Twin Peaks (1990-1991)

Аутори серије: Марк Фрост, Дејвид Линч

У главним улогама: Кајл Меклахлан, Мајкл Онткин, Ричард Бејмер, Пајпер Лори, Лара Флин Бојл, Џек Ненс, Реј Вајз, Шерил Ли, Дејна Ешбрук, Ворен Фрост, Шерилин Фен, Џејмс Маршал, Медхен Амик, Еверет Мекгил, Пеги Липтон, Ерик ДаРе, Кенет Велш, Џоан Чен, Дон Дејвис

Пошто сам у време оригиналног емитовања ове серије једва пошао у школу (и то у другој сезони), наравно да нисам могао најбоље да је разумем, а кад бих видео неког дугокосог чику, обавезно бих покрио очи. Временом су ми остале у глави само неке сцене. Али, како су године пролазиле, све оно што сам читао и слушао о тој серији, махом похвално, стварало ми је жељу за утврђивањем градива од почетка до краја. То се није могло све до 2003. године, када је БК телевизија пустила прву репризу, али тада ме је ситница звана полазак на факултет спречила да остварим зацртано. Да скратим причу, још репризу-две касније, крајем 2013. успео сам да испуним циљ. Поседовао сам ужасан ВХС рип са интегрисаним лошим хрватским преводом, али ми се нешто није почињало у таквим условима. Чим сам набасао на високу резолуцију, нисам часио ни часа да надокнадим све што се скупило у току претходне 23 године. Да ли се чекање исплатило? Па, покушаћу да то објасним у наставку текста.

Твин Пикс (1990-1991)

Интелигентни и ексцентрични ФБИ агент истражује убиство популарне тинејџерке у градићу са још ексцентричнијим житељима. Чини му се да се већ сусретао са истим убицом, а да би га нашао, мора да користи врло необичне методе и да завири у најмрачније кутке сопствене душе, као и поменутог града по имену Твин Пикс. Чињеница да, кад су у питању његови бизарни житељи, ништа није као што изгледа, само одмаже главном јунаку у трагању за истином, а велику улогу ће морати да одиграју магија, судбина и снови.

Реченица којом треба почети ову рецензију је "Никад нисте видели ништа слично овоме пре ове серије". То може да делује као претенциозно претеривање, али заправо јесте тако, из више разлога. Прво, зато што је најважније име у ауторском тиму Дејвид Линч, а ако сте упућени у његову филмографију пре, а и после овога, знате да једна реч може да опише његове наслове - јединствени. Он не ради пројекте који су уобичајени, лако схватљиви мејнстрим. О њима се обично размишља данима, а понекад су крајње неразумљиви и после више гледања. Али, једно је сигурно - не остављају равнодушним, а то је за сваког сладокусца један од важнијих елемената. Е, па, таква је и ова серија. Током целог трајања се осећа и примећује ауторски печат својствен Линчу. А то значи пре свега својеврсно мешање жанрова - мистерије и мрачне фантазије, трилера и хорора, који никада није претерано бруталан, али је увек довољно језив и напет да искида живце, комедије и мелодраме, оличене у бизарним поступцима уврнутих јунака и отрцаним љубавним причама и ситуацијама у које западају (на којима би им и сапунице позавиделе) и на крају, драме, јер је, као и увек код Линча, морал средине и људи у њој увек на испиту, а неретко се испостави да је веома дискутабилан. Ипак, чак и код њега се ретко дешавало да се у опсегу од 45 минута (колико траје једна епизода), малтене сцену за сценом смењују фантазија и хорор на психичкој бази, пародија и гротеска, па затим и неки емотивни, драмски тренутак, да продрма гледаоца за крај. Уопште, читава серија је велики емоционални ролеркоустер, што умногоме доприноси одржању константне напетости.

Кајл Меклахлан као агент Купер

У време емитовања, серија је најпре постигла велики успех, да би онда, услед неких техничких потешкоћа и проблема са извесним решењима у заплету, била нагло отказана после две сезоне и само тридесет епизода. Стога спада међу брже отказане серије у историји телевизије, а свакако је једна од серија у којој судбина значајног броја јунака остаје неизвесна и о њој се може само нагађати. То, међутим, није чудно, ако знамо да је идејни творац Дејвид Линч. Ред је сада да се позабавимо и неким њеним главним елементима.

Већ у првим кадровима, Пит Мартел, због лошег брака напаћени заљубљеник у шах и пецање, на обали реке открива леш девојке увијен у пластику. Испоставља се да је у питању краљица матуре, месна миљеница, Лора Палмер. Град је иначе веома миран и сви се знају, те се вести брзином муње шире кроз мало место и никог не остављају равнодушним. Истовремено, друга тешко повређена девојка лута по железничким шинама дуж граничне линије, те у игру улази ФБИ агент Дејл Купер, ексцентрични кафопија, да истражи случај, који врло брзо примећује да је већ имао посла са оним кога сада тражи, јер је раније већ истраживао слично убиство. Нико од бизарних житеља овог града неће остати исти после овог убиства, јер оно покреће ланац догађаја који ће продрмати животе свих у Твин Пиксу и открити да нико није баш онакав каквим се представља, а поготово жртва, јер је имала свима непознату каријеру на којој би јој позавиделе многе наше естрадне звезде, укључујући неверство, психијатра, кокаин и проституцију. Међутим, и сви остали имају шта да сакрију у вези својих живота и, како то обично бива, требало је само загребати површину једним догађајем као што је убиство, па да све почне да излази на чистину, нарочито двоструки животи оних који се чине најчаснијим.  Пословне малверзације, небројене забрањене и неостварене љубави, напаћене жене и мужеви, несрећни случајеви, нејасне истраге, рањавања и убиства - све је то повезано у тридесет напетих епизода, и зачињено дусима који обитавају ван овог света. Упаковано и искомбиновано на крајње креативан начин.

Човек са другог места

На серији је радило 8 писаца и 14 редитеља, али се печат Марка Фроста и Дејвида Линча осећа од почетка до краја. Почевши од поменутог постепеног демаскирања, преко бизарно комичне пародије на сапунице, оличене у великом броју могућих и немогућих љубавних веза пуних преокрета (па, на крају крајева, и серијом 'Позив за љубав' коју изгледа гледају сви у граду), до изразито мрачних и језивих надреалних елемената. Нарочито су делови у којима се приближавамо решењу убиства и сам крај серије квинтесенцијални Линч. Елементи фантазије се уводе најпре лагано и на кашичицу, где агенту, заљубљеном у кафу, природу и питу са вишњама, у сан, као у песми 'Алисе', долазе велики патуљци и мали џинови, дајући му шифроване трагове, да бисмо се нешто касније сусрели са духовима из мрачних шума и још неким бићима и стварима која уносе немир и страх у душу. Кад већ помињем мрачне шуме, да кажем и да су локације вашингтонских градића као створене за мутне радње, сумњиве куће, злодела и разне караконџуле, сјајно су послужиле сврси. Сценарио је у највећем делу серије на изузетно високом нивоу, и, као што већ поменух, сјајно комбинује елементе различитих жанрова. Озбиљан драмски моменат неосетно прелази у гротеску и (црну) комедију, да би нас потом пресекла језива приказа са прљавом седом косом.

Шест пута сам враћао сцену у којој свеже оседели Лиленд Палмер, отац жртве (бриљантни Реј Вајз), улази у канцеларију свога клијента који разговара са братом,  певајући и плешући дечију песмицу "Mairzy Doats", а два брата, од којих је један најбогатији човек у граду (фантастични ветеран Ричард Бејмер и пргави Ирац, Дејвид Патрик Кели), прихвате плес, при коме један брат изведе малу тачку на свом столу, а други перформанс на поду. Сцена која ме насмејала до суза, иако је она пре тога била максимално озбиљна. Питате се где је логика у томе да човек коме је пре који дан брутално убијена ћерка плеше и пева? Па, погледајте, па ћете видети, у томе и јесте Линчово мајсторство. Кад сам већ поменуо неке глумце, да се дотакнем и те теме. Дејвид Линч воли да испоштује своје пређашње аквизиције, па тако после "Дине" и "Плавог сомота" готово да није имао дилему ко ће глумити Купера, а тада једва преко тридесет година стари Кајл Меклахлан му је узвратио савршено. Џек Ненс (Пит Мартел) је играо главну улогу у култном Линчовом филму "Глава за брисање", а познаници од раније су били и Еверет Мекгил (Ед), Грејс Забриски (Сара Палмер) и други. Изабела Роселини је изабрана да глуми Џози Пакард, али је одустала у последњем моменту, тако да јој је народност промењена из италијанске у кинеску и изабрана је Џоан Чен. Ослонио се и на глумце ветеране, који су били у зениту педесетих и шездесетих (Ричард Бејмер, Пајпер Лори, Рас Тамблин, у малој улози фатална ноар дама Џејн Грир). Наравно, лансирао је нека имена, попут прелепе Медхен Амик (Шели), за коју је он сам у серији рекао ону чувену реченицу "То је она врста девојке због које пожелиш да говориш мало француског". (Да вас подсетим, игра ФБИ руководиоца са слушним проблемима). Још једна од предности ове серије је што је су од епизодиста створени квалитетни ликови, те почиње да вас занима и њихова прича, узмимо само за пример агента са кратким фитиљем или жену са пањем.

Једино што ме поштено није занимало јесте прича са туњавом телефонисткињом, њеним дететом и пренемагање она два слепца, иако је заменик Енди испао више него користан на самом крају. И готово да сваки лик прелази, да се тако изразим, занимљив пут, од почетка до краја серије. Погледајмо само поменутог Бена Хорна, који од богаташа који планира да спали пилану и јефтино купи земљу и хотел, а притом држи бордел, коцкарницу, и ко зна шта све не, најпре постаје потенцијални убица, потом лудак у кожи јужњачког генерала, а потом човек који се бори да спасе оно што му је остало. Њега је, као и остале "речитије" ликове за пилот епизоду осмислио Марк Фрост, док је ликове који се више петљају са надреалним, као што је Купер, оживео Линч. Оно што је јако занимљиво је чињеница да су многе култне сцене и ликови из серије иницијално потпуно непланирани. Први пример је Шерил Ли, локалка из Сијетла, коју је Линч унајмио да одигра мртву девојку. Касније је крупни план њеног леша постао једна од упечатљивијих слика серије, а по његовим речима нико није имао појма да она заправо уме тако да глуми, нити да може тако моћно да делује док је мртва. Пошто је снимио додатне сцене са њом и Доном (Лара Флин Бојл) на пикнику, одлучио је да је "оживи" као Меди Фергусон, а у трећој сезони, да је икад снимљена, вероватно би имала црвену косу. Још један битан импровизовани елемент је кастинг Френка Силве у улози Боба. Он је био један од сценографа и реквизитера на сету и најпре се сам његов изглед допао Линчу кад га је видео док помера намештај, а потом је пресудило то што је у току снимања прве визије Саре Палмер снимак био "упропашћен" јер се његов одраз видео у огледалу. Линч је касније рекао да "због таквих ствари човек почиње да сања", а сада је немогуће замислити било кога другог у тој улози, сценограф и повремени глумац је постао интегрални део култа ове серије.

