субота, 20. април 2019.

Кућа коју је Џек саградио

Живот јунака овог текста је без претеривања толико занимљив да би се о њему могле написати бар две књиге. Ретко чији живот је, бар кад су славне личности у питању, толико испуњен интересантним анегдотама као његов. Иако је један од најуниверзалније вољених глумаца у историји, чак и данас, после шездесет година и више него плодне каријере, има људи који ће рећи да он "увек глуми само себе", да му "недостаје разноврсности", и сличне небулозе. Овај текст ће те лажи покушати да демистификује, ако то већ нису учиниле све освојене награде и признања. Ексцентричан карактер у правом животу даје људима за право да паушално оцењују, рекавши да он никад ништа друго није ни могао да игра, али то је далеко од истине, и довољан је само летимичан поглед на блиставу каријеру да се то одмах оповргне. То што су му се у животу дешавале разне бизарне ствари, што све и свашта може да му прође баш зато што је Џек Николсон, док би други у тим ситуацијама изгледали смешно и гротескно (као кад бисмо,рецимо замислили неког другог нашег глумца осим Пере Божовића да изговара "јебеш ли шта, бако?"), не значи да је он у свим филмским улогама такав, и то ће се овде и видети. Ипак, ово сигурно неће бити текст који првенствено доказује људима да греше, већ је пре свега у питању омаж великом глумцу, холивудској и светској глумачкој икони која ових дана слави осамдесет други рођендан. 

Рођен као Џон Џозеф Николсон у Нептуну, Њу Џерси, 22. априла 1937. године, одмах је усвојио надимак Џек, мада ИМДБ каже да је познат и по надимку Ник, а на многим доделама награда, види се да му се пријатељи и колеге обраћају са Џони. Како год било, живот му је отпочео на један прави уметнички начин, ко зна колико величина је расло у растуреним породицама, па је тако и њега напустио отац у најранијем детињству. Његова мајка, играчица, Џун Френсис Николсон (уметничког имена Џун Нилсон) се удала за забављача Доналда Роуза (право име Доналд Фурсиљо), не схватајући да је већ ожењен. Једна од биографија тврди да је Џунин менаџер Едгар Киршфелд (Еди Кинг) вероватно Џеков отац, док неки други извори тврде да она није ни била сигурна ко је тачно Џеков отац (мада он то пориче). Једино што јесте сигурно је да га није виђао, а кад је упознат са чињеницама, одабрао је да не врши ДНК анализе, баш из разлога што му је било свеједно, јер оца свакако није познавао, макар не како би требало. Одрастао је васпитан као католик у Нептуну, пре средње школе се преселио у Спринг Лејк, а потом и у јужнији део тог града познатији под називом "Ирска ривијера", где му је мајка отворила салон лепоте. Ту је ишао у средњу школу Манаскван где је (замислите ово) био познат као Ник, проглашен за кловна и шаљивџију генерације 1954. Глумачке награде које додељује школа су именоване по њему.  Џеков пријатељ из детињства је глумац Дени Де Вито, Џекови и Денијеви рођаци су својевремено заједно држали фризерски салон. Нажалост, нема неких доступних анегдота из тог периода. Први пут је у Холивуд дошао поменуте 1954. године, са 17 година, да посети сестру Лорејн и запослио се код чувеног двојца Вилијам Хана - Џозеф Барбера, у канцеларији у Ем-Џи-Ем студију за цртане филмове. Нањушивши његову уметничку црту, стари лисци су му понудили посао почетника аниматора, али он их је одбио, рекавши да жели да постане глумац. Што се тиче војске, Џек је прошао као пас кроз росу, јер се 1957. прикључио Ваздухопловној стражи Калифорније, рекавши касније да је то покушај избегавања мобилизације (још су важили прописи везани за Кореју, и мобилисани су морали да обаве до две године активне дужности). После завршетка основне обуке, ишао је на викенд вежбе и имао двонедељну ватрогасну обуку једном годишње. Током берлинске кризе 1961. године, позван је да одради неколико месеци продужене активне дужности, да би из војске коначно био отпуштен 1962. године, а тада је већ увелико играо у филмовима.

Почео је да учи глуму са трупом званом "Players Ring Theatre", после чега је бележио мале улоге на даскама и у телевизијским сапуницама. Филмски деби је стигао 1958. године, када је одиграо насловну улогу у филму Џоа Адиса "Плачљиви убица" (The Cry Baby Killer), где тумачи делинквента Џимија Воласа који, мислећи да је починио убиство, у паници узима таоце. Филм, дакако, није нарочито добар, али је његов главни глумац сасвим солидан. С обзиром да је у питању био тинејџерски филм Б продукције, није се ни могао очекивати некакав метеорски успон. Џек уопште није био задовољан филмовима које је снимио шездесетих, али ипак ваља издвојити неке наслове, најпре оне у којима је учествовао под палицом Роџера Кормана. Треба поменути улогу зубног пацијента мазохисте у филму "Мала продавница ужаса" (1960), која је била мала, али је скренула пажњу на њега (касније, када је постао популарнији, његова слика се појавила на свим реиздањима филма, упркос величини улоге). Како не поменути Б хорор комедију "Гавран", коју је Корман радио као благо речено не превише доследну адаптацију Едгара Алана Поа. Хорор иконе Винсент Прајс, Борис Карлоф и Питер Лори играју трио чаробњака, од којих свако има своју агенду и своје демоне, а млади Џек игра Лоријевог сина Рексфорда. Фино се држао у присуству легенди, а филм је снимљен помоћу штапа и канапа за петнаест дана. По се вероватно макар окренуо на бок у гробу, а овај филм, иако се не може назвати посебно добрим, свакако је забаван, а јуноша не одмаже том утиску. За филм "Терор" из исте године, Корман је искористио сетове из "Гаврана", а Николсон овог пута игра главну улогу француског официра Андреа који бива уплетен у хорор причу о љубави и издаји, а уз њега су ту (поново) Борис Карлоф, недавно преминули Дик Милер, као и Сандра Најт, глумица коју је Џек Николсон упознао на часу глуме и оженио годину дана раније (1962). То је био једини брак овог женскароша, који је потрајао 6 година, а 1963. је рођена и њихова ћерка Џенифер.

На слици су Џек и Сандра у поменутом филму. Интересантно је да је на њиховом венчању кума била Мили Перкинс, а кум Хари Дин Стентон, код кога је Џек Николсон неко време живео после развода. Кад већ помињем ову величину, да поменем и глумачки савет који му је Николсон неком приликом дао, а кога се често присећао - "Нека гардероба буде лик, а ти играј себе". Код Кормана је још играо мајушну улогу гангстера у "Масакру на Дан Св. Валентина" (1967) где велики Џејсон Робардс глуми Ала Капонеа, а из шездесетих вреди поменути и филмове које је снимио под палицом Монтија Хелмана. У питању је неколико нискобуџетних вестерна, од којих ниједан није лош, два је написао сам Николсон, а један од њих бих посебно издвојио као вредан - "Ride in the Whirlwind" (1966), у коме трио каубоја (међу којима је и Џек) застаје да се одмори, не знајући да је у питању склониште банде одметника (које предводи нико други до поменути Хари Дин Стентон), те се поменути трио ни крив ни дужан нађе у бекству због помешаних идентитета. Веома јефтин и скроман, а веома добар филм. Није лош ни "The Shooting" из исте године, у коме главну улогу тумачи још један цар, Ворен Оутс, док Џек свесрдно припомаже. Ипак, кад се све сабере и одузме, он није био задовољан напретком глумачке каријере, те је озбиљно размишљао да се посвети искључиво пословима иза камере, најпре писању, али и режији. Најпре је написао сценарио за слабашан филм "Thunder Island", али је у фокус као сценариста први пут доспео у вези Кормановог психоделичног филма "The Trip" (1967) са Питером Фондом и Денисом Хопером. Кад је Фонда прочитао сценарио, био је импресиониран написаним и рекао да осећа да би то могао бити велики филм. Ипак, био је ван себе од беса пошто је видео на шта филм личи након што је прошао кроз руке продуцената и монтажера. Џек Николсон је такође био косценариста филма "Head" у коме је глумио бенд "The Monkees". Ипак, да би постао икона контракултуре као што јесте, била му је потребна јака филмска улога, и њу је остварио у филму "Easy Rider" (1969). Упркос култном статусу филма (који је сам Џек Николсон назвао "Поштанском кочијом на моторима"), ризиковаћу да ме ставе у топ, бити искрен, и рећи да ми се, једини пут кад сам га гледао, филм није нарочито свидео, али да је седамнаест минута у којима се он појављује убедљиво његов најбољи део. Чувена сцена поред логорске ватре у којој пијани и надувани Џек прича о НЛО-у и о томе како је Америка некад била "helluva good country", током чијег снимања је тројка Фонда-Хопер-Николсон спржила 150 џоинта, потпуно заслужено га је винула међу звезде. Био је први пут номинован за Оскара, као и за Златни глобус и БАФТУ. Као да су широке масе тек ту виделе шта може, а запазио га је и редитељ Микеланђело Антониони, кога су он и Питер Фонда, као велики обожаваоци, позвали на пројекцију филма, који му се допао довољно да уврсти Николсона у свој следећи.

Када неко постане велика звезда у најплоднијој деценији светског и холивудског филма, као што су то седамдесете, онда знате од каквог је материјала скројен. Улога која га је у потпуности дефинисала као таквог је Боби, у филму Боба Рафелсона "Five Easy Pieces" (наслов се односи на лекције клавира), у коме Николсон тумачи некада талентованог класичног пијанисту из добре породице који сада ради на нафтној бушотини и креће у посету породици од које се дистанцирао када чује да му умире отац. Молим вас, немојте да вас превари споро одмотавање овог филма, недостатак акције и слично, ово није Марвелов блокбастер, већ изванредан филм о отуђењу и немогућности паметног младог човека да нађе своје место у свету таквом какав јесте. Он на прагу средњих година не припада нигде, а понајмање својој добростојећој породици од које се одавно дистанцирао. Иако је филм свакако уважен као класик, рекао бих да му се ипак не придаје довољно значаја, баш зато што површним гледаоцима делује досадно и испразно. По мени, ништа не би могло бити даље од истине, и тема је и данас свежа као и пре скоро пола века. Сви су дали свој максимум, нарочито Карен Блек, али ово је филм Џека Николсона један кроз један, и он га јуначки износи на својим плећима, за шта је потпуно заслужено хваљен, иако је прошао без конкретних награда. Било је расправе са Бобом Рафелсоном како снимити врло битну сцену са оцем (режисер хтео да глумац бризне у плач, а овај мислио да то није добро). На крају је пуштено да се све природно одигра пред камером, сцена је снимљена из прве, и Николсон је заиста заплакао. Написао је и неке од реченица у њој.

У том филму играла је и недавно преминула Сузан Анспах (позната по филму Душана Макавејева "Монтенегро"), која му је исте године родила другог сина Кејлеба, с којим није био у контакту, јер није био убеђен да је његов, мада се то временом променило, и финансијски је учествовао у његовом школовању. У то време га је (баш због поменуте улоге) Стенли Кјубрик одабрао да тумачи Наполеона Бонапарту у његовом спектаклу који на крају није снимљен. Следећу годину треба поменути због чињенице да се први пут опробао као редитељ (танак филм "Drive, He Said" о колеџ играчу бејзбола на животној прекретници), снимио још један потцењен филм, овог пута "Carnal Knowledge" за Мајка Николса, али и последњи пут гостовао у ток-шоу програму. Генерално, углавном одбија интервјуе и ради само конференције за штампу, али у последњих петнаестак година одговори на понеко питање новинара када му приђу. Са Рафелсоном је снимио наредно остварење "The King of Marvin Gardens", још једну добру студију карактера, која ипак нема ту јачину као "Пет лаких комада", али је онда ухватио одличан низ и наступио у серији феноменалних филмова која је отпочела још једним потцењеним ремек-делом, "The Last Detail" Хала Ешбија, у коме Џек и Отис Јанг играју два припадника морнарице који треба да спроведу младог преступника (који је хтео да мазне неку сићу) у затвор у трајању од осам година. Оно што изгледа као бесплатан одмор за двојицу прекаљених нејви кајли, претвара се у бесплатни курс о животу, пре свега пићу и женама, када схвате колико је преступник кога игра Ренди Квејд заправо кукаван, у сваком погледу неискусан и невин). Сценарио је написао Џеков пријатељ Роберт Таун, и то још 1970. године, али је садржао толико простота да су продуценти константно тражили да се смањи број таквих речи током две године, али су иронијом судбине, стандарди за цензуру толико попустили до 1972. да је све остало у филму. Наравно, данас то делује прилично питомо, јер је реч "fuck" са деривативима изговорена једва 66 пута. Немојте да вас то одврати од гледања, већ обавезно дајте прилику овом фантастичном филму. Испод свих "простих речи" крије се дубина која чека да буде откривена. Делује као комичан филм, али је мени далеко од тога, а Џек Николсон се у потпуности утапа у свој лик, дајући му изузетну слојевитост. Врхунска глума, заиста, а треба похвалити и осталу двојицу, као и дебитанткињу Ненси Ален.

Да би играо Бадаског, Џек Николсон је одбио улогу Џонија Хукера у "Жаоки" Џорџа Роја Хила, рекавши да не жели још да се појави у тако комерцијалном филму. Исте године је ступио у своју најсталнију и најтрајнију везу, са глумицом Анџеликом Хјустон (трајала са мањим прекидима све до 1991. године), а следеће је одбио још једну улогу коју је одиграо Роберт Редфорд, рекавши касније да је то једина улога за којом жали, и то толико да би могао да се убије (у питању је филм "Велики Гетсби"). Срећом, није се убио, а те године је на радост свих одиграо још једну улогу по сценарију Роберта Тауна. Тауну је заправо понуђено 125 хиљада долара да напише сценарио за поменутог "Великог Гетсбија", али је он исправно мислио да не може да надмаши Фицџералдов роман и прихватио сто хиљада мање за писање своје приче. Та прича је била "Кинеска четврт", а тај сценарио се са врло добрим разлогом сматра једним од најсавршенијих у историји филма и изучава на најрелевантнијим универзитетима. Наравно да је сценарио главни елемент квалитета, али "Chinatown" Романа Поланског не би био оно што јесте (а то је, по мом скромном мишљењу, један од највећих филмова свих времена, да није врхунске, фантастичне, феноменалне улоге Џека Николсона, али и осталих укључених, нарочито ванвременске Феј Данавеј и изванредно језивог Џона Хјустона. Већ на блогу постоји моја детаљна рецензија и сасвим оправдани ејакулат на овај филм (а зна се да сам на њима пословично јако шкрт), па нећу превише давити са неком детаљном анализом, верујем да сте га већ гледали, а ако не, имате текст овде, из кога бих једино избацио опаску да филм "Два Џејка" није толико лош. Џек Николсон је, поред Ала Паћина у "Куму 2", био фаворит за Оскара, али их је обојицу поништио Арт Карни. То га није спречило да настави са добрим филмовима, али му се такође десио и филмски обрт везан за лични живот. Наиме, истраживачки новинари магазина "Тајм" радили су чланак о њему, сазнали, и обавестили га да му је жена за коју је мислио да му је старија сестра заправо мајка, она коју је сматрао мајком, баба, а да му је друга сестра тетка. Као што сам већ рекао, Џун је била неудата седамнаестогодишњакиња, па су се њени родитељи сложили да подижу Џека као свог сина. У том тренутку су му и мајка и баба већ биле мртве. Николсон је рекао да је у питању "прилично драматичан догађај који ипак не би назвао трауматичним, јер је већ био прилично добро психолошки формиран".

Поменути Микеланђело Антониони га је узео да са Маријом Шнајдер игра у врло добром филму "Profesione: reporter" и има главну улогу ратног дописника који преузима идентитет кријумчара оружја у бекству (заједно са последицама које то доноси). Иако Антониони (као и увек) није био задовољан како је све испало, Џек Николсон је јавно рекао да је ово омиљени његов филм који је снимио (уз њега, говорио је да воли "Бетмена", "Хофу", "Лет изнад кукавичјег гнезда" и "Добро да боље не може бити"). То треба да вам буде довољна препорука да га гледате, а ако волите Антонионија, ето још бољег разлога. После безначајне комедије "The Fortune", у којој је најбољи елемент, дошло је време и за његову личну карту која му је донела првог Оскара. У питању је, наравно, улога Рендла Патрика Мекмарфија, у филму "One Flew Over the Cuckoo's Nest" великана Милоша Формана, о човеку који успева да из апатије тргне пацијенте у менталној болници и побуни их против нељудских услова живота под патронатом тиранке по имену сестра Речед (у маестралној изведби Луиз Флечер). Такође сматрам да нема неке потребе говорити колико је тај филм квалитетан, довољно је рећи да је други од три филма у историји који је освојио оскаровски Гренд Слем (награде у свих пет главних категорија). Иако је Кен Кизи био ван себе што филм није снимљен из угла поглавице Бромдена као што је дато у књизи, и што је по његовом мишљењу, избачена поука (ово по мени није тачно, веома је очигледно да је лудница метафора за Америку). Лик Мекмарфија је по Џековој мери, такве је докторирао, харизматични, шармантни, бунтовни лик са психотичном цртом. Иако су многи били у игри за ту улогу, тешко је замислити икога сем Џека Николсона у њој.

Слојевитост коју је овде исказао је ретко виђена у модерном филму. Потпуно заслужено је покупио гомилу награда и узео гомилу пара, с обзиром да се одлучио за малу плату, уз део профита, што се исплатило када је филм зарадио преко сто двадесет милиона долара. Исте године је забележио и улогу у рок опери "Томи" Кена Расела. Након те године током које је одиграо неколико добрих улога, укључујући и једну колосалну, добио је прилику да заигра поред свог глумачког идола, Марлона Бранда, о коме је рекао "Никад није било никог као он, ни пре ни после. Био је геније који је почетак и крај сопствене револуције...био сам у средњој школи кад сам први пут гледао "Дивљака". Променио ми је живот заувек. Није било шансе да га ико прати". Међутим, иако је са поносом истицао да припада првој генерацији која се дивила Бранду, разочарао се током снимања, јер је читао са картица, и увек би му разбијао концентрацију у заједничким сценама кад би скренуо поглед да се подсети текста. Осим тога, одмах по почетку снимања се видело да се уопште не слажу и не воле, дато им је премало сцена, и снимани су одвојено, да не би били један поред другог током сцене. Иде прича да је Марлон Брандо импровизовао скоро читаву улогу, а кад се све то дода већ поменутом, не добије се нарочит финални производ, те иако мени тај филм није лош, он је лоше прошао и код публике и код критике, иако су тада откачени ревизионистички вестерни били на цени. Обојица поменутих су јурила улогу у филму "Еквус" која је припала Ричарду Бартону, а Џек се појавио са Робертом Де Ниром и гомилом других звезда у "Последњем тајкуну", заснованом на незавршеном роману Френсиса Скота Фицџералда, али је упркос свим условима да успе тај филм жестоко омануо. У то време је одбио главну улогу у "Блиским сусретима треће врсте", иако је знао да ће постићи велики успех, јер је мислио да ће специјални ефекти у том филму надмашити све друге аспекте, као и насловну улогу у "Калигули". 1977. године, у његовој кући се десио инцидент са Романом Поланским и женом која га је касније оптужила за нечасне радње. Затим је режирао (по мени) добар откачени вестерн "Goin' South" и у њему глумио главну улогу. Ипак, била му је потребна  баш јака филмска улога после застоја након "Лета". На њу није дуго чекао, а стигла је од несуђеног режисера "Наполеона", Стенлија Кјубрика. У питању је, наравно, филм "Исијавање" и улога Џека Торенса, писца који прихвата посао чувара хотела у завејаној припиздини током зиме, кад нема нигде никога, и са породицом се усељава тамо, да би временом почео да потпада под утицај духова који се у њему налазе. У питању је још један хорор класик, који је Кјубрик обогатио тако што је Кингову линеарну структуру у потпуности одбацио, и додавао своје елементе, умногоме побољшавши читаву ствар. У првим стадијумима сценарија, Кјубрик је размишљао о Робину Вилијамсу и Роберту Де Ниру, али кад је ствар добила облик, у глави је за главну улогу имао само Џека Николсона. И овај му је феноменално узвратио поверење.

