субота, 16. децембар 2017.

The Killing of a Sacred Deer (2017)

Сценарио: Јоргос Лантимос, Ефтимис Филипу
Режија: Јоргос Лантимос
У главним улогама: Колин Фарел, Никол Кидмен, Бери Киоан, Рафи Касиди, Сани Суљић, Алиша Силверстоун, Бери Бернсон

Рекох већ у неком од претходних текстова да ми је "Убиство светог јелена" најочекиванији наслов ове године, због несумњиво талентованог редитеља, Јоргоса Лантимоса, коме је то други холивудски филм. Прво његово остварење које сам видео је "Очњак" (2009) о коме сам већ писао на блогу почетком ове године, и који ме је тотално распаметио на најбољи могући начин, јер такву врсту мислећег филма који функционише на толико нивоа, а да притом буде нов, заиста давно нисам имао прилику да видим. После тога сам гледао "The Lobster" (2015) који се и поред невероватне премисе и првог дела за уџбенике мало замори у другој половини, па не успе до краја да испуни све што је обећавао. Ипак, још један филм вредан гледања и више него довољан да, уз првонаведени "Kynodontas", будем узбуђен као пред први секс кад чух да је процурео. Знао сам да опет глуми Колин Фарел, да му се овај пут прикључују Никол Кидмен и неки клинац, и да ће бити стилизовани психо-трилер. Сасвим довољно за почетак, иако премиса звучи прилично генерички, ипак сам доста очекивао од овог филма. Шта сам тражио, то сам и добио, у два сата свог трајања, он дефинитивно пружа доста тога, ту спора нема. Покушаћу да објасним у наставку текста шта је тачно то што овај филм доноси.

Убиство светог јелена (2017)
Живот добростојећег, средовечног брачног пара доктора, Стивена и Ане, и њихово двоје деце, почиње неповратно да клизи у амбис када у њега уђе шеснаестогодишњи Мартин који са Стивеном гаји дуготрајно пријатељство које овај таји од своје жене и деце.

Да бисте могли да испратите ово на прави начин, треба знати да је овај филм нека врста модерног казивања Еурипидове трагедије "Ифигенија у Аулиди", где се богиња Артемида ражести на Агамемнона који јој је убио јелена, па устави ветрове који су потребни његовој војсци да би се борила у рату са Тројом, а да би све поново било у реду, он мора као знак добре воље да жртвује своју ћерку Ифигенију. Ако то не учини, сахраниће своју војску и државу, буквално и метафорично. Ако учини, сахраниће своју ћерку, буквално. Отуд наслов филма. Као у тамном вилајету, кајање је загарантовано. Као и "Мајка" о којој писах пре који дан, и овај филм је дубоко симболичан и никако га не треба сасвим буквално схватати. У крајњој линији, ако се зна да је у питању филм Јоргоса Лантимоса, и површни пратиоци његовог опуса ће знати да од њега не могу да се очекују обична остварења, већ благо речено чудна, ексцентрична, померена из реалности. И заиста, малтене од првог кадра се види да је ово филм Јоргоса Лантимоса - разјапљена грудна шупљина и отворено срце на коме се врши операција (снимци су иначе прави, Колин Фарел је присуствовао истој). Већина радње се одиграва у стерилном болничком окружењу, мада се таква атмосфера преноси и ван ње, и све делује, баш као и у кући у "Очњаку", ледено прорачунато (Никол Кидмен чека сексуални третман попут пацијента под тоталном анестезијом). Ипак, оно што вероватно највише запањује и застрашује је Лантимосов трејдмарк да ликови суво и равно изговарају речи и реченице при чему би требало да, макар и махинално, демонстрирају јаче емоције. Лик Колина Фарела, Стивен је угледни кардиолог, а његова жена Ана (Никол Кидмен) офталмолог. Веза коју одржава са поменутим сином свог некадашњег умрлог пацијента није педофилска, али се од почетка наслућује да ту нешто није како треба и да клинац није баш "под либелу" иако то не показује. Лантимос чека око 45 минута да у потпуности разоткрије природу те везе, али се од старта да наслутити да ту постоји нешто чудно. Томе доприноси и злослутна виолина која прати сусрете и давање скупих поклона, праћено испразним разговорима о карактеристикама сатова. Најзад, Стивен позива Мартина на вечеру, да упозна његову породицу, коју фасцинира, нарочито две године млађу ћерку, али након што при узвратној посети одбије насртаје Мартинове кеве, кула од карата почиње да се руши и маска полако пада. Укратко, Стивен је направио брљотину током операције, начинио фаталну грешку и сада чланови његове породице, као под дејством натприродне силе почињу мистериозно да се разбољевају и уколико не учини непојмљиво да поравна рачуне, сви ће доживети исту судбину. Наравно, после уобичајених тестова, разматрања психосоматских поремећаја и осталог пратећег материјала, породица мора да се суочи са "Софијиним избором", што доводи до катарзичног финала.

