недеља, 22. септембар 2013.

Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974)

Други наслов: Traigan me la cabeza de Alfredo Garcia
Режија: Сем Пекинпо
Сценарио: Сем Пекинпо, Гордон Досон, по причи редитеља и Френка Ковалског
Улоге: Ворен Оутс, Исела Вега, Роберт Вебер, Гиг Јанг, Емилио Фернандез, Хелмут Дантин,
Крис Кристоферсон

Донесите ми главу А. Гарсије
Имам овај филм већ дуже време и кад сам га извукао пребирајући по дисковима, питао сам се шта ме је спречавало да га раније одгледам. Одговор се брзо наметнуо. Снимак је благо речено јадни ВХС рип са покојне ТВ Политике, али се овај пут нисам дао обесхрабрити. Ценим редитељев рад и баш ме је интересовало шта је спремио у последњем вестерну који је снимио, тим пре што сам прочитао разне занимљиве ствари, на пример да га неки критичари сврставају међу најгоре филмове икад снимљене, док га рецимо Еберт (који се сматра једним од релевантнијих) назива ремек-делом. Не знајући шта тачно да очекујем, погледао сам филм и понео доста утисака. Трудићу се да их ваљано изложим.

Прича креће тако што се женско дете једног пребогатог земљопоседника мало занело у игри са згодним мангупчићем који јој је нешто оставио за успомену. Таја заузврат хоће главу несуђеног зета и нуди милионче за њу. Вест стиже до пијанисте и бармена који једва саставља крај са крајем, а успут сазнаје и нешто што други не знају. Фрајер је већ умро, па он само треба да га откопа, узме главу, покупи паре и почне нови живот са лепом мексичком проститутком. Али...
Пекинпо је сигурно био најплодоноснији амерички режисер у периоду од краја шездесетих до половине наредне декаде. Редефинисао је насиље на филму у својим ремек-делима "Дивља хорда", "Пси од сламе" и "Бекство". У јеку свега тога, стиже нам изразито мрачан и бизаран филм, пола вестерн, пола роуд муви, о прилици једног човека да промени живот набоље (бар он тако мисли), и цени коју мора за то да плати. Пут је испуњен алкохолом и несрећом. Није нешто посебно нова та прича о суноврату човека на трновитом путу до обећаног мира, али је овде изузетно реализована. Глума Ворена Оутса, са којим је Пекинпо већ радио, је заиста врхунска и он мајсторски носи филм на плећима, његов Бени је антихерој који губи све, и гледалац заиста саосећа са њим. Прави tough to the bone кривицом оптерећени осветник који неминовно иде у пропаст. Силазак у лудило и спровођење освете је одрађен баш у Пекинповском маниру. Исела Вега је добро одрадила свој део, који се углавном састојао од певушења и спорадичног показивања атрибута, а од познатијих глумаца појављује се Гиг Јанг, који се у једној сцени лажно представља као Фред Си Добс (омаж "Благу Сијера Мадре" Џона Хјустона, филму са сличном тематиком), као и Крис Кристоферсон у улози једног од бајкера који би да приупитају за здравље Елиту, коју глуми Исела Вега.
Моја жена лепо свира
Пекинпо је мајстор свог заната, што показује у креирању напетости у кључним сценама, а она најкључнија, на гробљу, је заиста језива и врло је уверљиво представљена. По неким изворима, требало је да та сцена укључи и вођење љубави Бенија са Елитом пошто се он пробуди после ударца, да би његово касније стање ума имало још више смисла, али тај део је исечен из финалног производа. Живо ме занима како би цензура и критика гледале на то. Било како било, од тог момента Оутсов Бени више није исти и никад више неће имати мира, чак ни када дође надомак онога за чим је толико трагао, не може да буде срећан ни задовољан. Треба поменути и фантастичну сцену на крају филма у којој се окрутни "падрон" радује крштењу свога унука док добија главу човека који му га је подарио. Могуће је повући извесне паралеле са "Кумом", али осим у крштењу као сетингу, нема никаквих других сличности. Музика је прожета мексичким мотивима и уклапа се у амбијент.
Врло је јасно да ово није филм за свакога. Ово није обичан "поход на лаку лову" филм. Ово је изузетно бруталан и застрашујућ филм, не толико због насиља које приказује (мада, има и тога, сетите се песнице у главу курви у бару), већ због менталног аспекта главног јунака и потпуног безнађа са којим се суочава. Ту су и бриљантни црнохуморни моменти у којима Бени и Ал "разговарају", што додаје на бизарности. Пекинпо је рекао да је ово једини његов филм који је завршен онако како је хтео, без ичијег петљања. Не знам је ли то разлог што је по изласку сматран очајним, тек, култни статус који данас има стекао је доста касније.
Проширење "шит листе"
И поред значајног броја лешева (који крећу у другој половини, како рекосмо, од фамозне сцене на гробљу), стотинак минута филма не пролази у fast and furious роштиљању. Ритам је какав треба да буде да би донео оно што овај филм краси - изванредно безнадежну атмосферу, перфектну режију и спознају да ће амерички сан за главног јунака остати само сан, како обично и бива.

Оно што је мени био нешто лошији сегмент је прилично слаба карактеризација, некако нисам могао да се отмем утиску да би можда могли још нешто да знамо о одређеним ликовима, те ипак малчице збрзанији крај него што се можда очекивало, уз Бенијево бесомучно понављање "How much was it worth". Радња ми је некако ишла превише линеарно у том другом делу. Јесам ли само ја у подсвести повезао крај са филмом "Буч Касиди и Санденс Кид"? Такође, мислим да је сценарио мало недоречен у неким деловима, али то опет има везе са оним да су неки ликови доста безлични.
Све у свему, ја критичар нисам, али сам сигуран да они који су овај филм прогласили једним од најгорих икад немају везе са животом. Ово је пре свега прилично потцењен филм и поред лојалне фан базе коју има. И поред ситних мана које сам навео, и поред чињенице да ово није "Дивља хорда", нити "Пси од сламе", ово ЈЕСТЕ винтиџ Пекинпо, што са историјског, што са аспекта елемената које садржи - мрака, безнађа, бруталности, мизогиније и осталог што воле млади. Као такав, и те како заслужује шансу.

Шпица и наслов
Обавезна лектира за све обожаваоце вестерн жанра, самог редитеља или Ворена Оутса. Филм који је, као и већина његовог опуса, изазвао доста контроверзи, али сама чињеница да тридесет осам година од изласка ужива култни статус треба да буде довољна за додавање на листу одгледаних филмова. Поготово ако се има у виду да су седамдесете врло вероватно најпродуктивнија декада у историји филмског стваралаштва.

ОЦЕНА: 4 

Нема коментара:

Постави коментар