Излишно је говорити како о квалитету самог филма, који је био испред времена, попљуван више од публике него од критике, и није освојио ниједну награду (био чак номинован за две Златне малине), тако и о квалитету улога свих укључених а поготово Џека Николсона, који је апсолутно савршен, без обзира колико Стивен Кинг кмечао да филм не приказује како обичан човек постаје луд под утицајем хотела, јер се од првог кадра види да са Џеком нешто није како треба. Иако је то можда истина, претешко је замислити било кога другог у овој култној улози. О самом филму је тешко рећи ишта што се већ не зна, али бих могао да кажем нешто о језивим условима у којима је сниман. Џеку су недељама служени искључиво сендвичи са сиром, које мрзи, да би остао у правом нервозном расположењу. Сцену са Џоом Турклом је вежбао шест недеља. Анџелика Хјустон, која је тада живела са њим, је рекла да би често дошао кући, срушио се на кревет од умора и одмах заспао. И он и Шели Дувал су отворено изражавали негодовање што су критичари хвалили углавном Стенлија Кјубрика, без осврта на тежак посао који су глумци урадили - за улогу Венди, Џек је рекао да је то најтежа женска улога икад одиграна по његовом мишљењу, и био је одушевљен како је то Дувалова одрадила, као уосталом и Кјубрик, који је рекао да је одлична, иако није имао милости према њој, да би је одржао рањивом као што филм захтева. Примера ради, само сцена котрљања тениске лоптице и њеног уласка међу друге играчке је снимана педесет пута, а постава је довођена до лудила, нарочито већ матори Скетмен Кротерс. Упркос свему, Џек Николсон је о Стенлију Кјубрику рекао следеће: "Малтене сви су га већ признали као главног, и мислим да га то и даље потцењује". Осамдесете су заиста донеле све и свашта, а отпочеле су еротизованим римејком филма "Поштар увек звони двапут" (који је заправо четврта по реду адаптација књиге, и четврта сарадња са Бобом Рафелсоном). Ипак, верзија са Џоном Гарфилдом и Ланом Тарнер је, морам рећи, значајно боља. И сам Џек је, да тако кажем, порадио на додатној еротизацији у то време, с обзиром да му се родила ћерка Хани Холман, коју је добио са данским супермоделом Вини. Нисам гледао филм "Црвени" Ворена Битија, увек ми је био предугачак, а неко политичарење са Битијем и Дајан Китон ме никад није привлачило, с обзиром да траје преко три сата, и поред чињенице да Џек игра мислим Јуџина О'Нила (и номинован је за Оскара), и да је Бити узео најбољу режију те године. За филм "Време нежности" Џима Брукса, и улогу астронаута Герета Бридлава, Џек је освојио Оскара за најбољу мушку споредну улогу, поред расположеног покера глумаца какви су Ширли Меклејн, Дебра Вингер, Џеф Денијелс и Џон Литгоу. Одличан баланс озбиљности и хумора, како само Џек то уме. Неком можда не изгледа као улога за Оскара, али је мени сасвим заслужен. Он је рекао да је знао да ће га освојити одмах по читању сценарија.

Није био сигуран да жели да игра код "таста" у последњем америчком филму који ће снимити, јер му је деловао сувише мрачно, међутим, кад му је скренута пажња да је у питању комедија (говорим, наравно, о "Части Прицијевих"), прихватио је улогу Чарлија Партане, мафијашког убице коме почиње да се свиђа жена за коју се може испоставити да је подједнако опасна. Џек Николсон и Анџелика Хјустон (која је освојила Оскара, учинивши тако Џона јединим редитељем који је своме оцу и ћерки донео Оскара) су живели у одвојеним хотелима за време снимања, јер нису могли да раздвоје приватан живот од ликова које су тумачили. Филм је постао неочекивани хит и донео Џеку још једну номинацију за Оскара. Можда не баш ремек-дело, али изузетно занимљив и забаван филм, са одличном поставом. Џек се предомислио углавном због жеље да га режира Џон Хјустон, а следећи филм је потписао због жеље да ради са Мерил Стрип. У питању је "Жгаравица" Мајка Николса, сценарио заснован на распаду брака Карла Бернштајна (Дастин Хофман у "Свим председниковим људима") и сценаристкиње Норе Ефрон, због преваре. Захваљујући разноразним разлозима, тај филм није ни близу испао оно што је могао да буде, али је историјски значајан због дебија Кевина Спејсија и Тонија Шалуба, као и Милоша Формана у улози глумца у холивудском филму. Други је већ прилично бољи - у питању је "Гвоздени коров" Хектора Бабенка, где се пијаница и клошар Џек после много година враћа у родни град из кога је у срамоти отишао, где још увек живи његова сапатница Мерил, и где ће у току једног дана морати да се суочи са демонима прошлости, а живот ће му се заувек променити. Многи су хтели да играју ту улогу, али је писац књиге и сценарија, Вилијем Кенеди, одувек имао на уму Џека Николсона. Мора се рећи да су и он и Мерил Стрип одлични, и заиста ме буни зашто овај филм није познатији, осим чињенице да је баш суморан. Исте године се Џек појавио у филму "Вештице из Иствика" као злобно-шармантна инкарнација ђавола која до лудила доводи Шер, Сузан Сарандон и Мишел Фајфер. Такође је и сачувао Џорџа Милера на послу, запретивши да ће напустити снимање, након што је Милер узвратио продуцентима који су га малтретирали намерним неиспуњењем иједног захтева, само зато што је био ненавикнут на холивудски начин комуникације. Ту је потом била мала улога уредника у Бруксовом филму "Broadcast News". Те године је био веома активан и припремао се за другу младост која је дошла са следећом улогом. Та улога је била Џокер у "Бетмену".

Како то обично бива, мало је фалило да се не деси да Џек Николсон одигра Џека Непијеа. Њега је за улогу препоручио лично аутор стрипа, Боб Кејн. Тим Бартон је хтео Бреда Дурифа, Вилем Дефо је такође био у игри, а Робину Вилијамсу је понуђена кад је Џек оклевао. Он је чак и начелно прихватио, али кад је то саопштено Николсону, Џек се најзад одлучио да прихвати ( Робин је пошизео што су га користили као мамац, па не само да је одбио Ридлера у "Бетмену заувек", него се није појављивао у филмовима Ворнер брадерс студија док се нису извинили. Филм је испао вишеструка добит за Џека, који је уживао у раду са Тимом Бартоном, много пута хвалио његову визију, а такође је више пута наглашавао да му је Џокер једна од омиљених улога због толико креативне слободе коју је омогућавала, а основна карактерна црта тог лика (ког је назвао психотичном верзијом Душка Дугоушка) је била управо непредвидивост, стога је могао да ради шта хоће, а да не изађе из лика. Осим тога, прихватио је проценат уместо плате, што је због огромног финансијског успеха филма значило да је инкасирао око 60 милиона долара, што је и данас рекорд. Једина сцена за коју је признао да му није било лако да је одради је уништавање уметничких дела, с обзиром да је и сам велики љубитељ уметности, чија се колекција (у којој су, између осталих, дела Пикаса и Матиса) процењује на 100 милиона зелених новчаница. Наводно му се филм толико допадао да га је једно време гледао сваке недеље. И ја морам јавно да кажем, уз сво поштовање Хиту Леџеру и његовој улози, да ће Џек за мене увек бити једини прави Џокер. Од "Бетмена" је зарадио толико да више никад не мора да ради, па се зато вероватно мало и опустио у избору пројеката, с обзиром да је у наредне две-три године у филмографију убележио наслове попут "Два Џејка", отужни наставак "Кинеске четврти", који је и режирао, и вероватно најслабији филм његове каријере (који се ионако сложио да уради да би покушао да оживи каријере старих пријатеља, Боба Рафелсона и Керол Истмен) "Невоље са мушкарцима", који му је донео несрећно упаривање са Елен Баркин. Прва верзија сценарија, из седамдесетих, је требало да га упари са Жаном Моро, а овде умало није ускочила Мерил Стрип. Ипак, ово је ћорак на свим замисливим пољима. Николсон се повадио исте године улогом Џесепа у "Неколико добрих људи", сјајном филму коме замерам само што је кључна сцена на крају објашњена унапред. У постави пуној одличних глумаца, он је, са све преглумљавањем на крају, и чувеном реченицом "You can't handle the truth" (која ми увек падне на памет кад чујем оно "I want the truth" у "Кинеској четврти"), најбољи.

Узео је пет милиона за десет дана рада и, по сопственим речима, то је био један од ретких филмова од којих је добро утрошио новац. Исте године је снимио и потцењеног "Хофу" са Денијем Де Витом, а у поменуте три године је добио још двоје деце са Ребеком Брусар (зачеће прве принове је окончало везу са Анџеликом Хјустон). До следећег Оскара, радио је на филмовима променљивог квалитета - волећу њега и Мишел до смрти, као Јашар, али "Вук" није неки филм, док је рецимо "Чувар прелаза" Шона Пена фантастичан и потцењен. Џек игра оца алкохоличара који је решио да се освети пијаном возачу за смрт своје ћерке након што овај изађе из затвора као реформисан човек. Још једном је фантастична и Анџелика Хјустон, и не могу да се отмем утиску да су нешто од напетости из стварног живота пренели на екран (можда и са све оном чувеном "I hope you fucking die" реченицом). У сваком случају, сјајан филм, да не заборавим и Дејвида Морса као покајника на мети. "Крв и вино" је још једна егзибиција са Бобом Рафелсоном, која није лоша, јер има добрих деоница са Џеком и Мајклом Кејном, док су остали безвезе. Солидан хајст филм, али ништа много више од тога. "Вечерња звезда" је неуспешан наставак "Времена нежности", а "Марс напада" је зезанција Тима Бартона, у коме, ако се не варам, Џек Николсон глуми председника Америке, у сваком случају веома заборављив филм, за разлику од неколико следећих, а серија је почела трећим Оскаром.
Џек је по мени буквално једини глумац који је могао онако да одигра Мелвина Јудала, опсесивно-компулсивног писца који не воли никога, толерише само једну конобарицу и има геј комшију. Не звучи као нека нарочита премиса, али филм је заиста сјајан, Џим Брукс је мајстор за креирање одличних прича, и све је одлично испало. Једини проблем који са филмом имам је разлика у годинама између Николсона и Хантове, остало све штима, а пре свега изузетно интелигентан сценарио. Џеку је улога невиђено легла, заиста је духовит у својим тирадама, иако се он иницијално плашио да се филм неће допасти људима јер се он тако ружно понаша. Број успелих фора у јединици времена је заиста задивљујућ, и ово је, рекао бих, једна од последњих комедија у којој пролазе фазони који нису баш Пи-Си (нпр. "Carol, the waitress, Simon, the fag", при упознавању њих двоје).

Он је свој Оскар посветио преминулим глумцима, међу којима је био и његов пријатељ Џеј Ти Волш. Интересантно да је у питању друга награда за филм Џима Брукса и трећи добитни филм у коме је поред њега награду освојила и глумица са којом је играо (Луиз Флечер, Ширли Меклејн и овде Хелен Хант), а овај филм је једини од његових оскаровских који није био и филм године. Иначе, једини је глумац уз Мајкла Кејна који је сакупио номинације за Оскара у пет различитих деценија, од касних шездесетих до раних двехиљадитих. Кад већ причам о Оскарима, да кажем и то да је рекордер по броју презентовања најбољег филма са осам пута, а још је презентовао и најбољу глумицу 1999. године, почасну награду Микеланђелу Антонионију 1995. и Талберг награду Ворену Битију 2000-те. Када је уручивао Оскара за филм "Crash", видело се да је разочаран, а касније је рекао да је очекивао победу филма "Brokeback Mountain", за који је и сам гласао. Џек иначе веома воли шале на свој рачун, па тако присуствује Оскару кад год је Били Кристал домаћин, знајући да ће га овај убацити у неки фазон (мада, Кристал доста дуго није био водитељ). После одмора од пар година од великог платна (у оквиру ког је 1998. године путовао на Кубу и упознао се са Фиделом Кастром, који га је прилично одушевио), ускочио је у улогу детектива пред пензијом у потрази за убицом девојчице у филму Шона Пена "The Pledge", где је још једном одушевио снажном драмском улогом, и показао шта значи искуство и квалитет, у још једном веома потцењеном филму. Затим је дошао исти жанр, али потпуно другачија улога, где се јунак овог текста још једном ефектно покакио по свима онима који кажу да је он у сваком филму исти, да увек глуми себе, и сличне ствари.

Џек блиста као свеже пензионисани усамљеник који покушава да на путу кроз битна места у животу пронађе неки смисао после изненадне смрти жене, и успут посети венчање ћерке са којом се не слаже најбоље, нити одобрава њен избор мужа. Николсон се просто утапа у кожу тог ни по чему битног човека који пред крај живота схвата колико је кратак. И други су дали све од себе, али ово је један кроз један Џеков филм, и он га износи на врхунски начин. Заслужено је добио гомилу похвала и номинација, између осталог и ону за Оскара. Драма, горки хумор, иронија и самоспознаја су снажни елементи овог филма који је изузетно легао Џеку, у то нема никакве сумње. После је радио "Контролу беса" са Адамом Сендлером, а потом по мени направио грешку кад је одбио филм "Bad Santa" (мада је, истини за вољу, Били Боб Торнтон био фантастичан) да би се појавио у филму "Something's Gotta Give" са Дајан Китон, 22 године после филма "Црвени". Остварење је у најмању руку просечно, а не помаже ни Кијану Ривс као (додуше споредни) романтични јунак. После неколико комедијица, било је време за новог негативца, а Џек је одабрао филм "The Departed", иако се у почетку колебао. Убедио га је разговор са Скорсезеом и Дикаприом који су му се обратили након што их је одбио Ал Паћино, коме је то био бар трећи пут да испали Мартија. Не знам треба ли говорити да је његов лик најбоља ствар у филму, мафијашки бос из јужног Бостона, Френк Костело, је био баш по његовој мери. Дикаприо је рекао да је сцена са Николсоном била једна од најзнаменитијих догађаја у његовом животу. Џек је иначе одбио да носи качкет Бостон Ред Сокса и носио свој, са ознаком Њујорк Јенкиса, тима за који навија поред Лос Анђелес Лејкерса. Скорсезе, са којим је радио први пут, иако га је познавао тридесетак година пре тога, дао му је слободу импровизације, непредвидивости ради, и многе сцене су биле овлаш написане, без много детаља. Једна од његових лудих идеја је и бацање кокаина на курве. Ја не делим свеопште одушевљење тим филмом, али је Џек на прави начин испунио себи жељу и одиграо веома сочног зликовца. До краја досадашње каријере, појавио се са Морганом Фрименом у филму "The Bucket List", што је амерички римејк немачког филма, о двојици пацијената оболелих од рака у завршној фази, који одлучују да живе преостали део живота пуним плућима, путују и упуштају се у многе авантуре. Фримен је рекао да је Џек Николсон био на његовој "листи последњих жеља", тачније рад са њим, тако да му се то испунило. Све је у фазону Роба Рајнера, не треба баш превише очекивати, али добра је хемија између два мајстора, има озбиљности и сете, има добрих фазона, све по пропису, ништа више и ништа мање од тога. Последњи наслов је био четврти филм код Џејмса Брукса "How Do You Know" снимљен сада већ помало давне 2010. године. То је заиста сувише слаб филм да би се о њему ишта причало, чак ни Џек не успева да га повади, а знате да је озбиљно када то кажем. Недавно се појавила информација да треба да заигра у још једном римејку немачког филма, "Тони Ердман", али то обавештење је повучено, а пошто сам гледао оригинал, могу рећи да је супер што у римејку неће бити Џека, кад је оригинал у питању, то је безобразно прецењен филм. Раније се појавило и неко обавештење да не глуми јер је посенилио, али је и то демантовано у интервјуу пре коју годину. Такође је рекао и да се није званично повукао, само да му је лепше овако како јесте, али и даље не бежи од доброг наслова. Могу само да се надам да ће пустити да га један ухвати, мислим да и у овим годинама има шта да покаже и да изнова одушеви све своје гледаоце.

Живот Џека Николсона је био толико занимљив да би само о догађајима и стварима невезаним за филмове било могуће написати читав један текст. Надам се да сам, што се тиче глумачке каријере и филмова у којима се појавио, успео да дочарам његову величину. Вреди још поменути да је одбио улогу Ричарда Никсона коју је одиграо Ентони Хопкинс, улогу коју је играо Робин Вилијамс у филму "One Hour Photo", главне улоге у филмовима "Hoosiers", "Три краља" и "Мизери" (није хтео опет да игра у адаптацији Стивена Кинга), као и улогу Дениса Хопера у филму "Rumble Fish". Једном му је млади новинар поставио питање зашто носи наочаре за Сунце у затвореном, а он је одговорио "Кад их носим, ја сам Џек Николсон. Кад их нема, дебео сам и имам 70 година". Међутим, на свим наочарима има и диоптрију пошто је врло кратковид. Причало се да му је распоред снимања увек прилагођен утакмицама Лејкерса, али он је порекао да је то икад стајало у уговору. Живи на чувеном "Бед бој драјву", односно "Малхоланд драјву", где су такође живели и други холивудски бунтовници Ворен Бити и Марлон Брандо, а има и другу кућу у Аспену. Целоживотни је обожавалац Луја Армстронга и Боба Дилана. Кад је добијао Златни глобус за животно дело, испричао је како је сматрао за добар знак то што му је први глумачки радни дан био 5. маја 1955. године, јер је његов идол из детињства, Џо Ди Мађо, носио петицу на дресу. Такође је и велики фан америчког рвања и пријатељ са неким личностима из тог света, а добар је и са Владетом Дивцем, што није ни чудо, имајући у виду навијање за Лејкерсе. Један је од четворо глумаца који су зарадили два Оскара код истог редитеља. Обожава пиво и назива га "најбоље проклето пиће на свету". Каже да не воли људима да даје савете, јер их неће слушати. Иако је тешко замислити да је икада био сам, имајући у виду са колико је жена био, рекао је да се некада изузетно плашио самоће, али да сада воли да буде сам, и да је у њој велики луксуз. Мени је увек било фасцинантно да њега нико не сматра методским глумцем, а сигуран сам да не постоји нико ко такву глуму више користи и боље теоријски разуме од њега. Ипак, неким чудом је увек изостајао са релевантних листи кад је то у питању. Нема награде коју није освојио, у много категорија је, као што сте и прочитали, рекордер, и мало ко је од модерних глумаца имао импозантнију каријеру од њега. Што је најбоље, један је од ретких чије је свако признање, од првог до последњег, апсолутно заслужено, а можда није ни добио све што заслужује. Њега нећете видети, као рецимо Ала Паћина и Роберта Де Нира, да се двадесет година вуче по треш филмовима које не гледа ни ближа родбина екипе. Јесте имао своју порцију треш наслова (нпр. Марс напада и још неки из даље прошлости), али то су ремек-дела један кроз један у односу на оно што се данас снима. Фали нам у овом добу пластике, блокбастера, Марвела и Дизнија, један Џек Николсон, да нас подсети чега смо се одрекли, али верујем да под старе дане ужива у богатству које је поштено стекао и нема потребе да се петља у муљ. Можемо само да се надамо да ће нас, док је још ту, почастити својим присуством у неком од филмова које буде сматрао достојним тога. Дотле треба да будемо захвални што живимо у истом времену кад и један од највећих глумаца у историји филма, и што смо били ту у доба кад је стварао историју филмске уметности. Срећан 82. рођендан, Џек!

среда, 27. фебруар 2019.

Ретроспектива - деведесете кроз камеру (други део)

Пред вама је друга половина деведесетих кроз кратке осврте на филмове који су тада излазили. Да не разглабам превише, ко жели да се подсети првог дела, он је овде. Одмах идемо даље.

1995.

BRAVEHEART - Упркос историјским непрецизностима и помало бајковитом приступу, ово је добар и вредан филм о херојству једног човека и народа и историји њихове патње. Има мана, али све у свему, у питању је епски филм који вам неће досадити ни после неколико гледања, јер та тема никада не може да се излиже. Неки помињу и непотребну дозу патетике, али, ако она и јесте ту, не бих рекао да филм због тога пати. Већ се знало да Мел Гибсон уме да глуми, али се овде коначно видело да и те како уме и да режира ("Човек без лица" је ипак био лаганији посао у том смислу), што је касније поново више пута демонстрирао, нарочито у "Апокалипту" и "Гребену спаса". 
APOLLO 13 - Хјустоне, имамо проблем, гледао сам овај филм само једном, и то прилично давно, и био ми је толико досадан да сам изгубио жељу да му се икада вратим. Можда и има нешто у њему, али ми се не проверава, а право да кажем, ни Рон Хауард баш не улива поверење.
BABE - Нисам гледао, није ме вукло ни као дете. 
IL POSTINO - Занимљива италијанска драмедија о поштару који користи стихове свог пријатеља да се удвара својој изабраници. Ништа озбиљно, добар, лаган филмић, одличан за одморити мозак. Солидна режија Мајкла Редфорда и добра глумачка екипа предвођена Масимом Троизијем, који је дао све, па на крају и живот, да заигра у овом филму. Ипак, постхумна Оскар номинација за најбољег глумца се овај пут није исплатила.
SENSE AND SENSIBILITY - Не волим Џејн Остин ни кад је у питању књижевност, а камоли филм (једини урадак који ми се допао је Би-Би-Сијева серија "Гордост и предрасуде" са Колином Фиртом, која ми је далеко боља од књиге), па је тако не волим чак ни кад је адаптира Анг Ли, с којим углавном имам добар однос. Све је то школски одрађено, нема пуно грешака и добра је екипа, али једноставно не могу да се заинтересујем за тако нешто, овако патетичан приступ мушко-женским односима ми изазива мучнину и одбијам да поверујем да је тако нешто било свеже и пре двеста година. Такође, морам рећи да је поприличан скандал што су овај филм и "Бејб" номиновани за најбоље поред наслова које ћете видети у наставку текста везаног за ову годину. Не знам шта је у питању, али ту нешто смрди.

