понедељак, 02. новембар 2020.

А које волиш, кеве ти, румунске? Нови талас - топ 10

 Већ сам писао на страници, да Браца није алфа-сељачина и искомплексирани клошар као што јесте, не би тако лако и са подсмехом отписао румунску кинематографију, јер се она, кроз такозвани Нови талас, у овом веку дефинитивно искристалисала као једна од стабилнијих у Европи са неколико правих ремек-дела и бар још десетак врло добрих наслова који терају на размишљање и по завршетку. Филмови могу да буду различитих жанрова, али се углавном ради о минималистичким драмама, оштрим, стилистички необрађеним филмовима препуним црног хумора који без улепшавања проговара о различитим аспектима и аномалијама румунског друштва, било да се ради о осамдесетим у доба владавине Николаеа Чаушескуа или о савременој Румунији која је, као и свака друга "земља у транзицији" из околине, препуна корупције, криминала, јавашлука и других обележја сличног окружења. Иако делују жанровски једнолично, свако од ових остварења нуди нов и свеж поглед на ствари, најчешће учвршћен снажним сценариом и праћен сјајном глумом, заиста су неке од улога међу најбољима које сам видео у скорије време, без претеривања. Неки од филмова су постали и миљеници престижних фестивала, што би иначе могло да значи да су претенциозне глупости пуне квази-артхаус вајба и "не може то свако да разуме" испразности, али велика је срећа што су румунски филмови готово без изузетка лишени сваке претенциозности и углавном снимани скромно и са малим буџетом, што још више додаје на реализму и на атмосфери "независног" филма којом одишу ова остварења. Као таква су и својеврстан подсетник да вам за снимање одличног филма апсолутно нису потребне готово никакве паре, већ три ствари - сценарио, сценарио и сценарио, да парафразирам Алфреда Хичкока. Надам се да ће овај текст добро послужити и као препорука неких сјајних наслова и редитеља који имају шта да кажу у европским и светским оквирима.

Најпре морам рећи да нисам одгледао превише наслова који припадају Новом таласу, тек око 25, тако да ово није најтежа листа коју сам икад саставио, али свакако није било лако рангирати сјајне наслове и бирати најбоље када одлучују ситнице и нијансе. Покушаћу да будем истовремено што информативнији и што концизнији у објашњењима својих избора. Нови талас је званично почео 2004. године, са два кратка филма, и то "Un cartus de kent si un pachet de cafea" редитеља Кристи Пујуа (освојио Златног медведа за кратки филм у Берлину) и "Trafic" Каталина Митулескуа који је за исти формат освојио Златну палму. Било је и неколико филмова који су настали у овом веку, а пре 2004. године, који и те како садрже обележја Новог таласа, а један од њих ће и бити на листи, и то на прилично високом месту, али о том потом. Како сам већ и поменуо, сигурно нисам одгледао баш све што треба и сасвим је могуће да ми је неки изузетно битан наслов промакао, па ћу гледати да то исправим што пре, а надам се да ће ми неко од читалаца, ако их уопште има, припомоћи. Поменута листа засад изгледа овако.


10. MARILENA DE LA P7 (2006) - CRISTIAN NEMESCU

Једини разлог што овај филм није више на листи (по квалитету бих рекао да је негде за средину) је његов формат. У питању је средњеметражно остварење (48 минута) изузетно талентованог редитеља која је прерано и несрећно окончао живот у коме би сасвим сигурно у догледно време зарадио Оскара. У питању је дирљива, у исто време духовита, тужна, мрачна и прелепа прича о одрастању тринаестогодишњег Андреја који са родитељима живи у предграђу Букурешта у породици из радничке класе. Андреј и његови пријатељи се очигледно убрајају у "опасне момке", али ситуација је другачија кад је у питању љубавни живот, јер му нове пријатне осећаје у организму изазива млада Марилена коју (уз групу пријатељица) посматра сваки дан са крова зграде. Међутим, постоји проблем, Марилена и њене пријатељице су проститутке и потребне су паре и још понешто да би се таква девојка импресионирала, те се стога главни јунак одлучује на серију неочекиваних потеза који ће га одвести ближе изабраници, али му приредити и многе ствари на које није рачунао, укључујући и прерано одрастање. Све друго што бих рекао би представљало огроман спојлер, али могу рећи да је сценарио одличан и да је глума свих укључених одлична, нарочито двоје протагониста, изврсног дебитанта Габријела Хујана и изузетне Мадалине Гитеску у насловној улози. Овај филм је требало да буде само вежба у трајању не дужем од седам минута, али срећа да је испао оно што јесте. Ово је одрастање без шећера, обележено најразличитијим емоцијама, пуно незаборавних тренутака и успомена, оваквих или онаквих. Сви се сећамо прве особе која нам је побудила необјашњиве емоције, начина на који смо се с њима носили, и како смо на неки начин остали обележени тим искуством. Одлично ухваћен савремени Букурешт кроз очи тринаестогодишњака и емоционалне турбуленције које носи занесеност у том добу. Овај филм постоји у целости на јућубу са енглеским преводом, учините себи услугу и погледајте га, мислим да ће вредети.

