четвртак, 15. септембар 2016.

Југословенске серије (2) - Врућ ветар (1980)

Сценарио: Синиша и Љиљана Павић
Режија: Александар Ђорђевић
Број епизода: 10
У главним улогама: Љубиша Самарџић, Миодраг Петровић Чкаља, Бора Тодоровић, Радмила Савићевић, Весна Чипчић, Жика Миленковић, Љубица Ковић, Драгомир Бојанић Гидра

Неки ће рећи да сам се претплатио да у овом циклусу текстова пишем о серијама са Љубишом Самарџићем, али само се тако наместило. Други ће, пак, рећи "било је 586 реприза ове серије и сад ћеш ти да нам отвараш очи да је добра и да је треба гледати". Слажем се, али кад је нешто оволико добро, сматрам да није згорег подсећати се тога у свакој прилици, нарочито у данашњем времену кад нико није у стању да напише, одглуми и режира ишта квалитетно (мада има неких спорадичних покушаја). "Врућ ветар" је једна од оних култних ствари, која се, рекао бих, урезала у културолошко биће нашег народа, до те мере да се може рећи да је постала прилично битан део свачијег живота. Многобројне реплике су данас неизоставни део свачијег дискурса, а сцене се изнова и изнова радо препричавају. Глумачки крем који се у серији окупио је дао све од себе да ова серија постане оно што јесте - један од најуспешнијих пројеката телевизије Београд, а узевши у обзир колики је гигант она у своје време била, то довољно говори. Прва епизода је емитована на Бадњи дан 1980. године, а потом и наредних 9 недеља.

Боривоје Шурдиловић, момак из Власотинца, напушта родитељски дом, и тражи срећу у Београду где се привремено смешта код ујака пензионисаног зидара и његове мајке. Десет година касније, још увек није нашао прави посао, праву жену, али ни прави пут у животу, пре свега зато што је у суштини, иако без сумње добродушан, лењи хипохондар. Из епизоде у епизоду пратимо његову потрагу за животним смерницама, у којој му помаже пријатељ из детињства и ситни преварант, Боб Михајловић, који ни сам није тако успешан у послу и животу како се прича по родном крају. Шурда ће прећи дуг и трновит пут пре него што постигне какву-такву стабилност и пронађе се у улогама које му је наменио живот.

Брачни пар Павић је сарадњу на серијама почео култним "Дипломцима" о којима ће у овој серији текстова такође бити речи, али мислим да нигде Љиљанин утицај није тако видљив као у овој серији, с обзиром да је рођена у Власотинцу, те је могла да буде нека врста супервизора за надалеко чувене доскочице и поштапалице из јужних крајева које нигде као овде нису тако природно и неусиљено инкорпориране у саму срж серије и чине њен витални део. Сваки следећи пут је то било знатно мање успешно (нпр. у инфериорном "Породичном благу", такав хумор је звучао добро када се њиме служе врсни глумци попут Николе Симића или Бранимира Брстине, у супротном и не баш). Али, ово је серија у којој је све текло тако ненаметљиво, да вам остаје само да се смејете - серија се не врти око тога, није то главна ствар у причи, баш зато када усред неке озбиљне ситуације искочи реплика која се памти, то остаје урезано у умове гледалаца. Серија је одлична баш из разлога што је пронађен савршен баланс између комичних и озбиљних момената, даје пресек ситуације у друштву, тачније неких проблема који су и данас актуелни (породични, стамбени, пословни), док се истовремено гледалац криви од смеха посматрајући глумачке бравуре свих укључених. Шампион јужњачког хумора у серији је, дакако, Жика Миленковић, рођени Нишлија и првак нишког народног позоришта пре одласка у Београд, који је развалио улогу Сотира Соће Шурдиловића, типичног увек незадовољног оца, који све више и више губи поверење и разочарава се у сина ленштину, и све је мање толерантан на његове захтеве за новцем. Сцена у којој узбуђен долази у Београд да обавести сина да му је нашао жену која "изгледа ко кућа на спрат, а доле гаража, а позади башча са хидрофор", па на крају узме погрешне пилуле, припада антологији нашег серијског програма. Заиста бриљантна креација, уз незаобилазни помен тврдичлука, карактеристичног за те крајеве (сцена "непрскане јабуке" или "да изедеш торту, а не да донесеш"). Најинтересантније од свега је што Соћа као пример за успех и све оно што његов син треба да буде узима "сина на Мику казанџију", односно Боба, кога маестрално тумачи легендарни Бора Тодоровић. Шурда, наравно, зна да је тај његов пословни успех у иностранству (а и у Србији) фарса, јер је у питању шармантно-харизматични хохштаплер и дангуба, вечити студент, који живи на рачун богатих љубавница, или краде по самопослугама. Ваљда не треба ни да напомињем колико је овде Бора био "на свом терену", ово практично није морао ни да глуми, јер је таквим улогама и стекао славу.