Лара Флин Бојл, Шерилин Фен и Медхен Амик

Нико не меша опскурно са баналним као Дејвид Линч, па је тако серија по изласку постигла вртоглав успех и након прве сезоне била номинована за четрнаест Емија. Телевизијска револуција је креирана бацањем стандардне наративне структуре кроз прозор, а уместо ње су упловиле особене студије карактера, дијалози који комбинују већ поменуте елементе, као и слике које дотад на телевизији нису виђене. Линч је као већ искусни филмски аутор тако гурнуо све конвенције у страну, доносећи нешто ново и потпуно другачије. Томе је наравно много помогао и чувени скор Анђела Бадаламентија, од уводне нумере "Пад" до "Лорине теме" на крају, као да смо и путем музике имали бољи увид у подсвест наших јунака. Серија је освојила многа признања - од поменутих 14 номинација, освојила је четири награде, а Златне глобусе су зарадили Кајл Меклахлан, који нажалост, никада после рада са Дејвидом Линчом није оправдао потенцијал који је показао у "Дини", "Плавом сомоту" и "Твин Пиксу", те се касније појављивао у својеврсном ђубрету ("Секс и град"), треш филмовима ("Шоугрлс") и просечном ТВ материјалу ("Очајне домаћице"); као и Пајпер Лори, у улози подмукле Кетрин Мартел, која је петнаестак година раније одушевила публику као фанатична Маргарет Вајт ("Кери"), а раније је зарађивала хлеб играјући и са Полом Њуменом, Роком Хадсоном и другима. Глобус је освојила и сама серија, која је још затим проглашена и за једну од најбољих култних серија икада, а "ТВ водич" и "Емпајер" су је сврстали међу 50 најбољих серија икада. Британски канал 4 је ставио на 9. место листе "50 најбољих драмских серија", а Тајм магазин је уврстио међу 100 најбољих.

Пеги Липтон као Норма Џенингс

Међутим, у последњој трећини емитовања, серија се сусрела са великим проблемима. Најпре су Фрост и Линч подлегли притиску и решили мистерију убиства Лоре Палмер и тако, по сопственом признању "убили кокошку која носи златна јаја", поменувши још да су студијске главешине и могули хтели да мистерија буде решена још на крају прве сезоне. Иронично, управо је разрешење мистерије довело до пада гледаности, иако је по мом мишљењу, било сасвим довољно елемената да се интерес јавности одржи, узевши у обзир мистерије порекла патуљака, џинова, демона и осталих, потом откривање још једног сегмента Куперове прошлости и уплитање његовог полуделог ментора, као и потенцијална љубавна прича (Лара Флин Бојл, у то време у вези са Меклахланом, ставила вето на материјализацију варнице између Одри Хорн, тј. Шерилин Фен и Дејла Купера, па је морао да ускочи лик Ени Блекбурн, односно Хедер Грејем). Изгледа да је за јавност та нова прича ипак била превише неконвенционална, па је интерес ипак опао, а кад се то укомбинује са сталним променама термина Еј-Би-Сија, будућност серије је доведена у питање. Међутим, спроведена је успешна кампања и људи су се изборили да се сезона доведе до краја. Иако се по мом мишљењу, после претње отказивањем, серија вратила на прави колосек у последњих неколико епизода, а финале серије је урађено одлично, у класичном линчовском маниру (он је и режирао), и са, као што је већ речено, неизвесним судбинама неколико појединаца, ипак није довољно узбуркало јавност да се сними трећа сезона (многи су за то окривили рат у заливу и њиме узрокован лош термин емитовања).

Ако би се могло говорити о манама, то би био незнатан али ипак приметан пад квалитета у поменутом последњем периоду и мало суптилнија обрада при прелазу са главне приче која је у старту привукла гледаоце (мистерија убиства) на оне које су из ње проистекле. Велики проблем је недостатак фокуса који има добар део друге сезоне, а неколико (али само неколико) ликова је могло да глуми и боље, пре свих мислим на Џоан Чен, која се већ претходно доказала у остварењима као што је "Последњи кинески цар" Бернарда Бертолучија. Као ману морам да истакнем и чињеницу да није трајала бар још сезону дуже, да се све лепо уобличи.

Ерик ДаРе и Реј Вајз

"Твин Пикс" је био инспирација свим серијама које су се касније бавиле натприродним елементима, пре свих ту мислим на "Досије Икс" и "Изгубљене", а многи су од ње покупили рецепт враћања у фокус готово заборављених глумаца (нпр. "Сопранови"). Дефинитивно је у питању серија која је отворила врата многим нетрадиционалним и неконвенционалним телевизијским програмима. Оно што се може рећи у закључку је да је серија имала упечатљив успон и пад у року од једва 14 месеци, али се у међувремену учврстила као једна од најутицајнијих и најоригиналнијих серија у историји телевизије, која користи централну мистерију убиства да гради причу која на уврнут начин подсећа на сапунице из педесетих, укључујући борбу за пилану, бројне љубавне троуглове (од средњошколских до средовечних), као и локалне злочине зачињене дрогом и проституцијом. Оно за шта бих рекао да се до данашњих дана издваја у овој серији је свакако фантастична атмосфера, у којој одличан сценарио преноси атмосферу на ретко бриљантан, филмски начин, оно што није успело великом броју серија. Недостатак мозга ТВ продуцената и прерано решавање мистерије је узроковало да серија склизне са предвиђене путање и самим тим изгуби приповедачку нит, те да, много брже него што је требало, чудни и уврнути елементи постану ванземаљски. Кад је изгледало да се све враћа у нормалу, било је касно, те прича није заокружена. Приче о могућем наставку колају већ дуже време и најпре су одлучно одбациване, да би сада биле нешто ближе реализацији. Нисам сигуран колико је то паметно, иако сам сигуран да би милиони фанова то једва дочекали, ако се има у виду култни статус који је ова серија завредела током претходних двадесет година. С обзиром да ме цео живот прати, и да, сходно томе, спадам у те исте обожаваоце, можда ћу бити за нијансу болећивији кад је у питању оцена него иначе.

Коначна препорука: Сви који нису гледали ову монументалну серију треба то одмах да исправе и да присуствују поновном рођењу драмске серије, јер се, ма колико то претенциозно звучало, са појавом ове серије, управо то десило. Обожаваоци побројаних карактеристика и Дејвида Линча ће уживати највише, али ако не желите да вас назову телевизијским аналфабетом, ову серију треба да гледате, чак и ако не спадате у исте.

ОЦЕНА: 5-

Под теретом славе - развојни пут деце глумаца

Знате ону вечиту флоскулу како је тешко издржати притисак кад си велика светска звезда и носити се са теретом славе? Како су све очи упрте у вас и сви само гледају кад ћете у нечему да погрешите да би вас осудили? То није спорно, људи имају тенденцију да осуђују друге, а још је лакше то чинити када су у питању велике звезде, биле оне праве или маркетиншки исфабриковане, а нажалост, сведоци смо да данас ових других има све више и више. Скривање приватног живота од очију јавности и покушаји некаквог независног битисања су јако тешки. Са друге стране, они су тај живот сами бирали, па са те стране немам сажаљења за њих. На крају крајева, сваки иступ и испад може у неку руку да буде добар публицитет. Лако је њима да причају како им је тешко док опште са својим партнерима препарирани кокаином, у базену који се налази у дворишту велелепне виле, док им у гаражи сија возни парк у вредности Герета Бејла. А ми ипак упијамо њихове приче о тешком детињству и о суровом одрастању док их није приметио скаут неког клуба или агент за кастинг, иако смо свесни да са милион и по незапослених у земљи имамо далеко већих проблема. Генерално, јако тешко гутам те жалопојке о терету славе, нарочито ако се претворе у ламентирање над изгубљеним генерацијама и сновима и над празнином коју су дотични оставили. Нарочито их тешко варим ако су поменути сами себе гурнули у пропаст и смрт (дрога, алкохол или нешто треће), а онда крену приче "Био је преинтелигентан за ово подручје и за своје године, нико га није разумео. Уметник, песник, пророк и легенда", и тако даље и тако ближе. Да не ширимо причу, постоји само једна групација за коју верујем да слава има погубан утицај на њу, а то су деца. Ако слава прерано удари у главу и падне на нејака дечија плећа, поготово ако је праћена баснословним количинама новца, потпуно верујем у њихову немогућност да се носе са њом. Пред вама је листа деце филмских глумаца које је терет славе одвукао на погрешну страну. Она никако није потпуна, јер бих о томе морао да пишем месецима, заправо не постоји баш велики број оних који су славу успели да поднесу на прави начин. Дакле, ограничићу се само на најпознатије клинце који су нас увесељавали (а можда и плашили) у филмовима, а можда касније буде и неког текста са сличном тематиком о јунацима серија. Листа је без одређеног редоследа.

Меколи Калкин (Macaulay Culkin)

Популарни Мек је рођен 1980. године у Њујорку. Већини људи при помисли на децу глумце најпре падне напамет "онај мали из 'Сам у кући' који зеза оне провалнике како пожели". Меколи је из огромне породице у којој су се скоро сви опробали у глуми, али њему је после почетних успеха предвиђана заиста блистава каријера и био је један од најпопуларнијих клинаца на свету. Заиста, поменути серијал филмова, у чија је прва два дела глумио Калкин, је део сваког празничног програма у нашој земљи, а и у великом делу света је постао инстант класик комедије за клинце. Да не помињемо и чињеницу да је у млађем добу Меколи заиграо (и то веома успешно) у још неким жанровима, што је само допринело његовој планетарној популарности. Међутим, клинац је одрастао, а одмах по овој слици се може закључити да није баш све ишло глатко и да потенцијал из млађих дана није у потпуности искоришћен. Или ако јесте, у питању су потпуно погрешне ствари. Но, кренућемо редом.

