Ретроспектива - Квентин Тарантино

Дошло време да се мало распишем и о једној од најживописнијих фигура светског филма у последњих четврт века. С обзиром да, по сопственим речима, планира да се повуче после десет снимљених филмова, да би се посветио писању књига и позоришној режији, сада је вероватно добар тренутак за критички осврт на осам досад потписаних наслова. Можете га волети или не, али он је дефинитивно један од оних који су обележили филмску епоху у којој стварају. Свакако је веома специфичан, и по ауторском изразу, али и као особа. Оно што му се не може оспорити је да прави веома личне филмове, и то на начин који он воли, без обзира да ли ће се допасти естаблишменту и филмским главешинама. Сваки је лично написао, а са друге стране, свака трећа сцена је омаж неком филму који воли, тако да су заправо сви његови наслови чудна комбинација личног израза и одавања почасти другим ауторима и филмовима. Волели га или не, не можете не бити фасцинирани толиким познавањем материјала и жанрова. Кад одгледате хиљаде и хиљаде филмова, то једноставно мора да да неки резултат. Ако мене питате, највећи квалитет Квентина Тарантина је у начину приповедања. Он нема ништа посебно ново да каже, јер су буквално све теме које истражује и којима се бави хиљаду пута прежвакали други аутори. Али, начин на који то ради пружа сасвим нову перспективу, прича приче на такав начин да оне увек изнова нуде забаву, хумор, драму и остале потребне елементе. Тарантино је дакле класични кењатор - имате сигурно и ви неког другара који кад исприча најобичнију и најбаналнију догодовштину уз пропратно филовање и преувеличавање, она делује као авантура из видео игре. У зависности од тога да ли сте љубитељ одређеног жанра, вама ће његови омажи бити више или мање занимљиви, неке сцене ћете сигурно и препознати, али вам (бар највећим делом) сигурно неће бити досадно. Као и већина виђенијих аутора, и он има сценаристичко-режисерске трејдмаркове које раби кроз већину филмова. Снимци гепека, женских стопала, кофера који играју битну улогу у филму, референце на култне филмове и серије у склопу дијалога, неконвенционална нарација (поглавља, испресецане временске линије, ретроспектива), брзи резови и снимци нечијих руку у крупном плану како нешто раде (техника коју је усавршио Брајан Де Палма), крупни планови нечијег лица док неко други говори у позадини, измишљени називи производа, екстремно насиље и честа употреба дроге (занимљиво је да се у стварном животу Тарантино гнуша обе ствари) су само неки од њих. Такође, често користи комичаре у мањим улогама, а познат је и по оживљавању каријера многих заборављених глумаца (Џон Траволта, Дејвид Карадин, Лоренс Тирни, Сони Чиба, Пем Грир, Род Тејлор, Џенифер Џејсон Ли), а ту су и људи са којима врло често сарађује, попут Сема Џексона, Мајкла Медсена, Уме Турман, Тима Рота, те одскора Криштофа Волца. Осим омажа туђим филмовима, Тарантинова остварења су често пуна визуелних и дијалошких референци на његове претходне филмове. Протагонисти су му често морално сумњиви људи склони насиљу који побеђују противнике надмашивши их у бруталности. Са друге стране, антагонисти су увек пажљиво осмишљени, веома уврнути, пуни предрасуда и мрачно хумористични. Заправо, осим каскадера Мајка, ретко који негативац у Тарантиновим филмовима убија много, или уопште. На пример, Марселус Волас, Бил и Калвин Кенди не убијају никог (бар се не види), а Ханс Ланда само Бриџет фон Хамерсмарк. По његовим речима, на њега су од колега највише утицали Брајан Де Палма, Мартин Скорсезе, Серђо Леоне и Жан-Лик Годар, док му је омиљени редитељ свих времена Хауард Хокс, чији "Рио Браво" обожава до имбецилности. Од филмова из новијег времена, једино му је жао што није режирао на овом блогу више пута помињани "Батл Ројал" Кинђија Фукасакуа, а било је приче да ће режирати један од филмова о Џејмсу Бонду. Та је прича сада замрла, а он из тог серијала као свој омиљени филм издваја "Из Русије са љубављу". У овој земљи је Квентин Тарантино, сасвим очекивано и оправдано, стекао велики култ обожавалаца, и једно је од вољенијих и гледанијих имена, а време је да и ја коначно кажем шта мислим о његовим филмовима појединачно. Од изузетно великог фана сам се претворио у умереног, није ми Квентин оно што је некад био, али се надам да ће се вратити.

1. RESERVOIR DOGS (1992)

Ако погледате хонконшки филм "City on Fire" (1987) у режији Ринга Лама, биће вам јасно о чему причам када кажем да у филмовима Квентина Тарантина нема новог концепта. Додајте и именовање криминалаца по бојама преузето из "The Taking of Pelham 123" (1974) и имате целу причу. Али, начин на који се све одвија је заиста права поезија. Кад крене уводни дијалог и расправа о значењу Мадонине песме "Like a Virgin", знате да вас чека нешто изузетно. Сама Мадона је иначе обожавала филм, али је одбацила ту анализу. Штавише, поклонила му је свој албум "Еротика" уз посвету "Квентину. Није о курцу, него о љубави. Мадона". Елем, група прекаљених криминалаца организује пљачку дијаманата која се завршава зло и наопако, те почињу да сумњају да се међу њима налази полицијски доушник. Буџет филма је око милион и по долара, а тако је испало тек пошто се као продуцент укључио Харви Кајтел, првобитна намера је била да буде око тридесетак хиљада и да га Тарантино сними са групом пријатеља. Ипак, милион и по је и даље мизерна бројка, већина глумаца је носила сопствену одећу и возила сопствене аутомобиле. Филм је снимљен за нешто више од месец дана. Роберт Курцман је бесплатно радио специјалне ефекте, под условом да Тарантино напише сценарио за "Од сумрака до свитања" који је заснован на његовој причи. На многим релевантним листама, овај филм се сматра другим најуспешнијим дебитантским филмом, иза "Грађанина Кејна" Орсона Велса. Снага сценарија је пресудна за квалитет филма, како то обично и бива, и како сам већ милион пута писао. Међутим, још једна ударна игла су такође и глумци, који су сви редом одрадили фантастичан посао. Најзанимљивија је прича везана за Стива Бјушемија, коме је Тарантино пре аудиције рекао да он жели да игра Ружичастог и да ће морати баш много да разбије аудицију да би се овај предомислио. Остало знате. Константне референце на то да је он само "професионалац" се односе на филм Ричарда Брукса, један од омиљених Тарантинових вестерна, о коме сам писао у једном од текстова. Такође, реченица "Let's go to work" која се приписује "Псима" је заправо из "Професионалаца". Било је много проблема са Лоренсом Тирнијем, опаком фацом из ноар филмова четрдесетих, и честим посетиоцем затвора због туче и других преступа, који никад није могао да запамти текст (рођен 1919. године), а за време паузе на снимању је потегао пиштољ на свог нећака, па су га кауцијом вадили из ћорке да би наставио снимање. Такође, Едвард Банкер (Плави), који је поред глумачке имао и каријеру озбиљног криминалца (најмлађи робијаш икад послат у Сен Квентин), рекао је да је филм нереалан, јер никад не би изводио пљачку са петорицом коју не познаје (а стога им и не верује), те да је изузетно глупо да тако карактеристично обучени доручкују пре пљачке, јер би их се, на прву вест о њој, особље ресторана одмах сетило. Треба поменути и улогу Тима Рота као Наранџастог (болничар био све време присутан на сету, да би количина изгубљене крви била реална), те и чињеницу да је Џејмс Вудс требало да глуми неименовану улогу која му је нуђена пет пута, али је његов агент све одбио због прениских хонорара. Кад је сазнао за то, отпустио је агента, а Тарантино му никад није рекао која је улога, јер је глумац који ју је играо ионако био одличан (спекулише се да је у питању улога Тима Рота). Тарантино је овде увео праксу нелинеарне нарације, као и претходно снимљене музике (доскора, ниједна песма није снимана директно за његове филмове), а цео саундтрек врви од хитова шездесетих и седамдесетих, при чему је вероватно најупечатљивија песма "Stuck in the Middle With You" због сцене мучења, коју је Мајкл Медсен једва снимио, јер презире насиље сваке врсте. Нарочито му је било тешко када је Кирк Болц импровизовао реченицу о детету код куће, јер је и сам недавно постао отац. Ипак, све се завршило на прави начин (уз помоћ тзв. Mexican standoff-а, карактеристичног за многе Тарантинове филмове), а он је започео своју каријеру једним од најуспешнијих независних филмова свих времена, који је завршен три дана пре премијере на Санденс фестивалу. Филм је избачен у Америци готово без маркетинга, па није најбоље прошао на благајнама, али у Енглеској је био огроман хит и инспирисао је многе ауторе отад.

2. PULP FICTION (1994)

Нећу измислити топлу воду ако кажем да су "Петпарачке приче" апсолутно ремек-дело, и ако смем да будем личан, мени омиљени Тарантинов филм. Тешко је веровати да су прошле већ 22 године од настанка, још се сећам како сам зинуо кад сам их први пут гледао као четрнаестогодишњак, и сваки од следећих пет пута би ми доносио нова сазнања и нове углове посматрања одређених сцена. Одакле почети са хвалоспевима - да ли од Оскаром награђеног сценарија Роџера Ејверија и самог Тарантина, који је један од оних за научити напамет и цитирати сваку реченицу из њега - све пљушти од врцавих дијалога, суптилног и не тако суптилног хумора, и сцена због којих ћете у једном тренутку вриштати од смеха, а у следећем зевати од чуда. И наравно, као и увек, ту је много референци на серије, емисије и друге филмове. Један од мојих омиљених момената у сценарију, који ретко ко запази, је тренутак када конобар у лику Бади Холија (Стив Бјушеми) пита Миу Волас хоће ли шејк "Мартин и Луис" (дуо комичара белаца) или "Ејмос и Енди" (дуо комичара црнаца), заправо ванилу или чоколаду. Па, наводни библијски одломак "Језекиљ 25:17", скоро директно узет из једног филма са Сонијем Чибом (Хатори Ханзо у "Кил Билу"), чији је Квентин велики обожавалац. Музика је као и увек, чисто ремек-дело, иако ниједна од нумера није компонована за филм (поново), већ су то све култне ствари из шездесетих и седамдесетих, плус новија обрада култног хита Нила Дајмонда "Girl, You'll Be a Woman Soon" у сцени оверавања Мие Волас. А глумци - то је тек права фантазија. Читав ансамбл је дао све од себе и то се апсолутно види у филму. Довољно је само рећи да је Тарантино толико желео да врати Џона Траволту на прави колосек да је за улогу Винсента Веге одбио таквог мамојеба као што је Данијел Деј-Луис. Првобитна жеља је био Мајкл Медсен. А можете ли сада замислити било кога другог сем Џонтре у тој улози? У Тарантиновом универзуму, Винсент је брат Вика Веге, односно Мистер Блонда у претходном филму, и планирао је да уради филм претходницу са њима двојицом, али се отегло и постали су престари за то. Јесте ли приметили да кад год оде у клозет и чита неку "петпарачку причу", деси се нешто лоше (пљачка ресторана, овердоза, Бучов упад у стан). Брус Вилис је био разочаран што му није дато да одигра Винсента, а заправо замало да не одигра ни Буча, јер је у оригиналном сценарију он млади, перспективни боксер (Мет Дилон био у преговорима). Улога Винстона Вулфа је написана специјално за Харвија Кајтела и уживање је гледати га као методичног и преискусног криминалца који ни за тренутак не губи главу. Сцене са Џимијем је режирао непотписани Роберт Родригез, а Тарантино, који се двоумио између Џимија и Ленса, изабрао је да одигра првог, јер је хтео да буде иза камере током сцене овердоза. Ума Турман такође блиста у улози Мие, уопште је нисам волео пре овог филма, није ми ни сада омиљена глумица, али морам да признам да може да буде јако добра, а да је овде дефинитивно однела заставицу. Она није никаква типична празноглава мафијашка женска какву бисмо очекивали, далеко од тога. Најпре је одбила улогу, али Тарантино је био толико досадан да јој је телефоном читао делове сценарија, убеђујући је да прихвати. А шта рећи за Семјуела Л. Џексона у животној улози Џулса Винфилда, криминалца и убице кога реформише доживљено чудо (заиста је чудо, ако погледате путању испаљених шест метака, три су му изнад главе, а преостали је требало да погоде у груди). Има Сем много врхунских улога, али "Bad Motherfucker" му је лична карта. Било да прича о масажи стопала, бургерима и соку, или неправди себичних и тиранији злих, он је све оно што прекаљени кримос треба да буде. Двадесет и две године се трабуња о садржају кофера (сцена је омаж ноар ремек делу "Kiss Me Deadly" Роберта Олдрича, као и још многим филмовима где постоји кофер непознате садржине), а уопште није поента знати шта је унутра, тамо може бити шта год гледалац пожели, како је и сам редитељ рекао. Тим Рот (Пампкин - Бундева - Наранџасти - get it?), Аманда Пламер (Хани Бани), Кристофер Вокен (Капетан Кунц), Винг Рејмс (Марселус) и сви остали, такође имају значајно место у овом генијалном филму, који Квентин, како ми се нажалост чини, неће скоро достићи квалитетом.

