четвртак, 2. октобар 2014.

Топ 10 - Били Вајлдер

Што каже Зока Брунцлик, "када би ме питали" имам ли нешто заједничко са великим Ингмаром Бергманом, одговор би био потврдан. Имамо заједничког омиљеног холивудског редитеља, Билија Вајлдера. Већ сам у много ранијих текстова довољно наклапао о томе колико је прављење било каквих листа било чега најбољег и најгорег незахвалан посао, па нећу више о томе. Имам заиста доста фаворита међу класичним режисерима, али ако бих морао да кажем ко је број један, то би сигурно био он - цинични и дуговечни аустријски Јеврејин, чији је холивудски биланс 25 дугометражних филмова за готово четрдесет година рада, плус један документарац о Другом светском рату и један филм снимљен у Француској пре Холивуда. 

Један од разлога што увек уживам у његовим филмовима, чак и кад не спадају у cream of the crop, је сјајан сценарио који пословично имају, а оно што се мора посебно нагласити је да је он увек учествовао у писању, што код режисера посебно ценим. После доласка у Холивуд, постао је партнер са Чарлсом Брекетом, и пре него што је почео да режира своје филмове, написали су неке одличне сценарије (између осталих, за филмове "Ninotchka", "Arise, My Love", "Ball of Fire", "Hold Back the Dawn"), а касније наставили да сарађују и на Вајлдеровим пројектима. У другом делу каријере, удружио се са Ај Еј Ел Дајмондом и такође постигао сјајне резултате. Текстови Вајлдерових филмова обилују интелигентним хумором, било да је у питању урнебесна комедија, романтична драмедија, љута сатира, или ратни филм. Одликује га такође изузетна жанровска разноврсност, истакао се у комедији, тешкој драми, ратном филму, као и у два врхунска ноар-трилера. Пре него што почнем о конкретним филмовима, ево неколико занимљивости и цитата по којима је познат овај великан:

- Омиљени глумац му је био Џек Лемон кога је режирао у седам филмова. Глумци које је још режирао више од једанпут су између осталих Реј Миланд, Фред Мекмареј, Вилијем Холден, Реј Волстон и Мерилин Монро.
- Колекционар модерне уметности.
- После повлачења раних осамдесетих, размишљао је да режира само још један филм, и то "Шиндлерову листу", која би била његов најличнији филм, јер је изгубио велики део најуже породице у Другом светском рату. Ипак, сматрао је да је престар и на крају убедио Спилберга да се он прихвати посла (мада је у једном тренутку тражио да он преузме, што је Спилберг одбио). Писац књиге "Разговори са Вајлдером", режисер Камерон Кроу, преклињао га је, заједно са Томом Крузом, да се појави у "Џерију Мегвајеру". Овај је то лагано одбио.
- Једном приликом рекао Билију Боб Торнтону да је преружан за глумца, и да би требало да напише сценарио за себе, у коме ће искористити те своје лоше црте лица. Били Боб је затим освојио Оскара за сценарио (у питању је филм Sling Blade).
- Пошто му је породица стално путовала, скоро никад није налазио пријатеље међу вршњацима, и био је под константним притиском и као странац и као Јеврејин. Сматра се да је још у раној младости стекао тај саркастични поглед на свет и живот који ће његови ликови обилато експлоатисати у филмовима.
- Четрнаест различитих глумаца је номиновано за Оскара за улоге у његовим филмовима. Троје је победило - Реј Миланд, Вилијем Холден и Волтер Матау.
- Један од само седам режисера у историји који је за исти филм освојио Оскара за најбољи филм, режију и сценарио.
- Билијев омиљени филм је био "Bronenosets Potemkin" (1925).
Наравно, листа је потпуно субјективна и подложна промени. Најтеже ми је било да се одлучим између другог и трећег места.