Higher Learning - Филм који се очекивао с нестрпљењем после Синглтоновог пробоја са "Boyz n the Hood" и филма са Тупаком "Poetic Justice". Ипак, и поред солидне премисе и врло добре екипе, није испало како треба из сличних разлога као и неки филмови Спајка Лија - сувише се труди да проповеда, и толико туче у главу поентом да се она на крају губи. Неколико врло добрих улога ипак не може да надокнади суштинске недостатке. Штета.
Before Sunrise - Изузетна драма Рика Линклејтера и ретко успела, незашећерена, реална и изузетна романса између Жили Делпи и Итана Хока, која се може гледати много пута, и увек ће бити свежа и постојана, јер је урађена са мером и укусом, сценарио је одличан и глума феноменална. Нажалост, не делим баш тај ентузијазам кад су наставци у питању, мада су и они бољи од већине ствари снимљених на задату тему.
Highlander III - Много бољи од двојке, слабији од кеца. Ламбер већ мало остарио, али се још држи. Занимљив негативац Марио Ван Пиблс и занимљива жена Дебра Ангер. Опет се поставља питање зашто су наставци уопште рађени, али то је већ друга прича.
In the Mouth of Madness - Иако има неке своје тренутке, овај филм никако није на нивоу ранијег Карпентера из седамдесетих и осамдесетих. Може се погледати ако сте фан (а требало би да будете, у питању је веома значајан редитељ акционих и хорор филмова), али без неких превеликих очекивања, свакако.
The Quick and the Dead - Филм који волим више него што стварно вреди зато што је много забаван и зато што је Џин Хекмен врхунски негативац чак и кад преглумљава до даске, као што се овде дешава. Сама премиса лудог Сема Рејмија по којој је Шерон Стоун некаква реинкарнација Клинта Иствуда која долази у град безакоња да поравна рачуне је довољно луда да се испрати, а ту је и одлична екипа, пуна њушки које увек волим да видим, попут Ленса Хенриксена, Герија Синиса, Кита Дејвида, Тобина Бела, као и младог Расела Кроуа у првом америчком филму, и Леонарда Дикаприја. Рејмија, Кроуа и Дикаприја је изабрала лично Шерон Стоун, и уопште није испало лоше, мада је, наравно, клишеирано.
Just Cause - Сасвим солидан трилер са Шоном Конеријем, Леријем Фишбурном и Едом Харисом, кога сам се нагледао на Немечековом филмском програму на Пинку мало пошто је изашао. Можда није баш најбоље остарио, али ни данас не делује лоше та, додуше већ виђена, "погрешан човек на робији" мистерија. Ако се не варам, ту је и мајушна Скарлет Џохенсн.
The Hunted - Сећам се само да се Крис Ламбер макља с нинџама по Јапану који су претходно обезглавили Џоан Чен. Ту је стандардни негативац Џон Лоун, а мислим да игра и Јоко Шимада из "Шогуна". Јесам давно гледао, али рачунам да бих се сетио неких крупнијих детаља да ми је филм остао у неком вау сећању. Рекао бих да је у питању прилично стандардна акција у којој кокејжн утепује нинџе на њиховом буњишту.
Outbreak - Ово је филм у коме је Волфганг Петерсен почео да ошљари. После изузетних филмова какав је "Das Boot", дошла су џиновска говна пoпут "Air Force One" и "Троје". Негде на почетку је био овај "Аутбрејк" који ме баш ничим није купио, упркос изузетној глумачкој екипи и полузанимљивој премиси.
Losing Isaiah - Наркоманка Хали напушта бебу коју усваја социјална радница Џесика, а кад се ова опорави, креће судска битка за старатељство у коју су, очекивано, укључене расне тензије. Све очекивано, све виђено, осим солидне глуме нема посебног разлога гледати ово ако већ знате шаблон по коме то обично иде. Може проћи једном ако волите неку од глумица.
Dolores Claiborne - Већ сам писао о овом филму у тексту о Стивену Кингу. Није лош.
Bad Boys - Упркос свим очигледним манама, ово је један од ретких филмова Мајкла Беја који могу да гледам више пута (заправо већ јесам), пре свега захваљујући непорецивој хемији између Вила Смита и Мартина Лоренса, који је фантастичан док покушава да убеди Тију Леони да је баш он Мајк Лау-ри. Није лош ни Џо Пантолијано као претпостављени. Наставци су већ непотребни, иако двојка има две заиста одличне сцене.
Don Juan DeMarco - Захваљујући чињеници да се овај филм својевремено, почетком двехиљадитих, на ТВ Ћуприја приказивао бар једном месечно, гледао сам га доста пута. Кад сам био мали, био ми је ОК, али сваки пут кад сам га гледао као старији, није ме задовољио као превише наиван и помало њањав. Штета, волим све укључене глумце, на Талису Сото сам напаљен још од "Дозволе за убијање", али ово је у врх главе за средњу школу.
Rob Roy - Нажалост, могу да кажем да је ово још један од филмова који ми је легао мање на свако следеће гледање. Ок је све, у то време нисам још мрзео Лијама Нисона због узимања камиона пара за учешће у кретенским филмовима (али, добро, смрт жене хоће то да уради човеку), Џесика Ланг и Тим Рот су такође фаце које волим да видим, али нешто недостаје. Морао бих и поново да погледам ради потпуније оцене, нисам одавно.
The Basketball Diaries - Дикаприо у пре-Титаник фази покушава да балансира кошарку и дрогу, али не иде. Шта знам, може да прође, али за мене ће његова најбоља улога увек бити Арни Грејп, што је старији, то ми је мање занимљив. Што неко рече, кад бесмислен пројекат треба да добије сто педесет милиона долара, зове се Леонардо Дикаприо.
Kiss of Death - Није лоше, сасвим пристојан римејк са одличном екипом (не рачунајући Дејвида Каруза) али оригинал ноар је ипак оригинал ноар, не могу се упоредити.
Friday - Култна црначка комедија. Не знам како би ми сад легла, после оволико година, али сећам се да су ме највише насмејале старе куке Берни Мек и Џон Витерспун.
French Kiss - За разлику од оних са Томом Хенксом, ова "романтична комедија" са Мег Рајан ми заправо није била одбојна и уживао сам оба пута, пре свега због врло добре глуме и могао сам да прогутам неке мало вероватне ствари које би ми иначе засметале. Није то сад неки не знам какав бисер жанра какви су они из златног доба, али и те како може да прође.
Crimson Tide - Сећам се филма, знам да су у питању Дензел Вошингтон и Џин Хекмен, гањају се с неким Русима, Чеченима, шта ли, али се уопште не сећам ваља ли то чему и како сам реаговао тада кад сам га гледао (опет у Немечековом филмском програму). Рекао бих да није ништа посебно, иначе бих запамтио бар нешто, али стварно морам да погледам поново ради потпунијег утиска. Не може то са таквом екипом да буде скроз лоше, иако ми се Дензел попео на ганглије јер у 90% филмова тумачи исти карактерни профил.
La cité des enfants perdus - Иста ствар као и са Гримизном плимом, морам поново да погледам да бих се подсетио. Као клинцу ми се допало, толико памтим, мада ценим да је намера била да се провуче и нека порука, коју ја тада и нисам баш разумео. Видећемо.
Die Hard with a Vengeance - Добар наставак (мени бољи од двојке) због упечатљивог негативца и парњака Брусу Вилису у лику Сема Л. Џексона који је најбољи кад има коме да испоручи своје тираде. Наравно, кључ је не схватати овај филм превише озбиљно и уживати. Ту је чак и чувено кењање по Југу, које је само додало још једну циглу у мој зид нетрпељивости према Брусу Вилису због претеривања у квази-мачизму. Ипак, у овом филму увек уживам.
Forget Paris - Овог малог филма се нико не сећа, али ја да. Слаб је, али ја га волим, јер волим и Дебру Вингер и Билија Кристала, који нису без хемије, и има неколико духовитих реплика.
Johnny Mnemonic - Лудачка екипа и потпуно лудачки филм који у оно време ништа нисам капирао. Исто као и са још неким овде поменутим, мислим да је бољи него што се сматра, али бих морао још једном да га видим да будем сигуран. Ипак, човек не може да се не одушеви какви су све филмови снимани деведесетих, данашње опеглано смеће им није ни до колена.
The Bridges of Madison County - Никако да га погледам целог и не вуче ме. Хватао сам на прескоке и нисам убеђен да би ме нешто посебно интересовао. Делује као класични несрећни љубић, урађен по стандардном обрасцу.
Smoke - Солидан мали филм са одличном екипом у коме се преплиће неколико прича о гостима објекта који држи Харви Кајтел, не сећам се баш да ли је ресторан, продавница или нешто треће, у сваком случају, гледао сам га више пута и допао ми се, има живописних карактера. Вејн Вонг је филмом "Модри у лицу" покушао да сними неку врсту наставка, међутим, колико се сећам, он је већ био поприлично слабији.
Batman Forever - Слабији од Бартонових, бољи од "Бетмена и Робина", па и од једног Нолановог. Реално, песма "Kiss from a Rose" је надмашила све остало. Џим Кери и Томи Ли Џонс су ми били интересантни као тандем зликоваца.
Judge Dredd - Било ми је болно да гледам моју љубимицу Дајан Лејн у овом тотално незанимљивом ђубрету од филма. Додуше, признаћу да се и данас заценим на "I never broke the law, I AM THE LAW!". Чак ни пословично добри Арман Асанте није успео да извади ово.
First Knight - Филм који је толико патетичан да ми је мука и који је заувек устоличио Ричарда Гира као једног од омраженијих ми глумаца, који не само да уме ретко, него и кад не уме, онда све упропасти. Физички ме боли што сам у оваквом филму видео једног Шона Конерија и што нисам могао да уживам у Џулији Ормонд на прави начин након што ми се допала у "Легендама о страсти". Ниво мелодрамске промашености читавог овог бућкуриша пробија плафон, и толико је очигледан да све друге промашености, укључујући и историјску, постају небитне.
Species - Још један потпуно лудачки филм кога се слабо сећам, али памтим напету атмосферу и вајб раног Кроненберга, само за сиромашне (не мислим по буџету, јер је и сам Кроненберг радио са мизерним буџетом, ово је упегланије), него по причи - неке живуљке излазе из женских тела, има неке голотиње, гомила фаца које волим - све у свему, мора се поновити.
Nine Months - Сећам се да је ово било екстра популарно на изласку, и Бог ме убио ако знам зашто. Одвратан филм са ретко иритантнијом Џулијен Мур (а то много говори) и Хју Грантом, са харизмом мртве бабе (која, додуше, лепо изгледа). Циркус, колико се сећам, зачини и Робин Вилијамс у улози гинеколога, али је жалосно протраћен, јер углавном виче и саблажњава се.
Clueless - Још један ужасан филм који су дизали у небеса кад је изашао, што ми је потпуно непојмљиво. У питању би требало да буде нека модернизација Џејн Остин, и то само по себи довољно говори. Међутим, овде се ради о много опаснијој ствари, јер није у питању мирјамаста кичерица на какве смо навикли од Џејн Остин (с тим што је она за Мир Јам Џејмс Џојс лично), већ се од нас очекује да навијамо за једну испразну, глупу, површну, плитку, размажену (додајте придев по жељи) тинејџерку која је увек имала све што жели и која сад као пролази кроз неке дилеме, кризе идентитета и шта ти ја знам. Нисам то прогутао ни кад сам био тинејџер, а још мање у овом добу. Алиша Силверстоун јесте лепа, успели су добро да уновче њену популарност из спотова "Аеросмита", али Ејми Хекерлинг је требало да види из филмова Џона Хјуза како се ради прави тинејџерски филм (а могла је да погледа и у своју прошлост, "Fast Times at Ridgemont High" су "Добар, лош, зао" за ово). Ес ејч ај ти.
Kids - На једној страни имате горњи филм, а на другој овај контроверзни наслов Лерија Кларка, који, и поред свих својих мана, од којих је најочигледнија збрзаност, представља стравично упозорење у шта се полако али сигурно претвара омладина без надзора. "Пертла" буџет вришти на сваком кораку, али не смета, поента је и даље ту и прилично је брутална.
Waterworld - Много је овим филмом хтео Кевин Костнер, али како није сваки дан Бадњи, тако ни сваки филм није "Плес са вуковима". Скрцана гомила пара ни у шта. То данас није ретка појава, али ово је био најскупљи филм свих времена док се "Титаник" није појавио. Предуго, преамбициозно и надасве претенциозно.
Virtuosity - Виртуелни убица Расел Кроу и Дензел који га јури. Прилично лоше све то изгледа.
Dangerous Minds - Просечан филм коме Мишел држи главу изнад воде, али нека је и само заслужан за настанак песме Gangsta's Paradise, он је своје постојање већ оправдао (мада, иако је песма настала за потребе филма, питање је може ли се тако посматрати, јер је оригинал отпевао Стиви Вондер). Све у свему, једна од многих варијација на тему сналажења наставника у проблематичној школи - Blackboard Jungle и To Sir With Love су значајно бољи филмови, но, ни овај није без свог шмека - а ту је и велики хит да употпуни утисак.
Mortal Kombat - Симпатичан треш који смо својевремено чекали као озебао Сунце, онако напаљени на игру као млади мајмуни. У то доба није разочарао, а и сад могу да га погледам, иако наравно није ништа специјално. Има неколико солидних фајтова и упечатљиву музику.
Desperado - Блесављење Родригеза и Тарантина са сценама које вас одушеве кад сте бубуљичави клинац. Има то свога шмека и данас, мада је углавном бесмислено роштиљање, али са друге стране, тако је и замишљено, па га не треба преозбиљно ни схватити. Селма Хајек је ретко где боље изгледала, а и Хоаким де Алмеида је занимљив негативац, морам признати.
Clockers - Један од заборављивијих џоинта Спајка Лија. Сећам се само да игра Харви Кајтел.
Гледао сам давно на БК, слабо шта ми је остало у памћењу.
Hackers - Један од већих хитова у време изласка, а заправо само безазлени вијакл за краткокосу Анџелину и тадашњег јој изабраника Сик Боја. Ништа специјално.
The Usual Suspects - Изузетан трилер који је заслужено донео Кевину Спејсију првог Оскара. Одлична глума свих укључених, никад ингениознија режија Брајана Сингера и сценарио Кристофера Мекверија, мада морам да приметим да се можда мало превише ослања на тај чувени финални твист за своје добро, па самим тим, после пар гледања, оштрица мало отупи. Ипак, свеједно, у питању је одличан филм и не приказују га џабе стално на телевизији.
Seven - Још једно од ремек-дела које тешко да може бити фантастичније, захваљујући феноменалном сценарију Ендруа Кевина Вокера, врхунској режији Финчера, те сјајној глуми, зачињеној Спејсијевим тирадама у последњих двадесетак минута, све до шокантног закључка. Ретко који филм снимљен касније у Холивуду има способност да индукује чист шок и страву са толико успеха. Кад се само сетим да су бедног "Сакупљача костију" са Дензелом и Анџелином заправо рекламирали са "шокантније од 'Кад јагањци утихну' и напетије од 'Седам", могу само да се насмејем. Има ту и неких мањих грешака (на пример чињеница да нема поплаве после онолике кишурине током 5-6 дана), али све је то заиста минорно у поређењу са квалитетом, и ово остаје један од најбољих трилера у модерној историји.
Showgirls - Насупрот горњем филму, ово је један од најлошијих филмова у модерној историји целулоидне траке. Ма колико се трудио, осим експлоатације и голотиње, не видим разлог зашто би ико ово снимио. Све је овде "bottom of the barrel", од сценарија и режије, до глуме, која је благо речено ужасна. Елизабет Беркли је било доста да буде томбој у "Сејвд бај д бел", па му га је дала по голотињи да покаже шта је заправо, али све то изгледа толико гротескно и бесмислено да треба једном погледати чисто забаве ради. Ово је толики треш да на поставу изврће сваку дотадашњу представу о трешу коју просечни гледалац има. Ипак, све је могуће опростити знајући да је иза камере Пол Верховен - овај филм не могу да мрзим, све и да хоћу, само ми је смешан. Не могу а да се не дивим скоро свему другом што је човек урадио, тако да му ово дође као некакав симпатичан, мада крајње непотребан, додатак на филмографију.
Assassins - Својевремено сам волео ову Донерову симпатичну акцију, мада ми сад више изазива смех, углавном због психића Антонија Бандераса (нарочито кад имитира мачку). Наравно, било би још боље кад не би било дрвене Џулијен Мур, коју у време првог гледања нисам ни познавао, почела је да цмиздри и да ме нервира тек касније, али овом филму не доноси ништа. Може се погледати, али нећете пропустити ништа велико ако га прескочите.
Strange Days - Давно сам гледао (исто на БК), али тад ми се баш свидело, верујем да би и сад било макар слично. Ово је онај период стваралаштва Кетрин Бигелоу који је још увек био ОК.
To Die For - Занимљива Ван Сантова црна комедија. Никол Кидмен доминира, Мет Дилон исто врло добар. Преведен као "Спремна на све".
The Scarlet Letter - Стварно ужасна адаптација, коју није могла да извади добра екипа.
Get Shorty - Солидан филм, али ништа посебно. Хвали се више него што треба.
Mallrats - Мени се свиђа. Ударено, како је само Кевин Смит умео у својим најбољим данима, али искрено сам се насмејао неколико пута, што не могу да кажем за много филмова.
Never Talk to Strangers - Полудупаст трилер у коме је протраћен потенцијал упаривања Ребеке Де Морнеј и Антонија Бандераса. Могло је то доста боље.
Copycat - Иако је по свему апсолутни просек, овај трилер са агорафобичном Сигурни и шушкетавом Холи ми се из неког разлога допада. Вероватно зато што га гледам увек кад ухватим на телевизији, што није ретко, па сам се навикао.
Leaving Las Vegas - Николас Кејџ у "озбиљној" улози, за коју је добио и Оскара. Филм свакако није лош, али измакла ми је поента. Јесте да сам гледао само једном (добро, можда двапут), али се не сећам баш има ли посебног разлога за то прекомерно алкохолисање (отказ? развод?) Елизабет Шу је била баш лепа, много ми се свиђала тад. И добро је одглумила. Не сећам се дешава ли се ишта друго осим опијања и сусрета са њом, што је у реду, али ипак сувише мало за снимити дубок филм каквим се ово остварење представља.
Vampire in Brooklyn - Хорор-комедија коју никад нисам могао да сварим.
Fair Game - Филм који се дуго чекао због дебија Синди Крофорд, али се ништа посебно није дочекало, у питању је прилично генерички трилерчић који ме ничим није задивио, иако ми ни Вилијем Болдвин ни поменута Синди нису одбојни.
Ace Ventura: When Nature Calls - Џим и даље у пуној брзини, али ипак није тако добра комедија као први део. Ипак, може се погледати, има пар врхунских фора. Или су само биле врхунске пре двадесет и више година? Више нисам ни тако сигуран.
The American President - Покушај хуманизације америчког председника звучи фино у бајци, има то фин облик кад Роб Рајнер замеси. Наравно, не падам на те причице, мада нећу лагати, и рећи ћу да ми филм није одбојан, пре свега зато што је Мајкл Даглас одличан глумац, има сјајну хемију са пресимпатичном Анет Бенинг, која такође глуми сјајно, плус адекватне епизоде Мартина Шина, Мајкл Џеј Фокса и Ричарда Драјфуса. Тако да овај филм као бајка функционише сасвим солидно.
Golden Eye - Више се и не сећам какав је филм, знам само да има опасан саундтрек и да је први у низу са Пирсом Броснаном. Увек сам преферирао Шона Конерија, па и Роџера Мура.
Casino - Писао сам поближе у ретроспективи Мартина Скорсезеа о овом филму. Његов последњи гангстерски пред долазећег Ајришмена. Никако није на нивоу "Добрих момака", али је свакако у питању добар филм, екипа на месту, и добар додатак у виду Џејмса Вудса.
Money Train - Врло забаван акциони филм који нема шта ново да понуди кад је у питању прича, али ми је увек било занимљиво да слушам тираде Веслија и Вудија, поново уједињених после "Белци не умеју да скачу", овај пут као "браћа" различите боје коже, сваки са својим проблемима. Добра глума, солидан додатак Џени фром д блак са брчићима и Роберта Блејка као психо негативца, уз Криса Купера, ваде овај филм, и чине га једним од оних за које знате да нису ништа посебно, али сте волели да их гледате. Они су један од разлога што волим 90те.
Nick of Time - Одавно сам ово гледао, мораћу да поновим ради потпунијег утиска.
Toy Story - Први анимирани филм урађен комплетно компјутерски. Добро то изгледа.
Two Bits - Поновно уједињење Ала Паћина и Мери Елизабет Мастрантонио, које наравно не може да се мери са Скарфејсом, али као тинејџеру ми је легло, иако ме вероватно више ухватило на сентименталност него што заиста посебно вреди. Волим та елегична сећања на детињство, мада је питање како би ми сад пасовао, после толиких година.
Things to Do in Denver When You're Dead - Презир према Ендију Гарсији ме спречава да у потпуности ценим овај филм, који је заправо добар, иако је полу-рипоф Тарантина. Екипа је фантастична, искључујући зализаног, Кристофер Лојд, Трит Вилијамс, Бил Форсајт, Габријел Анвар, те Кристофер Вокен као Човек са планом. Сасвим солидан кримић, може се погледати и више пута, али као што рекох, после "Кума 3", Кубанац је за мене отписан као Прле и Тихи.
Wild Bill - Као и већина филмова Волтера Хила, сасвим је ОК. Није баш у пантеону његових чувених ремек-дела, али и те како може да прође, Џеф Бриџис има харизму.
Heat - Одличан кримић Мајкла Мена, прво право упаривање Паћина и Де Нира, које не би прошло како јесте да нема читаве поставе врхунских глумаца уз њих. Вероватно мало предуг филм за своје добро, али неколико заиста врхунских сцена и улога, плус Паћинове тираде (GREAT ASS!) заиста пара вреде.
Othello - Једна од најбољих, ако не и најбоља модерна адаптација Шекспира са одличним Леријем Фишбурном у насловној улози, и још бољим Кенетом Браном као подмуклим Јагом.
Cutthroat Island - Морао сам и ово да убацим као авантуру са Џокером и Ђином Дејвис коју сам увек баш волео, од малих ногу, а она је прошла толико лоше, да је њено избацивање затворило студио United Artists због банкрота. Није то авантура у рангу "Лоренса од Арабије", али ми никад није био јасан толики хејт према овом филму, и данас волим да га погледам.
Dracula: Dead and Loving It - Класична Нилсеновска пародија старих хорора, сасвим ОК, мада има он и бољих филмова. Посебно ме засмејала једна од наших варијанти превода наслова "Дракула - мртвак весељак".
Four Rooms - Папазјанија од четири свима познате приче предвођене бескрајно духовитим Тимом Ротом у улози несрећног белхопа Теда коме не дају мира у новогодишњој ноћи. Нису све приче подједнако успешне, али кад је смешно, онда је урнебес, нарочито у трећој, са Антониом Бандерасом и његовом лудом децом. Неке од реплика су незаборавне.
Richard III - Такође добар Шекспир, настањен у модерном времену, али са класик текстом. Добра је скоро цела екипа, али Ијан Мекелен очекивано бриљира у насловној улози.
The Addiction - Исподпросечан вампирски филм Ејбела Фераре са његовим миљеником Кристофером Вокеном. Има других, има бољих али (небо зна; смајли који повраћа) може се једном погледати ако волите такве ствари.
Citizen X - Сасвим солидан филм о совјетском серијском убици. Нисам га дуго гледао, али оба пута ми је био добар.
The Crossing Guard - Веома потцењен филм Шона Пена и веома потцењена драмска улога Џека Николсона, уз подршку Дејвида Морса и Анџелике Хјустон. Топла препорука, и још један доказ против оних бесмислених тврдњи да "Џек увек само себе игра и да је увек исти".
Cry the Beloved Country - Римејк филма из педесетих о афричком свештенику чији је син оптужен за убиство белца у доба апартхејда. У оригиналу је бриљирао млади Сидни Поатје, а овде блистају Џејмс Ерл Џонс и Ричард Херис. Такође нисам дуго гледао, није дуго ни приказиван, али био ми је моћан као млађем, не сумњам да је бар нешто остало од тог утиска.
Dead Man - Сасвим ОК филм са солидном музиком, иако претенциозан као и већина Џармушовог опуса.
Dead Man Walking - Одлична драма. Улога Шона Пена достојна Оскара, уз одличну Сузан Сарандон која је добила статуу. Режирао Тим Робинс, тадашњи јој муж.
Fallen Angels - Драма Вонг Кар-Ваија, која није баш на нивоу његових најбољих дела, али је несумњиво легитиман део његовог опуса и као такву је треба погледати. Добар је филм, али му по мени фали магија коју испоручују нека друга његова дела.
La flor de mi secreto - Сасвим ОК Алмодовар, ко воли.
Kokaku kidotai - За мене најбољи аниме свих времена. Чисто и пунокрвно ремек-дело, очигледно филм који је инспирисао већину ствари из Матрикса, а са своје стране био инспирисан Блејд ранером. Један од оних који никад не досаде.
La haine - Један од најбољих француских филмова деведесетих, без сумње. Гледајте га.
I.D. - Један од првих филмова о навијачком хулиганизму, и један од најбољих. Бар делује колико-толико аутентично, не дајући Фроду и Харију Плоперу да глуме некакве опасне момке.
Mighty Aphrodite - Има можда 5-6 Кенигзбергових филмова који су ми подношљиви, ово није један од њих, иако је Мира Сорвино зарадила Оскара (мада, сад испаде да је и њу злостављао).
Sabrina - Римејк Билија Вајлдера који је урадио Сидни Полак. Није бољи од оригинала, мада су ми глумци некомпатибилни, просто ми Харисон Форд не иде уз Џулију Ормонд (на страну што је старији око 25 година). Богарт је био старији од Одри 30 година, и такође су били некомпатибилни, невезано за старост. Некако, мислим да би са другим глумцем филм испао бољи. Харисон Форд ме није убедио да је човек углавном незаинтересован за секс какав би требало да буде у прве три четвртине филма.
Safe - Рекао сам већ у филмском дневнику за прошлу годину, филм ми се поприлично допао, али је могао да има бољи крај.
12 Monkeys - За дивно чудо, доста добар филм. Бред Пит је прави психопата. Кажу да је и серија добра, још нисам то проверио.
Underground - Један од најбољих наших филмова у новијој историји. Читава балканска трагедија у два и по сата.
Welcome to the Dollhouse - Хвалио сам већ овај филм у тексту о камин-ов-ејџ филмовима, стварно је одличан.
Two Much - Туц-муц романтична комедија супружника Бандераса и Грифитове, уз учешће Дерил Хане. Сама премиса по којој Бандерас изиграва да има брата близанца да би се приближио Хани док је у исто време верен за Грифитову је прилично идиотска. Има ту пар осмеха, али ништа специјално. Ту је и Дени Ајело, ако се добро сећам.

