четвртак, 02. октобар 2014.

Топ 10 - Били Вајлдер

Што каже Зока Брунцлик, "када би ме питали" имам ли нешто заједничко са великим Ингмаром Бергманом, одговор би био потврдан. Имамо заједничког омиљеног холивудског редитеља, Билија Вајлдера. Већ сам у много ранијих текстова довољно наклапао о томе колико је прављење било каквих листа било чега најбољег и најгорег незахвалан посао, па нећу више о томе. Имам заиста доста фаворита међу класичним режисерима, али ако бих морао да кажем ко је број један, то би сигурно био он - цинични и дуговечни аустријски Јеврејин, чији је холивудски биланс 25 дугометражних филмова за готово четрдесет година рада, плус један документарац о Другом светском рату и један филм снимљен у Француској пре Холивуда. 

Један од разлога што увек уживам у његовим филмовима, чак и кад не спадају у cream of the crop, је сјајан сценарио који пословично имају, а оно што се мора посебно нагласити је да је он увек учествовао у писању, што код режисера посебно ценим. После доласка у Холивуд, постао је партнер са Чарлсом Брекетом, и пре него што је почео да режира своје филмове, написали су неке одличне сценарије (између осталих, за филмове "Ninotchka", "Arise, My Love", "Ball of Fire", "Hold Back the Dawn"), а касније наставили да сарађују и на Вајлдеровим пројектима. У другом делу каријере, удружио се са Ај Еј Ел Дајмондом и такође постигао сјајне резултате. Текстови Вајлдерових филмова обилују интелигентним хумором, било да је у питању урнебесна комедија, романтична драмедија, љута сатира, или ратни филм. Одликује га такође изузетна жанровска разноврсност, истакао се у комедији, тешкој драми, ратном филму, као и у два врхунска ноар-трилера. Пре него што почнем о конкретним филмовима, ево неколико занимљивости и цитата по којима је познат овај великан:

- Омиљени глумац му је био Џек Лемон кога је режирао у седам филмова. Глумци које је још режирао више од једанпут су између осталих Реј Миланд, Фред Мекмареј, Вилијем Холден, Реј Волстон и Мерилин Монро.
- Колекционар модерне уметности.
- После повлачења раних осамдесетих, размишљао је да режира само још један филм, и то "Шиндлерову листу", која би била његов најличнији филм, јер је изгубио велики део најуже породице у Другом светском рату. Ипак, сматрао је да је престар и на крају убедио Спилберга да се он прихвати посла (мада је у једном тренутку тражио да он преузме, што је Спилберг одбио). Писац књиге "Разговори са Вајлдером", режисер Камерон Кроу, преклињао га је, заједно са Томом Крузом, да се појави у "Џерију Мегвајеру". Овај је то лагано одбио.
- Једном приликом рекао Билију Боб Торнтону да је преружан за глумца, и да би требало да напише сценарио за себе, у коме ће искористити те своје лоше црте лица. Били Боб је затим освојио Оскара за сценарио (у питању је филм Sling Blade).
- Пошто му је породица стално путовала, скоро никад није налазио пријатеље међу вршњацима, и био је под константним притиском и као странац и као Јеврејин. Сматра се да је још у раној младости стекао тај саркастични поглед на свет и живот који ће његови ликови обилато експлоатисати у филмовима.
- Четрнаест различитих глумаца је номиновано за Оскара за улоге у његовим филмовима. Троје је победило - Реј Миланд, Вилијем Холден и Волтер Матау.
- Један од само седам режисера у историји који је за исти филм освојио Оскара за најбољи филм, режију и сценарио.
- Билијев омиљени филм је био "Bronenosets Potemkin" (1925).
Наравно, листа је потпуно субјективна и подложна промени. Најтеже ми је било да се одлучим између другог и трећег места.

10. THE FORTUNE COOKIE (1966)


Хари Хинкл, камерман Си-Би-Еса, повређен је на фудбалској утакмици кад је на њега случајно налетео један од габаритнијих бекова. Иако је само угруван, док је у болници, у посету му долази његов зет, класично манипулаторско адвокатско ђубре и лажовчина, који, и поред протеста, успева да га убеди да за милионче очепи телевизију, Кливленд Браунсе и ко зна кога још не. Шмокљан Хари пристаје на игру пошто се бивша жена распитује за њега, јер види повреду као шансу да је врати, али истовремено размишља да одустане од свега, јер види да грижа савести фудбалеру уништава живот.
 Овај филм је значајан за историју Холивуда јер представља прво упаривање двојице глумаца који ће у будућности чинити један од дуговечнијих холивудских комичарских тандема (заједно снимили 10 филмова). Лемон је препоручио Матауа за улогу пошто га је видео у позоришту (у конкуренцији били Френк Синатра и Џеки Глисон), и није погрешио. Њих двојица су савршени за овакве профиле - један самосажаљив, неуротичан и слаб, а као такав савршена мета за манипулацију од стране овог другог, који је превејан, љигав, брзо мисли и много лаже (нешто слично ће овај двојац демонстрирати и коју годину касније у сјајној комедији "The Odd Couple"). Сценарио је наравно највећа снага овог филма, јер не постоји режисер, нити писац у Холивуду, који је знао тако да измеша комедију са патосом као Били Вајлдер (овде у пару са И.А.Л. Дајмондом, као и доста пута пре тога). Доста комедије је овде базирано на америчком правном систему, који је поприлично карактеристичан (та пракса "тужи некога са дубоким џеповима и обогати се" доноси доста адвоката, а велика је вероватноћа да је доста њих преварантски настројено као Матауов лик Вили Гингрич), а и сам Вајлдер је већ имао искуства у писању о преварама везаним за осигурање, као што ће се у наставку видети. Оба глумца су на висини задатка, но ипак, овде је Матау упечатљивији, јер има далеко више смешних реченица, а начин на који их изговара и његов комичарски тајминг су просто беспрекорни, те није ни чудо што је покупио Оскара за мушку споредну улогу. Ниво његовог професионализма се огледа у чињеници да је негде на пола снимања доживео срчани удар, у процесу опоравка изгубио 15 килограма (што у каснијим деловима филма прикрива носећи капут) и вратио се после неколико недеља, подједнако оран за рад и подједнако смешан. У целој овој поставци, драма и моралне дилеме су ефектно постављени на корак од фарсе и комедије гега, и због тога филм тако успешно функционише, без обзира што су крајњи исходи ипак малчице предвидиви. Друга ствар која се мора поменути је избор Рона Рича, врло мало познатог црног глумца, за улогу Бум Бум Џексона, фудбалера кога изједа кривица. Док се са једне стране његов лик чини благо искарикираним, јер је једноставно предобар, са друге је стварање лика чија раса не представља никакав проблем за двојицу јунака био потез који је захтевао огроман пар кохонеса, без обзира што су у питању већ шездесете године прошлога века. Црно-бела фотографија такође доноси квалитет, а и поред тога што ово остварење не спада баш у сам врх његовог стваралаштва (могло је да буде и малчице краће), Вајлдер показује да још увек има способност креирања вишеслојних и богато осликаних ликова.

9. THE FRONT PAGE (1974)


Главни репортер чикашког таблоида, Хилди Џонсон, жели да напусти посао због женидбе, али његов дволични уредник жели да га у томе спречи, поготово јер је осуђеник на смрт управо побегао из затвора и потребно је написати причу.
Вероватно сам у мањини кад кажем да је ова верзија барем подједнако добра, ако не и боља, од познатог и признатог филма "Његова девојка Петко" са Керијем Грантом и Розалинд Расел, иако је и то заправо римејк познатог позоришног комада (прва филмска верзија снимљена 1931). Дакако, Вајлдер се ослања на опробани рецепт - добро познату хемију између двојице глумаца, која и овде функционише савршено (иако кола прича да се њих двојица током снимања нису слагали ни међусобно, а ни са редитељем), па тако Матау још једном блиста као окрутни и цинични егоманијак, који би учинио и немогуће да задржи свог најбољег репортера, а Лемон бриљира као будући младожења, одлучан да се ослободи утицаја свог шефа тиранина (мада, дубоко у себи зна да жели да остане у послу, и непогрешиви инстинкт му говори да ће ово бити прича века), а истовремено жели да удовољи и својој девојци, коју сигурно тумачи млада и још увек слабо афирмисана Сузан Сарандон. Она солидно дочарава неуротичну будућу младу, чији је један поглед довољан да знамо шта мисли о послу свога вереника, а нарочито о његовом шефу. Ту су још и Винсент Гардинија, пресмешни Остин Пендлтон као осуђеник на смрт, чија је једина кривица што је колачиће судбине пунио левичарским порукама, као и Керол Барнет, врсна комичарка, у улози проститутке која му помаже. Тешко ми је да схватим огромну количину пљувачине по овом филму, највише од стране критичара (чак и Били Вајлдер је касније рекао да је филм тешка глупост, а Керол Барнет се једном приликом извинила путницима у авиону којим је летела што су морали да гледају тај филм у току путовања), али можда је то што је био мало преблизу истини за своје добро. Приказује новинаре Чикага двадесетих као гомилу циничних себичњака, којима није важно ништа сем приче на којој раде, и који у слободно време пију, играју покер и исмевају курве, политичаре као корумпиране свиње који само брину за гласове које ће добити (мислим да није случајно што је све ово снимљено у доба Вотергејта). Свакако, међу ликовима има карикатура, има претеривања, а ту је и значајан недостатак у односу на "Петка" - немогућност ослањања на сексуалну хемију између двоје протагониста. Модернизација класика носи са собом врлине и мане, али је свакако не треба отписати као нешто безвредно, поготово ако је иза камере мајстор попут Вајлдера.

8. ONE, TWO, THREE (1961)


Мекнамари, човеку који ради за Кока-колу у западном Берлину поверена је на старање либерална, седамнаестогодишња ћерка његовог непосредног руководиоца, која је на путу по Европи. Шта ће се десити када се сазна да се она тајно удала за источног Немца, који је уз то комунистички гласноговорник?
За великог глумца Џејмса Кегнија, снимање овог филма је било тако лоше искуство да се на две деценије потпуно повукао са сцене (потом снимио још само "Регтајм" Милоша Формана и још један ТВ филм). Не знам тачно зашто је то тако (тачније, знам делимично, и дотаћи ћу се тога нешто касније), али мени је овај филм само још један доказ да је Кегни могао да игра све - познат је по улогама тврдих гангстера, ни лаке комедије му нису биле стране, за мјузикл је добио Оскара, али овде је практично сам на плећима изнео једну од најбољих сатира на Хладни рат (тачније најбољу уз Кјубриковог "Др Стрејнџлава"). Иако већ у седмој деценији живота, Џими без проблема испуцава муњевите реплике на тако познат начин у улози амбициозног, предузимљивог, а када затреба и превртљивог кокаколичара, који јури унапређење, али се нађе у небраном грожђу кад му се испречи непланирана свадба. Изузетно паметан сценарио који подједнако успешно извргава руглу и капитализам и комунизам (са све напаљеним Русима усред целе приче), те комбинује комедију ситуације са комедијом гега. То је савршено окружење за Кегнија, који заиста изгледа као да ужива док намешта хапшење брбљивом комунисти (Хорст Бухолц, по мени једина слаба карика у филму, због превише преглумљавања и карикирања, те труда да буде султан уместо султана, да украде Џимију шоу), те да поништи његов брак са ћерком капиталисте, све до тренутка кад сазнаје да је она "швангер". У тренутку када то сазнаје, Џими застење "Мајко Божја, зар je ово Риков крај?" (омаж вероватно првом гангстерском филму "Мали Цезар" (1931), а у једној сцени Бухолцов лик га толико нервира да жели да му тресне грејпфрут у лице (омаж првом Кегнијевом гангстерском филму "Државни непријатељ" (1931), у коме он то заиста и ради својој девојци). Вероватно и јесте уживао, јер је касније за своју аутобиографију рекао да је то једини глумац са којим није волео да ради и да је било неколико ситуација у којима би му радо испрашио дупе да није било Билија Вајлдера да га исправи. Адекватна подршка су били Арлин Френсис, као иронична, али трпељива супруга (неколико пута ословљава Кегнија са "мој Фиреру"), Памела Тифин, чији је лик искарикиран, али је то неопходно за овакву концепцију, Ханс Лотар у улози Шлемера, Мекнамариног повереника, који ће морати да учини много тога што му не спада у опис посла да би план успео, као и Лизелот Лило Пулвер, у улози секретарице (профил сличан Нади Војиновић у "Тесној кожи"). Музика се такође сјајно уклапа. Вајлдер и Кегни се нису увек слагали, али су били довољно професионални да превазиђу креативне разлике у корист крајњег исхода. По мени је он фантастичан, с тим што мислим да би био још бољи да је улога Ота била комичнија и да ју је тумачио бољи глумац, а то је мишљење и Џека Лемона. Но, прихватање улоге анти-америчког комунисте у то време би било пословно самоубиство за било ког холивудског глумца. Свеједно, филм је по мени и те како вредан пажње, те га препоручујем љубитељима брзе размене, добре сатире и Џејмса Кегнија.

