Дупли програм - Хуан Антонио Бардем: Muerte de un ciclista (1955)/Calle mayor (1956)

До пре неколико година, једини Бардем за ког сам знао у филмској индустрији је био Хавијер. Онда сам негде прочитао да је имао стрица који је био један од најутицајнијих шпанских редитеља свих времена. Из неког разлога, нисам му се одмах посветио, него тек недавно, а с обзиром на количину филмова, детаљно истраживање његове филмографије ће још доста потрајати. По логици ствари, увек се креће од најпознатијих наслова, па сам тако и ја гледао најпре два вероватно најпризнатија филма која је снимио и о којима желим овде да пишем. Оно што сам видео ми се допало сасвим довољно да ме потакне да истражујем даље и инспирише да нешто и напишем. Бардемов живот је био доста занимљив, а ушао је у свет филма још крајем четрдесетих година прошлог века. Врло отворена комунистичка убеђења нису била погодна за такво окружење, па је 1947. спречен да дипломира на филмској школи. Већ наредне године је у сарадњи са још једним великаном, Луисом Гарсијом Берлангом, снимио први филм, кратки документарац, а потом почетком педесетих и играно деби остварење, "Тај срећни пар". Сукоби са Франком су за последицу имали неколико хапшења и протеривања, радио је и као филмски критичар, али се, срећом, већ четвртим филмом пробио на светску сцену одакле није сишао све до смрти, радећи нон-стоп, са мање или више успеха. Ја сам јако далеко од комунисте, али сам увек, свуда и на сваком месту за запишавање богатих и антифашистичко деловање, и веома сам задовољан оним што сам видео од Бардема, па макар то била и само два филма. Није он баш ниво Буњуела, али и те како има шта да каже, што се надам да ће остатак овог текста и показати. Два филма која сам гледао и која желим да обрадим су "Смрт бициклисте" и "Главна улица", снимљени 1955. и 1956. године.

MUERTE DE UN CICLISTA (1955)

Двоје љубавника, Хуан, пропали интелектуалац који предаје на факултету због утицаја рођака и Марија Хозе, прелепа жена удата из рачуна и уљуљкана у свој комфор, враћајући се после безобразних радњи раном зором кући, колима ударају бициклисту на изолованом путу. Иако је у том тренутку жив, остављају га да умре, страхујући од разоткривања. Када се та смрт очекивано догоди, обоје су јако потресени, али веома различито реагују. Притисак расте, фасада се урушава, цинични критичар Рафа који се креће у тим круговима назначава да зна нешто, Хуан почиње да прави грешке, а Марија Хозе је спремна на апсолутно све да би сачувала све погодности живота на високој нози. Шта ће се на крају догодити и како ће се клупко распетљати?

Уз помоћ врло ограничених средстава и у мање од 90 минута, Бардем успева да исприча јако интригантну причу и изврши директан напад на Франкову Шпанију усред његове владавине. Цензура јесте у некој мери утицала на њега, али оштрица му је и данас и те како неиступљена. Кад се претопе социјална сатира, параноја и нескривени сарказам, добије се један овако једак филм који разоткрива сво лицемерје високих друштвених класа. Међутим, не желим да се ограничим само на тај аспект, иако ћу свакако о њему највише причати, јер је и најважнији (није баш мала ствар снимити овакав филм у то доба). Ово је такође и јако добар филм на свим пољима, па и на техничком, са одлично усликаном акцијом и композицијама, те осећајем за простор и изванредним крупним плановима. Креирање напетости је посебна прича, тако да је ово заиста класик шпанског филма, али далеко од тога да је само то - у питању је филм светске класе.

Бардемова биографија каже да је филм заснован на Толстојевом "Васкрсењу", а ту је и пар сличности са Антонионијевом "Причом о љубави". У филму је једва назначено, али се готово подразумева да су Хуан и Марија Хозе раније били заједно па га је она оставила због пара ("Како су се волели Ромео и Јулија", anyone?), да би се потом опет повезали. Ствар се веома брзо закувава - Хуан чита о смрти бициклисте у новинама, схватајући да је у питању убиство. Растресен, незаслужено обара студенткињу наочиглед великог броја сведока, а касније на окупљању, поменути Рафа даје до знања да зна све и прети уценом. Следи мешавина хичкоковског трилера и Антонионијевске летаргије у стилу који подсећа на италијански неореализам, а све то без минута изгубљеног времена. Како рекох, филм је директна осуда Франковог режима препуног корупције у којој учествује и сам Хуан који би могао да постане и декан на основу рођачког утицаја. Марија Хозе се прелепо облачи и изгледа гламурозно да би дала новац у хуманитарне сврхе након што је пустила да човек погине само зато што је био сметња. Људи на власти апсолутно не маре за оне којима владају, што се види и из односа Хуана према студенткињи коју грешком обара, потенцијално јој уништавајући живот. Хуанова сестра у једном тренутку у шали каже да наруквица коју је муж дао Марији Хозе кошта хиљаду сиромашних радника. Бардем је на моменте суптилан као цигла у главу, али махом не смета, јер су сценарио, прича и глума стварно одлични. Атмосфера пропасти се надвија над јунаке од самог почетка и до краја не одлази. 

Апсолутно је видљиво да се последице грађанског рата још осећају - у разговорима, у порушеним зградама, у целокупним друштвеним односима. Са места где је ударен бициклиста, види се место Хуанове борбе у рововима, где је сањарио о Марији Хозе, јер је рат прекинуо њихову прву везу. Није експлицитно дато на којој се страни борио, али се наслућује да је био члан фаланге - отуд и онолике интроспекције и све веће сумње у цео систем кад савест почне да га притиска. Ипак, управо му тај систем омогућава да најнормалније одшета након што је неког згазио колима. Филм зналачки користи рат као контекст у коме Хуан мора да почне да се преиспитује и доживљава своју егзистенцијалну кризу. У њему су богати корумпиране ленчуге којима је досадно и неодговорни су, али су такође и заводљиви на известан начин - мушкарци имају савест и осећања, а жене попут Марије Хозе изванредно лепе. Сиромашни су њихове жртве, али са савешћу и одговорношћу која њима недостаје. Средња класа није приказана нимало ласкаво - овде је то Рафа, који има положај, али мора да ради, и као и многи критичари класичног филма (попут нпр. Валда Лајдекера и Едисона Девита) приказан је као цинична змијурина и заједљива џукела. Ипак, није он тај који запржи чорбу Хуану. Још један доказ Бардемових комунистичких инклинација је и студентски протест око кога се све ломи. Он настаје због његовог неправедног обарања студенткиње Матилде и преломна је тачка приче, јер поставља сцену за неминовни расплет. Призор студената против војске пред државном институцијом је сигурно био нешто посебно у Шпанији педесетих, а треба обратити пажњу и на чињеницу да су састајалишта Хуана и Марије Хозе између осталих циркус и црква, идеални за расправе о убиству пред масом заокупљеном ритуалима. Парадоксално, студентски протест Хуана подсећа на младалачке борбе и пркос, истовремено му још више побуђујући нечисту савест. Међутим, жена коју воли одавно није иста као у срећнија времена.

Рафа је можда уцењивач, али прави зликовац у причи је Марија Хозе, која у много ситуација потцртава свој ноаровски фам фатал карактер. Она вози кад страда бициклиста, удала се за паре и слободно се обећава сваком човеку са ким је, а спремна је на све да задржи друштвени положај и богатство. Зато није ни чудо што је изненадно Хуаново ослобођење све више удаљава од њега, па је у неку руку и за њу неминован пут који јој је Бардем наменио. Филм је препун напетости и сјајних сцена, ангажовани трилер какав је данас мисаона именица, а глумци предвођени нестварно лепом Италијанком Лућијом Бозе и Албертом Клосасом су сви до једног изванредни. Филм је одличан и за уживање и за размишљање, а право је чудо да је неажурни Критерион избацио само ДВД (са, додуше, изузетном сликом). Има и шпански блу реј који је багатела, али без превода. Како год, од срца препоручујем да овај сјајни филм погледате што пре, нећете се покајати. Фантастичан спој припадника италијанског неореализма и холивудског трилера израстао је у нешто посебно, друштвено ангажовани филм који није ни једно ни друго већ нешто потпуно своје. Препознат је у Кану као изузетан, и добио је ФИПРЕСЦИ награду сасвим заслужено, али је Бардем упркос међународном успеху остао дубоко забринут стањем у шпанској држави, друштву и филму. То се блатантно види и у наредном остварењу које ћу поменути.

CALLE MAYOR (1956)

Становници малог провинцијског града су заробљени у својим отровним навикама и обичајима, а у том окружењу тридесетпетогодишња Изабел осећа да јој је живот промашен јер се није удала. Из обести и досаде, екипа пријатеља измишља подмукле шале и зајебанције, па се на њиховој мети нађе и Изабел кад поверује да је Хуан, један од ликова из дружине, заљубљен у њу. Временом, он почиње да се предомишља кад схвати колико далеко ствар може да оде, међутим...

Хуан Антонио Бардем је због вишедеценијских субверзивних активности накратко ухапшен у време настанка овог филма, а филм донекле цензурисан убацивањем кратке почетне нарације која каже да се ова прича могла десити било у ком малом граду било које земље на свету. То, међутим, никога није преварило, сем можда понеког критичара касније, али је и више него јасно да је оштрица опет уперена ка Франковој Шпанији на коју алудира бездушност мушкараца у филму. А тек да не би све остало само на провинцији, ту је и Федерико из Мадрида. Бардемов зли и морално посрнули човек у култури прожетој религијом, која доприноси свеопштем лицемерју, из чисте обести прави окрутне смицалице које могу да униште људима животе као што је овде случај са Изабел, коју савршено тумачи Бетси Блер, иако се види да је Шпанкиња колико и ја. Ова њена улога се донекле наслања на ону из претходне године која јој је донела славу, у "Мартију" Делберта Мена, где такође игра непривлачну уседелицу Клару. Иако је далеко од жене каквом је ти филмови представљају, изузетно се снашла и врло убедљиво дочарала осетљивост свога лика и безизлазност ситуације. Заробљена у малом граду и у немогућности да искуси оно за чим годинама чезне, врло лако и брзо подлеже чарима Хуана,  најзгоднијег из групе згубидана и лезилебовића. Оно што је мене јако зачудило је чињеница да, упркос томе што је био највећи отворени противник Франка у Европи и имао велику пробојност на европско тржиште, посебно по успеху претходног филма (плус је озбиљан круг људи писао писма за његово ослобађање, укључујући Пикаса), критичари нису били љубазни према "Главној улици".

