Рођенданска ризница: Casablanca (1942)

Сценарио: Џулијус и Филип Епштајн, Хауард Кох

Режија: Мајкл Кертиз

У главним улогама: Хемфри Богарт, Ингрид Бергман, Пол Хенрид, Клод Рејнс, Конрад Вајт, Сидни Гринстрит, Питер Лори, Дули Вилсон

Непревазиђена ратна драма/романса о дешавањима у мароканском граду током Другог светског рата доживела је своју светску премијеру њујоршком пројекцијом пре тачно 74 године. За све то време, она и даље стоји постојано као клисурина на пиједесталу који припада само ретким насловима, онима за које се већина релевантних критичара слаже да припадају најбољим филмовима свих времена. И заиста, ретко ко непристрасан може да каже да "Казабланка" има неких већих фалинки, у питању је редак филм који за безмало три фртаља века постојања није изгубио ни трунку свежине, сцене се и данас препричавају, реплике цитирају, а називање неког филмофилом, а да није одгледао "Казабланку" би било својеврсно богохуљење. Не претерујем.

Казабланка (1942)

Цинични ратни ветеран у егзилу у Мароку, Рик Блејн, среће некадашњу љубав, која га је некада напустила без објашњења, а сада је жена вође покрета отпора. Буђење старих осећања и нацистички прогони подгревају ионако усијану атмосферу у Казабланки, док шеф полиције, капетан Рено, чини шта може да сачува главу свог пријатеља Рика, као и сопствену. Али, то је лакше рећи него учинити.

Не знам одакле да почнем са беспоштедним похвалама на рачун овог филма. Сценарио је заснован на комаду "Сви долазе код Рика" за који је "Ворнер брадерс" студио кеширао 20 хиљада долара, што је тада био рекорд који је неки студио платио за неизведени комад. Филм је снимљен за нешто мање од милион долара, што је у то време спадало у скупље пројекте. Једини избор за главну улогу пре Хемфрија Богарта је био Џорџ Рафт, који је улогу одбио, и тако помогао Богарту да се још чвршће етаблира као звезда (као да није било довољно што је пре тога одбио "Високу Сијеру" и "Малтешког сокола"). И заиста, практично је немогуће замислити иког другог ко би могао да са тако неодољиво циничним сарказмом изговара бриљантно написане реплике - само један од многобројних примера је онај када га Угарте Питера Лорија пита "You despise me, don't you?", а овај искрено одговара "Well, if I gave you any thought, I probably would". Фантастичан приказ човека према коме се земља коју је служио понела џукачки, и сада, у веома незгодним околностима (какве су биле на снази децембра 1941. године) гледа само себе и своју кожу, до тренутка када га познато лице из прошлости примора да се преиспита. Он према Илзи осећа гађење и горчину због напуштања, али не може да се одупре снажним осећањима која још увек гаји, нарочито кад открије да она практично није имала другог избора. Сјајно је дочарао тај конфликт ("Of all gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine"), а фантастичном свеукупном утиску умногоме доприноси и Ингрид Бергман, шведска лепотица, тек недавно пристигла у Холивуд, будућа трострука Оскаровка, која зрачи од прве сцене у којој се појављује. О фантастичној хемији која влада између њих двоје бих могао да напишем читав посебан есеј, а за то је понајвише заслужно њихово вансеријско глумачко умеће, с обзиром да ван снимања готово да нису разговарали сем на једном ручку у паузи (а већина разговора се односила на то како да избегну рад на овом филму, пошто су га обоје сматрали инфериорним). Занимљиво је да та хемија о којој су сви говорили и која је свима видљива више није капитализована ни у једном филму. Ко зна, можда су Богију сметале платформе које је носио због приметне разлике у висини - Ингрид је својевремено говорила да јој је најпријатнији био рад са Гаријем Купером, вероватно и због чињенице да је био један од ретких партнера који је био виши од ње. Сцена у којој Рик и Илза слушају Сема како свира је снимљена прва, што није било планирано, јер је у питању нежна љубавна сцена између двоје глумаца који се претходно нису познавали, међутим с обзиром да се снимање филма "Now, Voyager" са Бети Дејвис одужило, Пол Хенрид и Клод Рејнс нису били доступни. Импровизована реченица "Here's looking at you, kid", која је била део уобичајеног дискурса у то време, постала је једна од најцитиранијих филмских реплика свих времена. И уопште, на листи АФИ-ја (Амерички Филмски Институт) од 100 најбољих филмских цитата, "Казабланка" је рекордер са шест на листи. Треба рећи да је један од најцитиранијих "Свирај је поново, Сем" (алузија на песму "As Time Goes By"), међутим ниједан од двоје главних јунака не изговара ову реченицу, него одређене њене варијације (класичан пример како се погрешна реплика уврежи међу гледаоце, и нико и не памти како је то стварно изречено у филму). Морају се поменути и епизодисти, пре свих Клод Рејнс, као полицајац Луј Рено, који је, можда и више него сам Богарт, опљачкан за Оскара у овом филму. Милина га је гледати како кроз филм мења расположења и понашање - од циничног, преко љутог, до расположеног, све у зависности од ситуације у којој се његов лик налази. Рејнс је имао бар пет улога за памћење (види "Озлоглашену" Алфреда Хичкока, такође са Ингрид Бергман), али по мом скромном мишљењу, нигде није тако бестидно опљачкан за награду као овде.

