уторак, 26. јануар 2021.

Водич кроз "Зону сумрака", камен темељац модерне научне фантастике и хорора (1959 - 1964)

Главни сценариста и аутор: Род Серлинг

Број епизода: 156 (138/25 18/50 минута)

Ако постоји иједна серија која је заувек и неповратно изменила историју телевизијског програма (онако како је то, на пример, учинио "Твин Пикс" тридесет година касније), онда то мора бити Си-Би-Есова "Зона сумрака" (The Twilight Zone). Ја ћу се овде бавити само епизодама у првих пет сезона, а не и остатком франшизе који су породиле. У питању је у сваком смислу антологијска серија (и по квалитету, а и по значењу појма "anthology series" - свака епизода за себе) после које апсолутно ништа није било исто. Све сезоне сем четврте су кратког формата, док су у поменутој епизоде дупло дуже. "Зона" је прва загазила у дотад неистражене територије фантастике, па и хорора на телевизији, доносећи приче које ће изродити све оне постулате та два жанра које ћемо касније узимати здраво за готово. Готово сви заплети и приче који се могу срести у научној фантастици током последњих пола века и мало више су потекли из пера Рода Серлинга и његових сарадника. Роботи, ванземаљци, живе лутке, двојници, паралелни универзуми, сусрети са оностраним, претерано живи снови и ноћне море, халуцинације, тоталитарна друштва и државе будућности, појединац у кафкијанском окружењу - све је то први пут виђено на телевизији у "Зони сумрака", те је и сам тај израз временом ушао у свакодневни говор да означи догађаје који делују невероватно, надреално или бизарно. Ликови су најчешће сасвим обични људи који се нађу усред необјашњивих ситуација или догађаја и њихове приче воде ка крају који често кулминира обртом који зна да носи и веома јаку поруку. Један од највећих квалитета серије је управо аспект неочекиваности који је са собом носила и повремене веома мрачне тенденције - ретко ћете у "Зони" видети потпуно срећан крај, а у посебно потресним епизодама ће се понекад показати да из страшне ситуације у којој се нашао главни лик нема излаза. Врло су ретке епизоде где Род Серлинг и компанија бирају лак излаз за ликове које пратимо и врло је интересантно замислити како су те изузетно иновативне епизоде тада деловале на телевизијску публику. Продукција је за тадашње услове сјајна - наравно, у складу са могућностима, не треба очекивати специјалне ефекте да се смрзнеш, али то никад није ни било главно оружје ове сјајне серије, већ прича, тј. сценарио и глума. Морам одмах напоменути да све епизоде појединачно нису савршене, далеко од тога (уосталом, читаћете у наставку, има и неких прилично слабих), али вам одговорно тврдим да су оне оцењене четворкама и петицама апсолутно благо телевизијског садржаја, квалитет недосегнут шездесет и кусур година, и да би многе од њих одлично функционисале и сада, а да је сама серија (без обзира на оне лошије сегменте) због квалитета сценарија, оригиналности, изузетног концепта, врхунских прича и неких изузетних глумачких креација генерално међу најбољим телевизијским серијама у историји. Наслеђе које је за собом оставила је огромно, не само по свему што је касније инспирисала (неколико различитих спин-офова, излете у друге уметности, многобројне омаже и пародије) него и због чињенице да је, у недостатку сталне глумачке поставе, афирмисала масу младих глумаца који су касније постали велике звезде. Уосталом, ова моја ода није неутемељена у реалности, с обзиром да је "Зона" на листи "Ролинг стоуна" 100 најбољих серија свих времена заузела седмо место, на почетку века "Тв водич" ју је сврстао на 26. место листе 50 најбољих серија, а била је и осма на листи најкултнијих серија. 2013. године, удружење писаца Америке ју је прогласило трећом најбоље написаном серијом у историји, а поменути "Тв водич" ју је прогласио четвртом најбољом драмском, другом најбољом научнофантастичном и петом најбољом серијом свих времена уопште. Опет кажем, неке епизоде могу деловати и прилично питомо са ове временске дистанце, али када се погледа и узме у обзир комплетан утицај и ефекат који су узроковале, не може се порећи да је у питању једна од највећих телевизијских серија икада снимљених. Она је била јако вољена и од публике и од критике, а ништа што је Род Серлинг касније написао не може се мерити са том популарношћу. Неколико глумаца се појављивало у више различитих улога кроз различите сезоне, драстичан пример је Бурџис Мередит који је остварио четири улоге и у свакој, наравно, бриљирао како само он уме. Уопште говорећи, ретко ко се у "Зони" глумачки обрукао.

Серлинг је већ био прилично истакнут телевизијски писац крајем педесетих, нарочито су били познати ТВ сценарији "Patterns" и "Requiem for a Heavyweight" (1962. године преточен у филм са Тонијем Квином, а 1974. у домаћу ТВ драму са Батом Живојиновићем у режији Саве Мрмака). Међутим, константне измене сценарија од продуцената и спонзора су га јако фрустрирале. После више година проблема, схватио је да би му серија са СФ сетингом и одредницама донела више слободе и опуштенији развој идеја, као и мање мешања са стране него догађаји утемељени у реалности. Прва пилот епизода коју је написао носи назив "The Time Element", авантура са путовањем кроз време снимљена 1957. године, о човеку који се нађе у Хонолулуу 1941. године и безуспешно покушава да упозори људе на долазећи напад на Перл Харбур. Сценарио је био одбијен, али га је после годину дана открио телевизијски продуцент Берт Гранет и инсистирао да се уради епизода као део серије "Desilu Playhouse". Овај пут је прича доживела велики успех, те је Серлинг био у могућности да почне рад на жељеној серији. Сага је коначно завршена 2. октобра 1959. када је емитована пилот епизода поменуте серије под називом "Where Is Everybody?", а затим и настављена сваког петка увече на CBS-у. 
Следе оцене свих епизода по хронолошком реду, уз кратке коментаре.

СЕЗОНА 1 (1959 - 60)

Музику за прву сезону је писао чувени Бернард Херман и то није уобичајена музичка тема која се највише доводи у везу са овом серијом. Током прве 32 епизоде, уводна нарација је гласила:

"There is a fifth dimension, beyond that which is known to man. It is a dimension as vast as space and as timeless as infinity. It is the middle ground between light and shadow, between science and superstition, and it lies between the pit of man's fears and the summit of his knowledge. This is the dimension of imagination. It is an area which we call The Twilight Zone."

Род Серлинг се у првој сезони (која је имала 36 епизода) није појављивао на екрану, већ је био наратор искључиво из офа, изузимајући последњу епизоду сезоне, што вероватно има везе и са самом причом, али о том потом. Идемо једну по једну причу и епизоду.

WHERE IS EVERYBODY? - Ерл Холиман игра човека у авијацијској униформи који се налази на прашњавом путу без сећања о томе ко је и како је тамо доспео. Солидна прича на тему "последњег човека" на одређеном месту (3,5/5).
ONE FOR THE ANGELS - Ед Вин игра уличног продавца играчака кога посећује озбиљни господин Смрт у лику Мареја Хамилтона и обавештава га да ће умрети те вечери у сну. Слаткоречиви продавац покушава да га превари, али овај му саопштава да ће неко други морати да га замени уколико покуша да се извуче, а избор пада на локалну девојчицу (3,5/5).
MR. DENTON ON DOOMSDAY - Један од мојих омиљених глумаца, Ден Дурија, игра Ала Дентона, некада најбржег револвераша града који је сад алкохоличар и предмет спрдње и који добија прилику да поврати некадашњу репутацију уз помоћ господина по имену Фејт и његовог напитка. Добро замишљено, али ипак сувише лагано. Игра и млади Мартин Ландау (3/5).
THE SIXTEEN-MILLIMETER SHRINE - Ида Лупино игра некадашњу велику глумачку звезду са нормадезмондовским комплексом која одбија да поверује да је њено време прошло и гради свој свет не желећи да прихвати реалност. Занимљиво је да је епизоду режирао Мичел Лајзен, а ту је и Мартин Балзам, који се појавио и у једној епизоди четврте сезоне, а између два појављивања успео да сними "Психо", "Доручак код Тифанија" (који ја презирем, али се сматра класиком) и "Рт страха" (3/5).
WALKING DISTANCE - Прва по мом мишљењу заиста велика епизода серије у којој се Гиг Јанг, притиснут бригама око посла, одједном нађе у ситуацији да посети свој родни град, да би одједном схватио да се вратио у детињство (5/5).
ESCAPE CLAUSE - Себични и злобни хипохондар (Дејвид Вејн) у страху од смрти продаје душу ђаволу у замену за бесмртност. Међутим, после краткотрајне радости, схвата да све веома брзо постаје досадно. Томас Гомез је супер-забаван у улози ђавола (3,5/5).
THE LONELY - У далекој будућности, робијаш служи казну на ненасељеном астероиду и добија женског робота потпуно људских карактеристика као дружбеницу. Џек Ворден и Џин Марш су одлични, епизода можда заслужује и већу оцену, но обрт је прилично очигледан (3,5/5).
TIME ENOUGH AT LAST - Бурџис Мередит је изврстан као банкарски службеник и књишки мољац на коме се сви, од жене до шефа, иживљавају, не дозвољавајући му да чита, за шта коначно добија довољно времена након што једини преживи нуклеарни удар. Апсолутно све што једна епизода треба да има, сјајна глума, феноменално мрачна атмосфера и ненадани крај (5/5).
PERCHANCE TO DREAM - Ричард Конте је одличан као злосрећни Едвард Хол, човек са озбиљним обољењем срца који долази код психијатра са причом да не сме да заспи, јер ће му фатална жена коју већ дуже време сања приредити стрес који неће моћи да преживи. Сјајна реализација без икакве дилеме, иако сам све већ очекивао, тада је било ново и феноменално (4/5).
JUDGMENT NIGHT - Усред рата, 1942. године, човек из Немачке се не сећа како је доспео на британски брод који плови за Њујорк, али има изузетно злокобан осећај да ће исти бити потопљен, чак зна и неке детаље везане за догађај. Добро, неизвесно и напето, нема шта. Епизода "Бели медвед" из серије "Црно огледало" је инспирисана управо овом  (3,5/5).
AND WHEN THE SKY WAS OPENED - Род Тејлор апсолутно блиста у причи о астронаутима који су се вратили из свемира, али не могу да се сете шта се дешавало у једном периоду кад су нестали са радара, а постоје и опречна мишљења о томе КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО (прочитати ово Ћетковим гласом и обавезно викати). Одлично, првокласно, тотално зоносумраковски (5/5).
WHAT YOU NEED - Дангуба Стив Кокран покушава да измузе уличног продавца који може да види блиску будућност и продаје људима оно што им у том тренутку треба. Свакако лакша категорија од оних најбољих епизода, али добар твист вади ствар и мало подиже оцену (3,5/5).
THE FOUR OF US ARE DYING - Криминалац који има способност промене лица преузима неколико идентитета, али га греси ипак сустижу. Ништа специјално овај пут (3/5).
THIRD FROM THE SUN - Сјајна, напета прича о научнику који са својим сарадником кује заверу да укрцају породице у летелицу и побегну на безбедније место, с обзиром да у ваздуху ври надолазећи нуклеарни рат. Права трилер епизода, изванредна прича, глуми Фриц Вивер (4/5).
I SHOT AN ARROW INTO THE AIR - Четири астронаута се искрцавају на ненасељени астероид и креће преживљавање и све што уз њега иде. У реду је све, лепо је одглумљено, али се помало телефонира исход, а то никад није баш најбоље (3/5).
THE HITCH-HIKER - Један од апсолутних класика читаве серије у коме злосрећна Ингер Стивенс креће на дуг пут аутом ка кући и успут види мистериозног стопера где год се налазила. Тако једноставно, а тако савршено, немам шта друго да кажем. Верујем да и они који нису гледали серију добро знају за ову епизоду, и тако је са добрим разлогом (5/5).
THE FEVER - Човек на наградном путовању у Вегасу се навлачи на коцку након што му се учини да га слот-машина зове по имену. Сувише једноставна прича и, боли ме да то кажем, али нема ништа специјално у њој, а посебно ми је жао што је у једној таквој глумчина Еверет Слоун који и поред свега бриљира. Заправо, да није њега и Виви Џенис била би и пола оцене слабија (3/5).
THE LAST FLIGHT - Кенет Хејг игра авијацијског поручника из 1. светског рата који, по проласку кроз чудан облак, завршава у модерној америчкој бази са краја педесетих. Сасвим добро путовање кроз време, иако постоји одређени број анахронизама и грешака, али сама епизода је фина прича, прва коју је за серију написао Ричард Метисон (3,5/5).

THE PURPLE TESTAMENT - Вилијем Рејнолдс игра поручника у 2. светском рату који стиче способност да види ко ће умрети. Добра идеја и добар крај, али развој ми се није баш у потпуности допао (3/5).
ELEGY - Три астронаута слећу на астероид сличан Земљи после нестанка горива, међутим становници истог као да се не помичу. Када открију шта је сврха поменутог астероида, неће им се нимало допасти. Врло добро је све то, али ништа спектакуларно, и касније се слична идеја доста пута понављала. Опрема унутар брода је већ била коришћена у филму "Забрањена планета" Фреда Вилкокса (3,5/5).