Бравурозно тумачење Боба, током којег са лакоћом испаљује интелигентне реплике, маниром углађеног господина, константно одржавајући фасаду галантности, је заиста нешто што је лепота гледати. Он заиста жели да помогне свом пријатељу, и није много забринут што његове методе доводе његово окружење (а најчешће Шурдину фамилију) до лудила. Погледајте само сцену са слике у којој објашњава шта је све потребно урадити да би се обманула стамбена комисија, те његову минијатуру у кожи болесног рођака кад они потом дођу. Затим, врцава размена са Афронзином о материнској љубави и отказном року, после које очекивано завршава на улици, и можда једна од најпознатијих сцена целе серије, а мени једна од омиљених, када Фирги објашњава зашто не треба радити, те да он само што се није претворио у коња (и не мање важна Чкаљина реакција у којој се за тренутак сложи са тим, да би му затим допрло до мозга шта је овај рекао, па му запретио рендетом) - то је заиста за анале телевизијског програма и препричаваће се генерацијама. Једна од занимљивости је да је Тодоровић један од ретких који ово снимање не памти по лепом, а изјавио је да та серија није имала никакав значај за његову каријеру, док се снимања ни не сећа. Чудно, с обзиром да ако питате било кога за улоге Боре Тодоровића које се памте, гарантујем да ће свако ставити Боба у три најбоље. Чкаља је, наравно, такође на висини задатка и испоручује свој трејдмарк deadpan хумор са непогрешивим тајмингом, било да је у питању спрдање око стана, жалопојке у вези сестрића или "емулжн фор оил скин слоумоушн", с тим што бих рекао да је овде додао још један (истина не много дебели) слој свом карактеру и мало одступио од уобичајено стриктне комике, јер је дефинитивно било и ситуација кад је требало бити озбиљан. Пензионисани зидар и заклети нежења Фирга нам дарује оно по чему Чкаљу највише памтимо, а то је одређивање правог тренутка за реплику на ивици перфекције, што је наравно пропраћено адекватним изразима лица. Његов ироничан осмех у поменутој сцени са Бобом и полуглума а полузбиља у којој се унамћорисао пред стамбеном комисијом, говоре више од хиљаду речи, једноставно не може се остати имун на целу ствар. То су моја три омиљена лика у серији, а рекао бих и три најбоље одглумљена карактера, али без самог Љубише Самарџића, који је у лику Шурде сам изнео пола терета на својим леђима, ништа не би испало баш тако.

Самарџић је можда био већ мало и престар да са 43 године игра неких десетак година млађег типа, али је својим умећем све то одлично извукао, и сада је тешко замислити било кога другог у тој улози. Сјајно он дочарава тог добродушног лењог хипохондра који од живота очекује много, а не упиње се баш превише да то и постигне. Малтене ниједан посао му није довољно добар, са скоро сваким шефом долази у сукоб, суди се са свима редом, а и стандарди што се тиче жена су му прилично високи. Сваки посао, од берберина преко таксисте и гастарбајтера, до предузећа "Цреп и цигла" носи своје бреме и своје проблеме, идеје које намећу други попут шишања паса и прошивања јоргана су неприхватљиве, а ујак, баба и отац губе стрпљење. Феноменално допуњавање са осталим ликовима које сам поменуо, као и са Весном Чипчић у улози "Мишке", док је још била млада и мршава, Радом Савићевић у лику бабе, те епизодним карактерима који су, сваки на свој начин, дали посебан печат серији, попут Једноруког Крстивоја (непоновљиви Гидра као вечито пијани шофер, још једна од улога у серији коју није било потребе глумити) или зета (Младен Недељковић, још један рођени Нишлија), па све до магистра Чоловића (Тома Јовановић), чине овај пројекат непоновљивим. У исто време је фантастично како је једна серија уз помоћ квалитетне реализације и фантастичне посвећености свих укључених успела да одржи свежину после 36 година, и да и данас делује актуелно и свеже - али и поражавајуће да за све то време није снимљено ништа што би имало пришло овоме по квалитету, интелигенцији, хумору и чему год хоћете (ако изузмемо "Приче из радионице", које су млађе само годину дана и о којима ће такође бити речи). Свих десет епизода иду глатко, без празног хода, и од првог кадра вас увлаче у целу причу, а све је написано тако да вам је до тих ликова заиста стало. Наравно, постоје минорне замерке, попут беспотребног увођења Фиргине веренице (Мира Бањац) у причу право ниоткуда, само да би могла да се испали "ко булдожер страћару" фора, или чињенице да одређени глумци играју по две улоге (Иван Бекјарев је и голман и конобар, на пример), али то је све периферно у односу на свеукупну вредност свега приказаног. Серија је позната и по упечатљивој музици коју је компоновао Војкан Борисављевић, његове песме "Брод" и "Адио", које су постале део кафанског фолклора (нарочито ова друга) извео Сер Проливер, а не треба заборавити ни грчку нумеру "Ta Deilina", уз коју је Шурда често падао у севдах, а и ми са њим.

