетно. Један од оних филмова за испустити душу где знате да ћете награбусити гледајући га, а то морате да учините јер морате да видите како ће се све одиграти, ликови и прича су вас већ везали. Свака сцена може бити прича за себе, а то у неку руку уистину и јесте. Врхунски филм један кроз један, нема се шта рећи.

8. NOBI (Fires on the Plain, 1959) - Kon Ichikawa

У завршним данима Другог светског рата мали део јапанске војске расут је по филипинској џунгли. Заборављени од своје команде, да не би помрли од глади и да би преживели, принуђени су да се определе за убиство и канибализам. Редов Тамура, човек болестан од туберкулозе кога непрестано сељакају између болнице и чете покушава да преживи у таквим условима не нарушивши принципе којима се води. "Ватре у равници" Кона Ичикаве је један од највећих ратних филмова икада снимљених. Када га погледате, биће вам јасно зашто то кажем и уопште није тешко утврдити истинитост тих речи. Овде нема холивудске формуле и насилне патриотске самогратификације, ово је рат без шминке у свом очају и лудилу које са собом повлачи. Ово су људи на ивици живота и смрти који очајнички покушавају да преживе, а за које у болници нема места јер нису довољно болесни или рањени. Кон Ичикава је желео да истакне борбу у човеку који има избор да не прелази за њега доњу границу људскости или да је пређе и остане жив. Није ни чудо што су и домаћи и међународни критичари на изласку били подељени, једноставно нису могли лако да прогутају такав тон филма и приказано насиље, то је било потпуно ново за њих у то време. Ичикава је лично сведочио ужасу који је узроковала атомска бомба и осетио је потребу да се побуни против ратних ужаса, без обзира што је раније снимао комедије. Студио је одобрио пројекат очекујући акциони филм. Сценарио је написала Нато Вада, жена редитеља, уз дозволу аутора књиге. Глумцима није дозвољено да перу зубе и секу нокте због аутентичности, а доктори су били константно присутни. Тумач главне улоге, фасцинантни Еиђи Фунакоши се два месеца спремао за улогу Тамуре и једног дана колабирао на сету. Кад је Ичикава питао његову жену о чему се ради, она му је одговорила да та два месеца готово ништа није јео. Филм није за слабе стомаке, иако наравно делује прилично питомо у односу на неке данашње филмове кад су сцене насиља у питању. Међутим, аутентичнији је и јачи од свих њих јер ставља гледаоца у средиште драме, да пати заједно са ликовима у филму, пре свега са несрећним Тамуром. Управо је то оно што га уздиже у односу на већину, попут совјетских филмова (Иди и гледај, Уздизање) допушта гледаоцу да се, без отклона и зазора, нађе усред ужаса. Можда нема много акције, али и рат је пре свега и изнад свега једна велика драма.

7. RAN (1985) - Akira Kurosawa

"Ран" је најкасније ремек-дело Акире Куросаве, лабава адаптација Шекспировог "Краља Лира" у коме се заиста јасно види да је достигао пуну ауторску зрелост и готово четрдесетогодишње редитељско искуство долази до пуног изражаја. Није ни чудо када је "Кагемушу" називао "пробом костима за Ран", провевши десет година сликајући сторибордове, и то се једноставно види. Свака сцена је осмишљена са толико пажње да је то просто милина гледати. Император је имао 76 година док је филм сниман и до краја процеса је скоро потпуно изгубио вид. Интересантно је да је Питер О'Тул убеђивао Куросаву да адаптира "Краља Лира" шездесетих, али је он то спонтано учинио тек двадесет година касније, иако му то није била првобитна намера. Прича се већ отприлике зна, оматорели лорд Хидетора се повлачи и дели краљевство између три сина, али искреност најмлађег кошта изгона, а онда је једини који може да спасе оца након што га старији синови издају. Тацуја Накадаи бриљира у главној улози, иако је био пар деценија млађи од свог лика, па је шминкање сваког дана трајало четири сата. Не постоји протраћен кадар у безмало три сата филма, Акира Куросава је сваки кадар пажљиво осмислио, а кад се ради са таквим мајстором, онда нема проблема. Ово је једина његова Оскар номинација за најбољег режисера, а у питању је једини филм те године који није добио номинацију за најбоље остварење, а јесте за најбољу режију. Свака похвала на рачун овог филма је апсолутно оправдана и добро је знати да постоји фасцинантно 4К издање у коме се може уживати како треба. Стари сарадник Акире Куросаве Асаказу Накаи је врхунски директор фотографије и оно што је сликао у 84. години радећи овај (свој последњи) филм је заиста за причу. Шта год још да напишем, не може се дочарати прави квалитет овог остварења, зато пожурите да га одгледате, тако ћете најбоље схватити колико је заправо добар филм у питању. Сваки кадар је промишљен, свака сцена прича за себе, а свака боја феноменално уклопљена у читаву композицију. Може се уживати и на чисто визуелном нивоу без неког посебног праћења радње, што овај филм чини вишеслојним ремек-делом. Један од оних филмова који би увек био на врху било које листе остварења која морате видети пре смрти. Не да морате, него то урадите још данас ако нисте.