MIRROR IMAGE - Изузетна Вера Мајлс чекајући аутобус открива да се сви око ње безразложно понашају као да су је већ видели и убрзо схвата да има двојницу. Још једна заиста сјајна епизода и класик прве сезоне, било шта да кажем, биће огроман спојлер, али свакако врхунска (4/5)
THE MONSTERS ARE DUE ON MAPLE STREET - Још један ванвременски класик, сјајна прича о групи људи у малом граду која, након нестанка струје почиње да се сумњичи међу собом, верујући да је један члан чудовиште из свемира које је стигло у инвазију. Заиста изванредно дело, иако је прича о тражењу жртвеног јарца и лову на вештице већ и те како позната, сјајан обрт на крају открива чисту истину о прелакој могућности за манипулацију у страху, што је у овој ситуацији сада актуелније него икад. Вечни телевизијски класик, апсолутно савршенство (5/5).
A WORLD OF DIFFERENCE - Џек Слејтер открива да није стваран минус врцав хумор и Арнолд Шварценегер. Хауард Даф игра бизнисмена који открива да је можда заправо глумац чији му се лик чини стварним. Глума је одлична и страх и те како реалан, али завршава се очекивано (3,5/5).
LONG LIVE WALTER JAMESON - Кевин Мекарти је одличан као инспирисани професор историје чијем је будућем тасту мало сумњиво што он толико детаљно и са толико жара описује догађаје из далеке прошлости као да им је лично присуствовао. У реду је, задовољан сам (3,5/5).
PEOPLE ARE ALIKE ALL OVER - Прича о два астронаута у експедицији за Марс - један умире током слетања, а други ће научити колико су људи свуда исти. Он ће уживати сав постојећи комфор, али по одређеној цени која је, очекивано, права ситница. Роди Мекдауел блиста (4/5).
EXECUTION - Добра замисао о каубоју који директно са вешала доспева у 20. век и не може да се снађе у модерном времену. Солидно је то, али дефинитивно није најбољи материјал (3/5).
THE BIG, TALL WISH - Клинац верује да ће, ако довољно јако пожели, његов идол, ислужени боксер, добити повратнички меч против млађег и бољег противника. Међутим, идол није од оних који верују у магију. Фина бајка, са мало мрачнијим твистом се свашта могло направити (3/5).
A NICE PLACE TO VISIT - Врло занимљива прича са интересантним концептом где се гангстер после рањавања буди на чудном месту где му чудни чикица по имену Пип обезбеђује апсолутно све што жели. Фина реализација и добра глума (3,5/5).
NIGHTMARE AS A CHILD - Трауматизована наставница среће чудну девојчицу која мало превише зна о њој и то почиње да звучи доста језиво и уврнуто. Да није већ на пола било очигледно ко је дете и шта жели, могао би се пецати и нешто занимљивији крај и самим тим једна од најбољих епизода икада, овако само јако добра идеја и фантастична глума Џенис Рул и Тери Бурнам, мада је и то довољно да не буде просек (3,5/5).
A STOP AT WILLOUGHBY - Човек под константним стресом на послу и измалтретиран од жене у сновима проналази град по својој мери и свом укусу који нуди много бољи живот него онај на јави и покушава да у њему остане. Одлична епизода, од сјајне замисли до врхунске реализације зачињене добром глумом злосрећног Џејмса Дејлија (4/5).
THE CHASER - Опчињени младић презаљубљен у девојку која га не примећује прибегава коришћењу љубавног напитка, али исти функционише и превише добро. Све је то фино, али то је сувише лагана прича за овако добру сезону, те је у питању једна од слабијих епизода (2,5/5).
A PASSAGE FOR TRUMPET - Злосрећни трубач добија другу шансу за живот након покушаја самоубиства. Упркос сјајној глуми сјајног глумца, Џека Клагмана, ова епизода нема шта много зоносумраковски да понуди, као да није могла да се одлучи шта да ради и докле да иде, тако да све испада претерано супер, можда и ненамерно (2,5/5).
MR. BEVIS - Добар човек из наслова проживљава баш лош дан, па се анђео чувар нуди да му помогне, уз одређене услове и промену начина живота. Ово је исто лаганица и тотално несвојствена епизода мрачњаштву "Зоне", али ми се свиђа порука, па ћу бити великодушан упркос свему (3,5/5).
THE AFTER HOURS - Иако сам отприлике на пола укапирао где све води (само зато јер сам много тога гледао), у овој епизоди се огледа сав квалитет ове серије. Изузетан сценарио, режија и глума, Ен Френсис и Елизабет Ален бриљирају. Не смем ни да почнем да размишљам колико је ствари ова епизода својеручно инспирисала. Истински класик (5/5).
THE MIGHTY CASEY - Одмах после једне од најбољих иде најгора епизода до сада. Штета за Џека Вордена који је сјајан у улози бејзбол тренера који добија прилику да преокрене менталитет свог лузерског тима уз помоћ бацача који је робот. Толико потенцијала који је протраћен у целој причи, баш сам се разочарао (2/5).
A WORLD OF HIS OWN - Одличан завршетак сезоне, феноменална епизода у којој писац Кинан Вин има могућност да оживи било шта и било кога описујући карактеристике у магнетофон. Овај обрт нисам предвидео. Једина епизода прве сезоне где се на екрану појављује и сам Род Серлинг, нешто што је касније било уобичајено (4/5).

СЕЗОНА 2 (1960 - 61)

Приказано је 29 епизода од краја септембра 1960. до почетка јуна 1961. године. Увод је био за нијансу другачији, али се суштина није битно мењала. Скор Маријуса Константа (по коме је серија можда и најпознатија) је заменио композицију Бернарда Хермана, а због кресања буџета 6 епизода ове сезоне је снимљено на видео траку (уместо на филмску) која је тада била доста примитивна (малтене је било немогуће монтирати, рађено је у студију са четири камере, као на живој телевизији, и слика је била упадљиво лошија, са видљивом пикселизацијом), али се упркос великој уштеди, касније поново прешло на филмску траку. Серлинг је почео у уводима да пробија четврти зид уместо нарације из офа као у првој сезони. Иако и у овој сезони има истинских класика и феноменалних епизода, рекао бих да је нешто слабија од прве, што ће и појединачне оцене показати, но, немојте се декуражирати, и просечна епизода "Зоне сумрака" је изнад просека у односу на већину онога што се касније пласирало.

KING NINE WILL NOT RETURN - Апдејтована варијанта приче "Where Is Everybody?" где се једини преживели из бомбардера у Другом светском рату нађе у пустињи и не може да нађе ниједан траг везан за чланове посаде, али зато види млазне авионе како лете небом. Изванредни Роберт Камингс се сјајно снашао и одлично преноси све што се његовом јунаку мота по глави (3,5/5).
THE MAN IN THE BOTTLE - Брачни пар без среће и пара који држи антикварницу долази у посед боце из које случајно ослобађа духа који им омогућава да пожеле четири жеље. Класична "пази шта желиш, можда се оствари" прича, али морам да кажем, не нарочито креативна ни занимљива (2,5/5).
NERVOUS MAN IN A FOUR-DOLLAR ROOM - Плашљиви ситни гангстер се суочава са самим собом док чека да му шеф од кога цвика саопшти нови задатак. Нот грејт, нот терибл, али Џо Мантел је одличан у насловној улози (3/5).
A THING ABOUT MACHINES - Непријатни и груби Ричард Хајдн опседнут је зазором од машина, стално мислећи да су се некако уротиле против њега. Испоставља се да је у праву. Доста добра епизода, али чини се да је било потенцијала за нешто још потентније, штета (3,5/5).
THE HOWLING MAN - Човек изгубљен у олуји набасава на манастир где монаси држе заробљеног затвореника који завија за кога тврде да је ђаво лично. Вероватно најготскија епизода "Зоне" од свих креира сјајну атмосферу, изузетна напетост и одлична глума доприноси квалитету. Крај је донекле очекиван, али све је савршено реализовано и презадовољан сам (4/5).
EYE OF THE BEHOLDER - Жена чека исход пластичне операције која јој је последња шанса да се реши ружноће и тако обезбеди себи нормалан живот у друштву. Једна од апсолутно најбољих епизода у читавој серији, невероватна фотографија, вешта режија која креира потребан амбијент само изузетним коришћењем светлости и сенке, те инвентивних углова камере. Уз то, савршен социјални коментар о стандардима лепоте које намећу друштво и околина. Свака част (5/5).
NICK OF TIME - Свеже ожењени и сујеверни Вилијем Шетнер и невеста заглаве у ресторану где постаје убеђен да машина за предвиђање будућности заиста може да предвиди све, нарочито након што одговори постану све злокобнији. Нажалост, иако има доста потенцијала, све врло брзо склизне у прозаично и сувише једноставно, што све заједно даје врло слабу епизоду (2,5/5).

THE LATENESS OF THE HOUR - Ингер Стивенс се после класика из прве сезоне о аутостоперу враћа у Зону као жена која се буни против изолације, укидања слободе и роботских слугу њених оца и мајке. Изузетна напетост, феноменална глума и невероватна реализација упркос помало очекиваном крају. Упадљиво лошија слика због поменутог снимања на ВХС траку, али то не одузима квалитет (4/5).
THE TROUBLE WITH TEMPLETON - Глумац на Бродвеју који чезне за данима кад је био у напону снаге, а његова млада жена жива добија прилику да се у њих врати, али му се баш и не свиђа што види. Брајан Ахерн изузетан (3,5/5).
A MOST UNUSUAL CAMERA - Пар лопова међу стварима које су украли проналази фото-апарат који слика врло блиску будућност. У почетку проналазе начин да то искористе, а онда се, наравно, ствари преокрећу. Солидно (3,5/5).
THE NIGHT OF THE MEEK - Арт Карни игра пијаног деда Мраза из тржног центра кога отпушта шеф, а затим долази у посед вреће која му омогућава да свакоме подели поклон по жељи. Карни је одличан, али све је сувише лепо, бајковито и несвојствено Зони сумрака (2,5/5).
DUST - Очајни отац купује од бескрупулозног продавца "чаробни прах" који ће спасити његовог сина вешала. Прилика за лаку зараду, кад оно међутим. Ово је могло да оде у толико различитих праваца, а ипак је отишло у оном најочигледнијем и испало баш млако и никакво (2,5/5).
BACK THERE - Инжењер игром случаја кроз време отпутује у прошлост и покушава да упозори народ на долазеће убиство Абрахама Линколна и тако га спречи, међутим нико му не верује. Сасвим солидна епизода, комплетно у духу серије, све у реду, нема већих проблема (3,5/5).
THE WHOLE TRUTH - Превртљиви продавац половних кола бива приморан да говори само истину што се одражава лоше на посао. Није лоше, и Џек Карсон је добар у главној улози, али ништа специјално за памћење (3/5).
THE INVADERS - Агнес Мурхед игра жену у изолованој сеоској кући коју почињу да малтретирају мала бића са друге планете. Не само једна од апсолутно најбољих епизода уопште у серији него и једна од омиљених епизода самог Рода Серлинга, иако ју је написао Ричард Метисон. Агнес Мурхед је стварно изузетна, фантазија од глумице (5/5).
A PENNY FOR YOUR THOUGHTS - Добронамерни банкарски службеник добија могућност да чује туђе мисли, али убрзо схвата да није паметно веровати свему што чујеш. Сви глумци су одлични, али све је то сувише бенигно за стандарде ове серије (3/5).
TWENTY TWO - Изванредна епизода у којој Барбара Николс игра стриптизету смештену у болницу због исцрпљености коју прогања ноћна мора која је води у собу 22, мртвачницу, где је злослутно позива опасна медицинска сестра. Одлично, баш сам задовољан (4/5).
THE ODYSSEY OF FLIGHT 33 - Чудна промена брзине у авиону изненада узрокује повратак кроз време. Баш танка епизода, очекивао сам прилично више и нисам задовољан (2,5/5).
MR. DINGLE, THE STRONG - У склопу експеримента, двоглави ванземаљац дарује туњавом продавцу усисивача невероватну снагу. Бурџис Мередит је други пут у Зони, али је ово једна од слабијих епизода, за разлику од прошле која је била међу најбољима (2,5/5).
STATIC - Матори Дин Џегер игра човека чији радио му омогућава да слуша емисију из прошлости. Солидна епизода о жалу за младос', али ништа епохално, има и бољих на ту тему у овој серији, пре свега она са Гигом Јангом на почетку (3/5).
THE PRIME MOVER - Профи коцош експлоатише пријатељеве телекинетичке моћи да покори Лас Вегас, али није ни пријатељ мутав. Дејн Кларк јако добар, као и Бади Ибзен (3,5/5).

LONG DISTANCE CALL - Баба покушава да одржи везу са вољеним унуком након смрти путем телефона играчке. Изузетна глума мађарске иконе Лили Дарваш и Била Мамија. Наизглед прилично безазлен заплет, међутим врло жестока, "зонска" атмосфера је у питању, те све штима баш како треба (4/5).
А HUNDRED YARDS OVER THE RIM - Клиф Робертсон се са фамилијом упутио у Калифорнију и усред тешке потраге за храном и водом завршава у далекој будућности, тј. у двадесетом веку. Могло је то мало боље да се експлоатише, све је фино, али се сувише игра на сигурно (3/5).
THE RIP VAN WINKLE CAPER - Четворица пљачкаша злата по плану улазе у стогодишњу хибернацију да би избегли гоњење, али кад се пробуде у модерном времену, ствари не иду баш како је замишљено. Солидна прича о разорној моћи похлепе, скроз океј епизода (3,5/5).
THE SILENCE - Франшо Тоун игра члана аристократског клуба кога толико нервира млади брбљивац да се са њим клади у велике паре да неће моћи да издржи да ћутећи проведе годину дана у изолованој соби. Још један апсолутни класик, епизода која спада у топ 25-30, рекао бих, све се одвија одлично, а расплиће неочекивано. Одлично замишљено и изведено (5/5).
SHADOW PLAY - Човек осуђен на смрт који чека погубљење покушава да убеди све око себе да се налазе у његовој ноћној мори. Одлични Денис Вивер у главној улози, прави кошмар од епизоде, све оно најбоље што ова серија представља, баш жестока епизода (4/5).
THE MIND AND THE MATTER - Мрзовољни човек користи моћ концентрације да преправи свет по свом укусу, али не иде баш како је замислио. Солидна идеја, али реализација је ништа специјално, некако се превише очекивано одвија, баш просек у сваком смислу (3/5).
WILL THE REAL MARTIAN PLEASE STAND UP? - Два стејт трупера добијају позив о неидентификованом летећем објекту, затим прате трагове до ресторана где покушавају да утврде ко је од седморо путника из аутобуса заправо Марсовац? Атмосфера из романа Агате Кристи, још једна зрела реимагинација мистерије "пронађи уљеза", тако слична, а опет тако другачија оед "The Monsters Are Due...". Све је овде изузетно, сви глумци су одлични, а нарочито Џек Илам који жваће сцену за све паре. Једна од најбољих, не само у овој сезони (5/5).
THE OBSOLETE MAN - Треће гостовање Бурџиса Мередита у Зони и овај пут у фантастичној епизоди. Он игра библиотекара који је у орвеловској тоталитарној држави из будућности проглашен застарелим (тј. његово занимање) и осуђен на смрт. Он упућује државним органима неколико необичних захтева везаних за погубљење. Сјајна финална епизода у сезони (5/5).

СЕЗОНА 3 (1961 - 62)

По сопственом признању, аутор, наратор, главни писац и извршни продуцент Серлинг је током ове сезоне почео да се осећа исцрпљено, уморно и безидејно као никада до тада. Ипак, упркос свему, серија је и у овој сезони изродила неколико сувих класика о којима се и данас прича. Поред стандардних Метисона и Чарлса Бомонта, на сценарију су помогли и Монтгомери Питман и Ерл Хамнер Јуниор, а у једној епизоди и Реј Бредбери. Сезона је трајала од 15. септембра 1961. године до 1. јуна наредне кроз тридесет седам епизода у старом вечерњем термину. Рекло би се, свеукупно, за нијансу квалитетнија сезона од претходне, са једва пар слабијих епизода.