3. JACKIE BROWN (1997)

Ако се питате да ли је Квентин Тарантино икад снимио потпуно озбиљан филм, "Џеки Браун" је нешто најближе томе. Због тога је вероватно и најмање запамћен, па и најмање експлоатисан, али то је велика грешка, јер по мом мишљењу, он није ни снимљен да би се упоређивао са прва два наслова. Из много разлога сматрам овај филм апсолутно најпотцењенијим из Тарантиновог опуса. Свакако, он није "Казабланка" нити "Грађанин Кејн", али богами, није ни "План 9 из свемира". Такође, погрешно је отписивати га као филм са најмање "Тарантиновштине" само зато што сценарио није од оних које ћете сваки дан цитирати. Кад смо већ код сценарија, ваља рећи да је ово досад једини који је режисер адаптирао (и то по књизи Елмора Леонарда). Комплетно је урађен у стилу филмова блексплоатације седамдесетих, чија је велика звезда била Пем Грир. У роману је јунакиња белкиња по имену Џеки Бурк, али с обзиром да је Тарантино писао улогу специјално за Пем, променио јој је расу, као и презиме у Браун, као очигледан омаж једном од њених најпознатијих филмова (и ликова) из поменуте ере, Фокси Браун. Сид Хејг који је са њом играо у великом броју филмова има улогу судије, што ју је пријатно изненадило на сету. Пем је била на аудицији за улогу у "Петпарачким причама", али је она отишла Розани Аркет, но редитељ је није заборавио, и морам рећи да се заиста сјајно снашла у насловној улози стјуардесе која постепено бива све дубље увучена у опасну игру мачке и миша повезану са кријумчарењем пара и дроге, те хватањем трговца оружјем по имену Ордел Роби (Семјуел Л. Џексон), која може са једне стране да јој донесе велики профит, а са друге да је кошта живота. Ту је и галерија живописних ликова - од Макса Черија, типа који полаже кауције за Ордела, и успут се заљубљује у главну јунакињу (Роберт Форстер), преко Орделовог пријатеља Луиса (Роберт Де Ниро), ФБИ агента Реја Николета (Мајкл Китон), до вечито надуване Орделове зечице Мелани, која можда и није тако глупа као што изгледа (Бриџет Фонда). Сви они су дали велики допринос да филм буде какав јесте, а по мени је веома добар, чак одличан. То је један од оних наслова који су бољи на друго гледање, а још бољи на десето, када почнете да примећујете све ситнице које су вам дотад измицале - ја сам га гледао три пута и сваки пут је био све бољи. Слика Џеки Браун која пристиже на терминал на аеродрому уз тактове хита Бобија Вомака "Across the 110th Street" је један од мојих омиљених почетака било ког филма из деведесетих. Саундтрек је такође комплетно у фазону филмова из седамдесетих, Тарантино се већ доказао и као велики познавалац музике и велики носталгичар, тако да нас је већ навикао на одличан избор песама у филмовима, а воли и да пусти ликове да запевају, као што је и овде случај. Поред класичне атмосфере седамдесетих, иако се филм дешава у садашњости, треба поменути и диван омаж ноар филмовима педесетих, те "Рашомону" Акире Куросаве, где се главни догађај види из три перспективе. Семјуел Л. Џексон је још једном бедес мадафака у улози дугокосог дилера оружјем са кикицама (фризура је била његова идеја), само што овде нема искупљујућих елемената као у "Петпарачким причама", а он каже да му је "Џеки" омиљени Тарантинов филм (без обзира што је гласно исказивао незадовољство кад није добио Оскара за улогу Џулса, можете јасно да видите његово "Shit" када на додели Оскара прочитају име Мартина Ландауа). Макс Чери је веома добро написан лик и има веома битну улогу у филму, а пре почетка писања сценарија, Квентин Тарантино је на уму имао имена попут Пола Њумена, Џина Хекмена и Џона Саксона, али како је сценарио почињао да добија облик, искристалисао се само Роберт Форстер, кога је режисер срео у ресторану, дао му сценарио и рекао "Ти ћеш ово да радиш, и то је то". Глумац је био одушевљен, пошто му је каријера била у тешкој були, толикој да чак није имао ни агента. Сјајно је обавио посао и зарадио номинацију за Оскара. Роберт Де Ниро је најпре хтео ту улогу, али је Тарантино испоштовао своју визију, тешка срца одбивши глумца коме се диви ("Таксиста" му је у топ 5 филмова свих времена). Ипак, одлично се снашао и као темпераментни кримос Луис, тако да је све прошло како треба. Де Ниро и Семјуел Л. Џексон никад нису играли заједно, ни пре ни после овог филма (Сем је био у филму "Goodfellas", али није делио екран са Боби Дијем. Улога Бриџет Фонде је прошла испод радара, и то потпуно незаслужено, она такође заслужује велике похвале, била је виталан део овог тима. Интересантно да је, за разлику од осталих, после ове улоге више није било у добрим филмовима, што је штета, јер је деведесетих била једна од најтраженијих глумица, а после грозног "Пољупца змаја" са Џетом Лијем, почетком овог века, готово да више није ни глумила. Мајкл Китон је све време покушавао да убеди Тарантина да није прави за улогу Реја, па је као план Б овај разматрао Џона Траволту, али на крају је добио оног кога жели. Елмор Леонард је рекао да је ово најбоља адаптација његовог дела од 26 дотадашњих, а Квентин Тарантино је био бесан што Пем Грир није номинована за Оскара, сматрајући да то заслужује. Око овог филма је почео његов јавни сукоб са Спајком Лијем, јер је овај сматрао да је реч nigger пречесто коришћена (конкретно у овом филму, 38 пута), и тај однос никад није изглађен. Да закључим, ово можда нису "Улични пси", нити "Петпарачке приче", али је то филм Квентина Тарантина из успешније фазе, дакле, ако сте фан, погледајте га поново, свидеће вам се сигурно.

4. KILL BILL (2003/4)

Одмах да кажем да је, иако подељен надвоје, овај филм требало да буде један једини, па ћу га тако и третирати. Оригинални сценарио је био дуг 220 страна, а идеја је зачета још на снимању петпарачких прича, од стране Квентина Тарантина и Уме Турман. Док су у паузама снимања говорили о филмовима које би волели да снимају у будућности, режисер је рекао да би волео да одради кунг-фу филм у стилу седамдесетих, јер је велики фан тог поджанра. Ума Турман је потом смислила уводну сцену у којој пребијена и крвава лежи у венчаници. Рекох већ да јако волим сам почетак филма "Џеки Браун". А шта тек рећи за почетак "Кил Била" у коме се у уводној шпици на црно-белој позадини смењују имена учесника, док звони вечни хит "Бенг, бенг" у меланхоличном извођењу Ненси Синатре (по мени, најбоља верзија те песме, иако није оригинал, а постоји их много). Дефинитивно не може много боље од тога. Ако се присетите заплета за пропалу серију о којој Миа прича Винсенту у "Петпарачким причама", видећете да је то заправо део заплета "Кил Била". Смртоносна дружина убица одлучује да казни своју припадницу која је одлучила да се повуче из посла и уда након што је закачила. На њихову несрећу, она преживљава и, после четири године у коми, креће да прецртава једно по једно име са списка, који се завршава вођом дружине, бившим јој љубавником и, узгред, оцем њеног детета. За нарацију Тарантино користи поглавља, где је линеарна структура испресецана честим флешбековима. Ако ћемо о личном укусу, мени се поприлично више свиђа први део филма, некако је већина онога што је у филму најбоље смештена ту. Читав филм, али поготово први део је готово комплетно скројен од визуелно-аудитивних омажа другим филмовима, чак постоје детаљни клипови о томе на туби. Понајвише су у питању остварења Shurayukihime (Lady Snowblood, 1973 - чак је песма после смрти О-Рен комплетно преузета из филма), потом "Игра смрти" у коме Брус Ли носи чувену жуту "униформу", те многи други вестерни, самурајски филмови и хорори, зна се колики је Квентин фан свих тих жанрова, и филмова уопште. Кад сам малочас поменуо музику, да кажем и да је сва музика у целом филму преузета из других филмова - Тарантино је одлучио да једноставно искористи своју позамашну колекцију саундтрекова. Искористићу прилику да кажем да је мени омиљена аниме секвенца која у позадини користи мелодију Луиса Бакалова из филма "Велики двобој" са Ли Ван Клифом. Иако ја прилично преферирам "Петпарачке приче", па и лик Мие Волас, поштено је рећи да је Невеста улога живота Уме Турман и њена лична карта. И стварно је добро одиграла, од уверљивог јапанског, до исцрпљујућих тренинга кроз које је прошла. Дејвид Карадин добија прилику да се покаже тек у другом делу, и он је такође логичан избор, као некадашња звезда серије "Кунг фу" (мада он није био први избор, њега је предложио Ворен Бити, након што је сам одбио улогу, а поред њега то су учинили и Џек Николсон, Берт Рејнолдс, Мики Рурк и Курт Расел). Одиграо је Била са великом дозом искуства и мирноће, а искористио је и чињеницу да је и сам колекционар стрипова да то убаци у сценарио. Занимљиво је да никога не убија у филму. Убице су такође одрадиле своје, с тим што је највише простора дато Луси Лу, па је она била и најупечатљивија. Највећи омаж самом жанру, Тарантино је постигао ангажујући Сонија Чибу, велику звезду борилачких филмова седамдесетих у улози Хаторија Ханзоа који се заклео да више никад неће направити инструмент смрти, али је то ипак морао да прекрши. Ипак, филм је далеко од савршеног. Иако сам врло свестан, а вероватно и сви остали, да њега не треба преозбиљно схватити, ипак неке ствари нисам могао да прогутам - насиље из цртаног филма је у неким сценама претерано чак и за снижене стандарде. У многе ствари је баш тешко поверовати а навешћу само један пример - дизање дежмекастог члана Лудих 88 у ваздух једном руком, и то натакнутог на катану, која је и сама тешка једно десет кила - ипак Ума Турман није руска дизачица тегова, уз сво поштовање. Затим, стопостотна покретљивост удова само 13 сати након буђења из четворогодишње коме - gimme a break! То су само неки од бројних разлога због чега овај филм није савршен, али не бих да цепидлачим. Дакле, врло је добар, поготово први део, али треба знати шта очекивати од једног таквог остварења - не филозофију, не реалистичност, не дубокоумност, него забаву, забаву и забаву. А ње има, и те како.