7. STALAG 17 (1953)


Када пред Божић 1944. године, два Американца погину при покушају бекства из немачког логора, постаје јасно да је међу заробљеницима кртица која ради за Немце. Делује очигледно и ко је то - Џеј Џеј Сефтон, који је навукао на себе гнев осталих због отвореног мешетарења и трговања са Немцима у замену за одређене привилегије. Иако он пориче кривицу, тензије расту и стеже се обруч око њега. Постаје јасно да ће морати сам да открије цинкароша ако жели мирно да дочека крај рата као што је планирао. Али, то није лако урадити.
Овај филм је још један пример оригиналности и генијалности Билија Вајлдера, усудио се да буде другачији, и то му је донело велики успех. Како? Тако што је за главног протагонисту ратног филма (или драмедије смештене у ратно време, како вам драже) узео лика који је сува дефиниција анти-хероја у класичном филму (поред још неколико ликова Боба Мичама и рецимо Кирка Дагласа), наспрам нациста који су му у стварном животу побили скоро целу фамилију. Друго, човек мора да се диви Вајлдеру кад је у питању визија везана за његове глумце и ликове. Испрва је писао улогу за Чарлтона Хестона, али како је лик Сефтона временом постајао све циничнији, одлучио је да искористи Била Холдена, чију је каријеру на неки начин оживео улогом у "Булевару сумрака" три године раније. Холдену се лик није допао, јер је превише себичан и по његовом мишљењу љигав, те је инсистирао да га Вајлдер мало профини, што је овај стално одбијао, те је на крају глумац и одбио улогу. Студио га је ипак приморао да је игра и стигао је резултат у виду Оскара за главну мушку улогу (који додуше вероватно има и мало везе са тим да су се сјајни Берт Ланкастер и Монтгомери Клифт "поништили" у филму "Одавде до вечности", али свеједно, Холден је био фантастичан). Опет је квалитетан сценарио крив за велики број различитих добро профилисаних ликова, од оних крајње језивих, до оних других који су ту да обезбеде црни хумор (којим је филм прожет) и сатиру. Посебне похвале иду чувеном режисеру Оту Премингеру, који се овде опробао и као глумац, у улози заповедника логора (иако је у стварном животу био Јеврејин, слично Ериху фон Штрохајму у филму "Велика илузија"). Оваква врста хумора дефинитивно не лежи свима, те се филм највише критикује због тога, међутим, Вајлдер, одувек познат по бритком перу, није хтео да одступи ни за педаљ, због отвореног презира према нацистима, знате већ због чега. Признаћу да мало и претерује у томе (неке ствари овде изговорене на рачун Хитлера немачки војник никад не би себи допустио), али то је његов стил. Штавише, када су продуценти тражили да чувари логора буду Пољаци, а не Немци (због потенцијално већег успеха на немачком тржишту, које је већ тад било важно за Холивуд), Вајлдер је побеснео и тражио извињење. Када га није добио, није продужио уговор са студиом, иако је филм био његов (режисеров) највећи комерцијални успех до тада. Реално, ретко који редитељ би успео да извуче такав жанровски хибрид (трилер-драма смештена у ратно окружење, пуна црног хумора и сатире) осим правог мајстора, а то Били Вајлдер свакако јесте.

6. SOME LIKE IT HOT (1959)


Два музичара без среће су случајни сведоци масакра на Дан Св. Валентина. Да би се склонили од гангстера, морају да нађу посао ван града, а једина прилика која се указује је посао у женском бенду који креће на Флориду, те њих двојица крећу тамо, у нади да ће уживати у женском друштву и избећи опасност. Проблеми настају када се обојица загледају у певачицу, једног спопадне матори милионер који не прихвата не као одговор, а гангстери који их јуре долазе на Флориду на састанак са осталим главешинама.
Педесет пет година после снимања, "Неки то воле вруће" је и даље у врху свих листи најбољих комедија свих времена, и то са добрим разлогом. Пре свега, у питању је истински смешан филм, без усиљеног хумора а ла Бен Стилер и слични нуспродукти. Хумор налази основу у фантастичном сценарију, те све пршти од духовитих ситуација и реплика, где су и најобичније ситуације подлога за искрен смех - од вадичепа и једноногог џокеја, преко бекства од гангстера и играња танга, до легендарног завршетка и једне од најпознатијих последњих реченица у историји филма. Џек Лемон демонстрира зашто је један од највећих комичара икада, човек има непогрешив тајминг и сјајан ритам за комедију, увек испоручи праву ствар у право време. Тони Кертис је адекватна подршка, мада ми се није свидео у оном делу где пародира Керија Гранта глумећи милионера, али сценарио је једноставно предобар да би због тога патио квалитет филма. Ма колико Мерилин Монро успоравала продукцију, каснила и заборављала свој текст, дала је свој печат и показала квалитет у улози Шугар Кејн Ковалчик, певачице која воли да пије и има прошлост пуну неперспективних мушкараца. Види се зашто је била толика звезда, и поред тога што је у тада била приметно крупнија (то је било због трудноће, један од многобројних побачаја у њеном животу). Били Вајлдер је једном приликом рекао "Моја тетка Мили би увек дошла на снимање на време, никад не би заборавила текст и све би радила по пропису. Али, нико не би платио да гледа њу". Ово је сигурно Мерилинкина најбоља улога, уз "Аутобуску станицу". Џо Браун је сјајан у улози Озгуда, а Џорџ Рафт савршено пародира све гангстере које је глумио у улози "Камашне" Коломба, а одлично је послужио и као учитељ танга за сцену између Лемона и Брауна. Овај филм је од почетка до краја дефиниција појма "урнебесна комедија" и заиста је уживање гледати га. Овакве уистину више не снимају. Иако је филм прилично дуг (два сата је за чисту комедију озбиљно трајање), нећете их ни осетити.

5. THE LOST WEEKEND (1945)


Писац у блокади и алкохоличар са подужим стажом, Дон Бирнам, не пије већ десетак дана и делује да је прегрмео најгоре, међутим, када ескивира викенд у природи са братом и девојком, нагони га притискају све јаче. Док креће са четвородневним константним опијањем, кроз флешбекове видимо његову прошлост, почетак проблема и све што му је у животу због флаше пошло наопако. Али, изгледа као да ће овај пут бити последњи - на један или други начин.
Већ сам говорио о томе да се Вајлдер није либио да буде другачији у тематском приступу, па је тако и овом приликом - ово је први холивудски филм који се без увијања и на брутално реалистичан начин ухватио у коштац са ужасима алкохолизма и кроз ову фантастичну адаптацију литерарног предлошка Чарлса Џексона разбио многе табуе на ту тему, јер су сви дотадашњи наслови алкохолизам третирали као нешто комично и смешно. Филм замало да не буде ни дистрибуиран, јер није најбоље прошао код публике на тест пројекцијама, а било је и разних лобистичких група које су хтеле да филм не изађе, јер би наводно само охрабрио људе да пију.  Поред тога, индустрија алкохола је малтретирала студио да не би издао филм, чак су нудили пет милиона главешинама (Били Вајлдер је касније рекао да би прихватио тај новац да су га њему понудили). На крају су пуштене ограничене пројекције и тек после универзалне хвале којом је филм обасипан, укључено је шире тржиште. Остало је историја, филм је освојио четири Оскара, и то за филм, режију, сценарио и главног глумца. Били Вајлдер је по завршеном послу предвидео да ће Реј Миланд лагано покупити награду што се и десило, сасвим заслужено. Глумац, познат по комедијама, ускочио је у улогу пошто су је пропустили између осталог Кери Грант и Хозе Ферер, и заиста постао лик који тумачи. Гледамо га огорченог, депресивног и упропашћеног како се вуче од бара до бара, покушавајући да дође до новца да би хранио своју болесну навику - слушамо га како цитира Шекспира по баровима, док је у дубини испуњен самопрезиром и дубоким очајем, као да је флаша једино бекство од мизерне реалности. Ипак, за разлику од многих, он није сам, има брата и напаћену девојку, који покушавају да га извуку на све могуће начине, с тим што је овај пут изгледа касно. Овај филм је изузетно емотивно искуство, постоје сцене које ће вам се урезати у памћење због свог мрачног реализма, нарочито сцена у болници (велики композитор Миклош Рожа први пут употребио теремин у саундтреку холивудског филма - његово завијање у сцени ноћне море додаје на језивости целог окружења и увлачи нас директно у Донову психу). Фантастична ствар код овог филма је што није изгубио ни трунку од своје важности, чак ни безмало 70 година после снимања, сценарио је просто фантастичан, Вајлдер и Брекет су као и увек на висини задатка, све је врхунски исприповедано, а улога сјајне Џејн Вајман потцењена, требало је да добије макар номинацију за Оскара. Треба напоменути да је ово једини филм који је освојио и Оскара за најбољи филм и главну награду у Кану, Гран При ("Марти" је, додуше, освојио Оскара и Златну палму, која је 1955. године заменила Гран При као главну награду). Са ове дистанце изгледа чудно колико је мало фалило да се филм уопште не сними, али сада на срећу могу да кажем - гледајте га, нећете га скоро заборавити.