Како не поменути Сиднија Гринстрита и Питера Лорија, који су се и у много других филмова (почевши од већ помињаног "Малтешког сокола"), али овде немају заједничких сцена. Конрад Вајт, у улози главног негативца, наци мајора Штрасера, је заправо био човек који је буквално морао да збрише из земље пошто су есесовци послали људе да га ликвидирају, јер је био познат по својим анти-нацистичким активностима и пријатељству са јеврејима (што му је била и жена). Поред њега, и Питер Лори (иначе, познат по многобројним улогама у немачким филмовима, између осталог, и ремек-делу Фрица Ланга "М") је такође био прогоњени мађарски јевреј. Многи статисти су исто били избеглице које је протерао немачки терор, и може се лепо видети у чувеној сцени када "Марсељеза" натпевава "Стражу на Рајни" како лију праве сузе, преплављени емоцијама које је тај тренутак изазвао. Хенрид је такође био одличан, као Виктор Ласло, упркос чињеници да се није слагао са осталима на сету, називајући Богарта "просечним глумцем", што, на страну сва моја субјективност, једноставно није тачно. Богарт је неколико пута био опљачкан за Оскара ("Побуна на Кејну", па затим "Благо Сијера Мадре" и "На усамљеном месту" за које није био ни номинован), али и овде је сасвим лагано могао да га добије и било би заслужено. Бергмановој ће се Академија касније издашно одужити, чак и превише (опште је мишљење да за "Убиство у Оријент Експресу" није заслужила награду, чак се и она на самој церемонији извинила Валентини Кортезе која је била боља). Снага овог филма је у чињеници да напетост постоји од првог до последњег тренутка, а један је од ретких наслова у коме се од почетка до краја не зна како ће се радња одиграти и филм завршити, постигнут је савршен емоционални баланс, сценарио је фантастичан, а поигравање емоцијама гледалаца фасцинантно - сви данашњи филмски ствараоци би требало да на примеру "Казабланке" уче како одржати неизвесност. Можда је тајна у чињеници да ни сами глумци до самог краја нису знали какав ће бити расплет. Још нешто што је веома битно поменути - "Казабланка" је један од ретких филмова у коме је фактор романсе уткан у саму причу на апсолутно уверљив и убедљив начин, оба лика успевају да нас стопроцентно убеде у оно што осећају, те да и на том пољу успеју да нас заинтересују за сопствену судбину, што је и у то време била прилично ретка ствар, а о данашњем времену, кад је све шаблонизовано, познато и пре почетка, те вештачко ван сваке памети, да и не говорим. Отуд Риково оглушавање о познату паролу "I stick my neck out for nobody" и те како има смисла. Заиста је све на свом месту.

