Икона у илегали - чудесна судбина Меги Ченг

За половину уобичајене глумачке каријере, Меги Ченг Ман-јук је постигла оно што многе њене колеге могу само да сањају, иако поштено одрађују пун глумачки стаж. Толико је јако засијала током отприлике 25 година каријере да се са правом може сврстати међу највеће звезде модерне светске кинематографије, а о азијској да не говорим. Све је то успела да постигне без пречестог отискивања ка западу, стварајући каријеру углавном у својој земљи и на свом континенту. За све је било потребно и мало среће, а она, упркос лошем просеку, понекад ипак помогне ономе коме треба. Меги је била глумица која је са озбиљном емоцијом приступала свакој улози, не рачунајући можда оне најблесавије комедије, којих је у Кини и Хонг Конгу било доста. Огромна жанровска разноврсност и слојевитост ликова која би у рукама мање надарене глумице била немогућа чиниле су да јој гледаоци верују, а то је најлакши начин да вас публика неизмерно заволи. Дакако, нестварна лепота није одмогла, једноставно је имала лице и фигуру због које су мушкарци од средине осамдесетих па надаље били спремни да јој препишу кућу, окућницу, радионицу, продавницу и вредносне папире. Подоста сам о њој писао на страници, али дугујем јој дужи текст и драго ми је да је коначно стигао. Није лако проћи кроз нешто више од 80 наслова, а немогуће је поменути их све, али надам се да ће читаоци, уз филмове за које се већ зна, овде наћи и покоји нови наслов за открити. У питању је једна од најразноврснијих глумица модерног филма, икона романсе, меланхолије и магије, како каже један скорашњи филмски програм посвећен њој. Ако смем да будем личан, рекао бих да је сигурно и једна од мојих омиљених савремених глумица, са каријером ретке разноврсности и ликовима ретке дубине.

Маргарет се родила 20. септембра 1964. у Хонг Конгу од родитеља из шангајске етничке групе. Као мала желела је да буде Шурда, тј. фризерка, али је судбина имала другачије планове за њу. Рано детињство је провела у родном крају, где је похађала католичку школу у Хепи Велију, али се са осам година преселила са родитељима у Енглеску, и то у град Бромли. Ишла је у школу Св. Едмунда у Кентерберију и постизала одличан успех, али ништа још увек није наговештавало да ће уследити све оно што је чекало иза угла. Судбински повратак кући десио се 1982. године, са 18 година, када је у Хонг Конг отишла на одмор, а остала због понуда да се бави манекенством и појави у неколико реклама. Иако је неко време радила и као продавачица у Лејн Крофорд робној кући, испоставило се да су понуде добре и једном кад је упловила у свет реклама и моделинга, више није било назад. Потенцијал је био одмах примећен, а још једна потврда да су је чекале велике ствари дошла је и кроз освајање другог места на избору за Мис Хонг Конга и титуле Мис фотогеничности 1983. године. Још тада је била очигледна елеганција и црта меланхолије које ће касније редовно исказивати кроз многе филмове. Недуго након што су је приметили на поменутим изборима за лепотицу, филмске понуде су почеле да стижу, и први филм је снимила наредне године, са 20 година. Први пут је била значајније примећена у "Полицијској причи" где је глумила девојку Џекија Чена (1985). Жалила се да је првих неколико година била сведена на једноставне улоге, јер у Хонг Конгу није било много изазовних улога за жене, с обзиром да се већина ствари сводила на акцију и на комедију, а жене су врло ретко када биле главне. Ту има истине, и постоје неки филмови где је њен задатак био углавном да звоца или да је зликовци отму и покрену главног јунака на акцију. Међутим, чак и у том првом периоду где је махом глумила откачене девојке, у неколико наврата је украла сваку сцену у којој се појавила. Посебно бих препоручио филм "Седма клетва", врхунску забаву и мешавину жанрова какву само хонконшка кинематографија може да пружи, где Меги у пар својих сцена показује свој потенцијал. У тих неколико година, треба поменути и откачену, комичну романсу "Звезда удварања" у којој јој је партнер нико други до Чау Јун-Фет, који глуми сиротог механичара који баца око на кучку чорбаџијску Меги, али је такође ошацовао и његов пријатељ. Крајем осамдесетих ће је током једног гостовања питати за љубавне сцене, а она ће кроз смех именовати управо њега као колегу који се мало превише занео и настављао пољубац и након што би редитељ викнуо "Рез". Наравно, никад не шкоди ни ново упаривање са Џекијем Ченом у филму "Пројекат А", где су главна ствар његове вратоломије, али и она фино одрађује то време на екрану. Поменућу и "Изгубљену романсу", још једно партнерство са Фетом од кога сам имао велика очекивања, али ме је озбиљно изневерило. Сувише мелодрамске патетике и јефтиноће, уз наговештај инцеста који ми се баш није допао. Прва главна улога је дошла у комичној трилер мистерији "Пулс 100" где тумачи списатељицу која у селу препуном откачених ликова набасава на убиство које је заинтригира. Није то било лоше, али прави заокрет њена каријера доживљава када започиње сарадњу са визионаром Вонг Кар-Ваијем. Снимао је свој први филм, гангстерску драму "Док сузе падају" и није имао дилему кога жели у главној женској улози.

О свим филмовима Вонг Кар-Ваија сам детаљно писао у овом тексту, али морају се поново поменути у контексту Мегиних улога, јер јој је он ипак омогућио да продре на међународну сцену и да је сви виде, а по њеном личном признању, она почетак сарадње са њим поистовећује са почетком озбиљне каријере, јер су ту почеле драмске улоге. У Кар-Ваијевом дебију "Док сузе падају", гангстерској драми и његовом најконвенционалнијем филму, она тумачи рођаку главног јунака због које почиње да помишља да постоји и живот изван гангстераја и да машта да све напусти. Рекох већ, и те како је успела да убеди публику да би због ње вредело напустити такав живот, и врло је занимљиво посматрати преображај под њеним утицајем, иако је филм доста питом за каснију филмографију овог режисера. Финансијски је био веома успешан и примећен и ван Хонг Конга, те би се могло рећи да је то био први продор на инострано тржиште за Меги. Наредних година је много радила и ту се мора издвојити неколико њених изузетних улога у којима је, чак и кад филмови нису неки, апсолутно блистала на екрану, дајући ликовима емоције и боју коју вероватно ни сами сценаристи нису могли да предвиде. Погледајте рецимо два филма из 1989. године, где у првом "The Iceman Cometh" (нема везе са Јуџином О'Нилом), припадник царске гарде јури свог брата силеџију и убицу, од 16. века до модерног Хонг Конга, при чему се мешају акција, трилер, комедија, мелодрама и мало фантастике. Главном јунаку се путеви укрштају са Меги, која глуми безобразну проститутку Поли, чији телохранитељ и служавка јунак невољно постаје. Можете замислити понижење за једног царског стражара који нема појма где се нашао што мора да служи жену, која је притом много другачија од оних на које је навикао. Врло забавна прича у којој јунакиња овог текста глуми нешто што никад није, уличарку и курву која се поред опасних типова сналази као риба у води и псује као кочијаш (макар у енглеском преводу који сам имао), али се постепено мења под утицајем човека из прошлости кад провали да је часнији и искренији од свакога са ким се сусрела, без обзира што је мало чудан. Мени је било уживање да посматрам ту шармантну фам фатал која кроз своју агресивну нарав показује црте рањивости.

Други филм је "A Fishy Story", Хонг Конг верзија "Доручка код Тифанија" за сиромашне, где Меги игра глумицу у повоју очајну да успе у Хонг Конгу шездесетих и спремну да се због тога баца у наручје предаторима из индустрије. Живи у истој кући са таксистом који има другачије принципе, али је и сам играчка богате жене, и њихови светови се сударају усред политичких немира шездесетих. Романса, која је јасно најбоља ствар која би обома могла да се деси, никако да започне због политике, богаташа и тврдоглавости двоје јунака, а ту је чак и станодавац из Индије уместо Јапанца Микија Рунија. Филм је тонално неуједначен и од романтичне комедије се претвара у јаку мелодраму у другој половини, али га треба погледати јер је у суштини добар, не траје дуго, и Меги је у сваком смислу бомба, шије Одри Хепберн и физички и глумачки. Свестан сам да је то за неке бласфемија, али ја ионако мрзим "Доручак код Тифанија", то је један од ретких класика који истински не могу да смислим, тако да за мене нема збора. Гледајте само како мис Вонг учи енглески са исквареним индијским акцентом, имајући у виду да је Меги одрасла у Енглеској и говори га перфектно. Глумица свемирског талента, без икакве сумње, и то се видело још тада.

