Џоел и Итан Коен - топ 10

Са ексцентричном браћом јеврејима која већ тридесет и кусур година граде име у Холивуду углавном нема средине - или их обожавате и дивите им се до имбецилности, или не можете да их смислите. Неко ће рећи да је то због јединственог стила, по мени баш они и немају неки посебно изражен стил што се тиче врсте и жанра филмова, већ је то више случај у грађењу ликова. Тешко је везати их за одређене жанрове, јер су мешали, комбиновали и миксовали као мало ко од модерних редитеља - од комедија и нео-ноара, преко драма и трилера, све до вестерна, неретко мешајући и више жанрова у истом филму. Могуће је да се то дешава због крајње необичног начина писања сценарија - они никад у почетку не знају о чему ће им бити филм, већ увек пишу сцену која им падне на памет, па затим другу, и онда остале комбинују око већ написаног, практично успут откривајући причу у филму, зато некад делује да је доста тога импровизовано и налепљено. Што се мене тиче, могу рећи да сам обожавалац, али не онај који се диви до имбецилности, јер постоје и филмови који ми се нису допали, и ствари чију поенту нисам разумео, али ипак је више ствари које волим, без даљњег. Тешко је издвојити десет најбољих филмова и рангирати их, и поред чињенице да су режирали једва преко двадесет, јер су разлике и нијансе у највећем броју случајева јако мале и, наравно, потпуно субјективне, као што је и ова листа. Како обично и бива, теже је било распоредити нижа места, јер увек се најлакше одлучите за оно што највише волите. Увек сам имао поштовања према њима (и поред тога што ми се не свиђа чињеница јеврејског монопола у Холивуду), јер сами пишу, монтирају (под псеудонимом Родрик Џејнс), продуцирају и режирају своје филмове. Такође су изјавили да њихово јеврејско наслеђе умногоме утиче на то како гледају на ствари. Заједнички су потписани на шпицама тек од филма "Ladykillers" (2004), дотле је био потписан само старији брат Џоел, иако су одувек све радили заједно. Пре него што пређем на саму листу, погледајмо шта је то карактеристично за њихове филмове, и који су њихови чести елементи:

- Често се врте око злочина и отмица који пођу наопако.

- Жртве тих злочина су врло често антипатичне и иритантне

- Често се неке веома важне сцене одигравају у хотелским собама, а веома напете у аутомобилима

- Често су јунаци обични људи који се нађу у вртлогу необичних дешавања пуком случајношћу или стицајем веома бизарних околности.

- Бар један лик у њиховим филмовима говори веома брзо и бар један мушкарац има веома чудну, несвакидашњу фризуру.

- Често су у њиховим филмовима важни интелигентни мушкарци веома сумњивог морала, бизнисмени или адвокати, те зли и насилни ликови који су обично физички надмоћни. Мушкарци у највећем броју случајева гину на гнусан и крвав начин, док се повређивање жена најчешће не види. Оне су по правилу прељубнице.

- Претерана over-the-top глума, уз коришћење руку и очију.

- Чести омажи сопственим ранијим филмовима, као и филмовима Стенлија Кјубрика, кога обојица обожавају.

- У великом броју филмова, нека битна сцена се одиграва само уз коришћење музике, и то углавном Картера Барвела.

- Често се филм отвара сликом предела у ком се одиграва и јужњачком нарацијом.

- Најчешћи глумци у филмовима су Стив Бјушеми (6), Џон Полито, Џон Гудмен и Френсис Мекдорманд (5) и Џон Туртуро (4). Френсис Мекдорманд је једина глумица чију је оскаровску улогу режирао муж (Фарго). Поред ње, Оскара је зарадио Хавијер Бардем за "Нема земље за старце", а номиновано је још четворо глумаца.

- Браћа Коен су три пута добила награду за најбољу режију у Кану, што је рекорд.

- Као своју највећу инспирацију наводе комедије с краја педесетих и почетка шездесетих, које су углавном лоше пролазиле код критичара. Но, као и доста других режисера, највише их је подстакло оно што су гледали у раном детињству.

- Следећи пројекат им је "The Ballad of Buster Scruggs", вестерн за који кажу да имају довољно материјала и за филм и за мини-серију од шест епизода. Оба би требало да видимо 2018. године. То је први пројекат који пишу и режирају за телевизију. Док не стигне, погледајмо ову сасвим субјективну листу десет њихових најбољих филмова до сада.

ДИСКЛЕЈМЕР: Нисам гледао "Inside Llewyn Davis", а "Великог Лебовског" сам само једном, пре скоро 20 година, одмах по изласку, и није ми оставио баш толико добар утисак да га на основу тако магловитог сећања уврстим у топ 10, где највероватније ипак припада.

10. RAISING ARIZONA (1987)

Једино што су браћа знала пре почетка реализације овог филма је да желе потпуно другачији филм од свог дебитантског остварења које ћете видети ниже на листи, и може се рећи да су у томе успели. Као да није било довољно што је сама премиса прилично откаченија у односу на претходни филм, за главну улогу су узели двадесеттрогодишњег Николаса Кејџа, који је већ тад био и те како опичен, и јасно се видело у шта ће се касније претворити. Однос са браћом Коен је био веома професионалан, али и турбулентан, јер је Кејџ имао много предлога у вези са својим ликом, који су били углавном игнорисани од стране редитеља, који су имали веома јасну визију свега, и били, по речима Кејџа, аутократе. Ипак, односи нису покварени, Коенови су рекли да је много боље радити са таквим глумцем (који има бујну машту) него са неким из кога мораш да извлачиш сјајан наступ. Успело им је да направе оптимистичнији филм са симпатичнијим ликовима. Кејџ је са својом Пера Детлић фризуром (коју је обожавао) упарен са ништа мање откаченом Холи Хантер, за коју је улога Едвине специјално написана, Коенови су је знали још из времена кад је била цимерка са Френсис Мекдорманд. Да подсетим оне који одавно нису гледали ово, у питању је бизарна крими-комедија о зближавању пандурке и робијаша, који се, кад постану бивша пандурка и бивши робијаш, венчавају, али без могућности проширења породице. Решавају да отму једно од петоро новорођене деце милијардера и задрже га као своје, али наравно да, као и обично ништа не иде како је замишљено, пре свега зато што се у целу фрку непланирано укључују и многи други бизарни ликови који имају своје рачунице и интересе око малог Нејтана јуниора. Квалитет овог филма је у чињеници да апсолутно нема шансе да предвидите шта ће се дешавати, вози вас од једне до друге ситуације на занимљиве начине, и ако вас генерално забавља Никово блесављење и црњикави хумор Коенових, треба да оверите ово, без сумње. Досадио сам и Богу и народу са овом реченицом (коју ћу још понављати у овом тексту), али Џон Гудмен је сјајан колику год улогу да му дате, нема грешке са тим човеком. Не вуче ме да радим неку озбиљнију анализу овога, јер ни сам филм није ни најмање озбиљан, али нека му буде препорука што се уопште нашао на овој листи поред још доста кандидата који су могли.

9. TRUE GRIT (2010)

За један римејк, "Човек звани храброст" је добар филм. Зна се да римејк мора да буде баш предобар да бих му дао предност у односу на оригинал, што овај филм ипак није, и поред тога што немерљиво више волим Џефа Бриџиса од фашисте/србомрсца Џона Вејна. Ипак, ово је један добар и занимљив филм, нарочито за неког ко није гледао прву верзију. Мора се одати признање Коеновима да су добро исхендловали овај посао који је ваљда први строго једножанровски који су икад урадили, и то ни мање ни више него ревизионистички вестерн. Филм има добру поделу, упркос Мету Дејмону, а ново лице, Хејли Стенфилд, солидно обавља посао и оправдава поверење браће Коен који су је одабрали међу 15 хиљада кандидата. Лепо испеглана фотографија, солидна глума и уопште занатски добра реализација доприносе квалитету филма, ипак нисам баш сигуран да заслужује баш толики обим похвала које је добио. Такође је у питању и први филм браће Коен који је зарадио преко 100 милиона у Америци. То само показује колико је народ, макар био утопљен у море медиокритета, блокбастера, експлозија и чега све не, као амерички, заправо жељан добре приче, па макар она била и римејк (вероватно многи и нису знали да јесте). Старији филм јесте јачи за аутентичност, лабавију политичку коректност и Роберта Дувала, али и новија верзија има шта да понуди. Иначе, ово је последњи филм који је чувени директор фотографије (сада и Оскаровац), Роџер Дикинс, снимио пре преласка на дигиталну технологију. Ревитализована прича о тинејџерки која унајмљује грубог маршала који је (наравно) алкохоличар да јој помогне да нађе очевог убицу, а успут им се придружује и тексашки ренџер који има своје разлоге да нађе истог човека, има шта да понуди и тридесет једну годину након оригинала. Од већих замерки, филм на моменте делује развучено, а могли су и мало више да се изексплоатишу Џош Бролин и Бери Пепер који су ОК глумци, али свеједно је у питању пристојно проведених 110 минута. Јесте то crowd pleaser, без икакве сумње, што никад није добро, али је један од ретких нових а нахваљених филмова где је прича заправо најважнија. Није бољи од оригинала, али часно се држи уз њега, тако да га препоручујем свима који желе да погледају вестерн који није матор.