10. THE FORTUNE COOKIE (1966)


Хари Хинкл, камерман Си-Би-Еса, повређен је на фудбалској утакмици кад је на њега случајно налетео један од габаритнијих бекова. Иако је само угруван, док је у болници, у посету му долази његов зет, класично манипулаторско адвокатско ђубре и лажовчина, који, и поред протеста, успева да га убеди да за милионче очепи телевизију, Кливленд Браунсе и ко зна кога још не. Шмокљан Хари пристаје на игру пошто се бивша жена распитује за њега, јер види повреду као шансу да је врати, али истовремено размишља да одустане од свега, јер види да грижа савести фудбалеру уништава живот.
 Овај филм је значајан за историју Холивуда јер представља прво упаривање двојице глумаца који ће у будућности чинити један од дуговечнијих холивудских комичарских тандема (заједно снимили 10 филмова). Лемон је препоручио Матауа за улогу пошто га је видео у позоришту (у конкуренцији били Френк Синатра и Џеки Глисон), и није погрешио. Њих двојица су савршени за овакве профиле - један самосажаљив, неуротичан и слаб, а као такав савршена мета за манипулацију од стране овог другог, који је превејан, љигав, брзо мисли и много лаже (нешто слично ће овај двојац демонстрирати и коју годину касније у сјајној комедији "The Odd Couple"). Сценарио је наравно највећа снага овог филма, јер не постоји режисер, нити писац у Холивуду, који је знао тако да измеша комедију са патосом као Били Вајлдер (овде у пару са И.А.Л. Дајмондом, као и доста пута пре тога). Доста комедије је овде базирано на америчком правном систему, који је поприлично карактеристичан (та пракса "тужи некога са дубоким џеповима и обогати се" доноси доста адвоката, а велика је вероватноћа да је доста њих преварантски настројено као Матауов лик Вили Гингрич), а и сам Вајлдер је већ имао искуства у писању о преварама везаним за осигурање, као што ће се у наставку видети. Оба глумца су на висини задатка, но ипак, овде је Матау упечатљивији, јер има далеко више смешних реченица, а начин на који их изговара и његов комичарски тајминг су просто беспрекорни, те није ни чудо што је покупио Оскара за мушку споредну улогу. Ниво његовог професионализма се огледа у чињеници да је негде на пола снимања доживео срчани удар, у процесу опоравка изгубио 15 килограма (што у каснијим деловима филма прикрива носећи капут) и вратио се после неколико недеља, подједнако оран за рад и подједнако смешан. У целој овој поставци, драма и моралне дилеме су ефектно постављени на корак од фарсе и комедије гега, и због тога филм тако успешно функционише, без обзира што су крајњи исходи ипак малчице предвидиви. Друга ствар која се мора поменути је избор Рона Рича, врло мало познатог црног глумца, за улогу Бум Бум Џексона, фудбалера кога изједа кривица. Док се са једне стране његов лик чини благо искарикираним, јер је једноставно предобар, са друге је стварање лика чија раса не представља никакав проблем за двојицу јунака био потез који је захтевао огроман пар кохонеса, без обзира што су у питању већ шездесете године прошлога века. Црно-бела фотографија такође доноси квалитет, а и поред тога што ово остварење не спада баш у сам врх његовог стваралаштва (могло је да буде и малчице краће), Вајлдер показује да још увек има способност креирања вишеслојних и богато осликаних ликова.

9. THE FRONT PAGE (1974)


Главни репортер чикашког таблоида, Хилди Џонсон, жели да напусти посао због женидбе, али његов дволични уредник жели да га у томе спречи, поготово јер је осуђеник на смрт управо побегао из затвора и потребно је написати причу.
Вероватно сам у мањини кад кажем да је ова верзија барем подједнако добра, ако не и боља, од познатог и признатог филма "Његова девојка Петко" са Керијем Грантом и Розалинд Расел, иако је и то заправо римејк познатог позоришног комада (прва филмска верзија снимљена 1931). Дакако, Вајлдер се ослања на опробани рецепт - добро познату хемију између двојице глумаца, која и овде функционише савршено (иако кола прича да се њих двојица током снимања нису слагали ни међусобно, а ни са редитељем), па тако Матау још једном блиста као окрутни и цинични егоманијак, који би учинио и немогуће да задржи свог најбољег репортера, а Лемон бриљира као будући младожења, одлучан да се ослободи утицаја свог шефа тиранина (мада, дубоко у себи зна да жели да остане у послу, и непогрешиви инстинкт му говори да ће ово бити прича века), а истовремено жели да удовољи и својој девојци, коју сигурно тумачи млада и још увек слабо афирмисана Сузан Сарандон. Она солидно дочарава неуротичну будућу младу, чији је један поглед довољан да знамо шта мисли о послу свога вереника, а нарочито о његовом шефу. Ту су још и Винсент Гардинија, пресмешни Остин Пендлтон као осуђеник на смрт, чија је једина кривица што је колачиће судбине пунио левичарским порукама, као и Керол Барнет, врсна комичарка, у улози проститутке која му помаже. Тешко ми је да схватим огромну количину пљувачине по овом филму, највише од стране критичара (чак и Били Вајлдер је касније рекао да је филм тешка глупост, а Керол Барнет се једном приликом извинила путницима у авиону којим је летела што су морали да гледају тај филм у току путовања), али можда је то што је био мало преблизу истини за своје добро. Приказује новинаре Чикага двадесетих као гомилу циничних себичњака, којима није важно ништа сем приче на којој раде, и који у слободно време пију, играју покер и исмевају курве, политичаре као корумпиране свиње који само брину за гласове које ће добити (мислим да није случајно што је све ово снимљено у доба Вотергејта). Свакако, међу ликовима има карикатура, има претеривања, а ту је и значајан недостатак у односу на "Петка" - немогућност ослањања на сексуалну хемију између двоје протагониста. Модернизација класика носи са собом врлине и мане, али је свакако не треба отписати као нешто безвредно, поготово ако је иза камере мајстор попут Вајлдера.