TWO - Чарлс Бронсон и Елизабет Монтгомери играју једине преживеле у разрушеном граду, једини је проблем што су војници са зараћених страна. Добро све то крене, али при крају склизне у нешто превише познато и лагано за Зону сумрака. Свакако није лоше, али могло је жешће (3/5).
THE ARRIVAL - Инспектор и четири члана аеродромског особља истражују слетање авиона у коме нема ниједног путника, али га сваки од њих види другачије. Мало се рециклирају неке старе идеје, али у сваком случају врло добра епизода, добро реализована и одглумљена (3,5/5).
THE SHELTER - Издаје се узбуна и најављује нуклеарни напад, што натера комшије и пријатеље угледног доктора да се удруже против њега јер има атомско склониште у које може да стане само његова породица. Опет стара идеја, велики страх претвара људе у безумну руљу која тражи жртве, можда треба да дам и мању оцену, али мени је баш легло (4/5).
THE PASSERSBY - На крају америчког грађанског рата, рањени војници пролазе поред куће удовице која се опоравља од болести. Фино је све то, одлично одглумљено, само што не даје баш много простора за размишљање куда би могло да оде и како да се заврши. Свеједно, баш добра епизода, ништа што ће се памтити и за сто година, али опет, супер је (3,5/5).
A GAME OF POOL - Легендарни играч билијара у тумачењу Џонатана Винтерса враћа се из мртвих да одговори на изазов хаслера у тумачењу Џека Клагмана, а улог је живот. Сасвим солидна студија карактера, мада поседује сувише сличности са филмом "Хазардер" Роберта Росена из исте године (с тим што се, наравно, не игра у живот) да бих то игнорисао. Епизода је занимљива и по томе што је Џонатан Винтерс, тада један од највољенијих комичара, први пут играо драмску улогу. Ипак, иако није лоша, свакако није међу бољим епизодама (2,5/5).
THE MIRROR - Централноамерички диктатор (дефинитивно по моделу Фидела Кастра) долази у посед огледала које му омогућава да види своје потенцијалне убице. Питер Фалк ово чини подношљивим, иако је све и те како очекивано (3/5).
THE GRAVE - Унајмљени револвераш је изазван да посети гроб убијеног одметника кога је наводно дуго тражио. Можда и најбоља екипа скупљена у једној епизоди, вестерн иконе Ли Марвин, Ли Ван Клиф и Стротер Мартин учествују у овој веома напетој епизоди која гради атмосферу помоћу суптилних надражаја и кида и гледалачке живце, поред оних који припадају несрћном Лију. Изузетна и, рекао бих, неправедно запостављена епизода (4/5).
IT'S A GOOD LIFE - Шестогодишњи клинац малтретира и терорише житеље свога места својим надљудским моћима ако му се учини да им мисли нису лепе. Бил Мами је поново у "Зони" и бриљира, заједно са осталим члановима екипе. Није ово узалуд класик на нивоу серије (5/5).
DEATHS-HEAD REVISITED - Бивши СС капетан и командант концентрационог логора враћа се на место злочина где га салећу духови побијених логораша. Прост концепт, али врло ефектно реализован. Јозеф Шилдкраут и Оскар Береги бриљирају у овој меморабилној епизоди (4/5).
THE MIDNIGHT SUN - Две једине преостале жене у стамбеној згради покушавају да преживе након што се Земљина орбита промени и почне да се креће ка Сунцу. Сјајно реализована епизода, врхунска глума, ванредна напетост, неочекивани обрт - све је ту (5/5).
STILL VALLEY - Јужњачки извиђач, Гери Мерил, улази у град и затиче целу чету Јенкија укочену у месту. Не изгледа то лоше и он одлично глуми, али на крају није у питању ништа превише инвентивно. Може "Зона" и значајно боље од овога (3/5).
THE JUNGLE - Пројектанта бране у Африци проклињу домороци и он постаје све забринутији за безбедност себе и жене иако није сујеверан. Одлично, задовољан сам, напетост, добра глума, све како треба. Џон Денер и Емили Меклафлин су одлични и уносе немир и гледаоцима (4/5).
ONCE UPON A TIME - Лепота је видети Бастера Китона и ради све што може у овој причи о домару с краја 19. века који случајно заврши у модерној Америци, али сценарио једноставно није превише инспиративан (3/5).
FIVE CHARACTERS IN SEARCH OF AN EXIT - Армијски мајор се буди у цилиндричној соби заједно са кловном, балерином, гајдашем и скитницом. Нико од њих се не сећа како је тамо доспео, нити зна где је. Овај будући клише многих филмова је заиста фантастично овде обрађен, глума је изузетна, а једноставно нема шансе претпоставити како ће се све завршити. Стварно сам одушевљен, нема се шта много додати, сваки обожавалац "Зоне" ће, у случају да не знају како се све окончава, без сумње уживати и стално јој се враћати (5/5).

A QUALITY OF MERCY - Млади и изузетно на убијање напаљени амерички поручник пред крај рата добија јединствену прилику да сагледа рат из јапанске перспективе. Глума је добра, али ова епизода не нуди ништа специјално (2,5/5).
NOTHING IN THE DARK - Магична Гледис Купер игра бакицу која је много пута у животу извојевала победу над смрћу, али се плаши да ју је овај пут преварила кад пусти у кућу рањеног полицајца у лику младог Роберта Редфорда. Иако је све можда и очекивано, толико је добро одглумљено и потресно да сам уживао од прве до последње секунде. Фантастично (5/5).
ONE MORE PALLBEARER - Ексцентрични милионер покушава да се грубо нашали са троје људи који су га у прошлости повредили тако што ће инсценирати нуклеарни рат и понудити им живот у замену за извињење. Џозеф Вајзмен је сјајан, и остали су добри, и замисао је супер, али пред крај мало губи корак и не завршава се баш најбоље. Ипак, прилично ми се свиђа ова епизода, вероватно више него већини (3,5/5).
DEAD MAN'S SHOES - Клошар проналази необичне ципеле убијеног гангстера, обува их и буквално улази у његов живот. Добра идеја, али тако-тако реализација, могло је и боље (3/5).
THE HUNT - Маторац одлази у лов на ракуне са верним псом, али кад се врати, све му изгледа некако другачије. Артур Ханикат и Џинет Нолан су сјајни, све је супер одрађено, не иде се на неки велики твист, јер је већ од пола све прилично јасно, али је ипак сасвим у реду (4/5).
SHOWDOWN WITH RANCE MCGREW - Себична и плашљива вестерн ТВ звезда добија прилику да одмери снаге са правим Џесијем Џејмсом. Доста проблематична реализација, нисам баш задовољан како је све испало, а питање и је ли могло другачије са овом премисом (2,5/5).
KICK THE CAN - Један од житеља старачког дома покушава да раздрма своје колеге утонуле у чамотињу и натера их да поверују да су опет млади путем клиначке игре. Ако се не варам, ово је Спилберг римејковао за филм из осамдесетих. Није лоше, солидна замисао (3/5).
A PIANO IN THE HOUSE - Цинични и себични позоришни критичар набасава на клавир који открива најдубље тајне присутних људи, што прави хаос на рођенданској журци његове жене, али не онако како се надао. Фино је све то, али, иако су такви ликови увек занимљиви за гледање, некако је исувише јасно где ће све ићи и како ће завршити, тако да испада само просек (3/5).
THE LAST RITES OF JEFF MYRTLEBANK - Мртви човек устаје из ковчега на сопственој сахрани, међутим, мештани изражавају сумњу да је то стварно он када почне да се понаша драстично другачије него раније. Све је супер, иако нема нарочиту жестину и вероватно вам се неће баш утиснути у мозак као једна од јачих епизода, ипак је не треба заборавити (3,5/5).

TO SERVE MAN - Представник расе високих ванземаљаца (Ричард Кил) долази на Земљу да понуди човечанству лек за све болести. Иако све делује бајковито, пар људи и даље наставља да ради на дешифровању језика из његове књиге, а онда...једна од најпознатијих епизода серије са једним од најчувенијих обрта у серији (све је икс пута крадено, па и пародирано у "Симпсоновима"). Заиста импресивна идеја и одлична реализација, није узалуд толико позната све ове године, задовољан сам (5/5).
THE FUGITIVE - Интергалактички бегунац се у форми љубазног старог чикице спријатељује са групом деце, а посебно са хромом Џени. Када два агента дођу да га траже, Џени, која живи са неподношљивом тетком, чини све да га сакрије и не преда, иако јој баш и није потпуно јасно ко је и шта је он. Све је баш лепо и слатко, како не навијати за њих двоје у целој ситуацији, обоје сјајно и играју, али није ми довољно "зонасто". Посебна три бамбија за "Jenny Kissed Me" (3/5).
LITTLE GIRL LOST - Класик у коме девојчица необјашњиво нестаје из спаваће собе и родитељи ван себе зову пријатеља физичара да истражи, а посебно је занимљиво што још могу да јој чују плач иако није ту. Све је супер, немам већих замерки, цепидлачење је дели од елите (4,5/5).
PERSON OR PERSONS UNKNOWN - Човек се после журке буди у свом кревету и открива да му је цео идентитет избрисан и да га апсолутно нико не познаје, упркос томе да он зна све, укључујући и жену. Почиње френетична потрага за било каквим доказом сопственог идентитета. Феноменална епизода са дуплим обртом којој бих вероватно имао шта да замерим, али сам толико уживао да нема шансе да јој тражим икакве мане. За мене (вероватно не и за друге) ремек-дело и апсолутно чиста петица (5/5).
THE LITTLE PEOPLE - На удаљеној, пустој планети, двојица астронаута проналазе читаво друштво малих људи и један од њих се проглашава за њиховог Бога. Боље звучи него што заправо јесте, некако је прилично млако за тако обећавајућу премису (3/5).
FOUR O'CLOCK - Теодор Бајкел игра залуђеника и фанатика опседнутог злом које жели да истреби тако што ће све злоће смањити на једну трећину нормалне висине у четири сата тог дана. Бајкел је сјајан, али је његов лик сувише велика карикатура и сатира је превише очигледна, па је самим тим и "обрт" потпуно очекиван. Стога, нажалост, једва просек (3/5).
HOCUS POCUS & FRISBY - Енди Дивајн игра власника радње у малом месту и патолошког лажова кога једног дана отимају ванземаљци који су слушали његове приче и мисле да је најинтелигентнији људски примерак. Сувише слабо и неинвентивно, иако је Дивајн одличан, баш је на нивоу цртаног филма и неке дечје бајке цела ствар (2,5/5).
THE TRADE-INS - Брачни пар старих људи венчаних 50 година жели нова млада тела и нови живот, али има пара да исфинансира само једно. Можда се епизода креће утабаном стазом, али је толико потресна и уверљиво одглумљена да морам добро да је оценим. Супер је све то (4/5).
THE GIFT - Рециклирана идеја о затуцаности и опасностима сујеверја. Посетилац из свемира покушава здушно да почасти становнике пичковца на мексичкој граници, али га сусрећу само страх и неповерење. Иако је све супер урађено, некако ми је сувише већ виђено (3/5).
THE DUMMY - Трбухозборац алкос покушава да се реши своје лутке, за коју је убеђен да је и те како жива и зла, те почне нови шоу са новом лутком, али не иде како је замислио. Било је сличних идеја раније у филмовима, има и онај сјајан сегмент у "Dead of Night" са Мајклом Редгрејвом, али и овде Клиф Робертсон стварно блиста и ово је фантастично. Зона 1/1 (4,5/5).
YOUNG MAN'S FANCY - Јадна Филис Текстер се нашла у кожи свеже удате жене чији муж постаје толико опијен успоменама из детињства у својој старој кући да почиње да губи контакт са реалношћу. Већ је било епизода на тему, боља је већ поменута "Walking Distance" (3/5).
I SING THE BODY ELECTRIC - Удовац купује баку робота да му помогне да се стара о деци. Реј Бредбери је написао ову епизоду и све изгледа толико лепо и изазива толико лепе емоције да бих, иако не вреди баш толико, дао петицу овој епизоди да се налази у оквиру било које друге серије сем "Зоне сумрака". Пошто то није случај, не могу да будем благ, све је то супер, али... (2,5/5).
CAVENDER IS COMING - Трапави анђео добија задатак да помогне још трапавијој девојци у замену за крила. Керол Барнет и Џеси Вајт су супер, али ово је једна од најгорих епизода серије из простог разлога што је чиста комедија са доста слепстика и припада овој серији колико и на пример Мистер Бин или тако неко. Баш се види недостатак инспирације (2/5).
CHANGING OF THE GUARD - Доналд Плезенс игра остарелог професора који почиње да размишља о самоубиству кад му не обнове уговор и помисли да није испунио своје људске и животне дужности. Нека врста "Браунингове верзије" без жениног неверства, у питању је прилично добра епизода и добар сценарио који потцртава опасна глума Доналда Плезенса. Али је такође и чиста драма, овде опет "Зона" малчице није у свом дворишту. Ипак, погодило ме и из мог угла заслужује добру оцену, сасвим солидан завршетак сезоне (4/5).

СЕЗОНА 4 (1963)

У пролеће 1962. године, "Зона" није на време нашла спонзора за нову сезону, те је у јесењој шеми замењена новом серијом и привремено укинута. Стални продуцент Бак Хаутон је серију напустио, а Род Серлинг је прихватио место предавача на Антиох колеџу који је и сам похађао. У међувремену је серија обновљена, у новембру 1962. године, нова сезона "Зоне" је упала на место серије "Fair Exchange", исте оне која ју је раније заменила, али су се Серлингове продуцентске дужности значајно умањиле. Ипак, остао је наратор и главни сценариста, што је било најважније. Да би се попунило време за серију која је замењена, епизоде су морале да буду проширене на један сат уместо пола сата (тачније, 50/25 ако ћемо цепидлачити). То се није свиђало никоме из екипе јер су приче биле ефектније када су краће и брже, али су поуздани сценаристи ипак одрадили сасвим солидан посао, иако се, поред Серлинга, и утицај Чарлса Бомонта, који се тешко разболео, временом смањио. Урађена је потпуно нова уводна шпица и измењена нарација. Снимљено је 18 једночасовних епизода које су емитоване четвртком од 3. јануара до 23. маја.