6. IKIRU (To Live, 1952) - Akira Kurosawa

Тешко ми је писати о овом филму јер треба оправдати зашто се није пласирао на боље место на листи ако кажем да је у питању апсолутно најхуманистичкији филм свих времена и ултимативни филм са поруком ако таквог има. Ово може деловати као сувише смела изјава само ономе ко филм није гледао. Прича не може бити простија - чиновник Канђи Ватанабе, у тумачењу генијалног Такашија Шимуре, открива да је смртно болестан од рака желуца и да му је преостало мање од годину дана. Његов живот и посао су досадни, мада је као млађи имао полета и елана. Сада обавља досадан посао и, након што је прошао почетну фазу порицања, решава да први пут после двадесет година заиста живи. Не само да живи пуним плућима, већ и да остави нешто значајно иза себе. Јединствен и меланхолично-елегичан филм који је тешко описати једноставним терминима. Најтеже је победити себе и своје устаљене лоше навике, истина се обично схвати кад буде прекасно, али никад није прекасно искрено веровати и залагати се за неки циљ. Не може се не осећати туга након одгледаног филма, али је ово у исто време и један од најокрепљујућијих филмова икада, ако могу тако да га назовем. Без обзира како одлучимо да живимо своје животе, време пролази. Пролазна је и човекова шанса да нешто подари другима, a потрага за смислом живота дуга и компликована. Смисао је често испред нашег носа, а ми га не видимо, заокупљени различитим тривијалностима. Ватанабе је на почетку филма мртав и пре него што је добио лоше вести, а на његовом крају је живљи него што је икад био. Куросава је овај филм са пуним правом сматрао својим најбољим и лако је видети због чега. Одмах ћу рећи да не би било незаслужено и да је овај филм број један на овој листи, јер и нема разлике, све је апсолутно субјективно, али и подложно промени. Такаши Шимура бележи, поред толиких других филмова, улогу каријере јер игра протагонисту као једног од нас (што он и јесте). Плаче, пева и смеје се, уз цео дијапазон емоција. Остали су такође добри, али он носи цео филм на својим леђима. Остварење је добило Сребрног медведа у Берлину и оставило утисак међу многим ствараоцима. Није ни чудо, заиста. Премиса делује варљиво просто и све је у филму директно, а опет је толико сложен, слојевит и танан да је то тешко објаснити. Завршићу овај део текста молећи читаоце да, уколико нису, одмах похитају да погледају овај фантастичан филм. Нећете се покајати, то вам гарантујем (наравно, ако знате шта да очекујете). Коме не заискри у очима при крају у сцени на љуљашци треба да оде до интернисте и кардиолога и провери да се није претворио у Лименог Дрвосечу. 