5. DEATH PROOF (2007) 

"Отпоран на смрт" је снимљен у оквиру дуплог програма "Grindhouse", који је Тарантино снимио са пријатељем Робертом Родригезом (чији се сегмент зове "Planet Terror") као омаж кемп и треш трилерима и хорорима Б продукције седамдесетих, у којима су уживали као клинци и касније, као млади филмски ентузијасти. Све урађено у потпуно ретро фазону, карактеристичном за седамдесете године. Јасно је од првог кадра да овај филм није као остали Тарантинови, ако не рачунамо сјајну музику. Он не претендује ни на какву озбиљност, он је рађен из готово клиначке љубави и чисте забаве, и представља само зезање два пријатеља. Ипак, и као такав, мора се навести као најслабији наслов који је Квентин Тарантино потписао (а то је и он сам рекао), и углавном је резервисан за љубитеље датих поджанрова, којима је битна искључиво акција и крв, али би и они требало да смање очекивања. Прича о каскадеру који малтретира групу жена својим издржљивим аутом из перверзно-девијантних разлога, и о другој групи жена годину дана касније која се неће предати тако лако, ипак није одушевила. Нема уобичајеног квалитетног дијалога, нема неке богзна какве неизвесности, све је мање више очекивано, а част изузецима, нема ни неке вајне глуме (Курт Расел се поприлично издваја). Све у свему, највећи квалитети су, поред њега, неколико изузетно узбудљивих и забавних секвенци (издвојио бих смрт Роуз Мекгауан, плес у крилу и последњу јурњаву), те неколико јаких риба, које предводи Розарио Досон. Али, за филм који жели да буде добар (а без обзира на ниво забаве, ниједан филм се не снима да буде лош, чак ни култна "Соба" Томија Визоа нема ту претензију), то није довољно. Може се уживати у музици, може се уживати у узбудљивим стантовима (Зои Бел, која у филму игра себе и лично ради све опасне сцене, била је дублерка Уми Турман у претходно поменутом филму), може се забележити да је ово једини Тарантинов филм који се комплетно одиграва по хронолошком реду и без флешбекова, може се одати признање да је, као и увек, а нарочито сада, због карактеристичног ретро стила, Квентин здушно избегао помпезне специјалне ефекте, нарочито дигиталну технологију, али то је довољно једва за прелазну оцену. Осим поменуте музике која је одлична (џубокс по имену Ејми припада самом Тарантину, и коришћен је за уводну сцену филма "Natural Born Killers" Оливера Стоуна, за који је сценарио написао Кју Ти), неколико филмских референци, те два-три режијска трика, готово да нема препознатљивих Тарантино трејдмаркова. Није све било тако лоше, није он потонуо у заборав, фан база је и даље била ту, али је и њему било јасно да следећи пројекат мора бити нешто много озбиљније да би се остало у великој игри, а с обзиром да је већ имао нешто на чему је радио претходних 7-8 година, била је то прилика да спроведе у дело своје замисли о томе да у биографију убаци и ратни филм.

6. INGLOURIOUS BASTERDS (2009)

Дакле, Квентин Тарантино је овај филм почео да пише још крајем деведесетих, пре "Кил Била", али није могао да се одлучи шта би био довољно добар крај, па је решио да прво уради филм за који се идеја јавила још током снимања "Петпарачких прича". Наслов филма (намерно погрешно спелован) је инспирисан италијанским филмом с краја седамдесетих, који се такође дешава у окупираној Француској, али ту отприлике престаје сличност. Овде имамо групу јеврејских герилаца који у окупираној Француској скалпирају нацисте, измичући веома паметном СС пуковнику који их јури, Хансу Ланди. Истовремено, преко својих шпијуна сазнају да ће немачки војни врх у малом биоскопу организовати премијеру новог пропагандног филма, па им је то прилика да их све затекну на једном месту и ликвидирају, не слутећи да је то план и власнице биоскопа, притајене јеврејке којој су Ландини људи три године раније побили породицу. Први избор за веома изазовну и веома добру улогу детективски настројеног немачког пуковника који је из чистог интереса уз нацисте, био је Лео Дикаприо, али се Тарантино ипак одлучио за немачког глумца, кога дуго није могао да нађе, па је било питање хоће ли се уопште снимати. Кад је наишао Криштоф Волц, позоришно школовани глумац, који, занимљиво, у реалном животу има сина који је рабин, није било никакве дилеме. Као да је од самог почетка улога била писана за њега. Паметан, проницљив, говори четири језика у филму (а и иначе), често вицкаст и забаван, али кад треба врло окрутан, и чини се, увек корак испред својих жртава. Иако несумњиво негативац, не можете а да му се на чудан начин не дивите због интелигенције. Морам рећи да ми је његов крај био некако underwhelming, очекивао сам да се све некако другачије одигра, али добро сад. У почетку је филм требало да буде истовремено и ратни, али и шпагети вестерн, те је радни наслов био "Било једном у окупираној Француској" - уместо тога, то је назив првог поглавља. Криштоф Волц је најбољи глумачки елеменат филма, он је заслужено добио свог првог Оскара (то је и једини Оскар овог филма, од 8 номинација), али се мора поменути и остатак великог глумачког ансамбла - брбљиви, харизматични хилбили из Тенесија, вођа групе, Алдо Рејн (Бред Пит, једини од "проклетника" који није јеврејин), Мелани Лоран као власница биоскопа Шошана, која живи за освету, и на крају добија и више него што је тражила, у величанственом спектаклу извртања историје, Илај Рот, као "Јеша Медвед" који воли своју бејзбол палицу више него мајку, Дајан Кругер, као Бриџет фон Хамерсмарк, немачка филмска звезда и двоструки агент - први избор је била Настасја Кински, а Тарантино се, кад је она одбила, плашио како ће једна Американка (мишљење засновано на чињеници да је успех постигла махом у Холивуду) да овлада немачким акцентом на прави начин. Пријатно се изненадио кад је схватио да је она рођена Немица. Ту је и Мајкл Фазбендер, чија се улога нашалила са његовим животом - он је рођен у Немачкој, порекло му је немачко-ирско, одгојен у Ирској, а сада живи у Енглеској, и велики је мајстор за акценте и дијалекте.У филму је он Енглез који се претвара да је Немац, али не може да сакрије свој акценат. Велики глумац Род Тејлор остварује своју последњу улогу као Черчил. Сви су они дали велики допринос да читава вожња делује уверљиво, а овај филм заиста то јесте - дуга вожња на ролеркостеру која не успорава током два и по сата свог трајања. Поред убедљиве глуме и солидне приче, рекао бих да је то и највећи квалитет - филм вози све време, просто не осећате где одоше толики минути. Има делова који су развучени, има делова који су претерани, тај сам крај је могао бити за нијансу јачи, опет  то није филм који ћете не знам ни ја колико цитирати, али је филм који ће вам држати пажњу готово све време, а за колико њих то можете рећи? Мој омиљени тренутак је чувени "Пепељуга моменат" између Ланде и Бриџет. Музика је пословично добра, иако није уобичајени Тарантинов фестивал хитова, морам да издвојим вечни хит Дејвида Боувија "Putting Out Fire (With Gasoline)" током Шошанине припреме за премијеру, као и заразни завршни инструментал "Rabbia e tarantella" Маестра Енија Мориконеа. Није ово најбољи филм икада снимљен, није ни најбољи који је снимио Квентин Тарантино, али је веома добар. Само овај редитељ може да се извуче са прекрајањем званичне историје на овај начин. Препорука.

7. DJANGO UNCHAINED (2012)

Док сам био сарадник на колегином блогу, написао сам појединачну рецензију овог филма чим је постао доступан за скидање. Можете је прочитати на овом линку .

8. THE HATEFUL EIGHT (2015) 

И овај, засада последњи наслов у редитељској биографији Квентина Тарантина има чиме да се похвали. Ту су пословично прелепи кадрови снегом окованих вукојебина, ту је очекивано сведени Мориконеов саундтрек награђен Оскаром, ту је колико год хоћете референци на Карпентеровог "Створа", ремек-дело о коме већ писах у тексту о хорорима, ту је неколико добрих глумачких креација, пре свега сам пријатно изненађен Волтоном Гогинсом у улози новог шерифа (или не) Ред Рока, а морам да поменем и, по мени, глумачко име број један у овом филму, Џенифер Џејсон Ли, која је све јуначки одрадила и крвава, блатњава и измалтретирана, стигла до номинације за Оскара, успут стигавши и да отпева нешто. То је све супер. Али, уз још пар имена, то је отприлике то. Овој причи фали оно што фали солидном броју Тарантинових филмова, нарочито последњих неколико - права, чврста поента. Уместо тога, гледамо како ликови предугачко и пренаглашено серендају, блебећући о махом тривијалним стварима и спорадично стварајући занимљиве ситуације и квотабилне реплике. Не постоји ни један једини валидан разлог за експозицију од 50 минута док се Расел, Џексон, Лијева и екипа најзад докотрљају до Минине радње, у којој се брзо открива да није све онако како изгледа. Атмосфера ту постаје прилично позоришна, заличивши на "Уличне псе" (није ни чудо што Тарантино баш ова два своја сценарија жели да адаптира када пређе у театар), а филм се претвара у једноставну "whodunit" мистерију, која се на моменте опет претерано разводњава, јер нису ни сви ликови посебно занимљиви. Тим Рот покушава да буде султан уместо султана, тј. Криштоф Волц уместо Криштофа Волца, али неће моћи, тај пренаглашени британски акценат, чак иако је само глума, превише је. Џексон, Дерн, Расел, Медсен и Бичир (а нарочито прва тројица) су релативно ОК са материјалом који им је дат, али нема ту никаквих посебних бравура. Ченинг Тејтум покушава да буде жешће зајебан након што је цео живот био њањав и туњав, на тренутке му и успева, али није он Хенри Фонда, који је такав експеримент имао у "Било једном на Дивљем западу" и оживео Френка, једног од највећих негативаца свих времена. Кад акција коначно почне, све се одвија у стандардном Тарантиновом крвавом маниру, а често се и претерује (разношење целе главе у крупном плану). Само финале није лоше одрађено, али с обзиром да филм траје безмало три сата, треба баш доста времена да се оно постави и спреми. Не знам, има ту опет неких занимљивих алузија и сценаристичких решења, али филм се није код мене у потпуности примио, па то ти је. Квентин је том беспредметном прежвакавању увек био склон, али су приче и глума били бољи, а филмови краћи. Било је занимљивости у идеји да се споји вестерн и Поаро-Холмс тип приче. Али, некако је све пренатегнуто, преспоро, пренепотребно...а можда сам само остарио за такве егзибиције. Нећу рећи да је филм лош, али нећу богами ни да је добар. Сасвим је просечан. А то је премало за такав сетинг, за такву помпу и за таква очекивања. И премало је од такве поставе да само Џенифер и Волтон толико одударају, стварно их је милина гледати. Али, то је то.

Од режисерских "пројеката", осим кратких филмова, Тарантино има и сегмент "Човек из Холивуда" у филму "Четири собе", где малерозни Тим Рот такође преглумљава (али, има пуно право) и заједно са богатим и бахатим припадницима џет-сета оживљава сцену из познате серије "Алфред Хичкок представља", тј. епизоде са Питером Лоријем и Стивом Меквином; а треба поменути и сцену из филма "Sin City" y којој Двајт (Клајв Овен) разговара са Џеки Бојем (Бенисио Дел Торо) чија је челенка пробушена, и који га боцка око цигарета и курви. Класични Тарантино, то сте могли и жмурећи да погодите. О стварима које је написао, а није режирао, попут "True Romance" и "Natural Born Killers" ћу други пут, као и о ономе што је одглумио у туђим филмовима, попут Ричија Гека у "Од сумрака до свитања". Остаје ми само да се на крају понадам да ће се вратити Квентин Тарантино из деведесетих, па и са почетка двехиљадитих. Да ће старе фанове послужити неком правом причом, пожељно у неком досад необрађеном жанру, попут рецимо гангстерског филма. Чувена је његова реченица у којој оправдава насиље у својим филмовима "Of course it's violent, it's a Tarantino movie. You don't go to a Metallica concert and ask the fuckers to turn the volume down". То искључује мелодраму, па чак и драму, а ако драма није могућа, онда бих у та два преостала наслова волео да видим бар још један врхунски трилер. Нека траје колико траје, али нека буде смислено, напето и узбудљиво. Најављује се и трећи део "Кил Била", који је по мени непотребан, све је већ изексплоатисано што се тог филма тиче. Остаје нам да чекамо, вероватно још годину-две, па да видимо шта лисац ново спрема. Као што сам већ рекао, он ће увек бити популаран, многим људима је довољно да виде његово име на пројекту, па да им се филм априори свиди. И увек ће изазивати велико интересовање. А да ли ће се вратити на старе стазе успеха и загребати мало испод крви и насиља, тек ће се видети.

 

Рођенданска ризница - Chinatown (1974)

Покушаћу да уведем још једну новотарију у функционисање блога - када се потрефи да је дан изласка неког филма који сматрам веома добрим, одличним, фантастичним, феноменалним, или на било који начин занимљивим, и сматрам да га не треба пропустити - написаћу кратку критику истог и одмах је окачити. Дакако, то се неће дешавати сваки дан, јер би се тако изгубила драж и посебност овог концепта. У конкуренцију улазе само изузетно вредни наслови који никако не смеју да вам промакну. Све је опет, ствар личног мишљења, вероватно се некима избор неће свидети, а вероватно ће неки мислити (можда су и у праву) да није никакав изазов писати критике филмова за које цела мејнстрим публика већ мисли да су ремек-дела, и које и исподпросечни филмски гледалац мора познавати ако претходних година није живео у саксији. То јесте истина, али моја девиза је да, ако је нешто много добро, никад није згорег на то подсетити, и поново написати, те напујдати неке нове читаоце (ако уопште постоје) да сместа исправе оно што су пропустили, ако таквих има. Рубрику ћу отворити освртом на готово у сваком погледу савршени трилер Романа Поланског "Кинеска четврт", који данас, 24. јуна 2016. пуни 42 године. Довољно је рећи да мислим да је у питању један од најбољих трилера седамдесетих година, то би већ требало доста да каже. Али, ако кажем да мислим да је такође и један од најбољих трилера свих времена, то је онда ваљда још индикативније. Ево приказа.