Поред тога што се већина Меколијеве браће и сестара бави глумом, Бони Бедеља, госпођа Меклејн из серијала "Умри мушки" му је рођена тетка. Он сам је прву улогу добио са четири и по године, а одмах је кренуо да глуми и на телевизији и у позоришту. После неколико ситних улога, приметио га је чувени редитељ младалачких филмова из осамдесетих, Џон Хјуз (Јутарњи клуб, 16 свећица, Слободан дан Фериса Бјулера, Авиони, возови и аутомобили) и дао му добру и захвалну улогу у филму "Ујка Бак", поред свог фаворита, сада нажалост покојног Џона Кендија (појавио се и у "Сам у кући", а две године касније ће поново радити с њим у добром филму "Само они усамљени", са холивудским легендама, Морин О'Харом и Ентонијем Квином). То је била сјајна одскочна даска у којој је Меколи урадио колико може са материјалом који му је дат, а онда је, после минијатурне непотписане роле у "Џејкобовој лествици кошмара", на ред дошао и више пута поменути филм "Сам у кући", такође по сценарију Џона Хјуза (1990).

У питању је филм који је зарадио највише пара у поменутој години и уопште филм који је зарадио највише у жанру комедије (533 милиона широм света) и тиме ушао у Гинисову књигу рекорда. Мислим да чак ни највећи оптимисти нису очекивали такав развој догађаја, а сам Меколи вероватно није знао шта га је снашло. Иако је улога Кевина Мекалистера писана специјално за њега, Џон Хјуз и Крис Коламбас су интервјуисали и држали аудиције за неколико стотина дечака, да би се уверили да је баш он прави. Они су хтели да баш њега избаце у први план, зато су за његове родитеље изабрали глумце који нису баш на А листи холивудских звезда, иако је у комбинацији било бар по двадесетак познатих имена. Надам се да се сви добро сећају какав је посао одрадио Меколи Калкин. Ако се ту дода и вечно живчани Џо Пеши (те године добитник Оскара за антологијски филм "Добри момци", који се у филму зове Хари Лајм - ако вам је ова референца непозната, стидите се), као и Хауард Штерн, резултат није могао да изостане и уследила је вртоглава слава.
Њу је потврдило и учешће у споту Мајкла Џексона за песму "Black or White", а о пријатељству између њих двојице говори и чињеница да је Мек био кум Мајкловом првом детету.
Свидео се свима као Томас Џеј Сенет, клинац алергичан на све живо, у филму "Моја девојка" (први пут да је неко дете инкасирало милион долара за филм), где је играо поред Ане Чламски (такође у филму "Ујка Бак") и Џејми Ли Кертис, али је потпуно ново лице, после наставка филма "Сам у кући", показао заигравши у остварењу "Добри син" (са још једном будућом звездом, Илајџом Вудом), где је отелотворио прикривено злог дечака који тајно загорчава живот свом рођаку. Тај концепт није нов, и у прошлости су се филмови бавили злом децом, али по мени је овде Меколи био баш ефектан. Филм, дакако, има својих мана, али се он одлично снашао и просто га морате мрзети, а ваљда је задатак сваког негативца да на то натера публику. Ипак, критике су биле само просечне, вероватно зато што је било тешко замислити слатког малог који сређује провалнике као прорачунатог психопату опасног по живот. Затим је снимио још неколико наслова за заборав, кад је квалитет у питању, али они су му такође донели солидан приход. Одатле је кренуо суноврат, јер се одједном нашао у великом богатству са којим није знао шта ће, родитељима који су били у очајним односима, престар за дечије филмове, а преизбирљив за очајне сценарије у тин романтичним комедијама које су му нудили.
И поред тога што у периоду 1994-2003 није глумио, живот му је био и те како турбулентан.

Пре свега, било је великих конфликта унутар породице, Меколи је био у јако затегнутим односима са оцем, и у другој половини деведесетих, мајка је добила потпуно старатељство над децом. Са 18 година, Меколи се појавио у споту за песму "Sunday" бенда Sonic Youth, а до тада је већ имао доста проблема. У јуну 1998. се оженио и то је трајало две године, а зависности су већ кренуле. По сопственим речима, упркос веровању људи, никад није био на рехабилитацији, нити је био хапшен. Нисам пронашао годину те изјаве, али 2004. је свакако ухапшен због поседовања марихуане и лекова, те пуштен уз кауцију од 4000 долара. Три условне казне и рехабилитација су биле пред њим. Шарм је очигледно сачувао, пошто је био у вези са Милом Кунис 2002-2010, а од 2003. се вратио глумачком послу и то контроверзним филмом "Party Monster", у коме је глумио промотера журки, који је успут бисексуалац, убица и тежак наркоман. Рекао је да трага за тако изазовним улогама, насупрот онога што му је дотле било нуђено - иако је у први мах и тај сценарио бацио у ђубре. Иако се последњих година трудио да се како тако врати на сцену, добром улогом у просечном филму "Спасена", као и у црној комедији "Секс и доручак", а затим и радом у цртаној серији "Пиле робот", јасно је да је далеко од некадашњег Мека. Издао је и полуаутобиографски роман "Јуниор" о периоду славе и нестабилном односу са оцем. Сада је нажалост прерано ислужен, погођен разним проблемима, а они који су му отворили врата славе су отишли, мислим на Џона Хјуза и Мајкла Џексона.

Са леве стране је насловна страна једног часописа из претходне године. Иако је његов представник за медије оштро одбацио ове тврдње, на њој се јасно може видети шта је дрога урадила овом некада најперспективнијем глумцу Холивуда. Навешћу само један фрапантан податак који ће илустровати његову некадашњу славу - наводно му је рвачка федерација платила 750000 долара 1991. године да преда бурме Рендију "Мачо мену" Севиџу током његовог венчања. Прича никад није потврђена, али се зна да је Мек велики фан профи рвања. Па, и ја бих био на његовом месту. Од првог клинца који је зарадио милионче на филму, доспео је до овога што видите лево. Од Кевина Мекалистера до "Пилета робота". Танка је то линија. Још увек се чека велики повратак, али остаје жал за огромним неискоришћеним потенцијалом, а сада се може рећи да је већина његове браће тренутно траженија и успешнија од њега. A то је некад било апсолутно незамисливо.

Ривер Финикс (River Phoenix)

Данас је његов брат Хоакин велико име у Холивуду, али на почетку су ствари деловале другачије. Рођен у брвнари у Орегону, одрастао у сиромаштву и са родитељима који су се придружили верској секти, а 1977. се са породицом, као седмогодишњак, преселио у Лос Анђелес. Од малих ногу је показивао таленат, свирајући гитару, а дебитовао је у "Истраживачима" (1985) са Итаном Хоком, после више серија. Одмах је уследио велики успех са филмом "Остани уз мене" (1986) Роба Рајнера, по мени најбољим остварењем о одрастању и једним од заиста ретких филмова који представља врхунску адаптацију Стивена Кинга. Ривер тумачи Криса Чејмберса који потиче из породице криминалаца, због чега и њега самог унапред тако квалификују. Ривер је сјајно одиграо улогу бунтовника који одбија да буде конформиста, неке емотивне сцене су заиста за памћење. Фантастично сналажење у кожи злосрећног дечака који је унапред осуђен на пропаст му је донело рани успех и још неколико добрих улога. Такође, познати бразилски певач и композитор, Милтон Насименто, после гледања овог филма написао је песму "Ривер Финикс", импресиониран његовим талентом. Када је Ривер чуо за то, отишао је у Бразил да проведе неко време у Насиментовој кући на селу. Та песма је једна од минимум десет посвећених овом глумцу и ваљда једина која је настала док је био жив, а бендови који су му посвећивали песме су између осталих "Пеперси" и "Р.Е.М." У "Обали комараца" је први пут глумио са Харисоном Фордом, да би то поновио коју годину касније као млади Инди у "Последњем крсташком походу". Између је одиграо фантастичну ролу Денија Поупа у филму "Живот у бекству" Сиднија Лумета (1988). У њему фамилија бегунаца покушава да утекне властима мењањем идентитета, али они су стално за петама. Финикс је сјајан као најстарији син који жели другачији живот.
О квалитету улоге говори и номинација за Оскара у категорији мушке споредне улоге.

У време церемоније, снимао је филм "Волим те до смрти" са Кевином Клајном, који га је победио улогом у филму "Риба звана Ванда".
Риверов најбољи пријатељ је био Кијану Ривс, а његова смрт је била само једна у низу трагедија које су задесиле овог човека. Заједно су снимили филм по коме је Ривер Финикс можда и најпознатији, а у питању је "Мој приватни Ајдахо", независна драма Гаса Ван Санта, инспирисана Шекспиром. У питању је најизазовнија могућа улога, јер је Финиксов Мајк геј дрогош, муљатор и мушка проститутка која болује од нарколепсије и жуди да нађе мајку. Овакав материјал није реткост за Ван Санта, који је, наравно, и сам хомосексуалац, имао је идеју да уради филм са Ривером у улози Ендија Ворхола, а наменио му је и улогу у филму "Милк" каје први пут почео да разрађује сценарио раних деведесетих. Оба глумца су одлична, чак и Кијану Ривс који има обичај да упропасти сваки филм у коме се појави. Ривер Финикс је побрао многе похвале за своју улогу, али није био у конкуренцији за много награда, вероватно и због шкакљиве тематике. Након тога је глумио у још неколико филмова, у којима је добио прилику да експлоатише неке од својих карактеристика, на пример таленат за музику у филму "Ствар звана љубав" (1993), где је певао, свирао гитару и компоновао песме за свога лика, као и чињеницу да му је лево око било благо зрикаво, те је морао да трепће да би нацентрирао зеницу. То је највидљивије у филму "Silent Tongue" где та мана придодаје веродостојност лудилу његовог лика. Кад смо код музике, још да кажем да је имао и свој бенд са сестром Рејн, под називом "Aleka's Attic".