"Немам никакву формулу, стратегију и метод што се тиче глуме. Колико је могуће, сваки пут користим праве емоције и понекад патим због тога. Понекад тражим да нема репортера на сету, или никаквог узнемиравања. Готово никад не користим капљице за плакање, осим евентуално у баш широком кадру, али тамо где је емотивна, драматична сцена, нећу их никад користити. То је страшна патња и веома је штетно, а ја сам почела да добијам седе. Веома сам емотивна, и да ме данас питате, хтела бих да одустанем, јер радећи толике ноћи прековремено, понекад осетим да је све бесмислено" - говорила је Меги као млада глумица, а те речи најјаче одзвањају данас кад није снимила филм петнаестак година. Ипак, радила је мушки током каријере, замислите да неко за двадесетак година сними осамдесет филмова - у свом прајму је играла у 4 до 12 филмова годишње, што је заиста у сваком смислу пренапорно. Ипак, можемо јој бити захвални, јер у ово сушно доба, када она не снима, имамо шта да погледамо и видимо како је доминирала.

Из 1990. године треба посебно издвојити два наслова - Песма о егзилу и Дивљи дани. Први је, по сопственом признању, једно од њена четири најбоља глумачка остварења, полубиографски филм редитељке Ен Хуи о новинарки која се враћа са студија у Енглеској кући у Хонг Конг на сестрино венчање и долази у сукоб са мајком Јапанком која се због затегнутих односа двеју земаља увек осећала као странац, што је утицало и на одгој деце, који су у детињству махом преузели баба и деда по оцу. Изванредна, суздржана глума омогућава Меги да покаже сав свој таленат веома ограниченим средствима. Бриљантно тумачи младу жену која покушава да нађе заједнички језик са мајком за коју је увек мислила да је не разуме, добивши прилику да погледа ствари из мало другачијег угла. Заиста штета што је доступан само веома лош ВХС снимак. У "Дивљим данима" је код Вонг Кар-Ваија по први пут дочарала Су-Ли Жен, улогу која ће јој касније обележити каријеру. Она пролази кроз везу са главним јунаком, безобзирним плејбојем у тумачењу несрећног Леслија Ченга који и сам жуди за прихватањем, и слама је његова безобраштина, те, иако проналази малу утеху у полицајцу кога глуми Енди Лау, не може никад више бити иста, а чекање тог једног позива изнова убија. Ако се питате која је друга по реду улога коју Меги сматра својом најбољом, у питању је "Центар позорнице" Стенлија Квана (1991) у коме тумачи Руан Лингју, звезду кинеског филма тридесетих година, кинеску Грету Гарбо. На самом почетку, гледалац сазнаје да се убила, и онда овај прилично дугачак филм истражује и објашњава шта, где, како, о чему и зашто. Режисер Кван умешно миксује филмски наратив са снимцима из правих филмова, те интервјуима са преживелим глумцима као и својом екипом. Помало и класична прича у којој је будућа звезда спасена од сиромаштва уз помоћ шоу-бизниса који је касније уништава. Већ сам говорио да је имати Меги Ченг у постави као да користите шифре у видео-играма, све вам је много лакше, тако је природна и прелепа да је лако остварити све замисли. Добила је награду за најбољу глумицу берлинског фестивала 1992. године, поставши прва кинеска глумица која је добила неку велику европску награду, и то заслужено. Касније ће то исто постићи и на канском фестивалу, доказујући да је интернационална звезда. Другу од својих пет филмских награда у Хонг Конгу за најбољу глумицу је добила за исти филм, а тријумфовала је и на фестивалу у Чикагу, тако да ју је овај наслов у потпуности избацио у орбиту, иако је већ била позната сладокусцима због Вонг Кар-Ваија.

У наредне две године, глумила је у 22 филма где су њена жанровска разноврсност, умешно балансирање емоција, неспутана енергија и изузетна лепота дошли до пуног изражаја. Издвојио бих неколико наслова који су надаље показали колико је велика. Био је ту "Супер жаца", односно трећи део "Полицијске приче", иако је ту слава припала Мишел Јео која је била прототип јаке жене и извела стантове који су и за данашње појмове невероватни, попут слетања мотоциклом на воз. Иако никада није била у класичном тренингу борилачких вештина, снашла се као риба у води у вуксија насловима "Нова змајева крчма", римејку класика из шездесетих, где глуми фаталну власницу насловне крчме која крије страшну тајну. Иако не учествује директно у макљању, и те како боји филм, доносећи до тада ретко виђену опакост и подмуклост, да би се током филма постепено мењала. И у "Месечевим ратницима" њен лик пролази кроз комплексне промене, и тај конфликт се савршено оцртава на њој са свим дилемама које је чекају. У "Босоногом клинцу" је власница бојаџијске радње која је под притиском локалне мафије и добија помоћ од насловног јунака. Морам поменути и два филма Џонија Тоа настала 1993. године, "Херојски трио" и "Џелати" у коме Меги, поред Аните Муи и Мишел Јео, пружа врхунску забаву, у споју акције, комедије, фантастичних практичних ефеката и сцена борбе, зачињених демонима, култовима, корумпираним пандурима и другима. Меги обезбеђује већину комичних ситуација као неморална парољупка оштрог језика која ће морати да одлучи ком царству да се приволи. Вози мотор и витла сачмаром као матора, изазивајући осмехе својом природном харизмом кад год се појави. Други део је мрачнији и политичкији, па рекао бих и пророчкији од првог, али је и даље забаван. Била је заводљива зелена змија у епској фантазији Цуија Харка, где је показала сав свој природни шарм. Онда је поново дошла сарадња са Вонг Кар-Ваијем, а у том периоду су почеле да јој се дешавају озбиљне промене у каријери. Заглављен у уобичајеном продукцијском паклу, "Пепео времена" је сниман јако дуго и није прошао нарочито добро, али то не значи да није добар, напротив. Није згодан за комерцијалну прођу због елиптичности и више гледања које захтева да би се успешно пратио, али је врхунски филм, који постоји у две верзије. Једна од најемотивнијих и најсетнијих прича коју је мајстор испричао. Меги нема обимну улогу, али ће је сваки гледалац запамтити као предмет обожавања и патње главног анти-јунака Леслија Ченга.

Невиђено заморно снимање овог филма ју је први пут натерало да почне да размишља о повлачењу. Иако јој је каријера у том тренутку трајала тек десет година, имала је иза себе и више него довољно наслова и била етаблирана звезда у Хонг Конгу, позната и на другим меридијанима. По сопственом признању, иако је и европско и америчко тржиште веће, увек јој је било важно да јој родна земља буде главно место. Иако је имала незгодних искустава са тамошњим папарацима, говорила је да цени отвореност, јер нема лажних речи као у енглеском. На кантонском нико никад не користи речи попут "stunning", "absolutely gorgeous", "fabulous", већ само добро, или ок. Након што је провела доста времена у Француској било јој је тешко да опет пређе на неумољиви кинески, али су речи попут "gorgeous" за њу увек биле помало екстремне, иако у њеном случају потпуно тачне. Споменуо сам Француску јер је, после годину и нешто дана паузе због огромног умора и поменута 22 наслова, прихватила улогу у филму "Ирма Веп" Оливијеа Асајаса писану специјално за њу. Сусрет са француским аутором се испоставио судбинским. Он је после рада на том филму са њом говорио да није веровао да је модерна светска кинематографија још увек у стању да изнедри жену са таквом харизмом и ауром. Рекао је за њу да је најбоље од оба света, истовремено и класична и модерна. У смелој сатири на француску филмску индустрију, Меги тумачи фиктивну верзију себе, глумачку звезду која стиже у Париз да глуми у серији, где њен алтер-его доживљава неку врсту културног шока. Уживање је гледати је у костиму мачке како постаје крадљивац накита у покушају да се пронађе усред целог каламбура. Она је често говорила како јој костим увек помаже да пронађе своју улогу. 

"Глумац увек треба да прикаже емоцију или шта год редитељ жели да прикажемо, на томе се мора радити, а ја морам знати мотивацију свог лика, и онда ће емоција изаћи. Али, ако сам обучена у погрешан костим, ја не верујем да сам тај лик - на пример, ако као веома сиромашна девојка носим хаљину, или неке крпе као принцеза, то једноставно не функционише, и тек кад се погледам у огледалу, све се склопи. Треба ми да физички аспект мог лика ради заједно са оним изнутра, не могу имати једно без другог. Та спољашњост заправо и постаје улога, јер ја гледам да се утопим у лик и нестанем у њему играјући га".