IN HIS IMAGE - Младић полази са вереницом коју је упознао пре четири дана у свој родни град да је упозна са тетком Милдред, међутим, открива да градић не изгледа баш онако како га памти, да су сви које је знао помрли или нису ту, а успут му се јављају и убилачки нагони за које не зна одакле му. Џорџ Гризард је баш добар у овој епизоди, није лоше све то, баш је "зонасто", мада је позната материја (3,5/5).
THE THIRTY-FATHOM GRAVE - Посада брода региструје чудан звук са дна мора и набасава на потопљену подморницу из 2. светског рата. Солидно, но ништа епохално (3/5)
VALLEY OF THE SHADOW - Новинар се губи на путу колима и завршава у малом граду пуном чудних људи који га не пуштају да оде јер нису ради да допусте да се сазна њихова строго чувана тајна о невероватној технологији коју поседују. Све изгледа одлично, али због невероватно неинспиративног краја, нажалост, само добра епизода, ништа друго (3,5/5).
HE'S ALIVE - Несигурни вођа локалног нацистичког покрета добија савете од тајанственог помагача како да дође до пратилаца и задобије њихово поверење. Епизода би била просек и већ виђена осуда нацизма од стране Рода Серлинга да нема апсолутно бриљантног тумачења младог Дениса Хопера који је издиже нешто изнад просека. Није тако лоше (3,5/5).
MUTE - После пожара у коме су јој погинули родитељи чланови тајног друштва које учи децу да комуницира само телепатски, преузима је друга породица и покушава да је интегрише у нормално друштво. Добра глума и много потенцијала, али све одлази у мајчину због превелике сладуњавости, прича нема снаге да појури ниједну мрачнију варијанту која је и те како могла бити отворена после свега на почетку. Солидна је то драмица, али није "Зона" (2,5/5).
DEATH SHIP - Тројица астронаута истраживача у свемиру наилазе на брод идентичан своме са својим лешевима у њему. Шта то све значи и шта сад? Џек Клагман стандардно одличан, као и Рос Мартин, али застарела епизода са примесама већ виђеног која не зна шта жели од себе и расплиће се на прилично прозаичан (много користим ту реч, али је тако) начин може бити само просек и не много више од тога (3/5).
JESS-BELLE - У претпрошлом веку, формира се хилбилијевски љубавни троугао где остављена девојка користи помоћ локалне вештичаре да обезбеди љубав вољеног мангупа, што изазива трагичне последице. Солидно је све то, али прилично некреативно. Ен Френсис се враћа у Зону и одлична је, као и Џинет Нолан, њих две благо издижу овај сценарио, али није он ништа епохално. Има и бољих приступа тој теми, овде је нажалост све само просек. Једна од ретких (ако не и једина) епизода без завршне нарације Рода Серлинга (3/5).
MINIATURE - У једној од првих улога, Роберт Дувал бриљира као Чарли, питоми и помало чудни службеник и мамин син који открива нове видике кад се заљуби у Алис коју тумачи прелепа Клер Гризволд. Ништа не би било чудно да није у питању дрвена лутка која је део музејске поставке и око које Чарли креира сасвим нови свет. Није то ништа посебно, али је прилично добро, понајвише због добре глуме самог Дувала и осталих укључених, међу којима су и Барбара Бери и Вилијем Виндом. Мислим да никад нисам видео Бобија Дувала у улози тако повученог и покуњеног типа (3,5/5).
DEVIL'S PRINTER - Последње појављивање великог Бурџиса Мередита у лику господина Смита који помаже новинару да спаси лист у распаду, али за то тражи малу услугу. Већ је било сличних епизода, међутим ова је стварно изузетна и могла је бити класик читаве серије да је крај упечатљивији и моћнији. Овако се мора задовољити чињеницом да је једна од најбољих (ако не и најбоља, видећемо) у овој сезони. Ни то није за потцењивање (4/5).
NO TIME LIKE THE PAST - Још једна већ виђена епизода у којој се научник (изузетни Дејна Ендруз), згрожен модерним проблемима 20. века, враћа у прошлост у покушају да је измени спречивши неке немиле догађаје, а потом и изменивши личну историју. Слично се расплела и пређашња епизода са убиством Линколна, тако да овде нема баш ништа епохално, иако је Дејна стварно много добар и види се сва његова харизма (3/5).

THE PARALLEL - Астронаут Стив Форест путује у свемир, контакт се губи, он се враћа и види свет који је готово исти, са неким малим изменама, те почиње да верује да је у паралелној димензији. Још једна полудупаста епизода која, осим што нуди варијације на познате теме, такође нема кохонесе да се приведе крају на познат и упечатљив начин, што је штета јер почиње баш добро (3,5/5).
I DREAM OF GENIE - Дух из лампе који испуњава једну жељу исподпросечном беднику и три верзије приче како би то могло да прође, да би се на крају десило нешто четврто. Епизода са духом из лампе већ постоји, те иако је ова другачија, иако ниједан од три сценарија није незанимљив и иако последњи "обрт" није сасвим бајат, цела поставка и цео сценарио и цело све је толики просек да заиста немам речи. Ова читава сезона засад има само једну епизоду која се донекле издваја, све остале су заиста у најбољем случају једва добре, ако и толико (2,5/5).
THE NEW EXHIBIT - Мартин Балзам се враћа као кустос воштаног музеја који у подруму чува фигуре пет серијских убица након што их музеј после затварања одбаци. Почињу да се дешавају убиства, а он се налази у небраном грожђу. Једна од бољих епизода ове сезоне, баш је у стилу претходних и углавном је све ОК, прилично сам задовољан (4/5).
OF LATE I THINK OF CLIFFORDVILLE - Окрутни тајкун има све што жели и нема више за шта да живи, пошто је уништио и последњег ривала и преузео његов посао. Хтео би да се врати у младост и почне све испочетка, сада знајући да је сва забава у путу ка успеху. Секси ђаволица му то и омогућава под његовим условима и наплаћује у кешу, пошто је душа одавно продата, али, као и увек при нагодбама са ђаволом, све детаље треба прецизно дефинисати. Епизода би била суви просек (Алберт Салми глуми 40 година старијег човека са очигледном маском уместо ћелаве главе) да није Џули Њумар, која не само што је једна од најлепших жена икад, него се и сјајно забавља глумећи госпођицу Девлин, апсолутно је прави избор, са све рошчићима (3,5/5).
THE INCREDIBLE WORLD OF HORACE FORD - Трећа или четврта прича која се врти око повратка у детињство и ово је једна од најслабијих, без обзира што Пет Хингл глуми заиста одлично. Као и обично, испоставља се да успомене увек делују лепше у нашој глави (2,5/5).
ON THURSDAY WE LEAVE FOR HOME - Људска колонија није успела да се смести и успостави друштво на удаљеној планети о спрема се за повратак на Земљу. Вођа групе очекује да и по повратку сви остану заједно, међутим кад људи изразе жељу да сами одлучују о својој судбини, њему се власт и моћ одлучивања баш и не предају. Најбољи урадак из ове сезоне, има све што треба да поседује једна врхунска епизода, сценарио је баш добар, а глумци предвођени Џејмсом Витмором изузетни. Можда не завређује петицу, али гре'ота је да је бар једна прича из ове сезоне не добије, види се труд и добра реализација (5/5).
PASSAGE ON THE LADY ANNE - Млади пар у покушају да спасе брак уплаћује крстарење прекоокеанским бродом по имену Лејди Ен, али убрзо схвата да су сви остали путници на броду врло стари, а још им је чудније што сви желе да их натерају да сиђу са брода. Сасвим солидна мистеријица у којој блистају британске легенде Гледис Купер, Вилфред Хајд-Вајт и Сесил Келавеј. Полуочекивано, али на крају ипак скроз океј (3,5/5).
THE BARD - Џек Вестон игра писца без инспирације који, истражујући материјал за серију о црној магији случајно призива Вилијема Шекспира, међутим, овај флипне када види како његов сценарио мењају и изврћу продуценти, спонзори и остале аждаје. Неуспешна холивудска сатира којој не може да помогне ни изузетни Џон Вилијамс у насловној улози, као ни млади Берт Рејнолдс који игра једног од глумаца. Баш доста слабо финале сезоне (2,5/5).

Јасно је да експеримент са сат времена дугим епизодама није успео, а и по оценама се види да је број култних епизода по мени најмањи у овој сезони, чак је можда и та једна једина петица мало натегнута. Ипак, не може се рећи да је све прошло скроз неуспешно, гледаност је била сасвим довољна да се обезбеди и пета сезона, за коју је срећом враћен стари формат од пола сата и термин петком од пола десет увече. Коришћен је исти увод као и за четврту сезону, а његова колор верзија је касније употребљена у шпици за филм из 1983. године. Род Серлинг је касније говорио да је у то време највећи проблем био што је писао толико много да је почео да губи увид у то шта је заправо добро, а шта лоше. Истинитост те тврдње се могла видети и пре пете сезоне пошто је радња неколико епизода рециклирана касније. Мада, тешко је остати у потпуности свеж после 120 епизода од којих је један човек написао више од две трећине сценарија. Но, повратак на стари получасовни формат је по мени донео значајно побољшање, што ће се видети и кроз конкретне оцене.

СЕЗОНА 5 (1963 - 64)

У последњој сезони, Чарлс Бомонт, већ скоро потпуно оболео, крио се иза потписа других писаца, а продуцент Берт Гранет је замењен после 13 епизода. На то место је дошао Вилијем Фрауг са којим је Серлинг већ радио на телевизији и донео низ непопуларних одлука, укључујући и избацивање неколико већ купљених сценарија (Метисонова "Лутка" је двадесетак година касније, када је након снимљена у сасвим различитом серијалу, била номинована за награду за сценарио), те свађа са честим сценаристом, Џорџом Клејтоном Џонсоном, након што је унајмио другог писца да потпуно преправи један његов сценарио који се на крају испоставио последњим који је написао за серију. Пета сезона није освојила ниједан Еми, али је зато епизода под називом "An Occurrence at Owl Creek Bridge", уз незнатне измене, у форми кратког филма који су продуцирали Французи освојила Оскара у поменутој категорији. Дакле, и уз све поменуте услове, пета сезона је избацила још неколико истинских класика и свакако је прилично добра.

IN PRAISE OF PIP - Можда и најбоља улога Џека Клагмана у Зони. Игра нервозног и истрошеног кладионичара који добија вести да му је син у тешком стању у Вијетнаму, моли за још једну прилику да буде бољи отац и добија је у виду десетогодишње верзије његовог сина. Сјајни Били Мами, клинац-икона "Зоне сумрака" бележи и трећу култну улогу у серији. Овакве ствари су за мене увек дирљиве, а све је лепо и реализовано, тако да сам баш задовољан (4/5).
STEEL - Видети Лија Марвина је увек задовољство, па тако и овде, у блиској будућности, где игра промотера у свету где је само роботима дозвољен бокс. Он и Џо Мантел долазе у ситуацију да морају да одрже борбу, а њихов остарели, изакани модел робота то није у стању да издржи. Нажалост, само просек, упркос одличној глуми обојице (3/5).
NIGHTMARE AT 20000 FEET - Млади Ричард Донер режира ово ремек-дело од епизоде у коме Вилијем Шетнер игра младића који се опоравља од нервног слома и на лету авионом опажа малог гремлина (попут оног из "Падајућег зеца") који нешто чачка око крила и оштећује авион, али проблем је, наравно, што га не види нико сем њега, те чак и његова жена мисли да је опет флипнуо. Заиста фантастична епизода, једна од најбољих, није ни чудо што је чак двапут римејкована, лутка од почетка до краја. Шетнер бриљира као и остали (5/5).
A KIND OF A STOPWATCH - Иритантни досадњаковић и напорни брбљивац на поклон добија штоперицу која зауставља време и покушава да измени свој бесмислени живот. Ништа специјално, добра замисао, али све је некако очекивано, нисам био срећан како је испало (3/5).
THE LAST NIGHT OF A JOCKEY - Није лоша епизода о осрамоћеном џокеју коме се испуњава жеља да буде велики, али ме толико нервира Мики Руни да морам да му смањим пола оцене - што је најгоре, добро је одиграо, потпуно је сам и држи пажњу упркос томе (3/5).
LIVING DOLL - Фрустрирани очух Тели Савалас има проблема са лутком своје поћерке која не само да говори и да је интелигентна, него је и зла. То, међутим, не региструје нико сем њега. Све је одлично, врхунски, Причљива Тина је баш злокобна и све је како треба, допада ми се (5/5).
THE OLD MAN IN THE CAVE - Мала група људи десет година после удара атомске бомбе преживљава слушајући упутства мистериозног старца из пећине кога нико није видео. Група војника које предводи мајор Френч (сјајни Џејмс Кобурн) наилази и покушава да успостави своју власт, оспоравајући старца. Није лоше, а могло је боље (гдје, покажи ми), нарочито на самом крају. Џон Андерсон који се већ више пута појављивао у серији такође врло добар (3,5/5).
UNCLE SIMON - Барбара брине о иритантном, џангризавом матором ујаку који је малтретира већ 25 година и никако да дочека његову смрт. Кад се то деси, открива да ни мртав неће престати да је кињи. Констанс Форд и Седрик Хардвик су врхунски, али последња трећина је веома слаба и нисам задовољан како је све испало на крају (3/5).
THE 7TH IS MADE UP OF PHANTOMS - Три припадника националне страже истражују терен близу битке код Литл Биг Хорна и некако долазе у ситуацију да у њој учествују, иако се десила осамдесетак година раније. Све је то солидно, без већих изненађења. Присуство Ворена Оутса је увек плус, али епизода не пружа никакав специјалан ужитак (3/5).
A SHORT DRINK FROM A CERTAIN FOUNTAIN - Старији човек је безнадежно заљубљен у своју дрољасту 40 година млађу жену која њега не може да види очима, те му брат доктор убризгава серум за подмлађивање на коме ради, иако је још у експерименталној фази. Наравно, долази до неочекиваних последица. Није лоше, али ништа епохално у оквирима ове серије (3/5). 
NINETY YEARS WITHOUT SLUMBERING - Стари сајџија је толико везан за свој огроман сат који је добио на поклон на рођењу да је убеђен да ће, кад сат престане да ради стати и његово срце. Солидна поставка, али крај је толико ужасан да ову епизоду врло лагано чини једном од најгорих само због тих последњих неколико минута. Није ни чудо што је Џорџ Клејтон Џонсон толико попиздео и до краја није написао ниједан сценарио за серију (2/5).
RING-A-DING GIRL - Филмска звезда добија прстен од обожавалаца из родног града који је упозорава да дође кући. Она то чини баш на дан када се у њему организује традиционални пикник. Сестра и њен син јој се радују, али им је њено понашање све чудније. Зона један кроз један, прича у "Дони Дарко" маниру, одлична Меги Мекнамара, готово да немам замерке (4/5).