9. AMINTIRI DIN EPOCA DE AUR (2009) - CRISTIAN MUNGIU

Изузетан двоипочасовни филм који у шест сегмената приказује исто толико урбаних легенди из Румуније осамдесетих година, тј. такозваног златног доба. Ни у једном тренутку није досадно јер приче трају по нешто мање од пола сата, а толико су бизарне да је гледалац просто закован за екран и једва чека да види како ће се све одиграти - наравно, све у име вође и његове партије. Нису све приче директно везане за политику, наравно, али све редом без улепшавања дочаравају такозвано златно доба, слично ономе какво смо и сами дочекали последњих 20-30 година и у коме још увек живимо по званичним изворима. Не бих вам кварио искуство гледања препричавањем сваке приче понаособ, само ћу рећи да има свега - друштвено-политичке сатире, преживљавања, крађа, љубавних проблема, продавања ваздуха и још много тога. Био сам баш клинац (да не кажем плакао сам) кад је пала Секуритатеа, па се лично не сећам шта се говорило и шта је до нас допирало о животу у Румунији тих година, али прилично сам саблажњен коментарима које сам прочитао да је филм заправо прилично близак истини, могу само да кажем да је страшно уколико је и половина овога веродостојна. Наравно, Румуни су, као и ми, веома способни да се смеју сопственој несрећи, па је ово један апсолутно урнебесан филм, прожет црним хумором који је нама веома близак, (само)иронија је на максимуму, а осим неких анахронизама, немам великих замерки, свако коме је познат источноевропски контекст из овог периода ће, сигуран сам, уживати, наравно, осим ако не очекује нешто што овај филм није. У битним улогама су све сами тешкаши румунског глумишта попут Теодора Корбана, Јона Сапдаруа, Влада Иванова и Габријела Спахијуа. Филм препун свега, али скорашњи добитник Златне палме, Кристијан Мунђу, је успео да изгура своје замисли и снимио остварење које се не заборавља лако.

8. POZITIA COPILULUI (2013) - CALIN PETER NETZER

Добитник Златног медведа у Берлину је сјајан филм који нуди паметну елаборацију на тему добро познате премисе да мајчинска љубав, ако је претерана, може бити штетна и опасна колико је иначе добра. Површном гледаоцу ова премиса не нуди ништа свеже и ново, међутим, ако такође пружа фантастичан увид у савремено румунско друштво (као што јесте случај), онда постаје вредна лекција свакоме ко гледа. Главни лик је имућна мајка архитекта која покушава да задржи свог сина од тридесет и нешто година поред себе по сваку цену и даје све од себе да га сачува од заслуженог затвора након што у несрећи удари дете колима (користећи везе, мито и сва друга неопходна средства). Феноменална Луминита Георгију одиграла је епохалну, већу од живота улогу мајке која гази преко свих да постигне своје циљеве, у овом случају да спречи одлазак сина у затвор. Она веома добро познаје све мане система и навикла је да у таквом окружењу добија оно што жели. Ова невероватна глумица је већ заблистала пуним сјајем у насловима при врху ове листе као што су "4 месеца, 3 недеље и 2 дана" (у мањој улози) и "Смрт господина Лазарескуа", али овде носи читав филм на својим леђима и то чини на начин који је заиста за памћење, с обзиром да је ово без дилеме једна од најбољих главних женских улога читаве деценије. Други глумци такође раде одличан посао, укључујући Богдана Думитрашеа у улози незрелог, апатичног сина и Илинку Гоју као његову намучену старију девојку, са којом се мајка, природно, не слаже. Дивно је видети Влада Иванова како опет игра хуљу и гњиду, макар само на неколико минута. Још једном напомињем да је читава екипа сјајна, али ово је од почетка до краја филм Лумините Георгију. Режија је такође врхунска, Нецер искусно ставља гледаоца у средиште акције помоћу камере из руке. Ово је изванредна, опора и љута критика људске себичности и савременог друштва, што у румунским филмовима није ретка тема, али је свакако освежавајуће видети интелигентан приступ као у овом случају. Дефинитивно није у питању најлакши филм за гледање, нарочито пред сам крај, кад сузе најзад почну да теку, али је свакако фантастичан и са изузетном централном улогом. "Позиција детета" је веома меморабилан, упечатљив филм који вам свакако неће лако испарити из сећања.