И она је видела нешто у раду са Асајасом, а и у њему самом, пошто су отпочели везу, крунисану Мегиним првим браком након 2 године, дакле 1998. Ипак, пре поменутог боравка у Француској, вратила се у Хонг Конг да сними неколико филмова, од којих је нарочито значајан први наслов - "Другови, скоро па љубавна прича" (1996). Кажем значајан, јер је из мог угла то једна од најбољих драмедија деведесетих, а знате колико их је тада било. Но, ја нисам ни битан, то је још једна од улога коју Меги сматра једном од своје четири најбоље. То је прича о двоје људи који у Хонг Конгу прво формирају дубоко пријатељство, које затим прераста и у романсу, и онда се јунаци због силних препрека у наредних 10 година труде да је не одрже, иако је јасно да су рођени једно за друго. За дивно чудо нема политике као у гомили хонконшких филмова из тог времена (што је и разумљиво), али су све интеракције толико људске и реалне да ће свако имати утисак да је тако нешто бар једном доживео (мада се таква хемија већини нас не деси ниједном). Ченгова сија на екрану и филм је стварно одличан, и она и Леон Лаи дају све од себе и креирају упечатљиве ликове, а у њу се сваки нормалан мушкарац мора заљубити гледајући и слушајући је, било да служи брзу храну или продаје бутлеговане касете Терезе Тенг. Упркос ситним мањкавостима, нарочито у другој половини, ово остаје један од гледљивијих филмова тог типа, са уметањем праве дозе драме и трагедије кроз сву лепршавост и смех. Није ни чудо што се и њој свидело како је све испало, фасцинантна је.

Занимљиво је да је свој први филм на енглеском језику Меги снимила управо у Хонг Конгу. У питању је "Кинеска кутија" Вејна Вонга, у коме се у доба враћања Хонг Конга у кинеско окриље кроз личне приче неколико људи откривају нестабилности, драме и чежње, те реакције на промене кроз које све тамо пролази. Мени се тај филм свеукупно и није посебно допао, иако има одређене бриљантне моменте, али су Џереми Ајронс, Гонг Ли и Меги перфектно одрадили шта су могли са материјалом који им је дат. Јунакиња овог текста игра занимљив лик, уличну продавачицу унакаженог лица, Џин, која у неку руку представља и сам Хонг Конг који се адаптира на промене које му следе. Она креира необично жив лик који у исто време остаје невероватно тајанствен и гледалац се пита да ли је ишта што она каже уопште истина, јер све делује полуимпровизовано. Изванредно дочарава младу жену која на ивици пуког сиромаштва одбија да се преда, не реагујући на несрећу око себе и одбијајући да припада било којој идеологији. У наредним годинама је усавршила и француски, поставши прави полиглота. Иначе, поред кантонског и мандаринског, она одлично разуме и шангајски, мада је својевремено рекла да га не говори довољно добро. 

Њен свемирски таленат и невероватан квалитет се најбоље огледа у тој разноврсности коју демонстрира. Кроз мноштво различитих жанрова и на бројним језицима света, она блиста као осетљива трагеткиња и бриљантна комичарка са држањем и, како би њен некадашњи муж рекао, ауром класичне филмске звезде, са ништа мањом енергијом од једне Ане Мањани или на пример Жане Моро. Ако се првих пар година и тражила кроз безначајне улоге и није деловала баш најбоље, једном кад је стала на ноге и накупила мало искуства, више није било назад. И љубавница и ратница, и проститутка и аристократкиња, и Пепељуга и рок звезда. Ипак, њена лична карта би требало да буде филм "In the Mood for Love" (2000) о коме нећу много писати, јер сам то већ учинио у тексту који сам линковао горе, а и сви га знају, па је мало и излишно. Само ћу подсетити на елеганцију, потиснуту фрустрацију, проток времена који се огледа кроз четрдесетак хаљина, као и потиснуте емоције које се огледају у гестовима попут намештања косе или играња са храном. Освојила је Златног коња, као и награде за најбољу глумицу у Хонг Конгу, Кини и Дурбану. Кружиле су таблоидне приче да је у шеми са Тонијем Лунгом са којим је снимила 7 филмова, она никога није удостојила одговора, али је у једном тренутку 2013. године Карина Лау, такође позната глумица, иначе удата за Лунга, развејала све гласине објавивши срећну фотографију са Меги на коју је случајно налетела на аеродрому, па је и на ту гласину стављена тачка. Заправо, поред брака са Асајасом и још једне везе нешто касније, врло се мало зна о њеном приватном животу, али о томе више у последњем делу текста.

У једном од интервјуа на прелазу векова, говорила је да је за њу глума живот, јер је сваки лик који тумачи људско биће које треба одбранити. "Инспирацију налазим у путовањима, посматрању људи, посматрању и осећању самог живота. За глумце није важно само да добро изгледају у филму, у питању су наше душе. Сваки пут када глумим у филму, морам да дам све од себе, сво своје време и сву посвећеност колико год да се дуго снима, док ми не кажу да је у питању последњи дан". Са Јиму Џангом је снимила изврсног "Хероја", визуелно ремек-дело и својеврсну вуксија екстраваганцу, једну од најбољих у овом веку уз "Притајеног тигра, скривеног змаја" Анга Лија. Блиста у једној од најемотивнијих рола коју је икад одиграла, носећи незаборавну колекцију костима. Верујем да су га готово сви погледали, па се нећу ни расписивати превише, само ћу рећи да све звезде апсолутно бриљирају - Џет Ли, Тони Лунг, Дони Јен и Зији Џанг - али је мени Мегина улога одувек била најмеморабилнија, због свих емоција које су укључене кад се ради о њеном лику. Сви су одрадили супер, и Џет Ли пружа једну од најбољих улога у каријери, али кад је Маргарет на екрану, у њу се гледа. У питању је изврстан акциони филм препун неочекиваних обрта који је заслужено доживео светски успех и памте га сви који су га гледали, са разлогом. Јунакиња овог текста је потом била спремна да гледаоцима пружи још један лик који дотад нису видели, и то под палицом бившег мужа, са којим је очигледно остала у добрим односима.

У филму "Чиста", Меги глуми Емили, чији се момак музичар предозирава, а она доспева у прдекану због поседовања дроге, док њен син доспева у руке његових остарелих родитеља. Када одслужи шест месеци, њен несуђени свекар је замоли да не контактира сина бар две године док се не очисти, да би имао шансу за пристојан живот. Она се враћа у Париз и покушава да се упристоји, али не иде лако. Из профила ове улоге је јасно да се за њу мора избацити све из себе да би потпуно успела, и Меги чини управо то, неустрашиво и бескомпромисно урањајући у лик несређене, порочне жене која покушава да изгради живот довољно да буде добра мајка свом детету. Уз несебичну помоћ других глумаца, а пре свега одличног Ника Нолтија, креира лик за памћење. Не само да глуми, већ ћете је и чути да изводи две песме, што је такође велика привилегија. Е, сад, што се тиче самог филма, мислим да је мало преамбициозан за своје добро и да због тога није баш постигао све што је могао, али то је најмање заслуга самих глумаца. Ченгова је добила награду за најбољу глумицу у Кану (ако се не варам, такође прва Кинескиња којој је то пошло за руком) и била номинована за Цезара, француског Оскара. То јој је била последња главна улога, а после репризирања улоге Су Ли-Жен, односно треће њене инкарнације у трећем делу незваничне Кар-Ваијеве трилогије, 2046, скоро да је потпуно нестала. Још пар пута се појавила пред камерама у неким трепни-и-пропусти улогама, али то није ништа вредно помена. То је учинила по свом избору, а неки од филмова које је одбила у том периоду су X2: X-Men United и "Мемоари једне гејше". У вези првог је рекла: "Да то снимим, моја публика не би била поносна и осећала бих се као да варам. Кина има 1,3 милијарде становника, и не желим да пола света зна да варам. То ми је јако важно, имам више поноса од тога". "Мемоаре једне гејше" није снимила због осетљивости односа између Јапана и Кине, а имала је две снимљене сцене у Тарантиновим "Проклетницима" које су на крају избачене из филма. Имала је још доста понуда, али је полако исклизнула из јавног живота и наставила да чува своју приватност изван сјаја рефлектора. Понекада се једино појави на неком догађају, попут поменутих филмских фестивала у Берлину, Венецији, Кану и Маракешу као члан жирија 1997, 1999, односно 2007. и 2010. године, те неким модним ревијама, промоцијама и културним манифестацијама.