Сценарио: Роберт Таун

Режија: Роман Полански

У главним улогама: Џек Николсон, Феј Данавеј, Џон Хјустон, Пери Лопез

Прво да кажем да се сценарио овог филма са правом сматра једним од најбољих у историји, те да се редовно изучава на свим часовима и семинарима који имају везе са писањем сценарија. То је увек одлична полазна основа, и већ би на основу тога требало да буде јасно зашто је овај филм толико цењен, добар текст је апсолутно од пресудне важности за квалитет филма. Занимљиво је да је Роберт Таун добио понуду да напише сценарио за "Великог Гетсбија" (филм са Робертом Редфордом, изашао исте године) за хонорар од тада сјајних 125 хиљада долара. Он је мислио да нема шансе да надмаши Фицџералдову феноменалну књигу, те је прихватио пет пута мањи износ да напише своју причу. Вероватно једна од бољих пословних одлука икад. Протагониста приче је приватни детектив из Града анђела, Џеј Џеј Гитис, чија специјалност су неверства и брачне интриге и смицалице. Када га унајми жена која сумњичи мужа (творца градског система за водоснабдевање) за неверство, он са успехом ради оно што најбоље зна, али временом открива много више него што се надао, од тога да је у питању жена имитатор, до чињенице да је посреди много више од пуког неверства, између осталог завера око поменуте воде, али и убиство. Прича добија неминован расплет у кинеској четврти, која Џејку буди ружне успомене, из времена рада у полицији. Потрага за истином му неће донети оно што је очекивао. Лепо су га упозорили.

Од почетка до краја, прича се одмотава у маниру најбољих детективских романа Дешијела Хемета и Рејмонда Чендлера. По речима самог Романа Поланског, он је, пратећи ту традицију, снимио филм из перспективе јунака, али је избацио његову нарацију, која је била у сценарију, да би гледаоци, заједно са њим, током филма откривали трагове. Та премиса, скопчана са напетом атмосфером вруће и знојаве лосанђелеске периферије, даје изванредне резултате, атмосфера се у великом делу овог остварења може сећи ножем. Писац сценарија је све време током настајања истог имао у глави Џека Николсона за главну улогу, и овај му је то стоструко вратио, једном од својих најбољих улога (немогуће је рећи да је најбоља, јер ако неко има више улога које конкуришу за епитет најбоље, то је Џек). Он је чак и одбијао све улоге детектива које су му биле понуђене, јер је било планирано да се сними трилогија са Гитисом у главној улози, па је хтео да он буде једини детектив кога је играо. Заиста је фасцинантан, истовремено бивајући цинично-саркастичан, непоколебљиво одлучан и срцепарајуће саосећајан у току два сата овог филма. Вожња не престаје од почетка до краја. Што се више уплиће у борбу, она на њему оставља све више трага. Ствар ће се закувати повређеним носем (који ће му сецнути нико други до сам Роман Полански), а касније ће се испоставити да му је то најмањи проблем у целој причи. Изузетно велику помоћ добија и у лику Феј Данавеј која још једном демонстрира свој раскошни таленат и оправдава статус најтраженије глумице тога времена. Она испод наизглед празне лепоте оваплоћује (опет наизглед) хладноћу и дистанцу, мада успешно крије дубоке ожиљке. Савршено је одиграла жену у невољи која покушава да открије какве се то злокобне ствари надвијају над њом и успут покушава да закрпи своју сломљену душу блискошћу са главним јунаком, иако зна да им перспектива и није нека. У почетку савршено допуњују једно друго циничним опаскама, да би касније постали блиски, али се до самог краја заправо не зна коме веровати. У чувеној сцени, која никако да испадне добро, Феј је рекла Џеку да је заиста ошамари. Он је то учинио, и због тога се осећао кривим, али је сцена завршила у филму. Рекао бих да је, поред Бони Паркер, улога Евелин Малреј лична карта Феј Данавеј, иако јој ни једна ни друга нису донеле Оскара, већ Дајана Кристенсен у "Мрежи" С. Лумета.

Након што је Али Мекгро испала из игре за улогу Евелин (пошто је оставила продуцента филма Роберта Еванса због Стива Меквина), он је хтео Џејн Фонду, међутим Полански је инсистирао на Феј Данавеј, чији је изглед засновао на својој мајци која је пре 2. светског рата носила шешир и кармин. Упркос томе што је она од почетка била његова визија, много пута су упадали у жучне расправе на снимању, а једном јој је почупао и део косе. Познато је да је она једном питала која је мотивација њеног лика, а он одговорио "Само изговори проклети текст. Твоја плата ти је мотивација". У сваком случају, деловало је, и она је креирала сјајан лик. Али, онај који можда и највише краде шоу, је прослављени холивудски редитељ Џон Хјустон, у улози Ное Кроса, Евелининог оца, који је, као милионер и добротвор, и те како умешан у целу ствар, и то на много више нивоа него што Џеј Џеј Гитис може да замисли. Наизглед права лафчина, он ипак крије много тога, и дубоки карактеристични бас није једина ствар која је злокобна у вези њега. Сигурно одрађује сваку сцену у којој се налази, час је уздржан, час "жваће сцену", како се то каже, а има и неке од најбољих реченица у филму, укључујући и моју омиљену, када каже главном јунаку "Можда мислите да знате са чим овде имате посла, али верујте ми да није тако". И заиста, када истина коначно изађе на видело, она не ослобађа, и Гитс (како га Џон Хјустон погрешно зове све време) никако није спреман за њу. Већ сам писао како ми сваки пут кад гледам овај филм и чујем Џека Николсона како изговара "Рекао сам да хоћу истину", у глави одзвони његов глас у улози пуковника Џесапа 18 година касније "Не можеш да поднесеш истину". А то је управо из разлога (о коме сам такође већ писао) што се, како би рекла једна моја пријатељица, а са чиме се у потпуности слажем, код Романа Поланског зло налази у ономе што нам је блиско и тамо где га најмање очекујемо, где га нико никад не би тражио. По речима самог Поланског, мрачан амбијент који преовлађује у филму произилази из чињенице да је у том граду доживео велику личну трагедију четири године раније, када су му присталице Чарлса Менсона мучки убиле трудну супругу, Шерон Тејт, и још неке пријатеље. Због свега тога се премишљао да ли да уопште преузме ову режију и, ипак, није погрешио.

Појам кинеске четврти је у филму референца на неуспех и болне успомене, везано за Џејкову причу о жени коју је некад познавао док је тамо радио. Само сцена на самом крају (иначе једина где су Џејк, Ноа и Евелин заједно у филму) је тамо смештена. Кад смо код референци, има неколико митолошко-библијских (Ноа/Ноје и све асоцијације са водом), а ту је и комплекс станова Ел Макондо, референца на "Сто година самоће" Габријела Гарсије Маркеса. Треба поменути и остале глумце, међу којима предњаче Пери Лопез као пандур Ескобар, који као да увек поставља клипове у точкове Гитисових планова, затим Дајан Лед, Џо Мантел, млади Џејмс Хонг у улози Евелининог батлера, те Берт Јанг као Карли, преварени муж, који на крају покушава да помогне Џејку да завара траг досадним керовима. Скор Џерија Голдсмита је готово подједнако злослутан као Херманов за "Таксисту", иако се оба састоје махом од џез композиција. Још је импресивнија чињеница да је по унајмљивању, Голдсмит имао само десетак дана да напише цео саундтрек, пошто је претходни композитор отпуштен. Остаће и забележено да је у питању омиљена филмска музика Дејвида Линча. Занимљиво је да је наше горе лист, Питер Богданович, добио шансу да режира овај филм, али је одбио, због чега је касније, наравно, зажалио. Већ сам поменуо да филм невероватно профитира од своје изузетно напете, мрачне и вруће атмосфере, комплетно је рађен у духу ноар-филма (као и класици Хемета и Чендлера, које сам већ поменуо). Убеђен сам, да је овај филм снимљен 25-30 година раније, био би раме уз раме са најбољим представницима ноар поджанра, а и цинични сценарио и амбијент који га прати би се савршено уклопили у то доба. Замислите само (иако је то сада веома тешко) рецимо Волтера Хјустона, или Едварда Арнолда, како изговарају "Већина људи никад неће морати да се суочи са чињеницом да је, под правим околностима, сваки човек способан да уради било шта". Треба поменути и истинску нелагоду коју је Николсон осећао у сцени са Џоном Хјустоном у којој га овај између осталог пита да ли спава са његовом ћерком. Џек је у то време започео везу са Анђеликом, која је тада била на снимању. Ипак, боље је што је филм снимљен када јесте, због рестрикција у заплету и расплету које је старо време наметало, није било могуће испоштовати редитељеву визију до краја, што би, по мени, покварило филм.

У сваком случају, ово је филм који је, по мени савршен на скоро свим замисливим пољима и апсолутно је обавезно штиво за сваког ко се усуђује да се назове љубитељем филмова. Ако још цените и рад неког из екипе, тим боље, пожурите. Џек Николсон је шеснаест година касније режирао и неку врсту наставка (рецимо да је у питању други филм из планиране трилогије) "Два Џејка", али је он, иако не лош, у сваком смислу болно инфериоран у односу на оригинал, који вас још једном умољавам да погледате, и то првом приликом. Можда вам се учини да је прецењен, да не ваља, да је мрачан. Али, то је, и поред чињенице да је бесрамно заобиђен на додели Оскара (освојио само један, за сценарио, од, ако се не варам, једанаест номинација), изузетно важан филм у историји кинематографије, и пропустићете много ако га не оверите.

ОЦЕНА: 5

Римејкови за које можда нисте знали

Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Чињеница је да је мањак оригиналности преплавио све сфере уметности и то траје већ деценијама, али је такође чињеница и да јако мало модерне публике обраћа пажњу на суштину и гребе испод површине, те их факат да је нешто украдено и преправљено врло мало тангира, јер им је много важнији визуелни аспект. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.

Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.

Да се ипак вратим на првобитну причу. Имамо ситуацију да Американци римејкују филмове са другог поднебља (нпр. скандинавског или азијског, нарочито овог другог). Ако погледамо последњих десет година, Холивуд врви од римејкова азијских филмова, нарочито трилера и хорора. Зашто? Па, свиђа им се, а лакше им је да узму већ готову причу и незнатним изменама је прилагоде свом типичном тупаџији од гледаоца, а истовремено стекну и славу, јер бар 50% публике није ни знало да постоји старија верзија, а камоли гледало исту. Међутим, рециклажом старог материјала, филм ужасно много губи. Пре свега, сваки филм је неупоредиво боље гледати на изворном језику са титловима него у било којој синхронизацији, то ће посведочити сваки истински љубитељ филма. Сваки језик има јединствену мелодичност и ако се филму то одузме, аутоматски је сиромашнији у сваком смислу. Такође, свако поднебље има своје карактеристике и сваки филм њима одише, а рекао бих да то посебно важи за азијске, у којима је то врло упадљиво приказано и дочарано. Одузмите им тај печат и изгубиће душу. Видеће се о чему говорим када ове године изађе римејк корејског инстант класика "Олдбој", који ради нико други до Спајк Ли, што је још један од фактора који гарантују пропаст.

Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.

Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку.

Једино што донекле (подвлачим донекле) могу да прихватим је римејк сопственог филма, мада је и то крајње дискутабилно. Ако си већ стао иза нечега и уложио труд да то успе, зашто прекрајати већ испричану причу? Што се мене тиче, шачица римејкова која је боља од оригинала се може буквално набројати на прсте. Пред вама је сада 10 римејк наслова који су из разних (оправданих или не) разлога кудикамо познатији од изворних верзија, поређаних хронолошки. Погледајте их, па  сами дајте свој суд о њима, да ја не наклапам превише.