Ривер Финикс је био јако чудна особа. Плашио се летења и свуда путовао колима или возом. Био је заклети заштитник природе и животиња, хуманитарац и вегетаријанац, који је куповао хектаре шума само да не би били посечени, и говорио да не би појео хамбургер ни за 40 хиљада долара. Али, са друге стране, био је страствени пушач, a користио је и дрогу, мада, по речима породице, не редовно. На крају крајева, фреквенција коришћења дроге није ни толико битна. Битно је само да га је она убила.
Крајем октобра 1993. године, Ривер је приспео у Лос Анђелес после вишенедељног снимања у Јути, и изашао у клуб "The Viper Room", делимично у власништву Џонија Депа, где је требало да наступи са блиским пријатељем Флијем из "Ред Хот Чили Пеперса". Рејн, Хоакин и Риверова девојка, глумица Саманта Метис, пошли су да га чују. Рано ујутру последњег дана октобра, срушио се испред клуба, потом се грчио и имао нападе преко пет минута, док су Џони Деп, Фли и још неки чланови њиховог бенда наступали. После неуспешних покушаја оживљавања, пребачен је у болницу, а када ни тамо реанимација није била успешна, проглашена је смрт. При аутопсији, у крви су нађене веће количине хероина и кокаина, као и неке друге дроге у мањој мери. Велика штета, пошто је имао гомилу нереализованих пројеката, да је поживео дуже од своје 23 године, могао је да направи огромну каријеру. Поменућу само "Интервју са вампиром" у коме је пристао да игра, а кад га је смрт спречила, ускочио је Кристијан Слејтер. Такође, Леонардо ди Каприо свој успех дугује улогама које Финикс није успео да одигра, јер су пројекти тек били у повоју у време његове смрти (Кошаркашки дневници, Потпуно помрачење, Титаник). Можемо само да нагађамо које би висине достигао овај човек, али ако смем да кажем, иако је отишао веома млад, доста тога је дао Холивуду.

Едвард Фурлонг (Edward Furlong)

Ако вас ова изобличена креатура са слике подсећа на оног симпатичног, а истовремено иритантног клинца из "Терминатора 2" који обија аутомат док у позадини пичи "You Could Be Mine" од Ганснроузиза, а после цмиздри кад се Шварци јуначки спусти у челик за добробит човечанства, нисте погрешили. То јесте Едвард Фурлонг, човек који је оживео бесмртног борца против тиранских машина, Џона Конора. Тачније, то је оно што је остало од њега. Слика је из прве половине двехиљадитих, а у питању је неко од вишеструких хапшења ове некадашње звезде у успону. Еди је рођен 1977. године у Глендејлу, Калифорнија, а са 14 година је закорачио у свет глуме, нема потребе да кажем којом улогом. Нема потребе да кажем ни какав је био, надам се да сте све већ видели више пута. Наравно, ту је највеће откровење што се мене тиче био Роберт Патрик, али ни Фурлонг није заостајао. Без икаквог претходног глумачког искуства, успео је да задиви публику, и то, занимљиво, посебно у Јапану, где се његов лик нашао на многим производима, а музички албум који је издао је са првог места топ листе избацио планетарни хит Витни Хјустон "I Will Always Love You". За улогу Џона Конора освојио је МТВ награду, као и награду "Сатурн" у категорији младих глумаца. После "Терминатора" и велике популарности, дошла је серија мање-више успешних наслова, а ја бих издвојио главну улогу у филму "Скенирање мозга", хорор комедији у којој Фурлонг савршено тумачи усамљеног тинејџера који улази у свет морбидне видео игре и у хипнотичком трансу чини гадости које се тамо догађају. Филм је, како се то каже, лепо остарио, тако да и даље има фину фан-базу и врло се добро држи. У том периоду, ту је и "Мала Одеса" са Тимом Ротом, коју сам Едвард издваја као њему омиљену улогу коју је одиграо. Стигао је и да се појави у споту Аеросмита "Livin' on the Edge"(касније и у "The Unnamed Feeling" од Металике), а и да у следећих пар филмова заигра поред глумаца као што су Џек Лемон, Волтер Матау, Сиси Спејсек, Мерил Стрип, и тако даље. Све је ишло по плану. Издвојио бих и улогу Денија Винјарда у узнемирујућем филму "Фатални курс икс" о расној нетрпељивости и погубности екстремне идеологије.
Негде у време снимања филма "Детроит Рок Сити" (1999) о тинејџерима који очајнички покушавају да се ушуњају на концерт "Киса", код Фурлонга је почела да се развија опасна зависност од кокаина и хероина, и са изузетком редитељског дебија Стива Бјушемија "Фабрика животиња", Едвард готово и да није више снимио ништа вредно помена, иако је снимао доста.

Са леве стране можете видети како изгледа планетарни девојачки сан у новијем издању и то након што се мало смирио. Правио је циркус почетком двехиљадитих, па је тако крајем априла 2001. године пронађен несвестан у локви сопствене повраћке и хоспитализован, јер се сумњало на прекомерну дозу хероина. У септембру исте године је ухапшен најпре због вожње без дозволе, а неколико сати потом због вожње под утицајем алкохола и изазивања саобраћајне несреће. 2004. године је ухапшен због изазивања инцидента у продавници у Синсинатију за време снимања, наравно, у пијаном стању, и провео је поприличан број сати у притвору пре плаћања кауције. У отвореним интервјуима, признавао је да је био навучен на дрогу између 22. и 26. године, да пуши 2-3 кутије цигарета дневно, као и да је прва година одвикавања за њега била најтежа ствар на свету, и физички и ментално. Да би вам било јасно у каквом се професионалном хаосу Едвард Фурлонг у то време налазио (као да му приватни није био довољан), навешћу само да је играо главну улогу у четвртом наставку "Вране". То би требало да говори само за себе.
На снимању филма "Џими и Џуди" упознао је Рејчел Белу, којом се 2006. године оженио, а убрзо добио и дете. Човек би рекао да ће у 29. години, ако је већ по сопственим речима, победио зависност,  мало да се смири. Кад он тамо, а оно међутим...

Жена је поднела захтев за развод три године касније због, како се наводи, непомирљивих разлика. У чему су се оне огледале? Па, претио је жени премлаћивањем, да ће извршити самоубиство, није пристајао на тестове на дрогу, а касније је неке од претњи и спровео у дело, те је добио забрану приласка. Наређено му је и да иде на саветовање, али је он поменуту забрану прекршио више пута, због чега је ухапшен у јануару 2011, па пуштен уз кауцију. Такође, у последње две године, има три оптужбе за насиље у породици, због чега је поново хапшен на месец дана, и то поново у јануару 2013. Велико је питање хоће ли икад моћи да се контролише. Иако је и даље глумачки веома активан (на ИМДБ-у тренутно постоје четири нова завршена пројекта у којима је учествовао, као и неколико њих који тек треба да буду снимљени), јасно је да није ни бледа сенка онога што је некада био и да то неће никада више ни бити. Ипак, загрижени фанови се надају да би уз праву рехабилитацију и праву камбек ролу, Фурлонг поново могао да закуца на врата озбиљне холивудске продукције. То сада, када је само једна у низу банкротиралих испушених муштикли, делује јако далеко. Али, никад се не зна.

Тејтум О'Нил (Tatum O'Neal)

Када имате познатог оца који је целу планету довео до суза улогом у једном од најслинавијих филмова у историји, "Љубавна прича", а затим вам прво глумачко искуство буде уз њега, са 10 година, па још добијете и Оскара, могло би се рећи да сте предодређени за велике ствари. Тејтум О' Нил, Рајанова кћи (pun intended), је задивила свет улогом у филму "Месец од папира", поставши тако најмлађи добитник (политички коректни могу да ме цмокну у буљсона) Оскара у историји. Шта више пожелети од дебитантског остварења? Она заиста бриљира у филму и најављује озбиљну каријеру. Ако се томе придода и учешће у врло симпатичној црнкастој комедији "Злослутни медведићи" коју годину касније, о збрда-здола склепаном дечјем бејзбол тиму, са легендарним Волтером Матауом у улози тренера алкоса, добијамо најплаћеније дете глумца до тада. Међутим, након што је од стране Националног удружења власника биоскопа, проглашена за Женску звезду године, са својих 13-14 година, ствари су кренуле низбрдо. Пре свега, оштро се противила тадашњој вези свога оца са глумицом Урсулом Андрес, првом Бонд девојком, и била веома отворена у вези тога, чак је нашироко говорила за таблоиде о томе, иако је још била дете. Ни она није била баш много успешна у чувању приватности, па је тако Мајкл Џексон говорио о њој као о својој првој девојци и љубави, рекавши у интервјуу из 2002. године да је покушала да га заведе, али да је он био престрављен идејом о сексу, те је све само кратко потрајало. Са друге стране, Тејтум је то све оштро демантовала, наводећи у својим мемоарима издатим 2 године касније да ју је само кратко пољубио без дозволе кад је имала 12 година. Већ крајем седамдесетих је била предмет великих контроверзи, али се још увек одржавала у филмовима, иако никад нису доживели успех оних почетних. Ипак, појављивати се у филмовима поред величина попут Ентонија Хопкинса, Ричарда Бартона и Кристофера Пламера је значило нешто. Већ почетком осамдесетих су настали први већи сукоби са оцем, у време почетка његове дугогодишње везе са Фаром Фосит.
Осуђивала је све његове везе, а ни сама није баш правила паметне изборе, па су се тако на њеном списку нашли, како пише у њеним мемоарима, Жан-Клод Ван Дам, Алберт од Монака, али и Мелани Грифит. По мом мишљењу, кључна година за њу је била 1984. Могла је да се потпуно врати у велику игру, али је најпре одбила главну женску ролу у "Било једном у Америци", а потом ју је одбио Џејмс Камерон када је хтела да заигра Сару Конор, погуравши Линду Хамилтон. Можда би у супротном данас све било другачије.