4. ACE IN THE HOLE (1951)


Новинар без пара, среће и икаквих моралних скрупула се након квара на колима зауставља у Албукеркију и почиње да ради за локални лист са намером да се врати на велику сцену. Прилику за то добија када човек остане заглављен у планинском тунелу у потрази за индијанским реликвијама за продају, те главни јунак затим експлоатише причу до краја, стварајући националну медијску сензацију и циркус одлагањем спасавања, да би оживео своју каријеру. Али, онда ствари почињу да измичу контроли.
Већ сам доста писао о овом филму у тексту о антихеројима које је тумачио Кирк Даглас, али вреди му поново посветити који ред, јер је заиста много добар. Он оштро и без пардона оптужује читаву америчку мејнстрим културу и медије, који ће због веће гледаности или тиража, од свега направити представу, па и од најбаналније приче, или највеће људске трагедије. Први пројекат од разлаза са Чарлсом Брекетом је за Вајлдера нешто посебно, пре свега због контроверзе коју ствара, дефинитивно је такав приказ Америке био нешто потпуно ново, а затим и због чињенице да је ово један од финансијски најнеуспешнијих Билијевих филмова (вероватно управо зато што је ствари приказао онаквима какве јесу, публика једноставно није била спремна за то). Он је већ имао искуства у писању и режирању циничних јунака који раде шта морају да би преживели, а често газе сва морална начела зарад личне користи, али је са Кирком Дагласом у улози Чака Тејтума превазишао себе. Цитираћу једну реченицу из поменутог текста: "Заправо, не памтим када су у неком филму А продукције двоје главних ликова (Чак Тејтум и Лорејн Миноса, жена жртве, у тумачењу Џен Стерлинг) били толико лишени сваке хуманости и тако огрезли у сопственој себичности и презиру свега што им не доноси лично задовољство". Кирк је већ имао искуства у тумачењу морално посрнулих ликова, али први пут је оволико заглибио. Од првог минута и нападног упада у редакцију, показује свој љигави карактер, ниподаштавајући радника индијанског порекла и са подсмехом мерка секретаричин натпис "Кажи истину". Опет ћу поменути једну од својих омиљених сцена, а то је "фантастична арија истовременог самопромоције и самопрезира у којој Чарлс објашњава новом послодавцу зашто би био идеалан за његову редакцију, али и разлоге због којих је добио ногобуљ из три претходне". Када најзад стигне примамљива прича, она сама по себи није толико велика, али главни (анти)јунак успева да манипулацијом исфабрикује националну сензацију. Тек ту креће права поезија, Вајлдер ситним детаљима чини причу још сочнијом ("Проклетство седам лешинара"), а Даглас који све време господари својим сценама има прво суочавање са ледено незаинтересованом женом жртве, које је можда и нешто најбоље у филму, мислим да такав судар двоје фрапантно сличних људи готово није виђен на филму. Лорејн је врста жене која појму "кучка" даје нову димензију, њен себичлук и похлепа су шокантни, али је Чак, који је исти (а вероватно и гори) убеђује радикалним методама да је у њеном интересу да се понаша као забринута жена и да се моли за здравље мужа, чак и пошто она каже "I don't go to church. Kneeling bags my nylons". Када настане медијски циркус, наш јунак митом добија ексклузивно право на причу, али чини и неопростив грех. Да би изексплоатисао људску жеђ за сензацијом и направио медијски циркус, он пролонгира спасилачку акцију на неколико дана (уместо да она потраје неколико сати). Као што се зна, прича о десетинама заробљених људи није подједнако ефектна као прича о појединцу са којим нација вечито гладна страшних, скандалозних и трагичних прича може да се поистовети и саосећа. Како каже Чак, "good news is no news". Кирк Даглас ову улогу игра са толиком лакоћом да је то заиста за уџбенике. Клизи из сцене у сцену неосетно и без сувишне речи и геста. И до краја остаје оно што јесте, без обзира на трапави покушај искупљења, више из страха него неких племенитих побуда. Ако се у цугу одгледају ова два комада, стварно чудно делује чињеница да овај колос од Оскара има само оног почасног. У овом филму је дефинитивно лик кога волите да мрзите, а кад се томе дода и Џен Стерлинг, ово је вероватно пар главних јунака који највише мрзе једно друго у једном филму. Све у свему, најтоплије препоручујем овај филм, који је дефинитивно изашао у недоба, јер људи нису били спремни да чују и виде овакву истину о себи и друштву у коме живе (мада је питање да ли је икад адекватно доба за овакве истине које нико не воли да чује, нарочито на овакав начин. Ипак, он има немерљив значај за светску кинематографију, и данас је свакако признат као класик.

3. DOUBLE INDEMNITY (1944)


Представник осигуравајуће компаније, Волтер Неф, допушта да га заводљива клијентова жена наговори на превару и убиство њеног мужа због новца, а он смишља план како да удвоструче новац. Међутим, ствари се баш и не одвијају по плану, нарочито пошто се Волтеров старији колега и сарадник уплете у причу, јер му је цела ствар и те како сумњива. Ствари се постепено закувавају, а обруч се стеже.
Овај фантастичан филм је сасвим заслужено и данас на врху сваке релевантне ноар листе која постоји на свету, 70 година после снимања. Врхунски, бескомпромисни трилер је на сценарију удружио Билија Вајлдера, који је овим својим филмом (тек трећим у филмографији) и дефинитивно потврдио да ће постати холивудски супертешкаш, и великог писца детективских романа, Рејмонда Чендлера (Велики сан), који се нису ама баш нимало слагали, из много разлога, и морали су да прегрме разне трзавице, но ипак су комплетирали сценарио и добили велики холивудски хит, и данас непревазиђен у многим сегментима. Ово остварење je заиста показна вежба што се тиче свих битних елемената које тај жанр треба да садржи, и уопште, у питању је један од најбољих филмова свих времена, не само због одличне приче, него и начина на који је презентована, написана, режирана и одглумљена. Буквално све пршти од фантастичног дијалога, као да су двојица људи своје варнице и трвења пренели на папир и велики екран. Просто невероватно. Па и сам Џејмс Кејн, који је написао књигу по којој је филм рађен, рекао је да је адаптација добрано надмашила његово дело, и да би и он сам искористио нека решења Вајлдера и Чендлера да су му пала на памет. Разоткривање расплета у првој сцени, те целокупан осврт на ситуацију кроз флешбекове, је било својеврсна иновација у то време, али се показало врло корисним, јер је дозвољавало гледаоцима да се фокусирају на друге елементе филма - нпр. како је злочин почињен, докле се ишло у прикривању доказа, које су грешке почињене, ко је кога издао, колико близу решавања случаја је био сумњичави ветеран, те какве су особе Волтер и Филис, и треба ли саосећати са њима или не. На сва та питања овај филм даје детаљне и исцрпне одговоре, захваљујући својој феноменалној слојевитости и богато осликаним карактерима. Већ сам више пута говорио како је Били Вајлдер веома способан да извуче најбоље из својих глумаца дајући им неочекиване задатке, па тако имамо Фреда Мекмареја, пре овог филма познатог искључиво као доброг момка (истина, Вајлдер му се обратио тек пошто су отпали Џорџ Рафт, Алан Лед и још неки), али он је овде просто чаробан, и потпуно уверљив у улози човека кога страст увлачи у вртлог романсе која је наизглед покренута заносом и страшћу, док је уствари прожимају похлепа, амбиција и издаја, те сукоб међусобних страхова двоје умешаних. Истовремено је рањив и тврдокоран, што га чини готово архетипским ноар јунаком. Рањивост га је увалила у невољу, а како време пролази и бива све више уплетен у клупко лажи, похлепе и издаје, мирис пропасти се све јаче осећа у ваздуху. Шта тек рећи за велику Миси, бриљантну и, кад су награде у питању, вечно потцењену глумицу, Барбару Стенвик, која је важила за једну од најпристојнијих и најљубазнијих особа у Холивуду (директно одговорна за пробој Вилијема Холдена), која је била Билијев први избор, али је била несигурна у себе због профила свог лика, али ју је његово питање "јеси ли ти глумица или миш?" натерало да прихвати улогу Филис Дитрихсон, хладне, манипулативне и фаталне жене, која прилику за излаз из лошег брака види у завођењу Волтера, на кога њена појава делује стимулативно од првог сусрета. Непотребно је рећи да је издоминирала сваку сцену у којој се појавила, игра сјајно и лагано, Волтер зна да греши што јој се предаје, али не може да одоли, толико је сензуална, а у исто време подла и притворна. Једино што се људима на њој није свиђало је плава перика за коју су рекли да јој лоше стоји, а Били Вајлдер је увидео "грешку" када је већ било касно, мада, бар по мени, то у крајњој линији нема никакве везе. Свакако се мора поменути и врхунска споредна рола у којој се нашао још један великан, Едвард Џи Робинсон. Он глуми Бартона Киза, прекаљеног ветерана у фирми и Волтеровог сарадника и пријатеља, који од почетка не верује у причу која је сервирана о убиству Филисиног мужа. Стари лисац верује свом инстинкту и зна да нису у питању чиста посла, али не зна да је кривац испред његовог носа. Робинсон успева да говором о нечему тако незанимљивом као што су полисе осигурања држи очи гледаоца прикованим за екран, и подједнако је интересантан као и двоје главних, иако добија нешто мање времена на екрану. Атмосфера је таква да се може сећи ножем, од напетог почетка, па све до наговештеног, али ипак занимљивог и неочекиваног краја, и једино за чим ћете жалити по његовом завршетку је што није трајао још дуже. Филм је прожет амбијентом незаустављивог фатализма и пропасти, што је ефекат који је мало њих успело да постигне, а све је подвучено ефектним скором већ помињаног Миклоша Роже.

2. SUNSET BOULEVARD (1950)


Писац сценарија у великим проблемима, Џо Гилис, случајно среће некадашњу велику звезду немих филмова, Норму Дезмонд, која живи у илузији да се њена звезда још није угасила и да је фанови нису заборавили, што подгрева њен батлер Макс, који јој је некад био редитељ, али и муж. Џо бива приморан да напише сценарио који ће значити Нормин велики повратак, и њих двоје започињу чудну пословно-љубавну везу. Међутим, Нормина све већа опседнутост се отрже контроли и гура обоје у неминовну трагедију.
Још један вечни класик Билија Вајлдера који је био далеко испред свог времена, и дан-данас се котира као најбоље остварење о Холивуду у историји филма. У питању је трилер-драма са ноар елементима, али бих га ја назвао класичном хорор причом, која скида маске, изврће лажни сјај Холивуда на поставу и приказује цео тај свет онаквим какав јесте, гласно и љутито га оптужујући. Све је умотано у класичну Вајлдерову цинично-сатиричну обланду, сценарио је права бомбоница, свака реченица је на свом месту и све савршено функционише. Док се са једне стране осећа носталгија за прохујалим временом, са друге се недвосмислено види шта Холивуд чини људима попут Норме - учини их звездама, упери све рефлекторе у њих, убеди их да су најбољи, а онда, кад више нису занимљиви и модерни, одбаци их као слинаву папирну марамицу. Да иронија буде већа, слична ствар се десила Глорији Свонсон у реалном животу, зато је и веома погодна за ову улогу (до које је дошла пошто ју је између осталих одбила Мери Пикфорд), и зато и остварује једну од најбољих женских улога у историји филма. Не могу довољно да је нахвалим. Многи замерају театралност звезде немог филма, али нико не обраћа пажњу на неколико фантастичних натуралистичких сцена у филму које показују да су и она, а и Били Вајлдер у сваком тренутку знали шта раде. Она је најблатантнији пример самопрезира, када не дроби о својој величини, она изгледа као уплашена и мучна душа, тужна и усамљена жена која усред сопствене параноје тражи последњу шансу за срећу. Толико не воли оно што тренутно јесте, да готово уопште више не региструје реалност. Глорија уверљиво функционише између насмејаности и слепог беса у истој сцени, између комедије (нпр. у Чаплин сцени) и огољености комплетне душе када осети да јој читава ситуација клизи из руку и измиче контроли. Уживање је гледати природну лепоту њеног лица у кадровима из старих филмова (тако је, то је заиста Глорија у филму "Краљица Кели" из 1929. године), и уживање је посматрати како само на тренутке показује бљеске деменције у коју је запала. Заиста лик који је "larger than life" у сваком смислу. Вероватно нико није ни замишљао колико ће одређене реченице звучати пророчки, нарочито чувена "I'm still big, it's the pictures that got small". И јесу, Глорија, не можеш ни да замислиш колико. А шта рећи за Била Холдена, којег је и овај пут уговор присилио да ради са Вајлдером, и тако је почео најуспешнији период његове каријере. Сув смисао за хумор, цинична нарација и бриљантан дијалог красе његов лик који балансира између удобности које му пружа позиција роба и жигола Норме Дезмонд, и самосталности коју жели да постигне да би радио на сопственом пројекту и ослободио се њене агресивне посесивности. Међутим, брзо схвата да је заглибио предубоко. Целу ствар надгледа Макс, трагично достојанствена фигура човека који је напустио редитељску професију да би се бринуо о жени којој је био први муж. Он изгледа једини разуме шта се дешава са њом и у њеној глави и из љубави одржава њену параноју живом, јер схвата да је она једино што је држи у животу. Сјајни Ерих фон Штрохајм, некада заиста одлични редитељ немих филмова и наравно одлични глумац, сасвим заслужено је зарадио номинацију за споредну мушку улогу за своју суздржану и трагичну ролу. Има још много тога што заслужује хвалу, на пример сјајна фотографија која феноменално осликава атмосферу, сигурна режија која и сцену као што је сахрана мајмуна чини апсолутно очаравајућом, као и некадашње легенде Холивуда из Нормине (Глоријине) ере, који долазе код ње на партију карата (између осталих Бастер Китон, Хеда Хопер, Ана Нилсон, Ејч Би Ворнер, и други). Ту је, наравно, и Сесил Б. Де Мил, некадашњи Нормин сарадник који треба да режира њен велики повратак на сцену. Треба напоменути да је начин нарације примењен у овом филму послужио као инспирација многим модерним инстант класицима ("Америчкој лепоти", на пример). Паметан, одважан и изузетан филм какви се више не снимају.