8. ONE, TWO, THREE (1961)


Мекнамари, човеку који ради за Кока-колу у западном Берлину поверена је на старање либерална, седамнаестогодишња ћерка његовог непосредног руководиоца, која је на путу по Европи. Шта ће се десити када се сазна да се она тајно удала за источног Немца, који је уз то комунистички гласноговорник?
За великог глумца Џејмса Кегнија, снимање овог филма је било тако лоше искуство да се на две деценије потпуно повукао са сцене (потом снимио још само "Регтајм" Милоша Формана и још један ТВ филм). Не знам тачно зашто је то тако (тачније, знам делимично, и дотаћи ћу се тога нешто касније), али мени је овај филм само још један доказ да је Кегни могао да игра све - познат је по улогама тврдих гангстера, ни лаке комедије му нису биле стране, за мјузикл је добио Оскара, али овде је практично сам на плећима изнео једну од најбољих сатира на Хладни рат (тачније најбољу уз Кјубриковог "Др Стрејнџлава"). Иако већ у седмој деценији живота, Џими без проблема испуцава муњевите реплике на тако познат начин у улози амбициозног, предузимљивог, а када затреба и превртљивог кокаколичара, који јури унапређење, али се нађе у небраном грожђу кад му се испречи непланирана свадба. Изузетно паметан сценарио који подједнако успешно извргава руглу и капитализам и комунизам (са све напаљеним Русима усред целе приче), те комбинује комедију ситуације са комедијом гега. То је савршено окружење за Кегнија, који заиста изгледа као да ужива док намешта хапшење брбљивом комунисти (Хорст Бухолц, по мени једина слаба карика у филму, због превише преглумљавања и карикирања, те труда да буде султан уместо султана, да украде Џимију шоу), те да поништи његов брак са ћерком капиталисте, све до тренутка кад сазнаје да је она "швангер". У тренутку када то сазнаје, Џими застење "Мајко Божја, зар je ово Риков крај?" (омаж вероватно првом гангстерском филму "Мали Цезар" (1931), а у једној сцени Бухолцов лик га толико нервира да жели да му тресне грејпфрут у лице (омаж првом Кегнијевом гангстерском филму "Државни непријатељ" (1931), у коме он то заиста и ради својој девојци). Вероватно и јесте уживао, јер је касније за своју аутобиографију рекао да је то једини глумац са којим није волео да ради и да је било неколико ситуација у којима би му радо испрашио дупе да није било Билија Вајлдера да га исправи. Адекватна подршка су били Арлин Френсис, као иронична, али трпељива супруга (неколико пута ословљава Кегнија са "мој Фиреру"), Памела Тифин, чији је лик искарикиран, али је то неопходно за овакву концепцију, Ханс Лотар у улози Шлемера, Мекнамариног повереника, који ће морати да учини много тога што му не спада у опис посла да би план успео, као и Лизелот Лило Пулвер, у улози секретарице (профил сличан Нади Војиновић у "Тесној кожи"). Музика се такође сјајно уклапа. Вајлдер и Кегни се нису увек слагали, али су били довољно професионални да превазиђу креативне разлике у корист крајњег исхода. По мени је он фантастичан, с тим што мислим да би био још бољи да је улога Ота била комичнија и да ју је тумачио бољи глумац, а то је мишљење и Џека Лемона. Но, прихватање улоге анти-америчког комунисте у то време би било пословно самоубиство за било ког холивудског глумца. Свеједно, филм је по мени и те како вредан пажње, те га препоручујем љубитељима брзе размене, добре сатире и Џејмса Кегнија.

7. STALAG 17 (1953)


Када пред Божић 1944. године, два Американца погину при покушају бекства из немачког логора, постаје јасно да је међу заробљеницима кртица која ради за Немце. Делује очигледно и ко је то - Џеј Џеј Сефтон, који је навукао на себе гнев осталих због отвореног мешетарења и трговања са Немцима у замену за одређене привилегије. Иако он пориче кривицу, тензије расту и стеже се обруч око њега. Постаје јасно да ће морати сам да открије цинкароша ако жели мирно да дочека крај рата као што је планирао. Али, то није лако урадити.
Овај филм је још један пример оригиналности и генијалности Билија Вајлдера, усудио се да буде другачији, и то му је донело велики успех. Како? Тако што је за главног протагонисту ратног филма (или драмедије смештене у ратно време, како вам драже) узео лика који је сува дефиниција анти-хероја у класичном филму (поред још неколико ликова Боба Мичама и рецимо Кирка Дагласа), наспрам нациста који су му у стварном животу побили скоро целу фамилију. Друго, човек мора да се диви Вајлдеру кад је у питању визија везана за његове глумце и ликове. Испрва је писао улогу за Чарлтона Хестона, али како је лик Сефтона временом постајао све циничнији, одлучио је да искористи Била Холдена, чију је каријеру на неки начин оживео улогом у "Булевару сумрака" три године раније. Холдену се лик није допао, јер је превише себичан и по његовом мишљењу љигав, те је инсистирао да га Вајлдер мало профини, што је овај стално одбијао, те је на крају глумац и одбио улогу. Студио га је ипак приморао да је игра и стигао је резултат у виду Оскара за главну мушку улогу (који додуше вероватно има и мало везе са тим да су се сјајни Берт Ланкастер и Монтгомери Клифт "поништили" у филму "Одавде до вечности", али свеједно, Холден је био фантастичан). Опет је квалитетан сценарио крив за велики број различитих добро профилисаних ликова, од оних крајње језивих, до оних других који су ту да обезбеде црни хумор (којим је филм прожет) и сатиру. Посебне похвале иду чувеном режисеру Оту Премингеру, који се овде опробао и као глумац, у улози заповедника логора (иако је у стварном животу био Јеврејин, слично Ериху фон Штрохајму у филму "Велика илузија"). Оваква врста хумора дефинитивно не лежи свима, те се филм највише критикује због тога, међутим, Вајлдер, одувек познат по бритком перу, није хтео да одступи ни за педаљ, због отвореног презира према нацистима, знате већ због чега. Признаћу да мало и претерује у томе (неке ствари овде изговорене на рачун Хитлера немачки војник никад не би себи допустио), али то је његов стил. Штавише, када су продуценти тражили да чувари логора буду Пољаци, а не Немци (због потенцијално већег успеха на немачком тржишту, које је већ тад било важно за Холивуд), Вајлдер је побеснео и тражио извињење. Када га није добио, није продужио уговор са студиом, иако је филм био његов (режисеров) највећи комерцијални успех до тада. Реално, ретко који редитељ би успео да извуче такав жанровски хибрид (трилер-драма смештена у ратно окружење, пуна црног хумора и сатире) осим правог мајстора, а то Били Вајлдер свакако јесте.