Лични живот јој је свакако био занимљивији од пројеката које је радила. Тиква између оца и ње је најзад потпуно пукла 1986. године, када се удала за тениског аса, Џона Мекинроа, а није звала никога из породице. Ако се узме у обзир и његов фамозни темперамент (да не кажем изливи беса на терену), може се замислити како је све функционисало и кроз колико трзавица је овај пар прошао. Ипак, изродили су троје деце, пре него што је растава започета, 1992, а развод је коначно окончан 1994. Тејтум је и раније имала мањих проблема са дрогом, али се после развода, који је очигледно тешко поднела, потпуно одала хероину. У доба кад је зависност поново узела маха, одиграла је малу улогу у вероватно једином солидном филму који је снимила деведесетих, остварењу препуном звезда "Баскијат". Наравно да за дрогу никад није право време, али њен тајминг је баш био лош. Проблеми су достигли врхунац баш у доба вишегодишње рововске борбе са Мекинроом за старатељство над децом, што је он вешто искористио и добио битку 1998. године. Упркос великим проблемима, покушавала је некако да се врати на сцену, те је почетком двехиљадитих учествовала у епизодама већег броја популарних серија. Каријеру је само донекле успела да ревитализује, али је опет узбуркала јавност пошто су 2004. године издати поменути мемоари, у којима тврди да ју је са 12 година сексуално злостављао очев дилер дроге, као и да је, углавном због те исте дроге, и од оца трпела ментално и физичко злостављање. Рајан је све ово оштро демантовао и навео у писаној изјави да су то све измишљотине зарад бестселера. Она је писала и о ефектима сопствене зависности на везу са својом децом. Иако је нешто касније поново кренула да ради и имала прилично запажене улоге у две серије, њена болест је кулминирала хапшењем 2008. године, када је полиција у њеном поседу нашла кесицу крека и некоришћену лулу, али и кесицу кокаина. Изјаснила се кривом и послата је на рехабилитацију.

У последње време је имала мајушне улоге у још неколико филмова и наводно је успела да се очисти, а минијатурну улогу за њу у свом новом остварењу има и холивудски Србин, Питер Богданович, који је режирао њен оскаровски филм "Месец од папира" пре 40 година. Значајан корак ка оздрављењу је свакако и помирење са оцем после пуних 25 година отуђености и нетрпељивости, које је (зашто ли нисам изненађен) започето у телевизијској емисији. Издала је и још једну збирку писанија о бурном односу са оцем и коначном помирењу. Сигурно је да је она још један у низу улудо протраћених талената у овој индустрији. Сигурно је да не може да буде оно што је некад била. Али, време ће показати може ли да се покрене са мртве тачке и да покаже да још није баш потпуно пропала.

Хејли Џоел Осмент (Haley Joel Osment)

Можда делује мало чудно што за крај текста издвајам њега, јер дефинитивно има подоста бивших звезда које су, да се тако изразим, више забраздиле од њега (Линдзи Лоуен је очигледан пример, али њу не сматрам за праву глумицу, па стога не би било поштено посветити јој део текста). Хејли је једини са ове листе који је млађи од мене и чију сам каријеру пратио од самих почетака и био велики обожавалац, зато сам одлучио да завршетак буде посвећен њему. Почео је са пет минута у инстант класику "Форест Гамп" Роберта Земекиса, у улози Фореста јуниора. После учешћа у неколико ситкома, прва главна драмска улога је дошла у филму "Богус" са Вупи Голдберг и Жераром Депардјеом. Иако је чињеница да филм не одише сувим квалитетом и да је прилично слабо оцењен од свих релевантних критичара, као и од публике, показао је једну ствар, а то је да Хејли са лакоћом може да доминира у драмским улогама, чак иако има осам година. После тога је гостовао у неким популарним серијама, типа "Болница Чикаго" и "Али Мекбил". А онда је ушао на велику сцену с треском. "Шесто чуло" не би било ништа посебно без њега, спало би на суви просек, ако не и испод тога. У глумачком смислу је сажвакао и испљунуо Бруса Вилиса који се поред њега апсолутно није видео. То су и приметили они чији се глас рачуна, те је Осмент тако постао други најмлађи глумац номинован за споредну улогу. Изгубио је од Мајкла Кејна за улогу у филму "Живот нема правила" Ласеа Халстрома (не знам колико заслужено - конкуренти су, на пример, били и Том Круз у "Магнолији" и покојни Мајкл Кларк Данкан у "Зеленој миљи"), али какав је посао одрадио, потврдио је и сам Мајкл Кејн директно са сцене, рекавши: "Кад сам видео твоју глуму, био сам сигуран да немам шта да тражим у овој трци". Хејли је добио награду "Сатурн" за најбољег младог глумца. Следећи филм је такође носио малтене сам, иако су поред њега били глумци попут Кевина Спејсија, Хелен Хант и ветеранке Енџи Дикинсон. Филм се из добре премисе претвара у тешку патетику, тако да из њега није извучен максимум, али Осмент поново разбија и још једном потврђује шта значи истински таленат упакован са озбиљним радом, јер је још тада почео да завређује репутацију великог професионалца коме ништа не стаје на пут када ради. А како изгледа када глумац и буквално носи читав филм показао је играјући у несуђеном пројекту Стенлија Кјубрикa који је преузео Стивен Спилберг (не сумњам да би под Стенлијевом палицом овај пројекат био далеко интелигентнији, промишљенији и мрачнији), "Вештачка интелигенција". Осмент скоро да не силази са екрана безмало 150 минута, а опсег емоција који приказује са 13 година је заиста за уџбенике. Фасцинантно се прилагођава свакој ситуацији, воли, пати, смеје се и плаче, приморавајући гледаоце да то раде заједно са њим. Неки делови су мало више развучени и филм у другој половини губи оштрицу са почетка, али ипак се може рећи да је врло солидан, и то највише захваљујући Хејлију, који му пружа дубину коју вероватно ниједан други глумац не би. Поново је освојио "Сатурн". Занимљиво је још и да је он, у раној фази пројекта о Харију Потеру, када је Спилберг требало да га режира, био у најужем кругу кандидата за ту улогу. Он је те наводе одбацио и снажно се противио екранизацији књига, јер је сматрао да би она упропастила њихову магију.

Улогом дечака робота који жуди да буде вољен, Хејли Џоел Осмент учвршћује своју репутацију као један од најбољих младих глумаца Холивуда, и то потпуно заслужено. Стигао је да сними и пољски филм из периода 2. светског рата, а онда се мало посветио и позајмљивању гласа ликовима из игара и анимираних филмова (нпр. био је Могли). Онда се вратио филмом који обједињује жанрове комедије, драме и авантуре "Половни лавови" са две легенде - Мајклом Кејном (који је још од "Шестог чула", кад је био фасциниран Хејлијем, хтео са њим да ради), као и Робертом Дувалом. Филм је изузетно забаван, интелигентан и шармантан, под условом да га не схватите преозбиљно, што вам неће бити тешко, с обзиром на жанр. Момак је стао раме уз раме са таквим величинама и уопште се није обрукао, напротив. Показао се одлично, њих тројица су питак сценарио који и не претендује да буде класик преточили у доста добар филм. И Осмент је још једном потврдио разноврсност.
Е, сад је на вас ред да питате - ако је све ишло као по лоју, за чије бабе здравље се он налази у овом тексту који се бави (полу)промашеним каријерама некада успешне деце глумаца? Па, за бабу не знам, али разлога има. Један од њих је што је последњи филм о коме сам говорио снимљен пре 10 година, а Хејли је у међувремену глумио у 4-5 филмова, ако то може тако да се назове, јер неки од њих су потпуно гурнути под тепих. Једино је донекле вредан помена "Дом дивова" из 2007. године у коме глуми новинара средњошколца, али далеко је то од класе на коју нас је навикао. У међувремену се потпуно посветио позајмљивању гласа једном од ликова из игре "Kingdom Hearts" у свим могућим издањима. Вероватно да га то финансијски сјајно обезбеђује, али дефинитивно фали његових филмова. Једни кажу да је то зато што пажљиво бира понуђене сценарије, јер жели да му глатко прође тај прелаз од глумца који је дете до оног који је озбиљан и одрастао. Многи пре њега ту транзицију нису добро поднели.

Други кажу да је његов нестанак са сцене условљен проблемима са дрогом и алкохолом. Истина је, као и обично, негде у средини. Он јесте познат по великој избирљивости, радио је такође и у позоришту, а и студирао експерименталну глуму на њујоршком универзитету. Дакле, јесте био прилично заузет. Међутим, такође је и повређен у саобраћајној несрећи 2008. године (сломљено ребро и десно раме, када му је утврђени ниво алкохола у крви био дупло изнад дозвољене границе у Калифорнији. Такође је ухапшен и за још три прекршаја, један од њих је и поседовање марихуане. Осуђен је условно на три године, 60 сати рехабилитације и најмање 26 састанака анонимних алкохоличара у року од 6 месеци, али и новчану казну од 1500 долара. Дакле, ни он није остао имун на све о чему сам писао. Али, још има времена да се ишчупа.
Добра вест је да се полако враћа. Има три завршена пројекта која чекају излазак и надам се, као и многи други, да ће дуго очекивани повратак из илегале да донесе очекиване резултате. И за његово, и за добро гледалаца.
Да сам писао о свима којих сам се присетио, текст би освануо на блогу можда почетком децембра. А кад би се додале и некадашње звезде серија, текст би био резервисан за април наредне године. Листа је малтене бесконачна. Наравно, има изузетака од овог правила, има оних који и данас без проблема и тешких порока раде оно што најбоље знају, као и у време кад су били клинци. Узмимо за пример Џоди Фостер, Κурта Расела, Кристијана Бејла, Џоша Бролина, па и Скарлет Јохансон. Ипак, број оних који су се извукли не подлегавши притиску је нажалост готово на нивоу статистичке грешке.