1996.


THE ENGLISH PATIENT - Срамотан избор за најбољи филм године, један од најдосаднијих филмова у новијој историји, преразвучено и премелодраматично да би било озбиљно схваћено. Немам друго објашњење сем да је радила нека озбиљна кампања и да су неке још озбиљније паре биле у игри. Буквално су сви остали филмови бољи, чак и Џери Мегвајер. Некад се баш тврдо омаши, а ово нажалост није последњи пример тога у овом тексту. Ужасна одлука.
FARGO - Уз "No Country for Old Men" по мени најбољи филм Коенових, коме неки спочитавају псеудоинтелектуализам где му није место, мислећи на оне спорије делове, али по мени се све савршено уклапа у бизарно окружење где се радња дешава, и поступци ликова су тотално у складу са гротескним универзумом у коме се филм, а касније и серија "Фарго" дешавају. Јесте да нисам баш сигуран да је онолики степен суздржаности у глуми код Френсис Мекдорманд оно за шта некоме треба дати Оскара (мада, кад је победио Кејси Афлек, онда је све могуће), али мени је све супер скоцкано - од приче и амбијента, преко сценарија и глуме свих укључених, до ингениозне режије и сјајног саундтрека Картера Бурвела. По мом мишљењу, без дилеме морални победник избора за најбољи филм године. Чак и да има бољих од њега, од "Енглеског пацијента" је бољи једно пет класа. Скоро савршен трилер спакован у сат и по.
JERRY MAGUIRE - Упркос просечном и на моменте премелодраматичном сценарију са прилично предвидивом причом, филм ипак успева да делује пристојно и извуче шта се може уз помоћ солидне режије и неколико добрих улога. Том Круз је имао и бољих филмова, али мора се признати да је харизматичан кад су у питању овакве улоге, а помажу му пожртвована Рене Зелвегер и за мој укус ипак мало препомпезни Кјуба Гудинг Џуниор (мада, шта ја знам, човек је добио Оскара; тад се драо још више него у филму). Ништа посебно, али симпатичан филм.
SECRETS&LIES - Уз "Naked", најбољи филм Мајка Лија који сам гледао. Можда је сам крај мало how-too-convenient и могао је да буде снажнији и жешћи, али све у свему, добра два сата о покушају спаривања мајке и ћерке које се разликују по класи и раси. Бренда Блетин је заиста феноменална и што време више пролази, све сам сигурнији да је она требало да узме Оскара те године (иако волим и Френсис), а одлични су и остали, нарочито Тимоти Спал. Добра драма.
SHINE - Потресна аутобиографија о пијанисти чуду од детета кога су надзор престрогог оца и нервни слом на факултету спречили да буде оно што је требало у светским оквирима. Овај филм је сада готово заборављен, не знам због чега, али у време изласка је био баш популаран. Џефри Раша је у животној улози милина гледати, а ништа слабији није ни Армин Милер-Штал у улози оца. Све остало на страну, али гледати њих двојицу, а нарочито Џефрија је за антологију. "Бумбаров лет" сцена при крају је нешто стварно изузетно.

Don't Be a Menace to South Central While Drinking Your Juice in the Hood - Било ми је полусимпатично тада, сад ми је безвезе. Безазлен покушај комедије, пар смешака и то је то.
Eye for an Eye - Генерички трилер какав не бих очекивао од једног Шлезинџера. Много пута виђена прича о родитељу који тражи правду за убијено/силовано/повређено дете након што надлежне институције закажу. Не поричем да су и Сели Филд и Кифер Сатерленд добри, али једноставно, овај филм не може да понуди ништа ново ни оригинално.
From Dusk till Dawn - Филм који је немогуће не волети уз све што пружа - врхунску забаву, добру глуму и музику, ретко кад виђене жанровске кросовере, добру глуму свих укључених, почевши од Клунија који је најзад одбацио оклоп сладуњавих докторчића и сличних идиота и показао да може и нешто озбиљније (иако је и овај филм пре свега велика забава), до никад боље Селме Хајек (у сваком смислу). Додајте троструку улогу Чича Марина, психопату Тарантина, те легенду хорор маске Тома Савинија у улози Секс машине. Шта бисте још хтели?
The Juror - Деми Мур је овде била у конкуренцији за Златну малину (можда је и освојила, не сећам се, а мрзи ме да проверавам), али, за разлику од већине, ја сам у овом филму увек уживао. Не мислим да је превише добар трилер, али је симпатичан, са неколико добрих глумаца, пре свега Џејмсом Гандолфинијем и Алеком Болдвином, и дефинитивно има много горих од њега. Ни Деми ми није била толико одбојна, има она много слабије филмове.
Broken Arrow - Џон Ву, Џонтра и Слејтер. Није баш прва лига акције, али може да прође. Гледао сам неколико пута, мада нисам одавно, питање је како би ми сад легао.
City Hall - Углавном веома добар трилер Харолда Бекера. Није баш за међу најбоље Паћинове филмове, али нема већих омашки, наравно ту је и уобичајени помпезни монолог. Волим и Џона Кјузака, и Бриџет Фонду и Денија Ајела, тако да сам можда болећивији него што би требало, али шта ћу. Такође, последњи филм глумца из златне ере, Ентонија Франсиосе.
Mary Reilly - Има једно стотинак адаптација приче о Џекилу и Хајду, и ова мора бити једна од најгорих. Потпуно промашен концепт са несрећном Џулијом Робертс, иако се Малкович труди да повади ствари колико је могуће, заиста све делује прилично ужасно.
Executive Decision - Акциони трилер са отмицом авиона, који је суви просек, али се памти, јер у њему Стивен Сигал гине после пола сата, што дотад није никад виђено. Мислим да је после настрадао само још једном, и то у "Мачети".
Diabolique - Жали Боже траћења Шерон, Изабел и Чеза, ово не само да је један од најгорих римејкова свих времена, што већ доста говори, већ бих га могао сврстати међу пар стотина најгорих филмова икада снимљених. Брука жива за потрошену траку и време за гледање.
Primal Fear - Добар трилер, у коме ми чак ни Гир није одбојан, мада игра тип личности на којој је докторирао и која ме највише ужасава, офуцаног плејбоја који мисли да је нека фаца, али овај пут се намерио на неког себи равног. Едвард Нортон је у својој дебитантској улози одмах најавио велике ствари, сажвакавши и испљунувши надувенка у глумачком смислу, а одлични споредни глумци - Лора Лини, Андре Брауер, Џон Махони, Стивен Бауер - помажу, свако на свој начин, да ово заиста буде ефектан филм, те да финални обрт не делује усиљено, као што се данас веома често дешава.
Fear - Вероватно овај филм кад се погледа шира слика и није нешто, али добро се сећам да је био хитић по изласку, и врло добро се сећам психопате Маркија Марка који се намерио на Рис Витерспун након што је увидела да није цвећка каквом се представљао, али ни Вилијам Питерсен, који ће дати све да заштити ћерку, није лабав, напротив. Може се погледати (ту је и Алиса Милано, увек мелем за старе очи), али немојте превише очекивати, треба бити реалан.
The Substitute - "Школа страха" је један од последњих филмова у коме је Том Беринџер у домаћинско-доминаторском моду, и из тог разлога га свакако вреди гледати, иако генерално није ништа посебно. Међутим, не може човеку да не буде криво што овај човек у последњих двадесетак година није ни на мапи. Јесте он активан и данас, и неће умрети од глади, али просто је штета што је тако нестао, имајући у виду ко је био и шта је представљао, бар мени.
Mulholland Falls - Пристојан покушај нео-ноара, који ћу увек погледати због Ника Нолтија.
The Quest - Уз "Крвави спорт", вероватно најприказиванији Ван Дамов филм у новијој историји. Није скроз без шмека, има солидних елемената у причи, супер је Роџер Мур и све то штима, али је ипак више у питању симпатичан треш него било шта друго.
Barb Wire - Ово није ни треш, ово је благи ужас. У мору идиотизама и глупости, ово је без икакве сумње у топ 5 најгорих стрип адаптација свих времена. Заиста не знам шта је сирота Памела желела овим да постигне - да се докаже као озбиљна глумица није могла, то је немогућа мисија пер се; да учествује у неком филму који неће само да експлоатише атрибуте није могла, јер овај филм нема буквално ништа, а причу понајмање; да се покаже и подигне популарност није могла, јер осим мало витлања вештачким сисама у првих пар минута (које чак нису ни голе) од тога нема ништа - а за самогратификацију су тад ионако већ служили "Чувари плаже". Промашен пројекат на сваком могућем нивоу, један од узалуднијих икада.
Twister - Морам им одати признање што су успели да преточе лудачку идеју као што је јурњава за торнадом у филм (очигледно под утицајем пића или дроге), али што се тиче признања, то је то. Ништа од овога ми није било нимало занимљиво.
Mission: Impossible - Једини солидан филм у серијалу, Де Палма још није пропао овде. Мало иде на нерве превелики мачизам пикљавог Тома Круза, али може да прође, није страшно.
Spy Hard - Добра Нилсенова пародија на филмове о Џејмсу Бонду и сличне шпијунске трилере.
The Arrival - Није онај Вилневов, него "Они долазе" са Чарлијем Шином. Ништа посебно, може једном да се погледа без не знам каквих очекивања.
The Phantom - Ужасно глуп филм, вредан помена само зато јер сам у њему први пут видео Кетрин Зиту-Џонс која ми се много допала. Штета само што има једва неколико гледљивих филмова. Били Зејн ће глумити Марлона Бранда у бајопику, ето му прилике да се врати. Такође, жалосно је колико је сада пропао Трит Вилијемс, који је некад био име.
The Rock - Јесте то филм Мајкла Беја, јесте све претерано, јесу сви предуслови за треш ту, али немојмо га ипак упоређивати са најгорим глупостима које је овај снимио. Харизматични Шон Конери, изузетни Ед Харис, па и уобичајено наложени Џони Кејџ ипак имају да понуде више од трансформера и осталих неуспелих абортуса које је овај дилетант сместио на траку.
The Cable Guy - Ништа специјално, мада мени једна од дражих комедија са Џимом Керијем (уз "Лажов, лажов", који ми је број 1), између осталог и зато јер је Кери толико ђаволски подмукао да га је милина гледати како се увлачи у живот несрећног Метјуа Бродерика, баш као "цревна напаст", како је гласио наш превод овог остварења. Ништа специјално, али пролазно.
Lone Star - Добра модерна ноар-вестерн мистерија, ако таква мешавина уопште постоји.
Striptease - Почетак самоубиства каријере Деми Мур. Не знам шта је хтела овом улогом, али ово је неопевано срање од филма које, осим прилике да је видимо у топлесу, не нуди баш ништа на било ком другом нивоу. Свака њој част на храбрости, и свака част на дотад незабележених 12,5 милиона које је мазнула, али мислим да је одлука да глуми у овом филму започела њено самоуништење, које је довршила факинг "Џи Ај Џејн". Појма немам шта јој је то требало. Већ је била у немилости због поротника, а играла и у глупостима типа "Скерлетно слово". Кад су се појавили "Стриптиз", а касније и "Џи Ај Џејн", коментар свих релевантних продуцената и режисера је вероватно био "Into the trash it goes".
Independence Day - Не завређује коментар.
Phenomenon - Солидан и занимљив филм који и не претендује да буде никакво ремек-дело и у томе и јесте добитак, не схвата се озбиљније него што би требало. Џонтра одличан у улози изненада преинтелигентног аутомеханичара, а помаже и сјајна екипа епизодиста предвођена Робертом Дувалом и Форестом Витакером. Све је некако очекивано, али и то је у реду.
Multiplicity - Мајкл Китон и његова три клона. Није то без икаквог шарма, и он се добро бори са свим тим различитим карактерима, али на крају крајева, све је то сувише безазлено.
Fled - "Бекство у ланцима" је модернизовани римејк филма "The Defiant Ones" са Тонијем Кертисом и Сиднијем Поатјеом. Наравно, од њега није бољи, али веома је забавно гледати препуцавање Стивена Болдвина и Лерија Фишбурна у овој комичној акцији. Ту је и Селма, али много приземнија него у осталим филмовима из овог текста.
The Frighteners - Једно од последњих батргања Питера Џексона пре преласка у блокбастер. Било ми је забавно као клинцу, волео сам и Мајкла Џеј Фокса. Не знам како би ми сад легло.
A Time to Kill - Мало предвидив, али иначе одличан судски трилер. СЛЏ доминира.
Kingpin - Још једна добра црна комедија Фарелијевих. Вуди је одличан.
Chain Reaction - They knew too much and went too far, али џабе. Ништа није могло да их спаси.
Escape from L.A. - Није то Њујорк, али Змија је Змија, и то је поново вожња на коју се вреди укрцати. Крај је посебно фантастичан.
The Fan - ОК филм са психо Де Ниром, измученим Веслијем и неразумљивим Дел Тором. Све генерички, све очекивано, али с обзиром да фино тече и да је лепо одглумљено, може да се погледа и више пута.
Tin Cup - Симпа голферски филмић са Кевином Костнером и Рене Русо, а ту је и тандем из Неша Бриџиса - Дон Џонсон и Чич Марин. Ништа специјално, али гледа се.
The Island of Dr Moreau - Могао би се написати цео текст о невољама и проблемима које је имала екипа овог филма да га сними, али рећи ћу само да је већина првобитно планираних људи напустила снимање због разноразних разлога. Један од главних камена спотицања било је ужасно понашање Вала Килмера, мада су муке почеле пре него што је он уопште доведен. Све се претворило у једно од најмучнијих снимања у историји филма, и логично да је и филм на крају испао врло слаб, неодлучан и никакав, као да су га Топаловићи правили.
Feeling Minnesota - Једино добро што овај филм има је назив који је потекао из стиха Саундгардена, и Тјузди Велд која у њему глуми. Није ни нарочито добра у њему, само је лепо видети је. Мислим да Кијану Ривсу треба ограничити појављивање у филмовима на максимално један годишње, број промашаја које човек има је импозантан, а Камерон Дијаз да и не помињем - њен смех који делује као укључени пожарни аларм би требало да буде кажњив.
Last Man Standing - Римејк "Јоџимба" и "За шаку долара" из доба прохибиције у режији Волтера Хила. Има шмека, није то лоше, али без сумње, далеко слабији филм од свих претходника по свим мерилима, иако за Волтера Хила имам само речи хвале и поштовања.
2 Days in the Valley - Солидна екипа и није их грозно гледати, али кад се све сабере и одузме, ово је очигледно неки Тарантино-вонаби флик, тако да одаје дежа ви утисак.
Extreme Measures - Сироти Џин Хекмен чини колико је могуће да овом филму одржи главу изнад воде, али терет Хјуа Гранта и Саре Џесике Паркер је једноставно сувише велики, чак и за таквог горостаса. Нико то не би издржао. Надам се да је бар на крају узео мастан чек.
Bound - Ништа специјално, заиста. Многи су били заинтригирани том ретко експлицитном лезбо сценом између Ђине и Џенифер, али филм као филм не нуди ништа специјално, а чак ни та сцена није изузетна каквом су је представљали.
The Chamber - Џин изузетан, Феј солидна, ипак сам филм не испуњава потенцијал. Џон Гришам је добар писац, али нису све адаптације баш адекватно изведене.
The Long Kiss Goodnight - Иако је препаљевински за своје добро, без икакве сумње, овај филм ми чудно лежи, вероватно зато што волим комбинацију Ђине Дејвис и Сема Л. Џексона. Не заносим се да је икакво ремек-дело, али, ето, прија ми да га погледам, за разлику од сличних.
Sleepers - Добар филм Берија Левинсона о ужасима кроз које пролазе штићеници дома за малолетнике. Ефектне епизоде од тешкаша Роберта Де Нира, Дастина Хофмана и Виторија Гасмана, те успешне роле врхунске екипе предвођене Бредом Питом, Кевином Бејконом и Џејсоном Патриком, док младог Пита тумачи злосрећни Бред Ренфро.
Thinner - Једна од хиљаду адаптација Стивена Кинга. Код нас превођена као "Кобна дијета", ова спада у изразито просечне, али мени је из неког разлога пријатна за гледање и спада ми међу двадесетак дражих, иако сам свестан да ту много тога фали. Волим да гледам лудог Роберта Џона Бурка и Џоа Мантењу, а могу да се повежем и са проблемима са килограмима.
Ransom - Трилери нису форте Рона Хауарда, али овај, иако је потпуно генерички, профитира од добрих улога Мела Гибсона и Герија Синиса. Све очекивано, али желите да видите расплет.
The Mirror Has Two Faces - Нисам посебно заинтересован за тематику, и мрзим Барбру Стрејсенд, али не могу рећи да је ово ђубре од филма, има ту интелигенције, има Џефа Бриџиса, а ту је и истинска дива Лорен Бекол, која је покупила све могуће награде сем Оскара, што је било не само велико изненађење, него и шок за све, толико се очекивала та награда.
Space Jam - Упркос љубави за све ликове, а и Ем Џеја, нема ту ничега. Још је горе што ће се снимати двојка са Леброном.
The Crucible - ОК адаптација комада Артура Милера, која профитира из добрих улога Данијела Деј-Луиса, Виноне Рајдер, Џоан Ален и Пола Скофилда.
Sling Blade - Сјајна прича Билија Боба Торнтона, преточена у благо предвидив, али ипак одличан филм. Заслужен Оскар за сценарио и уновчен савет Билија Вајлдера.
Mars Attacks! - Безвезна комедија Тима Бартона о нападу ванземаљаца, мада је уживање гледати Џека Николсона, као и увек. И екипа је генерално супер, ту је чак и велика Силвија Сидни, којој је то била последња филмска улога. Добро је једино што овај треш и не схвата себе другачије од оног што јесте.
Beavis and Butt-Head Do America - Д грејт Корнхолио. Мени је ОК, волим Бивиса и Батхеда.
One Fine Day - Да не волим толико Мишел Фајфер, ово би ми било безвезе. Овако, погледам га готово увек кад се даје. Све је то очекивано, али њу увек волим да видим.
Scream - Иако има својих мана, и то подоста, мора се рећи да је овај филм ревитализовао хорор жанр деведесетих. Вес Крејвен је знао шта ради чак и кад је правио своје најгоре филмове, што "Врисак" свакако није, али није ни најбољи. Наставци су непотребни. Где нестаде Нив Кембел?
The Evening Star - Филм у коме Ширли Меклејн и Џек Николсон репризирају улоге из филма "Време нежности", дакле нека врста наставка. Није ми легао, иако обожавам првопоменути.
The People vs. Larry Flint - Бољи филм него што се чини на први поглед. Искусна Форманова режија, улога Вудија вредна Оскара, добар Нортон. Треба дати шансу овом остварењу.
Blood and Wine - После депресивних филмова с почетка седамдесетих, те римејка "Поштар увек звони двапут", Рафелсон и Николсон поново јашу заједно, и није то лоше, мада сам очекивао више, с обзиром да је у екипи и велики Мајкл Кејн. Опет кажем, ОК филм је у питању, само покушава да буде комплекснији него што јесте, мешајући хајст, породичну драму , нео-ноар и још доста тога. Не помаже ни што Џени фром д блак игра прилично лоше.
Breaking the Waves - Најпризнатији и најнаграђиванији филм Ларса Фон Трира, који опет садржи редитељева црнокомична поигравања са постулатима западњачке културе и мукама савременог човека, само што је овде све то пријемчивије мејнстрим публици јер је у најмањем проценту на нивоу метафоре. Ја имам топло-хладно однос према њему, час ми је врло добар, а час бљак, тако да не могу рећи какав ми је суд, пре него што га погледам опет, што нисам једно тринаест година. Питање како бих га у овим годинама и протумачио.
Citizen Ruth - Деби филм Алекса Пејна, друштвена сатира са абортусом као катализатором. Ментална белешка себи: гледај.
Le huitieme jour - Дирљив филм Жакоа Ван Дормела о пријатељству двојице људи од којих један има Даунов синдром. Малчице предвидиво, али изузетно остварење које успешно меша комедију, драму и трагедију, те, иако потресно, ипак успева да делује афирмативно на гледаоца. Данијел Отеј и Паскал Дукен (који је редитељев пријатељ и има улоге у свим његовим филмовима) су поделили награду за најбољег глумца у Кану те године.
Eraser - Арни се вратио у "one-man army" мод. Није то као некад, али пролази, ако га волите.
Evita - Алан Паркер уме да режира, али му је овај филм међу слабијима. Мадона се, сирота, труди, али није глумица. Има неколико финих песама, истини за вољу.
Freeway - Изненађујуће добра и подмукло симпатична крими Црвенкапа, одлични Сатерленд и добра Витерспунова, безазлен, али веома занимљив филм који увек волим да погледам, пре свега јер је бескрајно забаван, а и црни хумор је тотално on point. Лепо је видети Брук Шилдс, младог Бокима Вудбајна, Аманду Пламер и остале познате фаце.
The Funeral - Солидан гангстерски филм, који се ипак није одржао и није баш најбоље остарио као неки други. Супер је све то, одлична екипа, донекле непредвидив крај, али некако је млако.
Hamlet - Упркос потпуном придржавању свега из оригинала, од језика до дужине, те заиста добре екипе глумаца, ово је једна од слабијих адаптација које сам гледао. Превише је хтела, а мало тога успела - предугачка је, пренапуцана и претенциозна.
Kansas City - Полузанимљиви, бенигни кримић Роберта Алтмана.
Kolya - Чешки Оскаровац. Препорука.
The Last Days of Frankie the Fly - Предвидив кримић који изнад просека држе инспирисани Денис Хопер и Мајкл Медсен. Иако се отприлике зна којим ће путем ово ићи, може се погледати, јер фино тече.
Mr. Holland's Opus - Сјајна улога Ричарда Драјфуса, и сасвим ОК филм, иако ништа специјално. Зна се да увек волим да видим и фантастичну Глен Хедли, која доста помаже.
Pusher - Изузетан почетак трилогије, квалитет који је позерчина Николас Виндинг Рефн касније тешко достизао, иако је желео да се представи као не знам какав уметник. Уз Бронсона и Валхалу, Дилер трилогија му је најбоље дело, а први део исте је заиста фантастичан. Непретенциозан филм, добра глума, истинска напетост, хумор - све је ту. Златку Бурићу за улогу Мила треба дати све статуе икада за најбоље одиграног Србина у страном филму.
Sharu wi Dansu - Изузетан филм. Гледајте га. Делује незанимљиво, њањаво и бесловесно, али верујте да ништа није даље од истине. Ја сам први сумњао да би ме овако нешто привукло, али сам се јако зезнуо. Наравно, нема скоро никакве везе са грозоморним римејком са Ричардом Гиром, од њега већ треба бежати и склањати се.
Tesis - Деби Алехандра Амењабара је фантастичан, но фали му нешто бољи крај да буде још бољи, након изузетне напетости која је грађена кроз цео филм, он се чини прилично антиклимактичан у односу на све што смо дотле видели.
Trainspotting - Изузетно ухваћен дух времена, бес радничке класе, генерација без икакве шансе у животу самим рођењем на одређеном месту у одређено време. Невероватан број квотабилних реплика, изузетна музика, фантастичне, дирљиве улоге. Одлично миксовање хумора и трагедије, све оно што овакав филм и треба да буде, веома сам задовољан.