Једна од чешћих замерки је велика сличност са филмом "Дангубе" Федерика Фелинија. Заиста, обојица се баве групом лењих згубидана у провинцији и снимају на локацији - Фелини у родном Риминију, а Бардем у неколико шпанских мањих градова, који се спајају у један за потребе филма. Тако представљају ликове у њиховом природном окружењу, по баровима где шљокају и играју билијар, те напуштеним трговима и улицама којима се враћају из ноћних провода. Оба филма подвлаче да су они, упркос асоцијалном понашању, и те како производ друштва у коме живе. Ту су и дупли стандарди антихероја, па тако у "Главној улици" имамо сцене у којима барабе оргијају у јавној кући, да би одмах након тога били приказани чисти и опеглани како са женама иду у цркву. У оба филма постоји и један члан који је по поступцима издвојен из групе и не дели њихове ставове - у "Дангубама" је то Моралдо, а у шпанском филму мадридски интелектуалац Федерико који ће бити задужен и за расплет. Ипак, то све није довољно да би се "Главна улица" прогласила копијом "Дангуба", а камоли италијанског "слајс ов лајф" стила. Италијански филм је знатно фрагментарнији и епизодичнији од шпанског који има чврсту радњу и структуру и у коме је неизбежност трагедије ближа класичној драми него неореалистичком стилу. Даље, Бардемов филм се концентрише на драму двоје главних протагониста док су гамбероси третирани групно, а код Фелинија се филм много више бави читавим буљуком ликова. Сам Бардем јесте признао да је нашао део инспирације у "Дангубама", али се по њему оно што Фелинијеви ликови чине може приписати чињеници да су детињасти адолесценти, док су његови ликови много озбиљнији, систематичнији и професионалнији, па тако и гори са људске и друштвене тачке гледишта. И јесу у питању професионалци, од доктора и адвоката до новинара и банкарског службеника, све су то покретачке силе тадашњег режима, тог малог града, а тиме и земље. То и јесте суштинска разлика између два филма - Фелини, кроз причу о младима који сањају да оду у велики град, сецира друштвене проблеме постфашистичке државе, док Бардем пружа слику диктатуре која још увек и те како функционише, а друштво је статично и, рекло би се, неспремно за промене.

Само је пар критичара потпуно разумело колико је овај филм у својој суштини шпански и зашто га не треба видети као филм неореализма (што је ипак готово строго италијански појам). "Главна улица" има свој посебан језик који се могао разумети у потпуности само ако сте живели у сличном систему. Међутим, може се саосећати и без тога. Редитељ је себе увек називао реалистом, а као тренутак када је постао свестан моћи филмског језика наводи недељу италијанског филма у Мадриду 1951. године, када је као безмало тридесетогодишњак први пут имао прилике да гледа филмове Антонионија, Висконтија и Де Сике. Сматрао је да његов филм треба да описује тренутни историјски моменат у његовој земљи, мислећи да шпански редитељи треба да се носе са шпанском реалношћу на шпански начин. Он је сматрао да званично одобрени филмови попут религијских драма, историјских епова и мјузикала окрећу леђа стварности, притом мислећи да се нови шпански филм може изградити на традицији, између осталог и књижевној. Тако се он донекле ослонио на позоришни комад из доба Првог светског рата, фарсу под називом "Госпођица из Тревелеза", која је већ послужила као предложак за филм тридесетих година, али у питању је подједнако слободна интерпретација као и Бардемова. Наравно, у "Главној улици" нема ничега комичног, одмах се од прве сцене и шале са мртвачким сандуком наглашава стереотипно и гротескно понашање гамбероса који су приказани изразито типски и без дубине. Слично се може рећи и за Изабелину мајку и служавку (играју их Марија Гамез и Матилде Муњоз Сампедро, прва је јунакиња претходне филмске верзије а друга мајка самог Хуана Антонија Бардема) које као да су изашле из костимираних драма тог времена. За разлику од свих њих, главни протагонисти Изабел, Хуан и Федерико су третирани много осетљивије и дубље.

Изабелина прича открива какав утицај снаге друштва имају на њену психологију, а права субверзивност се огледа у истицању притисака који јој се намећу, чинећи је тако жртвом целог система. То се све јасно види у сцени када прича Хуану своју животну причу, откривајући да се и сама предала тим демонима и прихватила одређену животну улогу где год да се налази. На другој страни спектра је и лик Тоње, проститутке из јавне куће, такође заљубљене у Хуана, а њеним увођењем Бардем појашњава у потпуности женску муку у Франковој Шпанији, у којој су оне сведене на те своје улоге и ни на шта друго. "Овде жене могу само да чекају", рећи ће о Изабел бритки сценарио. Међутим, постоји још једна битна ствар на коју филм скреће пажњу и коју жели да опљуне, а то је окретање тадашње Шпаније од фашизма ка капитализму и завођење народа сновима о конзумеристичком рају. Изабел планира да опреми будућу кућу као у америчким филмовима које гледа, а који су тада били главна разбибрига Шпанаца. Чак се кроз причу о томе и најављује како ће се све одиграти на крају "Али, све је то лаж". "Чак и ако је лаж, прелепо је", потврђује Изабел своју опчињеност. Глас разума донекле пружа Ив Масар у лику Федерика, како кроз све што се дешава са Хуаном и Изабел, тако и на састанцима са Дон Томасом, старим интелектуалцем који, уљуљкан у своју угодну позицију, сада одбија да пише за револуционарни часопис, иако је некада имао великог утицаја на народ. Тиме показује, по речима самог Федерика, да није ништа бољи од гамбероса, јер је неспреман и не жели да прихвати стварност која га окружује. Јасно је да је грађански рат уништио читаву генерацију интелектуалаца, кроз погубљења, прогоне, или присилно ћутање, свеједно. Федерико је и буквално и метафорично аутсајдер, али он кроз деловање помаже и другима да се дистанцирају од таквог друштва - Хуану да преиспита савест и дистанцира се од гамбероса, а Изабел да напусти сопствене илузије. 

Због цензора, Бардем није у позицији да искаже истине јасно и гласно, али и те како успева да претвори гледаоца у критичара. Узима у основи комичну ситуацију и изврће је на поставу показавши да је понашање гамбероса све само не смешно. Затим, користи атрактивност америчких филмова да најави мелодраму, да би их потом демаскирао као језиву лаж. Потом представља наизглед познат живот у провинцији да би га потом претворио у нешто потпуно непознато кроз демистификацију друштвене и моралне корупције, па ако хоћете и кроз саму Бетси Блер, очигледно странкињу за шпанску публику у то време. Тако он не приказује стварност како је то чинио класични реализам, већ изазива кризу савести код гледаоца и приморава га на реакцију и критичко мишљење. Можда су све ове ствари повремено приказане несуптилно, али делују подједнако моћно и шездесет и седам година касније, поготово ако знамо да људска окрутност и цинизам и даље владају на сваком кораку и не само у Шпанији. У питању је изванредан филм, недовољно цењен у време настанка, али такође недовољно хваљен и данас када цензура као не постоји.

                                                                ***

Остале филмове тек треба да погледам, али из ова два остварења (која по оценама, у зависности од личних преференција, варирају од јаке четворке до чисте петице (за мене 5- и 4+, само зато што је "Смрт бициклисте" трилер, па самим тим и знатно напетији филм)) види се да је у питању храбар филмски стваралац који није устукнуо ни пред ким и за то заслужује поштовање, слагали се са његовим уверењима, или не. Аутори као он су данас преко потребни, а треба рећи да је он иницирао повратак Луиса Буњуела у Шпанију после егзила и продуцирао "Виридијану", један од његових најбољих филмова (који је одмах потом забрањен, а продукцијска кућа затворена) и само му због тога, ако ни због чега другог, ваља указати поверење. Једва чекам да видим остале његове бисере, иако сам сигуран да ће ова два бити тешко надмашити.

Друштво испод индига - The Incident (1967)

Сценарио: Николас Бер

Режија: Лери Пирс

У главним улогама: Тони Мусанте, Мартин Шин, Бо Бриџис, Брок Питерс, Руби Ди, Џек Гилфорд, Телма Ритер, Џен Стерлинг, Гери Мерил, Дона Милс, Ед Мекмен, Дајана Ван Дер Влис, Мајк Келин, Роберт Филдс, Роберт Банард, Кетлин Смит, Хенри Проуч

Једна од чешћих заблуда са којом се свако од нас сусреће током живота је став "то се дешава неком другом и не треба да ме занима". Прво зато што нас недостатак реакције на неправду чини пасивним саучесницима, друго зато што доприноси једној од најгаднијих модерних болести, а то је отуђеност међу људима, недостатак основног саосећања и комуникације, и треће, зато што обично буде већ касно кад исто крене да се дешава нама. Један не превише познат филм не превише познатог редитеља без улепшавања указује на тај феномен. С краја шездесетих се бар привидно живело у знатно уређенијем друштву, па се овако нешто могло посматрати као аномалија, међутим, ко зна, можда се и тада само вешто прикривало, а ретки су били они који ће уперити прстом без устезања. Данас са сигурношћу можемо рећи да је то свакодневица и да је питање може ли се уопште од ње побећи, и јако је занимљиво посматрати овај филм са дистанце и препознавати идентичне феномене на сваком кораку. Испада да су они и раније били свеприсутни, само су се можда нешто вештије крили, што је и логично. Људски пориви не датирају из двадесетог века.

Две пропалице малтретирају петнаестак путника притиснутих разним проблемима у њујоршком метроу. Ситуација ескалира током ноћи, а под притиском се кристалишу и поменуте животне недаће којима су сви оптерећени.