1. THE APARTMENT (1960)

Чиновник у осигуравајућој компанији, Калвин Клифорд Бакстер, даје на коришћење свој неупадљиви стан четворици мањих руководилаца у фирми за њихове ванбрачне афере, а они га заузврат препоручују главној зверки, те тако муњевито напредује у послу. Проблем настаје када се појави прилика за Бакстера да отпочне сопствену романсу са лифт-девојком из фирме, која му се већ дуже време допада, док у међувремену и главни шеф жели да се убаци на списак корисника његовог стана.
Почећу једном врло храбром реченицом која би требало да вам доста тога каже - уз први део "Кума", ово је мој омиљени филм и сматрам да је он, попут Мери Попинс, practically perfect in every way, а даћу све од себе да објасним и зашто. Тврдим да НЕ ПОСТОЈИ филм који успешније меша комедију, романсу и драму, невероватно интелигентне досетке и доскочице са горко сатиричним приказом корпоративне Америке, у време кад је Холивуд производио углавном само генеричке романтичне комедије по строгом обрасцу. То је оно што најпре желим да поменем - у овом филму нема ништа шематизовано и роботски - људи су потпуно реални, са свим својим врлинама, манама, надањима, страховима и амбицијама. Сценарио који су написали Вајлдер и Дајмонд је савршена синтеза горког хумора у најозбиљнијим ситуацијама и емотивне драме усред општег урнебеса комедије. Много тога је било додато током снимања, као што је партија ремија, који је Ширли Меклејн приватно учила од чланова чувене "Пацовске дружине". Такође, иако је сценарио био завршен, Ширли га је добијала у деловима, јер Вајлдер није хтео да она зна како ће се филм завршити, због природнијих реакција. Филм је ванвременски, јер говори о универзалним проблемима у којима се људи свакодневно налазе - безличност и губитак идентитета унутар корпоративног система, усамљеност и осећај сопствене неважности у великом граду, константна потрага за смислом живота и љубављу, прељуба, чак и покушај самоубиства. Од почетка до краја се осећа да је иза камере мајстор светске класе, генијалан у наглашавању онога што је потребно истаћи и за прикривање оног што је потребно суздржати, коришћењем симболичног осветљења и кадрова који нам говоре све што треба да знамо о стањима у којима се ликови налазе и њиховим осећањима. Али, глума је оно што ово остварење чини савршеним. Џек Лемон је играо у много филмова различитих жанрова и свуда постизао велике успехе, али ово је улога његове каријере, тачно се види да је улога писана за њега. Од прве сцене која га приказује као небитан шраф у машинерији система, гледалац не може да не саосећа с њим. Константно у конфликту са самим собом - хтео би да напредује у послу, али се гнуша играрија својих шефова, хтео би да има своју прилику за срећу са лифт-девојком, али игром случаја његов стан се претвара у нешто туђе, а и над животом губи контролу због тога. Не зна се да ли га је већа милина гледати у комичним сценама, док се труди да свима удовољи, макар и по цену здравља, или у озбиљним сегментима, када коначно среди своје приоритете и постане "људско биће". Изузетно користи интонацију и мимику, као и свој перфектни комичарски тајминг, а зна да буде и ироничан, али и одлучан када му најзад буде свега доста. Трансформације од очаја током празничне вечери, до усхићења у сценама док негује своју симпатију су право глумачко благо. Ширли Меклејн у улози Френ Кјубелик, злосрећне лифтаџике, просто сија на екрану кад год се појави, успевши да изнесе изузетно комплексну улогу на најбољи могући начин. Добро расположена и духовита у почетним сценама, очајна и емотивно разорена у сценама суочења, наивна и рањива, оштра и интелигентна, све уверљиво и убедљиво, све фантастично, све опчињавајуће - жена зрачи чак и док лежи болесна у кревету. Шелдрејка је требало да глуми Пол Даглас, али је умро пре почетка снимања, па је ускочио Фред Мекмареј, ординарна добричина, кога је само Вајлдер имао храбрости да тестира у другачијем калупу ("Двострука надокнада"), па је то учинио и овде, опет са врхунским резултатима. Он није био сигуран да ли да прихвати, јер је управо био потписао уговор са Дизнијем, па није био сигуран хоће ли јавност моћи да га прихвати у улози браколомца и морално сумњивог човека, али наравно, страх је био неоправдан, сјајно је то одрадио. Човек који је навикао да добија све што жели, да манипулише људима (а поготово женама) и да увек буде по његовом, најзад при крају доживљава нешто ново за њега - да му се неко супротстави. Лепота Мекмарејеве глуме је у томе што упркос чињеници да знамо да је он љигавац и покваренштина пар екселанс, он чврсто верује у исправност својих поступака, притом ниједном не повисивши тон ни на кога. А двоје главних јунака ће, знајући да су и сами помало криви за компликовану ситуацију у којој се налазе, коначно увидети шта им је чинити, само да ли ће бити касно? Ваља поменути и Џека Крушена, у улози доктора комшије, који обезбеђује сјајне опуштајуће комичне тренутке, увек погрешно тумачећи буку из суседног стана. Ова невероватна студија карактера је последњи добитник Оскара за најбољи филм који је комплетно снимљен у црно-белој техници,  све до филма "The Artist", а освојио је и Оскаре за режију, сценарио, сценографију и монтажу, али чињеница да Лемон и Меклејнова нису победили за главну мушку односно женску улогу остаје можда и највећа мрља на души одговорних лица из Академије, то је просто пљачка, и то ће бити јасно свакоме ко погледа филм.
Да не дужим више, ионако већ делује као да ми припада део профита ових филмова (камо среће), свешћу све на једну реченицу - ако нисте гледали ове филмове, поготово ремек-дела при врху - учините то одмах, исплатиће се.

Билијев надгробни споменик
За крај ћу цитирати шпанског редитеља Фернанда Труебу, тачније реченицу из његовог победничког говора на додели Оскара, када је његов филм "Belle epoque" тријумфовао у категорији најбољег страног филма (1994) : "Волео бих да верујем у Бога, да бих му сада захвалио. Међутим, верујем само у Билија Вајлдера, зато хвала Вам, господине Вајлдер".






субота, 06. септембар 2014.

Вишеструке личности на филму

Поремећај вишеструке личности је прилично често присутан као део заплета у светској кинематографији, те је ред да се и о томе прозбори која реч. Ја вас сада нећу замарати са медицинским дефиницијама из области психологије и психијатрије, већ ћу се посветити филмовима који су прилично добро обрађивали поменуту тему. Због њене осетљивости, неопходно је бити веома пажљив при презентовању датог поремећаја, тако да то делује уверљиво и неисфорсирано. Такође, плашим се да такође има људи који све то не схватају довољно озбиљно, па им звучи као фолирање или потреба за пажњом. Наравно да то није случај, али ја ћу се сада задржати само на филмовима, као што сам већ и рекао.
Трудићу се да се ограничим на коментарисање познатих филмова у којима је у једном јуначком телу присутно више личности, и оних где само особа о којој је реч види неке друге личности које су део њега (назовите то алтер-егом или како већ хоћете), а да избегнем оне у којима су два "лика" заправо различити аспекти исте личности, као што је на пример случај код већине суперхероја. Већина ових наслова је апсолутни мејнстрим и то није спорно, циљ овог текста и није ископавање неких опскурних остварења, мада ће у будућности бити и тога. Мислим да сваки од ових филмова треба погледати, али не мислим да је сваки од њих ремек-дело, чак има и врло просечних. Наћи ће се ваљда за сваког понешто. А вероватно ћу нешто и да заборавим. Нумерација свакако није фиксна, она може да варира чак и од данас до сутра.

                                                *** СПОЈЛЕРИ ***

20. ЧАСНИ ПОМЕН - Roy (Primal Fear, 1996)


Овај филм Грегорија Хоблита би био поприлично боље пласиран да нема тај последњи твист на самом крају који открива да је шизофренија на коју се Едвард Нортон (у бриљантној дебитантској улози) извукао са робије, уствари одглумљена. Фино је истранжирао девојку и надбискупа педофила, довољно заинтересовао егоцентричног адвоката да га брани бесплатно, а онда искусно одиграо на карту лудила и подељене личности, правио се да је доброћудни злостављани дечко, тврдивши да је за убиство одговоран зли део његове личности, чијих се поступака он касније не сећа. Едвардова глума је заиста прворазредна, и право је уживање видети како ново лице глумачки једе за доручак самозваног хотшота и вечитог надувенка и увређену младу, Ричарда Гира, који за три секунде скида са лица самозадовољно-саркастични смешак који је носио у току целог филма. Да се филм састоји само од те сцене, опет би био вредан гледања, бар за мене, који у глумачком смислу, гајим озбиљан анимозитет према Ричарду Гиру. Са мачо стране у реалном животу му се мора скинути капа, јер је човек својевремено хефтао Синди Крофорд и за то ће увек имати максимални респект од мене. Елем, не обазирите се на спојлере, погледајте филм, вреди. И прочитајте књигу.

19. Charlie - Me, Myself, and Irene (2000)


Кључна ствар у вези са овим филмом је да га не схватате сувише озбиљно, јер му то није ни сврха. Мада, ако знате да је у питању филм са Џимом Керијем, док су иза камера јединствено бизарна браћа Фарели, онда већ отприлике знате шта можете да очекујете. Џим глуми Чарлија, пандура који је толико добар да је постао свачији отирач за ципеле. Када га у једном тренутку најзад гурну преко ивице, у самоодбрани ствара лик Хенка, који је сушта супротност Чарлију, неотесани манијак који хоће да искористи свакога и увек тражи шансу да се огребе, нарочито за секс. Чарли добија наизглед рутински задатак враћања наводно одбегле Ајрин (Рене Зелвегер) у државу Њујорк, али га константно омета корумпирана полиција, као и чињеница да се Хенк константно појављује у крајње неадекватним моментима. Ако вам не смета ишчашени хумор по коме су двојица редитеља већ позната, препун грубих шала и сексуалних конотација, мислим да ћете уживати, тим пре што је, по мени, уз "Лажов, лажов" и "Ејс Вентуру", ово Џимова најуспешнија комедија. Наравно да није у питању светски класик, већ класични time-killer, али свеједно, успео је пар пута да ме насмеје, што не може да се каже за 95% модерних комедија. То је већ довољна препорука.