8. О, ВROTHER, WHERE ART THOU? (2000)

Сигурно да нема много невероватнијих концепата и премиса за филм од "адаптација Хомерове 'Одисеје' на америчком југу (са све одговарајућом иконографијом) у доба Велике депресије". А ако бисте, чувши ту премису, морали да погађате ко тај филм режира, једини могућ одговор би био браћа Коен, јер је ретко ко други довољно ударен да му падне на памет да изведе тако нешто. И заправо све то прилично добро изгледа. Назив филма је референца на филм Престона Старџиса "Sullivan's Travels" (1941). У питању је прича о три робијаша која беже из затвора у потрази за закопаним благом и успут улећу у многе невоље (како то обично бива), али и непланирано постају радијске звезде (цео саундтрек је кантри/блуграс лепота, а посебно "Man of Constant Sorrow", песма која је безмало 90 година од компоновања захваљујући филму доживела другу младост). Џорџ Клуни предводи трио робијаша као виспрени, брбљиви Јулисис (Одисеј), а ту су још и Џон Туртуро и Тим Блејк Нелсон као два приглупа компањона, Пит и Делмар. У постави су и имена попут Холи Хантер, Џона Гудмена и Чарлса Дарнинга. Глума је есенцијална за успех овог филма, јер без упечатљиве интерпретације бизарног сценарија са све израженим јужњачким акцентима, ништа не би било толико ефектно. Клуни је прихватио посао без читања сценарија као велики обожавалац Коенових, а остали су малтене староседаоци кад су њихови филмови у питању. Референце на "Одисеју" су многобројне, од очигледних (попут сирена и имена) до оних за које се стварно треба напрегнути. Иако је Хомер потписан као један од сценариста, браћа Коен кажу да нису читали дело, већ да су са њим упознати са културолошког аспекта и из филмских адаптација. Наравно, поред овог дела, ту је и легенда о Томију Џонсону, познатом блуз гитаристи који је наводно продао душу ђаволу у замену за вансеријски таленат. Ако обратите пажњу, видећете да шериф Кули, чије се име ниједном не чује, у потпуности одговара Џонсоновом опису ђавола, мада је Кули такође и омаж Моргану Вудворду који је у филму "Cool Hand Luke" играо шефа Годфрија. Све у свему, у питању је један забавни, духовити и опуштајући филмић, и све док га тако схватате он ће вам бити у реду. Ако од једног оваквог филма, који је спрдња од почетка до краја, захтевате неку дубину, онда ћете бити разочарани зато што су вам очекивања унапред погрешно постављена. Али, ако волите мало изврнут хумор, уживање је загарантовано.

7. BARTON FINK (1991)

Ако постоји иједан наслов двојице редитеља који је немогуће укалупити у један жанр, био би то "Бартон Финк". Осим тога, практично је немогуће на прво гледање утврдити о чему је он заправо, јер поред жанровске разноврсности садржи и огромну количину симболизма. Ипак, некоме у Кану се много свидео, јер је први филм који је на тамошњем фестивалу освојио Златну палму (и то једногласно), награду за најбољу режију и глумца. Наводно су браћа написала овај филм у тренутку кад су заглавили са "Милеровим раскршћем" (отуд и "пишчева блокада" Бартона Финка). Џон Туртуро, који, као што се види, тумачи насловни лик, похађао је курс за секретарице да би научио брзо да куца и служи се писаћом машином на најбољи начин - у паузама је написао прву верзију сценарија за филм "Романса и цигарете" који је откуцао на машини коју користи у филму. Радња је смештена у 1941. годину, а главни лик се после успеха свог првог комада на Бродвеју сели у Холивуд против своје воље (јер се тиме удаљава од обичних људи о којима пише) да пише сценарио за филм о рвању. Смешта се у оронули и необично празни хотел, сабласне атмосфере, налик "Видиковцу" из "Исијавања", где га чека блокада, састанци са живчаним филмским радницима, пријатељски расположени комшија испод кога вири сто ђавола, несносни комарац, убиства, мистериозна слика жене на плажи, и још много тога. Јасно је да се много тога односи на робовски однос писаца и других радника према главешинама бродвејско-холивудске индустрије, али је овај филм и много више од тога. Али, да бисте похватали све, морате га гледати више пута. Инспирације за ликове Џона Туртура и Џона Махонија су Клифорд Одетс и Вилијем Фокнер, има алузија на Шекспира и Китса, а филмска инспирација, поред Кјубрика и Престона Старџиса, био је и Роман Полански. Улоге Џона Туртура, Џона Гудмена, Џона Полита и Стива Бјушемија су све написане са њима на уму. Иако овај филм свакако јесте папазјанија, она није без смисла, али једно гледање вам треба само да вас увуче у тај свет и то извитоперено окружење. Један од разлога због којих је добар је што вам даје прилику да одлучите сами како ћете многе ствари интерпретирати. Погледајте.

6. A SERIOUS MAN (2009)

Можда и најконтрадикторније остварење у филмографији Коенових, јер иако номинално драмедија, филм се бави изузетно озбиљним егзистенцијалним питањима и сигурно га нећете запамтити по комичном. Такође, у питању је вероватно први њихов филм у коме је сетинг комплетно јеврејски, тако да се може рећи да је ово за њих један од најличнијих пројеката. Филм почиње народном хебрејском причом (коју су сами написали, пошто нису могли да се сете одговарајуће), да бисмо онда упознали главног јунака приче, Лерија Гопника, професора физике у држави Минесота поткрај шездесетих година двадесетог века. Он има чудан осећај да му се живот полако претвара у пакао, али то није због неке бебе, већ зато што почиње да се руши по свим основама сплетом изузетно чудних околности - од сина вутраша који се урокао на сопственој Бар мицви (то је сцена од које је све почело, и све остало у сценарију је произашло из тога), ћерке која краде паре за операцију носа, бескорисног брата који спава на његовом каучу, жене која усељава свог љубавника у кућу и истерује га у мотел. Успут чека на стално запослење које је на дугом штапу и суочава се са непријатном ситуацијом када му понуде мито. У очајању, покушава да нађе одговоре у вери, али они му се (како то обично бива) не указују на очекиване начине, што је пре свега оличено у комплетној незаинтересованости рабина за његове проблеме. Не бих да откривам превише о самим дешавањима, само ћу напоменути да је оно што се дешава на самом крају стваран догађај. Глумачка постава се састоји од тада махом непознатих глумаца, а предводи је сада један од траженијих глумаца у Холивуду, Мајкл Штулбарг, миљеник Коенових, кога сам овде први пут и гледао, и баш је добар, као и у већини случајева. Одређеним стварима јесте приступљено у комичном маниру, али упркос померености карактеристичној за Коенове, која чини да ликови више буду карикатуре него људи, ово је филм који ће вас натерати да се замислите о многим стварима, а то је већ довољна препорука да се погледа. Треба поменути и сјајан саундтрек у коме учествују "Џеферсон ерплејн" и Џими Хендрикс. Ово није превише познат филм, али заправо има шта да каже.

5. THE MAN WHO WASN'T THERE (2001)

Изузетни нео-ноар кримић са почетка овог века је урадак у маниру бриљантних филмова четрдесетих година прошлог. Филм је најпре снимљен у колору, а затим специјалном обрадом урађен црно-бело. Сјајна је то прича о берберину који реши да уложи новац у муштеријин револуционарни посао хемијског чишћења, који ће зарадити уценом свог шефа који му успут опслужује и жену алкохоличарку. Међутим, након што шеф сабере два и два, ситуација муњевитом брзином измиче контроли, а поврх свега догађа се и убиство. Овога пута, Коенови су се одлучили за проверене извођаче глумачких радова, како би рекао Зоран Радмиловић, и главну улогу поверили Билију Бобу Торнтону који блиста у улози Еда Крејна, још једног у низу обичних људи који у универзуму браће Коен бива непланирано бачен у вртлог несвакидашњих догађаја. Недостатак емоција је име игре и то обично у глуми не функционише добро, али Торнтон је толико квалитетан глумац да то не само да му пролази, већ се чини и као најбољи начин да се стигне до жељеног нивоа изведбе. Он је редитељима узвратио поверење прихвативши улогу без читања сценарија, јер је веровао у њихов квалитет. Једноставно, човек је у стању да изгледа као да се распада изнутра док само седи и гледа напред, не померајући ни мишић, чему доприноси карактеристична физиономија лица, која је још израженија у црно-белом. Свесрдно помажу и имена као што су Џејмс Гандолфини, Мајкл Бадалуко, Тони Шалуб, Џон Полито, Ричард Џенкинс, те Скарлет Јохансон и, наравно, Френсис Мекдорманд, вечита омиљена прељубница. Филозофија апсурда прожима комплетно остварење, а из серије "Фарго" знамо за тенденцију Коенових да у свој свет убаце покоји насумични летећи тањир, као што се и овде види. Прича о човеку који прећутно од живота жели много више него што добија јесте већ виђена, али висок квалитет сценарија и глуме успевају да изнад просека издигну неке од (нужно) присутних стандардних клишеа, који су ипак ту, упркос извесној оригиналности - не би то ни била браћа Коен да филм неколико пута блатантно не искаче из конвенција које мора да прати као жанровске одреднице. Убачен је и познати изврнути хумор који је још израженији када се тако безизражајно интерпретира, ако то има икаквог смисла. Ова прича о калифорнијском берберину је slow burn који ће задовољити љубитеље жанра и не само њих, али апсолутно није за сваког. Не знам хоће ли се свидети свим читаоцима појединачно, али их неће оставити равнодушним, у то сам сигуран. А зар то, на крају крајева, није и сврха уметности, да нас натера да о њој размишљамо? Ово свакако није чист мастерпис, али је за мене врло добар филм коме се радо враћам и уживам у њему.