1. The Man Who Knew Too Much (1956) - Алфред Хичкок

Чувени Хичкоков филм "Човек који је сувише знао" са Џимијем Стјуартом и Дорис Деј, у коме човек случајно начује детаље о плану да се почини убиство, а затим му завереници отимају сина адолесцента да не би проговорио, заправо је новија верзија оригинала који је снимио исти редитељ у раној фази своје каријере. Британски оригинал (који узгред представља први филм на енглеском језику великог глумца Питера Лорија, вечитог антипатичног епизодисте) је Хичкок сматрао, како је сам рекао у разговору са Трифоом, радом талентованог аматера, док је америчка колор верзија била рад професионалца. Без обзира на све, Хичу је дражи био оригинал, баш због тога што је римејк неупоредиво више угланцан и много мање сиров. Није ни чудо што је римејк доста познатији, уосталом, прављен је за ширу публику, а морам рећи и да спада у потцењеније филмове великог мајстора (можда баш због чињенице да је прича већ позната). Има много нових елемената, наравно, не може се назвати чистом копијом и свакако има бољих елемената у односу на оригинал, као што су нпр. фотографија, раскошније локације и бољи глумци. Оригинал поседује британски шарм са неколико одличних сценаристичких решења и радња се брже развија, али је и крај бољи (мање нагао и без неумесних шала у неприкладној ситуацији). Који ћете волети више је у принципу ствар укуса. Интересантна ствар је везана за чувену песму "Que Sera Sera", коју Дорис Деј прво није хтела да сними, одбацујући је као "безвезну дечију песмицу". Не само да је песма освојила Оскара, него ју је Дорис певала у још два филма и постала је њена лична карта, коју је користила као тему за 124 епизоде свог шоу програма.

2. An Affair to Remember (1957) - Лео МекКери

"Афера за сећање" спада вероватно међу најромантичније филмове свих времена (има то и написмено, Амерички Филмски Институт ју је ставио на пето место најромантичнијих филмова свих времена), а оригиналну верзију је осамнаест година раније потписао исти редитељ, Лео МекКери, са Французом Шарлом Бојеом и Ајрин Дан у главним улогама. Они су своје одрадили одлично у том филму који сe иначе зове "Love Affair" и редитељу су били потребни адути којима ће покушати да превазиђе њих двоје, у то време велике звезде које су пуниле холивудске благајне. Одлучио је да примени исти рецепт, унајмивши врло профитабилне глумце, Керија Гранта, који је још увек био миљеник публике, иако не више у цвету младости, и Дебру Кар, предивну Британку рођену у Шкотској, која је у том периоду снимила неколико великих хитова и по мом мишљењу је једна од најпотцењенијих глумица икада која никад није лоше глумила. Прича је позната. Згодни плејбој и прелепа певачица се упознају и заљубљују на крстарењу и, иако су обоје верени, договор је да се нађу за 6 месеци на врху Емпајер Стејт Билдинга када среде своје животе, да би били заједно. Једна страна је оправдано спречена, али друга то не зна. Оно што је овај филм по популарности издигло изнад оригинала је свакако популарност глумаца. Опет је дискутабилно која ће вам се верзија више допасти. Што се мене тиче, његове добре стране су прелепи кадрови, сјајна режија и генерално, осећај док га гледате да такве филмове, са стилом, људи више не снимају, као и наравно фантастична глума Дебре Кар. Оно на шта имам замерке је глума Керија Гранта (никад нисам био превелики обожавалац, али имао је одличних филмова, само ово није један од тих, некако ми је дрвен и види се да глуми), превише претераних католичких алузија (жена се моли као смерна хришћанка, а овамо шврља около са Керијем; и претерали су са оном децом која стално певају, све то беспотребно пумпа мелодраму). Интересантно је да су референце на овај филм у "Бесанима у Сијетлу" Норе Ефрон (Мег Рајан - Том Хенкс) оживеле интересовање за њега и продале још два милиона дискова.

3. Ben Hur (1959) - Вилијем Вајлер

Ко би рекао да је један од највећих епских спектакала у историји Холивуда, уз који смо уживали сваке године у летњем биоскопу, док је тзв. јавни сервис још био донекле респектабилан, заправо римејк? Па, на то би могли да нас подсете пажљиви гледаоци наше култне серије "Више од игре", јер управо о оригиналној верзији "Ben Hur: А Tale of the Christ" (1925) говори велики Никола Симић у улози Гуливера, у чувеној сцени када коначно скине шешир и покаже ошишану главу на одушевљење присутних. Оригинал је снимио редитељ Фред Нибло и у питању је, уз филмове Дејвида Грифита и Ериха фон Штрохајма, сигурно један од најбољих немих филмова свих времена, а сигурно међу три најспектакуларнија. Због разних незгода, промена глумаца и режисера, буџет је достигао невероватних 3.9 милиона долара, што га чини најскупљим немим филмом икада. 48 камера је коришћено за сцену битке на мору, што је такође рекорд, а чувена трка двоколица је резултирала великом несрећом, што се види и у филму. На њему је радило 125.000 глумаца, а међу статистима су били Гери Купер, Кларк Гејбл, Џоан Крофорд, Керол Ломбард, Мирна Лој, Џон и Лајонел Беримор, Лилијен и Дороти Гиш, Џенет Гејнор, Мери Пикфорд и други. Све у свему, огроман спектакл и велики филм, који у доста сегмената уопште не заостаје за славнијим и гламурознијим "потомком". Вилијем Вајлер је био један од помоћника редитеља у првој верзији и 34 године касније урадио нову. Сумњали су у њега, чак ни сам у себе није био сигуран, јер никад дотад није радио такав спектакл. Касније се шалио да је био потребан Јеврејин да сними ултимативни филм о Исусу, што "Бен Хур" дефинитивно јесте, јер је једини религиозни филм одобрен од стране Ватикана. Епилог се мање-више зна, 75 милиона долара зараде на 15 уложених, 11 Оскара од 12 могућих категорија те године. На броју 11 ће се пар деценија касније зауставити "Титаник", а онда и "Повратак краља". Први римејк који је добио статуу за најбољи филм, што је касније успело још само једном филму, који ћемо такође овде поменути. Ово је одличан и велики филм, ту сумње нема, треба га погледати више пута. Има претеривања, има дозу прецењености, тај број 11 вероватно и није најмеродавнији. Али, да је спектакуларан, поготово за то време, јесте, и те како.

4. Per un pugno di dollari (1964) - Серђо Леоне

Филмом "За шаку долара" маг шпагетивестерна Серђо Леоне започео је такозвану трилогију безименог у коме је гледаоце освојио Клинт Иствуд. Настављена је остварењем "За долар више", да би кулминирала вероватно најбољим вестерном свих времена "Добар, лош, зао" (занимљиво да је први филм изашао на тржиште после трећег). Ипак, прича из првог филма (која је половином деведесетих још једном римејкована филмом "Last Man Standing" Волтера Хила) вуче корене у роману америчког писца Дашијела Хемета "Црвена жетва" (написао и "Малтешког сокола"), који још није адаптиран за велико платно. Међутим, филм на који се ослања "За шаку долара" је верзија овог романа смештена на нову локацију и у нове околности. Ради се о апсолутном ремек-делу самурајског филма "Yojimbo" (Телохранитељ, 1961) великог Акире Куросаве. У питању је заиста врхунски филм, у коме ронин, самурај без господара, после пада династије улази у град растрзан борбама две банде и - решава да га ослободи, окрећући једне против других, користећи дипломатију и витлање катаном. Јунак филма је дефиниција појмова "кул" и "мачо" и заиста је уживање гледати Куросавине миљенике (Тоширо Мифуне и Татсуја Накадаи) у акцији. Ипак, мачизам свакако не недостаје ни Клинту, он је свој изглед у највећој мери сам креирао, задржавши основу из чувене серије "Rawhide" (Сирова кожа) у којој је глумио, сам скративши чувене цигарилосе, пошто је иначе непушач. Он је био тек четврти или пети избор за улогу, и то на препоруку, а створио је историју. Иако се може наићи на податак да је ово први шпагети вестерн, то заправо није тачно, било их је подоста и раније, само је први који је доживео интернационални успех. Такође је и први филм који је удружио велики тандем Серђо Леоне - Енио Мориконе, који ће затим сарађивати до смрти овог првог. Оба филма су уметност у свом жанру и нећете погрешити било који да погледате. Куросавина естетика је неприкосновена, али нико не уме да  користи локацију снимања и мимику својих протагониста као Леоне. Доба су различита, квалитета не мањка ни у једној верзији.

5. Scarface (1983) - Брајан де Палма

Доста се ретко деси међу публиком да римејк потпуно помути славу оригинала. Верујем да је за млађе читаоце непознаница да је легендарни филм Брајана де Палме заправо нова верзија истоименог остварења из 1932. чији је цели наслов "Лице са ожиљком: Срам нације", у режији великог Хауарда Хокса и Ричарда Росона. Тај филм представља гангстерски поджанр на његовим почецима и од великог је значаја, колико кинематографског, толико и историјског. Уз наслове "Мали Цезар" (Едвард Џи Робинсон) и "Државни непријатељ" (Џејмс Кегни), "Скарфејс" је отворио врата Холивуда поменутој врсти филмова. Главну улогу је тумачио легендарни Пол Муни, који је прилично убедљив као Тони Кармонте (не Монтана) који се полако уздиже на чело чикашке трговине илегалним алкохолом помоћу бескрупулозних убистава. У филму играју и Борис Карлоф, свеже изашао из коже Франкенштајна (као један од супарника, члан ирске мафије), а дебитује Џорџ Рафт, који је познат по улогама у гангстерским филмовима, али и по томе што је одрастао у њујоршком гету, уз чувене гангстере, као што су Багзи Сигел, Мајер Ленски, Лаки Лучијано и Џо Адонис. Између оригинала и римејка има доста сличности, али и доста разлике. Прво се примећује трајање - док прва верзија једва прелази сат и по, друга иде скоро до пуна три, те се стиче утисак да су у њој ликови нешто боље развијени и да боље разумемо њихове мотиве. Још једна превага на страну римејка је и глума Ала Паћина, који је унео душу у спремање за ову улогу. Интересантно је да је учећи кубански акценат, научио реч "yeyo", што је сленг за кокаин и искористио је на снимању потпуно спонтано. Брајан де Палма је предосетио величину овог пројекта, због њега одуставши од режирања "Флешденса", а требало је да шест глумица одбије улогу и да редитељ одбије још толико на аудицији да би се стигло до Мишел Фајфер у улози Елвире. Први режисер у комбинацији, Сидни Лумет, је добио идеју да ликови буду са Кубе, а заправо је једини Кубанац у постави Стивен Бауер. Већина аспеката у овом филму је одлична, почевши од сценарија Оливера Стоуна, који га је писао у време личне борбе са кокаинском зависношћу. Тони Монтана је омиљена улога Ала Паћина коју је играо и види се зашто је био инспирисан Полом Мунијем. Његов Тони у оригиналу варира од саркастичног до бесног, ружан је изнутра, али на уврнут начин и привлачан, а и однос са сестром је нешто више од рођачког. Све у свему, оригинални филм је далеко испред свог времена и треба га ценити као одличан, реалан и бруталан (мада понекад збрзан) приказ живота подземља Чикага у то време (наравно, уз мало више драме). Са друге стране, вероватно ниједан римејк није стекао толику славу и постао толико битан у популарној култури као филм са Алом и Мишел. Да не причам да је директно инспирисао многе музичаре да се баве "генгста" репом. Опет, најбоље је да сами донесете свој суд. Али, ако се може говорити о предности било које нове верзије над старом, овај филм је томе најближи. 