6. SOME LIKE IT HOT (1959)


Два музичара без среће су случајни сведоци масакра на Дан Св. Валентина. Да би се склонили од гангстера, морају да нађу посао ван града, а једина прилика која се указује је посао у женском бенду који креће на Флориду, те њих двојица крећу тамо, у нади да ће уживати у женском друштву и избећи опасност. Проблеми настају када се обојица загледају у певачицу, једног спопадне матори милионер који не прихвата не као одговор, а гангстери који их јуре долазе на Флориду на састанак са осталим главешинама.
Педесет пет година после снимања, "Неки то воле вруће" је и даље у врху свих листи најбољих комедија свих времена, и то са добрим разлогом. Пре свега, у питању је истински смешан филм, без усиљеног хумора а ла Бен Стилер и слични нуспродукти. Хумор налази основу у фантастичном сценарију, те све пршти од духовитих ситуација и реплика, где су и најобичније ситуације подлога за искрен смех - од вадичепа и једноногог џокеја, преко бекства од гангстера и играња танга, до легендарног завршетка и једне од најпознатијих последњих реченица у историји филма. Џек Лемон демонстрира зашто је један од највећих комичара икада, човек има непогрешив тајминг и сјајан ритам за комедију, увек испоручи праву ствар у право време. Тони Кертис је адекватна подршка, мада ми се није свидео у оном делу где пародира Керија Гранта глумећи милионера, али сценарио је једноставно предобар да би због тога патио квалитет филма. Ма колико Мерилин Монро успоравала продукцију, каснила и заборављала свој текст, дала је свој печат и показала квалитет у улози Шугар Кејн Ковалчик, певачице која воли да пије и има прошлост пуну неперспективних мушкараца. Види се зашто је била толика звезда, и поред тога што је у тада била приметно крупнија (то је било због трудноће, један од многобројних побачаја у њеном животу). Били Вајлдер је једном приликом рекао "Моја тетка Мили би увек дошла на снимање на време, никад не би заборавила текст и све би радила по пропису. Али, нико не би платио да гледа њу". Ово је сигурно Мерилинкина најбоља улога, уз "Аутобуску станицу". Џо Браун је сјајан у улози Озгуда, а Џорџ Рафт савршено пародира све гангстере које је глумио у улози "Камашне" Коломба, а одлично је послужио и као учитељ танга за сцену између Лемона и Брауна. Овај филм је од почетка до краја дефиниција појма "урнебесна комедија" и заиста је уживање гледати га. Овакве уистину више не снимају. Иако је филм прилично дуг (два сата је за чисту комедију озбиљно трајање), нећете их ни осетити.

5. THE LOST WEEKEND (1945)


Писац у блокади и алкохоличар са подужим стажом, Дон Бирнам, не пије већ десетак дана и делује да је прегрмео најгоре, међутим, када ескивира викенд у природи са братом и девојком, нагони га притискају све јаче. Док креће са четвородневним константним опијањем, кроз флешбекове видимо његову прошлост, почетак проблема и све што му је у животу због флаше пошло наопако. Али, изгледа као да ће овај пут бити последњи - на један или други начин.
Већ сам говорио о томе да се Вајлдер није либио да буде другачији у тематском приступу, па је тако и овом приликом - ово је први холивудски филм који се без увијања и на брутално реалистичан начин ухватио у коштац са ужасима алкохолизма и кроз ову фантастичну адаптацију литерарног предлошка Чарлса Џексона разбио многе табуе на ту тему, јер су сви дотадашњи наслови алкохолизам третирали као нешто комично и смешно. Филм замало да не буде ни дистрибуиран, јер није најбоље прошао код публике на тест пројекцијама, а било је и разних лобистичких група које су хтеле да филм не изађе, јер би наводно само охрабрио људе да пију.  Поред тога, индустрија алкохола је малтретирала студио да не би издао филм, чак су нудили пет милиона главешинама (Били Вајлдер је касније рекао да би прихватио тај новац да су га њему понудили). На крају су пуштене ограничене пројекције и тек после универзалне хвале којом је филм обасипан, укључено је шире тржиште. Остало је историја, филм је освојио четири Оскара, и то за филм, режију, сценарио и главног глумца. Били Вајлдер је по завршеном послу предвидео да ће Реј Миланд лагано покупити награду што се и десило, сасвим заслужено. Глумац, познат по комедијама, ускочио је у улогу пошто су је пропустили између осталог Кери Грант и Хозе Ферер, и заиста постао лик који тумачи. Гледамо га огорченог, депресивног и упропашћеног како се вуче од бара до бара, покушавајући да дође до новца да би хранио своју болесну навику - слушамо га како цитира Шекспира по баровима, док је у дубини испуњен самопрезиром и дубоким очајем, као да је флаша једино бекство од мизерне реалности. Ипак, за разлику од многих, он није сам, има брата и напаћену девојку, који покушавају да га извуку на све могуће начине, с тим што је овај пут изгледа касно. Овај филм је изузетно емотивно искуство, постоје сцене које ће вам се урезати у памћење због свог мрачног реализма, нарочито сцена у болници (велики композитор Миклош Рожа први пут употребио теремин у саундтреку холивудског филма - његово завијање у сцени ноћне море додаје на језивости целог окружења и увлачи нас директно у Донову психу). Фантастична ствар код овог филма је што није изгубио ни трунку од своје важности, чак ни безмало 70 година после снимања, сценарио је просто фантастичан, Вајлдер и Брекет су као и увек на висини задатка, све је врхунски исприповедано, а улога сјајне Џејн Вајман потцењена, требало је да добије макар номинацију за Оскара. Треба напоменути да је ово једини филм који је освојио и Оскара за најбољи филм и главну награду у Кану, Гран При ("Марти" је, додуше, освојио Оскара и Златну палму, која је 1955. године заменила Гран При као главну награду). Са ове дистанце изгледа чудно колико је мало фалило да се филм уопште не сними, али сада на срећу могу да кажем - гледајте га, нећете га скоро заборавити.