Кад погледате са стране, опис не звучи као нешто посебно, али то је буквално све што треба да знате о овом филму пре него што га погледате. У само деведесет и нешто минута је смештено толико тога да ће вас по завршетку натерати да озбиљно размислите о њему, а то је свакако и крајњи циљ. Та генијална прва половина у којој се упознајемо са свим учесницима је можда још и важнија од друге која се дешава у возу. Тих првих десетак минута, када антихероји ступају на сцену су већ антологија - од малтретирања власника билијар сале због затварања, преко кратког цимања пара у пролазу ("I dig your jugs") до иживљавања на старцу за само осам долара, јасно вам је с ким имате посла. Џо и Арти траже кавгу и неће се зауставити док је не пронађу. Почетници Тони Мусанте и Мартин Шин су одлични, прикладно љигави и језиви као пар пијаних будала који праве проблеме из чисте бахатости и досаде. Потом се упознајемо и са осталим путницима пре укрцавања у воз, сазнајући о бригама које их море, и у шест-седам кратких секвенци бива нам јасно понешто о сваком од њих. Сценариста и редитељ исмевају и љуто осуђују малограђанштину, себичност и охолост тих људи, као и других о којима се прича, успут скрећући пажњу на различите друштвене феномене какве срећемо и на данашњи дан.

Прво упознајемо пар Вилкс (Ед Мекмен и Дајана Ван Дер Влис) који се враћа кући са петогодишњом ћерком, а муж не да да се иде таксијем, пребацујући жени да превише троши. Ту су Џек Гилфорд и Телма Ритер као старији јеврејски пар који расправља о одговорностима млађе генерације - отац је огорчен јер од сина није добио помоћ коју је очекивао. Виктор Арнолд је сексуално агресивни младић који насрће на неискусну Дону Милс која се од њега брани, али постаје чудно попустљива кад јој он напомене да има много избора и да "не мора да сарађује, јер има ко хоће". Два војника, од којих један са сломљеном руком посећује другог и вечера код његових родитеља (Бо Бриџис и Роберт Банард) се такође укрцавају, као и средовечни пар Хари и Мјуриел Пурвис (Мајк Келин и Џен Стерлинг). Она је фрустрирана што њен неугледни и смотани муж зарађује мање него њихови "пријатељи" и што нема никакве амбиције за напредак. Од осталих, занимљиви су бивши алкохоличар без посла, Даглас Мекен (Гери Мерил), усамљени хомосексуалац Кенет (Роберт Филдс), те млади црни пар у повратку са хуманитарног догађаја, бесни Арнолд Робинсон који жуди да се искали на белцима који га одувек гледају са висине, и његова напаћена жена Џоан (Руби Ди). Током догађаја те ноћи, свако од њих ће сагледати сопствене проблеме из другачије перспективе када се сусретну са веома непријатном и потенцијално опасном ситуацијом, а неки ће добити прилику и да учине нешто од онога што су желели и чему су се надали. Свако реагује на свој начин, и свако ће научити нешто о себи, а гледаоца оставити да размисли о свему.

Док воз језди кроз ноћ пролазећи петнаестак станица, сваки од одраслих путника пролази кроз психолошку, а помало и физичку тортуру, понижење и малтретирање, почевши од уснулог пијаног клошара који се током целог филма не буди. Када се пропалице укрцају у воз, нећете веровати да је остало свега четрдесетак минута, филм вас већ пре најузбудљивијег дела добро извози (усудио бих се да кажем да је прва половина подједнако добра, а можда и за нијансу боља). Ово је један од оних филмова који је највећим делом јако непријатан за гледање, али ви и поред свега нећете моћи да престанете да гледате. Оно што највише саблажњава нису ни две дијаболе (таквих је увек било и биће их, нажалост), нити малограђанштина и фрустрације великог броја ликова (људи махом и јесу да не кажем какви све, зна се то већ добро), већ застрашујућа пасивност и непружање било каквог отпора већине учесника у целој ситуацији. Неко из страха, неко из немоћи, а неко из чисте обести, перверзне радозналости, па и задовољства, али током великог дела ноћи, сви допуштају да барабе раде шта желе. Цела ситуација још више добија на језивости јер иницијално, било какав, макар вербални отпор пружају само Гилфорд, Стерлингова и Мерил. Реакције су за не поверовати ("он је само педер", "нема никаквих проблема", "тај клошар нам није ништа"), а Питерс не да жени да изађе, желећи да ужива у спектаклу међусобног малтретирања белаца. Феноменално се, и врло директно приказује опортунизам и недостатак било какве емпатије готово читаве младе генерације за било шта осим сопствених гузица. Старији, са друге стране, махом нису такви, али су потпуно отупели и немоћни за било какве промене. Ако вас то подсећа на нешто што сте негде видели у последњих тридесет година, рекао бих да тако и треба. "Инцидент" је и те какав дежа ви који би требало да опомене онога ко гледа.

Читав филм делује запањујуће свеже и, иако је требало да буде слика једног времена, изгледа као универзални образац понашања. Ако некад можда и није било тако, то делује као паралелни универзум и потпуно туђи свет. Нема саосећања за туђу патњу, нема нагона да се заштите слабији, а онда се бахати лако осиле. Ствар ескалира изузетно брзо, и тек кад све оде заиста предалеко, неко се сети да каже да је било доста. Кад догори до ноктију, обично буде прекасно, и требало је да реакција буде много бржа, као и у већини сличних ситуација невезаних за овај филм. Међутим, он успева да буде ефектан чак и у последњих неколико минута када све прође, и кад се и много помпезнији и познатији филмови обично оклизну. Ситуација кад полиција најзад упадне у воз на самом крају ме је натерала да се насмејем од муке, а након последње сцене сам неколико минута зурио у екран. Према овом остварењу једноставно није могуће остати равнодушан. Прихватам да можда ја видим и већу вредност од објективне, и да ми се чини да ту има више квалитета него што заиста има, али дефинитивно сматрам да је ово скривено ремек-дело које треба гледати што пре.

Сценарио је изванредан и омогућава нам сјајан увид у карактере путника кроз неколико кратких епизода пре укрцавања у воз, а затим наступа детаљна студија кроз њихово понашање у опасној ситуацији. Сви они су и те како препознатљиви и реални, што даје свему што се касније дешава још алармантнији тон. И те приче су махом све јасне (неко би чак рекао и помало стереотипне), али без врхунске глуме свих укључених не би деловале тако живо. Свакоме је дато времена да заблиста, и они га обилато користе, што није ни чудо - погледајте само та имена, па ће вам бити јасно због чега све делује толико уверљиво. Парадоксално, једини ликови којима нису подарени никакви слојеви и никаква дубина су Џо и Арти. Њима не треба разлог за такво понашање, ништа се не зна о њиховом пореклу, друштву које их је одвело на странпутицу и било каквом другом оправдању какво се обично налази. Те ликове просто знамо, сви смо их виђали, и сви смо их се у неком моменту уплашили. Тони Мусанте и Мартин Шин су одиграли заиста вансеријски, терају вас да их истински мрзите и желите им у најмању руку добре батине, ако не и нешто горе. Мусанте има нешто више простора, а нешто је и искуснији, пошто се појавио у филму "Једном лопов", док је Мартину Шину улога Артија буквално прва на великом платну, и заиста осветлава образ, није ни чудо што му је каријера практично одмах процветала, а увек је и био одличан, без даљњег (неки каснији филмови му нису били потребни, али не бих начињао ту тему сада). Поменуо бих "Ко се боји Вирџиније Вулф" Мајка Николса као још један филм који у себи носи сличан бес, али, док вртлог у њему обухвата само двоје људи, овде их има петнаестак и нико не излази без последица.

"Инцидент" је филм чија енергија просто експлодира на екран, а сваки сусрет је буре барута пуно конфликта који прете да ескалирају док двојица насилника садистички уживају у мучењу других. Иако су њихови профили једнодимензионални, и Мусанте и Шин дају својим ликовима претећи и арогантни тон који гледаоцу брзо улази под кожу. Та једна једина локација на којој се читава друга половина одвија је лако могла да учини филм репетитивним и једноличним, али кад год се уплашите да ће се то догодити, редитељ се паметно поигра простором, набијајући још више тензије и клаустрофобије у сваку сцену и интеракцију. С обзиром на ограничена средства и простор, рекао бих да у томе и те како успева. Напетост временом постаје неподношљива јер ниједан од ликова не жели или не може да се заузме за тренутну жртву, те се бескомпромисно поставља питање одговорности групе и појединца у оваквим ситуацијама. Да ли смо спремни да помогнемо ближњем када му то највише треба или смо ту само на речима. Бер и Пирс терају гледаоца да се суочи са истином и сагледа последице онога што се деси кад сви пасивно посматрају слона у соби. Што је најгоре, такве ситуације се дешавају сваки дан, и нисам сигуран да је много другачије. Уопште, читава друштвена атмосфера је, рекао бих, алармантно слична.

Аутори се апсолутно не устежу дајући своје одговоре на постављена питања, штавише. Ваљда не треба ни подвлачити колико су касне шездесете биле период социјалних немира, параноје и подела међу разним групама, а ставивши их све на исто место, сценариста креира савршену позадину за и те какав конфликт и сукоб који чека да се распламса. Развој ликова путника много помаже да филм буде бољи, иако нема баш превише симпатичних људи међу њима. Заиста се види огроман труд да се свака предрасуда међу ликовима разобличи и преиспита тако што се сваки путник доводи у сличну ситуацију, јер мучења нико није поштеђен. Иако повремено тежак филм за гледање, "Инцидент" има динамику и акцију које не престају, а промена фокуса је изванредно оружје да не постане досадан. Крај је и вишезначан и отворен, какав једино може да буде. Круг се затворио, а питања су остала. Филм је ванредно суморан, али такав и треба да буде с обзиром на тему коју обрађује. Луда енергија Америке касних шездесетих, оптерећене стварима ван контроле појединца, попут рата, атентата и друштвених промена, осећа се на све стране у филму. Невоља је могла доћи на сваком кораку, чак и током одласка кући возом након дугог дана. "Инцидент" се не плаши да зарони дубоко у оно најружније у бићу своје државе да би истакао ширу поенту. Мучење, малтретирање и понижавање других је за неке људе чиста забава.