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

У једном интервјуу, Меги је рекла да је глума лудило, глумци лудаци, а она једна од њих. Можда се ту крије разлог њене жеље да се постепено повуче из филмова и посвети другим стварима. Оне су укључивале компоновање и извођење музике, као и монтажу и продуцирање филмова. Крала је занате током година филмске каријере и временом хтела да се опроба у другим делатностима. Није она прва глумачка икона која се повукла на врхунцу славе, сетимо се само Грете Гарбо и Сецуко Харе, које су биле подједнако сензуалне и осетљиве као Меги, с тим што је она увек била нешто мање затворена према обожаваоцима и комуникацији са њима, мада је своју приватност такође увек тврдоглаво чувала. Није познато да има деце, а после кратког брака са Оливијеом Асајасом, имала је још само једну везу познату јавности, и то са немачким архитектом Олеом Шереном од 2007. до 2011. године. Неке од ствари које треба поменути су на пример да је постала амбасадор УНИЦЕФ-а у Кини 2010. године, а следеће је добила почасни докторат на Универзитету у Единбургу. Почетком претходне деценије се потпуно повукла из глуме, а углавном и из јавног живота, и води прилично повучен живот. Постављена је за амбасадора награде Златни коњ 2013, као глумица са највећим бројем истих. Рекламирала је и један од познатих кинеских хотела, а вероватно највећи неуспех у каријери јој се десио кад је певала на Shanghai Strawberry фестивалу почетком маја 2014. године. Тада је са непуних педесет година представила свој рок бенд и извела Ријанину песму "Stay" као и бесмртни хит Терезе Тенг "Tian mi mi" који се чује у филму "Другови: скоро па љубавна прича" (то је заправо и оригинални наслов овог филма). Публика ју је дочекала са пуно ентузијазма, међутим, по извештајима, ужасно је фалширала, толико да су неки и напустили фестивал и тражили паре назад. Она се шалила да је тражила на кинеском Гуглу како да не фалшира, али није успела да нађе одговор, поменувши да су је и после 20 снимљених филмова још увек звали вазом за цвеће (поспрдни назив за лепу глумицу без талента), тако да је у шали тражила 20 шанси да отпева добру песму, међутим, није их добила. Ипак, добро је прошла као извођач главне теме за омнибус филм "Заљубљени градови" под називом "If You Were Gone" 2015. године, а провела је пола године продуцирајући и спремајући песму. То је већ било доста боље.

Још један разлог због чега би требало јако волети Меги, као да их већ нема довољно, је њен апсолутни отклон од друштвених мрежа, бар оних западњачких. Појавила се једном на инстаграму, када ју је 2017. године усликала власница неког бара у Хонг Конгу, њен велики обожавалац,  где је била на некој журци. Где год је људи видели, то одмах постаје вест, толико је обожавају и цене. Изненадила је људе крајем 2018. године појавивши се на Луј Витон догађају у Шангају у маниру панк-рокерке, у кожној јакни и са разбарушеном боб фризуром офарбаном у црвено. Потпуно сам сигуран да је једна од ретких која је то могла да изгура, али, како се и види, супер јој је стајало. Тада је рекла да је заузета снимањем музике и да очекује да избаци мини-албум ускоро, међутим, то се, колико сам упознат, још није догодило. Накратко је била гост у ријалити шоу програму "Master in the House", где је била ментор бој бенда Next јуна 2019. године и отворено говорила о лошем музичком наступу од пре 5 година. Рекла је да ју је после тога годину дана било срамота да уопште излази из куће. Што се тиче чињенице да је модна икона, није тајна да су се многи светски познати брендови поломили да је обуку и наките, међутим много пута је доказала да није сноб, а народ ју је виђао како пазари и у луксузним радњама и по уличним тезгама, због чега је по ко зна који пут одушевила фанове широм света. 

Мистериозна икона стила и глуме обитава између Париза, Лондона и Хонг Конга, а обожаваоци су је више пута виђали по елитним радњама у сва три града у претходних пар година. Како кажу, обучена је увек неупадљиво, обично носи качкет, дукс и фармерке, и увек је веома љубазна, па са неким људима проведе и пет до десет минута у разговору, мада махом не пристаје на фотографисање, јер је у таквим ситуацијама најчешће без икакве шминке, па се то завршава руковањем. Кад су у питању честа путовања, својевремено је говорила да јој се чини да кад одлази увек нешто и напушта, те је на уласку у авион доста пута уплакана, рекавши кроз шалу да посаде сигурно мисле да је полудела. Ипак, нашла је начин да обрадује своје фанове и то на начин на који се нису надали. Чистећи свој компјутер, наишла је на слике и видео клипове из ранијих година, делиће снимања и кућног живота у Паризу и другим градовима и, осетивши радост и носталгију, решила да исте подели са обожаваоцима. Крајем новембра 2022. године је отворила налог на кинеском ТикТоку и за дан напабирчила скоро пола милиона пратилаца. Како је рекла, сама је себе изненадила, и кроз наредне месеце пар пута делила кратке старије клипове себе како кува и куће у Паризу. Дакле, и тамо је ретко присутна, али повремено дозволи обожаваоцима да виде нешто, углавном старији материјал, што увек привуче огромну пажњу, јер је једна од оних личности обавијених енигмом у доба кад је свачији живот на извол'те и људи нису навикли да не добију дневни извештај из нечије свакодневице. Штавише, она се у септембру прошле године вратила пред камере. У питању је троипоминутна реклама за Олеј, амерички бренд за негу коже, која се може наћи на интернету. 

Јасно је да је одржала младалачки изглед и да и данас изгледа одлично, иако је неколико људи спекулисало о коришћењу ботокса, очигледно је да, иако је у озбиљним годинама, Маргарет још увек може да окрене доста глава кад прође, ту нема никакве сумње. То је, наравно, одмах подгрејало и нагађања да ће се можда вратити и ономе по чему је најпознатија и да би ово могла да буде проба и постепено враћање у ритам, али стиче се утисак да њој и те како прија "низак профил", што би неспретно превели ту синтагму у једном филму, и да воли да живи по својим правилима. Последње јавно појављивање јој је било априла ове године у Паризу када је позвана од стране кинеске легенде бадминтона Лин Дана да присуствује добротворном гала мечу против Француске поводом, ако се не варам, шездесете годишњице дипломатских односа између две земље. Одиграла је и ревијални дубл меч који је ипак добила Француска резултатом 2:1, а била је присутна и Жилијет Бинош, која је објавила и неке фотографије на инстаграму, тако да се поново нашла тамо. Ипак, ова слика доле је са званичног догађаја, дакле од пре само пет месеци.

Не знам хоће ли се икад вратити на велико платно и не знам имамо ли право да тражимо то од ње кад већ живи повучен и обичан живот, приступачна и увек љубазна каква јесте. Ја у повратак, поготово неки грандиозни, искрено не верујем, просто не делује као особа којој би тако нешто икада требало, од интервјуа до фестивала и свега између. Препуна је пара, тако да ни то није никакав мотив. Е, сад, друго је питање да ли би имала шта да каже данас, после толико година. Мислим да свакако би, са правом, пунокрвном, меснатом улогом, показала би умишљеним звездама ко вози трактор а ко отвара капију. Трећи аспект је, пак, има ли ко од аутора уопште чиме да је привуче после свих ликова које је из душе одиграла, знамо сви како индустрија данас стоји са оригиналношћу сценарија. Ипак, европска и азијска кинематографија су, за разлику од Холивуда још живе, и то и мени и свим другим пасионираним обожаваоцима даје право да се надамо. Колико год да је мала нада, она ће постојати док год је то могуће, а ових дана је подгрејана чињеницом да постоји један "Upcoming" пројекат на кинеском на њеној ИМДБ страни, међутим он не даје никакву одредницу, нема других учесника сем ње, никаквих статуса продукције, нити датумских параметара. Видећемо, и ово са рекламом је било ненајављено, верујем да су шансе веома мале, али док их има, вероваћемо. И ако се не деси, са осамдесетак наслова за једва двадесетак година, не рачунајући пар спорадичних појављивања после, дала је много и има се много шта још видети. По мојој процени, гледао сам тек нешто преко трећине њених филмова, дакле и ја имам још дуг пут да пређем са њом. Сваку нову промену ћу, разуме се, испратити са пажњом, Меги то свакако заслужује. За крај, спремио сам субјективну листу 10 њених најбољих филмова по хронолошком реду. Напомињем да су у питању искључиво наслови у којима има велику улогу, и да би иначе листа можда изгледала и другачије. У сваком случају, одличан увод у њену филмографију за некога ко је не познаје ако таквих има, а надам се да их бар на овој страници нема.