1997.

TITANIC - Језиво прехајповани и језиво предуги филм, очигледно прављен да покупи све могуће награде, што му је на крају готово и успело. Њањавији од најгорег чик флика, историјски непрецизан, експлоатише јефтине емоције које се базирају на немогућем (већ апсолвирана чињеница да је идиот могао да стане на даску заједно са женском). Могао је да буде скраћен бар пола сата, јер су сви гледаоци, Стиви Вондер и Саша Матић знали како ће се филм завршити у тренутку кад је срање ударило у санту. Али, као што већ неко рече, ваљда Аца Радивојевић, кад за бесмислен пројекат треба добити сто педесет милиона долара, зове се Леонардо Дикаприо (он је мислио на ове новије ствари, али и ово је подједнако бесмислено, и хвала Богу што је узело Оскаре само у техничким категоријама). Наравно да сада хајп није подједнак после двадесет и кусур година, али једно време заиста није могло да се живи од овог филма. Ценим да се ни о "Куму" својевремено није оволико причало. Много је, куме.
AS GOOD AS IT GETS - Ретко кад је Џек био оволико у зони. Неко би рекао да "глуми себе", ја се не бих сложио, али чак и да је тако, треба бити мајстор, па пренети онолику количину негативне енергије на велики екран. Изузетан сценарио Џима Брукса, фантастична подршка од Хелен Хант (она је можда била чак и нешто слабија од осталих, упркос Оскару), Грега Кинијара, Кјубе и свих осталих, одушевљен сам. Овај филм је без даљњег у мојих топ 25-30 комедија у историји, а људи који ме знају знају колико је тешко да ме нека комедија, нарочито новија, од срца насмеје. Једини разлог што ми није у првих 10 је тај што је сам крај по мени мало усиљен, и баш се примећује та разлика у годинама између Џека и Хелен, који су обоје фантастични. Но, како нисам могао да сварим Гарија Купера или Богија и Одри Хепберн, тако ми је и ово мало пих. Осим тога, скоро све је савршено, изузетне форе, сјајан тајминг, одлични панчлајнови.
THE FULL MONTY - Неколико отпуштених радника у енглеском градићу одлучи, свако из својих разлога, да оснује стриперску трупу, са очекивано урнебесним резултатима. Премиса можда делује бесловесно, али кад имате добар сценарио и феноменалне глумце, то заправо изгледа веома добро. И овај филм, ма колико "неозбиљно" деловао је свакако бољи од Титаника, нема никакве сумње. Бар се човек неколико пута може лепо насмејати.
GOOD WILL HUNTING - Одличан, заслужено оскаровски сценарио, одличан Робин Вилијамс, и супер Мет Дејмон, који је овим филмом, Риплијем и Покерашима најавио велике ствари, па потонуо. У сваком случају, филм који треба погледати, и због квалитета, и због ретке дозе истине о спољној политици Америке, коју нећете наћи у много филмова.
L.A. CONFIDENTIAL - Нео-ноар један кроз један, један од најбољих примерака поджанра, који поштује све постулате класика, дајући им успут ново рухо и боју. Кертис Хенсон је добар студент, то се одлично види. Сјајна екипа глумаца, и изненађење у виду скраћене улоге за Кевина Спејсија, који је у то време био д хотест шит ин таун. Оскар за Ким можда јесте мало дискутабилан, али да не цепидлачим, ово је одличан филм и не могу да верујем да није узео статуу - заправо, сваки од ових је могао пре оног који јесте, не би било штета.