4. MILLER'S CROSSING (1990) 

С обзиром на тенденцију Коенових да своје филмове смештају у одређене периоде у прошлости (истина, увек у двадесетом веку), било је само питање времена кад ће на ред доћи гангстерски филм и ера прохибиције. Окушали су се у том жанру "Милеровим раскршћем" (један од ретких филмова који нису сами измонтирали под псеудонимом Родрик Џејнс, већ је тај посао обавио Мајкл Р. Милер, отуд и име филма). Премиса није нарочито свежа, главни јунак, као један од разумнијих људи у целој причи, покушава да одржи мир између две мафијашке фракције, али временом постаје растрзан између животних приоритета, лојалности и болећивости према људима који је углавном не заслужују. Иако се на први поглед види да овај филм припада браћи Коен, и може се рећи да је на свој начин необичан, он није толико бизаран и уврнут као већина других, те је свакако један од приземнијих и "нормалнијих" филмова које су снимили. Подела је изванредна, мада су од првобитних избора успели да обезбеде само Џона Туртура у улози неуротичног и љигаво-превртљивог Бернија (ово је прва сарадња са њим и Стивом Бјушемијем) и Маршу Геј Харден као љигаво-превртљиву Верну. Њих двоје су изузетно одрадили посао, као и главни глумац Гејбријел Брн, који наизглед лагано тумачи веома комплексни лик Тома и успешно дочарава веома сложене емоције кроз које пролази и стоички се суочава са многим разочарењима, а нису баш сва очекивана. Посебно место заузимају и двојица босова, сваки са својим кодексом, лудостима и поквареностима, Алберт Фини и Џон Полито. Могао бих рећи да ми је Фини чак омиљени лик у филму, јер емитује застрашујућу тиху бруталност на начин на који то може само велики глумац. Наспрам њега, и брбљиви Жабар Полито има своје моменте. Сценарио је интелигентан и саркастично-циничан, у духу најбољих ноар филмова, а што је најбоље, догађаји се одвијају врло уверљиво и стога не оптерећују жанровске конвенције. Као што сам и поменуо на почетку, има over-the-top глуме (нарочито од стране Џона Туртура), али то не умањује квалитет филма. Заједно са следећим филмом са листе, овај спада у можда најпотцењенија дела браће Коен, има људи који га до имбецилности обожавају, али много је већи број оних који му не придају пажњу коју заслужује - не будите међу њима, одгледајте га.

3. BLOOD SIMPLE. (1984)

Један од мојих омиљених филмова осамдесетих је дебитантско остварење двојца, које назив позајмљује из литературе Дашијела Хемета. Још један нео-ноар трилер, али овог пута значајно бруталнији, мрачнији и тврђи него претходно поменути. Бриљантни филм веома умешно меша насиље и хумор, који често иду руку под руку, а овде поставка такође није баш најоригиналнија - богати власник бара у Тексасу преко детектива открива да му жена гаји интимне односе са једним од бармена, па затим унајмљује истог детектива да их обоје уцмека за паре, али не рачуна на чињеницу да детектив има сопствену рачуницу и да је успут најљигавија љигавштина од свих љигавих љигавштина. Ипак, начин на који се ствари разрешавају, количина неморала и антипатије коју ликови изазивају, те изузетно мрачна атмосфера, нису нимало уобичајени за редитеље дебитанте, стога све наведено производи и јачи ефекат. Да ствар буде још импозантнија, све је урадила група глумаца који су тада били углавном скроз непознати, уз пар изузетака. Стара прељубница Френсис Мекдорманд је на свом дебију добила изузетно меснату улогу коју је одиграла фантастично. Ден Хедаја и Џон Гец су просто из кадра у кадар све гнуснији и одбојнији (а ни она не заостаје), али заставицу у одвратности односи Мајкл Емет Волш у улози детектива Лорена Висера, који је озбиљан кандидат за најподмуклијег гмаза у историји целулоидне траке (рекао бих да је у топ 50, без дилеме), а то је, признаћете велика ствар. Начин на који овај глумац тумачи таквог лика, као да све више ужива у свакој подлој и пакосној ствари коју направи, заправо га чини чудно симпатичним, као оно кад током младих година, како време пролази, све више навијате за негативце из цртаних филмова. Још један велики квалитет овог филма је то што је изузетно атмосферичан, од самог почетка сте увучени у цео муљ, а за то нису заслужни само ликови, него и читав амбијент и окружење. За све укључене, једна по једна ствар креће наопако, увучени су у вртлог из кога нема излаза и гледалац може само да посматра како се постепено све урушава. Морам да похвалим и саундтрек који заокружује једна од најзаразнијих песама шездесетих "It's the Same Old Song", која упркос веселом ритму није о веселој ствари. Ко није гледао ово, нека пожури, гарантујем да ће му се свидети и да ће уживати. Ако се то не деси, онда имамо баш различит укус.

2. NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007)

Без икакве дилеме, један од најбољих филмова 21. века, који би био сасвим легитиман избор и за прво место, но ипак ми је онај следећи за нијансу срцу дражи. То не значи да овај филм за мој грош није безмало савршен и да га не треба гледати макар једном годишње, напротив. Заправо, не рачунајући неке техничке ствари (попут јужњачке нарације) и чињенице да све почиње од врло једноставне поставке ствари, која се касније претвара у нешто много веће (проналажење туђе торбе с новцем, коју траже други, врло опасни људи), "Нема земље за старце" практично и не подсећа толико на филм браће Коен. Номинално је прилично "обичан", мада се не може рећи да не садржи одређене бизарне елементе, пре свега оличене у Антону Чигуру, убици са компресором и фризуром из седамдесетих, чије је порекло, као уосталом и мисија, сасвим непознато (осим очигледне ствари да елиминише готово сваког ко му се нађе на путу и за то бира јако чудне методе и начин избора). Поред џелата који убија без милости (или, уопштено, било које друге емоције), у игри су још и ловац који паре налази, потом покушавши да их задржи за себе, и тако се уваливши у невероватну булу (Џош Бролин), стари шериф пред пензијом који тражи одговоре у вези са толико насиља, и сматра да то више не може да поднесе, преиспитујући успут егзистенцијална питања (Томи Ли Џонс) и још један унајмљени оперативац (Вуди Харелсон). Просто се све одвија као по концу, и, за разлику од већине других књижевних адаптација, овде су многи дијалози узети реч по реч из романа Кормака Мекартија, с тим што су браћа Коен, супротно уобичајеној пракси да екран жваћу говорљиви, па и брбљиви ликови, на одређеним местима значајно смањила дијалог. У књизи постоји реченица у којој Ед Том Бел у својој нарацији прича о дилерима дроге који су недавно убили федералног судију. Радња је смештена у 1980. годину, а годину дана раније, судија Џон Вуд је убијен у Сан Антонију од стране плаћеног убице по имену Чарлс Харелсон (Вудијев отац). Све у овом филму функционише готово савршено - од паметног сценарија који се без уобичајеног преглумљавања дотиче одређених филозофских питања, сведене музике Картера Барвела (цео саундтрек дугачак свега петнаестак минута), сјајне, фантастичне глуме, за шта је више од свега заслужан врхунски кастинг - сви су одлични, али, очекивано, најупечатљивији лик, и због изгледа и због понашања је Хавијер Бардем, који је почистио све награде у категорији споредног глумца те године - кад су га позвали да глуми рекао је "Не возим, енглески ми је лош и мрзим насиље", на шта је одговор био "Зато смо те и звали". Кад је први пут видео нову фризуру, инспирисану фотографијом власника бордела из 1979. године, Бардем је наводно рекао "О, не, сад нећу да умочим следећа два месеца", на шта су Коенови радосно бацили коску један другом, јер је то значило да је Бардем заиста страшан, онако како су и планирали. Филм је још добио и Оскаре за најбољи филм, режију и адаптирани сценарио. Без икакве сумње, све са добрим разлогом.