Срећан 60. рођендан, Меги и врати се још једном, не само у мој, него у загрљај свих који те воле и нестрпљиво чекају.

10 НАЈБОЉИХ ФИЛМОВА МЕГИ ЧЕНГ

1. Gap tung kei hap (The Iceman Cometh, 1989)

2. Ke tu qiu hen (Song of the Exile, 1990)

3. Ruan Lingyu (Center Stage, 1991)

4. San lung moon hak chan (Dragon Inn, 1992)

5.  Dung fong sam hap/Yin doi hou hap zyun (The Heroic Trio/Executioners, 1993)

6. Irma Vep (1996)

7. Tian mi mi (Comrades: Almost a Love Story, 1996)

8. Fa yeung nin wa (In the Mood for Love, 2000)

9. Ying xiong (Hero, 2002)

10. Clean (2004)

Дупли програм - Хуан Антонио Бардем: Muerte de un ciclista (1955)/Calle mayor (1956)

До пре неколико година, једини Бардем за ког сам знао у филмској индустрији је био Хавијер. Онда сам негде прочитао да је имао стрица који је био један од најутицајнијих шпанских редитеља свих времена. Из неког разлога, нисам му се одмах посветио, него тек недавно, а с обзиром на количину филмова, детаљно истраживање његове филмографије ће још доста потрајати. По логици ствари, увек се креће од најпознатијих наслова, па сам тако и ја гледао најпре два вероватно најпризнатија филма која је снимио и о којима желим овде да пишем. Оно што сам видео ми се допало сасвим довољно да ме потакне да истражујем даље и инспирише да нешто и напишем. Бардемов живот је био доста занимљив, а ушао је у свет филма још крајем четрдесетих година прошлог века. Врло отворена комунистичка убеђења нису била погодна за такво окружење, па је 1947. спречен да дипломира на филмској школи. Већ наредне године је у сарадњи са још једним великаном, Луисом Гарсијом Берлангом, снимио први филм, кратки документарац, а потом почетком педесетих и играно деби остварење, "Тај срећни пар". Сукоби са Франком су за последицу имали неколико хапшења и протеривања, радио је и као филмски критичар, али се, срећом, већ четвртим филмом пробио на светску сцену одакле није сишао све до смрти, радећи нон-стоп, са мање или више успеха. Ја сам јако далеко од комунисте, али сам увек, свуда и на сваком месту за запишавање богатих и антифашистичко деловање, и веома сам задовољан оним што сам видео од Бардема, па макар то била и само два филма. Није он баш ниво Буњуела, али и те како има шта да каже, што се надам да ће остатак овог текста и показати. Два филма која сам гледао и која желим да обрадим су "Смрт бициклисте" и "Главна улица", снимљени 1955. и 1956. године.

MUERTE DE UN CICLISTA (1955)

Двоје љубавника, Хуан, пропали интелектуалац који предаје на факултету због утицаја рођака и Марија Хозе, прелепа жена удата из рачуна и уљуљкана у свој комфор, враћајући се после безобразних радњи раном зором кући, колима ударају бициклисту на изолованом путу. Иако је у том тренутку жив, остављају га да умре, страхујући од разоткривања. Када се та смрт очекивано догоди, обоје су јако потресени, али веома различито реагују. Притисак расте, фасада се урушава, цинични критичар Рафа који се креће у тим круговима назначава да зна нешто, Хуан почиње да прави грешке, а Марија Хозе је спремна на апсолутно све да би сачувала све погодности живота на високој нози. Шта ће се на крају догодити и како ће се клупко распетљати?

Уз помоћ врло ограничених средстава и у мање од 90 минута, Бардем успева да исприча јако интригантну причу и изврши директан напад на Франкову Шпанију усред његове владавине. Цензура јесте у некој мери утицала на њега, али оштрица му је и данас и те како неиступљена. Кад се претопе социјална сатира, параноја и нескривени сарказам, добије се један овако једак филм који разоткрива сво лицемерје високих друштвених класа. Међутим, не желим да се ограничим само на тај аспект, иако ћу свакако о њему највише причати, јер је и најважнији (није баш мала ствар снимити овакав филм у то доба). Ово је такође и јако добар филм на свим пољима, па и на техничком, са одлично усликаном акцијом и композицијама, те осећајем за простор и изванредним крупним плановима. Креирање напетости је посебна прича, тако да је ово заиста класик шпанског филма, али далеко од тога да је само то - у питању је филм светске класе.

Бардемова биографија каже да је филм заснован на Толстојевом "Васкрсењу", а ту је и пар сличности са Антонионијевом "Причом о љубави". У филму је једва назначено, али се готово подразумева да су Хуан и Марија Хозе раније били заједно па га је она оставила због пара ("Како су се волели Ромео и Јулија", anyone?), да би се потом опет повезали. Ствар се веома брзо закувава - Хуан чита о смрти бициклисте у новинама, схватајући да је у питању убиство. Растресен, незаслужено обара студенткињу наочиглед великог броја сведока, а касније на окупљању, поменути Рафа даје до знања да зна све и прети уценом. Следи мешавина хичкоковског трилера и Антонионијевске летаргије у стилу који подсећа на италијански неореализам, а све то без минута изгубљеног времена. Како рекох, филм је директна осуда Франковог режима препуног корупције у којој учествује и сам Хуан који би могао да постане и декан на основу рођачког утицаја. Марија Хозе се прелепо облачи и изгледа гламурозно да би дала новац у хуманитарне сврхе након што је пустила да човек погине само зато што је био сметња. Људи на власти апсолутно не маре за оне којима владају, што се види и из односа Хуана према студенткињи коју грешком обара, потенцијално јој уништавајући живот. Хуанова сестра у једном тренутку у шали каже да наруквица коју је муж дао Марији Хозе кошта хиљаду сиромашних радника. Бардем је на моменте суптилан као цигла у главу, али махом не смета, јер су сценарио, прича и глума стварно одлични. Атмосфера пропасти се надвија над јунаке од самог почетка и до краја не одлази. 

Апсолутно је видљиво да се последице грађанског рата још осећају - у разговорима, у порушеним зградама, у целокупним друштвеним односима. Са места где је ударен бициклиста, види се место Хуанове борбе у рововима, где је сањарио о Марији Хозе, јер је рат прекинуо њихову прву везу. Није експлицитно дато на којој се страни борио, али се наслућује да је био члан фаланге - отуд и онолике интроспекције и све веће сумње у цео систем кад савест почне да га притиска. Ипак, управо му тај систем омогућава да најнормалније одшета након што је неког згазио колима. Филм зналачки користи рат као контекст у коме Хуан мора да почне да се преиспитује и доживљава своју егзистенцијалну кризу. У њему су богати корумпиране ленчуге којима је досадно и неодговорни су, али су такође и заводљиви на известан начин - мушкарци имају савест и осећања, а жене попут Марије Хозе изванредно лепе. Сиромашни су њихове жртве, али са савешћу и одговорношћу која њима недостаје. Средња класа није приказана нимало ласкаво - овде је то Рафа, који има положај, али мора да ради, и као и многи критичари класичног филма (попут нпр. Валда Лајдекера и Едисона Девита) приказан је као цинична змијурина и заједљива џукела. Ипак, није он тај који запржи чорбу Хуану. Још један доказ Бардемових комунистичких инклинација је и студентски протест око кога се све ломи. Он настаје због његовог неправедног обарања студенткиње Матилде и преломна је тачка приче, јер поставља сцену за неминовни расплет. Призор студената против војске пред државном институцијом је сигурно био нешто посебно у Шпанији педесетих, а треба обратити пажњу и на чињеницу да су састајалишта Хуана и Марије Хозе између осталих циркус и црква, идеални за расправе о убиству пред масом заокупљеном ритуалима. Парадоксално, студентски протест Хуана подсећа на младалачке борбе и пркос, истовремено му још више побуђујући нечисту савест. Међутим, жена коју воли одавно није иста као у срећнија времена.