YOU DRIVE - Едвард Ендруз игра типа који згази дечка на кишном друму и побегне, а потом му ауто не да да заборави и прикрије свој злочин, ма колико се трудио. Није лоше, али било је много више потенцијала него што је реализација показала. Жену му игра Хелен Весткот из филма "Револвераш" са Грегоријем Пеком (3/5).
THE LONG MORROW - Роберт Ленсинг игра астронаута, који пре него што оде на четрдесетогодишњу мисију у свемир, упознаје девојку у коју се заљубљује, и како ће сад једно без другог и како ће прегрмети разлику у годинама, пошто ће она бити матора квочка а он млад и свеж после хибернације? Веома предвидив обрт и пар глупости везаних за индивидуални боравак у свемиру од четири деценије чине да ово буде само просечна епизода, иако је све могло да изгледа доста боље и јаче (3/5).
THE SELF-IMPROVEMENT OF SALVADORE ROSS - Неотесани грубијан открива да може да мења карактеристике и особине са другима и користи то да освоји девојку која му се свиђа. Иако је Дон Гордон заиста добар, Гејл Коби прелепа (као и Маријет Хартли у прошлој епизоди), а крај дивно ироничан, ипак је цела прича сувише просечна за нешто више од тројке (3/5).
NUMBER 12 LOOKS JUST LIKE YOU - Сјајна епизода, тако слична а тако различита у односу на класик "Eye of the Beholder". У будућности, свако у 19 години мора да се пластично оперише и постане прелеп да би се уклопио у стандарде друштва. Једна девојка очајнички покушава да сачува свој идентитет. Све је фантастично, али ипак је епизода друге сезоне за најмању нијансу жешћа, само зато што ова нема толико моћан крај (4/5).
BLACK LEATHER JACKETS - Три бајкера се инфилтрирају у мали град са мисијом која долази у опасност кад се најмлађи од њих зацопа у комшиницу. Нот грејт, нот терибл, није ово без икаквог квалитета, али је отрцано до крајњих граница и некако - шта знам - без везе (3/5).
NIGHT CALL - Изванредна Гледис Купер је поново у зони као матора обогаљена жена коју прогоне телефонски позиви непознатог. Изузетна напетост и одличан расплет, не баш на нивоу "Nothing in the Dark", али Гледис је увек милина и уживање гледати, просто и јасно (4/5).
FROM AGNES - WITH LOVE - Програмер штребер почиње да добија љубавне савете од компјутера са којим ради, али које су намере компјутера? Изузетни комичар и најбољи пријатељ Марлона Бранда, Воли Кокс (какво име), је одличан, али је прича исувише лагана и комична за нешто озбиљније. Кокс је био звезда телевизије и људи су навикли на смешног њега, па је вероватно епизода томе и прилагођена, науштрб јаче и мало интересантније приче (2,5/5).
SPUR OF THE MOMENT - Младу богаташку ћерку извесна јахачица обучена у црно напиње да се не удаје као што је планирано, али ова бежи од ње толико махнито да је и не чује. Пратимо шта се догађа након тога и ко је мистериозна жена. Вероватно заслужује оцену три, пошто је велики део приче предвидив, али последњи мини-обрт је баш добар и прерано преминула Дајана Хајланд је баш одлична, тако да сам вољан да те ствари наградим (3,5/5).

AN OCCURRENCE AT OWL CREEK BRIDGE - Током грађанског рата у Америци јужњачки војник осуђен је на смрт вешањем, али на чудан начин добија прилику за бекство. Иако предвидива, ова епизода је толико сјајно снимљена да није никакво чудо што је преточена у кратки филм и силно изнаграђивана. Комплетна продукција је обављена у Француској, скоро је скроз без дијалога, баш је напето и у целости супер (5/5).
QUEEN OF THE NILE - Новинар долази на разговор са филмском звездом која чува опасну тајну вечне младости. Солидан трилерчић, мада ништа епохално. Блиста жива легенда Ен Блајт. Закаснели "наставак" епизоде "Long Live Walter Jameson" којим, кад се све сабере и одузме, нисам незадовољан, иако није неки класик (3,5/5).
WHAT'S IN THE BOX - Нису у питању убиства и седам смртних грехова него прецрна комедија о возачу таксија и швалеру у браку из пакла који, после увреда на рачун мајстора за ТВ добија прилику да види своја непочинства и црну будућност на малом екрану ТВ пријемника. Бил Демерест, Џоан Блондел и бизарни Стерлинг Холовеј, чији лик мора бити инспирација за Дона Нотса у "Плезентвилу" су стварно супер. Можда и најуспешнија комедија у серији (3/5).
THE MASKS - Вероватно последња заиста врхунска епизода у којој матори богаташ треба да умре, а у кући му се скупља "ожалошћена" породица. Једини услов да добију све што очекују је да одређено време носе маске које су израђене специјално за њих. Све што винтиџ епизода "Зоне" треба да има, ова има, а режирала ју је Ида Лупино, поставши тако једина која је уз режију и глумила у серији. Баш сам задовољан, све штима (5/5).
I AM THE NIGHT - COLOR ME BLACK - У малом америчком граду Сунце престаје да сија на дан предвиђеног погубљења које је и само по себи веома сумњиво. Добра порука, али сувише једноставна за квалитетну серију попут ове, превише је млако све то (3/5).
SOUNDS AND SILENCES - Безвезна епизода о иритантном скоту који води компанију за израду макета бродова, воли изузетно велику буку и њоме нервира све око себе. Наравно, бива кажњен за све, али просто мислим да то није била прича вредна причања у оквиру овакве серије, штавише ово тумачим као знак да је почело да понестаје горива (2/5).
CAESAR AND ME - Слабија рециклажа епизоде "The Dummy" - овај пут Џеки Купер у улози трбухозборца бива наговорен да почини серију провала да би преживео. Наравно, наговара га лутка из наслова, коју, погађате, чује само он. Што би рекао наш народ, дежа ви (3/5).
THE JEOPARDY ROOM - Мартин Ландау игра човека на политичкој бази заробљеног у хотелској соби кога држе на нишану, а може да преживи само ако пронађе бомбу у одређеном року. Није лоше, има одређене напетости, али све је то "пих" у односу на оно право (3/5).
STOPOVER IN A QUIET TOWN - Екстра мамурни млади пар се буди у чудној кући у потпуно празном граду где се чује само далеки смех девојчице. Где су и шта ту раде? Није лоше, доста уврнуто, солидна реализација и одлична глума Берија Нелсона и Ненси Мелоун, прилично је упечатљива цела ствар. Није баш прва лига, али је доста добро без сумње (4/5).
THE ENCOUNTER - На Хавајима после 2. светског рата, на тавану једне куће се срећу амерички ратни ветеран и американизовани Јапанац. У средишту приче је један самурајски мач који жели да освети свог убијеног власника и подгрева ионако затегнуту атмосферу између двојице ликова. Драго ми је што сам једном у животу видео Невила Бренда у главној улози, али на крају, није ово ништа претерано значајно у оквирима ове серије, неки просек у најбољем случају (3/5).
MR. GARRITY AND THE GRAVES - Врло добра епизода о човеку који долази у град по имену Хепинес у Аризони где је искорењен злочин и тврди мештанима да може да диже мртве. Након што се најпре обрадују што ће поново видети своје најближе, ситуација се одједном мења. Интересантно се све одвија и лепо завршава, па ћу бити великодушнији него што треба (4/5).
THE BRAIN CENTRE AT WHIPPLE'S - Бездушни директор фабрике је целу аутоматизује и отпушта све раднике, што му се, наравно, касније свети. Слабо је то, нисам задовољан (2,5/5).
COME WANDER WITH ME - Рокабили певач дубоко на југу трага за новим песмама, али проналази много више од оног што је тражио, укључујући девојку и песму из које нема излаза. Није то лоше, али је далеко од нечега незаборавног и посебно занимљивог. Све је рађено на прилично малом броју обртаја, то ми је најжалије (3/5).
THE FEAR - Недавно преминули Марк Ричмен у улози пандура и Хејзел Корт као уредница модног часописа се најпре не слажу, али морају да се зближе кад почне да их прогони некакав џин, или бар нешто сличног изгледа. Одличан почетак, добар сценарио и однос међу ликовима, али расплет је тотално безвезан и, иако је неочекиван, прилично урушава квалитет епизоде (3/5).
THE BEWITCHIN' POOL - Двоје деце који би да побегну од сталних свађа својих родитеља проналазе свој мирни кутак прошавши кроз дно базена у дечији свет којим руководи љубазна тетка Ти и који је много пријатнији за живот. Осим што је лепо видети Мери Бедем две године после "Убити птицу ругалицу", ова финална епизода заиста нема шта превише да понуди (2,5/5).

                                                                 ***

У јануару 1964. године, Си-Би-Ес је објавио укидање серије. Продуцент је рекао "Из овог или оног разлога, Џим Обри је одлучио да му је доста ове серије. Тврдио је да је буџет превисок а рејтинзи слаби". Са друге стране, Род Серлинг је рекао да је "одлучио да оде са ове телевизије". Еј-Би-Си је био заинтересован да откупи серију под називом "Вештице, вешци и вукодлаци", али Серлинг није био импресиониран идејом да се свака епизода базира на натприродном. Продао је 40 процената свога дела "Зоне" Си-Би-Есу и напустио све пројекте који имају везе са натприродним стварима, све до серије "Night Gallery" пет година касније, али, као што је већ речено, никад више није достигао популарност која може да се мери са "Зоном сумрака".

Шта на крају написати? У питању је у сваком смислу речи права пионирска серија која је отпочела многе трендове, пробила многе границе и поставила нове стандарде у комплетној историји телевизијског програма. У свом прајму имала је 18 милиона гледалаца по епизоди, а већина њих је гледала и репризе, које су углавном биле доста исецкане, па је праву, комплетну репризу народ могао да види тек осамдесетих година. Фама није престала ни данас, и даље се организују многе конвенције и друга окупљања са преживелим глумцима, те је потпуно сигурно да "Зона" никад неће умрети.

25 НАЈБОЉИХ ЕПИЗОДА (мада практично није могуће рангирати):

25. ON THURSDAY WE LEAVE FOR HOME (има бољих, али нека се нађе и једна из 4. сезоне)
24. TWENTY TWO
23. LITTLE GIRL LOST
22. THE DUMMY
21. IT'S A GOOD LIFE
20. AN OCCURENCE AT OWL CREEK BRIDGE
19. AND WHEN THE SKY WAS OPENED
18. PERSON OR PERSONS UNKNOWN
17. THE MIDNIGHT SUN
16. THE SILENCE
15. LIVING DOLL
14. WALKING DISTANCE
13. FIVE CHARACTERS IN SEARCH OF AN EXIT
12. THE OBSOLETE MAN
11. THE AFTER HOURS
10. TO SERVE MAN
9. THE MASKS
8. WILL THE REAL MARTIAN PLEASE STAND UP
7. NOTHING IN THE DARK
6. NIGHTMARE AT 20,000 FEET
5. EYE OF THE BEHOLDER
4. MONSTERS ARE DUE ON MAPLE STREET
3. TIME ENOUGH AT LAST
2. THE HITCH-HIKER
1. THE INVADERS

Хвала свима који су успели да прочитају ово до краја. До следећег сочињенија.





































































субота, 26. децембар 2020.

20 најбољих филмова које сам ове године први пут гледао у целости

 У тренутку када почињем овај текст, ове године сам одгледао укупно 255 филмова. До краја ће тај број сигурно прећи 260, што није лоше, боље је него прошле, али још увек нисам у потпуности задовољан. Имам неколико идеја за неке наредне текстове, али их још нисам уобличио у глави, те за сада иде уобичајена листа или ретроспектива, с тим што би ми за коментарисање и анализу свих поменутих наслова заиста требало превише времена. Зато сам одлучио да напишем нешто о двадесет филмова који су ми се ове године највише допали, а да сам их ове године први пут гледао у целости. Заправо, рекао бих да сам деведесет посто ствари заиста и гледао први пут, с тим што се одређених делова неких филмова сећам из неког другог времена. Ако се случајно деси да у наредних 7-8 дана одгледам нешто што може на листу, свакако ће ући у преправљену верзију, засад ствари стоје овако. Поређао сам филмове хронолошки, јер би ми за покушај да их рангирам требало више времена него да напишем сам текст, свакако су у питању у најгорем случају солидне четворке, а у најбољем, наравно, чврсте петице. Знам да су ту и неки филмови које је требало одавно да одгледам, неке заправо и јесам макар делимично, али, као што рекох, ово ми је први пут да сам сигуран да сам их одгледао комплетне, стога их уврштавам у ову листу. Ко ме већ прати на Летербоксду, утврдиће да је доста тога овде написаног већ видео, иако се не зове Михаило, негде можда понешто и додам, негде одузмем, али то је у суштини то, време је да се направи пресек најбољег што сам видео у овој години, уз наду да ће у следећој текстова бити много више. Наравно, има и неколико филмова за које тамо нисам писао ништа, те ће осврти на њих бити потпуно нови и свежи.

1. THE GENERAL (1926) - BUSTER KEATON

Овде нема потребе за нарочито дугим уводом (а и освртом уопште), у питању је једна од најбољих комедија свих времена, савршена комбинација интелигентних гегова и импресивних високо ризичних дублова које изводи један од најбриљантнијих комичара икада, легендарна камена фаца, Бастер Китон. Да подсетим, он игра машиновођу Џонија, заљубљеног у своју вереницу, али и своју локомотиву насловног имена. Када га због важности посла одбију на пријављивању у војску Конфедерације, вереница и тазбина погрешно мисле да је кукавица. Међутим, када Јенкији отму локомотиву у којој је случајно и поменута вереница, Џони мора да спасава обоје, заједно са својим угледом и чашћу. Бастер је као мало ко разумео снимање филмова и приступао му са изузетном пажњом и љубављу, те је на фасцинантан начин снимио ову акцију, авантуру и комедију (вероватно једна од првих таквих жанровских мешавина у историји) где је веома детаљно рекреирао период хиљаду осамсто шездесетих и повезао две своје велике љубави - филм и возове (једном је рекао да би, да није глумац, био машиновођа). "Генерал" је кратак али сладак и у 67 минута заиста пружа незаборавну вожњу. Добар и поуздан сценарио, добра глума свих укључених и непрестано узбуђење чине овај филм правом посластицом. Мени је урнебесна чињеница да се људи данас запањују некаквим компјутерским ефектима и дубловима, а притом нису свесни да је постојао човек који је толико пута пркосио смрти у ситуацијама где су секунде одлучивале о његовој судбини. Истовремено, изузетно је смешно гледати самог Бастера који је, заједно са екипом, тако пажљиво осмислио те сцене и беспрекорно испоштовао кореографију, да би потом, са оном вечито озбиљном фацом изгледао тако збуњен оним што се око њега догађа - његови воштани изрази лица у таквим ситуацијама чине чуда. Морам поменути и одличан саундтрек у рестаурисаној верзији, ништа нападно, али доприноси укупном утиску. Ово је био филм који је Бастеру одузео креативну слободу, пошто је на изласку сматран прескупим промашајем, и заиста јесте био скуп, али то само показује колико су и критика и публика још тада биле неспособне да разумеју много веће од себе. Сам квалитет филма је, да будем поштен, вероватно за јаку четворку, али због Бастерове невероватне визије, спектакуларних и заиста опасних стантова, те целокупног пројекта који је буквално скоро пола века испред свог времена, морам да оценим "Генерала" чистом петицом, све друго би било апсолутно непоштено. 