4. ACE IN THE HOLE (1951)


Новинар без пара, среће и икаквих моралних скрупула се након квара на колима зауставља у Албукеркију и почиње да ради за локални лист са намером да се врати на велику сцену. Прилику за то добија када човек остане заглављен у планинском тунелу у потрази за индијанским реликвијама за продају, те главни јунак затим експлоатише причу до краја, стварајући националну медијску сензацију и циркус одлагањем спасавања, да би оживео своју каријеру. Али, онда ствари почињу да измичу контроли.
Већ сам доста писао о овом филму у тексту о антихеројима које је тумачио Кирк Даглас, али вреди му поново посветити који ред, јер је заиста много добар. Он оштро и без пардона оптужује читаву америчку мејнстрим културу и медије, који ће због веће гледаности или тиража, од свега направити представу, па и од најбаналније приче, или највеће људске трагедије. Први пројекат од разлаза са Чарлсом Брекетом је за Вајлдера нешто посебно, пре свега због контроверзе коју ствара, дефинитивно је такав приказ Америке био нешто потпуно ново, а затим и због чињенице да је ово један од финансијски најнеуспешнијих Билијевих филмова (вероватно управо зато што је ствари приказао онаквима какве јесу, публика једноставно није била спремна за то). Он је већ имао искуства у писању и режирању циничних јунака који раде шта морају да би преживели, а често газе сва морална начела зарад личне користи, али је са Кирком Дагласом у улози Чака Тејтума превазишао себе. Цитираћу једну реченицу из поменутог текста: "Заправо, не памтим када су у неком филму А продукције двоје главних ликова (Чак Тејтум и Лорејн Миноса, жена жртве, у тумачењу Џен Стерлинг) били толико лишени сваке хуманости и тако огрезли у сопственој себичности и презиру свега што им не доноси лично задовољство". Кирк је већ имао искуства у тумачењу морално посрнулих ликова, али први пут је оволико заглибио. Од првог минута и нападног упада у редакцију, показује свој љигави карактер, ниподаштавајући радника индијанског порекла и са подсмехом мерка секретаричин натпис "Кажи истину". Опет ћу поменути једну од својих омиљених сцена, а то је "фантастична арија истовременог самопромоције и самопрезира у којој Чарлс објашњава новом послодавцу зашто би био идеалан за његову редакцију, али и разлоге због којих је добио ногобуљ из три претходне". Када најзад стигне примамљива прича, она сама по себи није толико велика, али главни (анти)јунак успева да манипулацијом исфабрикује националну сензацију. Тек ту креће права поезија, Вајлдер ситним детаљима чини причу још сочнијом ("Проклетство седам лешинара"), а Даглас који све време господари својим сценама има прво суочавање са ледено незаинтересованом женом жртве, које је можда и нешто најбоље у филму, мислим да такав судар двоје фрапантно сличних људи готово није виђен на филму. Лорејн је врста жене која појму "кучка" даје нову димензију, њен себичлук и похлепа су шокантни, али је Чак, који је исти (а вероватно и гори) убеђује радикалним методама да је у њеном интересу да се понаша као забринута жена и да се моли за здравље мужа, чак и пошто она каже "I don't go to church. Kneeling bags my nylons". Када настане медијски циркус, наш јунак митом добија ексклузивно право на причу, али чини и неопростив грех. Да би изексплоатисао људску жеђ за сензацијом и направио медијски циркус, он пролонгира спасилачку акцију на неколико дана (уместо да она потраје неколико сати). Као што се зна, прича о десетинама заробљених људи није подједнако ефектна као прича о појединцу са којим нација вечито гладна страшних, скандалозних и трагичних прича може да се поистовети и саосећа. Како каже Чак, "good news is no news". Кирк Даглас ову улогу игра са толиком лакоћом да је то заиста за уџбенике. Клизи из сцене у сцену неосетно и без сувишне речи и геста. И до краја остаје оно што јесте, без обзира на трапави покушај искупљења, више из страха него неких племенитих побуда. Ако се у цугу одгледају ова два комада, стварно чудно делује чињеница да овај колос од Оскара има само оног почасног. У овом филму је дефинитивно лик кога волите да мрзите, а кад се томе дода и Џен Стерлинг, ово је вероватно пар главних јунака који највише мрзе једно друго у једном филму. Све у свему, најтоплије препоручујем овај филм, који је дефинитивно изашао у недоба, јер људи нису били спремни да чују и виде овакву истину о себи и друштву у коме живе (мада је питање да ли је икад адекватно доба за овакве истине које нико не воли да чује, нарочито на овакав начин. Ипак, он има немерљив значај за светску кинематографију, и данас је свакако признат као класик.