 Да не буде да смо само ми одлепили за овом сјајном серијом, треба рећи да је такође приказивана и у Чехословачкој, Румунији, Бугарској, Аустрији и Мађарској, и свуда је доживела велику популарност, а нарочито код наших северних комшија где је својевремено проглашена за најбољу серију свих времена, а захваљујући честим репризама, и данас води у готово свим анкетама. Љубиша Самарџић је средином осамдесетих проглашен за најбољег глумца где га је на Неп стадиону дочекало преко сто хиљада људи. Многи су питали зашто није снимљено више од десет епизода, али је екипа на челу са старим ТВ лисцем Александром Ђорђевићем више пута рекла да је свесна успеха који је серија постигла, али да нема намеру да разводњава радњу и квантитет подређује квалитету, што је потпуно исправно размишљање. Због свега наведеног, данашње лимунадице и квази-ситкоми од по сто епизода, са смислом за хумор не баш интелигентног основца, не могу ни да помисле да приђу овом ванвременском телевизијском класику. Реплике из ове серије ће препричавати још много будућих генерација.

ОЦЕНА: 5


среда, 07. септембар 2016.

The Neon Demon (2016)

Сценарио: Николас Виндинг Рефн, Мери Лоз, Поли Стенам
Режија: Николас Виндинг Рефн
У главним улогама: Ел Фенинг, Карл Глусман, Џена Мелоун, Бела Хифкоут, Еби Ли, Дезмонд Харингтон, Кијану Ривс, Алесандро Нивола, Кристина Хендрикс

Рекох у једном од претходних текстова да очекујем доста од новог Рефновог филма, а ако се добро сећам, обећах и посебну рецензију везану за исти. С обзиром да је у претходних недељу дана, колико бејах без интернета, постао доступан, прво што сам урадио кад сам поново добио приступ мрежи, то је да га скинем и оверим. Без обзира на не нарочито оригиналну тему, очекивао сам доста, јер ме је човек убедио целом трилогијом "Дилера", "Бронсоном" и "Буђењем Валхале" да зна шта ради. Истини за вољу, нисам гледао претходна два са Гусаном, али ово је деловало довољно занимљиво да се испрати. Морам да признам да сам релативно задовољан.

Неонски демон
Џеси, млада манекенка, долази у Лос Анђелес да појури профи каријеру, и одмах показује велики потенцијал. "Славни фотограф секси магазина" и остали познати људи из тог света желе да раде с њом, хвалећи њену природну лепоту и она успешно привлачи индустрију. Међутим, окружена је групом опседнутих жена које не презају ни од чега да би дошле до квалитета које она има. Буквално.

Прво што се мора поменути у вези са овим филмом јесте изражена употреба јаких боја. Рефн нам је спремио праву визуелну посластицу и мора се рећи да филм изгледа заиста прелепо и да је дивно усликан, што је фасцинантно достигнуће имајући у виду да је редитељ далтониста који разазнаје само контрасте. Прича је његова, а он је и главни сценариста, уз помоћ две жене, плус је ангажовао и Ел Фенинг при доради, да би одређени разговори између женских ликова деловали што аутентичније и уверљивије. Ово је иначе први његов филм у коме је главни лик жена, али такође и најдуже његово остварење досад, које траје скоро пуна два сата. Има ту занимљивих момената, иако "сјај и беда фабрике снова" никако није оригинална тема to begin with, одређене ситуације су решене на веома занимљив начин. Глума је углавном на нивоу, почевши од Ел Фенинг, која не само да је изашла из сенке старије сестре Дакоте, неприкосновене у млађем добу, него прети и да је убрзо надмаши, преко уверљивог трија предаторки, из ког се издваја Џена Мелоун у улози шминкерке Руби (а то не мислим само због фамозне сцене при шминкању једне прилично пасивне госпођице), па све до перверзног власника мотела кога на изненађујуће уверљив начин игра пословично дрвени Кијану Ривс. Убедљиво најбоља ствар у филму јесте Рефнова мајсторски укомпонована композиција већ поменутих прелепих слика и сјајног саундтрека Клифа Мартинеза у коме преовлађује електро рок и поп. Веома је јасан утицај Дејвида Линча и његовог "Булевара звезда" (Mulholland Drive, 2001), баш као што је на Линчов филм јасан утицај Бергманове "Персоне". "Неонски демон",  као и Линчов модерни класик, обилује сноликим/кошмарним секвенцама, у којима се више види него у самим дијалозима у филму. То је урађено на тако добар начин (наставите читање Бајагиним гласом) да та комбинација слика и музике, у корелацији са дешавањима у филму, до костију огољава тај свет гламура и фабрику снова, као одвратно место, где људи газе како преко живих тако и преко мртвих да би дошли до успеха који желе да постигну - где је све подређено физичкој лепоти, где спољни изглед гута све остало, где није страшно ако си испразни шупљоглави сексуални објекат - где педофилија, а богами и некрофилија није изоловани инцидент и где вампири у људској кожи, гладни твоје крви, чекају и најмању грешку да ступе у акцију, и где те конкуренција зачас поједе ако се не одржаваш стално на врху или ти истекне рок трајања. Сама лепота је овде дата као зло, језиво, окрутно средство за постизање циља. У за мене посебно језивој реченици (иако је то једна од најбезазленијих ствари у филму), познати дизајнер каже Џесином пријатељу и wannabe дечку "Да није прелепа, ти је не би ни приметио".