6. Cape Fear (1991) - Мартин Скорсезе

"Рт страха" је такође један од познатијих римејкова, што можда има везе са чињеницом да га је, на препоруку Стивена Спилберга, режирао Скорсезе, који је недавно пре тога завршио своје ремек-дело "Goodfellas". Џеј Ли Томсон је са Грегори Пеком претходно радио у "Топовима са Наварона", затим га је узео и за "Рт страха", придруживши му подједнаку звезду за негативца у лику Роберта Мичама. Прича је позната, по изласку из затвора, манијак терорише породицу адвоката који је потпомогао његово слање у ћорку, посебно бацивши око на његову малолетну ћерку. Боб Мичам је углавном глумио добре момке и понеког анти-хероја, али ми се чини да је у два случаја пришао ближе чистом људском злу него иједан други глумац. Најпре у "Ноћи ловца" (1955), а потом и у "Рту страха" (1962), што овај филм, заједно са осталим добрим елементима, као што су сјајан тајминг за развој приче, одлична глума свих укључених и уобичајено феноменалан саундтрек Бернарда Хермана, чини једним од најнапетијих икада. Мичам не мора да посеже за псовањем, простотама и насиљем из цртаног филма да би био заиста страшан, а још страшније је што полиција не може ништа, јер закон није прекршен. Чињеница која фрапира је да је овај филм због свог неуспеха затворио продукцијску кућу Грегорија Пека. Али, то је само један у низу наслова који су своју рекогницију добили тек деценијама после снимања. Што се римејка тиче, сценаристи се труде да пруже бољи увид у психу Макса Кејдија и његову мотивацију учине занимљивијом (завођење је изостављено из оригинала, по мени једина сцена где је Роберт де Ниро заиста сјајан). Џулијет Луис се за своје младе године одлично снашла, те су она и Боби најбољи елементи филма. Нику Нолтију и Џесики Ланг једноставно није дато довољно материјала, а Боби Ди је у већини сцена сувише хиперболичан и пренаглашен лик који урла својим иритантним јужњачким акцентом, брбљајући о паклу више него што треба. Занимљиво је да би вероватно добио Оскара да није било те године непобедивог Ентонија Хопкинса. Ја у овој ситуацији предност дајем оригиналу.

7. Scent of a Woman (1992) - Мартин Брест

"Мирис жене" је филм који је Алу Паћину донео дуго очекиваног Оскара, након што је много пута неправедно заобиђен. Јасно је и зашто га је добио. Он квалитетом своје глуме издиже овај филм до те мере да бисмо, да је неко други у питању, у току неколико сцена рекли "Ма дај, мора да ме зајебаваш!" и искључили филм, који јесте добар и дирљив (мада на моменте пресентименталан). Не говорим само о вожњи Ферарија. Али, његова харизма је толика да је довољно да чујемо само "hoo-ah!", видимо како игра танго или чујемо онај говор у судници, па да све лакше прихватимо. Ипак, ја заиста не волим тенденцију америчких филмских радника да узму одличан европски или азијски филм и прилагоде га фаст фуд публици коришћењем клишеа, глупљег дијалога и потпуно шематске приче, као и неколико познатих звездаИталијански оригинал под истим насловом (Profumo di donna) је 1974. снимио познати редитељ Дино Ризи, узевши великог глумца Виторија Гасмана за главну улогу. Оригинал има доста предности у односу на римејк. Боље преноси осећај истинске самоће и самосажаљења, хендикеп слепила је презентован на једноставнији и чистији начин, а подједнако је дирљив као и римејк, без непотребног пренаглашавања. Међутим, још једна јако битна ствар је да је у италијанској верзији трагедија главног јунака презентована кроз доста сјајног хумора, што недостаје америчкој. Прича италијанског официра делује трагичније и реалније, тим пре што нема збрзаног "искупљења" на крају. Амерички филм је сасвим солидан. Али, италијански даје много потпунију слику о темама о којима говори. Виторио Гасман је заслужено добио награду у Кану 1975. године.

8. Heat (1995) - Мајкл Мен

Баш сам загазио у причу о римејковима са Паћином и Де Ниром. Ево још једног од ретких примерака за који може да се каже да надмашује свој оригинал. Редитељ Мајкл Мен је снимио прву верзију 1989. године под насловом "L.A. Takedown" за телевизију. Постојао је план да то буде пилот епизода за серију, али кад је то пропало, оригинални сценарио од 180 страна је скраћен на 110 да би се уклопио у ТВ формат. Све је снимљено врло брзо, махом са глумцима из серија које је Мен продуцирао, "Пороци Мајамија" и "Криминалистичка прича". У питању је проста прича о пљачки и онима који су у њу директно умешани. Али, пошто је сам Мен намеравао да она буде много комплекснија, вратио јој се после снимања "Последњег Мохиканца". Осим већих звезда, већег буџета и бољих ефеката, прича се значајно разликује, те је у "Врелини" присутно много ликова са својим причама које се упоредо развијају. Зато није ни чудо што траје скоро дупло дуже. Неке од разлика су недостатак Крисове зависности од коцке у оригиналу и Винсентове пасторке, као и много проблематичнији однос Винсента са женом у римејку. А и крај је доста другачији. Мен је успео да у римејку оствари оригиналну замисао и сними криминалистички филм вредан пажње. Наравно, ту је и коначни сусрет Паћина и Де Нира, који у "Куму 2" нису имали заједничких сцена због подељене хронологије. За дивно чудо, филм држи пажњу свих сто седамдесет минута, за шта су заслужни и остали глумци, као и одличан сценарио.

9. You've Got Mail (1998) - Нора Ефрон

Нора Ефрон је волела Мег Рајан. За њу је написала "Кад је Хари срео Сели", са истим паром глумаца је радила "Бесане у Сијетлу", који су имали смешну премису и наврат-нанос реализовану причу. Али, тешко да постоји исфорсиранија романса од ове која нам је сервирана у "Стигла вам је пошта". Осим "Бесаних", двоје глумаца су заједно снимили "Џо против вулкана", те је нормално да делују шармантно и да има некакве хемије међу њима. Али, осим што садржи све клишее типичне "романтичне комедије" модерног Холивуда, овај филм врши блатантно силовање мозга својих гледалаца. Треба да поверујем да је, пошто је његов корпоративно-глобалистички ланац књижара прогутао њену малу радњу која јој је била све у животу и украо јој малтене цео живот и успомене које су јој значиле, она способна да све опрости зарад љубави која се родила преко интернета, без упознавања?! Способан сам свашта да истрпим, али ово је превише. Срећом, ту је оригинал Ернста Лубича из 1940. године, под називом "The Shop Around the Corner", који је сјајна илустрација оне носталгичне констатације "They don't make 'em like they used to", романтичан, са уверљиво приказаним емоцијама и нетрпељивошћу, одише сјајним врцавим хумором, топао, али необично несентименталан, интелигентног сценарија и сјајне глуме (Џејмс Стјуарт, Маргарет Салаван и Френк Морган су невероватни). Филм има слабости, али оне су минорне у односу на квалитет. Баш као и "Догодило се једне ноћи", ова романтична комедија је испред свог времена. Што је најважније, она није заслађено гованце које вам вређа интелигенцију.

10. The Departed (2006) - Мартин Скорсезе

Велики Марти се опет прихватио римејка и овај пут му се исплатило. Освојио је Оскара за најбољу режију после дугог чекања, али требало је да је освоји бар два пута до тада, за много боље филмове, те остаје горак укус у вези овога, барем мени, мада верујем да се он не жали. 47 година после Бен Хура, добили смо други римејк у историји који је освојио Оскара за најбољи филм. Сви предуслови су ту - добро адаптирана прича, глумачке звезде на челу са Ди Каприом који малтене из филма у филм сазрева и постаје озбиљнији и бољи глумац (нешто што се никад нисам надао да ћу рећи), Џек Николсон као мафијаш, шта више пожелети?
Међутим, увек има али...
Многи превиђају генијалност оригиналног дела, хонконшког филма под називом "Infernal Affairs" (у оригиналу "Mou gaan dou", 2002). Он представља крем азијског филма и такође су укључене звезде, пре свих Тони Лунг и Енди Лау. Рекло би се да оба филма имају квалитете и предности у односу на онај други, али бих ја благу предност дао оригиналу, из неколико разлога: 1. Напетост се може сећи ножем од првог до последњег кадра, што римејку недостаје у појединим разводњеним деловима, нарочито у приказу односа докторке са два главна лика. 2. Они имају суптилност и дубину која недостаје Ди Каприју и Дејмону, и кроз генијално тумачење својих карактера, балансирајући између бедес и емотивно суздржаних ликова, дају им комплексност која у америчкој верзији не постоји 3. Крај ми се више свидео.
Дакако, то никако не значи да је "The Departed" лош филм. По Скорсезеовом сопственом признању, он представља велики омаж крими редитељима као што су Дон Сигел, Семјуел Фулер и Роберт Олдрич. Трикови са камером су бољи и углађенији, глума је одлична, а саундтрек класика. Не треба пропустити ни један ни други, јер оба поседују квалитет.

Ретроспектива: Година победе америчког сна

На доделама Оскара, кроз историју су се дешавале ужасне грешке. Неке од њих сам већ и наводио у ранијим текстовима. Може да се деси да рецимо Елизабет Тејлор освоји првог Оскара из сажаљења због трахеотомије која ју је скоро коштала живота, поред живе Ширли Меклејн у "Апартману". Може да се деси да два врхунска извођења у истом филму потру једно друго, па да победи трећа глумица која, иако добра, није на нивоу поменутих (види филмове "Све о Еви" и победницу Џуди Холидеј у "Рођени јуче" за илустрацију, или Паћина, Кана и Дувала у "Куму", на рачун којих је профитирао Џоел Греј, из "Кабареа". Може се десити да неки глумац добије награду која је више "за животно дело", јер је претходно толико пута прескочен (нпр. Пол Њумен, који је могао бар 3-4 пута да буде награђен пре "Боје новца"). Али, само се једном у историји десило (бар колико могу да се сетим) да филм који је добио Оскара за најбоље остварење те године, не буде (по мом мишљењу) ни у првих десет по квалитету. А покушаћу и да изнесем мишљење о томе зашто се све тако одиграло. У питању је 1976. година.

Награђени филм је, дакако, "Роки", и одмах желим да напоменем да га нипошто не сматрам лошим или безвредним. Напротив, далеко је најбољи у целој франшизи, квалитетно је написан, режиран и одглумљен. Али, и даље сматрам његово награђивање наспрам неких других које ћу овде поменути највећом травестијом у историји награде Оскар. Лепо све то делује и звучи - чак и (благо речено) неинтелигентна, али искрена и добродушна пропалица која се аматерски бави боксом има прилику за својих петнаест минута светске славе. Фино је све то и представљено у филму, та изненадна шанса у којој се нашао, једина прилика да прљавац попут њега постане неко и нешто, симпатични покушаји остваривања романсе са подједнако стидљивом и неугледном женом, страхови, надања и најзад финална борба - све пропраћено сада већ епском музичком темом Била Контија. Кад се свему набројаном дода чињеница да је животна прича Силвестера Сталонеа можда још невероватнија од Рокијеве - у тренутку писања сценарија, имао је на рачуну 106 долара, није имао кола и једва је преживљавао, успут желећи да прода пса јер није могао да приушти храну за њега - цела прича шаље бајковиту поруку о могућности остварења америчког сна. Буди искрен, веруј у себе и то што радиш, и "цела васиона ће се удружити да ти оствари снове". Наравно, што се реалног живота тиче, то је једна од највећих глупости икад написаних или изговорених, али ето, у овом филму је то било могуће. А у датом тренутку - у земљи још увек уздрманој Вотергејт афером и вијетнамском катастрофом, између осталог - било је потребно да маса верује у шарену лажу о америчком сну. А рекао бих да је "Рокију" помогло и то што му је већина конкурената била изузетно субверзивна, уперена против естаблишмента и против читавог трулог, корумпираног система. Уосталом, погледајте наслове, па просудите сами. Следи десет најбољих филмова из дате године, као и остатак, уз кратке коментаре.