Рафа је можда уцењивач, али прави зликовац у причи је Марија Хозе, која у много ситуација потцртава свој ноаровски фам фатал карактер. Она вози кад страда бициклиста, удала се за паре и слободно се обећава сваком човеку са ким је, а спремна је на све да задржи друштвени положај и богатство. Зато није ни чудо што је изненадно Хуаново ослобођење све више удаљава од њега, па је у неку руку и за њу неминован пут који јој је Бардем наменио. Филм је препун напетости и сјајних сцена, ангажовани трилер какав је данас мисаона именица, а глумци предвођени нестварно лепом Италијанком Лућијом Бозе и Албертом Клосасом су сви до једног изванредни. Филм је одличан и за уживање и за размишљање, а право је чудо да је неажурни Критерион избацио само ДВД (са, додуше, изузетном сликом). Има и шпански блу реј који је багатела, али без превода. Како год, од срца препоручујем да овај сјајни филм погледате што пре, нећете се покајати. Фантастичан спој припадника италијанског неореализма и холивудског трилера израстао је у нешто посебно, друштвено ангажовани филм који није ни једно ни друго већ нешто потпуно своје. Препознат је у Кану као изузетан, и добио је ФИПРЕСЦИ награду сасвим заслужено, али је Бардем упркос међународном успеху остао дубоко забринут стањем у шпанској држави, друштву и филму. То се блатантно види и у наредном остварењу које ћу поменути.

CALLE MAYOR (1956)

Становници малог провинцијског града су заробљени у својим отровним навикама и обичајима, а у том окружењу тридесетпетогодишња Изабел осећа да јој је живот промашен јер се није удала. Из обести и досаде, екипа пријатеља измишља подмукле шале и зајебанције, па се на њиховој мети нађе и Изабел кад поверује да је Хуан, један од ликова из дружине, заљубљен у њу. Временом, он почиње да се предомишља кад схвати колико далеко ствар може да оде, међутим...

Хуан Антонио Бардем је због вишедеценијских субверзивних активности накратко ухапшен у време настанка овог филма, а филм донекле цензурисан убацивањем кратке почетне нарације која каже да се ова прича могла десити било у ком малом граду било које земље на свету. То, међутим, никога није преварило, сем можда понеког критичара касније, али је и више него јасно да је оштрица опет уперена ка Франковој Шпанији на коју алудира бездушност мушкараца у филму. А тек да не би све остало само на провинцији, ту је и Федерико из Мадрида. Бардемов зли и морално посрнули човек у култури прожетој религијом, која доприноси свеопштем лицемерју, из чисте обести прави окрутне смицалице које могу да униште људима животе као што је овде случај са Изабел, коју савршено тумачи Бетси Блер, иако се види да је Шпанкиња колико и ја. Ова њена улога се донекле наслања на ону из претходне године која јој је донела славу, у "Мартију" Делберта Мена, где такође игра непривлачну уседелицу Клару. Иако је далеко од жене каквом је ти филмови представљају, изузетно се снашла и врло убедљиво дочарала осетљивост свога лика и безизлазност ситуације. Заробљена у малом граду и у немогућности да искуси оно за чим годинама чезне, врло лако и брзо подлеже чарима Хуана,  најзгоднијег из групе згубидана и лезилебовића. Оно што је мене јако зачудило је чињеница да, упркос томе што је био највећи отворени противник Франка у Европи и имао велику пробојност на европско тржиште, посебно по успеху претходног филма (плус је озбиљан круг људи писао писма за његово ослобађање, укључујући Пикаса), критичари нису били љубазни према "Главној улици".

Једна од чешћих замерки је велика сличност са филмом "Дангубе" Федерика Фелинија. Заиста, обојица се баве групом лењих згубидана у провинцији и снимају на локацији - Фелини у родном Риминију, а Бардем у неколико шпанских мањих градова, који се спајају у један за потребе филма. Тако представљају ликове у њиховом природном окружењу, по баровима где шљокају и играју билијар, те напуштеним трговима и улицама којима се враћају из ноћних провода. Оба филма подвлаче да су они, упркос асоцијалном понашању, и те како производ друштва у коме живе. Ту су и дупли стандарди антихероја, па тако у "Главној улици" имамо сцене у којима барабе оргијају у јавној кући, да би одмах након тога били приказани чисти и опеглани како са женама иду у цркву. У оба филма постоји и један члан који је по поступцима издвојен из групе и не дели њихове ставове - у "Дангубама" је то Моралдо, а у шпанском филму мадридски интелектуалац Федерико који ће бити задужен и за расплет. Ипак, то све није довољно да би се "Главна улица" прогласила копијом "Дангуба", а камоли италијанског "слајс ов лајф" стила. Италијански филм је знатно фрагментарнији и епизодичнији од шпанског који има чврсту радњу и структуру и у коме је неизбежност трагедије ближа класичној драми него неореалистичком стилу. Даље, Бардемов филм се концентрише на драму двоје главних протагониста док су гамбероси третирани групно, а код Фелинија се филм много више бави читавим буљуком ликова. Сам Бардем јесте признао да је нашао део инспирације у "Дангубама", али се по њему оно што Фелинијеви ликови чине може приписати чињеници да су детињасти адолесценти, док су његови ликови много озбиљнији, систематичнији и професионалнији, па тако и гори са људске и друштвене тачке гледишта. И јесу у питању професионалци, од доктора и адвоката до новинара и банкарског службеника, све су то покретачке силе тадашњег режима, тог малог града, а тиме и земље. То и јесте суштинска разлика између два филма - Фелини, кроз причу о младима који сањају да оду у велики град, сецира друштвене проблеме постфашистичке државе, док Бардем пружа слику диктатуре која још увек и те како функционише, а друштво је статично и, рекло би се, неспремно за промене.

Само је пар критичара потпуно разумело колико је овај филм у својој суштини шпански и зашто га не треба видети као филм неореализма (што је ипак готово строго италијански појам). "Главна улица" има свој посебан језик који се могао разумети у потпуности само ако сте живели у сличном систему. Међутим, може се саосећати и без тога. Редитељ је себе увек називао реалистом, а као тренутак када је постао свестан моћи филмског језика наводи недељу италијанског филма у Мадриду 1951. године, када је као безмало тридесетогодишњак први пут имао прилике да гледа филмове Антонионија, Висконтија и Де Сике. Сматрао је да његов филм треба да описује тренутни историјски моменат у његовој земљи, мислећи да шпански редитељи треба да се носе са шпанском реалношћу на шпански начин. Он је сматрао да званично одобрени филмови попут религијских драма, историјских епова и мјузикала окрећу леђа стварности, притом мислећи да се нови шпански филм може изградити на традицији, између осталог и књижевној. Тако се он донекле ослонио на позоришни комад из доба Првог светског рата, фарсу под називом "Госпођица из Тревелеза", која је већ послужила као предложак за филм тридесетих година, али у питању је подједнако слободна интерпретација као и Бардемова. Наравно, у "Главној улици" нема ничега комичног, одмах се од прве сцене и шале са мртвачким сандуком наглашава стереотипно и гротескно понашање гамбероса који су приказани изразито типски и без дубине. Слично се може рећи и за Изабелину мајку и служавку (играју их Марија Гамез и Матилде Муњоз Сампедро, прва је јунакиња претходне филмске верзије а друга мајка самог Хуана Антонија Бардема) које као да су изашле из костимираних драма тог времена. За разлику од свих њих, главни протагонисти Изабел, Хуан и Федерико су третирани много осетљивије и дубље.

Изабелина прича открива какав утицај снаге друштва имају на њену психологију, а права субверзивност се огледа у истицању притисака који јој се намећу, чинећи је тако жртвом целог система. То се све јасно види у сцени када прича Хуану своју животну причу, откривајући да се и сама предала тим демонима и прихватила одређену животну улогу где год да се налази. На другој страни спектра је и лик Тоње, проститутке из јавне куће, такође заљубљене у Хуана, а њеним увођењем Бардем појашњава у потпуности женску муку у Франковој Шпанији, у којој су оне сведене на те своје улоге и ни на шта друго. "Овде жене могу само да чекају", рећи ће о Изабел бритки сценарио. Међутим, постоји још једна битна ствар на коју филм скреће пажњу и коју жели да опљуне, а то је окретање тадашње Шпаније од фашизма ка капитализму и завођење народа сновима о конзумеристичком рају. Изабел планира да опреми будућу кућу као у америчким филмовима које гледа, а који су тада били главна разбибрига Шпанаца. Чак се кроз причу о томе и најављује како ће се све одиграти на крају "Али, све је то лаж". "Чак и ако је лаж, прелепо је", потврђује Изабел своју опчињеност. Глас разума донекле пружа Ив Масар у лику Федерика, како кроз све што се дешава са Хуаном и Изабел, тако и на састанцима са Дон Томасом, старим интелектуалцем који, уљуљкан у своју угодну позицију, сада одбија да пише за револуционарни часопис, иако је некада имао великог утицаја на народ. Тиме показује, по речима самог Федерика, да није ништа бољи од гамбероса, јер је неспреман и не жели да прихвати стварност која га окружује. Јасно је да је грађански рат уништио читаву генерацију интелектуалаца, кроз погубљења, прогоне, или присилно ћутање, свеједно. Федерико је и буквално и метафорично аутсајдер, али он кроз деловање помаже и другима да се дистанцирају од таквог друштва - Хуану да преиспита савест и дистанцира се од гамбероса, а Изабел да напусти сопствене илузије. 