Цинизам Кирка Дагласа

Једна од одлика праве, велике филмске звезде је свакако и разноврсност, способност оживљавања различитих профила личности. Много пута је изазовније тумачити антихероје и негативце него исправне момке и вечите истериваче правде. Па, погледајте само шок који је велики Хенри Фонда произвео међу публиком када се појавио у лику Френка у култном вестерну Серђа Леонеа "Било једном на Дивљем западу" (1968), где је, после више деценија у улогама добрих момака оживео хладнокрвног убицу људи и деце и силоватеља Клаудије Кардинале. Али, то је био управо шок на који је стари лисац Леоне рачунао и створен је антологијски лик у антологијском филму. Вечити добрица Фред Мекмареј је имао прилику да у раду са Билијем Вајлдером истражи своју мрачнију страну у филмовима "Двострука надокнада" (1944) и "Апартман" (1960). Грегори Пек је петнаестак година после једног од највећих добрих момака филма, Атикуса Финча, склизнуо у кожу Јозефа Менгелеа без икаквих проблема. Постоје и вешти балансери карактера, попут Боба Мичама, који је кроз своју плејаду злосрећних антихероја повремено провлачио и ликове који одишу чистим злом, попут Харија Пауела у "Ноћи ловца" (1955) и Макса Кејдија у "Рту страха" (1962). Међутим, рекао бих да се ниједна велика филмска звезда није осећала тако природно и пријатно у кожи ликова који су окрутни, манипулативни и бесни попут Кирка Дагласа. Они су били његов заштитни знак на почетку холивудске каријере, а ја ћу се фокусирати на два таква која су по мени и најбоља које је одиграо у каријери.Стицајем околности, оба су настала 1951. године.

Кирк Даглас

Вероватно највећа жива легенда Холивуда (1916), Ишур Данилович Демски, рођен је у децембру, пре деведесет седам година у Амстердаму, држава Њујорк. У типичној "од трња до звезда" причи, после одрастања у гету (у питању је породица руских Јевреја), био је добар студент и истакнути рвач на универзитету, добио стипендију, примљен је на академију, и после Другог светског рата, позван на прву аудицију. У питању је било тестирање за филм-ноар "Необична љубав Марте Ајверс" (1946) са бесмртном Барбаром Стенвик и Ван Хефлином, а на инсистирање никог другог до Лорен Бекол. После одличног дебија, запао му је још један класик, вероватно један од најбољих у ноар-жанру, "Из прошлости" (1947), уз поменутог Роберта Мичама и увек фаталну Џејн Грир. Пошто је зачео и дуготрајно партнерство са пријатељем Бертом Ланкастером филмом "Ја корачам сам" (1948, касније снимили још шест филмова), стигла је и улога која га је лансирала у звезде, а о којој сам већ писао (Миџ Кели, Шампион). То је била и прва номинација за Оскара, награду која ће у такмичарском делу за Кирка остати пусти сан. До године о којој желим да пишем, појавио се, између осталог, још у филму "Младић с трубом" Мајкла Кертиза, поред поменуте Беколове и Дорис Деј, о суноврату талентованог свирача заслепљеног славом, као и у адаптацији "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса.

Опортунизам, оштрина и суровост његових ликова су већ полако почели да избијају на површину и раније, али мислим да је такав профил могао да буде успешно истакнут у први план само под палицом врхунских редитеља, као што су у овом случају Вилијем Вајлер и Били Вајлдер. Вођен њиховим мајсторством, Кирк је успео да извуче најбоље из себе и имортализује два лика која су есенција цинизма и грубости о којима сам причао. Иако је јасно да то нису људи за које ћете у филму навијати и да вам се не свиђају све њихове особине, невероватно су упечатљиви и приказани веома реалистично, Даглас у свакој сцени приказује зашто је тада био толико тражен. Харизма се просто осећа у свакој реченици, што је данас огромна реткост, а то је још релевантније кад се узме у обзир да нису у питању класични филмски јунаци. Његовим стопама ће касније поћи нови филмски бунтовници као што су Марлон Брандо, Монти Клифт и Пол Њумен. Интересантно је да ће ретко ко навести ова два филма када набраја своју листу најбољих остварења Кирка Дагласа, што није чудно с обзиром на импозантан број култних филмова које је овај глумац снимио (Лоши и лепи, Жудња за животом, Обрачун код О.К. Корала, Путеви славе, Спартак, Последњи залазак Сунца, итд), а још је чудније да је један од ова два класика (и то онај који се данас сматра бољим) доживео велики финансијски неуспех по изласку. Али, кренимо редом.

Детективска прича

Филм Вилијема Вајлера за основни предложак има изузетно успешан позоришни комад Сиднија Кингслија који обрађује један наизглед сасвим обичан дан у њујоршкој 21. полицијској станици, кроз коју циркулишу ликови различитих профила. Главни јунак је Џим Меклауд, који пре доласка у станицу дели тренутак романтике са женом Мери са којом планира породицу. Изузетно је нежан са њом, али се практично одмах по његовом уласку у станицу испоставља да се ради о ригидном, бескомпромисном пандуру, својеврсном Панишеру, који не прави разлику између злочина (сви су подједнако неопростиви) и помало преозбиљно схвата посао, као да се налази у крсташком походу против злочина. Проценат решених случајева му је велики, али неретко прибегава и непопуларним методама, као што су батинање и малтретирање преступника. Тренутно се окомио на доктора који врши илегалне абортусе и оптужен је за убиство. Међутим, иако нема проблема с тим да му оптужба за бруталност виси над главом, потпуно је неприпремљен за откриће које му је донео сукоб са поменутим доктором. Откриће које ће га натерати да погледа дубоко у себе и (можда и прекасно) преиспита своје приоритете у животу. А оно што ће видети, неће му се нимало допасти.

Take a couple of drop dead pills.

Кад је у питању Киркова глума, заиста је фантастичан и ова улога се са разлогом сврстава међу његове најбоље, јер савршено осликава растрзаност Џима Меклауда. Са једне стране, он се бори против злочина, дакле он поступа како поступа из алтруистичких побуда, али је граница између посвећености послу и гоњења кримоса до границе бруталности веома танка, и подстакнута личним траумама, комплексима и озлојеђеношћу, између осталог и гневом према оцу који је "малтретирао мајку и отерао је у лудницу". Он зато не верује у праштање и окретање другог образа, а када и једини сигуран потпорни стуб у његовом животу почне да попушта, његов свет креће да се руши и он је у потпуном расулу. Дагласово тумачење, набијено јаким емоцијама, достиже врхунац када схвати (а то је ваљда нешто најгоре што се човеку може догодити) да се претворио у све оно што је највише мрзео. Заиста је интензиван у свом цинизму и презиру. Потпомогнут фантастичним сценариом, препуним одсечних реплика као што је ова испод слике (уосталом,сценарио је освојио Едгар награду те године), као и фантастичном глумом готово свих умешаних (углавном су у питању познате фаце - Еленор Паркер, Вилијем Бендикс, Џорџ Мекриди и Кети О'Донел, те Ли Грант, која у својој деби улози (млада крадљивица из продавнице), за коју је награђена у Кану и номинована за Оскара, уноси дашак комедије у филм чија је атмосфера таква да се може сећи ножем. Мора се поменути и мајсторска режија Вилијема Вајлера, који је дотле већ имао неколико великих наслова у својој биографији, и који ће и касније показати разноврсност и врхунску класу. Многима би било мучно пренети статичан комад који се углавном одвија у једној просторији на филмско платно. Иако није визуелно и стилистички раскошан, овај филм дочарава и најситније делиће атмосфере и најтананија осећања јунака, захваљујући сјајном фокусирању на лица и покрете, а чињеница да се све догађа на једном месту ствара додатну клаустрофобију и напетост. Недостатак музике у позадини и преплитање прича из различитих случајева додају на реалности, која је махом изузетно тмурна и прожима читаво остварење.

Испирање прљавих слика - Кирк и Еленор

Да не буде да је све феноменално, постоји неколико сегмената који су апсолутно over the top - предводи их Џозеф Вајзмен у улози провалника Чарлија, чија улога како се филм ближи крају постаје све битнија, а тумачење нажалост све више као из цртаћа. Вајзмен је 11 година касније отелотворио првог Бонд зликовца, Доктор Ноа, и учинио је то много боље него овде, јер просто није јасно шта је хтео да постигне оваквом карактеризацијом. Такође, на моменте уплитање споредних ликова постаје превише напорно, али то нипошто не квари утисак нити умањује квалитет овог одличног филма, који је

доживео солидан успех код критике и био номинован за четири Оскара, као и многе друге награде, али зачудо, номинација је измакла главном јунаку наше приче (не верујем да би био победник, али заслужио је да буде у конкуренцији за главну ловорику). Но, како сам већ писао, пропусти Академије нису нова ствар, и дешавали су се и тада када се у највећем броју случајева ипак рачунао квалитет.

Кец у рукаву

Били Вајлдер је пре 1951. године такође убележио у резиме неколико великих хитова, какви су "Двострука надокнада" који је један од филмова који дефинишу ноар жанр, "Изгубљени викенд", прву озбиљну, мрачну и брутално реалистичну студију алкохолизма у Холивуду, као и "Булевар сумрака", горку сатиру која бескомпромисно оптужује Холивуд да користи и израбљује људе, а потом их потпуно заборави. Истовремено, то је и прича о немогућности некадашњих великих звезда да се прилагоде на чињеницу да нису више велике. Ако је "Булевар сумрака" био горка сатира која оптужује, онда је следећи Вајлдеров филм о коме овде пишем, "Кец у рукаву", изузетно љутита сатира, много мрачнија, отворенија оптужба америчке мејнстрим културе и медија који све претварају у циркус из ниских побуда, као и корупције која се запарложила у свим порама друштва. Да подсетим, фокус је на новинару без пара и моралних скрупула који се случајно зауставља у Албукеркију и почиње да ради за локални лист, очајан да се убрзо врати на велику сцену. Прилику за то му пружа прича о човеку који је остао заглављен у планинском тунелу у потрази за реликвијама које би продао у кафићу који држи са женом, а онда се, вољом главног јунака све претвара у медијски циркус који преплављује Америку.

Ово је посебан филм за Билија Вајлдера, јер представља први пројекат од разлаза са готово сталним сарадником Чарлсом Брекетом (додуше, Брекет није хтео да учествује ни у "Двострукој надокнади" коју је сматрао сувише мрачном и непријатном, могу да замислим шта би рекао за ово остварење). Цинични антихерој који ради шта мора да би преживео, а неретко и гази преко других ради личне користи је Вајлдеров трејдмарк, али је са Кирком Дагласом у улози Чака Тејтума отишао корак даље. Заправо, не памтим када су у неком филму А продукције двоје главних ликова (Чак Тејтум и Лорејн Миноса, жена жртве, у тумачењу Џен Стерлинг) били толико лишени сваке хуманости и тако огрезли у сопственој себичности и презиру свега што им не доноси лично задовољство. Савршено се уклапају у окружење на коме би Вајлдеру честитали и такви филозофи апсурда као што су Семјуел Бекет и Џонатан Свифт. Када мало обратим пажњу шта сам досад написао, можда и није чудо што је филм катастрофално прошао на изласку, нико не воли да добије толику дозу истине у лице и το овако блатантно.