2. METROPOLIS (1927) - FRITZ LANG

Не знам одакле да почнем, "Метрополис" је једноставно ремек-дело на толико различитих нивоа да се плашим да ћу себе сморити док објашњавам колико је важан, револуционаран и пре свега добар. Неки мањи делови приче ми нису баш легли, а пажљивији гледаоци ће их сигурно приметити. Неки ће рећи да покушава да пренесе превише упрошћену и на крају крајева мало смешњикаву поруку, а можда је то чак и истина. Међутим, ово је филм чији квалитети и врлине у потпуности превазилазе његове безначајне мањкавости и креирају заиста монументално дело које и даље чврсто стоји на својим ногама чак и данас, 93 године касније. Штавише, "Метрополис" је епскији, амбициознији, храбрији, упечатљивији и оригиналнији од било ког тзв. епског филма данас који ће гледаоци са довољно година и развијеним укусом заборавити на путу до куће. Замислите визију Фрица Ланга док је снимао ово и услове у којима су радили глумци и екипа када погледате сцене које су на крају снимили. Визуелни ефекти су, као и сама прича, бар 30-40 година испред времена у ком су настали, а ипак, свака сцена заправо функционише и има смисла, почевши од промене смене на самом почетку, где су радници приказани као безимени, безлични делови машине, све до самог краја где се мењају вода и ватра (да не помињем вавилонску кулу и рођење Хела). Сведочанство о величини овог филма је и чињеница да је бар на најосновнијем нивоу немогуће превидети марксистичку перспективу, а опет, филм је пун библијских слика, симбола и алегорија - и функционише из обе перспективе. Још један доказ величине је и тај што је Хитлер толико волео овај филм да је био вољан да зажмури на чињеницу да је Фриц Ланг јеврејин и учини га режимским редитељем. Ипак, идеологија "Метрополиса" је неописиво далеко од фашизма, те је Ланг убрзо побегао из нацистичке Немачке. Постоје сцене где Ланг показује непорециво мајсторство дотле ретко виђено у светском филму, да приповеда користећи само камеру и светлост или таму (то је нарочито видљиво у сцени где Марија бежи од Ротванга). Глума је у највећем броју случајева изузетна, чак и онда када местимично изгледа као пародија због ограничења немог филма. Међутим, Бригита Хелм остварује непоновљиву двоструку улогу која је међу најбољима у првој половини прошлог века, а и Алфред Абел је био сјајан, показавши да се може суздржано глумити чак и у немом филму. Рудолф Клајн-Роге, легенда немачких немих филмова, је имао неких проблема, јер је и он требало да буде суздржанији, али то је тешко постићи кад играте лудог научника у немом филму, тако да не може ни бити нека велика мана. У питању је технички савршен филм који је инспирисао и извршио утицај на толико класика да их је тешко избројати. Постоји бар пет кадрова и сцена које би и сада било могуће приказати као једне од најбољих и најоригиналнијих у историји филма. Толико је обавезних елемената класичног научно-фантастичног филма који се узимају здраво за готово да су многи прелако заборавили да су потекли од "Метрополиса". У питању је филм који не престаје да инспирише и никад неће бити надмашен. Ако вас неко пита шта не ваља са данашњим филмовима, реците му да студенти филма и такозвани филмофили који одбијају да гледају црно-беле филмове зову дилетанте без талента "режисерима са визијом" притом не знајући ко је Фриц Ланг или Андреј Тарковски (срећом знају за Стенлија Кјубрика, зато што му се име стално помиње, али то је отприлике то).  

3. ZANGIKU MONOGATARI (1939) - KENJI MIZOGUCHI 

Знате како свако коме су филмови заиста у крви и посветио им је важан део свог живота (било пишући и причајући о њима или само их гледајући баш дуго времена) увек дубоко у себи има неку малу амбицију да такође и режира своје филмове и пише сценарија за њих? Не дешава се често, али с времена на време наиђе филм после кога можемо само да кажемо "Кад бих само ја могао да снимим нешто овако, могао бих да умрем на миру после тога". За мене је "Прича о последњој хризантеми" (по енглеском преводу) један такав редак филм. Чињеница да је Кенђи Мизогучи снимио ово остварење 1939. године, још увек релативно млад, ми је тешка за појмити. Ја јесам очекивао добар филм, али оволико добар, то никако. Мизогучијеве старе бољке га муче и овде, у питању је љубавна прича, али под јаким утицајем класних и друштвених фактора, сваки успех и свака срећа се крваво плаћају. Прати се размажени усвојени син познатог глумца који има амбицију али нема талента да такође постане познати глумац, али нико од колега не сме то да му каже због имена већ га осуђују иза леђа, а са њим је једино искрена дадиља његовог полубрата по оцу, која га тако учи скромности. Сцена где њих двоје једу лубеницу и деле искрена осећања је једна од најнежнијих које сам икад видео, где је он одушевљен што га она третира као нормалну особу, а она што јој он поклања пажњу иако је нижи слој од њега. Никакви трикови, ништа лажно и монтирано, само топла људска сцена и изражавање осећања. Изузетан радосни тренутак за њих обоје и једна од нежнијих сцена у историји филма. Међутим, Мизогучијеви филмови нису настали од радости и немају полазиште у њој. Сви су дубоко укорењени у јапанским обичајима и конвенцијама и редитељ се обично бави истраживањем бола и патње коју они (намерно или не) узрокују. Класа и сталеж све диктирају, па је тако немогуће венчати се због љубави ако је изван статуса. Мушкарци живе у сенци својих очева, а жене морају да жртвују себе ради успеха својих мужева кад то услови налажу. Филм најпре покушава да слави супротстављање увреженој традицији и очекивањима, при чему се свесно бира игнорисање друштвених норми. Међутим, друштво има начина да, кроз неколико механизама, увек повуче људе назад и очува своје проблематичне тенденције, нарочито у ситуацији где је мужевљев успех плаћен жениним сузама. Тешка времена чине људе бесним и огорченим, а новац одређује понашање, јер живот без брига мора да се плати. Ово је, сасвим могуће, ултимативна жртва једног филмског лика (да не откривам, гледајте па ћете схватити). Диван филм ненаметљивог стила, довољно спор да лепо развије ликове и довољно брз да има радњу, који ће вам сместити кнедлу величине песнице у грло, али ће вам живот бити богатији после овог искуства. Плаче ми се кад видим шта малоумни либтарди и такозвани радикални феминисти раде светском филму зарад неког "указивања на проблеме", "омоћења" и слично. Гледајте Мизогучијеве филмове и ту ћете видети све што треба да видите о правим и реалним женским проблемима и како направити филм у коме се исти третирају. Радујем се и осталим Мизогучијевим филмовима које треба да погледам, јавља ми се да ово није једини пут да ћу имати осећај да је ово "тај филм" после кога не би било штета одселити се.

4. ONLY ANGELS HAVE WINGS (1939) - HOWARD HAWKS

Ово је оно што сам чекао целе године. Постоји неколико ситних мана у филму, али био бих најситничавије копиле кад бих расправљао о њима након чистог задовољства и радости коју ми је приуштио овај филм. Ово је Златно доба Холивуда у пуном сјају и могло је оволико да успе само у рукама једног човека, Хауарда Хокса. Он је заслужено познат по многим другим филмовима, те овај некако неопажено пролази испод радара кад се помињу његови успешни наслови. Истина је, међутим, да је ово подједнако квинтесенцијални Хокс колико су то и "Рио Браво", "Велики сан" или "Силом дадиља" (идиотски превод за "Bringing Up Baby"). Прича о менаџеру компаније за ваздушни саобраћај који је принуђен да ризикује животе својих пилота да би закључио важан уговор и да поново размисли о романси кад се кабаре певачица заинтересује за њега комбинује авантуру, драму, комедију, трагедију и романсу - и све се савршено слаже и уклапа. Са мање способним режисером у седлу, све је могло веома лако да се распадне, али је Хауард Хокс знао шта треба да ради и како да извуче најбоље из својих глумаца. Наравно, све је лакше кад имате такву глумачку екипу - Кери Грант, тврђи него обично, али још увек отмен и јединствен као и увек, Џин Артур која је у сваком погледу апсолутно божанствена, и кад пати и кад пева за клавиром, Томас Мичел, вероватно највећи карактерни глумац у историји Холивуда, Рита Хејворт у својој првој великој улози, мање гламурозна него иначе, али привлачна и фантастична као и обично, звезда немих филмова, Ричард Бартелмес, који је био подједнако добар и у звучним остварењима, просто нема шта да вам се не свиђа. Могао бих још да пишем о квалитету сценарија, те чистој перфекцији неколико сцена, нарочито током прве половине, али мислим да сви треба да гледају овај филм и сами га доживе. Потцењен и слабо помињан, али свакако спектакуларан филм, без икакве сумње. 

5. THE NAKED SPUR (1953) - ANTHONY MANN

До сада сам одгледао дванаест филмова Ентонија Мена (плус два историјска спектакла још на самом почетку деведесетих, те их се и не сећам најбоље) и још увек нисам видео филм коме се искрено не дивим. Човек заиста припада шачици америчких редитеља са најбољим филмографијама које познајем. Овладао је режијом или криминално потцењених ноар филмова или вестерна за које многи не знају, а још мање причају о њима, а заправо су јако квалитетни. "Гола мамуза" свакако није изузетак, у питању је мало ремек-дело у коме сам бескрајно уживао. Прича је релативно једноставна и не звучи као ништа специјално - цинични ловац на уцене жели да приведе убицу правди, али мора да се удружи (иако не својом вољом) са још двојицом људи - дугогодишњим копачем злата и дезертером, тако да њих тројица почињу дуг и тежак пут, заједно са дружбеницом убице, покушавајући да се међусобно надмудре, док новац од награде непрестано стоји између њих. Пре свега волим чињеницу да ликови нису нимало црно-бели, Мен и његови писци су заиста уложили време и правилно развили све ликове, дозвољавајући нам да знамо таман колико треба о њима током 91 минута трајања овог напетог филма.  Има само пет ликова у филму, не рачунајући неколико Индијанаца, и то функционише савршено, јер видимо све што нам треба да се удубимо у причу и заинтересујемо. Фантастична група глумаца је у питању - Ентони Мен је једини редитељ уз Алфреда Хичкока који је имао петљу да истражи тамнију страну Џејмса Стјуарта (не рачунајући улогу негативца у "After the Thin Man") и овај је због тога постао бољи глумац. Он је главни лик, али је далеко од потпуног моралног чистунца, што га и чини комплексним и интересантним. Роберта Рајана је милина гледати као лукавог, кикотавог негативца који покушава да посеје семе раздора међу екипом, феноменално дочарава овог мајстора манипулације, уз то изговарајући неке од најбољих реченица у филму. Милард Мичел, дискретни херој вестерн жанра игра своју улогу искрено и директно, немерљиво доприносећи својим вицкастим упадицама и меморабилним реченицама. Ралф Микер је сјајан као рашчињени војник који има сопствене планове, који игра наметљивог и сумњичавог, али на крају крајева симпатичног лика са великом уверљивошћу. Џенет Ли изгледа прелепо у улози која је вероватно најнезахвалнија од целе петорке, али она свеједно успева да јој колико-толико удахне живот и представи емоционални вртлог у коме се налази њен лик. Заиста феноменална екипа глумаца. Такође ми се веома допада чињеница да је овај филм пре свега драма, психолошке игре и утицај похлепе, страха и неповерења на људе су приказани на тако зрео начин да сам уживао у сваком тренутку. Додајте ту и изузетну фотографију која у први план истиче безакоње и оштрину Стеновитих планина, као и одличан саундтрек, и добија се један од најбољих вестерн филмова о коме нико не прича. Заиста ми се много, много допада (у случају да већ нисте могли то да закључите). 

6. ORDET (1955) - CARL THEODOR DREYER

Нисам баш био сигуран како адекватно оценити Дрејерову "Реч", али после краћег размишљања сам сигуран да би све сем петице било неправедно (да не кажем бласфемија). Прича о уваженом оцу и његова три сина у Данској пре око 100 година - једном који не верује у Бога, али има побожну жену, другом који верује да је реинкарнирани Исус Христ након излагања филозофским књигама, и трећем који је заљубљен у ћерку кројача који припада екстремнијој хришћанској фракцији је један од најбољих филмова о вери које сам икада имао задовољство да погледам. Посебно тешка ноћ у којој жена треба да роди своје треће дете ће покренути многа тешка питања за чланове обеју породица, новог свештеника и доктора атеисту. Најбољи аспект овог филма је његова могућност да добро сагледа све стране и перспективе и постави важна питања а притом ниједног тренутка не звучи нападно нити филозофски. Међутим, прилично је спор и вероватно ће бити заморан и помало досадан просечном гледаоцу. Ипак, у питању је филм који тера на размишљање, приморава нас да се суочимо са сопственим сумњама и откријемо шта нам је најважније. Сценарио је фантастичан а заснован је на позоришном комаду Каја Мунка, пастора ког су касније убили нацисти. Феноменалан у својој једноставности, овај филм је показна вежба из суморне атмосфере, па ипак, захваљујући Дрејеровом мајсторству, може се осетити да ни у једном моменту није лишен душе. Прича која подједнако добро функционише и на даскама и на платну захваљујући својој филмичности ће вам пружити изузетно искуство без обзира у шта верујете. Са техничке стране, у питању је дефинитивно један од филмова са најбољом композицијом кадра у историји, изванредно дело на свим нивоима. Глума је одлична, као што бисте и очекивали од Дрејеровог филма. Претпостављам да је једино питање како ћете реаговати на све што се дешава, у зависности од личног становишта по питању вере и религије, пошто се квалитет у сваком аспекту иначе заиста не може порећи. Посебна моћ коју има (и главни разлог зашто је ремек-дело) је то што би био подједнако моћан и са потпуно другачијим (или бар двосмисленијим) крајем (можда би ми се такав крај чак више и свиђао, а можда већ и јесте такав, с обзиром да је поглед на самом крају благо речено сумњив). Изврсно је видети утицаје Достојевског у овом филму и разумети да су Ингмар Бергман и Андреј Тарковски почели истраживање религије уз Карла Теодора Дрејера. Ово је уметничко дело које истовремено успева да буде депресивно и оптимистично и које ће сигурно остати са вама дуго после одјавне шпице.