Неугодна вожња кроз ноћ на оштрици бријача недвосмислено подвлачи да је пасивност у оваквим ситуацијама једнака саучесништву, чак и кад је узрокована страхом. Ако се не реагује, ствари ескалирају. Људи најпре рационализују своје немешање, говорећи "он је само педер" и "он је само клошар", али наравно да то даје крила двојици имбецила да наставе малтретирање. Можда и најстрашније од свега је колико ће људи гледати целу ствар без интервенције, и могу да кажем да се ствари апсолутно нису промениле, ево педесет шест година наовамо. "Инцидент" је веома узнемирујућ филм, а гледаоца иритирају и поступци две барабе, али и њихове ужасне провокације, и веома брзо желите да им се нешто јако лоше деси и да добију по лабрњи. Толико су одвратни да скоро делују као ликови из цртаног филма и помало терају човека да се запита да ли су стварно расисти и хомофоби или ће једноставно све урадити да доведу жртву до тачке кључања, притом уживајући у томе. Свакако су обе могућности подједнако ружне. Локација таква каква јесте и сјајна, необична музика Терија Најта изузетно одржавају напетост, терајући гледаоца да се запита "Шта бих ја урадио и да ли бих помогао?". Један од најјезивијих аспеката овог филма је то што вам се потпуно искрен одговор можда не би свидео. Ако ништа друго, равнодушни остати нећете, то вам гарантујем. За остало већ нема никаквих гаранција, зато ово и јесте одличан филм.

Мене је оно што сам видео добро протресло. Не само због теме која је очигледно вечна, него и малих детаља који говоре више од хиљаду речи, а има их много - само један је молба у тоалету "молимо повуците воду после употребе", још један показатељ да се неке од најгорих тенденција људи временом уопште не мењају. Као што је Џорџ Орвел својевремено вапио да је роман "1984" написао као упозорење а не упутство (или је бар тако било по сликама на интернету), тако је и "Инцидент" добра опомена ако се правилно схвати, а ствари на које он оштро и недвосмислено указује хитно третирају. Нажалост, сведоци смо да нити је филм схваћен (ако јесте, премало се пажње обраћа на све то), нити се проблеми третирају, а нема изгледа ни да ће се то променити (што би рекао учесник култне емисије кабинетског типа "Неће се стећи никада услови"). Остаје нам само да видимо шта ми као јединке можемо да учинимо макар на дневном нивоу да овај свет, какав год да је, буде лепше место за живот. Да ли ћемо жмурити на туђу муку и окретати главу од ситуација у којима је другима потребна помоћ ипак зависи само од нас. Лери Пирс и Николас Бер су свој прилог дали овим филмом. Кад нас неко буде питао "Где си ти био, друже?", шта ће бити наш одговор?

ОЦЕНА: 5-

Seconds (1966) - Друга шанса по сопственој мери

Колико је пута свако од нас помислио, осврнувши се на прошлост, да би нешто урадио на другачији начин и другачије се односио према свом животу да има прилику? Сигурно многи, а они који кажу да нису размишљали о томе, свакако лажу. Лепо звучи рећи да се не ваља освртати на прошлост јер остајеш заглављен у њој, и да то људи задовољни собом и својим животом не раде, и има ту истине. Али, свакога су оне проклете мисли пред спавање неки пут опхрвале и натерале на меланхолична размишљања о другачије подељеним картама. Лако је мантрати о томе да треба бити свој и не живети у прошлости из позиције некога коме су сва врата отворена, ко се ни за шта није мучио и ко није закинут ни генетски ни финансијски. Друга је прича ситуација у којој ништа не иде на вашу воденицу, а занимљиво је питање колико би таквих било спремно да избрише све и крене поново да живи, овај пут по такту сопствених амбиција. Људи углавном нису спремни на превелике промене и не одричу се онога на шта су навикли, ма колико им било тешко. Ипак, не сумњам да би било интересената за нов изглед и нов начин живота. Други је падеж што би у реалности таква процедура била доступна само богатима, као што је и у филму "Други" Џона Франкенхајмера.

Артур Хамилтон је богати банкар који живи амерички сан, има жену, одраслу ћерку, лепу кућу и пуно пара. Међутим, досадно му је, повучен је и у кризи средњих година. Сав елан му се истрошио јер је предуго радио шта су други од њега желели. Кад се изненада укаже шанса за потпуно нови живот, наизглед по сопственим нотама, са новим лицем и идентитетом, он ће је прихватити. Међутим, претходни живот га је исушио, и, суочен са собом, не успева да искуси срећу како је замишљао. Полако почиње да открива принципе по којима ради компанија која му је пружила услугу реконструкције живота.

Рекло би се да имам посебан пик на филмове о деконструкцији америчког сна, мада је мој избор за појединачну рецензију потпуно случајан и ствар инспирације. За разлику од Неда Мерила у "Пливачу" који своју кризу потискује док је свима осталима видљива, овде имамо обрнуту ситуацију. Сам Артур је наизглед једини који је свестан својих проблема, јер голо око не може да их уочи. Можда другу шансу не би ни разматрао да му је није представио његов пријатељ Чарли кога је сматрао давно мртвим. Доста кошта, али доноси живот какав си одувек желео. Артур склапа фаустовску погодбу са компанијом (све то ме подсетило на Рикол из "Тоталног опозива") уз потпуно напуштање бившег живота. Ново лице му је лепше и згодније (сада је то Рок Хадсон), пресељен је у Калифорнију, кућа му је са погледом на Пацифик и успешно се бави сликарством (како је млади Артур некада желео). Међутим, духовно пропао од раније, није способан да прихвати нови живот у потпуности, те притиснут уза зид, полако схвата у шта се заправо уплео и колико се мало пита у том животу. Не морам ни да говорим колико су такве спознаје страшне и непојмљиве.

По изласку, "Други" су доживели готово једногласну салву негативних критика, што није никакво чудо имајући у виду цинизам и дистопију којом одишу. Нуспојаве политике Џозефа Мекартија су у то време још увек биле болно видљиве, као и обмана о поменутом америчком сну, а увелико је беснео и рат у Вијетнаму. Упркос појави велике звезде попут Рока Хадсона, централна тема филма је толико одбила публику да је филм био скрајнут буквално деценијама. Штавише, могуће да су се неки осетили и лично нападнутим у целој ситуацији. Централна тема овог филма, порицање сопственог идентитета, се, случајно или намерно, поклапа са мукама које су мучиле Рока Хадсона, холивудског лепотана који је деценијама морао да крије да је заправо геј. У истом контексту треба поменути и Џона Рендолфа, глумца који тумачи Артура, који је од Мекартијевих следбеника стављен на црну листу. Можда је и најбитније колико филм отворено презире поменуту негацију сопственог идентитета (кроз стил живота или било шта друго), поручујући да је срећа у нама самима и да је човек без успомена само недовршена љуштура. Један од великих квалитета филма је и тај што је лако отићи иза глумачких лица и посматрати јунака као истог човека, што сведочи о снази поменутог централног наратива. Капа се мора скинути и самом Хадсону који је често (некад с правом, некад не) посматран као лепотан који се извлачи на фацу. Стојим вам прав да нигде није био бољи него као Тони Вилсон, млађа и савршенија верзија Артура Хамилтона.

Упркос свему што има, Вилсон се осећа изоловано, као чудак и креатура, плод операције, док се не заљуби у жену коју упознаје у шетњи плажом, али све је кратког даха, па и задовољство кроз оргијање кад сазна одакле потиче не само она, него и сви његови нови пријатељи. У једној од емотивнијих сцена, он се сусреће са својом бившом женом и разговара о њеном бившем мужу. Нећу ништа детаљно писати о томе, треба погледати.

Још се мање исплати писати о ономе што следи када захтева нову операцију за себе и кад крене да се предомишља након што му кажу да је потребно да прво пронађе још једног клијента. Завршница спада у један од бољих филмских кошмара коме сам присуствовао и нема шансе да ћете остати равнодушни после гледања. Излаза нема, круг се затворио и ту смо где смо. Филм "Други" затвара Франкенхајмерову Трилогију параноје коју чине и "Манџуријски кандидат" и "Седам дана у мају", који су, за разлику од овог филма, били успешни. У истој деценији су настали и "Птичар из Алкатраза", "Воз" и "Гран при", да би се, након две и по деценије ужасних неуспеха, на мала врата вратио са "Ронином" (1998) који је Холивуд прихватио са ентузијазмом. Пре смрти је још режирао и фамозно глупу "Игру јелена", али шездесете остају као његова убедљиво најуспешнија деценија у сваком смислу. "Други" нису снимани за паре, већ из страсти, и то се види - намера је била да се људи од страха тргну из апатије. Филмови у каснијим деценијама су били комерцијално условљени, па су стога и знатно неуспешнији. Овај филм је снимила компанија Кирка Дагласа, који је, након куповине права, изабрао да не глуми у њему.

"Други" су апсолутно визуелно ремек-дело под палицом за Оскара номинованог мајстора Џејмса Вонг Хоува. Од самог почетка, немирна, френетична камера и незаборавна шпица легендарног Сола Баса увлаче гледаоца у вртлог из кога му нема мрдања. Све подсећа на некакав документарац о нечијем кошмару, а мајстор фокуса и контраста нас од почетка чини актерима самог филма. Операција носа је заиста снимљена за потребе филма, а трикови попут одраза који скакуће од једног огледала до другог нам јасно говоре о томе како се главни лик осећа. Изванредан рад, од почетка до краја, заиста немам замерки. Ипак, и поред креативне слободе коју је Франкенхајмер свакако имао, главешине из Парамаунта које су финансирале ствар инсистирале су на великој звезди у главној улози. Режисер је хтео Лоренса Оливијеа за обе улоге, са чим се они нису слагали, сматрајући да он неће привући праву публику. Марлон Брандо је одбио улоге, а Рок Хадсон прихватио и предложио Џона Рендолфа за улогу старијег Артура. Франкенхајмеру се завршени филм јако допао и прогурао га је на фестивал у Кану 1966. године. Тамо је дочекан са таквом одбојношћу да је то било тешко објаснити. Пословично страствена и позитивно настројена канска публика га је уништила без милости. Редитељ је због тога одбио да се појави на конференцијама за штампу.

