Антихероји - харизма у несавршености - први део

Филмски антихероји су увек били велика инспирација свим филмским ствараоцима и сладокусцима међу гледаоцима. Склоп њихове личности их чини кудикамо меморабилнијим ликовима од других који су без сивих нијанси у свом карактеру. Пре свега, вероватно зато што су као такви, сиви, много ближи стварним људима, и са њима је лакше идентификовати се него са онима који исијавају чисто зло, а поготово са онима који су преподобни чистунци који никог нису попреко погледали, а камоли нешто друго. Наравно, постоји и још један моменат који несумњиво карактерише антихероје - они су непоправљиво харизматични, убер кул, имају вечиту ауру отпадника, вечити "I don't give a damn" став (Аркан, прим. аут.), вечито одавање утиска бедес бед боја, без обзира колико су им намере можда часне или племените. Али, да бисте боље разумели цео концепт, ваља се још мало упознати са појмом антихерој, тачније разумети шта он представља. 

То је, дакле, протагониста филма, коме недостају неке од типичних "херојских" особина, попут храбрости, снаге, јунаштва и морала, а и генерално се осећају беспомоћно у околностима над којим немају контролу. Такође, он може да поседује и неке карактеристике које обично припадају негативцима - себичност, нетрпељивост, похлепа, итд. У највећем броју случајева се неке хуманије и племенитије особине мешају са карактеристикама које сам поменуо, тако бришући границу између протагонисте и класичног антагонисте, односно зликовца. Антихероје често карактерише и крилатица "циљ оправдава средство", па тако понекад, иако су њихови мотиви можда и оправдани, они често прелазе границу, те се и исправност њихових поступака и те како доводи у питање. Често их муче духови прошлости, карактеришу их изолованост и самопрезир, што доприноси оном "кул" имиџу о ком сам већ говорио. А некад их једноставно окрутан живот натера да буду другачији него до тада. Размишљао сам о нумерацији листе, али би тај посао био заиста сизифовски, те сам се одлучио да вас укратко подсетим на све које сматрам важним. Онда можете да правите сопствену листу како вам воља. Наравно, и овако постоји опасност да се нећу сетити ни половине, али ко зна, можда одрадим наставак у блиској будућности.

Посебну групу свакако чине протагонисти ноар-филмова, који сами по себи, следећи конвенције тог жанра, нису чистунци и моралне громаде. Као што се зна, одреднице атмосфере тог жанра су отуђење, меланхолија, разочарење, песимизам, корупција, кривица, и шта све не. У наредних пар месеци планирам и текст о ноар-филмовима, па ће бити детаљнијих појашњења око свих параметара, сад је довољно напоменути да су (анти)хероји у њима обично пропалице, неконвенционални пандури грубијани, морално сумњиви приватни детективи, усамљеници, лопови, убице, или обични људи увучени у свет корупције и криминала. 

Ја их сада нећу ни по чему класификовати, биће једноставно дати по реду по ком су ми пали на памет, а надам се да ћу некога и инспирисати да погледа дата остварења.

Travis Bickle (Robert de Niro, Taxi Driver (1976))

Вероватно сама дефиниција овог појма и човек кога се увек сетим када се говори о антихеројима, Тревис Бикл, у тумачењу генијалног Боби Дија, вијетнамски ветеран изразито пољуљане психе, који самоћу и несаницу лечи ноћним таксирањем по Њујорку. Док вози, сведок је свега и свачега, те кроз његове контемплације сазнајемо његово виђење државе и друштва које није нимало похвално. У општој отуђености, он се нада да ће "пасти права киша која ће спрати шљам и ђубре са улица", но кад се то не деси, он се и лично активира на том плану, постајући човек који то више неће да трпи. Унутрашњи монолози и још неке безначајне ситнице (као што је "састанак" у порно биоскопу, или планирање атентата на политичког кандидата) упућују на помисао да га јако танка линија дели од тога да буде психопата један кроз један, али ипак налази смисао постојања и начин за искупљење у мисији избављења малолетне проститутке из канџи улице. Овај филм садржи много изузетних ствари, попут генијалне џез музичке подлоге Бернарда Хермана, која појачава ефекат изолације и самоће, фантастичне минијатуре Харвија Кајтела, и изузетне креације тринаестогодишње Џоди Фостер, али Роберт де Ниро маестрално носи филм на својим леђима. Потпомогнут сценариом Пола Шредера који нам пружа увид у све углове његовог нестабилног ума, Тревис са чувеном Вијетнамком, Чироки фризуром и још чувенијом "You talkin' to me" сценом (импровизација Роберта де Нира), постао је незаобилазни део иконографије седамдесетих, вероватно најбоље деценије у историји холивудског филма.

William D-FENS Foster (Michael Douglas, Falling Down (1993))

 Неуобичајена улога за Мајкла Дагласа је свакако једна од његових најбољих, а по личном признању, и његових омиљених. Он глуми обичног човека који је кренуо на ћеркин рођендан, али му сплет различитих околности не дозвољава да тамо стигне, а све се манифестује кроз различите неправде које он примећује у друштву и на које временом реагује све одлучније и агресивније. Открива се да и њега нагризају неке психотичне бубице, али начин Дагласовог тумачења чини да, и поред свих његових очигледних мана и те како саосећамо с њим, јер смо можда у за њега непријатељској околини заправо препознали своју. Свако од нас се нашао у таквим ситуацијама да смо хтели да постројимо оне које сматрамо одговорним за неправду у свету око себе, сваком је од нас у неком тренутку дошло да реагује као што то чини Ди-Фенс. Јасно је да за обичног човека (додуше, са неким мало уврнутим и повремено насилним карактеристикама) нема "истих аршина". Зато мора да витла различитим врстама оружја, од бејзбол палице до ракетног бацача, у интеракцији са непријатељски расположеним продавцима, наци власницима радњи, члановима уличних банди, нељубазним шефовима ресторана, намћорастим богатим старцима и другим статусним симболима Америке. Када узврати, он постаје насилник и хулиган. Зато и разумемо питање при крају филма, на које би одговор очигледно требало да буде потврдан, иако гледалац баш и не осећа тако у потпуности - "I'm the bad guy?"

Кад смо већ код Мајкла Дагласа, можда је могуће сврстати и Гордона Гека у ову категорију, али мислим да испада из конкуренције, једноставно зато што је похлепни сероња, лешинар и окрутни капиталиста без иједног искупљујућег квалитета.

Oh Dae-Su (Choi Min-Sik, Oldeuboi (2003))

Више пута помињани филм и (анти)херој, и још један отац који је кренуо ћерки на рођендан, па је отет из телефонске говорнице, држан у заточеништву 15 година без објашњења, а онда исто тако напрасно ослобођен. 15 година у заробљеништву може да уради грозне ствари вашој психи и јунак махнито креће у потрагу за одговорима, не бирајући средства. У наредних неколико дана пролази праву Голготу до коначног циља - сазнавање правог разлога отмице. Или још прецизније, разлога ослобађања. Одговори му се нимало не свиђају, а гледаоцу изврћу желудац на поставу. Испоставља се да је у питању крајње трагичан лик који у старту није имао шансе за успех, јер је оно што је сматрао успехом заправо највећи могући пораз. Он из целе ситуације не излази прочишћен, за њега не наступа катарза и олакшање, већ напротив, болно сазнање да ништа не може да избрише страшна сећања, која ће морати да носи до краја живота. А како ће то изгледати, осликано је у више пута поновљеној реченици "Смеј се и свет ће се смејати с тобом, плачи и плакаћеш сам". Суочен са неизбрисивим безнађем, без могућности исправљања грешака, може само да у очајању запита "Иако сам гори и од звери, зар немам право на живот?" Да, свакако, али какав је то живот? Истакнути корејски глумац Мин-Сик Чои феноменално глуми човека који у борби у којој нема шта да изгуби, заправо - губи све.

Jules Winfield (Samuel L. Jackson, Pulp Fiction (1994))

Утеривач дугова и хладнокрвни плаћени убица за мафију, који има кратак фитиљ и рецитује измишљене пасусе из Библије, све то време фурајући мини-афро.  Нико то не би могао боље од Семјуел Ела, дефинитивно. Али, ако је таква стока, шта ради на листи хероја, па макар они били и нетипични? Па, заслужио је место, јер је после једног (бар тако он мисли) Божјег чуда, одлучио да крене исправним путем, трудећи се да постане пастир и дајући ортодоксној пропалици 1500 долара у руке. "Bad motherfucker goin' straight" улога је савршено легла Семјуелу, а очигледно је и он сам тако мислио, јер му се са усана могла прочитати фрустрација после неосвајања Оскара. Колико је био добар говори и чињеница да се он, у мору јунака овог култног филма, данас, 20 година после настанка и инстант успеха, убедљиво највише цитира. Такође је и један од ретких коме је дата прилика да се искупи, пошто је сагледао погубност својих поступака. Џексонова генијалност нам је сервирана у кратким секвенцама у којима демонстрира глумачку силу - разговор са Бретом, сцена са Марвином и део у ресторану. Оскаровски Тарантинов сценарио јесте феноменалан, али сумњам да би било који други глумац донео овој улози оно што јој је донео Џексон, пре кога реч "motherfucker" никад није звучала тако кул.