5. SANSHO DAYU (Sansho the Bailiff, 1954) - Kenji Mizoguchi

У свим својим филмовима, а нарочито оним најбољим, Кенђи Мизогучи слика свет саткан од поплаве емоција. Природна реакција гледаоца је да навија за његове ликове, јер они прођу кроз толике патње и најгоре ситуације које се у том тренутку могу десити. Такав је случај и у овом филму који се бави аристократском породицом која се распада након неправедног изгнања оца у далеку провинцију од стране феудалног лорда. Остатак фамилије креће на далек пут ка њему, међутим, стиже их једна невоља за другом, па су деца продата у робље, а мајка преваром приморана да се бави проституцијом. Кроз њихов случај се приказују многе аномалије јапанског друштва, као и у многим другим Мизогучијевим филмовима. Ово остварење је добило велике похвале и у Јапану и на западу везане за рад камере и течне дуге кадрове. Заиста, сваки кадар у овом филму је као засебна сцена, али за то није заслужан редитељ, већ његов стални сарадник, велики директор фотографије, Казуо Мијагава коме је овај дао одрешене руке. Глумци су, наравно, сви одреда феноменални, у првом плану је велика Кинујо Танака, рођака Масакија Кобајашија, али ни други не заостају. Мизогучи је толико био решен да за улогу Анђу изабере тада младу и талентовану, а сада легендарну Кјоко Кагаву да је, за разлику од оригиналне приче учинио тај лик млађом уместо старијом сестром. Све штима савршено, у питањњу је без икакве сумње један од најдирљивијих филмова свих времена са неколико сцена које је заиста тешко поднети. Мене сцена жртвовања (знаћете о чему говорим кад будете гледали) увек докусури, а има још једва подношљивих момената у емотивном смислу, али нема сумње да сте другачији после гледања овог филма. Нико не може да остане равнодушан, ако јесте, с њим нешто није у реду. Не само један од најбољих јапанских филмова, него међу најбољима уопште.

4. SHURA (Demons, 1971) - Toshio Matsumoto

Изузетан представник такозваног поджанра суровог ђидаигекија, односно филма епохе и, рекао бих, одличан за дупли програм са овде помињаним "Мачем пропасти" Кихачија Окамотоа. Сунце на почетку залази у боји, одајући утисак обрнуте јапанске заставе која симболизује пропаст традиционалних вредности самураја, док се остатак филма дави у црно-белом, константно хватајући мрачну атмосферу, најављујући тон овог остварења. Интензивно је колико и трагично, клаустрофобично је колико и крваво. Површински делује као проста прича о освети, али се ту крије заиста много више. После свог чувеног и у најмању руку екстравагантног филма "Погребна парада ружа", мајстор експерименталног филма Тошио Мацумото се ухватио у коштац са самурајским филмом без уобичајене глорификације ликова и целог тог концепта, мада се мора признати да није први у томе. Многе опасности и субверзивности леже испод наизглед традиционалног површинског слоја овог филма. Жива легенда Кацуо Накамура (Безухи Хоићи из помињаног "Каидана) игра Генгобеа, самураја који треба да се прикључи чувеној четрдесетседморици ронина и освети свога господара. Омета га, међутим, љубав према обичној гејши, која га заузврат издаје и тешко разочарава. Отеран у лудило и заслепљен жељом да се освети, он креће на крвави пут прожет застрашујућом непоколебљивошћу и мржњом у свету у коме Сунце не излази и све је константно обавијено мраком и злослутним сенкама. Заједно са поменутим "Мачем пропасти" у коме хипнотишу празне очи легендарног Тацује Накадаија, ово би могао бити најнихилистичкији јапански филм који сам икад гледао. С обзиром да се свако нечасно дело на крају испоставља беспредметним и узалудним, може се закључити да је свет заиста једно море крви. Истински језиво и прелепо остварење које заслужује далеко више гледалаца (свакако да није у питању непознат филм, али мислим да би морао да буде универзално признатији широм света). Ако сте се питали шта гледати данас, не оклевајте, мислим да га има и на јућубу са енглеским титлом.