Мадлин Лебо која је играла Ивон је умрла 1. маја ове године у 93. години. Она је била последња жива чланица екипе овог филма. Ипак, и поред тога што су сада сви упокојени, "Казабланка" припада насловима који ће живети вечно, само на основу сопственог квалитета. Врхунска режија, генијални сценарио, бар 20 реплика које се свакодневно цитирају, песма "As Time Goes By" (која јесте написана много раније - зато и није добила Оскара - али је заживела тек кроз овај филм), и још много других ствари - чине овај наслов бесмртним, и то са пуним правом. Да покушам да завршим без патетике - гледајте га, зато што је то дужност сваког филмофила. Не зато што некаква топ листа каже да би требало, него зато што дугујете себи један овакав третман. Зато што је "Казабланка" филм који би свако требало да одгледа, без обзира шта од жанрова или кога од глумаца воли или не воли. Зато што је симбол времена кад се квалитет ценио изнад свега, кад су звезде заиста биле звезде, и кад нису биле потребне десетине милиона долара да се гледаоци привуку у биоскоп. Зато што је један од најбољих свих времена.

Пост скриптум: Слава Фиделу Кастру. Hasta la victoria siempre.

ОЦЕНА: 5

Metallica - Hardwired...To Self-Destruct (2016)

Издавач: Blackened Recordings

Постава: Џејмс Хетфилд (вокал, гитара), Ларс Улрих (бубањ), Кирк Хемет (гитара), Роберт Трухиљо (бас)

Листа песама:

ЦД 1: 1. Hardwired 

2. Atlas, Rise! 

3. Now That We're Dead 

4. Moth Into Flame 

5. Dream No More 

6. Halo On Fire;

ЦД 2: 7. Confusion 

8. ManUNkind 

9. Here Comes Revenge 

10. Am I Savage? 

11. Murder One 

12. Spit Out the Bone

Не замерите ако се налупам за све паре, ово ми је први осврт на било које музичко сочињеније, па праштајте ако се овај "излазак из опанака" претвори у фијаско. Одлучио сам се за Металику, јер је у питању једно од најочекиванијих издања године, а уосталом и због чињенице да их активно слушам једно 16 година. Такође, да се не лажемо, то је један од бендова који ће увек изазивати пажњу јавности, без обзира у колике слампове упадао, јер је током осамдесетих и једним делом деведесетих много задужио музичку сцену. Не треба бити Тесла па рећи да је крај деведесетих донео стваралачку кризу (мада, и те како има песама и са тих албума које прилично волим, да се разумемо), да је "St. Anger" (2003) убедљиво најслабије издање од почетка постојања бенда, из простог разлога што је донео толику промену звука и напуштање сопствене личности да се то није могло поднети. Већ су доживели велике промене са албумом који је понео име бенда (популарни "Црни", 1991), али то је албум који им је донео највећи број хитова и окренуо их мејнстриму, а у исто време био и екстра квалитетан, док се за "Свети бес" то свакако не може рећи. Покушали су да се врате у седло пет година касније са албумом "Death Magnetic", који је донео неколико квалитетних песама (пре свега "The Day That Never Comes" и "All Nightmare Long"), али га је уништила неквалитетна продукција, и сад је (не)оправдано заборављен. Ново јело из кухиње стиже после паузе од осам година, током којих бенд није био беспослен, и радио је доста тога, али ипак се са нестрпљењем чекао нови ЛП, да би се видело да ли су још увек спремни да праше у пуном капацитету, или су зрели за старо гвожђе, с обзиром да их и године већ полако пристижу (мада још није алармантно). Познато је да је Металика један од бендова који највише дели јавност и изазива највише полемика (пре свега у контексту поређења са Megadeth-ом, а онда и поређења сопствених старијих и нових албума), те су чак и они који их не воле једва чекали да чују нове ствари, да би имали прилику да опљуну. Пре званичног изласка албума, појавила су се три сингла, као и спотови за све песме, ко је хтео, могао је још и раније све да чује, али ја сам због неких обавеза тек јуче прионуо на слушање и нисам хтео ништа да пишем док не одслушам пажљиво све два пута. Па, ево, урадио сам то.