Monco/Joe/Blondie (Clint Eastwood, The Dollars Trilogy, 1964-66))

Познат и као човек без имена, корене је добио у стваралаштву Акире Куросаве (који је, опет, извлачио инспирацију из западњачке литературе), кроз филмове Yojinbo и Tsubaki Sanjuro (1961-62), где је безименог самураја оживео велики Тоширо Мифуне. Серђо Леоне је нешто касније пренео дешавања на запад и створио култ шпагети вестерна, који су најпре исмејани, да би се касније доказала њихова монументалност, па и превласт над "вејновским" типом вестерна. Клинт Иствуд је захваљујући овој трилогији ушетао на велику сцену, са које ни данас, 60 година касније, не силази. Лик безименог револвераша, усамљеника огрнутог пончом, са скраћеном цигаром у углу усана, је дефиниција појмова "мачо" и "кул". Иако су му свакако у плејади муфљуза, убица и сецикеса, мотиви свакако најчаснији, ипак и његова част може да се доведе у питање, јер успева све да наведе да је њихов, а заправо гледа само свој рачун и своје интересе. Уз то има и поприличан број људи на савести, какви год они били. Ипак, поред свега, гледалац ниједног тренутка не престаје да навија за њега, нити преиспитује његове мотиве. Једноставно су филмови такви да нам је врло лако да се идентификујемо са јунаком - нема клинца који није хтео да буде Блонди гледајући филмове, па макар он био и само прљави кучкин син, речима Тука Рамиреза. Епске филмске приче прожете музиком Енија Мориконеа су одавно део филмске антологије, као и Клинт Иствуд, који је име почео да гради управо тим улогама.

Harry Callahan (Clint Eastwood, Dirty Harry (1971))

I know what you're thinking, punk. You're thinking "did he fire six shots or only five?" Now to tell you the truth I forgot myself in all this excitement. But being this is a .44 Magnum, the most powerful handgun in the world and will blow you head clean off, you've gotta ask yourself a question: "Do I feel lucky?" Well, do ya, punk?

Ја мислим да овај цитат не треба да појашњавам ниједном истинском љубитељу филма, нити да претерано објашњавам како и колико се Хари Калахан уклапа у физиономију јунака које овде тражимо. Клинт Иствуд је читаву своју каријеру узимао паре на улогама грубијана, зезнутих ликова, снагатора. Али, овде је пружио један сликовит портрет човека на ивици, у лову на серијског убицу, који прибегава апсолутно свим средствима да га ухвати. Ово је верпватно први пут после трилогије да Клинт показује део свог раскошног талента, а антологијски монолог са почетка и краја филма је ушао у употребу код свих истинских љубитеља лика и дела овог глумца. Такође један од оних за које навијате, иако нисте баш сигурни да је све што ради исправно. Овај пут у лову на снајперисту, који је притом и злостављач деце. На самом крају, одбацује значку, јер зна да повратка нема, зна шта стоји између њега и ње. Хари Калахан је моралан тип, који понекад ради шта треба да би ухватио убицу, упркос чињеници да се то коси са прописаним нормама. Прави, класични антихерој.

Leon (Jean Reno, The Professional (1994))

Још један плаћени убица без проблема налази своје место на овој листи. Одличан "чистач" са једним правилом - не жене, не децу - бива уплетен у борбу дванаестогодишњакиње да сачува живу главу, након што јој је цела породица збрисана у полицијској рацији. Полиција, корумпирана до сржи и уплетена у трговину наркотицима до коске, а предвођена јединствено окрутним човеком, чини све што може да елиминише преосталог сведока. Ипак, кад вас чува профи убица, то баш и није лако. После дугог живота без правог контакта са људима, у Леону професионалцу се полако буди жеља за животом, осећање привржености и порив да заштити девојчицу у борби против свирепих трговаца дрогом. Заштитити њу постаје му примарни животни циљ, али то неће бити нимало лако, јер против себе имају прекаљене професионалце. Лик Бесон је и до тада већ радио акционе трилере, али никад овако успешно, између осталог и због изузетне глуме Жана Реноа и Герија Олдмена, али и запањујуће добре улоге Натали Портман, која је већ тада најавила велику каријеру. Леон је још један од ликова за кога навијате упркос његовим манама, јер је, на крају крајева, живот посветио племенитој мисији. Вероватно најмеморабилнија улога Жана Реноа, који је показао своју глумачку разноврсност, с обзиром да је ускочио у ову улогу малтене право из костима Годфроа од Монмираја.

Max Rockatansky (Mel Gibson, Mad Max (1979))

Пост-апокалиптична дистопија усред аустралијског беспућа, банде мотоциклиста које немилосрдно харају и полицајац који ће им свима стати на пут пошто изгуби све. После смрти најбољег пријатеља, жене и детета, претвара се у својеврсну казнену експедицију и креће да тамани све које сматра одговорним. Још један доказ да са више него скромним буџетом можете да направите сјајан филм ако имате причу. Мел Гибсон је захваљујући овом филму постао звезда, а уствари је пошао да прави друштво пријатељу, но обратили су пажњу на њега, јер је био у модрицама од синоћње барске туче, и остало је историја. Родио се антихерој на путу освете и заборава. Када нема више шта да изгуби, постаје подједнако окрутан као и они које јури. За неког ко је дотле имао улоге у једном телевизијском и једном играном филму, Гибсон одлично дочарава потпуни осећај безнађа који је опхрвао Макса кад изгуби све које воли, те му једина сврха постојања постаје да казни оне који су за то криви. И он то ради на суров начин. То се и те како уклапа у филм у коме све делује тако природно и сирово, ненашминкано и неискварено специјалним ефектима - од чињенице да су мотоциклисти права банда, до бивших полицајаца који су глумили у филму да би се штедело на униформама. И поред финансијских мањкавости, овај филм остаје део антологије седамдесетих. Ретко је будућност изгледала тако мрачно и безнадежно, а њен јунак тако изгубљено као у "Побеснелом Максу".

Seth Gecko (George Clooney, From Dusk Till Dawn (1996))

Џорџ Клуни је заиграо у овом филму након што је пет других глумаца (сви играли у претходним филмовима Квентина Тарантина) одбило ту улогу због неуклапања у распоред. Одлично је поступио, јер никад није био харизматичнији, а усудићу се да кажем и бољи (упркос Оскару за "Сиријану") него као шармантни криминалац, нормалнији од браће Геко, који жели да на безбедан начин пређе мексичку границу и за то користи породицу самохраног оца свештеника, након што ју је узео за таоце (заједно са братом психопатом). Негде до пола филма, Сет је само џукела која покушава да обузда брата манијака, али се у неком тренутку, почевши од сцене плеса са змијом уз "After Dark", претвара у хероја, и гледаоцу је јасно да сви остали морају да се ослоне на њега не би ли преживели, те тако од копилета коме смо желели смрт, он постаје онај у кога се уздамо да ће решити ситуацију. Једно је сигурно, овим филмом се отргао од улога типа "романтични доктор из Ургентног центра" и показао да је спреман за нешто много озбиљније, ма колико сам филм био чиста забава и ништа више од тога. Прошаран тетоважама, спреман да смести куглу у чело непослушним жртвама, као и колац у срце крвопијама, Сет Геко подсећа на јунака неког стрипа који се нашао у небраном грожђу, не својом кривицом.

Alex (Malcolm McDowell, A Clockwork Orange (1971))

Још један од оних одвратних ликова од којих се поштеном човеку дигне коса на глави, Алекс Деларџ је вођа групице деликвената у Енглеској у блиској будућности, која конзумира млеко са опијатима, да се припреми за ултра-насиље. Онда крене да малтретира људе по улицама и кућама, по такту чувеног хита "Певајмо на киши", што укључује пребијање, малтретирање, силовање и још читав спектар гнусних радњи. Међутим, иако је Алекс истински, дубински зао, човек не може а да не осети макар мрвицу емпатије док он пролази кроз процес излечења, јер онако нешто не бисмо пожелели ни најгорем непријатељу. И још нешто. Мора се признати да је Малколм Мекдауел фантастичан, то му се не може оспорити, ма колико карактер његовог лика био ужасан. Мало је забрињавајуће када гледаоца опчини један до те мере грозан лик. Није ни чудо што је Стенли Кјубрик једном приликом рекао да вероватно не би ни снимио филм да је овај одбио улогу. Увек је добро следити своју визију до краја.