1. FARGO (1996)

Једна од крилатица филма "Фарго" је "a lot can happen in the middle of nowhere". И то је један од бољих описа онога чему присуствује гледалац док му се све одмотава пред очима у само 90 минута. Од импозантног увода где се у прва три минута не дешава ништа осим што један ауто вуче други усред депресивне снежне белине, праћен меланхоличним виолинским скором Картера Барвела, па све до катарзичног краја, који, рекао бих, на прави начин заокружује све што смо дотле видели. Већ сам у тексту о серији "Фарго" писао да прича о истинитој причи и промењеним именима преживелих заправо није истинита, већ да је дисклејмер додат да би људи лакше поверовали у невероватније догађаје у филму. Ипак, два тешка злочина су била инспирација за филм, а трећа ствар, која је можда и најневероватнија (ослобађање тела путем крцкалице за дрво) се заиста десила, додуше није имала никакве везе са киднаповањем. Постулати Коенових су углавном испоштовани - у снежној запиздини Северне Дакоте, продавац кола који ради у фирми свог богатог таста, Џери Лундегард, у тешкој је финансијској були. Уз помоћ два киднапера, он планира отмицу сопствене жене, за коју би онда њен богати отац платио милион долара откупа, и сви срећни и задовољни. Међутим, Џери је смотан, сметен и недовољно хладнокрван, један киднапер је пренервозни насилник, други је чисти психопата, жена се не да тако лако, а таста баш брига за зета, а ни од милион долара му се не растаје (Џони Штулић, прим. аут). Оно што је требало да буде чист посао (in and out, како каже један киднапер, још једном призивајући Стенлија Кјубрика) претвара се, у правом коеновском маниру у крваву ујдурму, која из минута у минут постаје све крвавија. Још једна неповољна ствар за све умешане је и чињеница да је за случај задужена врло трудна и врло упорна полицајка Марџ Гандерсон, која нема намеру да одустане од свега. А ја не знам шта пре да хвалим - атмосферу рупе од града вечито прекривене снегом у којој живе зомбирано успорени људи које као да су снег и хладноћа претворили у некакве кретенасте креатуре које бесомучно понављају три-четири поштапалице, бритак сценарио који, упркос поменутим поштапалицама, не губи ни тренутка и без празног хода вас уводи у вртлог невероватних догађаја у којима се сцену за сценом смењују брутално насиље и црни хумор, драма и комедија, радост и безнађе - или глуму - за њу би био потребан посебан текст - од трагично бесловесног Вилијема Х. Мејсија, неуротичног Стива Бјушемија и поремећеног Петера Стормера (који је због "Хамлета" у позоришту прескочио планирано "Милерово раскршће" и зато једва дочекао ову понуду) до задртог Харва Преснела, незгодне Кристин Радруд и истрајне Френсис Мекдорманд, која је за улогу полицајке са стомаком до зуба, која никада не подиже глас и ретко пуца из пиштоља, али ради посао за двојицу, добила заслуженог Оскара у маестралној манифестацији сведене глуме.  Да не заборавим и већ поменуту трагичну музику Картера Барвела која магично допуњује сцене у филму баш када треба и баш колико треба. Филм је такође добио Оскара за сценарио, и показна је вежба шта се може са веома мало пара (тричавих 7 милиона) ако су прича и идеја врхунске и ако има ко да их спроведе у дело. А овде је то и те како случај. Уз сво поштовање за "Нема земље за старце" који је скоро савршен, "Фарго" је недосегнуто ремек-дело браће Коен и једноставно чудесан филм. Филмови попут њега су разлог што уопште волим филмове.

Сузе су ОК

Никад нисам читао Мирјану Бобић-Мојсиловић, а вероватно никад и нећу, само сам помислио да је, с обзиром на контекст, овакав наслов сасвим у реду. Пре свега да кажем да ме одласци глумаца које сам гледао целог живота (пошто јако дуго гледам филмове и солидан број година читам о том свету) генерално много погађају и веома их тешко подносим. Ни сам не умем да објасним шта је то што људе уопште, па и мене, веже за уметнике - ваљда се сродимо, саживимо са њима, шта ли. Сећам се неколико конкретних примера - сећам се да је требало да идем на неки 18. рођендан кад су јавили да је умро Данило Бата Стојковић - јесам отишао, али сам се све време грозно осећао, и покупио се кући релативно брзо, што је тад било малтене незамисливо. Кад је умро Пера Краљ пре 7 година, једва сам одржао час који ми је преостао, знам да сам се унапред извињавао ученицима због сметености. Кад су се преставили Бата Животиња и Гага (њему и Николи Симићу јединима дугујем текст, што ћу првом приликом исправити) цео дан сам држао главу у рукама, Манда ме разорио, а пре свега тога сам вриштао због Ђузе, јер је са њим одлазио и последњи дашак младости, као што сам и написао у тексту. Међутим, на сузама сам увек био јако шкрт и људи ме веома ретко могу видети како плачем, не зато што сам претерано јак, напротив, него зато што сам просто од самих почетака човек који ће пре држати све у себи него то рећи наглас, викати и плакати, нарочито ако је повод непријатан. И колико год да је бол велика (а јесте, буквално сам за многе осећао као да су ми рођени), обично ме  колико-толико пусти после неколико дана и опет ме груне тек кад видим неки инсерт, филм или епизоду. Са Небојшом Глоговцем је, ипак, било другачије, несвакидашње - прво зато што ме осећај неверице и свеопштег очајања због његове смрти не напушта већ дуго (за који дан ће бити месец како је отишао), као хипнотисан гледам све емисије у којима је гостовао, иако сам већину већ гледао, чак трпим и супер-иритантну Весну Дедић, коју у три живота не бих гледао, само зато што је он ту; а друго, зато што сам на вест о његовој смрти (а и после, гледајући интервјуе) први пут у животу спонтано заплакао због неке јавне личности (свако ко ме зна ће потврдити да нисам особа која пада на тужне приче са телевизије и да ме није лако натерати ни да чоукујем, а камоли да стварно пустим сузу) и осетио заиста велику жалост која ни после две недеље не престаје. Ни сам нисам сигуран по чему је Глогијев случај посебно другачији од свих осталих и зашто ме је баш толико погодио, па ћу у овом тексту пре свега покушати да одговорим себи зашто ми је тај човек толико значајан. То ћу урадити кроз детаљан осврт на његову каријеру и живот, успут покушавајући да дочарам шта је Небојша био за мене лично.

Почећу од оног што се зна - Небојша Глоговац је рођен 30. августа 1969. године у Требињу, од оца свештеника и мајке кројачице, обоје љути Херцеговци из Невесиња и околине. После шест година у Требињу и десетак месеци у Опову, породица се настањује у Панчеву, где ће Небојша одрасти и завршити школе. Таленат се видео од самог почетка, од изведби за родбину до наступа на Светосавским академијама, говорило се "Протин мали би требало да буде глумац". То није нешто посебно дотакло Небојшу, као ни чињеница да је шест година провео у групи код Мике Алексића - како је сам говорио, није то било место где се о глуми учило ишта конкретно, све се више сводило на држање, покрет, и усађивање правих људских вредности, него на неке изузетне наступе, што је њему и одговарало, јер у тим годинама још увек није размишљао о озбиљној каријери везаној за глуму. Ипак, на прелазу између основне и средње школе, може да се похвали да је учествовао у антологијској дечијој серији ТВ Београд, "Приче из Непричаве" Александра Антића, где је имао прилике да из непосредне близине посматра Зорана Радмиловића, Милену Дравић и остале, и учи од њих. Себе из тог периода је описао као високог (пошто је био нешто старији од већине учесника) и дебелог дечака. Никад му није било тешко да прелази релацију Панчево-Београд и назад, јер је увек желео да да све од себе, другачије није знао. У једној емисији је рекао да још увек није баш разумевао како се то уопште бива глумац и како се ради тај посао. Док је још био гимназијалац који још није разрешио многе дилеме око глумачког позива, видели смо га први пут на екрану, и то на почетку серије "Бољи живот" као Бобиног друга из разреда који не гледа баш благонаклоно на протекцију коју Терминатор одједном има према њему ("да ја имам кеву као Боба, и ја бих поправио све јединице").

Те речи су погодиле живац, нешто су се мало и поџапали, ако добро памтим, а ту беше и Бранка Катић, као иницијатор приче о оценама. Реално, у првих пар реприза, пре него што је Глоги постао, што би наш народ рекао, хаусхолд нејм, ретко ко га је запамтио, али касније сам био сведок многих реакција "Види га, 'ладно Глоговац". Небојша је најпре уписао психологију, јер, као што је и сам рекао, увек је волео да посматра људе, њихове разлике у понашању и начину функционисања, занимљиво му је било како другачији карактери другачије решавају проблеме, и другачије реагују, зашто је неко храбар и много каже без речи, а неко други се плаши, итд. Био је примљен и положио неких 5 испита, али је пет пута падао општу психологију код професора Огњеновића, те је после две године на том факултету ипак схватио да то није његов позив. Небојша се кроз осмех често захваљивао професору на тим обарањима, говорећи да су то временом претворили у интерну шалу, јер му је професор и годинама касније кад год би се видели у граду говорио "Ја сам од тебе направио глумца". Смернице за свој животни позив, Глоги је добио док се још бавио психологијом, наступајући у панчевачком "Атељеу младих", где се, по његовим речима, скупила фантастична екипа, и ништа му није било тешко, па ни тросатне пробе и све остало што их је пратило. Интересантно је да је пресудан утицај на његов животни пут имао нико други до покојни Миленко Заблаћански, који је у том аматерском позоришту режирао неколико представа са Небојшом у главној улози (између осталог и "Мушицу"). Управо га је он наговорио да проба на Академији и спремао га за тај пријемни испит, који је положио. 