Све што бих даље рекао било би велики спојлер, а могуће да и ово досад спада у ту категорију. Већ смо сто хиљада пута видели ово "човек има све, а онда му се у једном тренутку све то руши на главу". Филм вероватно има најпростију премису од свих Лантимосових, ако се погледа са стране, у питању је проста прича о моралним дилемама и освети, али начин на који је презентована и реализована је дефинитивно разликује од већине других рађених по сличном калупу. Нема овде јефтиних сурогата за страх и очај - како неко фантастично написа, у овом филму се све одвија са неизбежношћу ружног сна и јунак, који упорно одбија да преузме одговорност за претходна дела, може само беспомоћно да посматра како се готово перфектан живот који је дотле имао урушава и претвара у пепео. Да би то спречио, он мора да учини оно што је за већину људи најтеже, а то је, што каже другосрбијанска плаћеничка гамад, да се суочи са својом прошлошћу. Наспрам "Очњака" и "Јастога", окружење у које Лантимос ставља гледаоца је наизглед прилично нормално, и реч је о модерном Синсинатију. Али, немојте да вас то завара, стерилни амбијент отуђења и исти такви дијалози гарантују да је ово већ уврежени универзум поменутог редитеља. А тајна коју Колин Фарел саопштава сину у очајничком покушају да из њега извуче жељену и пројектовану "истину" - да фолира болест - је винтиџ Лантимос. Вриснуо сам од смеха као Дамјанов зеленко, црни хумор је најефектнији кад се испоручи са том дозом мирноће, мајсторски одрађено. Што се тиче глуме, она је на високом нивоу, али се то можда неће приметити, јер су ликови толико надреално отуђени и наизглед лишени емоција, да вам се све што изговоре може учинити монотоним, али то је и поента. Најинтересантнији лик је свакако Бери Киоан као мистериозни Мартин, окидач који узрокује крај дотадашњег савршеног живота. Дошао је по правду и добиће је, без обзира на цену. Клинац је ружан као лопов (знам да сам ја последњи који о томе треба да прича, али заиста, антипатичнију њушку одавно не видех у модерном филму), али биће звезда, ово је његова година, с обзиром да је имао и малу али важну улогу у Нолановом "Данкирку". Иако је он до негде педесетог минута филма готово савршено нормални тинејџер који осваја породицу своје жртве (ту сам се сетио Теренса Стемпа у Пазолинијевој "Теореми"), а нарочито поводљиву и музикалну тинејџерку Ким (енглеска глумица Рафи Касиди) којој се одмах допадне, он од самог почетка одаје, благо речено, чудан утисак. Најимпресивније је то задржавање мирноће независно од ситуације, било да прича о пазушним длакама, наводаџише напаљену мајку главном јунаку ("Мислим да би били савршени једно за друго. Она има супер тело"), или у најхладнокрвнијем могућем маниру прети да ће му цела породица помрети уколико не уради шта треба. Једноставно одлична улога и мали дефинитивно има светлу будућност. 