Patrick Bateman (Christian Bale, American Psycho (2000))

Још један лик кога је могуће класификовати као негативца један кроз један, али то у мом случају просто није могуће, јер је ово један од филмова који на најтранспарентнији могући начин, а опет кроз комедију и сатиру, разоткривају све оно што Америка јесте. Ја заиста мислим да Патрик Бејтмен у тумачењу феноменалног Кристијана Бејла представља Америку у целини, са нарочитим нагласком на Вол Стрит-јапи поткултуру. Споља све бљешти, све је углађено, све је пребогато, све је прекул, а унутра - јадац - себичне људске љуштуре, толико опијене сопственом охолошћу и профитом који остварују да их занима само да буду бољи и углађенији од колега и конкуренције, није чак ни битно што не знају ко се како зове. Један од типичних представника те комуне, ето, случајно воли да сецка људе и жене из само њему знаних баналних разлога, а сасвим је могуће извући се без последица, јер како сам већ рекао, живи у свету себи сличних људи, које не занима ништа друго до сопствене гузице и профита који остварују. Бејлово тумачење даје невероватно слојевит увид у поремећени ум овог психопате, почевши од детаљне неге лица и тела, преко завидних музичких анализа, до убилачких порива, који се јављају зато што неко други код куће има бољу ствар, или што је резервисао место у елитнијем ресторану. Фантастичан приказ човека који је споља сан сваке жене, а унутра ноћна мора, неспособна за било какво осећање према другом људском бићу.

The Narrator (Edward Norton, Fight Club (1999))

Док чекам да се душебрижнице обруше на мене што нисам уврстио њиховог вољеног Бреда Пита на листу, да их подсетим да он није стваран лик, него само један аспект Нортонове личности. А кад се све сабере и одузме, рекао бих да се Едвард и те како уклапа у дату категорију, и према томе, шта да вам кажем, што би рекао Дејо Геније. Проблеми са несаницом могу пословном човеку да узрокују брдо других проблема, а један од њих може да буде креирање алтер-ега који ће да разбије колотечину учмалог живота, дели филозофско-егзистенцијалне лекције, прави сапун за експлозиве, оснује борилачки клуб за избацивање негативне енергије, а касније формира војску за разне подухвате. Едвард Нортон као неименовани наратор игра једну од најбољих улога у животу, борећи се против корпоративно-материјалистичке Америке у поприлично сулудом окружењу. Када види да не може да му се одупре, постаје његов саставни део (нешто попут Мирка Топаловића). Иако је пре тога био у послу само три-четири године, већ се доказао као један од најбољих младих глумаца своје генерације, а сцене у овом филму када лажира пребијање од стране шефа, или кад га обузме осећај одбачености, ће вам остати у глави дуго после гледања. Чека се нова улога таквог интензитета.

Harry Angel (Mickey Rourke, Angel Heart (1987))

Мики Рурк је уз Клинта Иствуда глумац који је вероватно најчешће тумачио антихероје, тако да је било тешко изабрати једног за ову листу. Сетите се само: Лепи Џони, Хенри Кинаски, Џони Вокер, Марв, Ренди Робинсон. Али, најупечатљивији лик са карактеристикама антихероја је по мени Хари Ејнџел, из мрачног, атмосферичног трилер/хорора "Анђеоско срце" Алана Паркера. Иако испрва Ејнџел делује само као објективни трагач за истином који ради за паре које обезбеђује мистериозни клијент, убрзо ће схватити да се увалио много дубље него што мисли и да овај задатак носи много личнију причу за њега него што се очекивало. Филм одлично гради атмосферу тајанственог и мутног, да би у једном тренутку мрачно постало језиво и непојмљиво. Детектив који се никад не гледа у огледало и ужасава се кокошака ће се суочити са својим најгорим страховима у окружењу у коме се спроводи вуду магија и још неки стравични ритуали. У јеку популарности Микија Рурка, када је био миљеник жена и биоскопских благајни, а неки га чак сматрали и Брандом своје генерације, овај филм је учврстио његову огромну популарност и најавио му светлу будућност и у зрелијим годинама, коју је он нажалост проћердао деведесетих, када се мало више уживео у улогу холивудског бед боја. Најавио је повратак са "Градом греха" и "Рвачем", али по мени је ипак прекасно за нови талас планетарне популарности кад имате шездесет и кусур.

Jack Carter (Michael Caine, Get Carter (1971))

Не постоји врста улоге у којој се Мајкл Кејн није доказао (сем можда као јунак вестерна), а у једном периоду своје каријере имао је неке незаборавне улоге у британским гангстерским филмовима. Међу ликовима које је у њима тумачио, свакако се истиче Џек Картер, опаки лондонски гангстер који путује у Њукасл да истражи мистериозну смрт брата, а када, очекивано, схвати да званична верзија о несрећи не пије воду, почиње осветнички поход против свих који са тим имају било какве везе. Немилосрдан и бруталан, не бира средства да дође до информација, а кривце сурово кажњава. Најбољи елемент филма је свакако његова запањујућа реалистичност, прича је постављена тако да гледалац схвата да је сасвим могуће да се такве ствари дешавају и у његовом окружењу. Главни јунак показује таман довољно емоција да можемо да саосећамо са њим (на пример, сцена када открије учешће своје малолетне братанице у хард-кор порњави), а не сумњам да би свако ко има карактер, средства и оружје, на убиство брата одреаговао на исти начин. Наравно, апелујем на све читаоце да не гледају отужни амерички римејк са Слајом Сталоуном, који је прилагођен класичном фаст-фуд дебилу и спада у домен научне фантастике, иако му то није намера.

У антихероје Мајкла Кејна спада и кокни заводник, Алфи, са којим се публика упознала пет година раније. Ту можете да видите толико помињану Кејнову разноврсност, јер не може свако да одигра антихероја у жанру комедије.

Jim Stark (James Dean, Rebel Without a Cause (1955))

Лична карта Џејмса Дина, улога која је угледала светлост дана непуних месец дана по његовој смрти, и она која је највише утврдила његов имиџ лошег момка, који га је пратио и после смрти. Џим Старк је збуњени и бесни тинејџер, који због проблема прелази у нову средину и у нову средњу школу, где стиче пријатеље, али и непријатеље. Ако се томе дода живот у несређеној породици, где се отац, који је млакоња и папуча, никад није заузео за њега, а доминантна мајка види лоше ствари у свему што уради, видимо да млади бунтовник није баш у здравом окружењу. Уточиште тражи у пријатељу, који је такође нестабилан, и девојци, која покушава да му пружи подршку, али не може да избегне борбу скакавцима и игру кукавице са локалним пропалицама. Један од првих филмова који реално проговара о великим последицама моралне пропасти омладине и проблема које доноси генерацијски јаз. Џим Старк није зао, он тражи своје место под Сунцем у свету који не разуме и који не разуме њега. Савршена улога за његов емоционално импулсивни стил глуме и промене расположења које су и приватно биле толико присутне, да су многи говоркали да пати од недијагностикованог биполарног поремећаја. Био је свестан како живи и како ће скончати, што се на крају и десило, али оставио је много тога у наслеђе, а понајвише тај имиџ аутентичног бунтовника уз који ће се његово име увек везивати.

Daniel Plainview (Daniel Day-Lewis, There Will Be Blood, (2007))

Већ сам поменуо фантастичну Деј-Луисову глумачку креацију кад сам набрајао најбоље Оскаровце, али и овде га је немогуће не поменути, јер је Плејнвју прави, модерни антихерој са изразито мрачним тенденцијама. Овај филм са питањима која покреће залази у изузетно опасну територију, кроз његов лик преиспитујући религију, као и природу похлепе, мржње и зла, све време повлачећи застрашујуће паралеле са данашњим светом, иако се радња номинално дешава почетком протеклог века. Деј-Луис оживљава Плејнвјуа као агресивног социопату кога ништа неће спречити да оствари зацртано, амбиција и похлепа му помрачују ум до крајњих граница, а није му страно ни коришћење, тачније експлоатација људи ради својих циљева. Толико је интензиван у својој глуми да је то просто запањујуће, толико исијава моралну поквареност да просто морате да га презирете, мада, истини за вољу, ни људи који га окружују нису баш цвећке. Узевши у обзир како се овај глумац припрема за сваку улогу, није ни чудо што све делује изузетно реалистично. Данијел Плејнвју нема превише позитивних црта у свом карактеру за које би се човек могао ухватити, али једноставно је сувише убедљив да не буде на овој одабраној листи. Вероватно једна од убедљивијих рола у овом веку.

Rorschach (Jackie Earle Haley, Watchmen (2009))

Џеки Ерл Хејли је једини од глумаца претходно читао стрип Алана Мура, те је активно јурио улогу Роршаха кад је чуо да се високо котира код фанова. И одиграо је одлично, истакавши у први план оно што и треба да се види код свог јунака - морални апсолутизам, неуморна борба против зла, добро и зло без нијанси сиве. Он наставља борбу против зла дуго пошто су суперхероји забрањени и изопштени, замењујући на крају свој прави идентитет (Волтер Ковач) Роршахом, и сматрајући маску својим правим лицем. Иако је максимално посвећен борби против зла, никако не можемо уврстити Роршаха у категорију класичних хероја, пре свега због његове екстремне природе и бескомпромисности, која га је удаљила од остатка друштва, па чак и међу самим суперхеројима. Кад смо код тога, он такође нема класичних супер моћи, већ је само усавршио многе вештине. Због свега што му се дешава, стање његовог ума је изузетно лабилно, о чему сведочи његова чувена реченица озлоглашеним робијашима "Нисам ја овде закључан са вама, него ви са мном". Ипак, и поред свега, Роршах је омиљени лик већине фанова, а и интерпретација Џекија Хејлија доноси баш оно што он јесте - упркос менталној нестабилности, он је изузетно интелигентан и вешт, човек који је у екстремним временима спреман на екстремне мере да би одбранио оно за шта верује да је исправно.