Због цензора, Бардем није у позицији да искаже истине јасно и гласно, али и те како успева да претвори гледаоца у критичара. Узима у основи комичну ситуацију и изврће је на поставу показавши да је понашање гамбероса све само не смешно. Затим, користи атрактивност америчких филмова да најави мелодраму, да би их потом демаскирао као језиву лаж. Потом представља наизглед познат живот у провинцији да би га потом претворио у нешто потпуно непознато кроз демистификацију друштвене и моралне корупције, па ако хоћете и кроз саму Бетси Блер, очигледно странкињу за шпанску публику у то време. Тако он не приказује стварност како је то чинио класични реализам, већ изазива кризу савести код гледаоца и приморава га на реакцију и критичко мишљење. Можда су све ове ствари повремено приказане несуптилно, али делују подједнако моћно и шездесет и седам година касније, поготово ако знамо да људска окрутност и цинизам и даље владају на сваком кораку и не само у Шпанији. У питању је изванредан филм, недовољно цењен у време настанка, али такође недовољно хваљен и данас када цензура као не постоји.

                                                                ***

Остале филмове тек треба да погледам, али из ова два остварења (која по оценама, у зависности од личних преференција, варирају од јаке четворке до чисте петице (за мене 5- и 4+, само зато што је "Смрт бициклисте" трилер, па самим тим и знатно напетији филм)) види се да је у питању храбар филмски стваралац који није устукнуо ни пред ким и за то заслужује поштовање, слагали се са његовим уверењима, или не. Аутори као он су данас преко потребни, а треба рећи да је он иницирао повратак Луиса Буњуела у Шпанију после егзила и продуцирао "Виридијану", један од његових најбољих филмова (који је одмах потом забрањен, а продукцијска кућа затворена) и само му због тога, ако ни због чега другог, ваља указати поверење. Једва чекам да видим остале његове бисере, иако сам сигуран да ће ова два бити тешко надмашити.

Друштво испод индига - The Incident (1967)

Сценарио: Николас Бер

Режија: Лери Пирс

У главним улогама: Тони Мусанте, Мартин Шин, Бо Бриџис, Брок Питерс, Руби Ди, Џек Гилфорд, Телма Ритер, Џен Стерлинг, Гери Мерил, Дона Милс, Ед Мекмен, Дајана Ван Дер Влис, Мајк Келин, Роберт Филдс, Роберт Банард, Кетлин Смит, Хенри Проуч

Једна од чешћих заблуда са којом се свако од нас сусреће током живота је став "то се дешава неком другом и не треба да ме занима". Прво зато што нас недостатак реакције на неправду чини пасивним саучесницима, друго зато што доприноси једној од најгаднијих модерних болести, а то је отуђеност међу људима, недостатак основног саосећања и комуникације, и треће, зато што обично буде већ касно кад исто крене да се дешава нама. Један не превише познат филм не превише познатог редитеља без улепшавања указује на тај феномен. С краја шездесетих се бар привидно живело у знатно уређенијем друштву, па се овако нешто могло посматрати као аномалија, међутим, ко зна, можда се и тада само вешто прикривало, а ретки су били они који ће уперити прстом без устезања. Данас са сигурношћу можемо рећи да је то свакодневица и да је питање може ли се уопште од ње побећи, и јако је занимљиво посматрати овај филм са дистанце и препознавати идентичне феномене на сваком кораку. Испада да су они и раније били свеприсутни, само су се можда нешто вештије крили, што је и логично. Људски пориви не датирају из двадесетог века.

Две пропалице малтретирају петнаестак путника притиснутих разним проблемима у њујоршком метроу. Ситуација ескалира током ноћи, а под притиском се кристалишу и поменуте животне недаће којима су сви оптерећени.

Кад погледате са стране, опис не звучи као нешто посебно, али то је буквално све што треба да знате о овом филму пре него што га погледате. У само деведесет и нешто минута је смештено толико тога да ће вас по завршетку натерати да озбиљно размислите о њему, а то је свакако и крајњи циљ. Та генијална прва половина у којој се упознајемо са свим учесницима је можда још и важнија од друге која се дешава у возу. Тих првих десетак минута, када антихероји ступају на сцену су већ антологија - од малтретирања власника билијар сале због затварања, преко кратког цимања пара у пролазу ("I dig your jugs") до иживљавања на старцу за само осам долара, јасно вам је с ким имате посла. Џо и Арти траже кавгу и неће се зауставити док је не пронађу. Почетници Тони Мусанте и Мартин Шин су одлични, прикладно љигави и језиви као пар пијаних будала који праве проблеме из чисте бахатости и досаде. Потом се упознајемо и са осталим путницима пре укрцавања у воз, сазнајући о бригама које их море, и у шест-седам кратких секвенци бива нам јасно понешто о сваком од њих. Сценариста и редитељ исмевају и љуто осуђују малограђанштину, себичност и охолост тих људи, као и других о којима се прича, успут скрећући пажњу на различите друштвене феномене какве срећемо и на данашњи дан.

Прво упознајемо пар Вилкс (Ед Мекмен и Дајана Ван Дер Влис) који се враћа кући са петогодишњом ћерком, а муж не да да се иде таксијем, пребацујући жени да превише троши. Ту су Џек Гилфорд и Телма Ритер као старији јеврејски пар који расправља о одговорностима млађе генерације - отац је огорчен јер од сина није добио помоћ коју је очекивао. Виктор Арнолд је сексуално агресивни младић који насрће на неискусну Дону Милс која се од њега брани, али постаје чудно попустљива кад јој он напомене да има много избора и да "не мора да сарађује, јер има ко хоће". Два војника, од којих један са сломљеном руком посећује другог и вечера код његових родитеља (Бо Бриџис и Роберт Банард) се такође укрцавају, као и средовечни пар Хари и Мјуриел Пурвис (Мајк Келин и Џен Стерлинг). Она је фрустрирана што њен неугледни и смотани муж зарађује мање него њихови "пријатељи" и што нема никакве амбиције за напредак. Од осталих, занимљиви су бивши алкохоличар без посла, Даглас Мекен (Гери Мерил), усамљени хомосексуалац Кенет (Роберт Филдс), те млади црни пар у повратку са хуманитарног догађаја, бесни Арнолд Робинсон који жуди да се искали на белцима који га одувек гледају са висине, и његова напаћена жена Џоан (Руби Ди). Током догађаја те ноћи, свако од њих ће сагледати сопствене проблеме из другачије перспективе када се сусретну са веома непријатном и потенцијално опасном ситуацијом, а неки ће добити прилику и да учине нешто од онога што су желели и чему су се надали. Свако реагује на свој начин, и свако ће научити нешто о себи, а гледаоца оставити да размисли о свему.

Док воз језди кроз ноћ пролазећи петнаестак станица, сваки од одраслих путника пролази кроз психолошку, а помало и физичку тортуру, понижење и малтретирање, почевши од уснулог пијаног клошара који се током целог филма не буди. Када се пропалице укрцају у воз, нећете веровати да је остало свега четрдесетак минута, филм вас већ пре најузбудљивијег дела добро извози (усудио бих се да кажем да је прва половина подједнако добра, а можда и за нијансу боља). Ово је један од оних филмова који је највећим делом јако непријатан за гледање, али ви и поред свега нећете моћи да престанете да гледате. Оно што највише саблажњава нису ни две дијаболе (таквих је увек било и биће их, нажалост), нити малограђанштина и фрустрације великог броја ликова (људи махом и јесу да не кажем какви све, зна се то већ добро), већ застрашујућа пасивност и непружање било каквог отпора већине учесника у целој ситуацији. Неко из страха, неко из немоћи, а неко из чисте обести, перверзне радозналости, па и задовољства, али током великог дела ноћи, сви допуштају да барабе раде шта желе. Цела ситуација још више добија на језивости јер иницијално, било какав, макар вербални отпор пружају само Гилфорд, Стерлингова и Мерил. Реакције су за не поверовати ("он је само педер", "нема никаквих проблема", "тај клошар нам није ништа"), а Питерс не да жени да изађе, желећи да ужива у спектаклу међусобног малтретирања белаца. Феноменално се, и врло директно приказује опортунизам и недостатак било какве емпатије готово читаве младе генерације за било шта осим сопствених гузица. Старији, са друге стране, махом нису такви, али су потпуно отупели и немоћни за било какве промене. Ако вас то подсећа на нешто што сте негде видели у последњих тридесет година, рекао бих да тако и треба. "Инцидент" је и те какав дежа ви који би требало да опомене онога ко гледа.