Фарел и Кидменова су такође фантастични и сјајно се уклапају у цео бескрвни амбијент рецитовања свог текста, причајући о ћеркиној првој менструацији са њом самом, али и другима, као да причају о...не знам, гутању жваке, или првом децембарском снегу. Колин је истовремено наказан и гротескно смешан у свом свету где је навикао да контролише малтене и број речи које изговара - иако много мање нападан него нпр. Христос Стерјоглу у "Очњаку" у наметању својих принципа и начела, он је, као креатор сопственог малог света, са скупим стварима и поклонима у њему, навикао да буде увек у праву, ослобођен сваке кривице и одговорности за сопствене поступке. Међутим, све се мења по доласку у додир са јачим ауторитетом - док Стивен, Мартин и његова мајка гледају "Дан мрмота" Харолда Рејмиса, гледалац чује баш ону сцену у којој Енди Мекдауел каже Билу Мареју "ниси ти Бог". То ни случајно није случајно. Лантимос се зналачки игра мачке и миша са гледаоцима, наговештавајући педофилију готово пола филма, да би онда натприродно изронило из сенке и одвело филм (а са њим и гледаоце) на ролеркостер са кога не силази до самог краја. Не памтим кад је Никол Кидмен последњи пут нешто људски одиграла, а овде је толико видљиво навикнута и потчињена том сулудом систему вредности, да јој се, упркос успешној каријери, живот, како рече један критичар, свео на серију пантомима. Она са својих 50 година одлично изгледа (мада, наравно, има и пластике) и части гледаоце са неколико голишавих кадрова, али није у питању ништа превулгарно. Види се да је остарила, али се добро држи. Ипак, највеће изненађење што се тога тиче је Алиша Силверстоун, коју сам увек навикао да гледам веома младу и које се сећам још из спотова Аеросмита. Она са својих четрдесетак година изгледа као да има бар десетак више, и такође ради добар посао у бизарној улози Мартинове кеве која напада главног јунака, обезбеђујући тако вероватно најсмешнију реченицу у филму (који ми је иначе измамио мање смеха него остала два Лантимосова која сам гледао) - I won't let you leave until you've tried my tart. Треба поменути и децу, која имају својих момената и у првом делу (нарочито ћерка са истовремено смешном и уврнутом изведбом песмице "Burn"), а нарочито у каснијем делу, када враг однесе шалу и њих двоје почну да се боре за наклоност родитеља. Дечко који игра Боба је званично Американац, али зове се Сани Суљић, значи да је Американац отприлике колико и ја. Истовремено је једини из главне поставе одатле, Фарел и Киоан су Ирци, Кидменова је Аустралијанка, а Касидијева, као што рекох, Енглескиња. Што се тиче режије, на такву смо од овог режисера већ навикли - сигурна и до танчина прецизна, без наглашеног гимиковања, набуџених јаој-како-монтира сцена или мајсторских дугих деоница из једног кадра. Али, видећете све што треба да видите, уз неколико импресивно решених ситуација.

Прво, шта рећи за тај почетак, у коме сведочимо правој операцији на отвореном срцу? Потом сцене у којима се деца разбољевају, нарочито ћерка која се стропоштава усред пробе хора, па тај дуги кадар у ком Фарел пере руке у кухињи док она пузи према њему, сцена конфронтације у ресторану, и још неколико примера који показују врхунски осећај за простор. Музика је јако битан фактор, углавном сачињена од класичних деоница (препознао сам Баха, на пример), али поред Лантимоса и глумаца, главна ловорика мора да иде Тимиосу Бакатакису, бриљантном директору фотографије, без кога овај стерилни свет, било да се налазимо у болници која личи на хотел из "Исијавања", у ресторану, или кућерини главног пара, не би био тако импресивно ухваћен. Али, шта је заправо ту битно, и шта нам редитељ и косценариста поручује убацивањем античке трагедије у свој опус, а у светлу досадашњег рада? Поред амбијента који је већ описан, јасно се уочавају и вредности на којима тај (а и овај, мислим да је то и поента) свет почива и које све одређују. Један од индикативних тренутака је при почетку када Стивен и Мартин разговарају и слажу се у оцени да није битно да имаш много пријатеља, него да имаш добре пријатеље. Премотајмо затим напред до тренутка када један од најбољих његових пријатеља наплаћује дељење информација о вечери кад је Стивен згрешио од његове жене - још један моменат скроз у Лантимосовом маниру. И коначно, кад је догорело до ноката, син пита оца "Ко је твој најбољи пријатељ?" да би овај искрено одговорио "Не знам". Пријатеља у том и таквом свету једноставно нема, али будући да је јунак и сам ударна игла таквог система, о томе није претерано размишљао раније. Све се своди на голи интерес, користољубље, и просто питање "What's in it for me?" У међувремену се воде бесмислене расправе о томе да ли је бољи кожни или метални сат, да ли је боља црна или нека друга хаљина, дани се отаљавају у тим модерним "кулама од слоноваче", без икакве свести о одговорности и осећаја кривице, што опет може да се провуче као политичко читање, везано подједнако за Америку, НАТО и остатак империјалистичке машинерије. Симптоматично је како оба кривца у конфликту кажу за оног другог да је само он могао да погреши, без реалног сагледавања ситуације и последица. Нема саосећања, нема трунке бриге за ближње, заправо нема трунке бриге ни за шта сем за одржавање те слике савршенства унутар брижљиво чуване фасаде. Ипак, у маниру античке трагедије по којој је овај филм писан, богови (или која већ сила у овом случају) кад-тад дођу по своје - нема бежаније, мора се одговарати за оно што си згрешио, "фунта меса" се мора приложити, и баш зато што гледалац подсвесно зна да постоји само један начин да се све оконча, то делује много језивије од пуког крволиптања или усиљених обрта на самом крају. Заправо је болна извесност исхода овде најстрашнија, ваше је само да седите, очију прикованих за екран, и питате се како ће се тачно све одиграти.