Eric Draven (Brandon Lee, The Crow (1994))

Лик Ерика Дрејвена је свакако познат свима који су одрасли деведесетих. Јунак кога тумачи злосрећни Брендон Ли, син легенде борилачких вештина, убијен за време снимања, под мистериозним околностима, као и његов отац, сјајно се снашао у кожи човека (или, боље речено, ентитета) који се враћа из загробног живота да протуве које су убиле њега и његову вереницу научи лекцију коју никад неће заборавити. Само што то више није питом и пристојан момак који је убијен, већ особа подједнако окрутна и немилосрдна као и они које тражи. Ах, да, врана која га је повела назад га је учинила отпорним на сва оружја (поред чињенице да је већ мртав) и наравно, поседује надљудске способности кад је снага у питању. Главна ствар је, наравно, психолошки моменат. Како се изборити са чињеницом да неко, у покушају да учини исправну ствар, постаје исти као и они које гони, или чак и гори? Зато, и поред свог саосећања, и поред тога што свесрдно навијамо да Ерик Дрејвен спроведе своју освету, не можемо да му дамо бланко подршку и епитет чистог хероја. Он то и не тражи, јер је смрћу вољене особе изгубио све што му је важно и сада мора да се освети да би његова душа нашла мир. Ли одлично тумачи лик који више нема људских осећања и кога напред гоне само грозне успомене на сопствену, и смрт особе коју је највише волео. Контакт који је остварио са малом комшиницом га накратко подсећа на људски живот, али циљ се зна, и то не може да потраје. Квалитет филма свакако није на највишем нивоу, као код већине горепоменутих, али јунак је свакако култна личност.

Snake Plissken (Kurt Russell, Escape from NY/LA (1981/96)

Миљеник Џона Карпентера, Курт Расел, удахнуо је живот култној личности, савршеној за овакву листу, Змији Плискину. Бивши припадник специјалних јединица и одликовани ратни херој, који се окренуо криминалу због владине издаје, а затим је осуђен на доживотну робију у Њујорку, који је у будућности постао затвор максималне безбедности. Међутим, они који су га продали, присиљавају га да обавља опасне задатке за њих, јер нема никог другог ко је довољно добар за то. Курт Расел игра Змију као вечито циничног, саркастичног "couldn't care less" лика, коме ништа није свето, нити важно, али до извесне мере поседује одређени кодекс части. У говору је кратак и оштар, и спреман је на све да би преживео, било да је у питању спасавање председника, или проналажење диска везаног за сателитско управљање. У тумачењу другог глумца и под палицом другог редитеља, цео концепт је могао да склизне у цртани филм, међутим Расел и Карпентер се одлично познају (између два "Бекства" радили су "Створа" и "Велике невоље у Малој Кини"), те је све функционисало одлично и Змија је задржао праву дозу мачизма и кул става, довољну да као клинци желимо да будемо као он (макар у само неком сегменту, на пример, постизање битних кошева). Гејмери ће знати да је Карпентеров Плискин главна инспирација и водиља за лик Снејка у чувеној франшизи "Metal Gear". Ето доказа о планетарној популарности.

Michael Corleone (Al Pacino, The Godfather Trilogy (1972-90))

Тешко да постоји било шта што се већ не зна о овом лику, али ова листа заслужује да буде затворена на импозантан начин, а за то нема бољег од њега. Одликовани ратни херој који неће ништа да има са породичним пословима и хоће да живи по закону, а стицајем околности се претвара у наследника крими-империје, после избегнуте одговорности за смрт полицајца и смрти оца. Када га немили догађаји на то приморају, он постаје ударна игла у својој породици, први велики потез повукавши чишћењем терена током сестрићевог крштења. Ово није "ако не можеш да их победиш, придружи им се", ово је "ако не можеш да их победиш, постани њихов најважнији део". Касније, моћ вртоглаво расте, али породични односи невероватно много трпе због тога, што кулминира братоубиством, а крајњи покушаји да се послује легитимно се не завршавају на најбољи начин. Како су такав живот и одлуке које је морао да доноси утицале на Мајкла, најбоље се оцртава у последњој сцени трећег дела. Моћ је донела изолацију, самоћу, жртве, и много људи на савести. То се могло и очекивати, када је крајем првог дела постало јасно у ком ће се правцу одвијати његов живот, али мора се рећи да је та транзиција маестрално представљена и одглумљена. Ал Паћино, готово потпуно непознат глумац у време снимања првог дела "Кума" ствара божанствену креацију и уздиже се међу холивудске звезде. Ова трилогија (са малим изузетком код трећег дела) је управо врста филма у којима се рађају нове звезде, али и нови ликови чије ће се речи цитирати до изнемоглости. И Ал Паћино и Мајкл Корлеоне то свакако јесу, а оно што је он у сва три филма урадио са том улогом је за глумачке антологије. Чињеница да није освојио Оскара за други део ме још увек саблажњава сваки пут кад погледам филм и просто не могу да прихватим, нити да верујем да је Арт Карни био изнад по ономе што је приказао. Но, упркос бестидној пљачки, лик Мајкла је и те како издржао тест времена. То је најважније, а грешака је увек било, и биће их још.

Ако видите да сам изоставио неког вашег љубимца, не брините, у наредном делу се бавим антихеројима старије генерације, из златног периода светске кинематографије, па ће ваљда сви бити испоштовани како ваља и требује. 

У сусрет Оскару - 25 најбољих главних женских улога

И жене коња за трку имају. За политичку коректност ме никад није било брига и увек су ми били уштогљени они који се на њу позивају без покрића, али полна равноправност мора да постоји кад је у питању глума и Оскари, јер су жене играле многе подједнако моћне улоге као и наведени мушкарци. Стога је избор поново врашки тежак, али неко мора да победи. С обзиром да од овогодишње доделе не очекујем апсолутно ништа спектакуларно из простог разлога што је квалитет филмова благо речено крајње упитан, могу бар да подсетим шта је било најинтересантније по мом мишљењу из ове категорије. Наравно, поново уз неке занимљиве чињенице, да зачине целу ствар. Морам да признам да има још пар изведби које треба да погледам, а од којих очекујем пуно (пре свих од велике Џералдин Пејџ), тако да ову листу не треба схватити као дефинитивну.

- Рекордерка по броју Оскара је Кетрин Хепберн, са четири победе од дванаест номинација у распону од 48 година (Јутарња слава, Погоди ко долази на вечеру, Зимски лав, На златном језеру); апсолутна рекордерка по броју номинација је Мерил Стрип, са 15 (у 32 године), а освојила је две награде (Софијин избор и Гвоздена лејди). Причам само о овој категорији.

- Две победе у категорији најбоље глумице има још 11 жена - Луиз Рајнер, Бети Дејвис, Оливија Де Хавиланд, Вивијен Ли, Ингрид Бергман, Елизабет Тејлор, Гленда Џексон, Џејн Фонда, Сели Филд, Џоди Фостер и Хилари Свенк.

- Десио се један нерешени резултат и то 1968. године, када је поред поменуте Кејт Хепберн за "Зимског лава", награду освојила и Барбра Стрејсенд за филм "Смешна девојка". Стрејсендова је касније освојила и Оскара за најбољу песму (1976), што је чини једином која је спојила те две награде.

- Две глумице су узастопно побеђивале - Луиз Рајнер (1936-7) и Кетрин Хепберн (1967-8). Рајнерова је са пуне 104 године још увек на планети и представља најстарију живу добитницу.

- Четири глумице су пре тридесете године освајале два Оскара за најбољу глумицу - Луиз Рајнер, Бети Дејвис, Џоди Фостер и Хилари Свенк.

- Са шестом номинацијом, Кејт Винслет је са 33 године постала најмлађа са 6 номинација. Тада је први пут и победила (за Читача), а једина глумица са шест номинација која никад није тријумфовала је Дебра Кар.

- Најмлађа глумица са две номинације је Џенифер Лоренс (једном је победила). Са овогодишњом номинацијом за споредну улогу, у 24. години је постала најмлађа глумица са три номинације у историји.

- Четири глумице су побеђивале у дебитантским улогама - Ширли Бут, Џули Ендруз, Барбра Стрејсенд и Марли Матлин (која је такође и прва глува глумица која је освојила Оскара). 