3. DOUBLE INDEMNITY (1944)


Представник осигуравајуће компаније, Волтер Неф, допушта да га заводљива клијентова жена наговори на превару и убиство њеног мужа због новца, а он смишља план како да удвоструче новац. Међутим, ствари се баш и не одвијају по плану, нарочито пошто се Волтеров старији колега и сарадник уплете у причу, јер му је цела ствар и те како сумњива. Ствари се постепено закувавају, а обруч се стеже.
Овај фантастичан филм је сасвим заслужено и данас на врху сваке релевантне ноар листе која постоји на свету, 70 година после снимања. Врхунски, бескомпромисни трилер је на сценарију удружио Билија Вајлдера, који је овим својим филмом (тек трећим у филмографији) и дефинитивно потврдио да ће постати холивудски супертешкаш, и великог писца детективских романа, Рејмонда Чендлера (Велики сан), који се нису ама баш нимало слагали, из много разлога, и морали су да прегрме разне трзавице, но ипак су комплетирали сценарио и добили велики холивудски хит, и данас непревазиђен у многим сегментима. Ово остварење je заиста показна вежба што се тиче свих битних елемената које тај жанр треба да садржи, и уопште, у питању је један од најбољих филмова свих времена, не само због одличне приче, него и начина на који је презентована, написана, режирана и одглумљена. Буквално све пршти од фантастичног дијалога, као да су двојица људи своје варнице и трвења пренели на папир и велики екран. Просто невероватно. Па и сам Џејмс Кејн, који је написао књигу по којој је филм рађен, рекао је да је адаптација добрано надмашила његово дело, и да би и он сам искористио нека решења Вајлдера и Чендлера да су му пала на памет. Разоткривање расплета у првој сцени, те целокупан осврт на ситуацију кроз флешбекове, је било својеврсна иновација у то време, али се показало врло корисним, јер је дозвољавало гледаоцима да се фокусирају на друге елементе филма - нпр. како је злочин почињен, докле се ишло у прикривању доказа, које су грешке почињене, ко је кога издао, колико близу решавања случаја је био сумњичави ветеран, те какве су особе Волтер и Филис, и треба ли саосећати са њима или не. На сва та питања овај филм даје детаљне и исцрпне одговоре, захваљујући својој феноменалној слојевитости и богато осликаним карактерима. Већ сам више пута говорио како је Били Вајлдер веома способан да извуче најбоље из својих глумаца дајући им неочекиване задатке, па тако имамо Фреда Мекмареја, пре овог филма познатог искључиво као доброг момка (истина, Вајлдер му се обратио тек пошто су отпали Џорџ Рафт, Алан Лед и још неки), али он је овде просто чаробан, и потпуно уверљив у улози човека кога страст увлачи у вртлог романсе која је наизглед покренута заносом и страшћу, док је уствари прожимају похлепа, амбиција и издаја, те сукоб међусобних страхова двоје умешаних. Истовремено је рањив и тврдокоран, што га чини готово архетипским ноар јунаком. Рањивост га је увалила у невољу, а како време пролази и бива све више уплетен у клупко лажи, похлепе и издаје, мирис пропасти се све јаче осећа у ваздуху. Шта тек рећи за велику Миси, бриљантну и, кад су награде у питању, вечно потцењену глумицу, Барбару Стенвик, која је важила за једну од најпристојнијих и најљубазнијих особа у Холивуду (директно одговорна за пробој Вилијема Холдена), која је била Билијев први избор, али је била несигурна у себе због профила свог лика, али ју је његово питање "јеси ли ти глумица или миш?" натерало да прихвати улогу Филис Дитрихсон, хладне, манипулативне и фаталне жене, која прилику за излаз из лошег брака види у завођењу Волтера, на кога њена појава делује стимулативно од првог сусрета. Непотребно је рећи да је издоминирала сваку сцену у којој се појавила, игра сјајно и лагано, Волтер зна да греши што јој се предаје, али не може да одоли, толико је сензуална, а у исто време подла и притворна. Једино што се људима на њој није свиђало је плава перика за коју су рекли да јој лоше стоји, а Били Вајлдер је увидео "грешку" када је већ било касно, мада, бар по мени, то у крајњој линији нема никакве везе. Свакако се мора поменути и врхунска споредна рола у којој се нашао још један великан, Едвард Џи Робинсон. Он глуми Бартона Киза, прекаљеног ветерана у фирми и Волтеровог сарадника и пријатеља, који од почетка не верује у причу која је сервирана о убиству Филисиног мужа. Стари лисац верује свом инстинкту и зна да нису у питању чиста посла, али не зна да је кривац испред његовог носа. Робинсон успева да говором о нечему тако незанимљивом као што су полисе осигурања држи очи гледаоца прикованим за екран, и подједнако је интересантан као и двоје главних, иако добија нешто мање времена на екрану. Атмосфера је таква да се може сећи ножем, од напетог почетка, па све до наговештеног, али ипак занимљивог и неочекиваног краја, и једино за чим ћете жалити по његовом завршетку је што није трајао још дуже. Филм је прожет амбијентом незаустављивог фатализма и пропасти, што је ефекат који је мало њих успело да постигне, а све је подвучено ефектним скором већ помињаног Миклоша Роже.