3. SHICHININ NO SAMURAI (Seven Samurai, 1954) - Akira Kurosawa

Епски филм на свим замисливим пољима, "Седам самураја" је онај један филм за који би требало да знају сви. Кад се помене Јапан у свету филма, вероватно он први свима падне на памет, и то са добрим разлогом. Јединствен начин снимања акционих сцена је нешто што издваја Куросаву од других, тако да сцене сличне овима пре тога нису виђене. Прича се већ зна - искусни ронин Камбеи прихвата задатак од сиромашних сељана да заштити њих и њихове приносе од надолазећих бандита и регрутује још шесторицу људи да му у томе помогну. Ретко где три и по сата тако пролете као гледајући овај филм који се одвија у правом вестерн маниру, па није ни чудо што је толико пута прерађиван, а понајвише у том руху (најпознатији римејк је, наравно, "Седам величанствених"). Филм је имао доста проблема и снимао се читаву годину. Често описиван као први модерни акциони филм, први је скупио неколико касније уобичајених елемената за акционе филмове у једно остварење. Такође је у питању први филм за који је Куросава користио више камера. Многи га описују као највећи јапански филм свих времена, укључујући и веома познатог историчара јапанског филма Доналда Ричија. Упркос толиком успеху, он на изласку није бележио значајније резултате код јапанских критичара. У међувремену су ране педесете са пуним правом почеле да се сматрају златним добом јапанског филма. Продукција је била тешка и дуга и снимање је прекидано бар два пута због трошкова, али Куросава би сваки пут отишао на пецање, знајући да је сувише новца већ уложено да би студио прекинуо филм. Уместо да се село сними у студију, због аутентичности је изграђен читав сет. Нећу много причати о идејама за филм које су пролазиле учесницима кроз главу, само о томе би могао да се напише читав текст, али рећи ћу да је Акира Куросава, након што се одлучио на причу о седам самураја, написао детаљну позадину сваког лика, од начина говора и карактеристика одеће до омиљене хране, што је било ретко виђено до тада. Велики писац Шинобу Хашимото је могао да их разради на прави начин и настала је историја. "Седам самураја" заиста није само један од најбољих јапанских филмова, већ и један од бољих уопште.

2. SEPPUKU (Hara-Kiri, 1962)

Генијални Масаки Кобајаши је у свом највећем ремек-делу, причи о части и лицемерју, критикујући феудални Јапан заправо критиковао тадашњу јапанску владу, што је у његовим филмовима био чест случај. Ронин Ханширо Цугумо који хоће да изврши ритуални сепуку у палати феудалног лорда слуша причу о претходном самоубиству ронина које се ту одиграло, а затим открива да је повезан са њим, тако доводећи у питање интегритет клана и светих традиција на које се клан позива. Све пршти од необуздане енергије, сценарио је за мене један од најбољих у историји филма, а није ни чудо кад га је писао стари Куросавин знанац, Шинобу Хашимото. Некако истовремено успева да натера гледаоце да осете сваки од 130 минута трајања и да они зачас пролете. То се догађа управо због сценарија који тера публику да активно учествује и склапа делиће слагалице. Ми у првој половини филма не знамо готово ништа о главном јунаку, зато треба добро упијати све што се догађа да би нам се указало све што је потребно да ову велику причу разумемо. Не зато што је нарочито комплексна, него зато што третира публику са поштовањем и не црта јој све бескрајном експозицијом и крутим дијалозима. Тацуја Накадаи, жива легенда јапанског филма и позоришта сија као стари ратник који је дошао по смрт, али и по правду. Није ни чудо што му је ово омиљена улога од свих. Блистају и друге две живе легенде, Акира Ишихама, као злосрећни Мотоме, са којим се клан окрутно поиграо под маском традиције и светих обичаја, и Шима Ивашита, као Михо, ћерка главног јунака. И чланови клана тумаче своје улоге веома умешно, једноставно, све тече као по лоју. Филм је добио награду жирија у Кану, а осим неких очигледних и очекиваних гафова (на пример да рука видљиво стане пре ударца мачем по врату у сцени сепукуа, што је и потпуно нормално, због коришћења правих мачева), режија је једноставно перфектна. Сада је то лако избећи, јер се прави мачеви већ одавно не користе, али ниједан нови филм не може прићи овом ни по чему. "Харакири" је прави доказ оне сада већ излизане реченице "Не снимају их као некада". Никад и неће, али остаје нам ово шездесет година старо остварење да покаже како се то ради. Једноставно прича за сва времена. Метафора са оклопом на почетку и на крају је мајсторски начин да се у две слике саопшти порука. Овај филм је све оно што један велики филм и треба да буде, а можда и више од тога.