- Једину постхумну номинацију добила је Џин Иглс (Писмо, 1929).

- 16 глумица је номиновано (већина је победила) за улоге проститутки, љубавница и промискуитетних жена.

- 25 глумица је номиновано (отприлике половина победила) за улоге физички и ментално хендикепираних особа, или оних у великим проблемима због алкохола и дроге.

- Четири глумице су освојиле Оскаре за улоге глувих и глувонемих жена, од тога три за главну улогу - Џејн Вајман, Марли Матлин и Холи Хантер.

- 8 глумица је номиновано за најбољу главну у улогама калуђерица. Две су победиле - Џенифер Џонс и Сузан Сарандон.

- Било је неколико победа за осредње улоге или као признање за животно дело после много прескакања - пре свега Елизабет Тејлор 1960. (у конкуренцији Френ Кјубелик и сестре Шерон Фалконер) због готово фаталне трахеотомије, као и Кетрин Хепберн 1967. године (у конкуренцији Бони Паркер и госпође Робинсон) због смрти Спенсера Трејсија.

- Поменута Кетрин Хепберн је рекордерка у размаку између прве и последње номинације са 48 година (обе победе), али Џералдин Пејџ је чекала 32 године после прве номинације (додуше за споредну улогу) на прву победу.

- Луиз Рајнер, Вивијен Ли и Хилари Свенк једине имају две номинације и две победе у категорији главне глумице. Ту је још и Хелен Хејз са учинком 2/2, али једна је споредна.

- У пет филмова су две глумице номиноване за најбољу главну, а победила је само Ширли Меклејн (за Време нежности).

- Џенет Гејнор/Џуди Гарланд (Звезда је рођена) и Џин Иглс/Бети Дејвис (Писмо) су глумице које су номиноване за исту улогу у оригиналу и римејку филма. Ниједна није победила.

- Кејт Винслет/Глорија Стјуарт (Титаник) и Џуди Денч/Кејт Винслет (Ајрис) су глумице номиноване за исту улогу у истом филму. Ниједна није победила.

- Кејт Бланшет је једина глумица номинована за исти лик у два различита филма, а 1998. године (први пут), за исти лик у другом филму (Заљубљени Шекспир) номинована је (и победила) Џуди Денч.

- Пет мужева је режирало филмове у којима су им жене номиноване - победила је само Френсис Мекдорманд (Фарго).

- Три брачна пара су била номинована за улоге у истом филму (један брачни пар по филму, наравно). Победила је само Елизабет Тејлор (Ко се боји Вирџиније Вулф).

- Два пута се пар сестара такмичио за најбољу глумицу - Џоан Фонтејн је 1941. победила Оливију Де Хавиланд (Сумња). Пошто и Оливија има две своје победе, то их чини јединим сестрама Оскаровкама.

- Лајза Минели је једина Оскаровка чија су оба родитеља такође Оскаровци (Џуди Гарланд и Винсент Минели; Џуди Гарланд је, додуше, освојила само почасног Оскара за малолетнике (за Чаробњака из Оза).

- Десет црнкиња је номиновано за најбољу глумицу, само Хали Бери је победила.

- Софија Лорен и Марион Котијар су једине победиле глумећи на страном језику.

- Џенет Гејнор је једина победила глумећи у немим филмовима.

- Најмлађа номинована најбоља глумица је Кувенжани Волис (Звери јужних дивљина, са 9 година), а најстарија Емануел Рива (Љубав, непуних 86).

- Најмлађа победница је Марли Матлин (21 година), а најстарија Џесика Тенди (80).

- Недавно преминула Ширли Темпл је најмлађа освајачица Оскара (почасног, за малолетнике) са шест година, а најстарија добитница почасне статуе је Мирна Лој (85).

25. Diana Christensen (Faye Dunaway, Network (1976))

Након што је била у кругу фаворита за "Бони и Клајд" и "Кинеску четврт", али без успеха, Феј Данавеј је освојила награду за улогу Дајане Кристенсен, једне од главних функционерки фиктивне ТВ мреже, којој је само битно колику гледаност има и како да изманипулише јавно мњење ради већег рејтинга. Она руководи поигравањем животом Хауарда Била (са којим не проговара ниједном у филму), кога сам већ поменуо у тексту о мушким улогама и то ради фантастично, све у служби система. "Мрежа" је фантастичан, пророчки филм који пружа сурову, бруталну истину о медијским манипулацијама чији смо данас сведоци, а Феј Данавеј је заиста била најбољи избор да отелотвори једно безлично, безосећајно, фригидно, празно и окрутно створење, сведено на инструмент система, пуку функцију, коју, руку на срце, обавља без грешке. Покушава да тражи последњу трунку контакта и емпатије у вези са много старијим колегом, али то је све испразно и брзо се завршава кад он схвати да ће и њега уништити ако остане са њом. С обзиром да је Феј била главна фам фатал седамдесетих, мислим да се нико не би боље уклопио у дати профил. Знајући ту чињеницу, морам да кажем да ме душа боли како данас изгледа.

24. Julie Marsden (Bette Davis, Jezebel (1938))

Бети је освојила свог другог Оскара за улогу јужњачке лепојке из Њу Орлеанса, која је донекле слична оној из Џорџије. Слободног је духа, размажена, ветропираста и воли да у свему буде главна, па тако и да контролише свог вереника који је успешни банкар. Из јефтиног хира, доводи га у непријатну ситуацију помоћу чувене црвене хаљине, што узрокује раздор међу њима. После на још неке начине покушава да му доскочи, али све јој се обија о главу. Да ли ће бити касно за покајање и повратак на старо, у јеку епидемије жуте грознице? Бети Дејвис је увек говорила да је Вилијем Вајлер заслужан што је постала звезда, а њен вртоглави успон почео је управо овим филмом, иако је већ била Оскаровка и имала неколико веома успешних улога. Најпре јој се није свиђало бесомучно понављање кадрова, али ју је временом Вајлер освојио и приватно и професионално. Ова улога је била створена за њу, јер је њена права личност умногоме слична Џулиној и увек је волела да буде третирана као звезда (да не буде забуне, она то и јесте била, у правом смислу те речи). Сигурна и уверљива глума јој је донела и више него заслужену награду.

23. Mildred Pierce (Joan Crawford, Mildred Pierce (1945))

Малопре поменута Бети Дејвис је имала много ривалки с којима се није слагала, али ниједну као Џоан Крофорд (види "Шта се догодило са Бејби Џејн" за илустрацију), чија бравурозна насловна улога јој је донела јединог Оскара и то баш на преласку из Ем-Џи-Ема у Ворнер студио. Она глуми пожртвовану мајку која се ни из чега издиже у јаку пословну жену да би ћерки обезбедила лагодан живот, али на путу је чекају трагедије - бракови и везе без љубави, али и ћеркина незахвалност, размаженост и материјализам. Улога Милдред је прави емотивни ролеркостер, а филм ни у једном тренутку не постаје бљутава мелодрама као што би се могло очекивати, већ снажна драма/трилер са призвуцима ноар-филма, амбијент у који се Џоан савршено уклопила и понела награду кући. Није ни чудо, јер се пре уласка у глумачке воде и сама издржавала као конобарица и продавачица. Велики редитељ Мајкл Кертиз се прибојавао рада са "бившом" звездом која је имала репутацију тешке за сарадњу, али су га убрзо освојили Џоанин професионализам и посвећеност.

22. Josephine Norris (Olivia de Havilland, To Each His Own (1946))

За разлику од претходног филма, овај јесте чиста, непатворена мелодрама, али једна од бољих у историји, ако смем да кажем. Из више разлога. Сценарио Чарлса Брекета је изненађујуће интелигентан узевши у обзир жанр, а режија Мичела Лајзена контролисана и осећајна. Прича је слична оној из корена свих латиноамеричких сапуница - дјевушка затрудни после једне ноћи, млађани импрегнатор погине у рату, она мора да да дете на усвајање, после одређеног времена долази у контакт с њим и диви му се издалека, не усуђујући се да му каже ко је, без обзира што је сад успешна пословна жена. Класика. Али, ако вас не дирне глума Оливије Де Хавиланд, нисте човек од крви и меса. Толико све те емоције кроз које пролази делују реално, да нам се чини да у њеној ситуацији може да буде нека наша познаница или другарица. За дивно чудо, с обзиром на време настанка, сценарио не осуђује своју хероину што се препустила задовољству, већ саосећа са њом у времену њених мука. Конкуренција је била веома јака, пре свега у ликовима Розалинд Расел и Силије Џонсон, али Оливија је покупила ловорике, јер заиста носи овај филм на својим плећима. И то како. Ово је још значајнија победа ако се зна да је дошла после двогодишње паузе изазване тужбом против Ворнер Броса и насилним изласком из рестриктивног уговора, чиме је умногоме допринела паду студијског система у Холивуду.