18. John Skillpa - Peacock (2010)


Овај сасвим солидан филм није имао не знам какву прођу нити је нешто екстра познат, али има неких својих квалитета који га чине легитимним чланом ове листе. Иако је сценарио помало конфузан на моменте, карактеризација је сасвим задовољавајућа и ситуација у којој се нашла главна личност се може разумети како треба. Реч је о повученом и ненаметљивом банкарском службенику Џону, који отаљава живот у градићу из наслова у Небраски. Можда је један од разлога повучености и велика тајна коју има, а то је да у њему живи још једна личност, Ема, која му спрема доручак и ради кућне послове. Личности се ниједног тренутка не преклапају, функционишу сасвим одвојено, иако су свесни постојања оног другог. А онда, бизарна железничка несрећа мења све и присиљава главног јунака/јунакињу на фундаментално преиспитивање. Мора се рећи да је Килијан Марфи одиграо сјајну улогу, ја нисам нешто навикао да он заслужи неке велике похвале, али овде је остварио одличну ролу, балансирајући између два потпуно супротна сензибилитета, па на крају крајева, и пола. Адекватну подршку пружају имена попут Сузан Сарандон, Елен Пејџ и Била Пулмана. Евентуалне замерке би се свеле на неке техничке ствари које нису најсрећније обрађене, као и мање логичке недоследности, али опет, овај филм је рецимо измислио логику за општепопуларни "The Notebook", с тим што шупља прича тамо никоме не смета.

17. Mort Rainey - Secret Window (2004)

Дело по литерарном предлошку Стивена Кинга. О писцу у изолацији и његовој ауторској блокади. Ол врк енд ноу плеј...а, чекај, ипак није у питању "Исијавање". Овде је у питању писац у редитељској столици, и то Дејвид Кеп, који нам је са једне стране подарио бритко писаније виђено у одличном Де Палмином "Карлитовом путу", али са друге и бисер квази-трилера, ретко бедан филм "Соба панике", који је сигурно најгори у режији Дејвида Финчера. Рекао бих да је "Тајни прозор" негде на пола пута између та два, дакле нити тотално срање, нити ремек-дело, али свакако да се више очекивало, имајући у виду екипу која је учествовала, Џони Деп, који је рођен за улоге чудних ликова и неприлагођених фрикова, те се савршено уклапа у профил писца, коме усред блокаде, почињу да се дешавају чудне ствари у животу, а богами и у глави. Вазда занимљиви Џон Туртуро, овога пута са неким отегнутим јужњачким нагласком и бесомучно понављање "You stole my story", које из комичног прелази у уврнуто, те Марија Бељо, солидна глумица, коју је увек лепо видети. Иако цепидлаке могу да нађу неке мане и на почетку, заправо крај руинира филм и позитиван утисак који исти носи, пре свега због Депове одличне глуме. Крај је толики клише да је то просто болно и зато ово остварење никад и неће бити у врху филмских топ листи.

16. Robert Elliott - Dressed to Kill (1980)


Брајан Де Палма, мајстор трилера, је у овај убацио и мало еротике, па тако имамо Енџи Дикинсон (упркос зрелим годинама, и даље сјајно изгледа), жену незадовољну лошим браком, која најпре безуспешно наваљује на психијатра, затим наскаче на странца кога је срела у таксију и у музеју, а онда је неко исецка бритвом, а неко други то види. Тражи се убица, а сведок је елитна проститутка, која је због тога сада потенцијално следећа жртва. Де Палмин омаж (мада би то неки назвали и крађом) Хичкоку, те италијанским ђало мајсторима попут Дарија Арђента, видљив је чак и површном посматрачу, и у сценама и у атмосфери, све је узаврело, насилно, бизарно и перверзно. Има и неких добрих глумачких креација, наравно, пре свих је у питању Мајкл Кејн, кога бих гледао и како два сата облачи панталоне, али и остали су углавном на висини задатка. Е, сад, мој је утисак да се Де Палма овде мало више ослонио на редитеље које сам поменуо, па је филм често превише campy за мој укус. Има тренутке бриљантности, има неке добре елементе, али веома је далеко од врхунског филма. Крај је предвидив и готово смешан, све је то how convenient на крају, а овај редитељ има бар 5-6 бољих филмова од овог. Ако сте обожавалац неког од глумаца, можете да погледате, али не очекујте филм о коме ћете размишљати наредна три дана. У питању је остварење које може да прође као strictly entertainment, и ништа више.

15. Carter Nix - Raising Cain (1992)


Ако прескочимо 12 година од претходно поменутог филма, доћи ћемо до још једног остварења Брајана Де Палме које се бави феноменом о коме је у овом тексту реч. Код нас преведен као "Кејнов експеримент" (надам се да знате значење оригиналне фразе), овај филм нам доноси бриљантног глумца Џона Литгоуа у главној улози, а то је сасвим довољно за погледати шта ово остварење има да понуди. Има доста, упркос очевидним манама, од којих је највећа некохерентан сценарио, но ипак има и квалитета. У питању је психолошки трилер пун темпа, на моменте духовит, а на моменте истински језив, ношен изванредном глумом поменутог Литгоуа, који глуми еминентног дечјег психолога који крије страшне тајне које избијају на површину након што открије да ни његова жена (Лолита Давидович, глумица нашег порекла) није без тајни. Цела ствар је спакована у једва нешто више од сат и по, и успева да испоручи довољну количину саспенса, мада не и мистерије (то и није била намера). Ово је свакако потцењен и неправедно испљуван филм, мада, како сам већ рекао, има одређене мане, а једна од њих је и лоша глума, ако изузмемо феноменалног Литгоуа и Френсис Стернхејген. Ипак, свакако није губљење времена и мени је ОК, чак га сматрам прилично потцењеним, обожаваоци жанра и Де Палме би требало да га погледају.

14. The ensemble of characters/John Malkovich - Being John Malkovich (1999)


Прво се мора рећи да је ово један од оригиналнијих и креативнијих филмова снимљених у последњих неколико деценија и на томе се режисеру мора честитати. Замислити овакву идеју и спровести је на овај начин се не дешава често. Још да додам и да је Камерон Дијаз ретко боље глумила у животу, а наравно не заостају ни стандардно добри Џон Кјузак, Кетрин Кинер и, наравно, Џон Малкович. Заплет је крајње бизаран, али ево покушаћу да о њему кажем две реченице, без да звучим кретенски. Луткар у климавом браку на послу открива пролаз који води до ума познатог глумца Џона Малковича, кога је по уласку могуће контролисати на 15 минута. Ово откриће ће имати далекосежне последице по животе луткара и свих око њега. Посебна похвала мора да иде самом Малковичу, изванредно је избалансирао тумачења различитих личности у његовој глави. Крај је подједнако бизаран као и читав филм и оставља у чуду. Наравно да није савршен, али врлине и те како преовлађују. Највећи квалитет је свакако у изузетној оригиналности сценарија, креативном осмишљавању сет-писова, и прилично доброј глуми већине уплетених у целу ствар.

13. Mr. Brooks - Mr. Brooks (2007)


Уз "Open Range", вероватно најбољи филм Кевина Костнера у последњих 20 година. Прилично уверљиво тумачи Ерла Брукса, изузетно поштованог бизнисмена који, погађате, крије страшну тајну. Други део његове личности, кога је успешно контролисао две године, Маршал, је серијски убица који се поново појављује и жели да настави посао. Ово је један од ретких филмова у коме су различите стране личности од почетка јасно издиференциране, те их тумаче два различита глумца, поменути Костнер и фантастични Вилијем Харт, који нема проблем да убија, али је зато згрожен чињеницом да пар жртава води љубав са отвореним завесама. Уопште, филм комбинује брутално са хумористичним, и то на доста успешан начин. Још када се уплету господин Смит (Дејн Кук), сведок једног злочина који би да постане Бруксов шегрт, упорна детективка која истовремено решава убиства и пролази кроз буран развод (Деми Мур), али и Бруксова ћерка, која и сама има неколико тајни, ситуација измиче контроли. Иако су одређене ствари могле да буду реализоване мало боље, ово је свакако занимљив психолошки трилер, интелигентно осмишљен и прилично напет, са неколико изузетних глумачких креација. Треба да се нађе на вашој листи за гледање, ако досад нисте имали прилику да га видите. Није то психолошки трилер ранга, на пример, "Седмице" или "Јагањаца", али доста је добар.

12. Smeagol - The Lord of the Rings franchise (2001-03)


Мислим да међу читаоцима има довољно обожавалаца поменуте трилогије и да већ знате све о Смиголу, Голуму, илити, како једном рече један познаник, не могавши да се сети имена, "оној ружној, буљавој сподоби". У питању је један од најзанимљивијих ликова из франшизе из простог разлога што је један од ретких који поседују нијансе сиве у свом карактеру, а заправо су код њега и највише изражене. Он одмах пада под мрачни утицај прстена, који му је значајно продужио живот. Истовремено га је волео и мрзео, баш као и себе, а био је константно растрзан између жеље за њим (тј. моћи коју нуди) и жеље да се ослободи његовог утицаја. С обзиром да је у питању компјутерски генерисан лик, Енди Серкис (који, ако смем да кажем, чак мало и подсећа на Смигола) је имао изузетно тежак задатак да само гласом дочара поменуту растрзаност, и мислим да је то учинио прилично добро, сва комплексност карактера је видљива у филмовима. Можда ће прва асоцијација на лик бити "буљава наказа", али Серкис је свакако дао свој допринос и и те како је заслужан што се Голум издвојио из галерије црно-белих ликова, а то само по себи довољно говори о квалитету урађеног посла.

11. Dr Jekyll - Dr Jekyll and Mr. Hyde (1920/31/41)


Феноменална новела Роберта Луиса Стивенсона која први пут проговара о поремећају личности и шизофренији, преточена је, мање или више успешно, у 123 адаптације до сада. Треба рећи да ниједна није у потпуности верна литерарном предлошку, пре свега због чињенице да укључује и понеки женски лик (којих у новели нема), да би се додало на драматичности. Издвојио сам три најуспешније адаптације из класичног периода, где су двоструке улоге један за другим тумачили великани - Џон Беримор, Фредрик Марч и Спенсер Трејси. Почнимо од средњег, који је овде зарадио свог првог Оскара. Изузетно добро одглумљен филм, спакован у напетих 98 минута, уз музику Јохана Себастијана Баха, свакако има мана, на моменте је превише застарео и мелодраматичан, али са друге стране, види се да иновативна својства у њему просто капљу са траке, стварно је био нешто посебно у своје време, упркос томе што се само благо наслања на оригиналну причу, пре свега због добре глуме и ингениозних сценских решења. Марч је заслужено зарадио Оскара (мада, поделио га је са Воласом Биријем, за улогу у филму "Шампион"). Верзија са Спенсером Трејсијем је директни римејк овог филма, обогаћен лепотицама Ланом Тарнер и Ингрид Бергман, али не види се ништа што претходни филм не садржи. Нема верзија са великим Џоном Беримором траје једва 50 минута, али је то довољно да нам он покаже шта уме, а и ефекти су сјајни за 1920. годину.