7. KANAL (1957) - ANDRZEJ WAJDA

Средишњи део незваничне ратне трилогије Анџеја Вајде је прича о варшавском устанку и малој јединици људи које предводи поручник Задра, присиљеној да се повуче пред надолазећим нападом Немаца. То нерадо чине, свесни да би то значило да су признали пораз, али с обзиром да су одсечени од другова, одлучују да ипак послушају наређење. Ипак, њихов покушај да избегну смрт и патњу се испоставља безуспешним, пошто канализациони систем испада подједнако паклен и кошмаран као и тло изнад њега. Сам редитељ Вајда је био члан пољског покрета отпора и учествовао у устанку, тако да је био сасвим добро упознат са атмосфером очаја која је тако сјајно приказана у филму. Његово највеће достигнуће је креирање изванредно напете атмосфере и феноменалних, комплексних ликова за које се може навијати и до којих нам је заиста стало, иако филм траје само деведесет минута. Сценарио је одличан, не траћи време испразним флоскулама, пружајући нам приче обичних људи и војника заробљених усред ратног ужаса какав нико до тада није видео. Филм је лишен уобичајене претеране комунистичке пропаганде карактеристичне за земље под њиховом влашћу. Томе доприноси чињеница да је филм снимљен после смрти Јосифа Стаљина и смене стаљинистичког режима Болеслава Бјерута. Неки чланови глумачке и сниматељске екипе су заиста и учествовали у самом устанку и њихова права животна искуства су убачена у филм. Пре него што је филм снимљен, очекивало се да ће филм славити хероје устанка и њихову борбу и отпор. Анџеј Вајда се определио за другачији приступ и снимио филм који је клаустрофобичан, мрачан, смрдљив и потпуно реалан. Са те стране, можда је могуће упоредити напетост која се осећа у ваздуху са још једним ремек-делом, филмом "Das Boot". Читава глумачка екипа предвођена Терезом Ижевском и Тадеушом Јанчаром је фантастична. "Канал" је заслужено био велики хит по изласку и остаје подједнако моћан и свеж чак и после 63 године. 

8. LETYAT ZHURAVLI (1957) - MIKHAIL KALATOZOV

Још једно невероватно искуство које сам толике године безразложно одлагао. У питању је један од најлепше снимљених филмова које сам гледао, једна од најбољих ратних драма које сам гледао и свакако је у мојих омиљених 100 филмова свих времена. Нећу рећи превише о радњи самог филма да не бих покварио јединствено гледалачко искуство, али могу рећи да је у питању на много начина револуционаран филм. Он садржи једну од првих употреба камере из руке, захваљујући изврсном директору фотографије, мајстору Сергеју Урусевском. Стаљинов култ личности је ослабио у време кад је снимљен овај филм, тако да је то била прилика, као и у случају "Канала" да се не направи типично пропагандно остварење, већ веома реалистична и суморна слика рата и последице које он неизоставно оставља на животе људи. Филм је приказао многе непријатне аспекте рата (као да пријатни уопште постоје) по први пут, као што су црна берза, ратно профитерство и избегавање мобилизације. Ово је такође и филм који је устоличио Татјану Самојлову и утврдио њен статус највеће глумице Совјетског Савеза, и то потпуно заслужено, јер је напречац освојила читаву Европу са само 23 године старости. Не постоје речи да се опише њена глума нити лепота, а игра светлости и сенки на њеном лицу је нешто најбоље што ћете видети тог дана, недеље, месеца, па и године, кад год будете гледали филм. Спектар емоција које доживљава током 95 минута овог филма је потпуно спектакуларан, само глумица изузетне моћи трансформације може да убеди гледаоца у истинитост свега тога (три године касније, снимила је са Михаилом Калатозовом још једно ремек-дело "Непослато писмо"). Све у свему, да не давим превише, дугујете себи да што пре погледате овог освајача Златне палме и молим вас да то учините што пре. 

9. NAZARIN (1959) - LUIS BUNUEL

Још један фантастичан филм из кухиње Луиса Буњуела који се бави његовим вечитим оптерећењем, лицемерјем везаним за морал и религију. Један од његових омиљених глумаца, Франсиско Пако Рабал игра улогу оца Назарија, сиромашног свештеника аскете који покушава да примени праве хришћанске принципе у стварном свету, праштајући свима и не реагујући на неправду и зло које му се чини. Након неочекиваног сплета околности, принуђен је да напусти место где је живео и почне да проси да би преживео. Прате га две верне проститутке и заједно са њима, он доживљава многе авантуре и присуствује многим догађајима који ће га из темеља потрести и натерати да се преиспита кад укапира да свет ипак већински не дели његова убеђења. Не знам како бих ефикасно анализирао овај филм без огромних спојлера, али могу да кажем да нисам у потпуности сигуран какво је становиште самог Буњуела у целој ствари и везано за све догађаје. Сви знају да је био отворени атеиста који је презирао организовану религију и користио сваку прилику да посрами свештена лица на сваки начин, али не верујем да је презирао веру искреног човека. Просто мислим да је веровао да је потребан много активнији приступ да би се нешто заиста променило у свету, јер дефинитивно није довољно бити само чистог срца и позитивних мисли. Чисто срце Дон Кихота оличеног у оцу Назарију је беспомоћно наспрам поквареног света, а опет нисам сигуран ни да је сам главни јунак у потпуности ослобођен критике бар неких аспеката такве вере - очигледно је да неефикасна доброта није довољно добра. Слепа вера поменутих сестара се такође критикује, јер ни Беатрис ни Андара нису способне да уче из трагедија које се дешавају оцу Назарију. Можда режисер жели да каже да је љубазност у овом филму бескорисна и несврсисходна јер долази од вере, или да је свештеник свестан своје узалудности у таквом свету тек на самом крају. Свеприсутни су иронија и хумор као и увек код Буњуела. Има много могућности и интерпретација, једино је сигурно да треба гледати "Назарена" јер ће вас натерати да мислите и преиспитате у шта заиста верујете. Уз све што се сада дешава у свету, потребније је него икад да учврстите своју веру или је бар озбиљније преиспитате. Пако Рабал је феноменалан, као и Марга Лопес, истакнута мексичка глумица, позната по теленовелама у каснијим годинама, али и Рита  Маседо као "ружна сестра" Андара. Још један у низу Буњуелових драгуља, свакако, иако, бар за мене, није баш на нивоу "Виридијане" и "Лепотице дана". 

10. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - ANSELMO DUARTE

Одличан филм који је режирао Анселмо Дуарте и освојио Златну палму 1962. године, оставивши иза себе неке изузетне редитеље и импресивне филмове. У питању је остварење са веома једноставном причом о веома сложеним и комплексним темама које видим истовремено као апотеозу вере доброг човека и снажну критику и осуду религијског фанатизма. Главни лик је наивни човек по имену Зе, кога игра Леандро Виљар, одлучан у намери да одржи обећање паганској богињи која одговара хришћанској Св. Барбари, која је, по његовом схватању, излечила његовог верног пријатеља, магарца по имену Николас, и унесе тешки дрвени крст у цркву посвећену овој светитељки. Он хода пешака са својом женом скоро 50 километара и чини све да стигне, али сви око њега делују као да погрешно разумеју његове добре намере, што му чини поменути пут веома тешким, но не намерава да одустане ни по коју цену. Разни локалци временом постају умешани у целу ствар из неких својих разлога, што, наравно, још више компликује ствари, укључујући једног макроа, једног новинара, те групу пагана и хришћанско свештенство. Важно је добро разумети везе између старе и нове религије да би се правилно ухватио контекст, али немојте да вас то одбије, није посебно тешко за праћење. Посебно имајући у виду да све функционише готово савршено - од веома упечатљиве црно-беле фотографије и сјајне глуме свих укључених до једноставног али ефектног сценарија који пружа оштар социјално-политички коментар. Након скоро 60 година, овај филм је још увек свеж и оштар као некада и заслужено се налази међу најбољим бразилским филмовима икада снимљеним. Борба за веру појединца је овде централно питање, и човек не може да се не запита вреди ли уопште борити се у ситуацији где Зе до Буро донкихотовски треба да крене против целог света у малом, предвођеног католичким свештеницима који су овде главни зликовци. Намеће се још неколико важних питања, и жири у Кану је то адекватно препознао, без обзира на неке стварно изузетне филмове наспрам овога.

11. THE HAUNTING (1963) - ROBERT WISE

Ово је сигурно један од најбољих класичних филмова о уклетој кући (од свих којих могу да се сетим, мени се више свиђа једино "The Innocents" Џека Клејтона). Заснован је на класику модерне хорор књижевности Ширли Џексон "Уклета кућа на брду" и успева да константно одржи осећај нелагоде и језиву атмосферу коришћењем злокобне нарације и ужаснутих израза лица својих протагониста. Гласови и звукови су заслужни за већину језе, с обзиром да се доста тога састоји у наговештајима и могућностима гледалаца да визуализују, доста тога је имплицитно, а мало се шта види. Ипак, то не значи да филм није вредан, напротив. Кућа изгледа и те како живо, и у тој атмосфери заиста није тешко помислити да мртви не мирују и да имају шта да кажу живима који су дошли да истражују. Ликови су дубоки и реални, а доста интеракција се састоји у разговорима где се сазнаје више о сваком од њих. Фотографија доприноси осећају отуђења и усамљености што је кључно за успех оваквих филмова. Филм (као уосталом и књига) пружа могућност за интерпретацију у којој је главна ствар нервни слом који узрокује све "халуцинације" о уклетој кући. Ширли Џексон је то децидно порицала и увек је говорила да се свакако ради о натприродним феноменима, али мени се свиђа што ова прича плеше по танкој линији и што дозвољава другачију интерпретацију, доприносећи вишеслојности и квалитету филма. Наравно, све почиње од сјајне глуме, пре свега Џули Харис и Клер Блум, мада су и мушкарци значајно допринели целој ствари. Ово је очигледно, што би рекао наш народ, мајлстоун и бенчмарк у снимању хорор филмова, пошто се може јасно видети колико су структура приче, углови камере, монтажа и други елементи утицали на практично све што је на ту тему касније снимљено. Што је најбоље, Роберт Вајз је ово режирао тако да и после 57 година делује запањујуће свеже и оригинално. Једини мањи проблем који сам имао је дизајн звука, али и са тим је ово изненађујуће одличан филм. Молим вас и кумим, немојте гледати ужасни римејк Јана Де Бонта, све ће вам се смучити.

12. KOZIJAT ROG (1972) - METODI ANDONOV

"Козји рог" је феноменални бугарски филм где концепт "мање је више" функционише савршено. Проста прича о освети козара чију жену силују и убијају Турци пред очима њихове мале ћерке, коју затим отац одгаја као дечака да би била немилосрдна и побила четири крвника када за то дође време. Све иде по плану и као подмазано док се не умеша заљубљивање и сексуално буђење. Филм функционише на толико нивоа баш због своје једноставности - дијалози су потпуно сведени, чак бих рекао минимални, без непотребног брбљања тако карактеристичног за холивудске филмове, фотографија је прелепа, звуци су аутентични, глума двоје главних ликова изванредна. Мисија да се гледалац смести у Бугарску од пре неколико векова је апсолутно успешна и овај филм се са правом сматра једним од најбољих бугарских филмова свих времена. Интересантно да је био велики хит у Шпанији због неколико кратких сцена голотиње која је у то време била цензурисана од стране Франкових власти. Штета што је заиста изузетни редитељ, Методи Андонов, умро само две године након снимања овог сјајног филма. Понашање човека силно обузетог жељом за осветом временом постаје прилично застрашујуће и Антон Горчев је то дочарао фантастично, а имао је истог таквог помагача у Катји Паскалевој у улози Марије. Пада ми на памет Бергманов "Девичански извор" као сличан наслов, мада ипак мало сложенији због укључених религијских елемената и тонова. Међутим, "Козји рог" је такође изузетно вредан филм и заслужује да се посматра као прави европски класик што уистину и јесте. Чиста визуелна поезија, рекао бих.

13. UNA GIORNATA PARTICOLARE (1977) - ETTORE SCOLA

На дан прве Хитлерове посете Италији, док је већина људи на паради, проста и сентиментална жена лојалног фашисте упознаје и спријатељује се са комшијом који је прогоњени геј радио водитељ. Проводећи дан заједно, обоје уче да уважавају перспективе оног другог, с обзиром да се обоје осећају потлаченим на различите начине и имају више заједничког него што мисле. Заиста топао и одличан филм где и Марчело Мастројани и Софија Лорен играју ликове ван уобичајеног калупа и, узевши у обзир све околности, то раде феноменално - он би могао да изгледа немужевно а она непривлачно само у одређеној мери, филмски радници ипак нису мађионичари. Они прихватају своје ликове и обогаћују их хуманошћу и искреношћу. У питању је филм који паметно комбинује драму са хумором и оптуживање са прихватањем. Када посебан дан прође, све се враћа у "нормалу", али ни Антонијета ни Габријеле никад не могу бити исти. Све одговара периоду и атмосфери, укључујући сепија фотографију, у питању је вредан историјски документ кад је у питању начин живота, упркос неколико мањих анахронизама. Са правом је изабран међу сто италијанских филмова за чување и освојио је више награда те године, укључујући и Златни глобус. Веома га топло препоручујем, тако је непосредан и искрен да нећете имати другог избора сем да уживате. Један фан фект за крај, Алесандра Мусолини која игра Антонијетину ћерку Марију Луизу је Софијина старија сестричина у стварном животу. Њена сестра, Марија Шиколоне, била је удата за Романа Мусолинија који је био џез пијаниста, а уједно и Бенитов син. Не кажу џабе да уметност имитира живот. 