2. SUNSET BOULEVARD (1950)


Писац сценарија у великим проблемима, Џо Гилис, случајно среће некадашњу велику звезду немих филмова, Норму Дезмонд, која живи у илузији да се њена звезда још није угасила и да је фанови нису заборавили, што подгрева њен батлер Макс, који јој је некад био редитељ, али и муж. Џо бива приморан да напише сценарио који ће значити Нормин велики повратак, и њих двоје започињу чудну пословно-љубавну везу. Међутим, Нормина све већа опседнутост се отрже контроли и гура обоје у неминовну трагедију.
Још један вечни класик Билија Вајлдера који је био далеко испред свог времена, и дан-данас се котира као најбоље остварење о Холивуду у историји филма. У питању је трилер-драма са ноар елементима, али бих га ја назвао класичном хорор причом, која скида маске, изврће лажни сјај Холивуда на поставу и приказује цео тај свет онаквим какав јесте, гласно и љутито га оптужујући. Све је умотано у класичну Вајлдерову цинично-сатиричну обланду, сценарио је права бомбоница, свака реченица је на свом месту и све савршено функционише. Док се са једне стране осећа носталгија за прохујалим временом, са друге се недвосмислено види шта Холивуд чини људима попут Норме - учини их звездама, упери све рефлекторе у њих, убеди их да су најбољи, а онда, кад више нису занимљиви и модерни, одбаци их као слинаву папирну марамицу. Да иронија буде већа, слична ствар се десила Глорији Свонсон у реалном животу, зато је и веома погодна за ову улогу (до које је дошла пошто ју је између осталих одбила Мери Пикфорд), и зато и остварује једну од најбољих женских улога у историји филма. Не могу довољно да је нахвалим. Многи замерају театралност звезде немог филма, али нико не обраћа пажњу на неколико фантастичних натуралистичких сцена у филму које показују да су и она, а и Били Вајлдер у сваком тренутку знали шта раде. Она је најблатантнији пример самопрезира, када не дроби о својој величини, она изгледа као уплашена и мучна душа, тужна и усамљена жена која усред сопствене параноје тражи последњу шансу за срећу. Толико не воли оно што тренутно јесте, да готово уопште више не региструје реалност. Глорија уверљиво функционише између насмејаности и слепог беса у истој сцени, између комедије (нпр. у Чаплин сцени) и огољености комплетне душе када осети да јој читава ситуација клизи из руку и измиче контроли. Уживање је гледати природну лепоту њеног лица у кадровима из старих филмова (тако је, то је заиста Глорија у филму "Краљица Кели" из 1929. године), и уживање је посматрати како само на тренутке показује бљеске деменције у коју је запала. Заиста лик који је "larger than life" у сваком смислу. Вероватно нико није ни замишљао колико ће одређене реченице звучати пророчки, нарочито чувена "I'm still big, it's the pictures that got small". И јесу, Глорија, не можеш ни да замислиш колико. А шта рећи за Била Холдена, којег је и овај пут уговор присилио да ради са Вајлдером, и тако је почео најуспешнији период његове каријере. Сув смисао за хумор, цинична нарација и бриљантан дијалог красе његов лик који балансира између удобности које му пружа позиција роба и жигола Норме Дезмонд, и самосталности коју жели да постигне да би радио на сопственом пројекту и ослободио се њене агресивне посесивности. Међутим, брзо схвата да је заглибио предубоко. Целу ствар надгледа Макс, трагично достојанствена фигура човека који је напустио редитељску професију да би се бринуо о жени којој је био први муж. Он изгледа једини разуме шта се дешава са њом и у њеној глави и из љубави одржава њену параноју живом, јер схвата да је она једино што је држи у животу. Сјајни Ерих фон Штрохајм, некада заиста одлични редитељ немих филмова и наравно одлични глумац, сасвим заслужено је зарадио номинацију за споредну мушку улогу за своју суздржану и трагичну ролу. Има још много тога што заслужује хвалу, на пример сјајна фотографија која феноменално осликава атмосферу, сигурна режија која и сцену као што је сахрана мајмуна чини апсолутно очаравајућом, као и некадашње легенде Холивуда из Нормине (Глоријине) ере, који долазе код ње на партију карата (између осталих Бастер Китон, Хеда Хопер, Ана Нилсон, Ејч Би Ворнер, и други). Ту је, наравно, и Сесил Б. Де Мил, некадашњи Нормин сарадник који треба да режира њен велики повратак на сцену. Треба напоменути да је начин нарације примењен у овом филму послужио као инспирација многим модерним инстант класицима ("Америчкој лепоти", на пример). Паметан, одважан и изузетан филм какви се више не снимају.