Био је потпуно скрхан. Након таквог пријема на канској премијери, неке сцена баханалија је додатно скраћена у новим верзијама. Студио је једва и рекламирао филм, који није успео да привуче ни публику ни критику, па је сматран грозним промашајем. Франкенхајмер је потом потпуно променио приступ, тражећи у филмовима искључиво комерцијални успех. Прошло му је са "Гран пријем", али са наредним филмовима не, па је омануо са "Француском везом 2", "Пророчанством" и наредним пројектима. Иронијом судбине, претходних деценија је филм "Други" стекао култни статус, па је и сам редитељ у једном тренутку приметио да је прошао пут од промашаја до класика, без да је икада заправо био успешан, што се дешава прилично ретко. Још једна веома битна ствар за напоменути је да је овај пројекат био лично врло битан и за Рока Хадсона, па и не чуди што му је ова улога била једна од омиљених. И он је усвојио другачији живот од онога што јесте, по савету свог агента, чак је пристао и на лажни брак да би сакрио хомосексуалност. Званично најпопуларнији глумац педесетих сада је био у паду и активно покушавао да добије ову улогу, па је чак пристао и на тестирање, што су доказани глумци ретко радили. Такође је, као што сам рекао, убедио режисера да изабере другог глумца за старији лик и одиграо контроверзну сцену заиста пијан, не отрезнивши се три дана колико је снимана. Посвећеност му је заиста била врхунска, ту нема приче. Није ни чудо што га је овај филм толико привукао, с обзиром да су, иако се одлично крио, сви у индустрији знали његову причу о порицању сопственог идентитета.

У филму постоји сцена у којој Артур резигнирано одбија своју жену која му се нуди непосредно пре одласка у компанију. На крају контроверзне сцене имамо Тонија који, после много муке и адаптације, наизглед коначно прихвата сексуалне слободе и нови живот без инхибиција. Метафорично речено, у тој сцени је Хадсон зарадио макар привидни и тренутни хепиенд који му стварни живот није приредио. Неколико чланова глумачке екипе је било на црној листи, а најгоре је прошао поменути Џон Рендолф, коме је "Други" био први филм након прогона. Франкенхајмер је зналачки искористио сцену у којој он одбија да регрутује друге као метафору за све што су он и њему слични прошли током педесетих. Многи су били принуђени да прихвате нове идентитете или напусте земљу (Жил Дасан, који нам, да није било тога, можда не би подарио сјајни "Рифифи"). Ипак, желим да нагласим да је велика врлина овог филма што се ниједног тренутка не претвара у некакав политички памфлет или претерану критику пер се. Људска драма је овде најбитнија и филм од првог тренутка успева да зароби гледаоца и да га не пушта из чврстог стиска. Попут продужене епизоде "Зоне сумрака", прича нуди немилосрдан приказ кафкијанског окружења у коме је тешко разумети све што се око вас догађа. Дакако, "Други" имају комплекснију позадину, али поређење има смисла, јер је квака у разумевању стварности која је изврнута наглавачке, бар у очима оног ко се усред ње као такве нађе.

Присилно условљавање не води ничему, као ни губљење себе у процесу јурњаве за америчким сном који се већ тада јасно показао као опсена, илузија коју намеће друштво. Кад су жеље које имамо наметнуте од других, све је привремено и безначајно, па и чари боемског живота. Наравно, када се болна истина схвати, креатори живота више не могу да нас контролишу, па самим тим ни искористе. По речима самог Франкенхајмера, човек је резултат своје прошлости и својих искустава. Одузмите му прошлост и он не постоји као особа. "Други" је филм који одбацује комфор ескапизма и баналности у корист препознавања и разумевања онога што заиста желимо и прихватања личне одговорности за неуспех. Отрежњујуће и катарзично је гледати истини у очи након што смо је тешком муком спознали, ма колико мало времена имали за то. Овај филм је вероватно најличнији пројекат свога редитеља, остварење које одише субверзивношћу и садржи огромно упозорење и дубоко хуману поруку за оне који знају да гледају. Он, нажалост, има и језивих аспеката, а то је његова застрашујућа актуелност. Данас, педесет седам година од изласка, "Други" Џона Франкенхајмера делују свежије него икад.

ОЦЕНА: 5-

Српски филм у 21. веку - наставак пропасти и има ли јој краја - други део

Нема се шта много разглабати у уводу, први део текста, за оне који га нису читали, је овде, а настављам даље са прегледом наше несрећне филмске продукције, с тим што ћу за крај укључити и последње две године, кад сам већ у канцеларији, уз кратку причу о томе имамо ли се чему надати у долазећој. Дакле, вежите се, полећемо, прва на тапету је 2011. година.

2011.

НЕПРИЈАТЕЉ - Далеко најбољи филм године, што опет не говори много о њему колико о осталима. Врло солидан, добро написан, режиран и одглумљен филм, нарочито је добра ђаволска инкарнација Тике Станића, мада ликови нису специјално занимљиви и прича није отишла нигде специјално, да не помињем да је отприлике одмах било јасно шта ће се догодити на крају. Но, ето, није лоше, фино је све испало.

ЗАЈЕДНО - Не претерано занимљива мелодрама у којој Кубура прибегава радикалним мерама да сачува брак након што открије да га жена вара са квази-мафијашком цопином Банетом Поповићем. Све отприлике унапред познато, доста јефтино и очекивано, мада не баш грозно како би се могло очекивати. Има ту пар момената, али све у свему, крајње небитан филм. 

ЗДУХАЧ ЗНАЧИ АВАНТУРА - Све што сам већ написао о Милинковићу ме није нагнало да ово погледам и не очекујем апсолутно ништа. Ипак, можда се некад и преварим, видећемо.

БЕЛИ ЛАВОВИ - Зола можда и на најјачим дрогама откако је почео да се чепи свим властима од двехиљадите па надаље. Мислим да ни он не зна шта је са овим хтео, вероватно неку друштвено ангажовану сатиру која ће кроз "паметну" комедију да говори неке "истине" и шта ја знам, међутим, многи су то покушали, па из разних разлога нису успели, а ваљда не треба да говорим како је испала ова накарада. 

ОКТОБАР - Некакав омнибус од седам прича. Нисам гледао.

КАКО СУ МЕ УКРАЛИ НЕМЦИ - Миша и Цвеле страјк аген. Да будем поштен, има овде занимљивих делова, нарочито кад се зна да је све засновано на животној причи самог редитеља, али све вришти од тог његовог интелектуализма и некако - како да кажем - непотребне комплексности, са све Цвелетом који девојчици прича причу академским речником, и још доста детаља, наравно. Да филм није толико усиљено уметнички, био би још и солидан.

КУТИЈА - О три младића и животу дипломата. Нисам гледао и не делује ми обећавајуће.

МИРИС КИШЕ НА БАЛКАНУ - Овде треба погледати серију, а не филм, што ја, из много разлога, нисам учинио. Делује као књига коју не бих читао и смокијевска мелодрама коју бих прескочио. Видећемо, можда се некад одважим.

ПАРАДА - Нисам гледао у целости, а оно што сам од парчића видео ми делује као класичан каснији Драгојевић са агендом која не чини добар филм. Познато је ко је ово финансирао и зашто, а на филмском плану не делује као да има шта да понуди на дуже стазе сем пар духовитих реплика и већ свима познате приче. Додуше, не сумњам да је бољи од "Светог Георгија", "Атомског здесна" и "Небеса", они су заиста испод сваке критике.

ПРАКТИЧНИ ВОДИЧ КРОЗ БЕОГРАД СА ПЕВАЊЕМ И ПЛАКАЊЕМ - Боки Вулетић и Стефи Арсенијевић раде романтичну комедију са певањем. Ово морам да видим, већ дуже време ми стоји, мало је рећи да очекујем да вредност буде нула кома ништа, али бар је, надам се, могуће смејати се. У питању је група прича о интернационалним паровима, да се испоштују копродукцијске земље. Ту је, на пример, Жан-Марк Бар, што је интересантно.

2012.

КЛИП - Мрљаво је све то, иако има повремених бљескова, повремених добрих поенти и повременог квалитета. Премало задире у дубину и премало пружа, осим "шта раде ови млади". Добар избор музике за оно што се жели истаћи, Симијоновићка апсолутно никад није била боља, а вероватно и неће, а за онај кадар зна-се-чега испред генерације из Барија, знаш већ шта, Мајо Милош, да не пишем то овде.

ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА - Иако волим Берчека, а ово заправо изгледа као нешто што би Шополи могло да легне јер не изискује посебне бравуре, после одличне драме Владе Андрића са Пајом Вуисићем, заиста нема неке потребе за постојањем овог филма.
ДОКТОР РЕЈ И ЂАВОЛИ - Није било без икаквог потенцијала, али нисам задовољан како је испало, најблаже речено.

УСТАНИЧКА УЛИЦА - Ништа с ништа, што би рекли. Долази ниоткуда и не иде никуда, ево га овде. Чак су довукли и уштављеног Шербеџију (за одличне паре, не сумњам) и опет ништа. Мислим да то чак и нема много везе са тумачем главне улоге, једноставно је све веома лоше. Можете да га прескочите и ништа не бива.

ЦРНА ЗОРИЦА - Нисам гледао. У то време смо снимили баш доста "модерних бајки", нисам сигуран како би ми ово легло. Делује ми слабо, неодлучно и никакво, али можда се и варам. 

СМРТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ - Једна перспектива за цео филм. Баш сам пуно очекивао, али нисам добио ништа специјално, чак се не сећам једне једине реченице нити сцене из тог филма.

ЈЕЛЕНА, КАТАРИНА, МАРИЈА - Појма немам шта је ово.

КАД СВАНЕ ДАН - Добра улога Мустафе, али промашен филм на више нивоа, од чињенице да један интелектуалац први пут чује за такве ствари до неосвртања на гнусне злочине над сопственим народом. И некако сувише лаганоодвијајући филм за такву тему.

ЛЕД - Значајан као последњи филм Бате Живојиновића, остало је за заборав. Боља је Бајићева монодрама из седамдесетих, која је нешто касније и адаптирана за телевизију.

АРТИЉЕРО - Можда и најгори и најбезвезнији филм у свих двадесет и нешто година које обрађујем. Мада, да будем поштен, вредело је видети Бакоча, макар и накратко.

ВИР - Кад сам чуо сина Драгана како глуми истраумираног ратног ветерана из Београда, искључио сам филм после неколико минута. То је заиста једна од ствари које ми не требају.

2013.

КРУГОВИ - На страну историјске непрецизности, филм једноставно није довољно интересантан и нема ударца у плексус на који се иде, а већ сам писао да Голубовићеви филмови генерално имају несрећу да су мало пластични (такав је и "Отац"). Има ту финих улога и местимично фине драматургије, али све је то недовољно да би се оправдао хајп.