Читав филм делује запањујуће свеже и, иако је требало да буде слика једног времена, изгледа као универзални образац понашања. Ако некад можда и није било тако, то делује као паралелни универзум и потпуно туђи свет. Нема саосећања за туђу патњу, нема нагона да се заштите слабији, а онда се бахати лако осиле. Ствар ескалира изузетно брзо, и тек кад све оде заиста предалеко, неко се сети да каже да је било доста. Кад догори до ноктију, обично буде прекасно, и требало је да реакција буде много бржа, као и у већини сличних ситуација невезаних за овај филм. Међутим, он успева да буде ефектан чак и у последњих неколико минута када све прође, и кад се и много помпезнији и познатији филмови обично оклизну. Ситуација кад полиција најзад упадне у воз на самом крају ме је натерала да се насмејем од муке, а након последње сцене сам неколико минута зурио у екран. Према овом остварењу једноставно није могуће остати равнодушан. Прихватам да можда ја видим и већу вредност од објективне, и да ми се чини да ту има више квалитета него што заиста има, али дефинитивно сматрам да је ово скривено ремек-дело које треба гледати што пре.

Сценарио је изванредан и омогућава нам сјајан увид у карактере путника кроз неколико кратких епизода пре укрцавања у воз, а затим наступа детаљна студија кроз њихово понашање у опасној ситуацији. Сви они су и те како препознатљиви и реални, што даје свему што се касније дешава још алармантнији тон. И те приче су махом све јасне (неко би чак рекао и помало стереотипне), али без врхунске глуме свих укључених не би деловале тако живо. Свакоме је дато времена да заблиста, и они га обилато користе, што није ни чудо - погледајте само та имена, па ће вам бити јасно због чега све делује толико уверљиво. Парадоксално, једини ликови којима нису подарени никакви слојеви и никаква дубина су Џо и Арти. Њима не треба разлог за такво понашање, ништа се не зна о њиховом пореклу, друштву које их је одвело на странпутицу и било каквом другом оправдању какво се обично налази. Те ликове просто знамо, сви смо их виђали, и сви смо их се у неком моменту уплашили. Тони Мусанте и Мартин Шин су одиграли заиста вансеријски, терају вас да их истински мрзите и желите им у најмању руку добре батине, ако не и нешто горе. Мусанте има нешто више простора, а нешто је и искуснији, пошто се појавио у филму "Једном лопов", док је Мартину Шину улога Артија буквално прва на великом платну, и заиста осветлава образ, није ни чудо што му је каријера практично одмах процветала, а увек је и био одличан, без даљњег (неки каснији филмови му нису били потребни, али не бих начињао ту тему сада). Поменуо бих "Ко се боји Вирџиније Вулф" Мајка Николса као још један филм који у себи носи сличан бес, али, док вртлог у њему обухвата само двоје људи, овде их има петнаестак и нико не излази без последица.

"Инцидент" је филм чија енергија просто експлодира на екран, а сваки сусрет је буре барута пуно конфликта који прете да ескалирају док двојица насилника садистички уживају у мучењу других. Иако су њихови профили једнодимензионални, и Мусанте и Шин дају својим ликовима претећи и арогантни тон који гледаоцу брзо улази под кожу. Та једна једина локација на којој се читава друга половина одвија је лако могла да учини филм репетитивним и једноличним, али кад год се уплашите да ће се то догодити, редитељ се паметно поигра простором, набијајући још више тензије и клаустрофобије у сваку сцену и интеракцију. С обзиром на ограничена средства и простор, рекао бих да у томе и те како успева. Напетост временом постаје неподношљива јер ниједан од ликова не жели или не може да се заузме за тренутну жртву, те се бескомпромисно поставља питање одговорности групе и појединца у оваквим ситуацијама. Да ли смо спремни да помогнемо ближњем када му то највише треба или смо ту само на речима. Бер и Пирс терају гледаоца да се суочи са истином и сагледа последице онога што се деси кад сви пасивно посматрају слона у соби. Што је најгоре, такве ситуације се дешавају сваки дан, и нисам сигуран да је много другачије. Уопште, читава друштвена атмосфера је, рекао бих, алармантно слична.

Аутори се апсолутно не устежу дајући своје одговоре на постављена питања, штавише. Ваљда не треба ни подвлачити колико су касне шездесете биле период социјалних немира, параноје и подела међу разним групама, а ставивши их све на исто место, сценариста креира савршену позадину за и те какав конфликт и сукоб који чека да се распламса. Развој ликова путника много помаже да филм буде бољи, иако нема баш превише симпатичних људи међу њима. Заиста се види огроман труд да се свака предрасуда међу ликовима разобличи и преиспита тако што се сваки путник доводи у сличну ситуацију, јер мучења нико није поштеђен. Иако повремено тежак филм за гледање, "Инцидент" има динамику и акцију које не престају, а промена фокуса је изванредно оружје да не постане досадан. Крај је и вишезначан и отворен, какав једино може да буде. Круг се затворио, а питања су остала. Филм је ванредно суморан, али такав и треба да буде с обзиром на тему коју обрађује. Луда енергија Америке касних шездесетих, оптерећене стварима ван контроле појединца, попут рата, атентата и друштвених промена, осећа се на све стране у филму. Невоља је могла доћи на сваком кораку, чак и током одласка кући возом након дугог дана. "Инцидент" се не плаши да зарони дубоко у оно најружније у бићу своје државе да би истакао ширу поенту. Мучење, малтретирање и понижавање других је за неке људе чиста забава.

Неугодна вожња кроз ноћ на оштрици бријача недвосмислено подвлачи да је пасивност у оваквим ситуацијама једнака саучесништву, чак и кад је узрокована страхом. Ако се не реагује, ствари ескалирају. Људи најпре рационализују своје немешање, говорећи "он је само педер" и "он је само клошар", али наравно да то даје крила двојици имбецила да наставе малтретирање. Можда и најстрашније од свега је колико ће људи гледати целу ствар без интервенције, и могу да кажем да се ствари апсолутно нису промениле, ево педесет шест година наовамо. "Инцидент" је веома узнемирујућ филм, а гледаоца иритирају и поступци две барабе, али и њихове ужасне провокације, и веома брзо желите да им се нешто јако лоше деси и да добију по лабрњи. Толико су одвратни да скоро делују као ликови из цртаног филма и помало терају човека да се запита да ли су стварно расисти и хомофоби или ће једноставно све урадити да доведу жртву до тачке кључања, притом уживајући у томе. Свакако су обе могућности подједнако ружне. Локација таква каква јесте и сјајна, необична музика Терија Најта изузетно одржавају напетост, терајући гледаоца да се запита "Шта бих ја урадио и да ли бих помогао?". Један од најјезивијих аспеката овог филма је то што вам се потпуно искрен одговор можда не би свидео. Ако ништа друго, равнодушни остати нећете, то вам гарантујем. За остало већ нема никаквих гаранција, зато ово и јесте одличан филм.

Мене је оно што сам видео добро протресло. Не само због теме која је очигледно вечна, него и малих детаља који говоре више од хиљаду речи, а има их много - само један је молба у тоалету "молимо повуците воду после употребе", још један показатељ да се неке од најгорих тенденција људи временом уопште не мењају. Као што је Џорџ Орвел својевремено вапио да је роман "1984" написао као упозорење а не упутство (или је бар тако било по сликама на интернету), тако је и "Инцидент" добра опомена ако се правилно схвати, а ствари на које он оштро и недвосмислено указује хитно третирају. Нажалост, сведоци смо да нити је филм схваћен (ако јесте, премало се пажње обраћа на све то), нити се проблеми третирају, а нема изгледа ни да ће се то променити (што би рекао учесник култне емисије кабинетског типа "Неће се стећи никада услови"). Остаје нам само да видимо шта ми као јединке можемо да учинимо макар на дневном нивоу да овај свет, какав год да је, буде лепше место за живот. Да ли ћемо жмурити на туђу муку и окретати главу од ситуација у којима је другима потребна помоћ ипак зависи само од нас. Лери Пирс и Николас Бер су свој прилог дали овим филмом. Кад нас неко буде питао "Где си ти био, друже?", шта ће бити наш одговор?

ОЦЕНА: 5-