Осим тог савршеног споја слика и музике који на савршен начин оваплоћује безличност и безосећајност средине у којој се ова (бар у почетку) наивна девојчица нашла, треба похвалити и чињеницу да се филм лагано одмотава и да углавном нема празног хода, што је за двочасовно трајање увек веома похвално, а лепо је видети и ствари које не очекујеш, чак и кад оне нису увек сврсисходне, као што се овде дешава. Једноставно, редитељ је на најбољи могући начин искористио све техничке компоненте које су му биле на располагању, и уз већ поменуту умешну употребу боја, слика и звукова, створио аудио-визуелни доживљај који је јако пријатан за чула.  

                                                                                    
Замерке се углавном односе на то што је филм дефинитивно посвећенији стилу и естетици него супстанци, као да је и сам поборник тезе да је спољни изглед важнији него оно изнутра (само ружни људи кажу обрнуто, што рече Џим Кери у "Лажов, лажов"), те су ликови некако недовољно слојевити, да се изразим једном од богатих сленг конструкција нашег народа - некако недоправљени. Све је дато у некаквим хинтовима, траговима, фрагментима, таман се понадате да ће испливати неки заокружен, пунокрван лик - и добијете ћорак. Самим тим, откровења пред сам крај филма делују доста неубедљиво, а пренаглашена симболика оличена кроз метафору и алегорију готово непотребно, нарочито кад се има у виду да је иста поента (осим ако ми није промакло нешто велико) већ суптилније исказана у бољим филмовима попут поменутог Линчовог, или Вајлдеровог "Булевара сумрака" (Sunset Blvd. 1950, кратки помен овде. ) У последњој трећини, превелико ослањање на шок моменте донекле умањује експресивност. Ниједан поступак нема последице у реалном свету, чинећи филм тако отвореним за интерпретацију да се питам вреди ли га уопште интерпретирати. Може се повући и блага паралела са Аронофскијевим "Црним лабудом", треба се сетити и Арђентове "Суспирије", а на самом почетку постоји референца на "Исијавање" која вам сигурно неће промаћи. Са друге стране, поменути композитор Клиф Мартинез филм описује као мешавину "Долине лутака" и "Тексашког масакра моторном тестером". "Неонски демон" је снимљен за око 7 милиона долара, што је веома скромно по холивудским стандардима, а други је Рефнов филм који је истовремено извиждан и бучно поздрављен на канском фестивалу, где је доживео премијеру. И критике су јако опречне.





 На крају, рекао бих да овај филм свакако вреди погледати. Чак и ако вам се не свиди, нећете моћи да порекнете да прелепо изгледа, а неће вас ни оставити равнодушним, то је сигурно. Сад, на који начин ћете реаговати, то варира од случаја до случаја, међутим, треба ценити кад се пуца на високо - не мислим ту на варијације и редизајнирање већ познатих култних прича и наслова, већ на тежњу да се направи упечатљива ствар, и да се, иако су елементи већ познати, чисто филмским језиком исприча занимљива прича. Рефн је човек који некада успе, а некада не, да направи добар филм, али је човек који има аутентични филмски израз, а има и будућност у свету филма, за разлику од већине данас, попут рецимо излапелог Дејвида Финчера, у чије сам се филмове деведесетих некада клео, а данас се већ скоро двадесет година тражи на холивудском небу. Иако ће "Неонски демон" изазвати подељена мишљења, његов редитељ има време пред собом да остави неизбрисив траг на том истом небу. Видећемо хоће ли успети.
ОЦЕНА:  3+ / 4-