10. Eve White - The Three Faces of Eve (1957)


Један од првих документованих истинитих случајева овог поремећаја је направио звезду од младе Џоен Вудворд, доневши јој Оскара. Она глуми смотану домаћицу која има честе главобоље и повремено губи свест, да би хипноза открила да заправо у њој постоје још две жене, једна дивља и разуздана, а једна нормална и чврсто са ногама на земљи. Почиње тешка борба да управо та последња постане и једина. Упркос неким очевидним мањкавостима, пре свега очигледној застарелости, фактографској непрецизности (заправо је било двадесетак личности), али и нешто лошијем сценаристичком приступу, где је главна ствар одмах објашњена кроз нарацију, постоје и многе вредне ствари у њему, пре свега врхунски одглумљене три улоге, у којима је свака жена имала различит глас, покрет, понашање и све остало, а све делује изузетно лако - Џоен је заиста дала лекцију и додела Оскара за глумицу је те године била изузетно лак задатак. Посао је одлично одрадио и вазда одлични Ли Џеј Коб, али и Дејвид Вејн у улози мужа. Нанали Џонсон је неке сцене врхунски изрежирао, држећи напетост све време, а скор је такође адекватан за дато окружење, мада на моменте превише индикативан. Све у свему, ипак топла препорука за овај филм, пре свега због вансеријске глуме Џоен Вудворд, али и због доброг психолошког увида у озбиљну болест којом се бави, нарочито ако се узме у обзир да је филм снимљен пре читавих педесет седам година.

9. Payton - Pandorum (2009)

Ово је вероватно једини филм са ове листе који апсолутно не бих могао да сврстам у мејнстрим, штавише у питању је остварење које је очајно прошло код критике, а мишљење публике широко варира, од обожавања до тешког пљувања. Истина је да садржи доста тога доброг, пре свега, неколико оригиналних решења што се тиче заплета и одржавања саспенса, као и много бољи Денис Квејд, те Бен Фостер, него што смо иначе навикли. Са друге стране, и поред поменуте оригиналности, очигледни су утицаји многих других филмова, од "Планете мајмуна", па до "Осмог путника". Иако сама премиса није баш најоригиналнија на свету (двојица астронаута се буде на удаљеној планети, не сећајући се ничега о томе како и када су ту доспели, нити ко или шта је побило остатак посаде), нити има неког нарочитог развоја ликова, заплет и мистерија који се нуде су прилично занимљиви, а и разрешење није често виђено и урезује се у памћење гледалаца (можда ће неке гледаоце подсетити на "Забрањену планету", али са потпуно другачијим контекстом). Можда и највреднији елеменат филма је његова константна напетост, која није често део садржаја новијих остварења. Овде је све то реализовано на прави начин,што доноси резултате у виду узбуђења и појачане клаустрофобије, што је оваквом филму свакако потребно.

8. Malcolm Rivers - Identity (2003)


Пред погубљење већ осуђеног убице, у минут до 12 се појављују нови докази и случај мора још једном да се преиспита. У исто време у једном мотелу се заглавила група људи која због јаке кише, поплаве и рањавања не може нигде да изађе. Напетост расте, а гости мотела један по један бивају мистериозно убијени. Да ли их нешто повезује и шта је то? Најпре се мора поменути изузетно талентована глумачка екипа, предвођена Џоном Кјузаком, Рејом Лиотом, Амандом Пит и Џоном Хоксом. Напетост се у првих сат и нешто изузетно добро гради, све је потпомогнуто језивом атмосфером и сјајним глумачким креацијама. У последњих двадесетак следи обрт за обртом, да би на крају, наравно дошло до оног највећег, који ће неке одушевити, а неке оставити хладним и помало разочараним, јер ће преиспитивати сврху неких ствари које смо дотле видели. Ја сам први пут био у првој групи, а други пут у другој. Све што се издешавало је легитимно, ту нема грешке, само је мало усиљено и некако тај део не тече глатко док све то посматрате. Али, на крају се можете запитати, под условом да вам се не свиди, "па, зашто смо онда све ово досад гледали, ако се о овоме радило све време?". Како рекох, филм има веома добре елементе, али могуће је изгубити се у обртима, тако да одређене ствари делују конфузно, па и непотребно. Ипак, не може се порећи да је пред гледаоцима веома напетих 90 минута.

7. Teddy Daniels - Shutter Island (2010)


Кад сам прочитао да се Мартин Скорсезе враћа трилеру и да се окупља више него солидна екипа глумаца, био сам заиста узбуђен и пун очекивања. Кад сам читао о неподељеном одушевљењу публике и критике, био сам још нестрпљивији да погледам ово ремек-дело у најави. Међутим, када сам то и урадио, био сам само половично задовољен. Пре свега, зато што се филм у потпуности ослања на ефекат крајњег обрта, који је болно предвидив, већ у првој половини, баш зато што је све већ виђено више десетина пута (мада, морам да приметим да ме је последњи кадар у коме јунак сам бира своју судбину пријатно изненадио). Дакако, овај филм има и добре елементе - одличну сценографију, солидне глумачке креације (мада је Ди Каприо реално тај који носи цео филм на леђима), задовољавајућу акцију и саспенс, до поменутог обрта. Као и код "Идентитета", на крају је легитимно питати за сврху свега виђеног ако је већ крај такав какав јесте, као и констатовати да мало предуго траје с обзиром на виђено. Све је то добро реализовано и снимљено, све лепо изгледа, фино клизи, због тога и можемо рећи да је филм доста добар, али никако одличан, а камоли ремек-дело. Био је потребан оригиналнији Скорсезе за тако нешто.

6. Su-mi - Janghwa, Hongryeon (A Tale of Two Sisters, 2003)


Један у низу азијских хорора који пружа више страве него што ће било шта из нове холивудске кухиње икад да успе, "Прича о две сестре", стар је једва нешто више од 10 година, а већ има култни статус. После неког времена у менталној институцији, две сестре се враћају кући, где их чекају полузаинтересовани отац, окрутна маћеха, али и дух који борави у кући. Очигледно је да је породична историја пуна великих трагедија, које заједно са сложеним односима унутар фамилије, изузетно компликују опоравак две сестре, тако да све прелази у отворено непријатељство са поменутом маћехом, у исто време превртљиво веселом и сурово леденом. Кастинг је фантастичан, као и у свим азијским филмовима, много се полаже на стварање напете атмосфере, пре свега звуком, сјајним саундтреком, те одличним сценским решењима. На моменте јесте мало конфузан, јер, иако је сам заплет једноставан, приближавање расплету води до неких комплекснијих средстава које екипа користи да дочара стање ума главних јунакиња. Али, ако сте од једног филма који је азијски до сржи по свим елементима, очекивали да вам све одговоре нацрта и презентује увезане машницом, као што се то ради у америчким верзијама, прилагођеним њиховим грицкачима кокица, онда сте се мало прерачунали. Можда није баш за окитити свим могућим ловорикама, али је остварење које заслужује минимум 4-, дакле добро је.

5. Trevor Reznik - The Machinist (2004) 


Чак иако нисте гледали ово остварење, вероватно знате да постоји неки тамо филм за који се ексцентрични Велшанин, Кристијан Бејл, спустио на 55 кила живе ваге (да би се затим, у року од 6 месеци, за новог Бетмена, напуцао до 85). Ово је управо тај филм. Референце на Достојевског пљуште на све стране, а сам "Машиниста" је у великој мери инспирисан "Двојником", као што је био и "Непријатељ" Жике Павловића. Бејл игра радника који није спавао годину дана, на чудан начин је отуђен од колега са посла и има чудну опсесију качења белешки по стану. Често се виђа са локалном проститутком, мада је занесен и једном младом конобарицом. Прогресивно почиње да сумња да неко, вероватно колеге, жели да га елиминише, и креће у потрагу за доказима. Премиса није не знам колико свежа и оригинална, али је изузетна глума Кристијана Бејла (на шта смо већ и навикли), као и инспиративна режија Бреда Андерсона, учинила да филм буде заиста добар и, за разлику од неких других, са сличним расплетом, веома уверљив. Сумња и напетост расту сваког тренутка, те вам неће бити нимало жао када прође стотинак минута, иако ћете можда имати осећај да сте све то већ негде видели. Треба споменути и Џенифер Џејсон Ли, која, иако одавно није холивудско име са А листе (ако је то икада и била), ради одличан посао. Заправо, овај филм, иако доста познат, не би могао да се назове класичним мејнстримом. А увек је добро када један такав филм (неочекивано) остави добар утисак.

4. John Nash - A Beautiful Mind (2001)


 Мислим да не треба нешто превише да разглабам о овом филму, верујем да не постоји особа која се назива филмофилом, а да га није гледала. Расел Кроу глуми бриљантног, асоцијалног и ментално поремећеног математичара, умешаног (или можда не) у интернационалну заверу. И глуми га за десетку. Моје мишљење је да глумци не треба пречесто да добијају Оскаре, нарочито не годину за годином (само су двојица успела), али од чињенице да је Дензел Вошингтон зарадио Оскара за "Дан обуке", пре Кроуа у улози Џона Неша, ми се заиста повраћа. Базиран на истинитом догађају, филм мења околности Нешовог лудила у односу на стварни живот, али смо интелигентно увучени у причу, и она без проблема тече 2 сата и двадесетак минута. Превазилажење параноје и халуцинација је изузетно мукотрпно, али уз помоћ Џенифер Конели у улози супруге, све је лакше. Одлично су приказане све муке и невоље кроз које пролази ментално болесна особа, а када се на то дода прилично занимљива прича, сјајно изнета од стране глумаца, добија се најбољи филм Рона Хауарда. Овај режисер, истина, готово увек тежи популизму и неким лаганим и срећним решењима, али са овим је било немогуће промашити. Знало се да ће ово бити изузетно успешан филм, и управо се то и десило. Највише захваљујући Новозеланђанину.

3. Betty Elms - Mulholland Drive (2001)


Ако се зна какве филмове прави Дејвид Линч, није чудо што су мишљења о њима увек подељена и никад нема средине. "Булевар звезда", како је код нас преведен, међу фановима се сматра једним од најуспелијих Линчових дела и бриљантном показном вежбом из области свих елемената који чине Линчов ауторски спецификум. Такође је и један од најпризнатијих, с обзиром да је сам Линч освојио канску награду за најбољег режисера. Иако је он, одбијајући да даје икаква објашњења, инсистирао да овај филм има веома јасну и кохерентну причу, за разлику од неких других његових остварења, верујте ми, ово је, уз "Главу за брисање", вероватно најбизарнији његов филм (можда у конкуренцију може да уђе и "Хотел изгубљених душа"). Загонетан, мрачан филм у коме се преплићу снови и стварност, реалност и халуцинације, са крилатицом "Љубавна прича у граду снова" ће вас оставити без даха док покушавате да склопите коцкице о томе ко је ко, шта је стварност, а шта сан, и за кога у филму заправо треба навијати. Читав филм је некако снолик, на такво окружење смо од Линча већ навикли, писао сам већ о томе у чланку о "Твин Пиксу". Рекао бих да је управо ово дело лансирало каријере Наоми Вотс и Лоре Харинг, а такође је у питању последњи филм глумице из златног доба Холивуда, Ен Милер. Као и сви Линчови филмови, и овај пршти од јаких емоција, што наравно доприноси наелектрисаној атмосфери. Треба гледати филм више пута да би се уочили сви суптилни наговештаји које режисер даје, али било да га волите или мрзите, мора му се признати да је мајстор приповедања и визуелни чаробњак. Топла препорука.