Одлучан да се самоуништим (2016)

Албум је конципиран као дупли ЦД од укупно 12 песама, и од самог његовог почетка је приметна изузетно велика енергија и жеља да покажу како у њима још и те како има живота. Кроз читав албум се могу чути песме које на овај или онај начин подсећају на неки претходни период у каријери бенда, као да је овај албум заправо суптилан лични омаж свим раздобљима у развоју бенда. Но, некако као да највише провејава жеља за повратком коренима - а они су, дакако, у трешу. Постоји много људи који и данас кажу да признају Металику само из периода прва четири албума - док су рокали трешерицу, без окретања комерцијали. Још од албума "And Justice for All" и песме "Blackened" (28 година раније), није било прве песме на албуму која тако буди носталгију за прошлим временима - друштво се не либи да деље тврди треш, то се чује од првог рифа насловне песме "Hardwired", и то је увек лепо знати - песма није ремек-дело, пре свега због помало прозаичног текста, али најављује добре ствари - да нису дошли да тезгаре, него да раде. Папа Хет је прешао у виши регистар, што је за сваку похвалу, имајући у виду да има 53 године. Ја сам његовим вокалним магнум опусом увек сматрао албум "And Justice for All" (не рачунајући, наравно, чувени концерт са симфонијским оркестром, где је звучао као поседнут, као метал варијанта Пласида Доминга, не знам шта му је било и шта је узео тада). Овде је исто одличан, имајући у виду да још и свира барабар са Хеметом, дефинитивно подноси највећи терет, и то ради сјајно. Кад већ причам о терету, друга песма се зове "Atlas, Rise!" и више је материјал за "Black Album" него за треш период. Текст је овај пут одличан, и схватам га као причу о терету који осећа савремени човек коме се све сручило на плећа у данашњем свету, наравно, као метафора је искоришћена митолошка прича о Атласу. То је Металика 20. века коју волимо и желимо да слушамо:

"Die as you suffer in vain/ Own all the grief and the pain/ Die as you hold up the skies/ Atlas, Rise!
How does it feel on your own?/ Bound by the world all alone/ Crushed under heavy skies/ Atlas, Rise!"

Са првог диска се још издвајају "Moth Into Flame", прича о нездравој опијености краткотрајном славом која инфицира, која изгледа као песма која је у последњем дељењу отпала са албума "Master of Puppets". Ако се не пази, сагори се веома брзо; као и "Halo On Fire", која завршава први диск и подсећа да Металика такође воли да снима и мелодичне, лагане ствари, а не нужно само брзе и агресивне. Осећања су увек играла велику улогу у њиховим песмама, без обзира ког су оне темпа. Не може се говорити о не знам колико поетичној лирици (каква рецимо зна да буде у текстовима Ајрон Мејдена), али речи и те како продиру у свест, и човек се са њима може идентификовати, без обзира о чему песма говорила. Треба поменути и песму "Dream No More", где се, после дужег времена поново помиње (призива) Ктулу Хауарда Филипса Лавкрафта.