Владимир Јевтовић је примио његову класу 1990. године, а резон му је био да прихвата само људе из провинције, јер ће они наводно више да гризу и да се боре, што није сасвим без поенте. Та класа се брзоплето од многих проглашава за једну од најбољих у историји ФДУ, али то, сасвим јасно, чине људи који не знају саставе већине осталих класа на том факултету. Са мушке стране та класа јесте сасвим ОК (поред Глогија, Ћетковић, С. Трифуновић и Борис Пинговић, кога нисам много гледао, али оно мало што сам видео је било скроз подношљиво), али проглашавати за нешто најбоље у историји класу која у саставу има Данијелу Михајловић (чији глумачки квалитети по мени не заслужују ни реченицу), те најпрецењенију српску глумицу тренутно (уз Слободу Мићаловић), Наташу Нинковић, која само из фрижидера што не почне да искаче, а физички ме заболи кад је видим колико је дрвена и колико, народски речено, не уме, и још три жене које једва да се баве глумом, је стварно храбар потез, да не употребим гору и прикладнију реч. Први глумачки посао Небојше Глоговца у позоришту је била "Велика пљачка" у режији Дејана Мијача на Белефу, која је после ушла у стални репертоар Атељеа 212. Улогом Гаврила је, заједно са Сергејем Трифуновићем, на другој години студија, стао раме уз раме са Светланом Бојковић, Бранком Цвејићем и Предрагом Ејдусом. Критике су од самог почетка биле сјајне, а по његовом одласку, Светлана се сетила његове изузетне духовитости и филмова и представа у којима је бриљирао, али о том потом. Наредне године је имао и први наступ на телевизији, у драми "Рај" (1993) Петра Зеца, где, поред Тихомира Станића у улози Милоша Црњанског, игра једну од главних улога.

Другом по реду великом срећом (прва је била учешће у "Причама из Непричаве" поред Зокија Радмиловића), сматрао је прилику да наступа поред Милоша Жутића, и радо причао о томе колико се радовао том искуству. У питању је представа "Лажни цар Шћепан Мали", поново код Мијача. У једној од емисија, Небојша је причао колика је привилегија била радити са Жутићем и колики је господин био у сваком тренутку, па и кад је у питању била његова болест, која је толико узела маха око генералних проба, да премијеру није ни дочекао, али ни у једном тренутку није никоме допустио да види у коликим је боловима (да подсетим, он је умро од рака костију, и то тачно на Глогијев 24. рођендан. Све ово сам желео да поменем због чудних подударности између ова два случаја и достојанства са којим су се обојица носила сваки са својом болешћу). По завршетку студија, постао је стипендиста, а недуго потом (1996) је стигао и стални ангажман у ЈДП-у, а дошао је и први филм "Вуковар, једна прича" (1994) Бора Драшковића, у коме је тумачио улогу Фадила. Улога није велика, али је већ тада било прилично јасно да у њему има материјала за велика дела. Упоредо се челичио у театру, и већ у то време је зарадио и главну улогу у "Троилу и Кресиди", опет код Дејана Мијача, за коју је рекао да је бициклом ишао на пробе из Панчева у Београд, да би остао у кондицији потребној за улогу, те улогу Андреја у "Бурету барута" Дејана Дуковског (режија Слободан Унковски). Рекло би се да је та 1995. година нека врста прекретнице у његовој каријери, с обзиром да је зарадио прву позоришну награду (награда "Стојан Дечермић" за младог првака), али и прву велику драмску филмску улогу. У питању је улога Богдана у филму "Убиство с предумишљајем" (1995, награда Цар Константин) по роману и сценарију Слободана Селенића и у режији стручњака опште праксе, Горчина Стојановића. Ту је све сјајно испало, зато што је материјал одличан, писац књиге је писао сценарио, и сви су жестоко гризли (и по речима самог Небојше), јер је њему била прва главна, Бранки Катић прва драмска улога, Стојановићу прва филмска режија, а остали битни ликови су такође били скоро па дебитанти. Слабост тог филма је што ликови из прошлости нису убедљиви, шта год ја мислио о Сергеју Трифуновићу као човеку, осветлио би сцену у кадру са двоје голупчића-дилетаната, за које је Џек Николсон лично и персонално по глумачким квалитетима. Но, овде сад о томе није реч, реч је о Глогију, који је идеално скинуо човека из околине Осијека и српског добровољца који је заволео "лијепу и честиту" градску размазотину, перфектно балансирајући хумористичне, драмске и трагичне моменте. Већ тада је задивио публику и најавио блиставу каријеру.

У мају 1996. заиграо је у представи "У потпалубљу" по роману Владимира Арсенијевића, у улози Владимира. Никита Миливојевић је режирао, а Глоговац је играо поред класића и кума, Војина Ћетковића, и Аните Манчић, и добио награду "Ардалион" на фестивалу у Ужицу. На филму је играо у остварењу "До коске" Слободана Скерлића. Тај филм је истицао неке солидне поенте, али је јако упитно како су реализоване, и генерално је веома лоше остарио (можда ми је на изласку био бољи, јер сам био основац, па сам се накратко наложио) - но једна ствар је сигурна - Небојша Глоговац као Симке, са ишараном косом, блиста највише од свих, дочаравајући са великим интензитетом фрустрираног, обесног клинца који се мало превише залетео. Крајем године, била је ту и улога Диме у "Полонези Огињског" у режији Виде Огњеновић. На телевизији је код Петра Зеца играо Јована у "Покондиреној тикви" са Весном Чипчић. Потом више ликова у "Саломи" Оскара Вајлда код прослављеног украјинског редитеља Романа Виктјука. Ко би заборавио упечатљиву епизоду у "Бурету барута" (1998) у улози таксисте-пушача, нарочито сцену у кафићу са Александром Берчеком? Негде у том периоду му се родио и први син, Гаврило, који је добио име по Глогијевом деди, који га је звао "Војвода". Одиграо је споредну улогу Вериног брата у "Спаситељу" Гаге Антонијевића са Денисом Квејдом, а потом у години бомбардовања, снимио два филма везана за злочиначку НАТО агресију "Небеска удица" Љубише Самарџића и "Рањена земља" Драгослава Лазића. (2000, Гран при Наиса, обједињено, на 35. Филмским сусретима у Нишу).

Сад ћу изрећи нешто што већина сматра бласфемијом. "Небеска удица" није добар филм. Разумем све поенте, разумем и Смокијев лични багаж, разумем и причу о отпору малог човека, и сам сам преживео то бомбардовање. Али, тај филм осим Небојшине глуме (која због прозаичног сценарија не долази толико до изражаја) и музике Влатка Стефановског, који је увек на нивоу, нема ништа што му иде у корист. Прича и поставка делује тако да би могао да је смисли просечан тинејџер, а о глумачким квалитетима Катарине Жутић, Ане Софреновић и (практично свих) осталих ведета се већ довољно зна. "Рањену земљу" нисам никад гледао од почетка до краја, али, упркос доброј екипи глумаца, и уз сво поштовање Драгославу Лазићу (превасходно за "Музиканте" и "Љубав на сеоски начин"), чисто сумњам да је тим филмом направио нешто револуционарно. Мало пред бомбардовање, у свом позоришту креће да игра у комаду Патрика Марбера "Ближе", у режији Алисе Стојановић, са Браниславом Лечићем, Радом Томовић и Владицом Милосављевић (материјал је читаоцима вероватно познат по филму Мајка Николса из 2004. године). Почетком 21. века није имао најсрећнији избор филмова ("Нормални људи", "Бумеранг" и "Муње" (где је опет био једини упечатљив, уз Зорана Цвијановића)), али је зато као гост БДП-а одиграо представу "Златно руно", тј. улогу Симеона Њега, (такође уз Војина Ћетковића, као и Небојшу Дугалића) према прози Борислава Пекића, која му је донела Стеријину награду, награду  "Милош Жутић" и "Зоранов брк". Почетком века му се родио и други син Милош, тако да је ово у сваком случају било време радости за њега. 2002. године је са извођењем кренула представа "Шине" Милене Марковић, која се са успехом играла готово до самог краја, а Небојша је у још једној варијацији на тему "изгубљена генерација током деведесетих" бриљирао у улози Гадног. Не треба заборавити да је те године изашао и филм "Држава мртвих", који је већински снимљен 1998. године, па га завршио Динко Туцаковић после смрти Живојина Павловића. Небојша је сјајан у улози Горазда Крањца, сина бившег официра ЈНА, који се, да би преживео у Београду деведесетих (опет тај Београд деведесетих) окреће криминалу. Да не заборавим и "Т.Т. синдром" (2002) Дејана Зечевића, који је ваљда први слешер хорор у српској кинематографији, и који је, упркос занимљивој премиси, неколико бриљантних споредних глумачких креација које су толики црнохуморни треш, да не можете да не уживате, те омажима хорор мајсторима (велика Душица Жегарац изгледа као да је изашла директно из филмова Дарија Арђента, кожна одежда, бело лице и црвени кармин), ипак недоправљен, због упитне идејности, слабог сценарија, сувише неразјашњених ствари и по навици лошег Ђуричка. Колико се сећам, Глоги се, након што му одсеку руку више и не појављује, што је још једна будалаштина (ваљда искрвари, шта ли?). Не треба заборавити ни "Породично благо", које је, иако очито неквалитетно, Небојша увек истицао као велико занатско искуство. У сјајној екипи глумаца, заиграо је у свом позоришту на повратку Микија Манојловића у матично позориште у представи "Молијер - још један живот",  по Булгакову, са сјајном екипом глумаца, а са Паолом Мађелијем "Италијанску ноћ".