2. The Narrator - Fight Club (1999)


"Борилачки клуб" је холивудски инстант класик, који са правом, само петнаест година након изласка, већ има култни статус. Чак је и писац књиге по којој је филм настао рекао да је инфериорна у односу на њега. Разлози за тако нешто су многобројни, од мајсторске режије Дејвида Финчера, преко бриљантно презентоване приче и врхунске глуме готово свих умешаних. Едвард Нортон, тада један од најтраженијих глумаца у Холивуду, феноменално тумачи безлични ентитет, који је само шраф у машинерији корпоративне Америке. Због несанице посећује разна чудна места и упознаје разне чудне људе, а сусрет са једним од њих ће му променити живот из корена, скренувши му пажњу на зла капитализма и понудивши занимљив начин за борбу против истих. Како то обично бива, јунак тек тада почиње заиста да дише и да се осећа живим, али то повлачи и одређене последице. Осећам да ово пишем без преке потребе, јер стварно мислим да нема много људи који нису гледали ово ремек-дело, а ако случајно спадате међу њих, молим вас да то одмах промените. Ниједан тренутак није досадан, нити сувишан, епизодисти попут Мит Лоуфа су суво злато, а Хелена Бонам Картер је одиграла једну од својих најбољих улога. Треба поменути и изузетно занимљив саундтрек који се одлично уклапа у тон и атмосферу самог филма. Нажалост, ово је вероватно последњи истински вредан филм Дејвида Финчера. Волео бих да грешим.

1. Norman Bates - Psycho (1960)


Кад је нешто овако фантастично урађено, тешко је изразити довољно убедљиву похвалу. Историјски значајан по много чему, овај филм је први који окреће најављени заплет за 180 степени, још у првој половини филма и креће сасвим другим током. Прича је позната. Жена од свог шефа краде у то време великих 40 хиљада долара и бежи, а зауставља се у мотелу који води љубазни, али чудни младић, који има посебан однос са доминантном мајком. Гледалац се налази у вртлогу неочекиваних узбуђења до самог краја, а музика Бернарда Хермана је једна од најбољих у историји седме уметности, ако смем да приметим. О режији Алфреда Хичкока не треба трошити речи, овде показује сав свој раскошни таленат, сет писови се само нижу један за другим, повећавајући напетост. Он за овај филм није хтео да ангажује неке огромне звезде као што је у претходних неколико година имао обичај, већ се одлучио за мањи буџет, телевизијске ветеране и неколико својих проверених адута. И то му се свакако исплатило. Ентони Перкинс је одиграо улогу живота, чак су га после и превише поистовећивали с њом. Ту су још Вера Мајлс, Џенет Ли, Џон Гавин и Мартин Балзам. Сјајна екипа је све врхунски одрадила, а сценариста Џозеф Стефано је у време писања посећивао психијатра због проблематичног односа са мајком. Ово је последњи црно-бели Хичкоков филм, а он је хтео да нема боју, јер му се много свиђао француски филм "Демони" Анри-Жорж Клузоа. Све је урађено под конац и није никакво чудо што се "Психо" налази на врху свих релевантних филмских листи. Он је и дан-данас, 54 године после снимања, једноставно показна вежба и домаћи задатак, лекција за све филмске ствараоце како да искористе сав потенцијал литерарног материјала, развију ликове, изграде саспенс и мистерију и онда савршено логично све разреше. А расплет је у оно време био и те како револуционаран и од првог тренутка често копиран.

БОНУС: Sybil - Sybil (1976, TV)


За крај сам оставио одличну телевизијску мини-серију "Сибил", у трајању од око 200 минута, која се бави случајем из реалног живота. Жртва је Ширли Ардел Мејсон, која је у детињству од мајке трпела тако ужасавајућа злостављања да је развила бар тринаест различитих личности. После малог нервног слома пред ученицима којима је предавала, она одлази на психијатријско саветовање и мало-помало, открива се њен поремећај, разлози који су га изазвали, као и све личности у њој. Мини-серија, урађена на основу аутентичних лекарских списа, је веома напета и интересантна, а темељ њеног квалитета је невероватна глума двоструке Оскаровке Сели Филд (тада, додуше, још није имала ниједан), и већ поменуте Џоен Вудворд у улози докторке. Савршено се допуњују, одлично сарађују и сјајно користе веома солидан сценарио. Обе епизоде су одличне, ТВ продукција је веома квалитетна и ово је један од бољих ТВ филмова тога времена, упркос томе што је прича прилично једноставна, па и већ виђена у неким филмовима. Али, посматрано са историјске тачке гледишта, ово је, као и случај Ив Вајт, један од првих документованих, када је у питању овакав поремећај личности, и да је играни филм, био би прилично високо на листи.









уторак, 22. јул 2014.

Кутак за презир: Ђорђе Балашевић

Перо је поново наоштрено и дошло је време за други текст из редовне рубрике. После разуларених кобила у кризи средњих година, на ред је дошао још један феномен који треба демистификовати. Пошто није занимљиво мрзети нешто што мрзи већина људи (односно, није потребно писати текстове о томе), хватамо се у коштац са појавама, стварима и људима које су из било ког разлога предмет масовног обожавања и огољујемо исте до костију. Наравно, кад је дотични из наслова у питању, не заносимо се да ће читаоци (а посебно обожаваоци) осећати неко нарочито просветљење, нити одједном променити мишљење. Под један, зато што ни ја не бих дозволио некаквом тексту на некаквом блогу да ми толико утиче на свест и окрене мишљење за 180 степени, а под два зато што је ниво обожавања поменуте персоне међу младим људима толики да је то већ помало забрињавајуће, он му у ово модерно доба дође као некакав гуру, човек чије песме носе смисао живота, а чији стихови имају одговор на сва питања. Зато и мислим да је овај текст у основи велика борба против ветрењача. Али, пошто нисам познат као човек који одустаје, ипак ћу га написати. Многи су ме већ питали зашто гајим нетрпељивост према тако великом уметнику и човеку, ја сам свима одговарао у краћој верзији, немајући времена да то у потпуности формулишем. Вероватно имам другачија схватања по питању великих људи и уметника. Неко ће рећи да сам цинични, фрустрирани ноулајфер. Ни то није далеко од истине. Али, то нема везе с мојим мишљењем о панонском говнару (ПГ).


Најпре се ваља осврнути на најчешћу реченицу коју чујем од оних који воле Ђоку (pun intended) у његову одбрану, а то је "апсолутно нема везе какав је човек, песме су му одличне". То не пије воду из простог разлога - немогуће је у потпуности одвојити личну и професионалну сферу живота. Не можете ценити некога ко је добар у томе што ради (не кажем да ПГ јесте, ово је хипотетичка премиса) ако знате да је приватно љига и ђубре. То би било исто као да кажете "Пера Перић је најбољи писац у земљи. Јесте да ми је спавао са женом, али такве реченичне конструкције не видех још од Црњанског, свака му част". Што је још страшније, љубитељи ПГ-а то гутају као спрдњу са свим и свачим, под маском "софистицираног хумора" који ми, стока балканска, не разумемо, те пљујемо тако узвишеног уметника. Замислите да вам у кућу дође неки пријатељ кога поштујете и цените и истовари хрпу балеге насред ваше дневне собе. Док ви покушавате да дођете себи, он каже: "У реду је, матори, сад ти се боја тепиха слаже са тапетама, учинио сам ти услугу". Па, ви сад одлучите хоћете ли га избацити наглавачке или рећи "Свака ти част, матори, види се да ми желиш добро". Драги мој господине (пардон, друже) ПГ, неке ствари нису за спрдњу, зајебанцију и транге-франге. А остатак овог текста ће показати да си ти обичан увлакач и среброљубац коме ништа није свето осим сопствене позадине. А ако си такав човек, не могу да те ценим ни као "југословенског кантаутора", ма колико те њих цитирало на друштвеним мрежама. Извини. (Видиш, ипак сам изговорио ту тешку, страну реч). Да се позабавимо сада мало твојим развојним путем.



Још пре првог објављеног албума, знао си како себи да прокрчиш пут до звезда. Један од синглова је погодио у жицу. Тачно тамо где треба. Пропустио си народноослободилачку борбу, али у некој новој си спреман за прве борбене редове, чак и да пролијеш славну партизанску крв. А дотле - мора неки динар да се узме на рачун тих стихова. А како то најбоље осигурати него изјавом љубави другу Старом? Но, добро, свачије опредељење треба поштовати, и са тим се апсолутно слажем. Пошто су ти отворена врата славе, уследила су два солидно успешна албума пре соло каријере, али круг је затворен тек још једним синглом, после смрти великог вође (1981) у коме си потврдио приврженост режиму, НОБ-у, а првенствено Другу свих другова. Свака ти част на истрајности и принципијелности, још си као мало ко имао и част да га видиш три пута.

Ода слободном животу, фасцинација култом једне личности, од клиначких дана, па до зрелих година...заиста свеобухватно уметничко дело у сваком смислу те речи.
Само ми једна ствар није јасна - ако си већ таква принципијелна громада, откуд онда она реченица у "Додиру свињ...", овај, "свиле" који ћу парафразирати (немам књигу код себе, нећеш ми замерити): "Ја сам био спреман да напишем и "Трипут сам видео фелдмаршала Геринга" ако ће ми то омогућити да напустим касарну и видим своју малу принцезу". Значи, у питању су били виши, породични интереси. А шта те онда натерало, друже ПГ, да напишеш "Рачунајте на нас", кад тада мала Видра није била ни у плановима? Који су онда интереси превагнули? Чему славопојке, ако си у року од десет година почео да се гнушаш свега што си некад обожавао? Камо партизанска крв? Куд се дедоше принципи, друже ПГ? Ако си заборавио, звали су те Титов омладинац.
Лепо написа један мој пријатељ, некад је пуцао Гаврило, данас пуцају принципи.
Рећи ће Ђокисти - зар ти никад у животу ниси променио мишљење? Свакако да јесам, али скоро никада о фундаменталним животним стварима. Ако сам неко време и био у заблуди око неких ствари, то је зато што сам био дете које још увек није знало апсолутно ништа. А све и да јесам, нисам се предомислио пет пута за двадесет и кусур година, друже ПГ. А што рече друг Илија Чворовић - ниси ти млад, па да не знаш шта радиш.
Но, да се вратим на суштину. Већ крајем осамдесетих, друг ПГ је увидео да дувају неки други ветрови, па је изразио своје разочарење целом државном структуром, опасно закачивши и доскора обожавану ЈНА песмом "Реквијем", која се завршава стиховима "Све се мења и све тече, човече", што најбоље описује њега самог. ПГ звани ветроказ, дефинитивно рашчишћава са назадном прошлошћу космополитским одломком из једног свог романа. Одломак се симптоматично зове "Одјеби, ЈНА".



                                                                 



Из доба среће и благостања

Тај одломак је, ако се не варам, прочитан на концерту у Сава Центру у првој половини деведесетих, где је његов ламент представљао коначни симболични разлаз са тадашњим српским властима, јер смо ми (и само ми) криви за рат (поновљено више пута на различитим местима, углавном у Сарајеву). Подсети ме, друже ПГ, зар нису они у које си се клео и ови које си проглашавао злочинцима изливени у истој фабрици? Веже вас иста партизанска крв. Негде у вама је битака плам и ви знате зашто сте ту.
Но, добро, разумем, друго време је наступило, повео вас пут на различите стране, страст је прошла, љубав ишчилела, нема више флуида, боље је растати се пријатељски, него одржавати односе механички и на силу. Чистије је рећи "Одјеби", него правити се да је све у реду. Слажем се са тобом. Међутим, мене интригира један други однос који си баш у време овог разлаза почео да успостављаш и негујеш. Увек си био велики Југословен пар екселанс. То се знало. Зато си врло бурно одреаговао на отцепљење Словеније и послао их у три мајчине да скијају и јодлују сами са собом. Не сећаш се? Ево, да ти мало освежим памћење.