21. Lina McLaidlaw Aysgarth (Joan Fontaine, Suspicion (1941))

После веома успешне сарадње у "Ребеки", десила се још једна између прослављеног редитеља Алфреда Хичкока и Џоан Фонтејн, која је на крају донела јединог глумачког Оскара за Хичкоков филм. Кад је Фонтејнова прочитала књигу, позвала је редитеља и рекла му да би, ако треба, ову улогу радила бесплатно. Она игра стидљиву, богату девојку која се заљубљује и удаје за плејбоја и коцкара упркос упозорењима. Убрзо је обузима сумња да њен драги није оно за шта се представља. Прича се гради у класичном Хичкоковском маниру и баш то одступање од књиге, где се више простора даје Линином психолошком профилу и њеном унутрашњем конфликту, је вероватно и донело Оскара Џоан Фонтејн. Фантастично је одиграла осетљиву, несигурну и растрзану младу богаташицу, чији наизглед савршени живот одједном почиње да се урушава. Да ли је могуће да је њен муж, кога је сматрала савршеним, способан да убије? То је ствар коју је Хич хтео да разреши као у књизи, што му студијска цензура није дозволила, те је сам крај вероватно и најслабији део филма и разлог што се овај филм не убраја међу најчувенија дела мајстора. Ипак, та чињеница не одузима квалитет Џоаниној улози која је заиста одлична.

20. Alice Aisgill (Simone Signoret, Room at the Top (1959))

У години када је "Бен Хур" почистио Оскаре уз дотад невиђену доминацију, ипак се издвојила једна женска улога ван тог филма. То је рола Францускиње која се упушта у аферу са окрутним младим Енглезом који успут заводи ћерку свог газде милионера да би дошао до бољег финансијског статуса. Иако он на Алис гледа само као на још један трофеј за лечење комплекса и храњење ега, она ту везу схвата прилично озбиљно, а како обично бива, спознаја да је због материјалне добити изгубљена душа стиже прекасно. Сињоре бриљира у тумачењу крхке жене ухваћене у замку сопствених осећања према погрешном човеку. Јесте то већ виђен концепт, али тако суптилно нијансиран лик се ретко дотад јављао на филму. Кад се на то дода неуобичајено бритак сценарио за то време, добија се заиста одлично остварење. Иако прилично питоми за данашње стандарде, искрени и отворени дијалози на тему сексуалности су у то време били велика новост. Ово је други филм који сам гледао са Симон, после одличних "Демона", који ме је навео да мало подробније истражим њену филмографију. Има шта да се види, свакако.

19. Anna Koreff (Ingrid Bergman, Anastasia (1956))

Ја просто обожавам Ингрид Бергман и њену разноврсност. Не постоји филм у коме се појавила а да није оставила свој печат. Ово је за њу посебан филм, јер представља повратак Холивуду после егзила од неколико година због афере са чувеним редитељем Робертом Роселинијем и ванбрачне ћерке. Холивуд је "блудну ћерку" дочекао раширених руку, наградивши је другим Оскаром. Иако сам свестан да је победница вероватно требало да буде једна моја друга миљеница, генијална Дебора Кар, за филм "Краљ и ја", морам да се осврнем на Ингридину улогу суицидалне младе жене коју спасава руски генерал у егзилу, а затим хоће да је "протури" као преживелу ћерку Романових. Само треба да убеди скептичну бабу и покупиће награду. Међутим, она је толико убедљива да јој верују и највећи скептици. Ингрид изгледа фантастично у колору и као плавуша, а глуми још боље - видимо сву рањивост и осетљивост особе која је стално у бекству, али и понос члана краљевске породице (или некога ко се прави да је из ње. Снажно потпомогнута Јулом Бринером, она је та која спасава овај филм од пуке просечности. А то је одлика великих глумаца.

18. Sally Bowles (Liza Minnelli, Cabaret (1972))

1972. се питање добитнице Оскара у категорији главне глумице уопште није постављало. Сели Боулс, кабаре забављачица у Берлину, која привлачи пажњу двојице мушкараца у време успона нацизма, је улога живота за Лајзу Минели у коју је унела сваки делић свог глумачког и певачког талента, који је раскошан (поготово певачки део). Мада, ако вам је Џуди Гарланд мајка, ништа друго се и не очекује, једноставно се генетски предодређени за велике ствари. То је Лајза и те како демонстрирала тумачећи комплексан лик жене која испод јаке шминке, разметљиве фасаде и упитног морала, крије рањивост, несигурност и потребу за истинским повезивањем које превазилази телесне оквире. То је, наравно, јако тешко остварити, нарочито у условима постепеног процвата фашизма и општег неморала који влада свуда око ње. Било је још пар солидних улога те године, али за разлику од неких других категорија (типа споредна мушка улога), овде је победник био практично нацртан и пре саме церемоније. И сам филм је одлично прошао са осам награда, док је на пример "Кум" имао само три.

17. Alma Brown (Patricia Neal, Hud (1963))

Патриша Нил блиста у улози неконвенционално атрактивне кућне помоћнице на имању Бенонових, коју антихерој Хад (у бриљантном тумачењу Пола Њумена) истовремено привлачи и згражава, али је довољно интелигентна да прозре његов цинизам и себичност и не поклекне пред његовим покушајима да буде са њом, јер зна да се из тога не би изродило ништа добро, а и већ је испекла занат са мачо женскарошима какав је дотични. Њена зрела глума се одликује изузетном разноврсношћу - када ћути, види јој се на лицу шта осећа, када треба, дигне глас. Иако се види да је у прошлости патила (а пати и у садашњости), није изгубила људску топлину, али зна како ствари функционишу. На крају може да нађе спас само изван целог амбијента. Њена будућност је неизвесна, али гледалац жели да она успе, јер га је Патриша глумом убедила да цени њен лик. Она је имала много добрих улога (на пример у филмовима "Лице у гомили" и "Дан када је Земља стала", али ово јој је дефинитивно круна каријере.

16. Ellen Andrews (Claudette Colbert, It Happened One Night, 1934))

Клодет Колбер није испрва није хтела да сарађује са Френком Капром, који је режирао њен први филм, који је испао невиђена катастрофа. Кад је седам-осам других глумица одбило, она је пристала под условима да јој се хонорар дуплира на 50 хиљада долара и да све сцене сними за четири недеље, да би отишла на дуго планирани одмор. Била је згрожена квалитетом сценарија, показивала незадовољство током снимања, а кад је завршила, рекла је пријатељици да је завршила снимање свог најгорег филма икад. Колико и она и Гејбл нису били у праву, видимо из чињенице да је филм освојио Оскар Грен Слем, да је поставио стандарде screwball комедије и романтичне комедије уопште и побрао све могуће ловорике. Упркос незадовољству на снимању и антипатији према Капри, Клодет је заиста дивна у својој улози, и стојим иза тврдње да је ниједна тако не би одиграла, а било је много звезда у то време. Размажена и хировита богаташица бежи од оца да би се удала за неког уштогљеног надувенка, више да би истерала своје него из љубави, а на том путу јој се придружује некада популарни новинар у потрази за причом која би га вратила у седло. Наравно, како то већ бива, у том судару класа и темперамената, свако добија више него што је очекивао, а Клодет је прави мајстор, јер успева да покаже све танане емоције које се крију у њеном лику испод фасаде размаженог деришта. Вероватно један од мојих омиљених филмова у датом жанру.

15. Ada McGrath (Holly Hunter, The Piano (1993))

Иако изузев нарације у овом филму Холи Хантер не изговара ни реч, оно што каже покретима и мимиком вреди књига и књига. Фантастична је као нема Ада, која је из неког разлога у детињству престала да говори, осим кроз клавир. Заробљена у уговореном браку без љубави, мучи се кроз живот са малом ћерком, а муж нема разумевања за њено једино задовољство. Међутим, стицајем околности, човек кога подучава јој помаже да открије сопствену сензуалност, осећања и побуде за које није ни знала да су ту. Емоција коју преноси Холи Хантер је заиста интензивна, а музика говори више од хиљаду речи - тема "Обећање" је један од најпознатијих и највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет је било јаке конкуренције (пре свих, Ема Томсон и Дебра Вингер), али Холи је ипак тријумфовала. Вероватно је и чињеница да је сама одсвирала већину клавирских деоница има везе са тим.

14. Sarah Norman (Marlee Matlin, Children of a Lesser God (1986))

Још једна веома интензивна улога која је по много чему посебна. Пре свега, Марли Матлин је још увек најмлађа добитница Оскара за главну женску улогу са двадесет једном годином. Затим, она је прва глумица која тумачи глуву особу која је глува и у стварном животу, а на крају крајева, као што већ и написах, једна је од само четири глумице која је добила Оскара за дебитантски наступ. Још једна снажна и интензивна улога у којој екстремно интелигентна, али цинична и огорчена млада жена ради као чистачица у школи за глуве и оне са оштећеним слухом, коју је и сама завршила, а нови наставник, чије се неконвенционалне методе рада не свиђају свима покушава да ступи у везу са њом и да продре иза њене грубе фасаде. Уз много проблема, они покушавају да превазиђу све разлике и стварне, али и имагинарне препреке. Заиста јединствена рола узевши у обзир да је била без претходног глумачког искуства. Иначе, Марли је по окончању филма почела да живи са партнером из истог, Вилијема Харта, а он јој је, као прошлогодишњи победник уручио Оскара. Та веза се није баш славно завршила, али пројекат на коме су заједно радили свакако јесте.