Други диск отпочиње песмом "Confusion" која одражава ментално стање ратног ветерана кога прогањају страшне слике, због којих никад више неће бити исти, и трагично схватање да је његов живот "the war that never ends". Тема није нарочито свежа, али обрађена на препознатљив начин, добија одређену чврстину и увек је релевантна. Следећа је "ManUNkind", једна од ретких за коју је у потпуности заслужан басиста, Роберт Трухиљо, који је некако пословично унапред осуђен да буде слабији део поставе. Да се разумемо, он је одличан басиста (на крају крајева, не може свако да свира у "Suicidal Tendencies"), али не поседује ни виртуозност Клифа Бартона, нити сирову енергију Џејсона Њустеда, па тек на моменте показује шта и колико стварно може. Ларсу Улриху се често пребацује да ошљари, али овај пут су те оптужбе махом неосноване, јер је, бар по мени, у највећем броју песама, одрадио добар посао. "Am I Savage?" обрађује добро познату тему у опусу Металике, трауме прошлости које се враћају да прогоне и којих је немогуће ослободити се. "Murder One" је веома очигледан трибјут Лемију Килмистеру, сачињен од мотива најпознатијих песама "Моторхеда". Као што рекох, свака песма делује као нека врста сећања на оно што је некад било у њиховој каријери, али са новом инфузијом енергије. Стварно треба похвалити могућност да се и половином шесте деценије живота праши као у најбољим годинама, да се извлаче тешки тонови, квалитетни рифови и добре солаже (некад са мање, некад са више успеха, али свеједно). Намерно то помињем сада, јер најбоље иде на крају, последња песма "Spit Out the Bone" заокружује целу ствар и пружа све најбоље од Металике из периода 1986-1991 - рокање брзим рифовима, мелодичне прелазе, оштре вокале, агресивне деонице, које свеједно могу да делују и на мејнстрим публику. Напоменух да су отворили албум повратком чистом треш звуку - да чујете тек како су га завршили - као да није ни прошло 30 година откад су дрмали "Battery", "Disposable Heroes", Мастера, и остале хитчине. Свака част за овакав завршетак - вероватно најбоља ствар коју су снимили у последњих 20 година, а то ипак доста говори, без обзира на све стварне или наводне стваралачке кризе. Коначна превласт машина над људима је сјајна тема за завршетак албума, који ће продрмати апсолутно свакога. "Deceiving thoughts destroy within", како каже један од стихова, а једна од таквих мисли је и она по којој ови мајстори више не могу да испоруче квалитет. И те како могу, и за то је овај албум доказ. Свакако, има песама које су предуге, има оних које су мало заморне, има оних које су могле више. Али, ништа не може да промени чињеницу да је екипа веома храбро приступила материјалу, и да су у овим годинама и у овом тренутку способни за четири песме екстра квалитета. То је по мени фантастично и више од очекиваног. А кад су у питању остале песме, што се мене тиче, имају мањих или већих мањкавости, али печат је ту, нема шансе да погрешите, ово је Металика all the way, и то она која је покушала да се прилагоди свим захтевима. Колико је успела, процениће свако за себе, моје је само да препоручим да сваки љубитељ бенда одслуша ово, мислим да се неће покајати. Изнећу и још једно мишљење, а то је да је ово најбољи материјал Металике у 21. веку (јесте да конкуренција није велика, али ипак, већ је доста година прошло), а такође и доказ да је бенд и те како способан да и даље испоручује квалитет, те да са радошћу можемо очекивати неке нове ствари, уз наду да се неће чекати оволико дуго. А ако вас је баш толико тешко задовољити, увек је могуће вратити се на оно што је проверено, а то је првих пет албума, који су мање-више чистокрвна ремек-дела, нема грешке.

Можда ће ми се јавити још нека мисао кад одслушам још који пут, само да пред крај похвалим и Кирка Хемета, који није неко ко често скупља ловорике за уметничке перформансе и не знам какво умеће, али свакако представља виталну компоненту бенда, чинећи га оним што јесте - институцијом. Не иду ови маторци још нигде, на срећу. Сувише су велики да тако рано оду.