Ако бих говорио о евентуалним негативним аспектима, они би се односили на благу неинвентивност аутора, јер, ма колико да је све овде мајсторски испоручено, неке поенте смо већ раније видели, и аутор је овде газио већ претходно утабаним стазама. Добра ствар је што је многе од њих он лично и утабавао, па ово може да се означи као део ауторског печата. Такође би било лепо да смо имали макар неки наговештај о пореклу оностраног који бисмо могли да интерпретирамо - ја знам да није у фазону овог редитеља да пружа могућности за јасније одговоре, али једноставно ми још мање личи на њега тај зашто-зато манир, више би ми се допало да је у питању нека главоломка (као да их нема довољно). Приморани смо да посматрамо како иницијална жртва на крају добија "нешто најближе правди што му пада на памет" и будемо заокупљени и хипнотисани тиме, из ових или оних разлога. Многи ће рећи да им је филм досадан, предуг, да глумци готово лоботомизовано рецитују своје текстове, и то све могу да прихватим као валидне аргументе из нечијег угла. Међутим, људи заборављају или просто не знају да је то стандардан пакет кад је у питању Јоргос Лантимос. То за његов опус није ништа необично.

Овај филм ће, као и "Мајка" о којој писах пре који дан засигурно поларизовати публику. Он није снимљен да га сви воле, није снимљен да га сви уважавају и није снимљен да га сви разумеју (и притом не мислим да сам ја нужно један од њих) - али је снимљен у складу са препознатљивим ауторским печатом који сигурно неће бити промењен ни у наредним филмовима истог аутора. Ако он прави остварења за пробрану артси публику, ко смо ми да му бранимо, нарочито сад кад су на снази вероватно најсушније године гледе оригиналних прича, сценарија, виртуозних минијатурица и интересантних, истински емотивних филмова који од почетка до краја држе пажњу? Шта је оно што из мог угла добијамо од овог филма и зашто га треба погледати? Пре свега због одличне реализације приче која је лако могла да буде прости филм освете уз експлоатацију мита - добили смо дубоко узнемирујућу причу, коју, ако сте помно пратили, сигурно нећете скоро заборавити. Ту је одлична глума свих умешаних, упркос чињеници да све делује вештачки и усиљено, то је баш и поента, усудио бих се да кажем да је на снази рађање звезде, што ће Бери Киоан сигурно постати ако овако настави; сјајна фотографија и режија, уз константно одржавање напетости и неколико изненађења успут. Редитељ се не плаши да упери рефлектор у веома тешке теме, и да их не третира на повлађујућ или зашећерен начин. Усудићу се да кажем да ниједан млади и савремени амерички редитељ не би у три живота смео да сними оно што снима Јоргос Лантимос, који би, да је све директно изречено, као што многи прижељкују, вероватно већ одавно негде свирао клавир или у најмању руку био прогнан из мејнстрим кругова и подвргнут лову на вештице као у доба Мекартија. У једном тренутку, Мартин каже најдиректније могуће "То је метафора". За шта тачно? Нека свако да свој суд - иако има простора за више интерпретација, ипак нема толико много могућности да макар они образованији не могу валидно да промисле о порукама.
Није ме овај филм распаметио као "Очњак" својевремено, али ми је сасвим довољан да знам да ћу и даље пратити са пажњом све што буде снимио. Човек једноставно има кохонесе и то велике, а то је у овом свету, који је једва нешто другачији од оног његовог, драгоценије од капи воде у пустињи. Упркос свим ситним манама, уживао сам од почетка до краја. Мало ли је?

ОЦЕНА: 4


понедељак, 11. децембар 2017.

Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски
У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)
Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+