 "Кад порастем бићу Кенгур" Радивоја Андрића је још једна варијација на тему "како је зли Слободан Милошевић упропастио младе у Србији", али није клишеиран као његови претходници, и да није супер-иритантних Стругара и Фишековића, био би заиста фантастичан (мада је добар последњи део на крову, кад се све приче повежу). Овако је само добар, захваљујући духовитим репликама и сјајним улогама (нарочито део у кладионици и мајсторска лекција Пере Краља од пар минута). Глоговчев вечито нервозни таксиста Живац је најједнодимензионалнији јунак од свих, и практично једино што треба да ради је да виче и псује током целог филма, и управо се у томе види његова величина, јер је један тако (номинално) незанимљив лик постао толико упечатљив - одличан тајминг, сјајне гестикулације и изузетна "испорука", без обзира да ли коментарише кога је возио и тражи брзи еспресо да се смири, препуцава се са такође феноменалним Борисом Комненићем, или псује и куне себи у шаку, немоћан да склони Гангулу и одгледа текму до краја. Изузетно добра улога, и изузетан број меморабилних реплика, ваљда зато што је викање и псовање тако укорењено у психу нашег народа. Потом је уследила серија "Лифт" по сценарију Срђана Карановића, коју искрено речено нисам гледао, тако да ништа о њој не могу да кажем, а у позоришту је почело да се кува нешто мало, а тако велико. Небојша је рекао да ако постоји представа која му је у променила живот, то би онда био "Хадерсфилд" Угљеше Шајтинца коју је режирала енглеска редитељка Алекс Чизхолм.

У самој поставци драме (ово причам из перспективе гледаоца филма, јер представу нисам имао среће да видим, мада чујем да је врло слична филму) има доста горућих проблема, и тешко је адекватно приступити свему што текст покушава да адресира у таквом амбијенту (пар ликова у једној соби), али оно што је урадио Небојша Глоговац са улогом Ивана, бившег џудисте и окултисте са озбиљним психичким проблемима је заиста за антологију позоришта, а и филма. Изузетна улога, са све гримасама, грчевима, променљивом висином гласа и апсолутним менталним утапањем у лик, човек толико глумачки штрчи у односу на остале да је то задивљујуће. Представа је играна до пред саму Глогијеву смрт, последња изведба је била 30. септембра прошле године у Америци, а после Талетове смрти, у улози оца алтернирали су Миша Јанкетић и Лауш. Небојша је говорио како је ова представа замишљена као мала, непретенциозна и потпуно сведена, али ју је до статуса култне уздигао управо он. Снимак нажалост не постоји, али и на основу филма (где практично он једини бриљира, уз евентуално Талета који углавном псује, и психо-кеву Секу Саблић, која је стварно страшна оно мало времена што је ту, а у драми је ни нема). На срећу, квалитет су препознали готово сви који су се нешто питали, па је Небојша зарадио (још једном) "Милоша Жутића", "Зоранов брк", "Ардалион" и Стеријину награду, а уз то је добио и награду публике на Стеријином позорју, као и годишњу награду ЈДП-а за најбољег глумца (што је учинио укупно четири пута, вероватно више од свих), практично све што се могло освојити. Бар 70 посто култа ове представе припада управо њему. Она је касније пренесена и на енглеске, као и на америчке позоришне даске. За улогу у представи "Хадерсфилд" је добијао и награде у Добоју и у Брчком. Са друге стране, за филм "Хадерсфилд", добио је статуету "Слобода" на фестивалу у Сопоту, за најбољу мушку улогу, као и нову Наису, обједињено са "Клопком". "Кошаркаше" нећу ни да помињем, то је серија за децу од 10 година плафон, желим да верујем да ју је радио као услугу Дејану Зечевићу и предах од нечега озбиљнијег, мада постојале су и горе ствари од ње (кад се Стручњак опште праксе још није извинио, а камоли кривично одговарао за "Лисице", поднећу и Зечевића и његове инфантилне лимунадице). Треба поменути и кратки словеначки филм "Охцет", где је заблистао у улози жене Николе Пејаковића која обожава своју задриглу свињу од мужа и показује свој босански ниво будућим словеначким пријатељима. Сјајна комична рола, упркос трајању од само 15 минута. Нисам баш срећан даљим избором филмова, будући да из "Сутра ујутру" памтим само да ми је Нада Шаргин била ОК (са сваког аспекта) и ништа више (мада, има ко памти и Глогија, с обзиром да је добио награду за најбољу мушку епизоду у Нишу, као и награду Златни витез у Москви), а Паскаљевићеве "Оптимисте" (иако је Небојша био коректан у малој улози доктора) као пуку самогратификацију Лазара Ристовског.

Мора се поменути филм "Клопка" Срдана Голубовића, који би, упркос силним ловорикама, био исподпросечан трилер да није Небојше у њему (и донекле Анице Добре). Вероватно се народ попишманио јер није навикао да у нашој кинематографији постоје трилери са холивудским премисама, поставкама, па и клишеима, којих је овде пуно. Небојша носи читав филм, тим пре што не добија помоћ ни од масона Микија који тезгари, месечарећи кроз њега све време као дрогиран, ни од Наташе Нинковић, која је оно што јесте, дрво јаворово, те се од ње ништа и није могло очекивати. Тај филм је сјајно прошао и код публике и код критике, а Глоги је за улогу Младена понео награде са фестивала у Милану, Минску и Лијежу (можда нису баш најрелевантнији, али ипак нешто говоре), неколико емотивних сцена је фасцинантно одиграно. Интересантно је рећи да је овај филм доспео на јануарски списак, тачније испао је пред последњу рунду у одлучивању номинованих за Оскара за најбољи страни филм. Ту су и улоге у представама "На дну" по Максиму Горком, те у Кафкином "Замку" (улога главног јунака, К.) у режији Николе Завишића. Мало учешће у "Вратиће се роде" и првој сезони серије "Мој ујак" такође не треба прескочити, као ни награду за лепоту говора "Бранивој Ђорђевић" за улогу у представи "Барбело, о псима и деци". Био је и витални део првог српског дугометражног анимираног филма, који је успут и научнофантастични филм, под називом "Технотајз - Едит и ја" (2009). Позајмио је глас лику Едија.

У хрватско-босанском филму "Кењац" (Магарац) игра главну улогу Луке, а исте године почиње и рад на представи "Како вам драго" по Шекспиру, у режији Слободана Унковског. Са непуних 40 година, већ се етаблирао као најважнији глумац своје генерације, и не само то, већ и као једино име (уз евентуално Небојшу Дугалића) које би у каснијим годинама могло да стане раме уз раме са највећима које смо икада имали - вероватно да је то једна од ствари која ме је, као озбиљног позоришно-филмског фанатика, највише развалила (поред чињенице да је, наравно, изузетно млад за одлазак), да никад неће добити прилику да заокружи своје животно дело и оде у легенду у дубокој старости, до краја испоштован као што заслужује.
За "Жену са сломљеним носем" која ми се није нарочито допала (боље речено уопште, мада Небојша има пар меморабилних реплика попут "нисам ја садиста, госпођо") добио је награду "Сребрни делфин" на једном португалском филмском фестивалу, као и још један нишки Гран при, те награда за најбољег глумца на новосадском "Синема ситију". 2010. година је и позоришно била занимљива, будући да је заиграо Тиресију (који је некад био жена) у Овидијевим "Метаморфозама", код Александра Поповског, заједно са Гораном Шушљиком, Надом Шаргин, Наташом Тапушковић и другима. За ту улогу је добио награду на тиватском фестивалу медитеранског театра "Пургаторије" (за најбоље глумачко остварење, заједно са Јеленом Ђокић). Шушљик је на сцени културе "Вук Караџић" исте године поставио "Сабљу димискију" Александра Поповића, у којој Небојша игра Рођу, газду кафане, типа који је традиционални домаћин који се нон-стоп позива на част и морал, а у слободно време држи курве, вара у трговини и слично. Мала представа, али изузетно дочаран лик. Што се филмова тиче, појавио се у "72 дана" код Данила Шербеџије и "Белом, белом свету" у коме га се (поново, грешна ми душа) не сећам, осим оне тужне песме коју пева. Шта ћу кад филмове Олега Новковића очигледно памтим само фрагментарно (толико су ми занимљиви, бар ови које сам гледао). Мислим да се комплетно сећам једино "Кажи зашто ме остави", што је једини његов филм у ком Глоги није играо, тада је још био студент. Што се серија тиче, наставио је појављивање у разноврсним пројектима попут "Мог рођака са села", (који није ништа посебно (и мање од тога), али је у односу на ултра-гледану визију села (См)радоша Бајића и његове камариле "Breaking Bad" лично и персонално)), неколико епизода у "Луд, збуњен, нормалан" као Грдоба, те саобраћајац у пилот епизоди никад настављене серије "Игра истине" (хвала Богу што је тако, довољан ми је стрес експонирање Жељка Јоксимовића, главну улогу његовог брата у било чему заиста не бих могао да поднесем). Такође се појавио и у пет епизода прве сезоне "Војне академије", али то инфантилно, патетично издркавање заиста немам намеру икада да гледам у ситуацији када нам је војска већ деценијама упропашћена, а њима је битније ко се с ким смувао од било чега другог (ево, данас чујем да су потписали уговор за четврту сезону - брука, Миљенко). 2012. година је била битна и по улози Јеротија у "Сумњивом лицу" у режији Јагоша Марковића - Нушић је увек битан и вечито актуелан, а Јеротије сочан лик за сваког глумца. За њега је добио награду "Бранка и Млађа Веселиновић" фондације ЈДП-а, а у критици представе, хрватске "Новости" су рекле "тог Јеротија маестрално је одиграо Небојша Глоговац, један од најбољих глумаца екс-југославенских простора". Волео бих да сам гледао ту представу, знајући да лик Анђе тумачи Јелисавета Саблић, 27 година старија од Небојше.