ОЦЕНА: 3+ / 4 - 

Југословенске серије (4) - Вук Караџић (1987)

Сценарио: Милован Витезовић
Режија: Ђорђе Кадијевић
Број епизода: 16
Трајање: 60 + минута

У главним улогама: Предраг Манојловић, Александар Берчек, Драгана Варагић, Петар Краљ, Марко Николић, Аљоша Вучковић, Бранимир Брстина, Велимир Бата Живојиновић

Почећу једном веома смелом реченицом, али не могу да нађем адекватније речи за илустрацију жељене поенте, тако да ево - "Вук Караџић" је најбоља серија која је икад снимљена у продукцији ТВ Београд. Разлога за такву тврдњу има поприлично, али кренућемо редом. Серија је снимљена за двестогодишњицу рођења насловног јунака, једног од највећих просветитеља и реформатора српскога језика и прати његов живот и рад, али истовремено и турбулентни период српске историје у 19. веку, период српске националне и културне револуције, чији је Караџић био савременик, сведок и активни учесник. Догађај којим је, рекло би се, све почело, је једна од најбољих ТВ драма из продукције ТВ Београд, "Карађорђева смрт" (1983) у режији Ђорђа Кадијевића (и званично уврштена у 10 најбољих). То је био почетак читавог процеса, и, након што је драма потпуно заслужено постигла велики успех, ред је био почети снимање серије, које је трајало четири године. Књижевник Милован Витезовић је већ имао спреман сценарио чије је писање трајало пет година, а по неким изворима, прикупљање историјске грађе и материјала још толико, ако не и дуже. Када се толико времена и труда уложи у све, и када такви професионалци седну за сто и почну да раде, а имају и екипу која може све то да испрати, резултат једноставно не може да буде другачији. Од глумаца су на самом почетку били ту једино Карађорђе и Милош Обреновић, као и кнегиња Љубица (Марко Николић, Александар Берчек и Горица Поповић су их тумачили и у поменутој драми), а требало их је наћи још око двеста. Прва епизода је 8. новембра 1987, а остале сваке наредне недеље по једна.

Вук Караџић (1987)