13. Belinda McDonald (Jane Wyman, Johnny Belinda (1948))

Џејн Вајман је прва глумица од појаве звука која је освојила Оскара без изговарања иједне речи. Њен говор при примању награде је такође најкраћи у женској конкуренцији, а рекла је "Зарадила сам ову награду држећи уста затвореним, па ћу то поново урадити". После доста година тумачења глупавих плавуша и најбољих пријатељица, Џејн је коначно доказала и склоност ка драмским улогама, у кожи младе глувонеме жене која води тежак живот на фарми са оцем и тетком, док се један доктор посебно не заинтересује за њен случај и покуша да је научи знаковном језику, отварајући јој потпуно нови свет. Моћ експресије Џејн Вајман је за дивљење, можете да видите свако осећање и мисао на њеном лицу, и мислим да је ово један од бољих портрета хендикепиране особе на филму. Обара с ногу у сваком смислу. Друге награде те године су махом покупили Оливијеов "Хамлет" и "Благо Сијера Мадре", али у овој категорији није било дилеме ко ће однети награду, чак и поред и више него фантастичне улоге Оливије Де Хавиланд у филму "Змијско легло".

12. Barbara Graham (Susan Hayward, I Want to Live! 1958)

Барбара Грејем је врста улоге која стиже једном у сто година. Сузан Хејворд је често умела да прихвата сувише мелодраматичне сценарије, а овде је отишла у другу крајност. Кривоклетница, алкохоличарка, наркоманка и проститутка су само неке од титула које носи њен лик. Навлачи наивне типове у намештене партије карата, а када покуша да среди живот удаје се за баш погрешног човека. Кад јој се живот опет уруши, враћа се старом послу и бива увучена у убиство. Филм је толико интензиван и напет да је готово тежак за гледање, а то се поготово односи на њену улогу, толико је сконцентрисана да се може осетити све кроз шта пролази. У последњем делу филма публика буквално није поштеђена ничега и то делује заиста страшно. Прича о правој Барбари Грејем је у то време била позната свима, а опет, човек се мора зачудити над толиким степеном бруталног реализма још у то време. Сузан у потпуности носи филм на својим плећима, а иако је овде тумачила Барбару као жртву несрећних околности, касније је признала да је током детаљне припреме за улогу дошла до закључака који наводе да је вероватно заиста била крива за убиство. У сваком случају, нешто што филмски сладокусци никако не би смели да пропусте, свако воли да види суви квалитет на делу, а то је управо оно што она приказује - заједно са страхом, љутњом, очајањем и читавим спектром различитих емоција, какве има само особа суочена са најгорим.

11. Annie Wilkes (Kathy Bates, Misery (1990))

Филм снимљен по једном од бољих романа Стивена Кинга, доноси нам дотле релативно непознату Кети Бејтс у улози бивше болничарке која спасава писца повређеног у саобраћајној несрећи током мећаве, и негује га у својој планинској кући не рекавши ништа ником. Он је аутор књига о њеној омиљеној јунакињи, па самим тим и њен омиљени писац. Она много прича о њему и његовим делима. Међутим, није само превише љубазна и благо откачена како се чини. Она је потпуни психопата, што се јасно види када прочита какву је судбину наменио њеној хероини. Ени исказује љубав према писцу (коју му стално изјављује) на крајње чудне начине, а један од њих је и ломљење зглобова мацолом. Док пише нови роман да би преживео, мора и да смишља начине за ослобађање од психо лудаче. Ово је један од ретких случајева у којем је изразито негативна улога зарадила Оскара, али је то и више него заслужено. Бизаран карактер је оставио простора и за малу импровизацију, а Кети Бејтс је својој Ени успела да донесе и хумористичку црту, симпатичну у својој гротескности. Била је она и раније у филмовима, али је ретко када успевала да буде оволико упечатљива. Несумњиво да је томе допринела и уврнута проза Стивена Кинга, као и сигурна режија Роба Рајнера, дотле познатог махом по комедијама.

10. Brandon Teena (Hilary Swank, Boys Don't Cry (1999))

Хилари Свенк је изабрана међу стотинак глумица да тумачи улогу. толико захтевну, да је на њој Оскар малтене већ био нацртан и пре почетка снимања. Али, требало је одиграти мајсторски, па да све испадне онако како јесте. Свенкова тумачи мушкарца у женском телу, Брендона Тину, који се, бежећи од проблематичне прошлости, обрева у Фолс Ситију, Небраска, где ће га нека сумњива пријатељства пуно коштати. Хилари Свенк је у склопу припреме у потпуности живела као мушкарац и упознавала се са навикама правог Брендона. Овакве теме су увек осетљиве, а добри филмови из тог света су увек бескомпромисни и не штеде никога. Тако је и у овом случају, јер филм, ношен вансеријском глумом главне глумице, циља на то да буде брутално реалан, да ништа не улепшава и да се укаже на велике друштвене проблеме. Свакако, овај дебитантски филм је неуобичајен, али никако није за пропустити кад имате прилику. С обзиром на глумичину неактивност у последње време, лепо је подсетити се овога, знајући кроз шта је све прошла. Прави је емотивни торнадо, пружа веома широк спектар емоција, једноставно Оскар ју је овог пута чекао.

9.Clarice Starling (Jodie Foster, The Silence of the Lambs (1991))

Још једна вансеријска улога, једна од познатијих са ове листе, о којој верујем да знате већину ствари. Џоди Фостер игра са довољно искуства да буде сигурна (већ је имала једног Оскара у џепу), а опет изгледа довољно млада да буде истински престрављена у неким тренуцима сусрета са опаким серијским убицама. Хемија између ње и Ентонија Хопкинса је невероватна и она се заиста сјајно снашла играјући тако слојевит и комплексан карактер који се постепено од испитивача претвара у пацијента Ханибала Лектора. Већ сам поменуо импровизацију сцене у којој се исмева њен акценат, која је допринела спонтаној реакцији која је остала у филму, фантастично. Филм је већ постао класик, иако је стар тек нешто више од 20 година, Фостерова је учинила Кларис бесмртном и била и те како прави избор за улогу (иако је прво била понуђена једној од мојих миљеница међу живим глумицама, Мишел Фајфер). Не знате да ли је боља у напетим тренуцима потере или док оживљава трауматичне детиње успомене током "квид про кво" игре са Ханибалом, све делује тако неусиљено и природно.

8. Martha (Elizabeth Taylor, Who's Afraid of Virginia Woolf (1966))

"Ко се боји Вирџиније Вулф" је један од најискренијих и најгорчих филмова о брачном нескладу икад снимљених. Брачни пар Тејлор-Бартон малтене није морао ни да глуми, готово све им је већ било познато. Лиз бриљира као прерано оседела Марта, чији цинизам не познаје границе. Она и њен муж Џорџ, потпомогнути дејством алкохола, знају тачно да ударе оног другог где боли, а опет чини се да су на неки морбидан начин психолошки зависни једно од другог. Марта увлачи у игру и млади пар који је позвала на пиће и они постају део гротескног надмудривања двоје тужних и огорчених људи. Лиз је у свом пијанству разметљива и театрална, а експлодира у парампарчад на помен шеснаестогодишњег сина коме је сутра рођендан. Изванредно напето остварење се скоро у целости одвија у једној соби, што доприноси узаврелијој атмосфери. Елизабет је у свом елементу и може да демонстрира све што уме. За разлику од првог Оскара који је добила, овоме се нема шта приговорити.

7. Catherine Sloper (Olivia de Havilland, The Heiress (1949))

Оливија суверено осваја свог другог Оскара играјући изразито непривлачну ћерку богатог удовца, који не крије разочарење у њу. Недостају јој и социјалне вештине, што је углавном узроковано појавом доминантног оца. Међутим, прилику да побегне из таквог окружења види у познанству са занимљивим младићем скромних материјалних могућности, за кога њен отац каже да је обичан ловац на благо. Када доживи велико разочарење, мало по мало мења став и понашање, те неће више никад дозволити да ни од кога буде изманипулисана, сазрела је у сваком смислу, уз помоћ мајстора који су је научили окрутности. Још једном је велика глумица показала огромну сигурност у тумачењу, а моћ трансформације јој је запањујућа - од повучене, бојажљиве и искомплексиране Кетрин са почетка, до независне, јаке и сигурне у себе на крају. Мада добија несебичну помоћ Монтгомерија Клифта и Ралфа Ричардсона, главни терет је на њеним леђима, и Оливија га подноси практично без муке. Уживање је гледати је док испољава читав спектар различитих емоција, понекад и без речи. Савршен склад мимике, гестикулације и гласа. Много глумица је у различитим позоришним и филмским верзијама играло Кетрин после ње, али ниједна као она.