1. THE APARTMENT (1960)

Чиновник у осигуравајућој компанији, Калвин Клифорд Бакстер, даје на коришћење свој неупадљиви стан четворици мањих руководилаца у фирми за њихове ванбрачне афере, а они га заузврат препоручују главној зверки, те тако муњевито напредује у послу. Проблем настаје када се појави прилика за Бакстера да отпочне сопствену романсу са лифт-девојком из фирме, која му се већ дуже време допада, док у међувремену и главни шеф жели да се убаци на списак корисника његовог стана.
Почећу једном врло храбром реченицом која би требало да вам доста тога каже - уз први део "Кума", ово је мој омиљени филм и сматрам да је он, попут Мери Попинс, practically perfect in every way, а даћу све од себе да објасним и зашто. Тврдим да НЕ ПОСТОЈИ филм који успешније меша комедију, романсу и драму, невероватно интелигентне досетке и доскочице са горко сатиричним приказом корпоративне Америке, у време кад је Холивуд производио углавном само генеричке романтичне комедије по строгом обрасцу. То је оно што најпре желим да поменем - у овом филму нема ништа шематизовано и роботски - људи су потпуно реални, са свим својим врлинама, манама, надањима, страховима и амбицијама. Сценарио који су написали Вајлдер и Дајмонд је савршена синтеза горког хумора у најозбиљнијим ситуацијама и емотивне драме усред општег урнебеса комедије. Много тога је било додато током снимања, као што је партија ремија, који је Ширли Меклејн приватно учила од чланова чувене "Пацовске дружине". Такође, иако је сценарио био завршен, Ширли га је добијала у деловима, јер Вајлдер није хтео да она зна како ће се филм завршити, због природнијих реакција. Филм је ванвременски, јер говори о универзалним проблемима у којима се људи свакодневно налазе - безличност и губитак идентитета унутар корпоративног система, усамљеност и осећај сопствене неважности у великом граду, константна потрага за смислом живота и љубављу, прељуба, чак и покушај самоубиства. Од почетка до краја се осећа да је иза камере мајстор светске класе, генијалан у наглашавању онога што је потребно истаћи и за прикривање оног што је потребно суздржати, коришћењем симболичног осветљења и кадрова који нам говоре све што треба да знамо о стањима у којима се ликови налазе и њиховим осећањима. Али, глума је оно што ово остварење чини савршеним. Џек Лемон је играо у много филмова различитих жанрова и свуда постизао велике успехе, али ово је улога његове каријере, тачно се види да је улога писана за њега. Од прве сцене која га приказује као небитан шраф у машинерији система, гледалац не може да не саосећа с њим. Константно у конфликту са самим собом - хтео би да напредује у послу, али се гнуша играрија својих шефова, хтео би да има своју прилику за срећу са лифт-девојком, али игром случаја његов стан се претвара у нешто туђе, а и над животом губи контролу због тога. Не зна се да ли га је већа милина гледати у комичним сценама, док се труди да свима удовољи, макар и по цену здравља, или у озбиљним сегментима, када коначно среди своје приоритете и постане "људско биће". Изузетно користи интонацију и мимику, као и свој перфектни комичарски тајминг, а зна да буде и ироничан, али и одлучан када му најзад буде свега доста. Трансформације од очаја током празничне вечери, до усхићења у сценама док негује своју симпатију су право глумачко благо. Ширли Меклејн у улози Френ Кјубелик, злосрећне лифтаџике, просто сија на екрану кад год се појави, успевши да изнесе изузетно комплексну улогу на најбољи могући начин. Добро расположена и духовита у почетним сценама, очајна и емотивно разорена у сценама суочења, наивна и рањива, оштра и интелигентна, све уверљиво и убедљиво, све фантастично, све опчињавајуће - жена зрачи чак и док лежи болесна у кревету. Шелдрејка је требало да глуми Пол Даглас, али је умро пре почетка снимања, па је ускочио Фред Мекмареј, ординарна добричина, кога је само Вајлдер имао храбрости да тестира у другачијем калупу ("Двострука надокнада"), па је то учинио и овде, опет са врхунским резултатима. Он није био сигуран да ли да прихвати, јер је управо био потписао уговор са Дизнијем, па није био сигуран хоће ли јавност моћи да га прихвати у улози браколомца и морално сумњивог човека, али наравно, страх је био неоправдан, сјајно је то одрадио. Човек који је навикао да добија све што жели, да манипулише људима (а поготово женама) и да увек буде по његовом, најзад при крају доживљава нешто ново за њега - да му се неко супротстави. Лепота Мекмарејеве глуме је у томе што упркос чињеници да знамо да је он љигавац и покваренштина пар екселанс, он чврсто верује у исправност својих поступака, притом ниједном не повисивши тон ни на кога. А двоје главних јунака ће, знајући да су и сами помало криви за компликовану ситуацију у којој се налазе, коначно увидети шта им је чинити, само да ли ће бити касно? Ваља поменути и Џека Крушена, у улози доктора комшије, који обезбеђује сјајне опуштајуће комичне тренутке, увек погрешно тумачећи буку из суседног стана. Ова невероватна студија карактера је последњи добитник Оскара за најбољи филм који је комплетно снимљен у црно-белој техници,  све до филма "The Artist", а освојио је и Оскаре за режију, сценарио, сценографију и монтажу, али чињеница да Лемон и Меклејнова нису победили за главну мушку односно женску улогу остаје можда и највећа мрља на души одговорних лица из Академије, то је просто пљачка, и то ће бити јасно свакоме ко погледа филм.
Да не дужим више, ионако већ делује као да ми припада део профита ових филмова (камо среће), свешћу све на једну реченицу - ако нисте гледали ове филмове, поготово ремек-дела при врху - учините то одмах, исплатиће се.

Билијев надгробни споменик
За крај ћу цитирати шпанског редитеља Фернанда Труебу, тачније реченицу из његовог победничког говора на додели Оскара, када је његов филм "Belle epoque" тријумфовао у категорији најбољег страног филма (1994) : "Волео бих да верујем у Бога, да бих му сада захвалио. Међутим, верујем само у Билија Вајлдера, зато хвала Вам, господине Вајлдер".