Као што већ рекох, серија покрива период од Вуковог рођења, као шестог детета (и јединог које је преживело) Стефана и Јегде Караџић 1787. године, па до његове смрти 77 година касније, који обухвата између осталог дизање и пропаст Првог српског устанка, Други српски устанак, Карађорђеву смрт, Хатишериф, Сретењски и Турски устав, прву владавину Кнеза Михаила, владавину Кнеза Александра, националну револуцију, повратке Милоша и Михаила, догађај на Чукур-чесми, и тако даље. Осим што је био савременик и познаник/пријатељ свих битних историјских личности тог времена, ту су такође биле и личности из културе, попут Копитара, Гетеа, Бранка Радичевића и других. Ова серија стога представља својеврсну историјску хронику на овим и суседним просторима с краја 18. и у готово три четвртине 19. века. Заиста импозантан пројекат, и хвала Богу што је било слуха да се он испрати како доликује, пре свега са финансијске стране. Тако то раде озбиљне телевизије, и, зашто не рећи, још увек и озбиљне државе, које стају иза квалитета. А квалитет у овој серији не би могао да види само Филип Вишњић, кога, узгред, у пет епизода сјајно тумачи сада заборављени Ивица Клеменц.
Одакле да почнем са сјајним стварима везаним за ову серију? Овај пут ћу мало заобићи устаљени шаблон и прво поменути првокласну глумачку поделу која је толико квалитетна да је то заиста ретко где виђено, мислим и на Европу и свет. Одговорно тврдим да је, сем двојице великана, Бате Стојковића и Ђузе Стојиљковића, у овој серији играо готово сваки српски (и понеки хрватски и словеначки) глумац који је вредео нешто у том тренутку, а био међу живима и способан да игра. Небитно да ли се неко појавио у једној или у једанаест епизода, све пршти од квалитетне глуме, уз можда пар изузетака, које би било неумесно помињати, јер се ради о не превише битним ликовима. Мики Манојловић је сјајан избор за улогу одраслог Вука, на нивоу је од почетка до краја, и пружа врло зрело, емотивно, на моменте хумористично, а све време физички захтевно (наравно, због ноге) тумачење насловног лика. Вук је неко ко се нашао у средишту свих историјско-културних збивања свога времена, и Мики веома добро балансира између активног борца (језичке ствари), дипломате (политика) и посматрача (ствари на које не може да утиче, попут дешавања током устанка). Михајло Јефтић и Бора Кандић су такође дали свој допринос тумачећи малог и младог Вука. Мора се поменути и Александар Берчек у улози Милоша Обреновића. За њега се већ зна да може да глуми апсолутно све и могао бих до сутра да илуструјем ту тврдњу примерима, али искрено мислим да је ово његова животна улога. Сјајно је дочарао неписменог човека који је успут био и један од најбољих политичара и дипломата које је Србија икада имала. Берчек га тако и тумачи - као човека са много мана, никада превише популарног у народу, али као неког ко је увек стављао државне интересе испред личних. Осим чувеног монолога кад је пред пашу однео Карађорђеву главу, присутног и у ТВ драми, издвојио бих и његов последњи монолог, када, већ помало ван себе, штапом удара писмо од Вука. "За Србље истина не може. Срби су,увек,волели погрешне људе."Црног",воле јер је црн. Он је побег'о,ја сам остао! Ја! А сад ме,ни у песме неће! Мрзе ме,јер су са мном победили! Срби пораз воле! Срби су једини народ под капом небеском,који пораз слави! Гују сам вам испод прага извукао; сад можете да псујете и државу и владаоца, јер их имате! А,кад је било стани-пани, онда: Држ' Милоше, узми Милоше; моли Милоше; клечи Милоше!Лажеш,Вуче,лажеш!" Слично се може рећи и за Карађорђа, уз сво поштовање Гиги Моравцу, кога обожавам, он је Карађорђе и то је његова лична карта. Глуми га баш какав је по књигама и био, храбар и одлучан, али прек и нервозан; први да заштити и први да убије. Док причам о њима двојици, морам се дотаћи свеукупног квалитета сценарија, који је фантастичан. Он је просто хроника дешавања, не стаје ни на чију страну и неутралном гледаоцу је савршено јасан сваки поступак обојице, серија једноставно бележи ствари како су се десиле, не величајући никога и не потирући ничији значај за српску историју. Како не поменути кнезове, војводе и друге личности око једног и другог, који су, сви одреда одрадили феноменалне улоге - Бата Живојиновић као Јаков Ненадовић, Бранимир Брстина као прота Матеја, Аљоша Вучковић као Тома Вучић-Перишић, Светозар Цветковић као Петар Николајевић Молер, Адем Чејван као Младен Миловановић, и многи други. Свако од њих (и не претерујем када то кажем) је дао свој допринос да серија изгледа овако, а изгледа фантастично. Постоје и ликови који се појаве само у пар епизода, а оставе трајни утисак, попут Петра Божовића у улози Ђорђа Обрадовића Ћурчије или Бранислава Лечића у лику Хајдук Вељка Петровића. Ту су и личности ван саме борбе, попут Пере Краља у улози Јернеја Копитара и Љубе Тадића (Стефан Стратимировић). Драгана Варагић, која глуми Вукову жену, је била the hottest show in town у то време (не мислим стриктно на физички изглед, мада је била и прелепа), најтраженија глумачка роба после улога у "Прогону", "Бањици" и "Варљивом лету '68", по ком ће заувек остати упамћена. Овде ћу стати, јер би ми цео један текст био недовољан само да набројим све значајне глумце који се појављују у овом ремек-делу. Уосталом, гледајте, па ћете и сами видети.