ЉУБАВ ДОЛАЗИ КАСНИЈЕ - За дивно чудо, ово није рђаво, далеко од тога, али такође и не пружа ништа нарочито. Све у свему неки просек, а како рече буразер Громада, увек је лепо видети брата Шепетковског у великој улози.

ФАЛСИФИКАТОР - Марковић се овде већ тотално погубио. Добра је она најцитиранија сцена са Пелетом, остало је лоше, и то не мало. Просто је за не поверовати у шта се човек претворио.

С/КИДАЊЕ - Три сета ликова и њихове несрећне везе у току једне ноћи. Осим што ствари нису нарочито занимљиве, филм пати од чињенице да су му сви ликови до једног тотални имбецили за које је јако тешко навијати и са њима саосећати. Штавише, желите да се филм што пре заврши да их не гледате више, а то је увек непожељно. Тешко је осећати било какву емпатију према њима, а камоли нешто више од тога.

МАМАРОШ - Добро је што су Мира Бањац и Богдан Диклић у баш великим улогама, то баш није чест случај, међутим сам филм нажалост не пружа превише материјала за размахивање.

ОДУМИРАЊЕ - Добра тема, солидан сценарио и одличан саундтрек. Није то сад материјал за Оскара, али је у овој конкуренцији далеко најбољи филм, стога и слика. На ОК начин пренесена трагедија замирања села и закоровљавања породичних кућа, тешко је не саосећати и са мајком и са сином у целој причи. Кажем, ненадано, сасвим солидан филм који сам гледао у форми серије.

ДРЖАВА - Трилер за који никад нисам чуо и не делује ми обећавајуће, али видећу може ли се наћи, па га можда и погледам.

ГДЕ ЈЕ НАЂА? - Нисам гледао, такође не звучи интригантно. Некаква мистерија коју потписује осам младих уметника. Нажалост, нема ништа и нико ко би могао довољно да ме привуче да видим шта је. Анита Манчић је некада могла.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 2 - Не.

2014.

КАД ЉУБАВ ЗАКАСНИ - Оно срање из деведесетих са Весном Тривалић бар има Вампире и Бору Грбавог као шлагер бенд. Ово има Биковића, тако да је горе од два зла.

МОНТЕВИДЕО, ВИДИМО СЕ - Снимано у Параћину, тако да сам чуо пар занимљивих причица. Филм нисам гледао, мада сам парчиће серије уз оброк и тако то. Није ме нагнало да повраћам, али све што сам рекао за први део важи и овде.

НЕПОСЛУШНИ - Такође сам видео комадиће и не вуче ме, мада мислим да је Бата занимљив глумац и да, за разлику од великог дела своје генерације, има шта да понуди.

МАЛИ БУДО - Једна солидна фора за цео филм је премало. Остало је Богу плакати.

ТОП ЈЕ БИО ВРЕО - Годинама сам тражио овај филм чекајући на велику филмску улогу Аните Манчић, коју сам увек готивио због "Заборављених" и позоришног разарања. Сада кад је снимак најзад ту, не могу да се натерам да га погледам, а и Анита је у међувремену почела да се појављује у свему, па ми више није толико интригантно. Ипак, свакако ћу ускоро гледати, треба видети и нешто од Скерлића ван крими миљеа и "Шангарепе". Не очекујем пуно, али свакако је један од првих домаћих на листи.

МАМУЛА - Нисам гледао, те сирене и монструми са црногорских обала делују инспиративно за хорор, али ми се нешто не чини да су ишта посебно. Можда се некад и натерам, ко зна.

АТОМСКИ ЗДЕСНА - Нема начина да опишем колико је ово заправо лоше и досадно, једино што га вади су Бране Штурбеј и његов Туретов синдром. Све друго је смути па проспи.

ТМИНА - Не знам шта је ово.

ЧУДНА ШУМА - Никако да погледам једну од ових српско-мађарских копродукција, а ова делује као нешто са потенцијалом. Додуше, није је лако наћи, али то ме досад није спречило, па ћу пробати ако буде тренутака доколице ускоро.

ВАРВАРИ - Нисам гледао, а по пар сцена које сам видео, делује ми изузетно прволопташки и небитно, али свакако морам да погледам за објективнији суд.

СПОМЕНИК МАЈКЛУ ЏЕКСОНУ - Без везе филм и шанса да се још једном упре прстом на хорде злих десничара које харају Србијом, не дозвољавајући нормалним људима да функционишу. Апсолутно погрешан приступ и зликовци предвођени Марком Јанкетићем који не би уплашио ни дете лишавају ово било какве озбиљности. Лепо је што је Борис Миливојевић добио шансу да одигра главну улогу, макар и у оваквом филму.

ЈЕДНАКИ - Филм од шест прича који има у фокусу права детета најзад звучи као нешто што би имало смисла погледати, мада увек постоји шанса да се варам.

ТРАВЕЛАТОР - Потпуна безвезарија. Сценариста и редитељ ме подсећа на Воју Брајовића из "Тесне коже 2" - знаш ли ти шта значи снимити филм у Америци? Руке су ми се отегле до земље, погледај шаке колике су, муда су ми до колена. Верујем за муда и ценим амбицију, али немојмо претеривати. Баш претенциозан филм у коме се већим делом не дешава апсолутно ништа.

НИЧИЈЕ ДЕТЕ - Није без својих мана, али баш добар филм у коме је апсолутно покидао Денис Мурић и учинио да се заинтересујем за његову каријеру. Овде је добар био и Чемерикић, па се после необјашњиво срозао у "Времену зла". У сваком случају, обавезан за гледање.

БРАНИО САМ МЛАДУ БОСНУ - Прилично солидно, мада је серија боља од филма, јер филм има стандардну бољку српског филма, пати од лоше монтаже. С обзиром на глумачку екипу, доста солидно је све то, тад сам још мислио да ће од Ракочевића бити нешто.

ИСЦЕЉЕЊЕ - Солидна драма која остварује оно на шта иде, али ми се чини да се ипак мало преједноставно одвија. Наравно, то све под условом да се добро сећам, пошто сам је хватао на телевизији, и то не баш од самог почетка. Некако се сувише одиграва по формули.

ПЕТИ ЛЕПТИР - Један од подношљивијих филмова Дебелог, али и реклама за непотизам са, чини ми се, троје потомака познатих глумаца убачених у филм. Миша одавно није био негативац, па је и то било пријатно освежење.

2015.

ГОРЧИЛО - ЈЕСИ ЛИ ТО ДОШАО ДА МЕ ВИДИШ - Прича има потенцијала - да ју је режирао Живко Николић, била би ми прва на листи за гледање, али Милан, Милутин и њихова свита ми не уливају нимало поверења да може испасти гледљиво. Делови које сам видео на ТВ-у су ме само уверили у исправност тог суда.

ОТВОРЕНИ КАВЕЗ - Нисам гледао, чини ми се да је историјски занимљив само као последњи филм велике Ружице Сокић, стога можда и погледам, мада га нисам виђао у циркулацији.

НЕБО ИЗНАД НАС - Нисам гледао, из онога што сам видео чини ми се да је у питању прелаган третман нечег што је за нас јако трауматично и озбиљно, те да странци умешани у овај филм не могу никад до краја разумети ни кроз шта смо прошли тада ни шта је све до тога довело, мада их то и не занима, што је још трагичније.

БИЋЕМО ПРВАЦИ СВЕТА - Прилично бедан покушај да се по калупу Монтевидеа адаптира прича о првом светском злату у кошарци. Познато је шта мислим о Монтевидеу, а ово је било још испод тога, и не схватам зашто се етаблирани великан попут Дарка Бајића млатио с тим. Јесте он зглајзао у последњој деценији или две, али овако нешто му није требало. Документарцем о Рамбу је показао да му та форма свакако боље иде.
ЕНКЛАВА - Није не знам какво ремек-дело, али је свакако најбољи филм године, и велика похвала за Горана Радовановића што константно ради и скреће пажњу на живот људи на Косову и Метохији. Добра и глума свих укључених и још једна потврда да мали Денис Мурић и те како има шта да понуди. Пар анахронизама, попут дреса Дејана Станковића, не одузимају филму на квалитету.

ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ - Пропуштена шанса да се направи смислен филм да би се направило...не знам шта. Свакако се надам да мануфактура Бајић након овога (и "Хероја Халијарда" који су већ снимљени) више неће настојати да експлоатише дату тематику.

ПАНАМА - Много, много лоше.

ПОРЕД МЕНЕ - Немој, Стево, живота ти.

АМАНЕТ - Ужасно. Лош сценарио, прозаична глума, те расплет и обрт предвидљиви од прве четвртине филма. Тотално без везе.

ОТАЏБИНА - Вероватно најгоре што је динамични дуо икад изасрао. Не зна човек да ли да се убије од депресије којом филм одише или његовог неквалитета. Никаквог смисла ни поенте, ни за шта да се човек ухвати, Глоговац протраћен, од Наде Шаргин крваре очи и уши, сцене и ситуације за не поверовати, ужаси, искупљења, метафоре, много "шта који мој ово гледам кад не знам ни да читам" ситуација...просто је тешко објаснити колико је ово заправо лоше и никакво.

ИГРА У ТАМИ - Аска и вук на модерни српски начин. Боље би им било да су заиста анимирали животиње, ово је испод сваке критике. Још један "хоћу назад два сата живота" филм.

СМРДЉИВА БАЈКА - А шта тек рећи за ову досаду и глупост? Навукао грдне гледаоце само зато што је најављиван као тријумфални повратак Лауша на сцену (што и јесте био, али се тешко може назвати тријумфалним). Разлог што није је веома прост, толико је безвезан да га ни пар сцена Петра Божовића ни мало не чупа. Немогуће је повезати се са било чим што се дешава у филму. Сећам се да сам био прилично нестрпљив да га гледам, а од Момчиловића очекивао бар нешто мало више, с обзиром на то шта је све писао и радио. Међутим...

ЖИГОСАНА, УНУТРА, OFF, ПОРОДИЦА, СИЗИФ К. - Нисам гледао.

2016.

ДОБРА ЖЕНА - Писац са врхунског блога Chetnixploitation је већ разобличио ово говниште боље него што бих ја за три живота умео, па ако вас не мрзи да читате мало дуже, погледајте. 