14. THE BROOD (1979) - DAVID CRONENBERG

"Легло" је јасан знак Кроненберговог преласка у зрело доба, пошто ће снимити своја највећа ремек-дела осамдесетих година, али ово је такође фантастичан филм који заслужује да се гледа више пута. Кад је у питању винтиџ Кроненберг, једноставност је име игре, он воли да прича своје приче у оквиру деведесет минута трајања, а напетост коју постиже је истински чудесна и мало са чиме може да се мери. Инспирација за овај филм му је дошла док је пролазио кроз изузетно тежак и болан развод, што значи да би чинио изузетан дупли програм са филмом "Поседнутост" Анџеја Жулавског. У питању је прича о човеку који покушава да разоткрије технике терапије коју на његовој жени примењује неконвенционални психијатар усред серије бруталних убистава. Филм функционише изузетно добро и на нивоу метафоре и као чист телесни хорор, пружајући паметне наговештаје током читавог трајања да би све кулминирало бруталним и експлозивним крајем. Глума је апсолутно врхунска, гледао бих старог алкоса Олија Рида у било чему, а овде је бриљантан као психијатар који своје пацијенте лишава беса неконвенционалном терапијом, додуше понекад са неочекиваним последицама. Заиста изврсна суздржана глума са његове стране. Саманта Егар је невероватна као измучена жена (једини њен филм који сам досад видео је "Скупљач" Вилијема Вајлера, где је бриљирала поред Теренса Стемпа). Арт Хиндл је сјајан као човек који покушава да разоткрије и мистерију и бизарног психијатра за добро своје ћерке. Синди Хајндс пружа једну од најубедљивијих и најреалнијих дечјих улога у трилеру/хорору које сам икад видео (једина конкуренција јој је Линда Блер пре Пазузуа). Све се слаже и све функционише, уживао сам у сваком тренутку док сам гледао како паметно Дејвид Кроненберг приступа материји. Ако постоји нешто што би могло да буде и боље, морам напоменути да, иако се апсолутно никад не жалим на буџет нити обраћам пажњу на то, одређене језиве и крваве сцене би свакако биле боље са додатних пар стотина хиљада за пеглање. Такође морам да напоменем (веома мали спојлер) да отисци прстију после првог убиства више нису помињани. Осим та два мала недостатка, нема се шта приговорити, опасан је филм и види се да га је снимио млад, енергичан и изузетно талентован редитељ који ће пуни потенцијал достићи у наредној декади. Питам се где се изгубио, пошто маторац који му је украо идентитет у овом веку уопште не личи на њега. 

15. ANGST (1983) - GERALD KARGL

"Angst" је вероватно најпрецизнији увид у ум серијског убице икад забележен на филму и чини одличан дупли програм са филмом "Хенри: портрет серијског убице". Најбриљантнији део филма је нарација попут директног преноса из главе убице кога је изузетно одиграо Ервин Ледер који је већ био феноменалан у још једном клаустрофобичном ремек-делом "Das Boot". Оно што је за мене фантастично је што овај филм успева да буде шокантно перверзан и истински грозан а да притом скоро у потпуности избегне сплатер и крволиптање. Изврсни редитељ Каргл је успео да искреира заиста узнемирујућ филм који побуђује високе нивое анксиозности само уз помоћ инвентивних начина снимања, користећи изузетне углове камере и другачије технике снимања на веома интелигентан начин. Сваки глумац је допринео квалитету филма, али ово је без сумње филм у коме бриљира Ервин Ледер у улози своје каријере. Изврсна студија карактера која показује да не морате имати јасан мотив да бисте били психопата и убица (многи филмови праве грешке у том сегменту) и волим што филм није, како кажу Англосаксонци, изабрао лакши излаз као што многи чине. Свидело ми се и то што је злочинац прилично неспособан - треба му баш доста времена да савлада бабу, богаља и изузетно лепу девојку) што је учинило целу ствар веома реалном. И тај невероватни саундтрек - знао сам да је Клаус Шулце генијалац, али ово је заиста нешто посебно. Делови у којима убица френетично шпарта кроз кућу и покушава да се побрине за једног по једног члана породице су нешто ретко виђено, исконски језива и атмосферична мелодија. Заправо се осећам ужасно што ми је оволико требало да погледам овај филм, али претпостављам да никад није касно за овако нешто. Осећам се још ужасније што знам да је огроман неуспех овог филма уништио Каргла и физички и психички и да није ништа друго режирао после тога, чак и данас одбија да говори и даје интервјуе на тему филма, иако је најзад дочекао да после толико година буде признат као оно што јесте, а то је ни мање ни више него ремек-дело. 

16. PISMA MYORTVOGO CHELOVEKA (1986) - KONSTANTIN LOPUSHANSKY

Блиски сарадник Андреја Тарковског, гласник апокалипсе (не библијског откровења него пропасти света), Константин Лопушански, режирао је овај филм 1986. године када су нуклеарне катастрофе биле стварност, али се питања која је поставио не односе само на тадашњи свет, напротив. У питању је и по самој поставци и по идејним порукама прилично једноставан филм, али филм који поставља права питања и који хвата праву атмосферу међу људима након таквих дешавања - жестоко безнађе, жестоко преиспитивање и нешто мало провучене наде, која ипак мора да постоји код Руса, ма колико не била утемељена на реалним показатељима. Мени се чини да сам делове овог филма као мали хватао на телевизији, јер ми је јако позната ова жућкаста, јефтина сепија која доминира у филму. Свет ништавила и људи који лутају по рушевинама и преиспитују судбину нуди моћније слике и импресивније сет писове од било чега што је Холивуд избацио на задату тему, а и сам Лопушански ће "одбранити докторат на тему" три године касније у свом "Посетитељу музеја" који је још бескомпромиснији и одлучнији у схватању да за модерног човека нема наде нити излаза. Овде је у средишту пажње научник, лауреат Нобелове награде за физику, који верује да се рат завршио и да има наде за будућност света, пише писма своме сину до кога не може да дође и тражи лек за озрачену жену. Ипак, тешко је функционисати у разрушеном свету, нарочито у ситуацији где му нико не верује и сви мисле да је наступио крај света и да је човечанство потпуно пропало. Главни лик тумачи изузетни Ролан Биков, а и други глумци заиста свесрдно помажу да ово буде веома успешан филм који и те како тера на размишљање. Немогуће је не дивити му се на више нивоа, од визуелног до атмосфере која је јединствено чемерна и свеобухватно необећавајућа, како и приличи свету после нуклеарне катастрофе. Сем мука неколико ликова и њихових контемплација овде нема некакве преконкретне радње, а још мање обрта и твистова - ово је пре свега филм у коме је главна компонента поменута атмосфера, али то уопште не ослабљује утисак, нити сам филм, напротив. Заједно са поменутим "Посетитељем музеја", у питању је савршени double feature, четири сата која можда највише пасују у ово доба карантинске атмосфере, лажи и дезинформација. Као што се ретко ко весели попут Руса, тако ретко ко уме и да дочара безизлазност ситуације попут њих, што се одлично уклопило у причу овог филма.

17. DUNG CHE SAI DUK (1994) - WONG KAR-WAI

Напомена: Гледао сам редукс верзију "Пепела времена", те сам несвестан разлика у верзији из 1994. године, а такође нисам читао ни књигу која је наставак овог филма. 

Наративна структура овог филма је доста тешка за разумевање и прилично варљива - пет кратких прича са испреплетаним ликовима које наизглед повезује само један од њих. Ујанг Фенг је циник сломљеног срца који проводи дане у пустињи и посредује између изузетних мачевалаца и оних који траже освету и вољни су да за њу плате. Кроз пет временских периода у изгнанству, Ујанг испреда приче о неузвраћеним љубавима и изузетним, необичним чиновима храбрости његових клијената. Овај филм делује као припадник вуксија поджанра, али је (као и обично кад је Вонг Кар-Ваи у питању) пре свега у питању љубавна прича један кроз један. Фотографија је заиста невероватна, саундтрек је величанствен, а стилизација ће, заједно са збуњујућом причом, сигурно у старту одвратити неке људе, јер ће деловати као сувише артси-фартси и претенциозна. Међутим, ако вам се свиђа Вонг Кар-Ваи, његови емоционални ролеркостери су ваша шоља чаја и ако знате шта доносе и пружају, гледајте овај филм отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писање о томе колико су добри глумци је прилично непотребно - фантастично удишу живот својим ликовима који су сломљени људи који иду различитим путевима и стижу на одредишта другачији него што су били, а опет неиспуњени. Ликови су дефинисани по томе како се повезују и комуницирају са другим људима, а још важније, шта према њима осећају. У питању је романтична прича у којој су људи сведени на нагоне који их терају не само да реагују (или не) на одређени начин, већ да по њима и живе. У питању је веома елегантан филм који ће сигурно оставити дуготрајан утисак и за мене је био посластица првог реда. Међутим, упозоравам да је ово врло могуће најтужнији филм који је снимио Вонг Кар-ваи, а знате да је озбиљно кад то кажем. 

18. TASOGARE SEIBEI (2002) - YOJI YAMADA 

Немам речи да опишем колико је овај величанствени филм заслужио све награде које је освојио. Лирска поетска драма о части и љубави у маниру незаборавних класика Масакија Кобајашија који буде најдубље емоције гледалаца. Све је ту - политика, класни систем, кодекс самураја, морална дилема, етичка борба и неисказана осећања. Ако сте мислили да се са врло мало акције не може снимити добар самурајски филм, размислите поново. Главни квалитет филма је фантастични сценарио који у једном тренутку чак успева да референцира и "Апокалипсу сада", прича је феноменална, период је сјајно рекреиран и гледаоци су од самог почетка увучени у ову горко-слатку причу. Сваку радост прати туга, сваку срећу меланхолија, а сваки успех лични лом. Хиројуки Санада игра дивну улогу насловног хероја тумачећи га као човека са снажним осећајем за част и морал, притиснутог дилемама у свету у коме те две категорије не вреде превише, који је, као и сваки човек од крви и меса, са друге стране распет неисказаним осећањима (која га управо поменути кодекси спречавају да искаже). Свако ко се икад самопреиспитивао и мучио ће се у томе пронаћи. Рие Мијазава је подједнако импресивна као предмет његове наклоности која се бори са сопственим проблемима, али и други чланови глумачке екипе подједнако доприносе успешности овог стварно великог филма. Могао би да се напише читав есеј о конфликтима са којима се суочава главни јунак,  нарочито о вези између личне и друштвене части, али потрошио бих много времена а многима ускратио задовољство да овај филм опуштено погледају. Овако га само од срца препоручујем, заслужио је да буде номинован за Оскара за најбољи страни филм без икакве сумње. Учините себи услугу и што пре га погледајте, молим вас.

19. SHI (2010) - CHANG-DONG LEE

Тешко је објаснити зашто је тачно овај филм оно што јесте. Прошло је доста времена откако сам гледао овако дирљив и сурово реалан филм. Азијски филмови имају обичај да мало претерају са емоцијама, али то овде није случај, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам гледао последњих година. У питању је прича о старијој жени која се уписује на курс поезије усред суочавања са чињеницом да је њен унук тинејџер починио гнусни злочин, али и да јој је дијагностикован рани стадијум Алцхајмерове болести. Има задатак да до краја курса напише песму, а оптерећена је прогресивним губитком памћења - прати се њена борба да нађе лепоту у свету који је све сем лепог. У питању је спор филм, фитиљ који гори без експлозије, свет осликан изузетно суморним бојама у коме сиромаси и они који вредно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години и може се залепити цена на све, па и на људски живот. Ретко се виђа тако бруталан и непријатан а у исто време тако предиван филм, никакво насиље се не види ниједног тренутка, а осећа се сваки терет на раменима главне јунакиње, што ме доводи до фантастичне глумице Јун Џонг-хи која се вратила после паузе од 16 година да одигра ову улогу, која јој је последња до овог тренутка. Она у овој улози пролази такав емотивни ролеркостер и пружа такво задовољство гледаоцима да ће вам очи бити просто залепљене за екран. Види се да је некад била баш велика звезда. Не желим да умањим значај осталих глумаца, они су сви били сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи на леђима. Пронаћи снагу и вољу за живот под најтежим околностима понекад може бити неподношљиво тешко, али сви морамо да покушамо. Ово није лак филм за гледање, поготово ако знате неког ко се бори са сличним проблемима или се мирите са непобитним животним чињеницама, али је заиста невероватно искуство. Хвала Чанг-Донг Лију што није кренуо лакшим путем кад је у питању крај филма. "Поезија" је спор филм и доста тежак за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од већих посластица коју сте скоро пробали, да се гастрономски изразим.

20. TSUMETAI NETTAIGYO (2010) - SION SONO

Крвљу натопљена (или боље да кажем окупана) црна комедија о кротком и питомом власнику акваристичке радње који улази у чудно партнерство са богатијим власником веће и успешније радње где његова размажена ћерка почиње да ради. Старији и богатији човек, који делује брбљиво али добронамерно, и његова секси млада жена крију једну тајну - серијске су убице, те се главни лик убрзо невољно упетљава у њихове заврзламе. Константно језив и шокантан, изненађујуће освежавајућ, а истовремено брутално насилан и урнебесно смешан филм, толико је уврнуто духовит да не могу да га гледам као хорор (без обзира што крв, једном кад крене, готово да не престаје да тече. Заправо, овај филм има једну од најкрвавијих завршница које сам икад видео). Сваки могући вид изопачености је овде навелико присутан, свет који редитељ представља је екстремно бруталан и окрутан, а он нам никад не допушта да то заборавимо. За филм који хода по танкој линији између пародије и екстремне озбиљности, ликови су изненађујуће добро формирани и заокружени. Мурата, кога игра Денден, комичар познат по улогама добрица, је један од најбољих серијских убица последњих година. Мада понекад виче, он никад не делује као карикатура нити претерано комично, а камоли неубедљиво - има ауру наметљивог силеџије са харизмом на школском игралишту чије самопоуздање и агресивност привлаче девојчице. Додајте му 40 година без правог одрастања и добићете Мурату, рођеног продавца и јако убедљивог човека који брзо даје до знања уплашеном Шамотоу ко је газда. Главни лик кога игра Митсуру Фукикоши се такође временом мења под његовим утицајем и наратив овог филма се заправо врти око промене главног лика од скромног, стидљивог човека до особе која одбија да дозволи да га користе као отирач и постаје нешто сасвим другачије. Такође обожавам Асуку Куросаву која игра жену убице, која је још поремећенија од њега - они убијају и за новац и из личног задовољства и изузетно у томе уживају, глумећи овај пар перфектно. Наравно, и сви остали су такође сјајни. Мислим да је можда пар минута на самом крају могло да буде скраћено, али без обзира на све, страшно ми се свидео овај филм и веома сам пријатно изненађен њиме. Ипак, будите спремни да вам се не свиди или да га не издржите до краја пошто стварно није за осетљивије стомаке. Константно је бруталан и насилан, потпуно политички некоректан, што је за мене велики плус, али такође интелигентан и непредвидив. Ово је свет бола и туге где су људи само вреће меса и костију које се одбацују кад им истекне рок употребе, доминирају они на врху ланца исхране, и једино што можемо је да се потрудимо да сами доспемо тамо и једемо друге уместо да будемо поједени.  

                                                               ***

Очекујем да наредна година донесе више филмова, опсежније извештаје и чешће писање кад год ми време то дозволи. Наравно, основни предуслов је добро здравље, које желим свим читаоцима блога. Срећни празници и до читања!