1. TAXI DRIVER - Martin Scorsese 

Прво место на листи дефинитивно припада ремек-делу Мартина Скорсезеа, о вијетнамском ветерану, који несаницу и депресију лечи возећи такси по Њујорку, успут контемплирајући о поражавајућим појавама у америчком друштву тог времена. Готово све у овом филму је за чисту десетку, али бих рекао да све добро полази од феноменалног сценарија Пола Шредера, који га је написао за изузетно кратко време, борећи се против депресије и неколико зависности. Фасцинантна студија карактера главног лика, Тревиса Бикла, који, иако и сам тешко оштећен сулудим борбама у туђем рату, хируршки прецизно анализира аномалије извитопереног и изопаченог друштва и односа државе према људима који су за њу крварили. Усамљеник по природи, он своју сврху налази у борби за избављење дванаестогодишње девојчице из канџи проституције, успут покушавши да, на свој радикални начин, како само може ратник озбиљно пољуљане психе, очисти друштво од штетних елемената. Драма се неосетно претвара у трилер, а у неизвесној завршници, нико неће бити поштеђен. Роберт Де Ниро је одиграо улогу за памћење која, рекао бих, до данас остаје његова најбоља - Тревис Бикл је његова лична карта. Од бизарно-хумористичких момената у порно-биоскопу, до крваве последње секвенце, он задире у напуклу душу свога лика, чинећи га блиским свима нама. Без обзира на све његове недостатке, и типичну антихеројску црту, ми са Тревисом и те како саосећамо и бринемо за њега. Колико сте пута и сами помислили да "треба да падне права киша и спере сав шљам са улица". Лично сам бар двадесет пута чуо реченицу "треба опет да се зарати, да се прочисти мало муљ". Де Ниро је снажно потпомогнут фантастичном Џоди Фостер, која у то време није имала ни пуних 13 година, затим Албертом Бруксом, Питером Бојлом, Сибил Шепард, а поготово Харвијем Кајтелом, који готово "краде шоу" у своје две секвенце у улози љигавог макроа. Фантастични отужно-меланхолични скор Бернарда Хермана потцртава безнађе у коме се главни лик (зашто не рећи и цело друштво) налази. Иако је ово без икакве сумње најбољи филм поменуте године, са дистанце од 40 година ме не чуди што није награђен, будући да је отворени прст у око свему што Америка лаже да јесте. Заправо, толико је антиамерички да се чудим како је снимање уопште дозвољено. Њујорк је, уместо као престоница гламура и раскоши са те стране Атлантика, приказан као стециште криминала и разврата. Верујем да је у овом случају то било више истине него што су главешине студија и чланови Академије били спремни да поднесу. Ако постоји неко ко није, гледајте га. Неће вас изневерити, сигуран сам.

2. NETWORK - Sidney Lumet

Сатира из пера Педија Чајефског, преточена у филм који би требало да буде мешавина драме и горко-киселе комедије се у року од 40 година, упркос томе што садржи ноту која је полухумористична, претворила у један од најопоријих, а истовремено и најпророчкијих, а самим тим и најистинитијих филмова у историји. У њему је сурово најављен орвеловски свет у коме данас "нормално" живимо. Иако нема висцерално-хороричну црту као рецимо Кроненбергов "Видеодром" који сам спомињао пре неколико текстова, суштина је подједнако застрашујућа. Контрола коју медији имају над животима људи је била језива и тада, а замислите садашње могућности, са процватом и експанзијом интернета и осталих средстава информисања. Главешине великих корпорација, медијски могули и магнати, деценијама, (па и вековима, само без телевизије) креирају истине које одговарају њиховим циљевима, животи обичних људи су одавно фарса прилагођена њиховим потребама. Рекао бих да је овај филм први који неувијено проговара о свему томе, и чини то уз прасак, на крилима изузетне глумачке поставе, предвођене Питером Финчом, у улози Хауарда Била, водитеља-ветерана који се, суочен са отказом због лошег рејтинга, одлучује на радикалан корак. Финч адекватно преглумљава у улози човека који, немајући шта да изгуби, уживо разоткрива механизме корпоративне медијске мафије и сервира гледаоцима у лице дотад нечувену, голу истину. У једном од најтежих избора за најбољег глумца у историји, Финчу је у односу на помињаног Роберта Де Нира, иронично, вероватно помогла чињеница да је пре доделе умро од срчаног удара, поставши тако први постхумно награђени глумац. Ни остатак поставе не заостаје, пре свих сјајна Феј Данавеј, као бескрупулозна и хладна продуценткиња Дајана Кристенсен, која савршено отеловљује безосећајну каријеристкињу опседнуту послом, која је, као таква, савршени пион поменутих магната. Она нема превише времена на екрану, али показује зашто је била најтраженија роба у Холивуду седамдесетих. Наравно, ту су и остали супертешкаши, попут Вилијема Холдена, Роберта Дувала и Неда Битија, који, свако на свој начин, доприноси квалитету овог филма, чинећи га оним што он јесте - малим ремек-делом. Али, баш због шкакљивости теме и начина њене обраде, није ни чудо што је италијански пастув превагнуо у борби за главну награду. Филм је познат и по томе што садржи најкраћи оскаровски перформанс једне глумице - Беатрис Стрејт је најбоља споредна глумица те године, са само 8 минута у филму (једна сцена).

3. CARRIE - Brian De Palma 

Првокласна хорорчина. Већ сам рекао зашто овде .

4. ALL THE PRESIDENT'S MEN - Alan J. Pakula

Један од највећих политичких трилера свих времена раскринкава већ поменуту, озлоглашену Вотергејт аферу, која је на крају коштала Ричарда Никсона новог председничког мандата. Филм је заснован на књизи двојице новинара који су неуморним истраживањем и упорним чачкањем мечке успели да у потпуности разбуцају параван лажи и обмана којима се служила Никсонова администрација. Сценарио Вилијема Голдмана и двојице новинара се ни најмање не одликује помпезношћу, нема великих цитата о демократији, обимних монолога, ни фенси трикова. Само гола борба двојице људи за истину - испитивања, телефонски разговори, истраживања, лажи и истине. Филм траје два сата и вози од првог тренутка, нећете ни осетити да је толико прошло. Са правом је инспирација многим другим насловима (писао сам већ о томе у чланку о филму "Спотлајт"), а и данас се редовно приказује студентима журналистике. Сјајни глумци су феноменално одрадили свој део посла, велике звезде тога времена, Хофман и Редфорд, су сјајни, природни, ненаметљиви, а опет импозантни у својим тумачењима. Наравно, провели су месеце у просторијама листа, припремајући се и посматрајући. Помажу им све сами холивудски тешкаши, од Џека Вордена и Џејсона Робардса (Оскар), преко Мартина Балзама и Џејн Александер, па до Неда Битија и величанственог Хала Холбрука у улози Вудвордовог инсајдера под шифрованим именом "Дубоко грло" (Марк Фелт, некада други човек ФБИ-ја, 2005. године у 91. години први пут јавно признао да је то био он). Већ сам као главни квалитет филма истакао његову непретенциозност и природност осликавања тока догађаја, који се само нижу један за другим кроз незаборавне сет писове. О томе сведочи и чињеница да је Френк Вилс, чувар који је приметио и пријавио провалу, глуми сам себе. И гледалац, како време пролази, бива све више увучен, што се више клупко распетљава, то постаје занимљивије, а уверљива глумачка остварења су умногоме помогла у томе. Филм је најпре био понуђен Џону Шлезингеру, међутим он је одбио, рекавши да је у питању прича коју би требало да исприча Американац. Пакула, већ искусан као трилерџија (Klute и The Parallax View) је прихватио и одрадио одличан посао. Кад већ помињем Шлезингера, ваља рећи да је он заслужан за следећи филм на овој листи - филм који је феноменалан, а што се тиче награда, неоправдано потцењен.

5. MARATHON MAN - John Schlesinger

Овај врхунски трилер није номинован за најбољи филм године, а и те како је требало. Сјајну причу о постдипломцу-маратонцу који против своје воље бива умешан у заверу око кријумчарења нацистичких дијаманата је такође написао Вилијем Голдман, по сопственој књизи (додуше, крај је благо измењен, што он никако није одобравао) и главну улогу такође тумачи Дастин Хофман, који је радио "Поноћног каубоја" са Шлезингером. Редитељ је хтео Ала Паћина, на кога су продуценти ставили вето, као и Џули Кристи, која је одбила улогу, тако да је од замишљене поставе добио "само" Лоренса Оливијеа, вероватно највећег позоришног и једног од највећих филмских глумаца свих времена, који је узвратио номинацијом за Оскара. Његов "бели анђео смрти", Кристијан Зел је очигледно инспирисан Јозефом Менгелеом, а Оливије је заиста ванредно језив и зао у својој улози. Гарантујем да вам ниједан одлазак код зубара неће бити исти после гледања овог филма, а речи "Is it safe" ће вам се урезати дубоко у мозак. Колико је Оливије био велики говори чињеница да је улогу прихватио делимично да би оставио велики новац жени и деци, мислећи да ће умрети од рака који га је мучио кроз цело снимање. Заправо, с обзиром да се лечио током снимања, била је потребна велика доза лекова против болова да би уопште могао да ради, и, с обзиром да је то утицало на његово памћење, понекад није могао да се сети више од две реченице. Као тестамент његове величине остаје улога којом су биле одушевљене и публика и критика, и место на свим листама највећих негативаца икада, уз потпун опоравак и уживање у успеху филма и улогама које су уследиле (умро тек 13 година касније). Дастин Хофман је такође фантастичан, ако занемаримо чињеницу да са 38 година глуми постдипломца, улогу је сјајно спремио, значајно смршао, стално трчао, и одиграо за чисту десетку. Рој Шајдер је такође њушка коју увек волим да видим, сјајни глумац  бриљира у улози старијег брата који има тајне које није поделио са млађим и које ће га увући у невољу. Мартом Келер нисам баш одушевљен, али то је заиста минорна замерка у односу на свеукупан квалитет филма. Ово је био први трилер који је снимио Џон Шлезингер, а последњи финансијски успешан његов филм. И био је успешан са пуним правом, али бих рекао да данас не заузима место које заслужује, односно да није довољно цењен, а то што је Оливијеова номинација једина коју је филм зарадио не бих ни да коментаришем. Заиста срамота.

6. THE OMEN - Richard Donner 

Првокласна хорорчина. Већ сам рекао зашто овде .

7. LE LOCATAIRE (THE TENANT) - Roman Polanski 

Винтиџ Полански у једном од својих најбољих издања. Детаљније о филму овде .

8. 1900 (NOVECENTO) - Bernardo Bertolucci

Епски филм (у сваком могућем смислу те речи) Бернарда Бертолучија приказује генезу и метастазу фашизма у Италији кроз животе ликова у првој половини двадесетог века. Хируршки прецизно су сециране појаве које су довеле до успостављања идеологије, потом страховладе и зверстава диктатора, те коначног отпора угњетеног становништва исказаног подршком комунистима. Бернардо Бертолучи је најпре планирао да све прикаже као мини ТВ серију у шест делова, али је током процеса снимања закључио да је ова прича ипак за велико платно. Постоји неколико верзија филма које су се могле наћи на европском тржишту, и све су брутално искасапљене. Интегрална верзија филма (5 сати и 17 минута) је после премијере први пут приказана више од тридесет година после, 2007. године, и то на ФЕСТ-у, у Београду. За разлику од свих осталих верзија, она између осталог садржи убиства животиња, сцене експлицитног секса, као и још доста избачених драматичних сцена. Изузетна глумачка постава је пуна великих имена - Роберт Де Ниро, кога је Бертолучи изабрао видевши "Кума 2", Берт Ланкастер, као његова старија варијанта, те велики Стерлинг Хејден и Доналд Сатерленд у улози Атиле Меланкинија, једног од најбруталнијих и најстрашнијих ликова у историји филма, кога после тог филма никад нисам могао да гледам истим очима (а и он сам је био толико згрожен и узнемирен, да је изјавио да је само једном после премијере видео филм, и то годинама касније). Жерар Депардје и Доминик Санда долазе из Француске, а да се ствар употпуни, ту су и велика домаћа имена Ромоло и Алида Вали (немају везе једно са другим, он је био педер), те Стефанија Сандрели и Франческа Бертини. Одлично су приказане и класне разлике које неизбежно доводе до нежељених последица у таквим околностима, а и екипа иза камере је пуна прекаљених професионалаца, те не чуди што је све испало како јесте. Виторио Стораро, мајстор фотографије и камере, одрађује сјајан посао, Ђането Де Роси бриљантно одрађује маску и шминку, а све је зачињено изузетним деоницама маестра Енија Мориконеа, што, наравно, филму даје посебну глазуру. Ако сте у могућности, погледајте неокрњену верзију, макар и из неколико делова, верујте да се исплати. Можда се некоме не свиђа порука да је двадесети век врхунац злочина, што каже Јанко Савски у "Сабирном центру", али тако је како је.