Turbulence - Генерички авионски трилер са Реј Лиотом. Ништа специјално.
Beverly Hills Ninja - Кад сам гледао ово пре 20 година, била ми је добра комедија са злосрећним Крисом Фарлијем. Сад би то вероватно била само симпатична причица која би измамила покоји стидљив осмех у име старих времена. Гегови са дебелим вонаби нинџом морају да буду баш много добри да би одржали свежину скоро четврт века. Сумњам у то.
Metro - Слаба акција са Едијем Марфијем.
Fierce Creatures - Спиричуал саксесор филму "Риба звана Ванда"? Шадап енд тејк мај мани. Зашто досад нисам знао за ово?
Shadow Conspiracy - Гледао сам ово - са Чарли Шином и Доналдом Сатерлендом, али за живу главу не могу да се сетим о чему је заправо. Очигледно је у питању трилер, познат ми је и садржај, и назив, али ништа ми се не враћа у сећање о самом филму.
Absolute Power - Клинтов филм са Џином Хекменом као негативцем је увек добитна комбинација. Није то одличан филм као "Unforgiven", али је добар, како само њих двојица знају, потпомогнути искусним епизодистима. Председник мора да прикрије случајно убиство, а нађен је и савршени жртвени јарац, али наравно, не иде баш све по плану.
Fools Rush In - Не много срећан спој Метјуа Перија и Селме Хајек у већ испричаној причи о случајном западању у "занимљиво стање", што би рекао Френк Мекорт. Нико од њих двоје није лош, али сувише ми је све то деловало натегнуто. Заправо ми је више легао филм "Knocked Up" са сличном премисом, иако су Метју и Селма немерљиво бољи глумци од Сета Рогена и Кетрин Хигл. Једноставно ми нешто од почетка није пасовало како треба с овим филмом.
Donnie Brasco - Један од бољих филмова Џонија Депа, гангстерај по истинитој причи, мада тешко да би све ишло тако добро да споредна екипа није првокласна, чак бих рекао да филм више извлачи сопствени квалитет на њих, а не на самог Депа. Погледајте их само - Ал Паћино, Мајкл Медсен, Бруно Кирби, Жељко Иванек - forget about it!
Liar, Liar - Моја омиљена комедија Џима Керија. Најбоља комбинација интелигентних шала произашлих из ситуација, кревељења и слепстика. Премиса да човек који живи од лагања мора један цео дан да говори само истину отворила је прегршт могућности за способног комичара попут Џима Керија који је тада, са неких 35 година, био на врхунцу популарности.
The Devil's Own - Све очекивано у овом Пакулином трилеру. Може он то и боље.
That Old Feeling - Генеричка "романтична комедија" коју вреди гледати само због прајслес препуцавања Бет Мидлер и покојног мајстора Дениса Фарине. Ок, ни некад благо популарна Пола Маршал није одбојна за погледати, али то је то што се ње тиче.
Anna Karenina - Мислио сам да је ово најгора Ана Карењина икад снимљена, сад се двоумим између ове и оне са Киром Најтли. У сваком случају, ово није вредно вашег времена.
Chasing Amy - Сасвим ОК драмедија Смита, Есфлека и осталих. Можда и боља од Пацова из тржног центра. Није ништа посебно ни по ком основу, али насмејао сам се пар пута и испратио све са пажњом, а то је сасвим довољно за похвалити.
The Saint - Иако је Елизабет Шу прелепа (који пут ово кажем?), а Вал Килмер није без харизме, ипак цео овај филм зрачи неком наивношћу. И поред тога што прати све постулате, ипак би по мени требало да буде нешто озбиљнији него што јесте. Наравно, не помаже ни Шербеџијин картуниш акценат који ми и несвесно производи смех.
Anaconda - Смејурија, иако претендује на неку озбиљност. Благо забавно петљање по џунгли и покушај одбране од насловног гмизавца.
Grosse Pointe Blank - Безвезна драмедија о плаћеном убици који иде на годишњицу матуре (да, добро сте прочитали). Џон Кјузак покушава да спаси што се може, али то није много.
Murder at 1600 - Слаб трилер са Веслијем Снајпсом и Дајан Лејн који решавају убиство у круговима блиским председнику Америке.
Breakdown - Добар роуд трилер са Куртом Раселом у махнитој потрази за несталом женом. Допао ми се још први пут када сам га гледао и ништа се није променило. Увек сам волео и Џеј Ти Волша, као и још неке њушке које се овде појављују, тако да препоручујем овај филм.
The Fifth Element - Не ради ме ни на једном нивоу. Није ми се свиђао ни кад је изашао, упркос огромном хајпу, а не свиђа ми се ни сад, упркос томе што Герија Олдмена увек волим да видим. Ништа ми није довољно интересантно.
Night Falls on Manhattan - Како већ доста пута рекох, имам лични проблем са Ендијем Гарсијом, иначе бих овај филм можда и више оценио. Има ту добрих ствари, пре свега глума Холма, Драјфуса и Гандолфинија. Завршница је могла да буде боља и кубански идиот је могао да не игра, па би био још бољи филм, али и овако је сасвим пристојан.
Con Air - Својеврсни гилти плежр, једна од оних ствари за коју знаш да је лоша (или не баш добра), али не можеш да не уживаш у њој. Опасна екипа глумаца је главни састојак, и данас бих већину њих позвао да се појаве кад бих снимао акциони филм.
Ulee's Gold - Солидна улога Питера Фонде, вредна Оскар номинације под старе дане, али ништа специјално на крају крајева.
Batman&Robin - И слепац види да је ово убедљиво најгори Бетмен икада и заслужио је сво пљување које га је задесило, зачињено Клунијевим извињењем фановима, али ја сам вероватно један од укупно пет људи коме су Шварцијеве тираде непроцењиве. Тотална карикатура од лика, реченице са панчлајном као из цртаног филма, и све што има везе са њим у том филму је мени толико смешно да не могу да га не обожавам. Човек је дошао да се зеза, узео 40 милиона долара и отишао кући као господин. Добар дан - добар дан.
Face/Off - Џон Ву и његов класичан жанровски урадак, ипак упегланији, па самим тим и нешто мање упечатљив у односу на хонконшке ствари. Премиса је толико откачена да не може да вам не буде занимљива, ту је константно крљање Траволте и Кејџа (и то у тоталном психо издању, чак и кад је у "доброј" варијанти), Џоан Ален, Ђина Гершон, као и дебитанткиња Доминик Свејн, која ће исте године привући много пажње у римејку "Лолите" (мада је тај филм срањчуга, али нема везе - та књига је чак била прилично велики залогај за једног Кјубрика, а тек за Едријена Лајна). Углавном, гледао сам овај филм доста пута, сад нисам одавно, и опет бих, без проблема.
Hercules - Цртаћ који вреди гледати због лудог Џејмса Вудса, који је сам признао да би Хада играо опет, под било којим условима, толико му је било забавно.
Men in Black - Солидан спој жанрова и забаван филм, ни изблиза толико добар колико му се приписује. Наставци су потпуно непотребни, а имам и мали лични проблем са Вилом Смитом, који у последњих двадесетак година снима ужасне филмове и зарађује брдо лове, па и оно што је раније добро радио гледам кроз сивкасте наочаре. Могу се "Људи у црном" погледати, но нису заиста ништа специјално.
Contact - Безвезан Земекисов филм о сусрету са ванземаљцима. Пих.
Air Force One - Једно од највећих гована икад изасраних, и не знам чиме су Швабу држали у џепу па је морао овако нешто да направи. Читава америчка војска, сви њихови сатрапи и сва технологија не могу да помогну, али ту је ноу нонсенс председник Форд да притекне у помоћ, и нема зиме. Бљује ми се од таквих глупости, и заиста штета за утрошене паре и материјал. Ипак, очекивано, сваки филм у коме се Мурика хејлује зарађује шлепере пара, па тако и овај.
Spawn - Један од најбољих стрипова које сам читао преточен је један од апсолутно најгорих филмова икад снимљених. Што каже пас из цртаног, не знам како су то извели, али знам да јесу. Немојте трошити време.
Conspiracy Theory - Мел Гибсон фантастичан, Џулија у складу са својим могућностима. Све у свему, филм благо изнад просека, довољно добар и забаван да се погледа више пута.
Cop Land - Много звезда, добар филм и Слајеви напори да се докаже као прави глумац, са све двадесетак кила вишка - филм није баш у потпуности успео, узевши у обзир број укључених тешкаша - сувише је амбициозан у односу на крајњи резултат - али, Сталоне се заиста доказао,као озбиљан глумац кад му се да довољно материјала, барем мени.
Event Horizon - Кажу, солидан СФ хорор, а никако да га погледам. Видећу.
G.I. Jane - Деми је почела да се канали још раније, али овим је зацементирала свој холивудски гроб. Од оваквих ствари се човек не опорави. Није ми јасно само шта је био циљ, нека одурна квази-феминистичка пропаганда, паре, или нешто треће? Још мање ми је јасан Ридли Скот, и бламирање великих звезда, попут Ен Бенкрофт, у овом смећу од филма. Ко се прима на феминизам и Ридлија, нека гледа "Телму и Луиз", ту нема грешке. Ово је говно.
Hoodlum - Солидна гангстерска драма са добром екипом (искључујући Ендија Гарсију). Није то прва лига и сам врх, али је сасвим ОК трилер, Бил Дјук зна шта ради у оваквим стварима.
Excess Baggage - Зезанција са бесловесним Бенисиом Дел Тором, који краде кола, са Алисијом Силверстоун у гепеку, не знајући да је она унутра, а размажена богаташица би само да привуче пажњу оца. Безазлена, већ виђена и ни по чему посебна комедијица малчице добија на тежини појавом Кристофера Вокена, али није за више од једног гледања (иако сам је гледао 2-3 пута).
The Game - Финчер у прајму и још увек у животној форми после "Седмице" режира прави емотивни ролеркоустер за фантастичног Мајкла Дагласа, који ће вас, надам се, овај пут убедити да је добар глумац, ако то већ није успео у "Паду" и "Разоткривању" (а и много пре тога). Неки замерају на завршетку који није у тону са остатком филма, али, иако се слажем да је можда изостао тај финални ударац у плексус, не могу да кажем да није завршен на задовољавајући начин. Ту су и увек добри Шон Пен, Дебра Ангер, Армин Милер Штал, те легенда Керол Бејкер. Мени се допало, и препоручујем, ако ништа друго, презабавно је.
A Thousand Acres - Полудупаста верзија "Краља Лира" смештена у руралну Ајову. Нисам читао књигу која је освојила Пулицерову награду, али могу само да жалим што предобра глума моје вечне љубимице Мишел Фајфер, фантастичне Џенифер Џејсон Ли, фасцинантне Џесике Ланг, те супертешкаша Џејсона Робардса, није преточена у бољи сценарио. Плаче ми се кад помислим шта је све ту могло да се напише и режира са тим глумачким величинама, а на крају је испао просек. Може се једном погледати и уживати у глуми, али то је то.
The Edge - Алек Болдвин, Тони Хопкинс и медвед Барт. Ништа посебно, али може да прође.
Kiss the Girls - Добар трилер са Морганом Фрименом и Ешли Џад, мислим да је Фримен истог лика тумачио у "High Crimes", ако не и у "Пауковој мрежи". Неће ући ни у какве антологије трилера, али је добар у уобичајеном фазону таквих филмова касних деведесетих.
U-Turn - По мени одличан нео ноар Оливера Стоуна са злосрећним Шоном Пеном који је заглавио у Пичковцу усред пустаре Аризоне на путу да измири нека дуговања. Ту му се кваре кола, а онда је кренуо фестивал "шта је најгоре што може да се деси" ствари. Луди механичар, темпераментни клинац који има проблем да се обузда и фатална жена су само неки од проблема који му стоје на путу. Осим чињенице да су за поменуту фаталку могли да узму неку мало бољу глумицу, а и бољу рибу, јер се код Џени фром д блак још назиру брчине, немам већих замерки, Шон Пен је типични ноар антихерој који се против своје воље све више и више уваљује у срања, у која га гурају непрепознатљиви Били Боб Торнтон, испијени Ник Нолти и млади Хоакин Финикс. Топла препорука.
Boogie Nights - Сјајан други филм Пола Томаса Андерсона - сјајна глумачка екипа, мало неконвенционална тема, и, иако можда мало предугачак за своје добро, добар филм. Марк Волберг уме да глуми кад се пронађе у одговарајућем материјалу, али ту је и мноштво других умешних фаца, од покојних Рејнолдса и Хофмана до Мејсија и Чидла.
Bean - Код нас преведен као "Највећа катастрофа деценије", ја га не бих тако назвао, али је јасно да су кратке, серијске форме и скечеви много бољи од овог дугометражног филма.
The Devil's Advocate - Скоро па фантастичан филм Тејлора Хекфорда, вероватно последња велика улога Ала Паћина, Кијану Ривс пословично дрвен, али овде је то можда и помогло, феноменална Шарлиз Терон прикладно лабилна (овде сам је први пут видео), заводљива Кони Нилсен, сјајна музика, одлична одјава уз "Paint It Black"...
I Know What You Did Last Summer - Ништа посебно трилерчић, један из масе клонова и полуклонова насталих после "Вриска". Неколико генеричких сечкица и то је то.
Gattaca - Потцењен СФ филм са тадашњим супружницима Хоком и Турмановом. Сасвим је ОК.
A Life Less Ordinary - И мање од сувог просека, али има неког шмека и неких сцена које ми се свиђају, Дени Бојл је то, има он штиха. That being said, смех Камерон Дијаз би требало да буде кривично дело, пожелим себи да сам глув кад год га чујем.
Mad City - Драма-трилер са друштвено-политичким импликацијама (а каква би била кад је режира Коста Гаврас) са попизделим Џонтром и Дастијем. Није лоше, може се погледати.
Starship Troopers - Потцењена алегорија Пола Верховена коју и данас волим да погледам. Симболика јесте мало пренаглашена, али у овом случају не смета, човек зна да режира и готово.
The Jackal - Инфериоран римејк класика Фреда Цинемана, који није успела да повади ни епизода Сиднија Поатјеа, зато што су ту офуцани плејбој Ричард Гир и плавокоси имбецил Брус Вилис да упропасте све. Немојте губити време, гледајте Едварда Фокса и екипу.
Midnight in the Garden of Good and Evil - Предуг и преразвучен, али заправо ОК трилер Клинта Иствуда. Спејси, Кјузак, Ло, матори иза камере, вуду срања у Луизијани...није лоше.
Mortal Kombat: Annihilation - Један од најгорих филмова свих времена, и сигурно филм међу три или пет најгорих кад су у питању специјални ефекти који изгледају као да су снимани дигитроном, а нису биле у питању баш тако застареле ствари. Рећи ћу само да су ефекти из нпр. "Дине" или првог "Терминатора" свемирски брод у односу на овај филм. На страну што је у сваком другом смислу такође смеће и срање - глумачком, сценаристичком, режијском, сваком.
The Rainmaker - Солидан филм Еф Еф Кеја који није ни близу његовој тешкој артиљерији из седамдесетих, али може да прође, и то му је вероватно последњи филм који то може. Једино што могу да кажем да ме посебно обрадовало је видети холивудску икону Терезу Рајт, остало је све просек, али не могу да кажем ни да је лоше и негледљиво.
Amistad - (Још једна) Спилбергова прича о потлаченим црнцима, с тим што је "Боја пурпура" бољи филм. Овај је, и поред већих звезда укључених у пројекат, преразвучен и преамбициозан, а богами ми је био и досадан тај један пут кад сам га гледао.
Scream 2 - Очекивани наставак, очекивано слабији од кеца.
Mouse Hunt - Занимљива комедијица тада још непознатог Гора Вербинског. Дечја премиса коју вади изузетна реализација и инспирација двојице главних глумаца, уз одличну епизоду лудог Кристофера Вокена као истребљивача гамади.
Tomorrow Never Dies - Не постоји ниједан модеран Бонд који ме је задовољио, како год то звучало, па тако ни овај.
Jackie Brown - Писао сам већ више о филму у тексту о Квентину Тарантину. Веома потцењен.
The Postman - Амбициозан покушај Кеј Кеја, на крају ништа.
Wag the Dog - Филм који је добар, али нисам способан да га гледам више од једанпут, it hits too close to home. Да би се прикрио председников сексуални скандал, измишља се разлог за рат са небитном земљом и јавност се окупира измишљотинама у вези свега тога, под управом чланова администрације, холивудских продуцената и других великих зверки. Звучи познато?
The Apostle - Јако потцењен филм у режији инспирисаног Роберта Дувала, који игра и главну улогу, у друштву неких сјајних жена, попут Фаре Фосит, Миранде Ричардсон и Џун Картер Кеш. Изузетно одглумљена улога проказаног свештеника.
The Boxer - Још једна болесна припрема Данијел Деј Луиса и добар филм Џима Шеридана.
Брат - Инспиративни, свима познати кримић Алексеја Балабанова. Увек вреди вратити му се.
The Butcher Boy - Сјајан филм и фасцинантна дебитантска улога генијалног Имона Овенса, онако нешто нисам баш скоро видео, заиста ме оборио с ногу талентом и сировом емоцијом.
Cube - Некад веома популаран СФ хорорчић. Није најбоље остарио, и наставци су поготово непотребни, али може се једном погледати.
Funny Games - Ханекеов веома успешан филм о бесмисленом насиљу, који је касније римејковао (мање успешно) у Америци. Може се схватити на више начина, али испоручује типично ханекеовске елементе, и мислим да има шта да каже, упркос супротном утиску.
Gang Related - Солидна акција са Тупаком и Џимом Белушијем о покушајима да се прикрије убиство из нехата на дужности и уваљивање у све већу булу како време одмиче. Генерички, али сасвим пристојно.
Hana-bi - Опасан кримић Такешија Китана, који га је устоличио као име на које се мора озбиљно рачунати на интернационалном нивоу. Златни лав у Венецији то и те како доказује.
The Ice Storm - Ово ми је измакло досад, погледаћу. Обећава, с обзиром на Анга Лија из тог периода и глумце.
Incognito - Просечан и сасвим гледљив трилерчић са Џејсоном Патриком о фалсификовању слика. Ништа што ће вам се урезати у сећање, али може да прође.
Kundun - Један од заиста ретких Мартијевих филмова које нисам гледао.
La vita e bella - Добар филм, али није баш најбоље остарио, а посебно бих рекао да је Оскар Бенињију кога ценим и поштујем веома дискутабилан. Све је то ОК, једноставно ми се није дојмило толико колико је требало на основу свих славопојки које је филм завредео. Многи филмски радници су се згражавали над чињеницом да је холокауст третиран кроз комику.
Carne tremula - Најзнојавији Алмодовар ког сам гледао. Солидан филм, сукобљавање страсти како само он уме, и горак укус у устима. Ништа револуционарно нити out of this world, али солидна напетост и добра глума чине овај филм више него подношљивим.
Lost Highway - Још један кошмар који сервира генијалац Дејвид Линч, сјајна глума и музика, и, као и увек, потребно више гледања за неку сувислу интерпретацију - у сваком случају, одлични наступи Била Пулмана и Патрише Аркет, а поготово језивог Роберта Блејка, који и без шминке делује прилично наказно. Намерно не нудим никакве покушаје објашњења, треба формирати лични суд кад су овакви филмови у питању.
My Best Friend's Wedding - Кажу да је овде Џулија Робертс развалила глумачки. Ја сам филм гледао једном и сећам га се као њеног стандардног вијакла, благо речено ме није одувала, мада можда се лоше сећам. Покушаћу да уложим напор да ово погледам још једном, али нисам оптимиста ни око тога, а ни око Џулијине глуме. А треба слушати и Камерон Дијаз.
Nil by Mouth - Редитељски првенац Герија Олдмена са непоновљивим Рејем Винстоуном у главној улози. Пренаглашена простота језика може замаскирати чињеницу да је заправо у питању добар филм.
One Night Stand - Филм је у потпуности заборављив, али Настасја је прелепа и Роберт Дауни Џуниор фино глуми, што може бити ОК за једно гледање, но заиста је све прозаично.
Mononoke-hime - Један од познатијих Мијазакијевих филмова. Има он и бољих ствари, мада је и ово доста добро, а порука прилично уобичајена.
Speed 2: Cruise Control - Ужасно, али ужасно глуп филм. Ни први ми се није свиђао, али други је за уџбенике из бесмисла и идиотизма.
The Sweet Hereafter - Писао сам већ у тексту о недавно одгледаним филмовима, врло сам пријатно изненађен, има ту свашта добро. Доминира вазда феноменални Ијан Холм, као и веома млада Сара Поли.
Kyua - Сјајан мрачни трилер са примесама хорора Кијошија Куросаве о нестабилном детективу који истражује серију бизарних убистава. На много тога што се дешава овде нећете бити спремни, са једне стране класичан јапански стил, а са друге иновативна сценаристичка решења.
Unagi - Филм који је са Кјаростамијевим "Укусом трешања" поделио Златну палму. "Укус" нисам гледао, али "Јегуљу" препоручујем. Кођи Јакушо, главни глумац и у горњем филму опет бриљира.
Pafekuto buru - Бриљантан деби Сатошија Кона. Шта год још да напишем, покварио бих.
Abre los ojos - Скоро савршен други филм Алехандра Амењабара. Одличан психолошки трилер. Едуардо Норијега у потпуности засењује Тома Круза из римејка, а Пенелопа је Пенелопа, савршено износи свој део. Овде није морала да се мучи са енглеским.
Insomnia - Норвешки оригинал који је после инспирисао амерички римејк са Паћином и Вилијамсом. Оригинал је бољи.
In the Company of Men - Одлична црна комедија. Арон Екхарт је заиста гнусан лик, али је због тога још више сјајан глумац.

1998.

SHAKESPEARE IN LOVE - Пропаганда Харвија Вајнстина и компаније и Оскар за Гвинет Палтроу су једна од највећих травестија у историји доделе, а уопште их није било мало. Ужасан филм свеукупно, није ни у десет, а камоли пет најбољих те године - ових дана би вероватно имао места међу номинованима, и то само због ужасне конкуренције, али је у сваком могућем односу снага један од најгорих филмова изабран за најбољи у години, како се год окрене.
ELIZABETH - Заиста ништа специјално, све је то лепо и гламурозно, али нисам одушевљен баш ничим што овај филм има да понуди, па ни Оскаром за Џуди Денч, коју иначе обожавам, али за толико мало времена на екрану не можете креирати ништа вредно Оскара, па да сте Вивијен Ли лично и персонално. Није то лоше, али по свему заборављив филм.
LA VITA E BELLA - Појма немам зашто је већ наведен у попису за прошлу годину, Википедија се очигледно мало зајебала, углавном, већ рекох, све је то ОК, али некако са сваким следећим гледањем прогресивно губи снагу, а Оскар за Бенињија је нарочито упитан, посебно ако се узме у обзир да је био у друштву глумаца попут Ијана Мекелена, Ника Нолтија и Едварда Нортона, и да су сви они своје улоге одиграли маестрално. Не знам шта да кажем, испашће да хејтујем, није ми намера, али нисам до краја задовољан како све то изгледа. Вероватно сам само пицајзла.
SAVING PRIVATE RYAN - Сасвим солидан филм, ја опет нисам од оних којима ће кренути телесне течности кад се сети овог наслова. Већ сам много пута писао да су моје течности кад је Спилберг у питању резервисане за "Ајкулу", донекле за "Индијану Џонса" због младалачке носталгије, те за прву половину "Вештачке интелигенције". "Спасавање редова Рајана" је нешто испод тога, но свакако је у питању ОК филм који је шездесет пута бољи од "Заљубљеног Шекспира", који је малтене увреда за сваког Шекспировог поштоваоца.
THE THIN RED LINE - Још један добар савремени ратни филм, и последњи пре него што је идиот Малик (на нешто је налик) потпуно побенавио и почео да снима претенциозне идиотарије које ни његова фамилија не би гледала да није невиђене хајп машинерије која их прати. Ово је добар филм, са много познатих глумаца у мањим и већим улогама, који вероватно неће бити запамћен као један од најбољих у жанру (реално, има много већих спектакала), али да је један од бољих модерних ратних филмова, то свакако јесте.