Песма се (поново) симптоматично зове "Јебо нас ко нас састави" (на туби су уклонили прави назив). И кажеш ти ондак, бечке коњушаре стављаш испод Трећег рајха и "нећеш да их се сетиш ни кад будеш гледао слалом". Поштујем, више си готивио Цурбригена и Томбу. И ја сам. Ипак, памћење ти се неким чудом освежило у року од 3-4 године кад си усред неправедних и ничим изазваних санкција (да, са поносом користим конструкције Споменке Јовић) пожурио код Јанеза, смучара, односно бечких коњушара, по држављанство и кућу. Рече ти у то време, цитирам: "Jeste, govorio sam protiv Slovenaca, zato što su rasturili moju domovinu. To ti je kao ono kad te ostavi devojka, pa prva tri dana imaš fore da pričaš ružno o njoj... E, a onda su i Hrvati hteli da se odvoje od nas. Oni su to ionako uvek hteli. A onda i Bosna. pa Makedonci, sad već i Crnogorci. E, sad i mi već hoćemo da se odvojimo sami od sebe. I shvatiš na kraju u kome je problem."


Ниси морао ни да се трудиш. У нама је проблем. Увек је и био. Уметници попут тебе нам стално на то скрећу пажњу. Само обично живе мало даље одавде. Али, зато си ти, друже ПГ, оно што јеси. Без длаке на језику. Шта бисмо ми без тебе. Посебно ти је кул ово што државу поредиш са девојком коју после од једа пљујеш. Свака част. Само, нешто си много брзо преболео тај раскид за једног Титовог омладинца. Чешће си био на релацији Љубљана - Марибор него Београд - Нови Сад. Изгледа да ипак ниси могао без својих смучара.


Јесте, лепо си нам рекао. "Криви смо ми" и само ми. Нека путује без нас Европа која је оличење морала, вредности, врлине и лепоте. Нека путује Европа која је дала све од себе да очува државу коју си ти толико волео. Нека путује са својим напредним институцијама и животним стандардом, далеко јој лепа кућа. Ми је не заслужујемо овако затуцани и примитивни. Нека друге земље остварују рај у њој кад смо ми већ тако ретроградни. Код нас су само спорадични људи отвореног ума попут тебе. Шта ћеш кад смо сировине.



Ти си наставио да показујеш колики си човек кад си на првом послератном концерту у "Зетри" изјавио да смо за рат криви ми, понизно се извињавајући за избеглице, уз чувену лалошку народну умотворину "Јебо их воз који их дон'о". Могао си успут да свратиш и до Бањалуке, није толико далеко. Сигурно би им отворио заслепљене умове кад би им рекао да смо криви за рат и псовао избеглице. Свакако би ценили што си их излечио од заблуда, друже ПГ. Само су тебе чекали да им отвориш очи. 



Још једном си натерао људе да размисле снимањем живог албума симболичног наслова"Да л' је све било само фол" и то нигде другде до усред Словеније. Да ли је, драги друже ПГ? Не, код тебе нема фола. Ти си цео од искрености. И од емоције. И интелектуалац си. И сви који те не воле су затуцани примитивци, ултранационалисти и клерофашисти. И слушају Цецу и Секу. Треба да те ставе у читанке. А они који те не разумеју - па њихов проблем. Јер "ко није дрво разумео прво, па тек онда садио, ништа није урадио". Да се најежиш.



Елем, 1999. беше прави тренутак за излазак из политичке илегале, јер је пучанство било осетљиво после бомбардовања и надрукано западном пропагандом да су искључиво "онај" и његова жена криви за убијање невиних цивила, а никако преподобне Америка и Европа, за којима смо вечито каскали. Није било адекватнијег тренутка да се наметнеш као музички месија, пошто си већ био познат као Слобеков заклети противник (иако је он, подсећам, из исте клике као и онај у кога си се клео). А кад си се "одрицао" своје прошлости, шеретски си говорио у свом маниру "Људи, ја сам те песме написао пре 20 година, да сам убио Тита, досад бих изашао". Рече Понтије Пилат, перући руке.


И тако си се на неки начин наметнуо као вођа "деце која се упиру да рођене очеве од лажи одвикну". Већ тада је требало укапирати да ће цела та ствар кад-тад засмрдети као сенгруп. Али, ко је о томе могао да мисли, друже ПГ, кад нас је милосрдни анђео ослободио јарма ретроградних деведесетих, па се свуда као у трансу понављало "Јебите се, деведесете" и "Живети слободно". Здробили смо лажне дијаманте, раскрстили са прошлошћу, а у свему томе си нам помогао ти, наш омиљени кантаутор, истовремено нас подсећајући у каквом смо паклу живели. 
"Испузали су грабљивци, па лажљивци, сналажљивци", рече ти ономад. 
Ругао се лонац лонцу, а оба су црна.Обичај ти је био да на релацији Србија - Словенија покаткад почастиш публику са "Слабо диваним хрватски", као што се види у доњем прилогу, што је наравно, увек пропраћено бурним аплаузом, јер твоја верна публика, друже ПГ, угледајући се на тебе, има памћење као Дори из "Finding Nemo".


http://www.mojnet.com/video-slabo-divanim-hrvatski/e37a8f6b301a80570dff

Ипак, на највећи хит твоје плодне каријере се морало чекати до краја јуна 2002. када си на концерту у "лијепој њиховој" изјавио да певаш на матерњем језику хрватском, односно његовој исквареној верзији, такозваном српском. Ту си заиста превазишао себе, друже ПГ. Они који те капирају и воле су одмах скочили да објасне како си хтео да кажеш како смо сви један народ. За њих питање - зашто си се онда одрицао Југославије и Тита, зашто си, кад ти је више одговарало псовао смучаре, а после им летео у загрљај? И зашто си - ако смо сви један народ - сваки концерт ван Србије користио да испљујеш Србе на пасја кола? А, извињавам се, ниси, него те ми не разумемо. Твоја лирика је виша математика за нас простаке. Волео бих да објасниш неком од потомака 700.000 покланих Срба у Јасеновцу и Јадовну, или некима који су преживели "Бљесак" и "Олују" да смо исти народ. Желео бих да чујем ту узвишену реторику.

Заборавио сам и на чињеницу да ти мајка има мађарске и хрватске крви, па отуд оно "матерњи језик хрватски". И на то ме подсетише Ђокисти. Али, имам друго питање - откуд ти оно да је српски искварена верзија хрватског? То је шлаг на торти. На томе би ти честитали Павелић и Степинац. Тога се ни они не би сетили. Али, са друге стране, они нису били интелектуалци попут тебе. (У првој верзији текста, горе је стајао видео линк са верзијом "Слабо диваним хрватски", али Ђокица је обрисао трагове са Јућуба, тако да сад постоји само урл линк).


Од осталих твојих политичких бравура, издвојио бих писмо-честитку Милу Ђукановићу, по проглашењу независности Црне Горе 2006. године (писмо је доступно на интернету, предуго је да бих га овде постављао у целости, под насловом "Разгрнули сте мрак"). А ми смо беше сви исти народ (или то више није актуелно)? Затим, као што је било очекивано, подршка онима који срушише злог тиранина Милошевића, све под паролом "Живети слободно", односно индиректна подршка западу који нас је 78 дана засипао бомбама. А сада, када су твоји пулени почели да губе превласт, окренуо си се подржавању идеје отцепљења Војводине од Србије, заједно са својим пријатељем који животом брани братаницу. Некако ме то од свих твојих поступака најмање зачудило. Баш ми онако идете један уз другог.

Заборавих и то да се недавно круг твојих дебилних изјава у потпуности затворио када си недавно у Подгорици изјавио да "ниси српски кантаутор, већ југословенски". Ја се плашим, друже ПГ, да ти од силних промена мишљења не знаш ни сам више ни ко си, ни шта си, ни чији си. Једно је сасвим сигурно, и око једног можемо да се сложимо - да ниси српски кантаутор, нити си то икад био. Био си много тога, али то никада.
Не пада ми на памет да кажем да си глуп, друже ПГ. У неку руку, ти си чак и интелектуалац. Не онакав каквим те сматрају, додуше, али интелектуалац у сваком случају. Нема везе што си једва завршио средњу школу и што си пропали студент географије. Ти си укапирао једну велику универзалну истину о народу са ових простора и на томе ти треба честитати. Овај народ воли кич. Овај народ умире за патетиком оличеном у бљутавој лирици коју пас с маслом не би прогутао. Овај народ чезне за кретенским мелодијама у три акорда у којима ће га неко учити животној филозофији. (Ђока пева односно рецитује песму о ђоки у "Песми о једном петлу", на пример). Овај народ воли да буде сапатник свакоме, па тако и јунацима твојих песама који умиру јер их је оставила драга са машницом у коси. Емоција и севдах паора који музе краве загледан у равничарске даљине. То је то. То се тражи. Схватио си то и на томе добро зарађујеш. Свака ти част, друже ПГ. Циљ оправдава средство.

Није ми проблем да признам да си ми био занимљив на прелазу из нижих у више разреде основне школе, друже ПГ. Наравно, то је било пре него што сам те упознао и схватио да за тебе постоји само једна држава, једна нација, једна религија, један спиритус мовенс - ПАРЕ, и да бисте ти, и такви као ти, продали све на свету, укључујући и своје најрођеније, само да продате карту више и добијете аплауз више. Ено, чекају те Хашим и Рамуш да им честиташ границу. Играте на карту амнезије овог закреченог и напаћеног народа и млатите шолде. На страну што мислим да је твоја лирика управо за ниво основне школе. И нека је, имаш право на то. Али, осим што се свесно поиграваш са здравим разумом овог народа, друже ПГ, теби на душу иде још већа травестија. Ти све то покушаваш да продаш и пласираш као уметност, филозофију, нешто за чије је разумевање потребна медаља са такмичења и чланство у МЕНСИ. Е, то је оно што највише НЕ ВОЛЕМ код тебе, друже ПГ:



Ти своју бедну, петпарачку реторику и поезију представљаш и пласираш као да су то у најмању руку мисли једног Тагореа или Шарла Бодлера. О политикантским песмама сам већ рекао шта сам имао, оне ће се мењати у зависности од твојих интереса и увек ће имати ко да их прогута и да те прогласи за највећег мислиоца, твојим обожаваоцима ионако не треба много. Али, један од најимбецилнијих коментара које сам чуо о теби је да "разумеш мушко-женске односе боље од свих". Да је то тачно, друже, ти би прво почистио своју кућу и зауздао своју љубљену гимнастичарку која ти већ годинама набија рогове као јелену капиталцу, а о томе бруји цео Нови Сад. Тако да ти ништа не вреди патетисање у вези тога, боље предузми нешто. 
Не разумеш ти мушко-женске односе, разумеш психологију овог народа, коме никад доста квази-филозофских кантаутора и квази-дубоких текстова о животу. Још ако се убаци и понека пропала љубав, на коњу си. Али, да ти кажем нешто, друже ПГ, хиљаду пута ми је дражи херцегновски бајкер са свим својим клоновима, који ради малтене исту ствар (без политикантског мрсомуђења), али не покушава да убеди никог да је то што ради некаква вајна уметност. Човек ради оно што треба да би привукао жене које падају на колена лучећи сокове на његове просте мелодије (које су све скоро потпуно исте), али више на њега самог. Добар дан - добар дан. Зна се шта нуди и шта за то добија и то је по мени много чистије и поштеније од твојих глупости, друже ПГ. 
Сад чекам да ми Ђокисти напишу "Само лепо можеш ружити". Је л' то значи да ако ја напишем да је Исидора Бјелица смеће у сваком могућем смислу, да је она заправо лепа и добра списатељица? Ко зна, можда сам ја слеп код очију. Можда некад и ја променим мишљење. Јер, све се мења и све тече...човече...
Ма, шалим се. Одјеби, панонски говнару.