ВЛАЖНОСТ - Једно велико ништа од филма које не служи ничему и нигде не води.

АПОФЕНИЈА - Синопсис звучи као нешто што има потенцијала, а ипак, оно што сам видео ми не делује нимало интригантно. Не искључујем могућност да грешим, али овде је већ почело да се снима без икаквог реда и смисла, тако да немам велика очекивања.

ОТВОРЕНА - Писао сам већ текст овде, није то лоше, али је ипак помало недоречено. Свакако је за похвалу хватање младог редитеља укоштац са алама светског филма попут Кроненберга, Жулавског и Поланског. Интересује ме шта ће следеће радити од филмова.

THE RIFT (ПРОЦЕП) - Занимљиво ми је што се појавило пар опскурних ликова попут Монтија Маркама (из првих сезона "Чувара плаже") и Мирољуба Леша, али све у свему, ово вреди нула кома ништа евра. Баш срамотно лоше, на сваком могућем нивоу.

БРАЋА ПО БАБИНЕ ЛИНИЈЕ - Све се већ зна.

ДНЕВНИК МАШИНОВОЂЕ - Јесте да сам ово гледао овлаш, али било ми је потпуно без везе. Стандардна Радовић - Ристовски гротеска која ме оставила мртвим ладним.

ИНКАРНАЦИЈА - Није то лош концепт, али је све већ виђено, очигледно и доста јефтино.

ИМЕ ДОБРИЦА ПРЕЗИМЕ НЕПОЗНАТО - Брат Штиме игра толико доброг човека да је то иритантно. Најбољи део филма је дигитализација његовог лика кроз године и подсећање на култне ликове. Све је то у реду, није гнусно и има номинално лепу поруку, али тако нешто не постоји ни у бајкама, па тако филм можда може да прође код деце до десет година старости.

НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ - И о томе сам писао текст, мада га нећу линковати, јер је био много благонаклонији према филму него што он то на други поглед заслужује. Не кажем да је лош, али свакако није ништа посебно, мада доста тога му се може опростити због Монике Белучи.

ЈЕСЕН САМУРАЈА - Милоје, Радоје и Станоје...упркос не превише смешном скоро-па-курсаџијском хумору, појави Андрије Милошевића и превеликој употреби екс-Ју квази-хитова за мој укус, мислио сам да ово има потенцијала да не буде грозно. Онда је дошло последњих 20 минута који су превелики кринџ чак и по Димитријевим стандардима. Фино подсећање на Нешу Лептира и култни телефонски снимак са госпођом кроз питање Катарине Жутић "Је л' можеш ти да будеш мало културнији?", али све је то ипак недовољно. Но, да не грешим душу, бољи је него што сам очекивао, насмејао сам се пар пута, довољно је.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 3 - Немојте, људи, ко Бога вас молим.

СТАДО - Покушај сатире, покушај критике друштва, покушај филма. Неуспео.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Шопола и његове будалаштине.

СВИ СЕВЕРНИ ГРАДОВИ, ОНА ЈЕ ЖИВА, СПОРАЗУМ - Нисам гледао.

2017.

КОЗЈЕ УШИ - На моменте симпатично, али ипак прозаично. Горица је стандардно добра.

Буквално ништа друго нисам ни гледао. Филмови су: Врати се Зоне, Реквијем за госпођу Ј, Бисер Бојане, Сага о три невина мушкарца, Повратак, Сневани снегови, Нигде, Проклети пас, Изгредници, Хоризонти. 

2018.

ПАТУЉЦИ СА НАСЛОВНИХ СТРАНА - Рекли су ми да нећу веровати шта гледам и били су у праву. Један од апсолутно најгорих филмова у овом веку, што је уз постојећу конкуренцију изузетно достигнуће. "Порука" која се форсира силује гледаоца јачином Лекса Стила и Рока Сифредија истовремено, сценарио делује као да није отишао даље од прве верзије, а глумци предвођени увек иритантним Кичићем, који може да буде полузанимљив и полудуховит само кад иде у самопародију, су готово сви одреда језиви. Ту изузимам Крцуновићку, која се, јадна, стварно труди и покушава, и донекле Бокија Миливојевића који је ОК глумац, али му улога ништа не пружа. Развој догађаја је смехотресан, филм нема ни мрвицу интелигенције којом покушава да се размеће и није смешан ниједног тренутка. Никола Симић се вероватно преврнуо у гробу кад су кукавном Влалукину дали име Огњен Страхињић. Поновићу по ко зна који пут, за некога који се по квизовима размеће знањем и делује прилично препотентно чак и у коментарима фудбалских утакмица, Милинковић (не рачунајући "Мртав 'ладан") заиста снима фрапантно лоше, чак бих рекао ужасне филмове. Човек је студирао код јебеног Влатка Гилића и онда сними овако нешто, то је за социолошко испитивање. Може он нападно да цитира Џонија Штулића и Светог Владику Николаја до судњега дана, ако се то уради овако, то су само речи набацане на папир и ништа друго. Одређене поенте стоје, али ово је свакако у топ десет најгорих наших филмова новог века, а и уопште. Не чуди ме што је ФЦС ово одобрио и подржао, тотално се уклапа у оно што раде годинама.

ЗЛОГОЊЕ - Ок дечји филм. Ништа епохално, али може се погледати. Поздрављам простор који је церебрална парализа коначно добила у домаћем филму.

ТЕРЕТ - Главонићеви документарци о Живану су ми били ОК. Ова пропаганда за коју је очигледно дебело плаћен то није. Поштује се структура уобичајених антисрпских памфлета, хвала Богу, имао је од кога и да учи.

ЈУЖНИ ВЕТАР - Већ сам рекао шта сам имао овде. 

ЗАСПАНКА ЗА ВОЈНИКЕ - Уз све мањкавости, није толико лоше. "Српска трилогија" је одличан роман и тешко ју је пренети на филм, али супер је што су јунаци макар нешто добили и на великом платну. Могло је то да буде још и боље, прилично је заборављив филм у питању узевши све у обзир, али боље ишта него ништа.

КРАЉ ПЕТАР ПРВИ - Самогратификација Лазара Ристовског и историјски фалсификат наспрам врло доброг романа Милована Витезовића који се, наравно, повукао из пројекта кад је видео куда иде.

О БУБИЦАМА И ХЕРОЈИМА, ГРАНДЕ ПУНТО, ЕДЕРЛЕЗИ РАЈЗИНГ, ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ, БАНДИТИ У ПОТРАЗИ ЗА МАМОМ - Нисам гледао.

2019.

ТАКСИ БЛУЗ - Дао сам све од себе да искључим из главе да је главни глумац онај који јесте, али на моменте се ипак да приметити, иако је овај лик међу пријемчивијима које је одиграо, само зато што је смањио покушаје свог карактеристичног хумора на минимум. Све је углавном исподпросечно, са пар неких тренутака који могу да делују занимљиво. Клинац је ОК, чекам да га видим и у "Херојима" кад се појаве.

ШАВОВИ - Без везе. Као и код "Устаничке улице", нема човек за шта да се ухвати. Сценарио је грозан, прича интригантна и има потенцијала, али реализација је испод сваког нивоа.

АЈВАР - Није то без икакве супстанце, али је просек, плус је све познато од почетка до краја. 

ДЕЛИРИЈУМ ТРЕМЕНС - С обзиром на то шта је Марковић све снимао и шта снима у последњих 25 година, ово још донекле и може да се прогута, али то што је овај филм бољи од неколико других избљувака и грозота никако не значи да је заправо добар. Волео бих да сам видео представу са Ејдусом.

РЕАЛНА ПРИЧА - Оно што сам могао да видим кроз епизоде серије ми изгледа врло лоше.

Остало нисам гледао. У питању су наслови АЛЕКСАНДРА, РЕЖИ, ПСИ УМИРУ САМИ, ПИЈАВИЦЕ, МАМОНГА, ЧЕТИРИ РУЖЕ, АСИМЕТРИЈА, ЕКИПА, РЕВОЛТ, МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ, А.С, ВОЈНА АКАДЕМИЈА 5. Немам никаква очекивања, мада ћу нешто сигурно погледати у скорије време, а последњенаведени наслов сигурно нећу никад.

2020.

ОТАЦ - Позната прича Ђорђа Јоксимовића коме су одузели децу због сиромаштва о мукотрпном доласку у Београд због протеста. Сва немоћ обичног човека суоченог са бирократијом корумпиране државе је пластично приказана уз пар дотицања веома осетљивих тема, попут присилне вакцинације деце, што је са овако цензурисаним медијима велики успех. Богдан је одличан, цео филм је на његовим леђима, као и Исаковић, који са јако мало времена на екрану и без дизања гласа успева да буде упечатљив негативац. Ипак, филм има доста проблема, под број један са сценариом који је за своје добро превише сув, те је на многим местима филм предуг и напоран (што је можда и поента). Под два, филмови Срдана Голубовића махом изгледају пластично и немоћно да постигну емоцију на коју иду, па тако и овом филму фали тај крајњи ударац у плексус, крај му делује прилично равно, те још неки лик који би скинуо бар део терета са леђа главног глумца. Стога је нажалост око просека, можда једва видљиву нијансу изнад.

ОАЗА - Нисам гледао, делује интригантно, с обзиром да већина укључених младих припада натуршчицима са тешкоћама у развоју. Гледаће се, надам се, ускоро.

ИМЕ НАРОДА - Нажалост, не превише занимљив а доста дуг филм о Светозару Милетићу. Крије се ту добра прича и чак и сценарио није лош, ипак је Милован Витезовић у питању. Ипак, ликови некако не делују превише живо. А можда се и варам, гледао сам га чим је изашао и није ме баш купио, али могуће да нисам био превише пажљив.

ВИКЕНД СА ЋАЛЕТОМ - Солидна замисао и добра улога Ненада Јездића, уз учешће буразера Џеја. Међутим, прилично је заборављив филм у питању, жао ми је што то морам да кажем.

ЖИВ ЧОВЕК - Динамични (кад би се зајебавали) дуо Марковић - Новковић наставља одисеју "Како правити филмове са олупинама од људи којима се живот распада и притом бити страшно интелигентан", али по обичају поштује само први део тога. Ово би требало да буде комично, а није, само је апријатно током већег дела, али бар је боље од "Отаџбине". Мада, ако је то референтни систем, не ваља им посао, јер су од ње бољи и снимци моје генерације како повраћа на осамнаестим рођенданима камером од три мегапиксела. Нада мора да има макар један мелтдаун по филму код Олега, то је сад већ аксиом. Имам утисак да свака сцена има супротан ефекат од оног који су замислили. Ђуричко је одлично изабран као џукела пар екселанс.