"Забринута" жена и "пријатељ" Чак

Кирк је већ имао искуства у тумачењу морално посрнулих ликова, али ово је био први пут да је оволико заглибио, а додајте томе кратак фитиљ и бруталност Џима Меклауда, и добили сте Чака Тејтума. Од првих минута када осионо и нападно улази у редакцију локалног листа, након што је дошлепан, пошто су му се кола покварила у пустињи, он показује све значајне црте свог карактера. Једна од њих није склоност ка цинкарењу, као код пионира Зорана (не сумњам да бисмо и то видели да му је у неком тренутку одговарало), већ ниподаштавање радника индијанског порекла и подсмешљиво-цинично меркање секретаричиног натписа "Кажи истину". Морам да поменем и једну од мојих омиљених сцена која долази одмах потом, а то је, да парафразирам једну уважену колегиницу, фантастична арија истовремене самопромоције и самопрезира, у којој Чарлс објашњава новом послодавцу зашто би био идеалан за његову редакцију, али и разлоге због којих је добио ногобуљ из три претходне. Када после годину дана у учмалој средини где нико није чуо за Јоги Беру (је л' то нека религија) и где нема краставчића ни сецкане џигерице (вероватно референца на јеврејштину Вајлдера и Дагласа), права прича сасвим случајно дође, Чаки (кад се све узме у обзир, вероватно и страшнији од свог имењака, лутка) је неће пропустити па макар црк'о. Заправо, то и није никаква велика прича, али вештом манипулацијом, он успева да исфабрикује довољно материјала за националну сензацију.

Тек ту креће права поезија, Вајлдер ситним детаљима чини причу још сочнијом ("Проклетство седам лешинара"), а Даглас који све време господари својим сценама има прво суочавање са ледено незаинтересованом женом жртве, које је можда и нешто најбоље у филму, мислим да такав судар двоје фрапантно сличних људи готово није виђен на филму. Лорејн је врста жене која појму "кучка" даје нову димензију, њен себичлук и похлепа су шокантни, али је Чак, који је исти (а вероватно и гори) убеђује радикалним методама да је у њеном интересу да се понаша као забринута жена и да се моли за здравље мужа, чак и пошто она каже "I don't go to church. Kneeling bags my nylons". Када настане медијски циркус, наш јунак митом добија ексклузивно право на причу, али чини и неопростив грех. Да би изексплоатисао људску жеђ за сензацијом и направио медијски циркус, он пролонгира спасилачку акцију на неколико дана (уместо да она потраје неколико сати). Као што се зна, прича о десетинама заробљених људи није подједнако ефектна као прича о појединцу са којим нација вечито гладна страшних, скандалозних и трагичних прича може да се поистовети и саосећа. Како каже Чак, "good news is no news".

Новинар од хиљаду долара дневно

И поред веома дугог стажа играња хероја, два филма о којима сам писао показују да је Кирк Даглас вероватно интересантнији у кожи антихероја, јер овде игра са таквом лакоћом да је то заиста за причу и за уџбенике.

Клизи из сцене у сцену неосетно и без сувишне речи и геста. И до краја остаје оно што јесте, без обзира на трапави покушај искупљења, више из страха него неких племенитих побуда. Ако се у цугу одгледају ова два комада, стварно чудно делује чињеница да овај колос од Оскара има само оног почасног. У овом филму је дефинитивно лик кога волите да мрзите, а кад се томе дода и Џен Стерлинг, ово је вероватно пар главних јунака који највише мрзе једно друго у једном филму. 

Све у свему, најтоплије препоручујем овај филм, који је дефинитивно изашао у недоба, јер људи нису били спремни да чују и виде овакву истину о себи и друштву у коме живе (мада је питање да ли је икад адекватно доба за овакве истине које нико не воли да чује, нарочито на овакав начин. Ипак, он има немерљив значај за светску кинематографију, и данас је свакако признат као класик. 

Кирк Даглас данас има 97 година и питање је колико ће још живети, упркос здравој семитској крви. На сву срећу, остаће филмови попут поменута два да нас сећају на његов таленат.

"Трилогија стана" Романа Поланског (1965-1976)

Можете да не волите многе ствари у вези са овим великим редитељем, можете чак и мислити да је приватно манијак и психопата (у складу са свиме што му се у животу издешавало), али не може се оспорити немерљив допринос који је овај пољски редитељ дао светском филму. Што се мене тиче, то се нарочито односи на опус пре 21. века, јер, за разлику од већине, не делим хајп везан за "Пијанисту", "The Ghost Writer" ми је ОК (и ништа више), "Carnage" ми је и поред јаких глумаца некако недоправљен, а Оливера Твиста нисам ни гледао. Е, сад, ако се ограничимо на тај опус до 2000. године, ту има доста добрих филмова, а свакако би, уз са разлогом многохваљени, универзално вољени и сурово хладни нео-ноар "Chinatown", требало издвојити и чувену "трилогију стана" о којој ће овде бити речи. Иако се приче ова три филма не наслањају једна на другу, могле би да се подведу под трилогију, јер све за средиште збивања користе суморни, клаустрофобични амбијент безличних станова, који за своје јунаке представљају својеврсне затворе и терају их до ивице лудила, па и преко ње,  у комбинацији са непријатељским окружењем, проблемима које они имају (или мисле да имају), и њиховим крхким умовима. Сва три филма су моћни психолошки трилер-хорори врхунског квалитета који захтевају вишеструко гледање ради бољег разумевања, који терају гледаоца на размишљање, анализу и преиспитивање, остварења која захваљујући квалитетном сценарију, глуми и фотографији, омогућују гледаоцу да буде у кожи јунака који преживљавају голготу, а самим тим, то су филмови који се не заборављају тако лако. А шта више човек може да тражи од једног филма, или у овом случају, три?

Одавно су у хорор филмовима престали да ме фасцинирају, а камоли плаше крволиптања, откинути удови, просута црева и остали слешер адути. Прави хорор је за мене онај који пружа осећај ужаса од почетка до краја, без (или са врло мало) експлицитних елемената, дакле филм који ће од првог до последњег минута држати напетост, јер се очекује свашта ружно и језиво, одлична прича, праћена адекватном музиком, која се игра стањем ума и живцима својих јунака, па самим тим и гледалаца. Што би рекао један уважени колега, од хорора захтевам језу, а не грозу (што наравно не значи да грозе уопште не сме да буде, у границама нормале). Као што рекох, не може се рећи да су сва три филма о којима ће бити речи чистокрвни хорори, али сви садрже елементе тог жанра. Будући да је Полански као дете прошао кроз хорор и пакао Другог светског рата, не чуди што је, када је почео да зарађује за хлеб као редитељ, у овом жанру био на свом терену, а могло би се рећи да разуме зло као мало који други редитељ.

Одвратност

После доста успешног дебитантског дугометражног филма, "Нож у води" (Nóz w wodzie, 1962), дошао је ред и на први филм на енглеском језику. У питању је почетни сегмент поменуте трилогије, остварење "Одвратност" (Repulsion, 1965), са тада двадесетдвогодишњом француском глумицом Катрин Денев у главној улози. Будућа велика звезда је управо овим филмом на себе скренула пажњу шире јавности, да би после бравуре у Буњуеловој "Лепотици дана" (Belle de Jour, 1967), цео свет сазнао за њу. Наравно, то не значи да је у овом филму мање ефектна. Она тумачи Белгијанку Керол, која зарађује маникирањем туђих ноктију (док своје гризе) у лондонском салону лепоте, и живи са сестром, коју тумачи Ивон Фурно, са којом дели стан који ће постати поприште битака које ће Керол касније водити, понајвише сама са собом. Од првог кадра се у вези са њом примећује доста тога чудног, почевши од тога како види и доживљава ствари које јој се догађају, стиче се утисак да малтене месечари кроз живот и не региструје пажљиво много тога. Осећај из наслова је јасна референца на њен однос према мушкарцима и истинско гађење према њимa и њиховој жељи да је имају. То се да приметити најпре у сцени када је ожењени љубавник њене сестре штипне по образу као дете, а она се тргне као да јој је неко угасио цигарету на лицу, као и у тренутку када се нервозно и бесно умива и пере зубе после трапавог пољупца потенцијалног момка, Колина (Џон Фрејзер), кога она третира као некаквог досадног познаника који се случајно нашао ту где јесте. У стање растројства је такође доводе и сладострасни уздаси њене сестре током односа са љубавником, које чује кроз зид. Када остане сама у стану пошто њих двоје оду на одмор у Италију, Керол се суочава са демонима из прошлости, и подстакнута каталепсијом и халуцинацијама, клизи у потпуно лудило.

Пре свега, "Одвратност" је лекција из инспиративног мувимејкинга, у којој нас редитељ, заједно са косценаристом Жераром Брахом, најпре лагано уводи у свет своје јунакиње, да видимо каква је особа - изнад свега напаћена и сексуално фрустрирана - да би онда кроз серију прогресивно узнемирујућих секвенци приказао њену потпуну немоћ да се одупре демонима лудила који је обузимају. Халуцинације, мрачне фантазије, ноћна мора на којој би позавидео Салвадор Дали - све се то врло живо одиграва у Керолином уму. Пукотине у зидовима, руке које грабе кроз њих, сцена напаствовања уз појачани звук откуцаја зидног сата у позадини. Сви поменути сегменти да оронули стан у Кенсингтону постане оно што су за хороре обично тамнице, замкови и колибе у шуми. А ситуација је још страшнија ако знамо да се све то заправо дешава у глави лепе, младе жене. До краја филма свакако схватамо какав је осећај бити у њеној кожи, иако се нигде експлицитно не наводи разлог њеног потпуног менталног посрнућа. Камера нас потпуно хипнотише, заједно са звуком који у одсудним моментима ствара ефекат панике и клаустрофобије и чини савршен пресек њеног стања, фокусирајући се на стакласте, безличне погледе и гримасе. Поткрај филма се, наравно, дешавају и шокантна, насилна убиства, која су истовремено изненадна и неизбежна, са једне стране се дешавају неочекивано, а опет, то је логичан след догађаја после свега што смо видели, те се на неки начин осећа и чудно олакшање, иако нас основни осећај коме смо од почетка подвргнути не напушта ни за тренутак, а то је управо одвратност, као што је изражено и у самом наслову.