6. Annie Sullivan (Anne Bancroft, The Miracle Worker (1962))

После неколико лоших филмова на које је била принуђена уговором, Ен Бенкрофт се дочепала улоге Ени Саливен, полуслепе учитељице, која се посветила тешкој борби да научи слепу и глуву Хелен Келер да комуницира. Док и једна и друга пролазе кроз Танталове муке у сигурним рукама редитеља Артура Пена (обратити посебну пажњу на сцену када је Ени учи да једе из тањира и да савије салвету), ми осећамо све што осећају и њих две, у њиховим смо главама и световима. Лик Ени Саливен делује толико природно да на тренутке заборављамо да је то само филм (иако рађен по истинитој причи), али можда то има везе са чињеницом да је Бенкрофтова већ тумачила Саливенову у позоришту и освојила награду "Тони". Фантастична је, у зависности од ситуације, потребе и Хелениног понашања, час се понаша као мајка, час као престрога учитељица, а све у циљу учења оног што је потребно. Заиста, ово је улога (као и цео филм) која изазива лавину емоција и која не може да вас остави равнодушним. Филм може да вам се не свиђа, али морате да признате да је Ен Бенкрофт класа када га одгледате, ту нема приче. То се не доводи у питање.

5. Aurora Greenway (Shirley MacLaine, Terms of Endearment (1983))

Велика глумица Ширли Меклејн је већ пар пута била неправедно заобиђена (најочигледније за Апартман 1960.), али овог пута Оскар није могао да јој побегне. Овај пут као плавуша, тумачи Аурору Гринвеј, која је мало превише заштитнички настројена према ћерки још од детињства, па зато кроз њену младост имају час одличне, час никакве односе. Ипак, оно што се Аурори не може оспорити, и када се не слаже са одлукама своје ћерке (удаја без колеџа, удаја за Флапа, који јој није баш по укусу), је безрезервна љубав коју према њој осећа, а то је још видљивије касније, када их задеси сплет трагичних околности. За то време, и сама привлачи пажњу неколицине мушкараца, од којих јој је најзанимљивији слаткоречиви комшија бивши астронаут. Али, с обзиром на компликовану природу свих укључених у причу, неће то све ићи тако лако. Фантастичан породични филм уз који ћете се смејати, плакати и научити о љубави и о губитку. Ширли Меклејн носи филм, заједно са својом филмском ћерком, Дебром Вингер, која је такође сјајно одиграла, узевши у обзир да се у то време борила са тешком зависношћу од кокаина. Њихове улоге посебно добијају на озбиљности и тежини када се зна да се толико нису подносиле да су једва проговарале једна са другом током снимања. Ипак, хемија је и више него присутна, дале су свима лекцију из професионалности. Нешто попут Паје Вујисића и Чкаље у "Камионџијама".

4. Nurse Ratched (Louise Fletcher, One Flew Over the Cuckoo's Nest, (1975))

Горе сам већ написао да Луиз Флечер пре овог филма није имала готово никаквог глумачког искуства, а то је потпуно невероватно ако је гледамо кроз учинак у овом остварењу. Она у гледаоцу узрокује невероватну жељу да је задави и ужива гледајући је у самртничком ропцу (нешто попут климакса у филму), а то чини користећи само глас који ретко када и подиже, углавном је мирна, хладна и строго пословична. Пишући о улози Феј Данавеј, помињао сам људе на страни система сведене само на функцију, на пуки инструмент. Сестра Речед је чист пример таквог послушника која је још опаснија зато што мисли да својим методама заправо помаже пацијентима. Изрази лица су такође за причу, без изговорене речи уме да демонстрира невероватну анксиозност кад јој нешто није по вољи или кад је неки пацијент не послуша. Савршени амерички службеник и шраф у механизму чији је циљ да угуши сваку слободу човека. Сама Луиз је била веома узнемирена чињеницом да су други могли да се смеју и шале током снимања, док је она стално морала да буде под маском окрутне кучкетине, те је једном приликом при крају продукције скинула хаљину и остала само у гаћама, да покаже другим глумцима да је и она само глумица, а не ледено чудовиште. То се могло видети и на додели, када је у емотивном говору захвалила својим родитељима обративши им се на знаковном језику. Ипак, нисам сигуран да би после гледања овог филма неком било свеједно да попије пиво са њом, толико је била добра и уверљива. И после пет гледања, просто плени.

3. Scarlett O' Hara (Vivien Leigh, Gone With the Wind (1939))

Вивијен Ли је као практично непозната изабрана за епску улогу Скарлет О' Харе у конкуренцији више од сто глумица које су у том тренутку биле веће звезде од ње. Међутим, пошто се од првог дана видело и знало колики ће спектакл бити овај филм, онда се може рећи да једноставно није могло бити другачије, већ да је морало да се заврши на овакав начин, да буде изабрана најбоља могућа глумица за ту улогу. И Маргарет Мичел се слагала са избором.  Скарлет О'Хара је дефиниција оног што се зове "a character larger than life", она је вероватно већа и од самог филма, а филм је један од највољенијих у историји, па ви видите. Размажено дериште из добростојеће фамилије које не може да обузда свој егоцентризам и детињасте хирове, па макар то значило упропастити живот неком другом, током безмало четири сата постаје епски лик способан да преживи рат, болест и још гомилу недаћа, не сазревши емотивно у потпуности до пред сам крај. Вивијен Ли не глуми, она живи овај лик, уградивши у њега сво своје умеће и таленат, у које дотад већина људи није имала шансе да се увери. Већ током овог снимања је била на четири пакле цигарета дневно, а гледајући је, човек може само да жали што није више пазила на себе и подарила нам још који филм. Но, и ових петнаестак које има су довољни да се сматра глумачком елитом, а филмом "Прохујало са вихором" изашла је из анонимности са великим праском, а свет филма никад више није био исти. Седамдесет пет година касније, Скарлет О'Хара и даље остаје један од највећих ликова света филма и вечита инспирација за све глумце, али и гледаоце филма, као и читаоце романа.



2. Blanche Dubois (Vivien Leigh, A Streetcar Named Desire, (1951))

 Сам Тенеси Вилијамс је написао о улози Бланш у извођењу Вивијен Ли: "Донела је тој улози све што сам намеравао и много више него што сам се икад усудио да сањам". Вивијен, која је патила од биполарног поремећаја, касније је имала проблема да раздвоји приватни живот од живота Бланш Дибоа. Није ни чудо, јер је убола сваку нијансу њеног карактера, сваку емоцију је довела до савршенства, дајући појму "fading Southern belle" потпуно нову димензију. Одлазак са породичног имања које мора да буде продато, скандал са мужем који се убио, избацивање са посла, велики проблеми са алкохолом и хрпа личних несигурности се крију иза фасаде углађене даме која мора да пази на свој углед. Али, довољан је долазак у средину у којој се не осећа сигурно, као и зет сировина који не гута те приче, и све почиње постепено да се руши. Вивијен је заиста дала све од себе и употребила сву снагу свог неизмерног талента, а болест у стварном животу јој је овде само помогла. Изузетна глумачка креација, награђена и више него заслужено. 



1. Sophie Zawistowska (Meryl Streep, Sophie's Choice (1982))

 Мерил Стрип је 18 пута номинована за Оскара и чини се да успева да позлати сваки сценарио који дотакне. Ипак, многи верују да ће ова улога ипак остати њена најбоља. Велика је штета што филм у једном свом делу мало губи нит, мало предуго траје и има неких проблема у структури, те није постао класик како се очекивало. Ипак, ова улога је антологијска и бар због ње треба видети филм бар два пута. У некој критици сам прочитао болно истиниту реченицу "Скоро је увредљиво да је Џулија Робертс награђена истом статуом за Ерин Брокович као Мерил Стрип за Софи Завистовску", са чим се апсолутно слажем. Мерил игра пољску емигранткињу која је преживела логор у другом светском рату и константно је прогони пакао кроз који је морала да прође, али и један избор који је морала да направи. Момак јој је параноидни шизофреничар константно преплављен нападима беса, а писац који се спријатељио са њих двоје јој се диви издалека. Ипак, изгледа да је терет који носи превелики и да је немогуће носити се с њиме. Мерил није само научила пољски акценат, него је научила да говори пољски и немачки да би имала што правилнији изговор. У конкуренцији за улогу је било неколико глумица, али она је буквално молила на коленима редитеља Алана Пакулу да је додели њој. Пружила је једну од емотивно најразорнијих улога коју је велики екран видео. Гостујући код Опре једном приликом, сцена избора је била пуштена и видело се да јој је врло непријатно. После је признала да је никад дотад није ни гледала, јер јој је страшно мучна. Чак и током снимања је одбила да сними више од једног покушаја те сцене. Ако хоћете лекцију из глуме, гледајте Мерил као Софи Завистовску. Уствари, гледајте Мерил у било којој улози, нема грешке.