Fallen - Допао ми се овај психо-трилер Грега Хоблита. Дензел у једној од својих мање претенциозних улога, добро коришћење "Стоунса" у саундтреку, те феноменалне епизоде увек феноменалних глумаца, Џона Гудмена и Доналда Сатерленда. Није то најбољи филм који ћете видети на ту тему, али може се гледати више пута без проблема, врло сам задовољан. Одличан наставак каријере Хоблита после "Исконског страха", штета само што после ниједном није дошао ни близу тих филмова.
Hard Rain - Имајући у виду глумачку поставу крајње просечан, предвидив и заборављив трилерчић. Ренди Квејд није лош као корумпирани шериф, али мало је то да оживи мртваца.
Desperate Measures - Мајкл Китон добар као негативац, али све иде ка очекиваном крају, а не помаже (макар мени) ни Енди Гарсија у главној улози. А могло је боље (гдје, покажи ми).
Great Expectations - Не могу да кажем да је филм лош, али не могу ни да је добар. Осим Ен Бенкрофт и донекле Криса Купера, сви глумци, па и Роберт Де Ниро, су углавном промашај - Куарон има и добрих филмова, и срања, ово је негде на средини. Ипак, гледаоци могу да преплове седам мора, прелете девет гора и траже још много дуже, али неће наћи бољу верзију од Линове из 1946. са Џоном Милсом у улози Пипа (не Инзагија), а чак ни она не чини правду (да буквално преведем енглеску фразу) монументалној књизи Чарлса Дикенса.
Sphere - Ух, слабо се сећам. Гледао једном на Пинку у време Немечека, било ми је ОК. Време је за репризу.
The Wedding Singer - Пристојан, гледљив филм (један од једва неколико Сендлерових) и најбоље упаривање њега и Дру Беримор. Били Ајдол је увек плус, наравно.
Palmetto - Волим скоро све укључене, и са жаљењем могу да кажем да је филм веома слаб.
Senseless - Некад су "Трула чула" била хит, сад су безвезе, али ме обузме онај леп осећај прошлог времена кад помислим на тај филм. Нисам му се одавно вратио, могао бих.
Dark City - Добар, чак мало потцењен СФ. Сада многи говоре да је феноменалан, али морао бих да га погледам још једном да бих се уверио да ли је заиста тако. Пре свега зато што ми се крај није баш свидео кад га гледаш, то разрешење ме није задовољило. Добра замисао, добар сценарио, и добра глума, ту нема спора.
The Big Lebowski - Све је ОК, али ја ни после 20 година не видим зашто је покренуо толику лавину свега. У реду класична Коеновштина, у реду форице, у реду сјајне улоге, али и даље ми није јасан огроман хајп који се створио у вези са овим филмом, толики да би могао цео текст да се напише само о томе.
Twilight - Нису у питању весели вампири, већ безазлен трилер који није ништа посебно, али га вреди гледати због феноменалног Пола Њумена, фантастичног Џина Хекмена, изузетног Џејмса Гарнера и одличне Сузан Сарандон. Са таквом поставом, гледао бих и много гори.
U.S. Marshalls - Нека врста наставка "Бегунца" Ендруа Дејвиса, који се може гледати, али није здраво упоређивати га са истим. Весли Снајпс је увек добродошло освежење, Роберт Дауни Џуниор у јеку нарко ексцеса такође солидно износи ствар, Томи Ли Џонс је још тада био стара кајла, али нешто фали да би филм био у било ком смислу далеко изнад просека.
The Man in the Iron Mask - Нисам никад ово гледао, иако има добру поставу и било је доста хваљено својевремено. Вероватно зато што сам одрастао на многоструко бољим верзијама Ричарда Лестера и Џорџа Сиднија, а у међувремену гледао и ону са почетка деведесетих, па сам већ мало изгустирао причу о мускетарима.
Primary Colors - Врло сам разочаран овим филмом који и поред танке премисе иде задовољавајућим путем, и све функционише сасвим солидно до одређеног тренутка, да би се онда испоставило да има премекана муда да заврши започето, и да и поред свог потенцијала да буде озбиљан (питање да ли је то и била намера) неповратно клизи у драмедију и how-too-convenient крај.
Wild Things - Провокативне сцене којима је најављиван овај филм, нарочито тројка Дилона, Дениз Ричардс и Нив Кембел, помућују истину да заправо има добрих ствари у њему. Није то никакво ремек-дело, да се разумемо, али није ни треш еротика, прича је солидно реализована, глума је такође ОК, љигаваца напретек у одличној постави. Где нестаде Нив?
Lost in Space - Гледао сам ово, ал' се апсолутно ничега не сећам, постава углавном обећава, можда му дам прилику у будућности, али без журбе.
City of Angels - Изузетно лош и изузетно њањав филм, отужан римејк "Неба над Берлином", који би био у потпуности заборављен да није саундтрека предвођеног песмом "Ајрис". Ипак, прошао је очекивано добро, прво зато што већина гледалаца није имала (неки вероватно још увек немају) појма да постоји "Небо над Берлином", а друго зато што су Кејџ и Рајанова у то време били звезде које су доносиле паре и људи су их волели крајем прошлог века, док су сад углавном исцеђени, а за Мег се не зна више малтене ни да ли је жива.
My Giant - Били Кристал, Гица Мурешан и екипа. Страшно.
The Odd Couple 2 - Увек је лепо видети мајсторе, али наставак култног филма тридесет година касније ће увек бити cash grab, ко год да га ради. Јесте то све фино, али нема те магије од раније, нити су форе толико добре. Ипак, морам рећи да два господина чине шта могу да ово одрже респектабилним, но ипак препоручујем да се држите класика из 1968. године.
Nightwatch - Инфериорни амерички римејк норвешког трилера са Џејмијем фокин Ланистером о серији убистава око којих сумња пада на новог чувара у мртвачници. Јесте оригинал slow burn који убацује у трећу тек пред крај, али амерички филм је једноставно срање са протраћеном добром глумачком екипом.
Sliding Doors - Гвинет Палтроу у два паралелна универзума у зависности да л' ће да ухвати воз или не. Да ми се у било ком смислу допада Гвинет Палтроу, ово не би био толико лош филм, али овако ипак јесте, нажалост. Осим тога, не могу да не помислим на Кишловског кад се сетим ове премисе, стога ко воли овакве ствари, нека гледа његов филм.
He Got Game - All we need is Jesus, Реј Ален и Дензел Вошингтон. Кад сам био млад и пратио НБА као луд, био ми је супер. Генерално, није баш нешто, али је свакако један од мање иритантних филмова Спајка Лија. Такође, има сасвим солидан саундтрек.
Les Miserables - "Јадници" су прилично јадни, а да се зна, исто мислим и за мјузикл из 2012. године.
The Horse Whisperer - Код нас превођен као "Исцелитељ", исподпросечан филм који не зна да ли жели да буде озбиљна драма, љубић или нешто треће. Роберт Редфорд лечи коње и децу, а хтео би да полечи и Кристин Скот Томас, али њу већ масира грофичин адвокат, односно Сем Нил. Скарлет Џохенсн је у једној од својих првих великих улога као повређена ћерка.
Godzilla - Не могу да опишем колико је ово срање. Ово чак није ни прави Годзила, а оно што је апсолутно најгоре од свега, гледао сам га у биоскопу.
Fear and Loathing in Las Vegas - Морам признати да је супер - посебно ме одушевио Бенисио Дел Торо, пошто сам од Џонија Депа и очекивао потпуно лудило, с обзиром да је живео у подруму Хантера С. Томсона у припреми за улогу. Књига је боља, али и филм има својих квалитета. Битно је само схватити га као забаву, а не промоцију наркоманског начина живота.
A Perfect Murder - Римејк Хичкоковог "Позови М ради убиства" који је солидан, али ипак не може да приђе оригиналу, пре свега због тога што Гвинет Палтроу није Грејс Кели, а затим и што Ендру Дејвис није Алфред Хичкок. Има ту квалитета, Мајкл Даглас је стандардно одличан, а и Виго има шлифа за овакве љигавце.
The Truman Show - Изузетан и истовремено страшан филм Питера Вира који показује шта је људски живот у ново доба, и како и Џим Кери може бити одличан глумац и у озбиљним филмовима. Сјајна Вирова режија, и улоге Еда Хариса, Наташе Мекелхон и остатка поставе. Филм који треба гледати макар једном годишње.
Mulan - Морао бих поново да га погледам, јер нисам једно 18-19 година, али био ми је солидан.
The X-Files - Колико се сећам, ништа посебно, првих неколико сезона серије су нешто што треба погледати, може се живети без филмова.
Out of Sight - Готово сви Содербергови филмови су смеће, па тако ни овај није изузетак. Брига ме за Џеј Ло пандурку и Клунија лопова.
Armageddon - Једно од најбесрамније прехваљених ужасних гована модерног филма, као и једно од најужаснијих рабљења великог хита "I Don't Wanna Miss a Thing". Поред свих других глупости, улудо потрошених пара и елементарног нарушавања логичко-физичких параметара, највише ме убило оно мачо жртвовање правог Муриканца Бруса Вилиса који није био оволико мачо од "Умри мушки" серијала, и кад сам видео колико то далеко иде, то је заиста био крај.
Lethal Weapon 4 - Један од беспотребнијих наставака у серијалу, и вероватно најслабији, али ипак гледљив. Роџер који бенгује Ебони Кларк, Џет Ли у белој пиџами и Џо Пеши који троцифрен број пута каже "ОК" у филму. Ах, да, и Крис Рок, који је прво требало да буде весео, па су га претворили у мужа Муртоове најстарије ћерке.
Pi - Излазак на сцену Дарена Аронофског. Мени се веома допао, мада је прилично бизаран (а који његов па није чудан?). Још је веће достигнуће ако се зна да је све снимљено са никаквим буџетом од шездесетак хиљада долара. Генијалан скор Клинта Мансела. Препорука.
There's Something About Mary - За дивно чудо, ова уврнута комедија браће Фарели ми се допала, иако не подносим ни Бена Стилера, а богами ни Камерон Дијаз, али ствар је скроз опичена, форице су кул, а ту је и Мет Дилон који никад не шкоди, као и Брет Фавр.
The Mask of Zorro - Ако ништа друго, веома забаван филм, који је пружио могућност да се ужива у неким интересантним сценама, лепоти Кетрин Зите Џонс и мајсторству Ентонија Хопкинса, за кога се види да је решио да узима паре и зеза се, и то је у реду.
Lolita - Већ рекох горе, све је то веома танко.
The Negotiator - Солидан трилер са Спејсијем и Џексоном, уз неколико врхунских епизодних фаца, попут Пола Ђаматија и Џеј Ти Волша, тако да је чак требало да буде и бољи имајући у виду квалитетне глумце које има. Није то лоше, али неће вам остати у не знам каквом сећању.
Halloween H20: 20 years later - Џејми Ли Кертис се вратила у франшизу, али наравно да то неће помоћи кад је цела ствар мртав коњ (кога су и прошле године, после још 20, покушали да реанимирају). Има ту неких добрих момената, али је то све претанко за ишта озбиљније.
Snake Eyes - Има добрих елемената, рекао бих да није лош колико се прича, али дефинитивно, Де Палма овде није ни близу свог врха, чак је питање и је ли у горњој половини. Пре свега је веома предвидив, па онда све остало.
Blade - Сасвим солидан први филм, који је затим породио непотребне наставке, како обично и бива. Само га немојте схватити превише озбиљно.
Wrongfully Accused - Пародија/сатира на трилере о невино оптуженом човеку са Леслијем Нилсеном. Стандардно добар филмић, уз неколико сјајних епизодиста.
Rounders - Свестан сам да није у питању никакво ремек-дело, ал' мени се свиђа. Био је много пута на телевизији, гледао сам кад год сам могао. Одлична екипа - Дејмон, Нортон, Малкович, Ландау, Туртуро, свако на свој начин допринео. Прича прилично стандардна.
Rush Hour - Гас до даске је умерено забаван филмић који удара по познатим жицама, Џеки Чен и Крис Такер се блесаве и уживају. Нема то шмек осамдесетих и раних деведесетих, ни близу, али може се једном погледати. Наставци су, јасно, безвезе.
Ronin - Филм који је дуго времена био рекордер за највећи број слупаних аутомобила у једном филму има превише добру глумачку поставу да би био овако просечан. Није просечан зато што је мекгафин са кофером непознате садржине већ рабљена ствар, него зато што не зна у ком правцу жели да иде. Прилично сам разочаран, више сам очекивао, мада нисам дуго ни гледао, можда ме изненади ако га поновим.
Urban Legend - Просечан, но ипак гледљив, клон "Вриска", који има проблем који мори већину сличних филмова - сувише се ослања на џампскерове и "шокантне" обрте, ма колико нон секвитур били и једни и други. Експанзија ових филмова нам је донела варијације, али ништа заиста истински и дубоко раздрмавајуће.
Antz - Веома солидан анимирани филм који сам волео да погледам кад год сам имао шансу.
Rushmore - Дубоко презирем Веса Андерсона и сматрам га једним од најпрецењенијих модерних редитеља, а конкуренција уопште није мала, но, да будем искрен, деби му нисам гледао, можда му и дам шансу, могуће да је у почетку био мало нормалнији.
Beloved - Нисам читао награђивану књигу Тони Морисон, но чини ми се да је филм мало преамбициозан за своје добро. Додуше, гледао сам га само једном, поодавно, и чини ми се да се сећам да су сви главни фино одиграли, Гловер, Опра и млада Тенди Њутн, али, ако се добро сећам, требало је да буде компактнији и нешто чвршћи филм, као да је загризао више него што може да прогута. Ипак, погледаћу поново ради потпунијег суда, Џонатан Деми то заслужује.
Apt Pupil - Већ сам помињао овај филм у тексту о Стеви Краљу. Није лош.
Pleasantville - Симпатична драмедија о модерним људима који остају заробљени у ситкому из педесетих, у градићу чији су житељи наизглед савршени. Фино је све то, пријатно за гледање.
Soldier - Нажалост, прилично досадан филм, у коме Курт Расел интелигентно ћути, изговарајући само стотинак речи током читавог филма. Да режира Џон Карпентер или неко сличан, можда би нешто и испало, овако је само протраћен солидан потенцијал.
American History X - Прилично тежак, али одличан филм, који, иако можда није баш најбоље остарио, ипак и даље има фасцинантну моћ, захваљујући увек актуелној теми, доброј режији и сјајним улогама Нортона и Фурлонга.
Vampires - Солидан мали хорор мајстора Столара који не схвата себе превише озбиљно као нека његова ремек-дела, али је бескрајно забаван и може се без проблема гледати. Џејмс Вудс је увек добродошао, а поменуо бих и Максимилијана Шела и Шерил Ли.
Gods and Monsters - Интересантан филм о редитељу "Франкенштајна" и "Невесте" и сјајне улоге Мекелена, Редгрејвове, па и Брендана Фрејзера. Неће вас оборити с ногу, али је сасвим пристојно остварење.
The Siege - Нисам ово никад гледао, претпостављам да Дензел поново решава ствар.
Meet Joe Black - Екстремно њањави римејк филма "Death Takes a Holiday", који је можда добро звучао и деловао у теорији, нарочито са финансијске стране, спојити star power Хопкинса са несуптилним магнетизмом Бреда Пита, који ем није лош глумац, ем доноси макар петоцифрен број влажних женских препона. Ипак, у питању је велики ћорак без супстанце, што су и њих двојица касније признала. Клер Форлани је лепа жена, али џабе кад је основа филма - сценарио - труо у самој поставци.
Enemy of the State - Сасвим пристојан филм у коме Џин Хекмен одаје омаж сопственој улози у "Прислушкивању". Могао је ту да улети неки бољи глумац од Вила Смита, али шта сад. Ипак, добар трилер је у питању, Тони Скот је знао да погоди кад хоће.
Very Bad Things - Врло добра прецрна комедија о момачкој вечери која је отишла у ћораву страну. Код нас превођена као "Лоше да лошије не може бити", овде је то адекватан наслов, јер је низ лоших ствари које се овој групи људи дешавају заиста импозантан. Премиса је веома проста, али је филм добар, због успешног дочаравања ситуације, напете атмосфере, и одлично осмишљеног сукоба различитих карактера, што нас опет враћа на основну ствар - сценарио.
Psycho - Један од најбесмисленијих филмова икад снимљених - најпре сам по себи, јер нешто што је скоро савршено нема потребе ни римејковати, а потом и зато што је прекопиран малтене фрејм по фрејм, само у боји, и са много лошијим глумцима. Волео бих да ми Ван Сант каже шта му је била намера кад се овога прихватио, и шта је очекивао да ће се десити потом.
Playing by Heart - Добра глумачка екипа у уобичајеној ансамбл каст драмедији, неколико прича које се на крају повезују. Све стандардно, ништа спектакуларно, може се једном погледати.
You've Got Mail - Најгоре упаривање Хенкса и Рајанове, а то нешто говори. Не само што је у сваком смислу болно инфериоран сјајном оригиналу Ернста Лубича, овај филм нас тера да прогутамо чињеницу да је Хенксов лик који представља корпоративни ланац књижара натерао лик Рајанове да затвори своју малу књижару и избаци је из посла на најгнуснији могући начин, уништивши јој тако живот у готово свим сегментима, али је то у реду, јер ето, они се воле и биће заједно, и све што уз то иде. Што би рекао Ташко у "Сабирном центру" - Марш!
The Faculty - Тинејџерски СФ хорор филм блесавог Родригеза, који може проћи као једнократна забава. Свиђа ми се што је поштен према себи и не схвата се превише озбиљно.
Affliction - Одличан филм Пола Шредера, одлична улога Ника Нолтија и заслужен споредни Оскар за легенду Џејмса Кобурна.
The Hi-Lo Country - Неочекивано пристојан вестерн Стивена Фрирса - најпре је неочекивано да се он уопште прихвати тог жанра, а и за неке укључене глумце нисам очекивао да ће се снаћи на том терену. Ипак, иако прати неке устаљене клишее (борба за успостављање моћи и џапање око жене), делује сасвим ОК. Вуди је увек добар, а ни остали нису лоши. Један од последњих филмова легендарне Кети Хурадо (Тачно у подне, Једнооки Џек).
Alice et Martin - Солидна психо-драма, Жилијет Бинош је краљица тог жанра, тако да је увек лепо видети је (мада, кога лажем, краљица је и иначе).
The Avengers - Идиот Џеремаја Чечик је већ упропастио "Демоне" болесно глупим римејком, а сада је упропастио и вољену шпијунску серију из шездесетих, која је, ма колико безазлена била, имала шмека. И не само то, убацио је у целу папазјанију глумчине Рејфа Фајнса и Шона Конерија, уз фантазмагорију да ће Ума Турман моћи достојно да замени једну Дајану Риг. Ово се са правом сматра једним од горих филмова, не само деведесетих, него и уопште, надам се да су бар ова двојица узела добру лову, ако ништа друго.
Sibirskiy tsiryulnik - Треба да га погледам поново, с обзиром да нисам једно 18 година, али онда ми је био ОК. И сам бих се борио за наклоност Џулије Ормонд, тако да је с те стране све на месту. Вероватно је нешто мелодраматичнији и нешто дужи него што треба, али у питању је време кад Михалков још није излапео, тако да бих волео да га погледам поново.
L'assedio - Растућа приврженост између Дејвида Тјулиса и Тенди Њутн. Пристојно.
Chūgoku no chōjin - Филм који се не бави темама које Миике обично истражује, овај пут је то раскол истока и запада, технологије и традиције. Сасвим ОК филм, иако неће бити шоља чаја оних који су од Миикеа навикли на насиље и крвопљусе.
Bulworth - Незабавно блесављење Ворена Битија. Ничим ме није купио.
Festen - Тешка драма Томаса Винтерберга о породичним тајнама које излазе на видело у веома незгодном тренутку. Документаристички приступ са доста снимања из руке нам пружа још већи осећај нелагоде, као да се налазимо заједно са свима док пролазе кроз катарзичне моменте. Улрих Томсен је невероватан, заиста фасцинантна глума.
A Civil Action - Судска трилер-драма коју нисам гледао, али има такву екипу да ћу га истог момента потражити, једноставно сувише обећава, иако сигурно није неки врх, иначе би ми већ претходно запала за око. Ипак, вреди ризиковати због оваквих глумаца.
Central do Brazil - Кажу, добар филм, са чувеном Фернандом Монтенегро. Видећемо.
The Gingerbread Man - Још један који ми је промакао, а делује обећавајуће. Видећемо.
Црна мачка, бели мачор - Смешан и забаван филм, који је могуће гледати и више пута, али не бих га могао назвати сувише квалитетним. Увек ћу га памтити по тужној чињеници да легенда Пепи Лаковић није дочекао његов крај.
Happiness - Филм је добар, али је јако мучан - комедија која је толико црна, и, са друге стране, драма, која има веома слојевите карактере, комбинују се у чудну и бизарну мешавину, која, или ће вам баш лећи, или неће уопште. Ви одлучите и да ли ћете гледати, и како ћете шта тумачити.
Hurlyburly - Ово је, пак, филм који са друге стране упозорава да добра екипа не мора да буде гаранција успеха, с обзиром да је успешан комад из осамдесетих претворен у изразито незанимљив филм крајем деведесетих, упркос местимично доброј глуми и неким солидним замислима. Кад се све сабере и одузме, велика папазјанија која не испоручује много.
Seul contre tous - Веома мучан, али успео филм Гаспара Ноа, вероватно најбољи (и засад једини од њега који ми се дојмио, уз "Irreversible") који је снимио.
The Interview - ОК аустралијски трилерчић, снажно потпомогнут одличном глумом Хуга Вивинга. Може да прође, иако је све виђено и очекивано кад филм има такав концепт.
The Legend of 1900 - Иако је Торнаторе ретко разочаравао, квалитет овог филма је за мене ипак донекле изненађење, због премисе и концепта. Ипак, упркос одређеним мањкавостима, свиђа ми се како је све реализовано - Тим Рот у прајму, Пруит Тејлор Винс и Кларенс Вилијамс III - свиђа ми се крајњи исход.
Lock, Stock and Two Smoking Barrels - Фантазија. Све оно што највише волим у британском филму. Какав деби Гаја Ричија, и каква штета што је после Снеча све кренуло низбрдо.
The Mighty - Веома дирљива прича, иако је већ било много сличних, о пријатељству двојице  дечака, отпадника из друштва из различитих разлога, који сазревају један уз другог, учећи да се боре са животним невољама. Увек сам волео да погледам овај филм кад год га ухватим на телевизији, одлични су и Елден Хенсон и Кјеран Калкин, али и одрасли, Шерон Стоун, Ђина Роулендс, Хари Дин Стентон и Џејмс Гандолфини.
Le violon rouge - Филм који сам раније више волео, сад ми је превише статичан.
Ringu - Оригинал хорор Хидеа Накате, вишеструко бољи од много познатијег америчког римејка са Наоми Вотс.
Lola rennt - Занимљив трилер Тома Тиквера са Франком Потенте, опет ситуација са неколико различитих могућности, што не изгледа лоше, али нема неку чврсту поенту.
Savior - Последњи филм Гаге Антонијевића пре епизоде у Америци. Добро је то изнео Денис Квејд, а у то време сам заиста мислио да ће од Наташе Нинковић бити нешто више.
Fucking Amal - Свиђа ми се, написао сам већ у претходном тексту.
A Simple Plan - Сјајан филм Сема Рејмија, иако је премиса већ позната и рабљена, сјајна тројка глумаца, Бил Пекстон, Бриџет Фонда и Били Боб Торнтон су фантастични. Изузетан трилер.
Torrente, el brazo tonto de la ley - Култна кемп комедија са легендом Сантијагом Сегуром.
Your Friends&Neighbors - Одлична црна комедија, у којој Нил Лабјут наставља утабаном стазом свога првог филма (мада, за нијансу је мањи црњак, ако се уопште може расправљати о разликама). Добра екипа и солидна реализација. Није ми само јасно зашто је после правио филмове какве јесте.
Following - Деби Кристофера Нолана, који је много бољи редитељ кад су му филмови мање амбициозни, а јефтинији, што је демонстрирао овим филмом, а касније и "Мементом". Фин, ненаметљив трилерчић који остаје у пријатном сећању.
Taxi - Ок филм, који је изнедрио непотребне наставке.
Les visiteurs II - Ок филм, али је први део много бољи.

1999.


AMERICAN BEAUTY - Одличан филм о наизглед савршеној америчкој породици из средње класе, чији је живот заправо далеко од савршеног, а све почиње да се урушава када главу породице почне да дрма криза средњих година. Изузетно режиран и одглумљен, веома слојевит и добро заокружен. Заслужен Оскар за Кевина Спејсија који никад није био бољи, сјајне Анет Бенинг, Тора Бирч и Мина Сувари, изузетно чудни Вес Бентли, те фрикови Алисон Џени и Крис Купер - сви су пружили фантастичну глуму. Проблеми које имам са овим филмом су што није баш најбоље остарио, не оставља баш онај исти горки укус као некад, те предвидив део приче са Купером и начин на који је тај крај са њим хендлован, имајући у виду да се већ од првог кадра зна судбина главног јунака. Једноставно, кад је писац толико нападно весео као Алан Бол, зна се да тај сторилајн не гине, тако да је могао да га предвиди и Љубиша Трговчевић. Но, без обзира на све, и даље квалитетан и занимљив филм.
THE CIDER HOUSE RULES - Лепа, топла људска причица са Тобијем Мегвајером, и Оскар за Мог Кокаина, који је први признао да га не заслужује, све је то лепо и фино, и ја волим овај филм, али не бих рекао да спада у пет најбољих ове године. Иако има неких тешких елемената, све је ту сувише сејф и све иде ка прилично очекиваном крају, што не мора нужно да буде лоше, али онда се не може очекивати да буде у најужој конкуренцији за највеће аколаде и ловорике. Све је то лепо, али сва је прилика да је овај филм вешто прогуран ту где јесте. Никако не кажем да је лош, али...
THE GREEN MILE - Врло добар филм Френка Дарабонта који наставља дружење са Стивеном Кингом кроз адаптацију овог романа. Иако преразвучен, филм и те како има шта да понуди на драмском плану, а добра глума готово свих укључених је главни основ свега. Једна од најбољих глумачких постава која се икад скупила за неки филм предвођена је упечатљивом епизодом злосрећног Мајкла Кларка Данкана (тако је и због природе улоге коју тумачи), али сви су дали свој допринос. Можда не баш изванредан како му се приписује, али свакако сјајан.
THE INSIDER - Судски напад на индустрију дувана. Није ми се баш нешто свидео, мислим да је већина људи уплетених у њега загризла више него што може да прогута, баш као и ликови у филму. Добра је то глума и солидна режија, што је и за очекивати кад су ова имена у питању, али није ме ништа у вези овог филма одувало, што би реално требало очекивати с обзиром на амбиције које су јасно видљиве.
THE SIXTH SENSE - Најфасцинантнија ствар из целог овог филма је глума Хејлија Џоела Осмента, за кога сам стварно мислио да ће бити велика звезда после свега, и могао је да буде, а онда се, као и код свих, умешала чињеница да је пребрзо дошао до превелике лове, па су замирисале чари тешких порока, и сад се претворио у усвињену мрцину које се нико више ни не сећа. Али, тада, са 11 година, глумачки је сажвакао и испљунуо Бруса Вилиса, а онај твист на коме почива цео хајп везан за овај филм (као и код свих Шјамаланових филмова) је кајнда, сорта био видљив малтене од половине филма, ако сте их гледали довољно. Све је то супер, лепо режирано и приказано, само не видим разлог за толико падање у транс због свега.