Хипнотише нас и последњи кадар, који приказује малу Керол, неких петнаестак година пре догађаја које смо видели, на породичној фотографији, како истим заблуделим, изгубљеним погледом зури у страну (можда у свог оца), што је за неке било довољно да идентификују њега као извор свих њених проблема, али бих рекао да је одговор много комплекснији. Било како било, овај филм, као и остали о којима ћемо причати, како сам већ написао, захтева више гледања да би се похватали сви детаљи, а оно што је чињеница је да је у питању један од најшокантнијих психо-трилера икада који садржи елементе чистог хорора какве поједини квази-слешери и филмови са хектолитрима проливене крви могу само да сањају. Оно што је занимљиво је да је овај филм одмах задовољио и публику и критику, без обзира на садржај који је још увек био прилично табу, a освојио је и ФИПРЕСЦИ награду, као и Сребрног медведа те године у Берлину. Али, Роман Полански је имао још шта да каже на тему хорора.

Розмерина беба

И рекао је, још како. Данас се нећемо бавити "Балом вампира", који није део поменуте трилогије, већ одмах прелазимо на апсолутни хорор класик по роману Ајре Левина, "Розмерина беба" из 1968. године, пример ремек-дела овог жанра. Пре приче о самом филму, треба поменути и познату чињеницу да је у време рада на њему, Полански претрпео још један кошмар. Његова жена, Шерон Тејт, прелепа глумица са сјајном будућношћу у Холивуду, брутално је избодена у деветом месецу трудноће, заједно са још четири особе, од стране присталица Чарлса Менсона. Тако су, поред ових које је режирао, редитеља наставили да прате и животни хорори. Било како било, атмосфера о којој сам причао у претходном делу, неопходна да би хорор филм био успешан, овде је и те како успешно пренесена. Ово остварење најпре уљуљкава гледаоца у осећај лажне сигурности, да би се на крају претворило у ужас који не могу да надмаше никакви скупи, напуцани специјални ефекти какве данас виђамо у филмовима који се без икакве основе зову хорорима. Верујем да вам је прича позната, да није, највероватније не бисте ни читали овај текст. Али, ево кратког подсећања, за заборавне.

Пар се усељава у њујоршку зграду са лошом репутацијом и упознаје се са комшијама, помало чудним, али веома љубазним старијим паром. Почињу да се догађају чудне ствари и мистериозне трагедије, а када Розмери затрудни, обузима је параноја у вези безбедности њеног нерођеног детета и слути мрачну заверу у вези са тим.

Постоје тек суптилне назнаке да ће ствари поћи по злу, почевши од првог кадра и злокобне успаванке коју је отпевала главна глумица, Миа Фероу, до сумњивих открића о бившим станарима зграде. Редитељ показује колики је мајстор тиме што смо у стању да поверујемо у сваки кадар, свако дешавање и у сваку сумњу коју крхка жена има, не само зато што су глумци одлични - а јесу, и више од тога - већ зато јер је прича исткана тако да ми гледамо на све те људе као на неког из комшилука, кога виђамо сваки дан. Злокобни амбијент је стално присутан, тако да нема неких изузетних обрта, који би се можда очекивали, али по мени је ово јачи филм управо због тога. Крај се не заснива на шоку због обрта, али ми смо свеједно шокирани, баш због тога што смо знали да је све то болно неизбежно. А онда, у последњем кадру, Полански одлази корак даље и даје мрачном нову димензију, заокруживши тако овај филм поприлично ефектније од неког изузетног обрта.

Рут Гордон као Мини Каставет

Да кажем коју реч и о поменутим глумцима. 

Миа Фероу је била малтене непознато име кад су у питању филмови, али је била позната широј публици захваљујући ТВ пројектима, а и била је жена Френка Синатре у то време (послао јој је папире за развод у току снимања), а дошла је у први план тек кад су отпала доста познатија имена попут Тјузди Велд, Џејн Фонде и Џули Кристи. Али, по мени, она је за улогу савршена - помало наивна, срећно заљубљена и истински уплашена када настане сумња. Јуначки издржава муке неуобичајене трудноће, и покушава да разоткрије заверу уз помоћ пријатеља (Морис Еванс у улози Хуча). Данас је било која друга глумица незамислива у овој улози, а Миа Фероу је касније играла у још једном филму везаном за ђавољи пород - римејку Донеровог "Предсказања". Џон Касаветис је одличан у улози прогресивно отуђеног мужа, али шоу краду комшије - пар глумачких ветерана, Рут Гордон и Сидни Блекмер (Гордонова, која је позната по писању сценарија за многе хитове заједно са мужем, добила је Оскара), који изгледају безопасно, али се превише мешају у интимне ствари Вудхаусових, што муж, зачудо, дозвољава. Ту је и Ралф Белами, познат као чест сарадник Керија Гранта и Дона Амићија у комедијама из прве половине двадесетог века. Сви они, заједно са мистеријом и хорором укључују и елеменат црне комедије, јер је, бар у почетку тешко поверовати да су симпатични старчићи део било какве завере са вештичарењем и сатанизмом. Кад оно, међутим...

Има очеве очи

Да закључим, Розмерина беба је апсолутно врхунски пример како се са скромним буџетом и без крвавих сцена може направити изузетна ствар, филм који и данас слови за један од најзначајнијих наслова у свом жанру. Мистерија, сатанизам, окултизам, црни хумор, гротеска - you name it, this film has it! Како то обично иде, инспирисао је читав низ филмова, али вероватно ниједан од њих није превазишао оно што овај класик нуди.

Између "Розмерине бебе" и "Станара" који затвара трилогију, прошло је осам година, а у међувремену је Роман Полански побрао ловорике и у другом жанру са "Кинеском четврти". "Станар" је био последњи филм сниман у Америци пре бекства у Француску (избегавање оптужбе за силовање малолетнице, којим се овде нећемо ближе бавити, с обзиром на тему текста и блога уопште) и може се слободно рећи да је један од његових потцењенијих наслова који се поново бави отуђеношћу међу људима, неразумевањем и, наравно, дезинтеграцијом једног крхког ума, чијег је власника окружење гурнуло преко ивице. Међутим, чињеница да је, на пример, извиждан у Кану, и да му је један од најпризнатијих филмских критичара дао најнижу оцену, овде не значи апсолутно ништа. Са једне стране, могу да разумем таква гледишта, јер је филм (као уосталом и друга два поменута) веома мрачан, бизаран и са много слојева које није лако сасвим оголити. Да ли то значи да је лош? Апсолутно не, напротив!

Станар

Тих и ненаметљив човек, пољски емигрант са француским пасошем, Трелковски, усељава се у нови стан, у коме је пре њега становала жена египтолог и покушала да се убије скоком кроз прозор. Одмах по усељењу осећа изражено непријатељство скоро свих станара, а истражујући живот претходне станарке, постаје опседнут њоме и верује да остали планирају да га наведу да такође изврши самоубиство, као што су учинили и са претходном станарком.
Роман Полански у улози Трелковског још једном показује да је, поред тога што је врхунски редитељ, такође и веома добар глумац. Он је стидљиви и несигурни бирократа који изазива подозрење готово свих осталих чим се појави у стану злосрећне жене египтолога. Иако чини све да избегне проблеме са комшијама, они га непогрешиво налазе и он се осећа као странац у том суморном окружењу, где изгледа да је стално под надзором осталих. Временом, почињу да га третирају као да је преузео идентитет жене египтолога, а после њене смрти у болници, Трелковски у вртлогу параноје до које су га остали довели, почиње да се понаша као она, да пуши исте цигарете, пије иста пића и облачи се као она. Нестабилност ума временом доводи до потпуног губљења идентитета и то је оно чиме се овај филм бави. Трелковски је изразито незадовољан собом и својим идентитетом, те бежи у туђу личност тражећи скровиште, скрхан спољним притисцима, који га доводе до параноје и халуцинација.

Ја сам француски држављанин

 Поново, као и у претходна два филма, зграда и конкретни стан где се све одвија, имају улогу кутије, кавеза, у коме се живи по одређеним правилима и под одређеним условима. Јунак овог филма из овог или оног разлога због других станара не може да живи у миру и узрокује гнев других ма шта да уради. То је и фокус филма - на тако скученом простору, друштво једва чека да осуди, појединац је увек под присмотром, а увек је ту неко да вам каже шта је добро, шта лоше, шта исправно, а шта погрешно, и да анализира све што радите. Ако се не приклоните, може доћи до последица. А кад се ни тај конформизам не исплати, лабилни ум може да гурне човека у трагедију. Овде је све то представљено на изузетан начин уз помоћ опробаних техника које користи редитељ. Поред изванредног сценарија и карактеристичног начина снимања, и други глумци су сјајним креацијама удахнули живот разним бизарним карактерима.

Neighbours from hell

Како и не би, када глумачка постава врви од Оскароваца, попут двоструких победника Мелвина Дагласа и Шели Винтерс, али ту су и Џо Ван Флит и Лила Кедрова, које су освојиле по један. Наравно, не смемо заборавити ни младу Изабел Ађани, са којом француски Пољак покушава да оствари контакт по одласку у болницу.Сценарио је написан према прози Роланда Топора, а адаптирали су га, наравно, Жерар Брах и сам Полански. Још један пример фасцинантног приповедања у коме се неизвесност и напетост константно повећавају, а излаза нема. Иако је филм, како сам већ рекао прилично опскуран и није баш најбоље прошао на изласку, он има своју лојалну фан базу, а интересантно је поменути да је то омиљени "страшни" филм Бруса Кембела. Сјајна референца је и то што Тицијано Склави воли овај филм, да није тако, не би у своје чедо, Дилана Дога, убацио епизодни лик по имену Госпођа Трелковски. Дакле, и поред све бизарности која га окружује, и даље служи као инспирација многима.

Да не бих много давио у закључку, рећи ћу само да су сва три поменута наслова обавезна лектира у жанру хорора, мистерије и психолошког трилера. Ако нисте гледали нешто од ових наслова, урадите то одмах. А ако јесте, није згорег поновити првом приликом, јер, како сам већ рекао, сви захтевају више гледања ради бољег разумевања.

ОЦЕНА: 5