Био је од оних који стално читају и усавршавају се. "Душа је увек гладна добре литературе. Увек постоји глад за добро сроченим проблемом и евентуално пронађеним решењем. Наравно, решење не мора увек да се деси на сцени. Већ добро представљање проблема делом је пут ка његовом решењу. Зато позориште и опстаје толико колико опстаје. Оно то увек нуди. Наравно, постоји и булеварско позориште које служи за забаву и заборављање проблема. Сада причамо о нечему духовнијем и племенитијем". Ако је неко доказао да је човек позоришта од главе до пете, то је Глоги, носећи без проблема и класични и савремени репертоар, и мале и велике улоге (мада је од самог почетка добијао махом велике, јер су сви, а пре свих Дејан Мијач који му је дао да "окваси ноге", били свесни како огроман таленат поседује. На слици је филм "Кад сване дан", који нисам гледао и не журим са тим, Паскаљевић је дефинитивно (на страну политичке тенденције које су ми га згадиле) од тренутка кад је, ради неког свог "синема верите" издркавања, злорабио аутистичну децу, за мене престао да буде релевантан фактор за било шта. Свака му част за почетак каријере, то ће ми у глави остати недирнуто, ово остало нек се тера заједно са њим на сметлиште историје. Небојша је покушавао да остане свој и чврсто на земљи, породица му је била на првом месту, а глумачку екипу је увек стављао испред себе као појединца, иако се дешавало да он буде једини вредан део ње. Био је човек културе, али је савршено разумео на ком је она месту у нашем друштву, већ деценијама уназад. "Грађански слој је потпуно обезвређен, не постоји и доведен је на ивицу сиромаштва. Данас су карте за позориште скупе многим људима који га воле. То смо видели кад је ЈДП у јануару прошле године спустио цену карте на 200 динара, па се направио огроман ред, све до "Београђанке". Глад за културом постоји. Та потреба је стварна. Нажалост, настао је диспаритет. Новчана маса је отишла код људи који немају укуса...људи са знањем и талентом овде углавном немају кинте. Уместо да се баве својим послом, доктори наука са дипломама које нису купљене или украдене данас раде као кондуктери, таксисти, продавци или поправљају телевизоре. Капитал се слива на другу страну". У својим не тако честим интервјуима, увек је био изузетно искрен, због чега сам га такође веома ценио. У политику се није много пачао, што је још једна од одлика великана, једном је подржао једну од странака у односу на другу, кад је мислио да је важно, али без претераног експонирања у медијима - нећу коментарисати тај његов избор, није ни то поента, али он је једном приликом такође рекао "кад ти понуде црно или бело, изабраћеш једно од та два, а између има хиљаду боја". По мени је то јако примењиво на политичку ситуацију, јер исти ликови циркулишу спроводећи своју рециклирану политику већ деценијама под фирмом неке различитости. Оно што је њему, као истинском родољубу било једино битно, и због тога ће увек имати посебно место код мене у односу на неке друге који би радили све да се по сваку цену ушлихтају западу оличеном у "сараднику на сценарију" Веслију Кларку, или носили мајице са ликовима људи који су убијали њихове грађане и војнике, није хтео да учествује у пројектима који једнострано бацају лоше светло на његову земљу и народ. Сам је говорио да нема ништа против да игра Србина који је оличење зла (па ни хрватског фашисту, како смо и видели), али не по цену да буде део пропагандног антисрпског памфлета који нема за циљ ни објективност, ни тачност, ни било какво вишеслојно сагледавање конфликта за који су се ухватили неки који са овим просторима немају апсолутно никакве везе. Говорио је како су му на крају представници "редитељке" после дуготрајног избегавања да му дају сценарио и да се о њему разговара, рекли "Ваш таленат је толики да заслужујете само главну улогу, али она је већ додељена". По сопственим речима, у једном пројекту је одбио улогу руског макроа који бије своје курве у канцеларији уз речи "Овако ми Словени решавамо проблеме са женама". У грађењу огавних стереотипа није хтео да учествује, можете мислити колико је америчко лицемерје кад они било коме држе лекције о било чему. Гротеска какве се ни велики Дејвид Линч не би постидео, заиста.

Управо у сврху расветљавања истине, Небојша је прихватио да игра Дражу Михаиловића у пројекту мануфактуре Бајић "Равна гора". Одмах да кажем да ја не подржавам стриктно ни комунисте ни четнике (нисам још прочитао довољно књига да бих се децидно ставио ни на чију страну, мада јесам неколико), али оно у шта сам сигуран је да је на обе стране било и добрих и лоших, и да нам сигурно није речена истина о целокупној улози овог човека у нашој историји (што опет не значи да би било другачије него што јесте да су четници приграбили власт, вероватно бисмо се суочили са сличним стварима, наш народ је доказао какав је кад му се додели власт на било ком нивоу). С тим у вези, и те како је потребна серија, филм, документарац, или шта већ, која би бацила више светлости на догађаје из тог периода, што је веома тешко, углавном због одсуства релевантне, опсежне и објективне литературе. Небојшина грешка (као и грешка свих који су се у пројекат упустили) је била у томе што је помислио и у неком тренутку поверовао да је факинг Секула подобан, способан и спреман да озбиљно и зрело приступи нечему таквом. На страну недостатак пара, на страну сви историјско-сценаристичко-глумачки промашаји, осим пар ретких изузетака (Смрадоше, јебо те штиглић, са све сином Драганом), у оних пар епизода које сам имао снаге да погледам Дража изгледа и делује као зависник од морфијума, мумифицирани зомби који има мало или нимало утицаја на своју војску. И сам Небојша је био незадовољан тим пројектом, мада је хвалио ентузијазам екипе и као главни проблем навео недостатак пара. Ја бих поред тога навео и недовољан број квалитетних људи - може ли заиста ишта што у екипи има сина Стевицу првенца и сина Драгана који зауставља аутобусе да буде квалитетно? Ја мислим да су шансе мизерне. За "Артиљеро" нисам успео да се заинтересујем, иако себе сматрам једним од окорелијих Звездаша у овом делу Србије, једноставно све у вези тог филма је толико неозбиљно да ме чуди како је уопште снимљен. "Кругови" Срдана Голубовића су засновани на случају познатог Требињца, Срђана Алексића, тако да је Глоги био на свом терену на снимању. Иако филм и те како има својих мана, неколико добрих улога, укључујући и Небојшину (који глуми хирурга са кризом савести коме под нож долази један од џелата - слична ситуација у којој се нашао Марко Тодоровић у драми Саве Мрмка "Операција" (1977). Готово је савршен - истовремено емотиван и суздржан, тих и вриштећи, лик који се бори са хиљаду различитих емоција. За "Кругове" и "Артиљеро" добио је награду за најбољег глумца у Новом саду. Појављивао се и у неколико епизода "Жена са Дедиња", као и у хрватској (ваљда) сапуници "Стела" Јелене Вељаче, које, наравно, нисам гледао. Нисам гледао ни "Дјечаке из улице Маркса и Енгелса" где глуми епизодну улогу оца, па не могу ништа да кажем о том филму. Знам да је црногорски.

Филм и серија "Бранио сам Младу Босну" у којима Глоги тумачи Леа Пфефера, су солидни, а били би још бољи да је Срђан Кољевић имао мошње, као што их никад нема, да оштрије приступи ствари и слојевитије ослика и неке ликове, и неке поступке, и њихове последице. Овако остаје нешто што је у реду, али могло је да буде много епохалније. У сваком случају, Небојша је помогао постојећем квалитету и, уз Николу Ракочевића, био најмеморабилнији лик. Причао сам повремено и са неким људима које је нервирао, углавном "због политике", иако се њоме бавио много мање од многих извиканијих и горих глумаца од себе, али чак ни они загрижени неподноситељи нису могли да порекну да углавном глумачки зна шта ради, и да не може да извади ствар једино онда кад је филм баш много лош. И то све јесте и те како тачно. Глоговац је о ономе што га нервира говорио: "Јако ме нервирају те упорне будале, ти глупи људи који су толико упорни и пуни те неке воловске, сточарске енергије да свуда пробијају, а глупи ко ноћ, без икаквог дубљег утиска о свету и моралне, естетске висине, или бар неки пресек тих ствари у глави, а још кад видим да им прође фора и да су нешто као постали успешни, то уме да ме избаци из такта, кад ми се поново, по ко зна који пут докаже да то тако може". Знамо и те како на какве људе је мислио, пуна их је Србија, и углавном су "на стратешким мјестима", што би рекао Џони Штулић. Небојша је играо у једном од два добра филма о голготи српског народа на Косову и Метохији, и то "Енклави" Горана Радовановића (други је "Ничије дете"). Осим техничких детаља, попут нетачног дреса који клинац носи, мале разлике у акценту између оца и сина, и мале вероватноће да албански клинац 2004. године говори српски, филм је добар и реално показује етничке односе и све остале релевантне факторе, попут корупције полиције и цинизма међународних снага. Глоги још једном бриљира у улози Војислава Арсића. "Отаџбину" Олега Новковића нисам гледао (чујем да игра неког бизнисмена), а по повратку у позориште заиграо је Адама у "Разбијеном крчагу" Хајнриха фон Клајста у режији Игора Вука Торбице, за шта је добио награду "Миливоје Живановић", "Златног ћурана" у Јагодини, награду града Београда, већ поменуту годишњу награду ЈДП-а, као и награду на Данима сатире Фадила Хаџића у Загребу. Имао је епизоду у "Ослобођењу Скопља" које га је поново упарило са оцем и сином Шербеџијом, али најважније ствари у овом последњем периоду су тек долазиле, и то претпрошле године. У позоришту "Хамлет", у режији Александра Поповског, а на филму сарадња са Рајком Грлићем на филму "Устав републике Хрватске".