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА - Поштовање за први дугометражни рад из наше радионице на тему, добро смо се сетили. Похвале и за неке од глумаца, пре свих за Биљану, Николину и Алису. Нажалост, не и за много тога другог, јер филм као да не зна шта ће са собом. Има буџет, а нема га, хоће да прикаже реалност, а не приказује је. Нема довољно свирепости, нема педесет и нешто начина за убијање, један од највећих крвника, фра Сотона, сведен на нека убиства пиштољем, као да би Антонијевић и да општи и да му не уђе, не би да претерује са крвљу због међународних фестивала, а онда пропадне на њима, јер дозволи да му филм назову пропагандом. Сетови делују прилично сиромашно, као да читав логор има двадесет затвореника и да ту ординира пет-шест усташа. Највећа грешка је недавање кредибилитета сопственом делу. Ангажуј неког Едријана Броудија да ти глуми јеврејина у логору, па да видимо да ли би онда стока из Гардијана (или одакле већ) писала онако нешто. Редитељ је са "Спаситељем" урадио доста добру ствар, мислио сам да ће са овим напредовати и баш сам чекао са нестрпљењем све ово, али није се десило. Понављам, има добрих ствари, музика је исто ок, али недовољно је то за такву тему.

БОНУС - ПРЕОСТАЛЕ ДВЕ ГОДИНЕ

ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ - Гледао сам серију. У почетку има неког потенцијала, после се у потпуности распада. Ја разумем и године и пубертет, ал' где нађе баш кумицу, стварно је ужасна глумица, најбоља изведба јој је био пријатељ Гвозден у "Генералној проби" почетком миленијума.

ЛИХВАР - Поменуо сам га већ у тексту о првом делу године, бетон лига, али има пар симпатичних ствари.

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Метафоре, катарзе и буђења. Таштина празнине и генерално ужас од филма, који би можда изгледао нешто боље да је формат краткометражни.

ЈУЖНИ ВЕТАР 2: УБРЗАЊЕ - У читавој првој половини вреди само брат Хераковић, остало је све ужас, изузев музике на самом почетку. После се ствар залауфа и заиста знатно убрза, па је нешто боље до самог краја где постаје неочекивано добро. Ипак, на нивоу целине је ствар изузетно танка, посебно по питању сценарија, цела прича делује као неки дужи филер за неку серију од икс епизода, нешто да се попуни време док се чека оно главно, што ће серија вероватно и бити. Глума и ликови су веома проблематични, а неки су могли потпуно и да се избаце, попут Микија Манојловића. Бугари су знатно живљи и пунокрвнији, те и занимљивији од наших имбецила. Некадашњи чупави дебели клинац који маже пола тегле мармеладе на три палачинке се исувише труди, али и као такав је у првој половини појео Биковића који је у том делу буквално мртав. Берчек стандардан, Вујовић одличан, све бољи и бољи. Радоњић глуми као натуршчик, с тим што би овде требало да буде смешан, а није, само изазива непријатност. Није то Вук Костић ниво непријатности, али ипак. Ботом лајн, непотребан, предуг и лош наставак, са таман толико добрих елемената да не буде тотално губљење времена.

НЕЧИСТА КРВ: ГРЕХ ПРЕДАКА - Лош, незанимљив и неспретно склепан филм. Монтирати толику серију у једноипочасовни филм је незахвалан посао, нарочито кад је сценарио лош. Има то неку живину, и Бјело није скроз промашен, али премало је то за добру целину.

НЕБЕСА - Прва помисао након свега одгледаног ми је била да кажем (гласом Зорана Ранкића у улози Калабића): "У лудницу!" Ипак, после ми је само било жао човека који је дозволио себи да, после онаквих деведесетих, дође до тога да постане жива спрдња у сваком могућем смислу. Што је најгоре, готово ништа у овом филму не функционише, а далеко је од најгорег што је снимио. Немам снаге ни да набрајам, ни да анализирам, али Наташи стварно треба декретом забранити (кад већ мора да се бави глумом) да буде у неком филму дуже од пет минута.

ПУЦЊИ У МАРСЕЈУ - Овлаш сам гледао док је ишло на телевизији, није ми се посебно дојмило, можда треба поново да му дам шансу.

ТОМА - Има пар неких искупљујућих момената, али све то вреди нула кома ништа евра. Већ сам рекао зашто овде.

КЕЛТИ, СТРАХИЊА БАНОВИЋ, НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ, АЛЕКСАНДАР ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ГЕЈМ, ВАМПИР, НИЈЕ ЛОШЕ БИТИ ЧОВЕК - Нисам гледао, занимала би ме последња два. Можда овај последњи и не би да га није склепао Душан Ковачевић (такође неотпоран на убацивање ћерке у глумачку поставу).

2022.

ЗЛАТНИ ДЕЧКО - Mлохави ниспе од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. 

МРАК - Оценио сам ово са 3/5, а још бих боље кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији, који, видимо, трају и данас. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.

ХЕРОЈИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ - Фалила је Мира Кара да се употпуни најантисрпскији глумачки трио, искрено сам желео да ускочи макар у неки камео. Јасне су намере и делимично све то има неку поенту, али толико је све пуно клишеа и општих места са набијањем поенте у гркљан да и то мало што има да каже губи на важности. Неке полуинтересантне ствари се дешавају изразито местимично и више делују као статистичка грешка него било шта друго. Ово није бизарна трешерица какву би од овог направио Милинковић или досадно-депресивни маљ у главу из радионице Марковић-Новковић, али је једноставно сувише небитан филм и своди се на некаква кафанско-славске приче типа "Шта нам ради жвалави" или "Радници Ниша (овде Новог Сада) немају печат и немају права". Ипак, на таласу антисрпског деловања овде уплетених имена, филм је стигао до Берлинала. Жао ми је што морам да кажем да сам очекивао да ми филм ипак да мало више, макар за смех ако ни за шта друго. Сав је некако слаб, неодлучан и никакав...

ЛЕТО КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ - Солидан дечји филм. Ништа више од тога, али и то је довољно, поготово кад се треба борити са Олгином иритантношћу. Узевши у обзир шта се све снима, немам шта да замерим. Клара се супер снашла.

БИЛО ЈЕДНОМ У СРБИЈИ - Слобода није крилатица рекламног паноа, конструктивна критика постојећег стања, Слобода је жена - узми је. Коначно да видимо нешто и од ње у овом лаганом фаху и на лесковачком акценту с којим се не мучи, заправо је испала прилично употребљива кад не излази из опанака. Што се тиче филма, односно серије, јесте суви просек који користи монтевидеовску естетику да дочара период, али имајући у виду ко све учествује, заправо сам супер-задовољан. Мало је рећи да није ништа посебно, али пар духовитих реплика (мајка би ти умрела да је жива) и небламирање са акцентом у 90% случајева чини да ово буде скроз гледљиво.

КОМЕДИЈА НА ТРИ СПРАТА - Поштовање због чињенице да је после сат времена ничега, ова испразна "комедија" у последњој трећини опуштено претворена у survival thriller. Аплауз и за Радоњу, успео је да буде тек шести-седми лик по иритантности у овоме. Кад се све узме у обзир, и те како има својих момената.

ЏЕМ ОД КАВИЈАРА - Једини добар тренутак је први кадар у филму у коме се чује "Београдски мали пијац" од Тозовца. После тога све иде низбрдо, претварајући се успут у тешко смеће. Жао ми је, Ђорђевића обично волим да гледам.

ВЕРА - Потпуно небитна историјска личност пренадувана преко сваке мере у једном врло лошем филму. Помињао сам већ ултимативно одсуство харизме и квалитета Јоване Стојиљковић, што се у овом филму, који треба већински сама да понесе, рекао бих, најбоље види.

Остатак филмова укључује наслове: ХЕРОЈИ (занима ме и интригантно ми делује, због епохе и синопсиса), ТРАГ ДИВЉАЧИ (Павловићева проза, деца му раде, шта може да пође наопако), Кључ (некакав модерно-историјски трилер, надам се бољи од "Лавиринта"), КОМУНИСТИЧКИ РАЈ (увек актуелни Аца Поповић, зависиће ко га ради), УСЕКОВАЊЕ (могао би имати потенцијала, али не надам се), МИЛОЈЕВ ДАР (пожртвовање српског војника је увек инспиративно и јунаштво је увек добродошло, надам се да неће деловати патетично), ЛИБЕРТА (не делује обећавајуће, мада ћу га можда гледати због покојног Давора Јањића), АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ (не занима ме, упркос чињеници да је брат Шепетковски писао), СВЕТА ПЕТКА - КРСТ У ПУСТИЊИ (нисам читао "Петкану", али погледао бих због теме и снимања по пустињама Јордана), ЛУЧА (режира "Џем од кавијара лик", тако да вероватно не), ПОРНО ПРИЧА, ВУЧЈЕ БОБИЦЕ, ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ ОВУ ЖЕНУ (ништа од овога ми стварно не делује занимљиво, мада су "Бобице" изашле, па се можда и преварим).

                                                                        ***

Шта видимо из свега овога? Трендови нису добри и нема назнака да ће се направити неки заокрет од 180 степени. Свакако је похвално што се обрађују неке битне историјске теме, али није довољно само их обрађивати треба и знати прави приступ. С тим у вези, са највећим нестрпљењем очекујем "Децу Козаре" Лордана Зафрановића, јер је више релевантних људи рекло да је сценарио Арсена Диклића (написан још одавно) нешто најбоље што су прочитали. Увек ће бити и комедија и трилера и многих других жанрова, али чињеница је да нема ни писаца ни глумаца ни режисера који ће се неким жанром квалитетно позабавити. Остаје нам да чекамо понеки добар наслов из гомиле, али они се у сваком случају своде на аномалије. Док неко не почне више да улаже у културу и док не престане да ради непотизам, осуђени смо на ово што се тренутно дешава. Овај преглед није био не знам какав због великог броја неодгледаних филмова, но додаћу све што будем комплетирао временом. До читања.