Већ сам споменуо да кад се на сценарију толико посвећено и темељно ради, не може да испадне другачије. Он је плод деценијског рада и то се апсолутно види. Милован Витезовић сад до миле воље и до краја живота може да штанцује "Лајања на звезде" и остале лимунадице, и да је написао само овај сценарио, то би било довољно да припада друштву најбољих (а није, има и оригинални "Шешир Косте Вујића", на пример). Заиста бих данас волео да видим неки сценарио који је плод толико темељног истраживања и рада, али сви знамо шта се данас вреднује. Шта тек рећи за беспрекорну, првокласну режију Ђорђа Кадијевића? Рекао бих да је један од најбитнијих потеза у целом пројекту било поверавање диригентске палице управо њему. Човек је, осим што је филмаџија, такође и историчар уметности, а бави се и многим другим стварима, те не чуди префињена естетика и јединствен прилаз ликовима и серији уопште. Као магу фантастике и хорора, нису му биле стране сцене борбе, сече кнезова, убистава и других страхота, и знао је како на најбољи и најупечатљивији начин да их приближи гледаоцима. Ја се и данас стресем од сцене у којој Вук привиђа Филипа Вишњића који, док ветар хучи, излази из магле и виче "Вуче, отац ти је прогледао! Вратио му се вид, шта ти Бог овде узме, тамо ти врати". Не посебно језиво, али страшно упечатљиво. Е, то је Ђорђе Кадијевић - човек способан да креира сцене које вам се вечно урежу у мозак. И најобичнији разговори које он режира имају у себи нешто због чега ћете помислити "овај човек је мајстор". Још кад је све пропраћено адекватном музиком најбољег филмског композитора ког смо икада имали, великог Вокија Костића (нека ми опрости Симке, и он је одмах до), од сјајне уводне теме на гуслама "Жице Србије и покор нејаког", до посебних одломака који прате одређена догађања - резултат је вансеријски. А кад је Бора Дугић задужен за соло деонице на фрули и Драгослав Павле Аксентијевић за црквено појање - па, уосталом, сами ћете чути кад будете гледали, да не причам безвезе. Кога мрзи да скида, све епизоде сем последње постоје на јућубу, за ту преосталу се помучите, верујте да се исплати.

 Кад сам био млађи, наравно да су ми много више лежале епизоде са бунама, устанцима, убиствима и клањем, у њима је било више акције, више дешавања. Међутим, сада као старији видим да и епизоде у којима се Вук претежно маје по Бечу и Будимпешти проводећи време у разговорима, нису ништа мање битне и да апсолутно ниједна сцена није сувишна и беспотребна. Све је темпирано као под конац. Боли ме што видим да за многе великане глуме који су у овој серији апсолутно блистали, данас нема места на глумачком небу Србије. Зашто се нико не сети да напише нешто за поменуту Драгану Варагић, која се вратила у земљу и животари у Београду? Свестан сам да је тешко наћи добру улогу за жену од 59 година, нарочито у данашњем свету инстант забаве и попкорн културе, али где су ти вајни писци, где су њихове оригиналне идеје? Где је Весна Малохоџић која је половином седамдесетих жарила и палила где год се појави, а затим, кад је почела да доживљава трагедију за трагедијом, нико се није ни сетио да постоји? Зашто нико не напише улогу коју би сада, у зрелим годинама, могла да одигра? Не бих се сада бавио одговорима на та питања, на нека сам већ и покушавао да одговорим у претходним текстовима, то је зачаран круг и могао бих до сутра да пишем, узалуд.

Да покушам да закључим на крају без патетичног призвука - гледајте ову серију. Гледајте је сместа. Гледајте је, чак иако вам језик и историја нису струка, нити сфера интересовања. Гледајте је да видите како смо то некад радили, гледајте је да нешто научите, гледајте је да уживате, гледајте је да вам се коса на глави дигне од квалитета режије, глуме, сценарија, квалитетне продукције, костима, и свега осталог - гледајте је да упамтите нове реплике за цитирање. Једноставно, гледајте је зато што је нешто најбоље што наша земља у овој области има, и зато што је то обавеза сваког Србина, и то не само оног који воли филмове и серије. Ђорђе Кадијевић је рођен 1933. године и већ 8 година се није латио камере. Надам се да ће нам даровати још нешто из свог репертоара пре него што се пресели у вечност. Не знам да ли ће добацити близу оваквог квалитета, али и не мора, он је својим филмовима, драмама и серијама већ доказао ко је, довољно је видети његово име на шпици и нестрпљиво чекати премијеру.

ОЦЕНА: 5