At First Sight - Безвезна и пребајковита романсица између слепог масера Вала Килмера и Мире Сорвино. Све је то сувише лепо, сјајно и шарено у датом односу снага, са болно предвидивим исходом, нема ничег свежег што овај филм може да понуди.
Gloria - Недозрели Луметов римејк Касаветисовог филма, који може да буде значајан једино историјски, као последњи филм Џорџа Си Скота. Иначе је све прилично танко.
She's All That - Полудупасти покушај модернизације "Пигмалиона", снимљен на карту популарности Фредија Принса Јуниора, међутим, овај филм, осим што је страшно предвидив, не може да се одлучи шта тачно жели да буде, па тако делови који треба да буду смешни то нису, а ни нешто озбиљније деонице нису убедљиве, упркос постојању некакве хемије између главних јунака, није то баш све потпуно мртво. А и добра је (у сваком смислу) она негативка, тј. ћерка Неша Бриџиса.
Payback - Не може прићи ни близу оригиналу, али Мел Гибсон га одржава прилично респектабилним. Има ту и неких супер фаца, и две опаке рибе, али један је "Брисани простор".
Blast from the Past - Ударена комедија са Фрејзером, Силверстоуновом, те Вокеном и Спејсековом, као родитељима који су одгајили сина у атомском склоништу под страхом од совјетског нуклеарног напада је била лоше примљена и од публике и од критике, али иако свакако није ништа посебно, не могу да кажем да нема својих дражи. Има ту местимично добре глуме и пар форица да ово учине гледљивим и пристојним, мада је на крају ипак предвидиво (а шта се друго па може очекивати од таквог филма)?
Office Space - Неочекивано океј комедија. Ништа епохално, али свакако пролазно.
8mm - Потцењен наслов Џоела Шумахера, који није никакво ремек-дело, али апсолутно може да прође. Џони Кејџ игра детектива који урања у свет илегалне порњаве да сазна истину о несталој девојци, вероватно убијеној током снимања снафа. Одлична екипа епизодиста свему даје додатни кредибилитет, а предводе их Џејмс Гандолфини, Хоакин Финикс, Питер Стормер и Крис Бауер. Па ви сад кажите да ово не вреди погледати. Само, кажем, не очекујте превише.
Analyze This - Одлична комедија са Де Ниром и Кристалом, уживам сваки пут, ако изузмемо појављивање Лизе Кудроу која је заиста ужасна глумица и уништава сваку сцену самом својом појавом. Наставак је много слабији, мада има ону једну сцену кад се Де Ниро прави кататоничан, где сам вриштао од смеха. Ипак, први део је први део, и топло га препоручујем.
Cruel Intentions - Модерне "Опасне везе", које и поред упегланости нису боље од својих претходника. Наставци су (погађате шта ћу написати) непотребни.
The King and I - Није овај римејк принети било којој од друге две верзије, али је и даље фин филм, на свој начин, пре свега због Чау Јун Фета.
True Crime - Није прва лига Иствудових филмова, али је потпуно ОК.
EDTv - Блажа и комичнија верзија "Трумановог шоуа" има својих момената, али ипак на крају нема џебане да нешто озбиљно уради са собом. Нисам баш задовољан.
10 Things I Hate About You - Апдејтована верзија Шекспирове "Укроћене горопади", за коју не могу да кажем да је лош филм, али је постала несхватљиво много популарна после смрти Хита Леџера, уз тенденцију да се он прави на новог Ричарда Бартона (заправо је у питању само опијеност његовим физичким изгледом; притом никако не кажем да је лош глумац), а Џулија Стајлс на нову Лиз Тејлор (за њу већ кажем да је прилично лоша глумица, а и лоше изгледа), тако да ми је све ово тежак просек. Могуће да бих се примио више да сам био млађи при првом гледању, са 17 година већ нисам падао на тако нешто).
The Matrix - Одлична идеја, и врло добра реализација, мада се види инспирисаност многим другим филмовима и књигама. Необично успела интеграција тада савремених специјалних ефеката, а све би деловало још моћније да није разводњено непотребним наставцима.
The Out-of-Towners - Не могу да кажем да је овај филмић са Стивом Мартином и Голди Хон лош, волим их обоје, и добри су у овоме, али ако хоћете праву ствар, гледајте Џека Лемона и Сенди Денис у оригиналној верзији, боље то изгледа, и пре свега је боље написано.
Todo sobre mi madre - Не знам тачно како да дефинишем овај филм. Обично узимам као велики минус кад се филм ломи између тешке озбиљности и комике, и није сигуран шта жели да буде, али рекао бих да је то овде део шарма, са све суптилним омажима разним филмовима, попут "Све о Еви", дречавим бојама, силним елџибити односима међу ликовима са једне, и тешке приче која их повезује са друге стране. Погађају ме тешке судбине, како год да су упаковане, али рекао бих да је, на крају крајева, овај филм ипак успео, а ви сами просудите.
Life - Друго упаривање Едија Марфија и Мартина Лоренса је једва нешто више од просечне комедије, али има својих добрих момената и сјајне епизодисте попут Неда Битија и Лија Ермија, те се стога може погледати.
Election - Други филм Алекса Пејна, двобој до истребљења Метјуа Бродерика и Рис Витерспун. Ја сам уживао, иако филм није баш успео на благајнама.
The Mummy - Увек сам мумије које нису Борис Карлоф доживљавао неозбиљно, тако да ово нисам још увек ни гледао. Можда је то срамота, и стидим се, али тако је.
А Midsummer Night's Dream - Безвезна адаптација Шекспира. Не функционише ни по једном параметру, бар је тако деловало пре петнаестак година кад сам је гледао. Ни Мишел није успела да је извади, а то је стварно озбиљан дефект.
Ghost Dog: The Way of the Samurai - Кад гледах ово први и једини пут, још одавно, легло ми је, иако генерално нисам од оних који безрезервно луче сокове на Џармуша. Не знам да ли би и сад утисак био исти, вероватно ћу у току ове године репризирати.
The Phantom Menace - Гледао сам само прва (односно, друга) три, остало ме не занима.
Notting Hill - Једна од најпрецењенијих и најизвиканијих "романтичних комедија" икад, са двоје глумаца који такође спадају у најпрецењеније и најизвиканије, поготово у то време. Сећам се да није могло да се живи од промоције овог филма, а кад је коначно могао да се погледа, изневерио је и најнижа очекивања. Није то било на нивоу промоције и промашаја "Зоне Замфирове", али је у сваком случају баш безвезе филм.
Instinct - Надмудривање Тонија Хопкинса и Кјубе Гудинга Јуниора у лудари, овај неки занемели луди научник који се петљао са мајмунима, онај накурчени психијатар који мисли да ће га лако прочитати, али, наравно, не иде то баш тако. Није лоше, гледао сам двапут, пролази.
Existenz - Последњи излет старог Кроненберга у телесни хорор пре него што је постао кататоничан и у новом миленијуму почео да прави филмове за мејнстрим бакице, пробудивши се као нови, импотентни и безлични Канађанин у телу старог мајстора. Није ово на нивоу осамдесетих, али је добар филм, Џенифер Џејсон Ли не може бити промашај у шта год је ставили, али ово може бити заиста тешко за праћење због СФ елемента који укључује виртуелну реалност на све остало што филм нуди, зато би се он могао посматрати као комплексна продужена епизода серије "Црно огледало".
Entrapment - Има тај филм стила, фино то функционише као неки лаки, безазлени кејпер, чак и ако се игноришу одређене рупице у самој поставци - идеја о пљачки на прелазу миленијума је колико добра, толико извикана, а реално имати Кетрин Зиту Џонс у прајму и Шона Конерија икад у свом филму је увек добра идеја. Међутим, све је то просечно и прозаично, а оне суптилне и несуптилне наговештаје романсе са тенденцијом остваривања исте ипак не могу да прогутам, ма колики Шон био кершме и све остало, четрес година разлике ипак не могу да пренебрегнем, ма колико се трудио.
The General's Daughter - Генеричка крими драма са добром екипом - девојка из наслова је убијена, а Џонтра и Медлин Стоув се боре за извођење виновника пред лице правде. Све виђено, све стандардно, све очекивано. Лепо то иде, али ништа ново.
South Park: Bigger, Longer and Uncut - Супер све, осим сувишних делова у паклу са ђаволом и Садамом Хусеином, бар колико се сећам од последњег гледања. Духовите песмице, успеле зајебанције и све преко крајњих граница пристојности, како смо већ и навикли.
Wild, Wild West - Један од најгорих филмова свих времена. Толико.
Summer of Sam - Занимљив и доста добар филм Спајка Лија, можда једини уз "Учини праву ствар" који се може тако назвати (опет напомињем да нисам гледао "Малколма Икс"). Добра екипа, ванредна напетост, и убиства "Семовог сина" као бекдроп за причу о групи Њујорчана, од којих се свако бори са својим проблемима и демонима. Један од писаца је био и сјајни Мајкл Империоли.
American Pie - "Мангупи оверавају матуру" је био велики хит у своје време. Може се погледати једном или двапут и бити занимљив. Хиљаду наставака који су уследили то већ нису.
Arlington Road - Солидан филм о профи који помисли да су му нове комшије укључене у злочине и тероризам. Напетост расте, а он се намерио да докучи истину, међутим, како смо већ много пута научили, неке истине је боље не открити. Добра глума Џефа Бриџиса и Тима Робинса, може ово да прође.
Eyes Wide Shut - Филм је прилично контроверзан и мишљења су прилично подељена. Мени се свиђа, с тим што нисам нешто одуван и оборен с ногу, мада она румунска литургија пуштена уназад заиста улива страх у кости, као и понашање Сиднија Полака после свега.
The Haunting - Благо речено, неуспешан римејк класика из 1963. године, по изузетном роману Ширли Џексон. Веома лош филм, који сам гледао због Кетрин Зите Џонс у време опседнутости њоме, али ништа ми није пружила, чак ни на оном најповршнијем плану, као ни остали глумци. Цео филм је једна велика нула у сваком могућем смислу.
Runaway Bride - Повраћало ми се од "Згодне жене", па тако и од њеног незваничног наставка "Одбегле младе" или "Згодне младе", како је био превод код нас. Не волим ни Гира ни Џулију, ово није могло да ме заинтересује ни као пука забава.
The Iron Giant - Што би својевремено написао мој цимер из дома обележавајући филмове (мислим за "Америчку лепоту") - добар филм (сви тако кажу). Видећемо, гледаћу ваљда убрзо.
The Thomas Crown Affair - Није пијани Ирац без харизме, али један је Стив Меквин. Оригинал је многоструко бољи, иако и овај филм има својих квалитета.
Detroit Rock City - Не предобар, али бескрајно забаван филм у коме Еди Фурлонг и његова екипа покушавају на све начине да се увуку на концерт "Киса". Знате већ те тинејџ филмове са рок музиком, има их поприличан број. Може ово проћи, мада је безазлено у сваком смислу.
Mickey Blue Eyes - Једини разлог који би могао да оправда гледање овог филма је љубав према "Сопрановима", јер се доста глумаца овде појављује у епизодним улогама. Ту је и врло забавни Џими Кан, али то је углавном то.
The 13th Warrior - "Беовулф" и неке арапске приче се преплићу у овом филму који је солидан, али углавном због чињенице да је динамичан и забаван, иако не посебно квалитетан. Има солидне акције и доброг хумора, ипак је то Џон Мектирнан, али свакако није прва лига.
The Muse - Симпатичан филм са Шерон Стоун која инспирише у замену за скупе поклоне. Може да прође као млака забава, и има солидног хумора у неким ситуацијама. Неколико филмских радника се појављује глумећи себе.
Stigmata - Један од оних филмова који су пуштали на "Палми плус" и још неким локалним каналима пре изласка у званичну дистрибуцију. Као тинејџеру ми се допадала та врста трилер-хорора, требало би да га поново погледам и подсетим се да ли је стварно био толико кул.
The Blair Witch Project - Један од филмова који је на површину избацио found footage поджанр. Јесте занимљиво, али није баш толико одлично колико сви причају да јесте.
Stir of Echoes - Потцењена глума Кевина Бејкона и још једна прича о духовима, сасвим пристојна и гледљива, не и антологијска. Може се погледати.
Blue Streak - "Пандур лоповских навика" је уобичајени вијакл за Мартина Лоренса који може да се погледа чак и више од једанпут јер је човек заиста природно духовит и има неколико ситуација где се спонтано прсне у смех.
Double Jeopardy - Ноу-нонсенс Ешли Џад и Томи Ли Џонс у потрази за истином, одбеглом хуљом од мужа и сином. Занимљив филм, иако је све очекивано, лепо тече и лепо је одглумљено. Наравно, треба бити спреман прихватити са резервом чињеницу да Ешли бије као мушко и да је генерално опаснија од просечног баје.
Тhree Kings - Људи кажу да није лош. Мало сам скептичан, с обзиром да је у питању комичан ратни филм, те две ствари ми некако не иду заједно, али видећемо.
Fight Club - Филм који није био ни у првих 20 по заради те године, а онда је кроз видео изнајмљивања експлодирао и стекао култни статус. Као и многи, не удара једнаком јачином као пре 20 година, али и даље има шта да каже, и ту не мислим само на финални обрт који заправо није толико ни свеж ни оригиналан. Али, има неких сјајних режијских решења, има култних реплика, има добре глуме - све што један добар филм треба да поседује.
The Story of Us - Никакав филм, пре свега зато што не верујем ни својој љубимици Мишел, а камоли Брусу Вилису, ни кад глуме срећан брак због деце, ни кад урлају кад остану сами. Све је то сувише прорачунато, сувише искалкулисано, од једног филма Роба Рајнера сам ипак више очекивао, просто не могу да се повежем ни са чим у том филму. Да сам у усраном браку, и да тај филм покушава да ме убеди да вреди сачувати га (као што је случај са јунацима), чим се заврши, истог момента бих се развео.
The Straight Story - "Најобичнији" филм Дејвида Линча који је снимио. Као и сваки његов, треба га издржати, али мени се свиђа. Изузетан крај каријере за Ричарда Фарнсворта који је следеће године пуцао себи у главу. Ту је и легенда Хари Дин Стентон, као и Сиси Спејсек.
Boys Don't Cry - Филм тако и тако, али улога каријере Хилари Свенк.
Bringing Out the Dead - Скорсезеов потцењен филм, неколико дана у животу испијеног болничара, кога савршено тумачи Никола Скејџ. Мене је заиста позитивно изненадио, а нигде се не помиње кад се прича о Мартијевом раду. Написао сам нешто више о њему у ретроспективи овог редитеља.
The Bone Collector - Испразни трилер, најављиван као нешто посебно, али далеко је од тога.
Dogma - Није лош филм, допао ми се, али не слажем се да заслужује толике похвале, има Кевин Смит неколико бољих.
The Messenger: The Story of Joan of Arc - Никако да погледам ово. Зна се да је историјски непрецизно, да је филм награђиван по више основа, али да је зато Мила фасовала Златну малину. Ваљда ћу ускоро успети да га одгледам.
Sleepy Hollow - Једно од бољих упаривања Тима Бартона и Џонија Депа, жанр и филм у коме редитељеве фантазије могу у потпуности да процветају. Задовољан сам, Деп је уверљив као Икабод Крејн, а ту је и Кристофер Вокен као Безглави јахач.
The World Is Not Enough - Срамота ме, али нисам гледао.
End of Days - Арни против ђавола. Ово је било опако узбуђење на изласку, питам се како би ми сад легло, али пре једно 18 година није било лоше. Опет нови миленијум као бекдроп.
Flawless - Уобичајени филм у коме конзервативни хомофоб бива принуђен да преиспита ставове после проведеног времена са трансвеститом. Временом обојица науче да поштују туђе различитости, бла, бла, бла, све јасно и очекивано. Ствар махом успева због надахнуте глуме Филипа С. Хофмана који је фантастичан у чему год да се појави, мада и Де Ниро није лош.
Toy Story 2 - Слабији филм од првог дела.
Any Given Sunday - Пристојан филм о америчком фудбалу који изнад просека издиже неколико великих имена, са све помпезним монологом Ала Паћина на крају. Није лоше, ко воли.
Man on the Moon - Један од мање ми драгих филмова Милоша Формана, упркос одличној глуми Џима Керија који је тада чинио баш све да се докаже као озбиљан глумац.
Angela's Ashes - Солидан филм, али иако је довољно дуг, па чак и развучен, не успева да пренесе све дражи феноменалне књиге Френка Мекорта, коју од свег срца препоручујем, а после ако хоћете можете гледати и филм поређења ради.
Galaxy Quest - Фина, опуштена сај-фај комедија по угледу на култне серије.
Magnolia - Један од најбољих филмова године. Животи десетак ликова и њихово неосетно трочасовно преплитање, те сва могућа осећања кроз која људи у животу могу да прођу. Не могу да кажем да је филм савршен, али има неке савршено написане, режиране и одглумљене сцене, а има и најбољу улогу коју је Том Круз икада одиграо. Мени се много допао, чак и на више гледања. Види се да је Алтман утицај, али мени се "Магнолија" више допала од остварења на која се угледа. Могао бих и да је поновим, одавно нисам.
The Talented Mr. Ripley - Солидан филм, мада ништа специјално. Период кад сам још увек мислио да ће Мет Дејмон постати велико име. Може то да прође, али је и француски филм бољи, а богами и "Риплијева игра" са Малковичем.
The Hurricane - Солидан филм Нормана Џуисона о невино оптуженом боксеру Дензелу и његовој борби за права и слободу. Уобичајено, али добро урађено, а истинита прича даје свему додатну тежину.
Ame Agaru - Добар филм који је режирао асистент Акире Куросаве према његовој причи.
Astérix & Obélix contre César - Није ми се нешто допао. Ваљда сам већ био прематор.
Ôdishon - Изузетан хорор филм, за праве обожаваоце жанра. Такаши Миике у свом вероватно најбољем издању. Као што сам већ написао у једном тексту, гарантујем да нећете више ниједан клавир гледати истим очима након одређене сцене. Да не помињем сцену у којој су једна врећа и телефон. Одушевљен сам, нема шта пуно да се дужи.
Being John Malkovich - Сјајна идеја и одлична реализација фантазије-драмедије, која је од почетка до краја винтиџ Кауфман - невероватно горак укус у устима након краја филма. Одличан деби Спајка Џонза, нема шта.
The Big Kahuna - Спејси, Де Вито и Фасинели у успешној адаптацији позоришног комада. Није то не знам ни ја шта, али свакако може проћи мачевање три добра глумца.
The Boondock Saints - Црнохуморни акциони трилер ми се допао на прво гледање, а и на друго био сасвим ОК. Виде се утицаји других филмова, али он и не покушава да их сакрије, нити себе схвата преозбиљно, и то га чини сасвим прихватљивим. Наравно, наставак је ничим изазван, и тешко је срање, како се и могло очекивати.
Curtain Call - У суштини безвезна романтична комедија са Џејмсом Спејдером (мада, та синтагма "романтична комедија са Џејмсом Спејдером" је сама по себи вредна плаћене улазнице), а има и духове кавгаџије Мајкла Кејна и Меги Смит. Да не заборавим и чињеницу да је директор фотографије Свен Никвист. Дакле, иако филм дефинитивно није нарочито квалитетан, ваља га видети макар једном због свих набројаних ствари.
The Deep End of the Ocean - Изузетне улоге Мишел и Трита Вилијамса, али сам сценарио и прича, те промењени крај, упркос жељама свих релевантних фактора, укључујући и Фајферову, која је продуцент филма, чине ово лошим филмом, те се може назвати још једним у низу који је упропастила публика.
Est-Ouest - Заслужени хит на изласку. Свидео ми се тада, не знам шта бих сад мислио.
Girl, Interrupted - Нисам никад гледао, али и не журим, нешто ме и не вуче.
Grey Owl - Британац постаје индијански трапер, а потом заштитник животне средине. Не звучи претерано занимљиво, а и није.
Holy Smoke! - Чудан филм, који свакако није лош, али ми измиче поента. Кејт Винслет се накупила одличних улога кроз живот, и никад је није било срамота да се покаже, иако није лепотица у класичном смислу. Харви Кајтел је такође неко кога увек волим да видим. Добар скор Анђела Бадаламентија.
In Dreams - Ништа посебно, али Нил Џордан добро режира, а Анет Бенинг сјајно глуми. Ако сте обожавалац некога од њих, можете погледати филм.
The Limey - Теренс Стемп решен да освети смрт ћерке. Ништа што није већ виђено, али филм фино тече на крилима његове фуриозне глуме. Но, на крају крајева, ипак је то Содербергов филм, тако да не очекујте превише.
Message in a Bottle - Волим и Кевина и Робин и Пола, али усраћу се од патетике. "Месечина, бато" је оправдано попљувана од свих критичара.
The Ninth Gate - Није ми се допао у време првог и јединог гледања, али даћу му бенефит сумње, што би рекли Англосаксонци. Видећемо кад ћу проверити квалитет, без журбе.
Onegin - Безвезе, упркос великом поштовању које имам за Рејфа.
Wode fuqin muqin - Јиму Џанг ретко кад разочара, па није ни сада, а треба забележити и деби обожаване ми Зији Џанг, која ме није разочарала буквално никад. Гледајте ово.
Swiri - Добра корејска акција која је утрла пут гомили трилера по којој је ова земља сада већ позната. Један од главних глумаца је и феноменални Чои Мин-Сик, јунак "Олдбоја".
Tea with Mussolini - Зефирелијева прича о групи британских и америчких емиграната која одгаја италијанско дете пред Други светски рат. Ок прича и супер глума искусне поставе.
Titus - Одличан спој класичног и модерног у овој адаптацији једне од најкрвавијих Шекспирових трагедија. Сјајне улоге свих укључених, предњачи, наравно, Ентони Хопкинс, али ни остали не заостају.
The Virgin Suicides - Мени најдражи филм Софије Кополе. Није никакво ремек-дело, али у односу на друга прехваљена говна, ово је мелем.
The War Zone - Тим Рот иза камере. Тешка прича о инцесту у британској породици и последицама. Реј Винстоун, Тилда Свинтон и глумци који играју њихову децу бриљирају, али филм није пријатан за гледање, иако вреди видети га.
Entre las piernas - Добра екипа држи главу овог филма изнад воде.

                                                                        ***


Поглед на два текста о филмовима из десете деценије прошлог века довољно говори колико су ствари тада стајале боље у односу на овај век (уосталом, и о њему имате текстове). Будући текстови о ранијим деценијама ће само учврстити тврдњу да је некада све било другачије, квалитетније и боље, ма колико патетично звучало када то овако напишем. До читања.