9. ASSAULT ON PRECINCT 13 - John Carpenter 

Свако ко познаје рад Џона Карпентера, зна да он није искључиво хорорџија, и озбиљну причу у Холивуду је започео овим жестоким акционим филмом. Остварење у коме се банда окрутних мотоциклиста крвљу заклиње на освету над пандурима који су из заседе убили неке од њихових чланова, и неће стати док сви унутар станице која је пред пресељењем не буду мртви, својеврстан је омаж вестернима, пре свега класику "Рио Браво" Хауарда Хокса, и сјајно користи својих сат и по. Полицајци, остали радници, као и робијаши који се шаљу на премештај, па су ту случајно застали, заједно са онима који их воде, морају да искористе све расположиве ресурсе да се одбране и одбију нападе, а ресурса нема много. Одличан сценарио добро профилише главне ликове, без обзира на кратко трајање филма, а један од главних квалитета по мени је и саундтрек, који је Карпентер искомпоновао за три дана, инспирисан песмом "Immigrant Song" Лед Цепелина, као и скором Лалоа Шифрина за "Прљавог Харија". Заправо, тај саундтрек, као и читав филм су криви за будућу плодну сарадњу Карпентера и глумца Доналда Плезенса (Ноћ вештица и Бекство из Њујорка), јер су га његове ћерке обожавале. Банда мотоциклиста је, по сопственом признању редитеља, потпуно дехуманизована, инспирисана зомбијима из филмова Џорџа Ромера. Глумци нису велика имена, али су добро одрадили посао - Остин Стоукер, пореклом са Тринидада, Дарвин Џостон, као робијаш кога, упркос његовим претходним делима, заволите у току филма, базирао је своју улогу на Чарлсу Бронсону у улози Хармонике. Неке од реплика садрже цитате Џејсона Робардса из истог филма. Лори Зимер и Тони Бартон (недавно преминули Кридов тренер у поменутом "Рокију") су такође на нивоу. Џон Карпентер је рекао да се током 20 дана снимања овог филма највише забавио као редитељ. Филм је такође и сјајно усликан, без обзира на мали буџет, фантастично изгледа. И држи пажњу од првог кадра, с тим што се ствари заиста закувавају од - и данас контроверзне - сцене са сладоледом. Препознаћете је када је видите. Најтоплија препорука да што пре одгледате ово.

10. THE OUTLAW JOSEY WALES - Clint Eastwood

Сам Клинт Иствуд каже да му је ово омиљени филм који је режирао, а то већ доста говори. Кад је изашао, добио је помешане критике, али је временом зарадио репутацију коју има данас, а она је одлична. Томе је допринео и велики Орсон Велс који је, гостујући у једној телевизијској емисији неколико година касније, рекао: "Кад сам четврти пут погледао тај филм, схватио сам да припада највећим вестернима. Знате, онима које су режирали Форд, Хокс и екипа". Како то обично бива, доста људи је захваљујући тој изјави великана променило мишљење. Интересантно је да се и заједница Индијанаца јако похвално изражавала о њему кроз године због неуобичајеног третмана Индијанаца у односу на остале вестерн филмове. Још једна занимљивост је да је у свим својим вестернима, Клинт Иствуд свеукупно убио само једног Индијанца, и то у овом филму. А он заиста јесте добар. Иако прича сама по себи не нуди ништа нарочито оригинално - фармер се, након што му милиција Уније убије породицу, из освете укључује у грађански рат на страни Конфедерације, и временом постаје одметник, тражен од неколико различитих групација - начин на који је све исприповедано и усликано, дефинитивно завређује вашу пажњу. Велс је човек кога је у пакао увукла туђа нехуманост, али га је донекле искупила туђа хуманост. Иствуд ради одличан посао, пре свега режисерски, јер је практично неприметан, све тече савршено опуштено. Плус, ту су и сигурно две најлуђе сцене са коњима у историји вестерна, а то је веома озбиљна изјава. Што се глуме тиче, он никад није био Лоренс Оливије, нити Џон Гилгуд, али то и не покушава да буде. И ту је одрадио како треба. Имао је велику помоћ од Поглавице Дена Џорџа, који глуми маторог Чирокија балансирајући достојанство и хумор.те Сондре Лок, са којом је глумио у још пет филмова, а притом је и излазио са њом. Сјајна карактеризација доприноси уверљивости свега испричаног, зацељивање рана не иде лако, али све је у човеку. Џози Велс успева да пронађе себе, али да ли ће га наћи остали који га траже, а има их доста, то морате сами да откријете. Ако мене питате за вестерне Клинта Иствуда, увек ћу највише волети "Добар, лош, зао", Куросавине римејкове и филм "High Plains Drifter". Али, и овај ми је у првих пет. А то значи да га, бар по мом мишљењу, треба видети.

The Bad News Bears - Симпатично забавна комедија у којој пропалица и алкос Волтер Матау покушава да раскрави дечији бејзбол тим који чине лузери. Матау ради што најбоље зна, глуми шармантног брбљивца који не ради по ПС-у, и одличан је. Навикли смо на то у филмовима са Џеком Лемоном, а и политички некоректан хумор је сјајан. Тридесетак година касније, урађен солидан римејк са Били Боб Торнтоном, ипак овај је дефинитивно бољи. Може да прође.

Bound for Glory - Пети номиновани филм те године нисам гледао, пре свега зато што ме биографије кантри певача врло слабо занимају, али можда му дам шансу због увек занимљивог Дејвида Карадина и осталих филмова Хола Ешбија које готивим, The Last Detail и Being There.

Bugsy Malone - Деби Алана Паркера је несвакидашњи спој музичко-гангстерског филма у коме играју само деца глумци, између осталог и већ спомињана Џоди Фостер. Није никакво ремек-дело, али није ни за апсолутно заобилажење. Зависи од момента, како вам легне.

Burnt Offerings - Хорор са Карен Блек, Оливером Ридом и матором Бет Дејвис? Give it to me, baby! Критике су баш помешане, звучи као ствар вредна испитивања. Што је најгоре, мислим да овај филм имам већ годинама, али никако да се наканим да га започнем. Е, па, време је.

The Cassandra Crossing - Невероватно помпезна глумачка екипа овог трилера и филма катастрофе у једном, ипак није испунила очекивања. Има добрих елемената, попут фотографије и музике, али цела та ствар ми је некако пасе. Иако су критичари скоро једногласно извиждали филм, он ипак није толико лош. Може да се погледа, али једном је довољно. Ипак, од толиких звезда, човек са правом више очекује. И са правом може да се нервира кад то не добије.

Deadly Hero - Мали и непознат, али врло солидан и врло потцењен филм. Није уметност, али је бољи од своје репутације. Дон Мареј је пандур лак на обарачу који је спасио музичарку од нападача, кога је затим убио ненаоружаног. Помоћу лажи, он постаје херој, али кад дама у невољи одлучи да исприча истину, наћи ће се у још већој невољи. Џејмс Ерл Џонс је одличан у малој али доброј улози насилника Ребита, а ту су и дебитант Трит Вилијамс, као и једва приметни Дени Де Вито. Мени је био релативно ОК, надам се да ће бити и вама.

The Eagle Has Landed - Врло добра америчко-британска ратна копродукција је један од ретких филмова који ставља Немце у први план, овог пута њихову намеру да уклоне Винстона Черчила. Мајкл Кејн бриљира као предводник групе, фантастични су и Доналд Сатерленд, Роберт Дувал и Доналд Плезенс, а и колегинице Џени Агутер и Џин Марш дају значајан допринос. Добра ствар, вероватно у десет-петнаест најбољих ратних филмова. Препорука.

The Enforcer - Наставак "Прљавог Харија". Оригинал је неупоредив са било којим од њих.

Ansikte mot ansikte -  "Лицем у лице" је психолошка драма Ингмара Бергмана са његовим ветеранима Лив Улман и Ерландом Јозефсоном. Људи упућени у његов рад знају шта да очекују овде. Њима топла препорука, остали нека заобиђу, може бити претешко за њих.

Family Plot - Последњи Хичкоков филм. Срам ме било што као велики обожавалац ово још нисам одгледао, и још више ме срам било што и не журим нешто превише. Али, једноставно, толико је тешко надмашити већ виђено од мајстора да не знам шта још може да понуди. Но, свакако ћу га убрзо испоштовати, заједно са још неким насловима који су ми промакли.

La Victoire en chantant - Добитник Оскара за најбољи страни филм. Погледаћу.

Herz aus Glas - Доста добар филм Вернера Херцога, овде је био у топ форми. Ипак, ако хоћете да видите како он ствара уметност, гледајте "Агире, гнев Божији". Ту нема грешке.

Ai no korida - "У царству чула" Нагисе Ошиме је веома контроверзни јапанско-француски филм о бизарној вези између бивше проститутке, сада собарице у хотелу, и његовог власника. Све је третирано са осетљивошћу и емоцијама, како то само јапанци могу, тако да ако вас привлачи ова врста филмова (или, на пример "Последњи танго у Паризу"), погледајте га, али будите спремни на веома експлицитне сцене, чак и за данашње стандарде. Има својих квалитета.

The Killer Inside Me - Сјајну премису и локацију, као и перфектан кастинг овог филма, упропастио је сценарио који је потпуно искасапио књигу по којој је рађен. Резултат није најгори икад, али није ни вредан помена у више од три реда на овом блогу. Велика штета.

The Killing of a Chinese Bookie - Волим Касаветеса као глумца, али га не волим као редитеља. Ипак, ово није лоше. Бен Газара је одличан. Свеукупно, може да прође.
King Kong - Најгори икада. Сјајна глумица попут Џесике Ланг сигурно и данас једе сопствену задњицу што се појавила у овој грозоти. Ако се не варам, ту је и Џеф Бриџис. Још горе. Оригинал са Феј Реј је ремек-дело светске кинематографије за овај абортус.
The Last Tycoon - Последњи филм Елије Казана. Није на нивоу његових ремек-дела из педесетих и шездесетих, али може да прође, махом због звездане поставе. А можете и да га прескочите.
The Little Girl Who Lives Down the Lane - Већ више пута у овом чланку помињана Џоди Фостер је заиста оставила свој траг у Холивуду ове године, и ушла на сцену на велика врата. Иако су нека од решења која овај трилер нуди помало предвидљива и помало неуверљива, он ипак није незанимљив и и те како може да се погледа. Увек је интересантно видети колико Мартин Шин може да буде љигав, то су ми његове најзанимљивије улоге, уз Виларда из "Апокалипсе сада".
Logan's Run - Ово још нисам одгледао. Грех на моју душу, свакако, будући да има егзистенцијалну премису, која ми је увек интересантна. Дистопија 23. века звучи обећавајуће. Видећемо.
The Man Who Fell to Earth - Није лоше. Обожаваоци легенде Дејвида Боувија свакако треба да овере ово. Није то не знам ни ја шта, али је дубок и медитативан филм, који тера на размишљање, а то је ваљда сасвим довољно.
 A Matter of Time - Значајан историјски као последњи филм Винсента Минелија, а први Изабеле Роселини. Увек је лепо видети Лајзу Минели и Ингрид Бергман, али филм може слободно и опуштено да се прескочи. Америчко-италијанска фантазија-мјузикл није баш вредна пажње.
The Missouri Breaks - Није лош вестерн, али је јако далеко од врхунског. Ипак, лепо је видети Џека Николсона и Марлона Бранда у истом филму.
Murder by Death - Пародија на детективске романе и филмове. Добри глумци, али ништа што ћете веома дуго памтити.
Obsession - Брајан Де Палма у залету. Није то лоше, и поред свих мањкавости, а и неке глумце (попут Џона Литгоуа) увек волим да видим. Ипак, "Кери" му је знатно бољи филм те године.
The Pink Panther Strikes Again - Већ се зна шта се може очекивати у филмовима о инспектору Клузоу. Ни мање ни више. Добра забава.
The Shootist - Последњи филм Џона Вејна. Ту су и Џими Стјуарт и Лорин Бекол. Ни ту, ни тамо.
Silent Movie - Солидни Мел Брукс. Није на нивоу "Ужарених седала", нити "Младог Франкенштајна" или "Смешне стране историје", али је сасвим ОК.
Sybil - Већ помињах овај наслов у тексту о вишеструким личностима. Оверите.
Bruti, sporchi e cattivi - Филм Етореа Сколе "Ружни, прљави, зли" на најбољи начин оживљава дух италијанског соц-реализма који су некад славно проносили Фелини и Де Сика. Ако је то ваша шоља чаја, ето прилике да уживате.
Quien puede matar a un nino - Одлична премиса, реализација ту и тамо, али крајњи резултат свакако није лош. Очигледно инспирација за "Децу кукуруза" Стивена Кинга.

БОНУС: Пет најбољих југословенских филмова из 1976. године:

1. ИЗБАВИТЕЉ - режија Крсто Папић
2. ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ - режија Горан Паскаљевић
3. ЧЕТИРИ ДАНА ДО СМРТИ - режија Мирослав Јокић
4. ДЕВОЈАЧКИ МОСТ - режија Миомир Стаменковић
5. ВОЈНИКОВА ЉУБАВ - Светислав Павловић

(Напомена: Нисам рачунао "Повратак отписаних" и "Салаш у Малом Риту", јер су познатији у форми ТВ серија).