"Хамлет" је просто логичан наставак каријере за таквог мајстора, а иако би требало да буде млађи, сматрам да су Небојшине године можда и најбоље за тумачење истог због сложености дела. Нажалост, представа није снимана, па је могуће видети само фрагменте и инсерте, видим да има и савремених момената, судећи по облачењу, и, из онога што сам успео да видим, а и да прочитам, била је велики успех. Ипак, о Хамлету се не може судити на парче, то је нешто сувише велико, али судећи по натписима за Глогијевог живота, и он, као и сама представа су били фантастични. Оно о чему могу да пишем је ненормално добра улога Вјекослава Краља у Грлићевом "Уставу". Начин на који је уронио у лик професора хрватске историје који има усташко-фашистичке светоназоре усађене од стране оца, а успут је и геј трансвестит је заиста за антологију глуме на овим просторима. Само је глумчина Небојшиног калибра могла тај лик који се распада од противречности и који је, упркос нездравој мржњи коју није сам тражио, заправо дубоко трагичан, могла да дочара на тај начин да изазове дивљење и саосећање и у Србији и у Хрватској (добро, не код свих, али код већине да). Игра без карикирања и омаловажавања, феноменално балансирајући између озбиљности и хумора, и успева да оствари антологијску ролу о којој ће се још дуго причати - гледао сам филм два пута од његове смрти, и оба пута ме разорила чињеница да га више нема, док сам уживао у бравурама са екрана. Потпуно заслужено је освојио силне награде за ту интерпретацију, и то: Златну пулску арену за најбољег глумца, Гран при у Нишу, награде за најбољег глумца на Фестивалу европског филма у Италији, као и на фестивалу у Лондону. Рајко Грлић је у опроштају од глумца написао дирљив ауторски текст, који можете изгуглати, предугачак је да бих га овде делио. Интересантно је да је Анте Томић, сценариста, текст замислио као готово чисту комедију и спрдњу, али комплексност која је Небојшина игра дала његовом лику је натерала све да се замисле. Он је и сам у једном од последњих интервјуа рекао да су га Хамлет и Вјекослав Краљ озбиљно продрмали, и да су вероватно два најкомплекснија лика која је играо. После скоро 20 пуних година брака са сликарком Мином, пријатељски су се разишли, а током прошле године почео је да живи са Милицом, са којом је поткрај 2017. добио ћерку Сунчицу.
Током прошле године, снимио је и серију "Немањићи - рађање краљевине" и вероватно желео да допринесе нечему великом, епохалном, што је она заиста имала потенцијал да буде, с обзиром да се ради о првом озбиљном пројекту везаном за тај период наше пребогате историје. Ипак, ово је колико памтим прва серија која је доживела такав фијаско да је експресно враћена у монтажу, и после свега што сам читао о њој, односно о епизодама, вероватно је нећу ни гледати, да ми сећање на великог човека и глумца не би покварио јавашлук главних и одговорних за чињеницу да серија изгледа тако како изгледа. Још чекамо филмове "Апсурдни експеримент", чије је снимање завршено још пре око три и по - четири године, потом "Јужни ветар", који вероватно нећу гледати, јер ме сама помисао на Биковића као опаког гангстера тера да мокрим у гаће од смеха (мада бих са друге стране волео да видим како изгледа вођа криминалног клана Голуб у Небојшиној интерпретацији - он га је описао као чисто зло). Ту је још и "Заспанка за војнике" Гаге Антонијевића (са којим је сарађивао на "Спаситељу" и "Убицама мога оца") према сјајној прози Стевана Јаковљевића (колико сам чуо, у питању је "Српска трилогија"), тако да очекујем велике ствари, мада ми се слошило кад сам видео петловачког Перхана у трејлеру. Гледаћу филм, свакако, макар због Небојше.

 Прве несрећне дијагнозе су се јавиле крајем децембра, а већ почетком јануара је постало јасно да због метастаза на јетри та подмукла болест вероватно није излечива. Ипак, како му је урођено витештво налагало, до последњег момента се није предавао и ширио је оптимизам оним својим широким осмехом, чак и у тренуцима кад се вероватно распадао и није му било ни до чега. У његовом случају нема оног куртоазног "о мртвима све најлепше" - по његовом трагичном одласку, сви су могли само да констатују да је отишао велики човек и велики глумац, који је волео своју породицу, пријатеље, публику, земљу и народ, и ретко кад је у вези неког постојао толики консензус о свеопштој жалости. Зна се да је Глоги био велики Звездаш (што и није чудно када се зна да је потицао из Требиња и Невесиња, то су махом црвено-бели градови), али су га једнодушно жалили из свих табора, а и он сам није био присталица никаквих подела (сетимо се да је био и промотер рукометног дербија у режији Партизана 2014. године за помоћ угроженима од поплава). Једноставно је био личност која је превазилазила све поделе, то је још једна од ствари које сам изузетно ценио код њега. За њега су људи из Хрватске и Босне говорили да је један од највећих са ових простора. Био је просто господин, који је знао да је у овом друштву "доброта презрена", али то га није спречавало да је емитује на сваком кораку. Другачије није могао ни знао. У слободно време, пасионирано је играо бекгемон, уживао у вожњи мотором ван града, кувању, читању и повременом писању. Омиљени кафић му је био "Кројач", чије неутешно особље каже да ће његово место увек остати празно.

Последњу представу Небојша Глоговац одиграо је 13. 12. 2017. године и то је био управо Хамлет. Вероватно нико није могао ни да сања да тада овог гиганта гледа последњи пут на сцени. Ја сам покушао да освртом на његову каријеру и живот дочарам колики је његов одлазак губитак, пре свега за његову породицу и ћерку која га неће запамтити, али и све оне који су га обожавали и који су на његовим улогама одрасли, но бојим се да ће се тек видети, кад прође још мало времена и све се слегне, шта је ова земља изгубила са аспекта културе и уметности. Већину ствари сам већ поменуо - осим недовољног броја година за смрт, чињенице да је уистину, без лажне скромности, био највећи глумац средње генерације, са тенденцијом да постане и више од тога, да је био частан човек и носилац старинских вредности које су у оваквом друштву за већину мисаона именица - био је и човек кога би свако био поносан да упозна. Ја то знам и из личног искуства - и можда не постоји бољи начин да завршим овај текст - после представе у локалном позоришту пре седам или осам година, пришао сам човеку да се поздравим с њим и честитам му на свему што је у каријери постигао. Нисам од оних који воле да гњаве људе за сликање, а и тад још нисам имао паметни телефон (а ни апарат код себе) па је прилика за то пропала, а сад бих свашта дао да тај тренутак вратим и грешку исправим. Поента целе приче је да сам, при представљању рекао ко сам и шта сам, те да сам фанатик за филм, позориште и Звезду (као и занимљиву чињеницу да сам име добио по господину из "Муња" који вози бубу), и да је човек причао са мном читавих пет-шест минута на све те теме и искрено се одушевио и честитао ми на чињеници да у својој школи радим представе на енглеском у склопу вечери страних језика - то му је измамило онај његов осмех који не може да се исфолира и једно "свака част". Тад смо лоше стајали и у фудбалу, а он је о томе рекао "сад нам лоше иде, али сувише смо ми велики да би нас ово пореметило". Увек бих се сетио тога и било би ми лакше. Поносан сам на чињеницу да ми је људина као што је Небојша посветио неколико минута свог живота да са мном поприча о мојим страстима, и данима сам о томе причао, чудећи се његовој једноставности и господству. Наравно, све то не знајући да нам је то први и последњи сусрет. Ни не сањајући.

Знам да ниси могао да бираш, али баш си прерано отишао. Много смо ти остали дужни, Небојша, непојмљиво. А ти нама још и више, десетоструко. Кад само помислим шта си све још могао да даш. Надам се да ти је боље, лакше и безболније, где год да си. Овде ће се још дуго патити за тобом. За друге не знам, али за себе гарантујем. Не знам какав си био у познавању фудбала, али стварно јеси био највећи играч и највећи јебач. Почивај у миру.