1. UGETSU MONOGATARI (Ugetsu, 1953) - Kenji Mizoguchi

Заснован на комбинацији две приче Уеде Акинарија, "Угецу" (Прича о месечини и киши) је још један филм који је тешко описати на конвенционалан начин. У питању је драма-фантазија о двојици људи усред рата у периоду Сенгоку, прожетом константним немирима и сукобима од којих један машта о профиту од продаје своје грнчарије, а други жели да постане самурај, наравно, немајући обзира према њиховим женама. Мизогучи овде изузетно паметно надграђује уобичајени наратив о злопаћењу жена (тај део је усавршио у филму "Живот Охару") и приповеда комплекснију причу. "Угецу" је као заводљива ноћна мора која се протеже и на други свет. Ратно профитерство и етика, издаја, капитализам, љубав, све се може наћи у овом филму и слика није охрабрујућа. Себичност која се рађа из похлепе и рат који мења људе. За новац се све ризикује у свету у коме доминирају сиромаштво и смрт. Радости које доноси новац су пролазне, а све се добија по цену патње других (пре свега сопствене жене). Оно што човек има, узео је од других, мртви постају безвредни, а у потрази за богатством се напушта породица. У таква времена не мирују ни духови, а прошлост нема смисла славити, јер су обични људи почашћени пуким преживљавањем. "Угецу" је чиста емоција, наизменично ужас, бол и радост, мада је радост горка кад се сагледа читава слика. Елеганција којом одишу бајковити кадрови у овом мору магле и усамљености је непоновљива. Ово је уметност за сва времена и није чудо што су, између осталих, Мартин Скорсезе и Андреј Тарковски били одушевљени овим филмом, чак се његов утицај на неке њихове радове може јасно видети. О глуми нема потребе ни говорити, филм је препун легенди јапанске кинематографије које су у свом најбољем издању. Можда се све промени сутра, али "Угецу" је тренутни ичи-бан кад је ова листа у питању. Молим вас, одмах га погледајте уколико нисте. Ако волите естетику овог режисера и знате шта да очекујете, ово ће вам бити празник за очи. Ако не, погледајте га отвореног ума и уживајте, сигуран сам да нећете остати равнодушни. У питању је филм који много нуди у визуелном плану јер је гледати га заиста незаборавно искуство, а још је боље што не црта превише, пуштајући публику да сама закључи многе ствари. У чуду сам шта све пружа гледаоцима у 95 минута.

                                                                       ***

Не знам шта бих друго рекао осим да још једном кажем да је рангирање крајње дискутабилно и да сам чак у ходу мењао поједине ствари. Можда ћу се већ сутра предомислити око редоследа, али за сада је овако, а ако ништа друго, сигуран сам да већина ових филмова заслужује да се нађе на листи. Што се тиче поретка, стоји да је доста тога подложно критици, а вероватно сам и неки наслов заборавио, као што ми се увек и дешава. Ипак, надам се и очекујем да, ако неко успе и накани се да ово прочита до краја а није баш упознат са насловима, крене у истраживање и то би ми била највећа награда. Пише доста о томе шта су важни елементи и чиме се аутори махом баве, зна се који су главни режисери, писци и глумци, те верним читаоцима само преостаје да уроне у тај свет. А у питању је чудан и бизаран, али изузетан и фасцинантан свет. Хвала на читању и до неког следећег текста, или да кажем, свакоме ко је успео да издржи - домо аригато!