7. AFERIM! (2015) - RADU JUDE

Готово први румунски филм који отворено говори о ропству које је у Румунији било присутно 500 година. Наизглед проста прича о Костандину, локалном полицајцу (можда би требало да кажем шерифу, с обзиром да је изврсни редитељ Раду Жуде имао намеру да сними румунску варијанту вестерн филма) кога унајмљује локални племић да пронађе одбеглог роба,  циганина који је имао аферу са његовом женом. Режисер води Костандина (Теодор Корбан) и његовог неспретног и неспособног сина Јониту (Михал Команоју) на пут и успут црта не тако лепу слику Влашке. У питању је тешка, груба и мрачна лекција из историје, а гледаоци би очигледно требало да повлаче паралеле са данашњом Румунијом, али чак и да нисте Румун, у реду је, с обзиром да приказани проблеми могу универзално да се примене. Сценарио је понекад тежак за праћење, с обзиром да је говор потврђен као аутентичан од стране неколико историчара, те је, ако се одлучите на гледање, добар превод апсолутно неопходан. Међутим, у питању је толико изванредно искуство да залсужује више гледања и сигуран сам да постоје нове ствари за открити сваки пут. Главни лик је одлично развијен и вишеслојан, мада се његове реченице често своде на пословице и песме, гледалац доста ствари учи о њему током филма, јер демонстрира широку лепезу опречних особина, показујући поштовање према племићима и поповима, али дрскост и окрутност према робовима, но ипак успева да пробуди савест до краја филма. Син још увек учи основе заната и не свиђа му се оно што види, али искусни отац зна шта за њега носи будућност и то експлицитно изјављује на крају. Робови су такође сјајни у својим улогама и заслужују похвале, као и феноменална црно-бела фотографија и појачава немилосрдно туробну и мрачну атмосферу овог филма. Редитељ Раду Жуде се бави која никад није на прави начин обрађена и чини то са изузетном храброшћу. У питању је депресиван и љут филм, богат киселим, саркастичним хумором и тврдом иронијом, интелигентан поглед у прошлост који дотиче готово сваки друштвени проблем садашњости и искрено "браво" од мене за избегавање шећерења и што се не уздржава у кључним моментима. Велики филмови се од осталих разликују по томе што могу да побуде мноштво различитих емоција и осећања. "Аферим" је, без даљњег, истински ролеркостер.

6. TOATA LUMEA DIN FAMILIA NOASTRA (2012) - RADU JUDE

"Сви у нашој породици" редитеља који је радио и претходни филм на листи је заиста изузетна вожња. Из самог синопсиса се већ да наслутити да гледаоца чека нешто узбудљиво, али тешко да је било ко спреман за оно што ће овде видети. У питању је прича о Маријусу, разведеном оцу петогодишње ћерке који само жели да је одведе на море за викенд, с обзиром да је ретко виђа. Међутим, јутро не почиње по плану и тако креће дан препун црног хумора, насиља, изјава љубави и узимања талаца. Током неких сцена, ово остварење ме подсетило на криминално потцењени "Пад" Џоела Шумахера, један од мојих омиљених филмова деведесетих. Али, дало се наслутити где ће све отићи већ од самог почетка када Маријус вози бицикл на отвореном и енергично пева "Time" од Пинк Флојда. Од самог почетка и сусрета са родитељима, осећа се катастрофа која ври у ваздуху, али начин на који све ескалира је потпуно величанствен и апсолутно непредвидив, при чему публика нема избора сем да се истовремено видљиво стреса и узмиче од нелагоде и непријатности и вришти од смеха на све неочекивано што гледа. Ово није прва црна комедија која ову тему обрађује на овај начин, али је свакако једна од најуспешнијих. Главни лик је просто изузетан, начин на који се неосетно трансформише из жртве у агресора је невероватан и, неочекивано, сасвим уверљив. Све се ради у име породице, а опет сама породица (овде оличена у петогодишњој ћерки) као да је свакоме најмање важна од свега на крају. Након свега што се десило, гледалац може да нађе начин да и даље жали главног антијунака. Глума је једноставно фасцинантна. Мала Софија Николеску је природан таленат, стварно је изванредна, као уосталом и остатак екипе, у којој су у битним улогама Михаела Сирбу (играла и у филму изнад) и такође већ поменути Габријел Спахију, али ово је остварење у коме целим током доминира Сербан Павлу, који кад год се појави буде упечатљив, што ће рећи готово током целог филма.  Највећи квалитет овог остварења је свакако могућност да изгледа доста реалистично и поред толиког броја фарсичних и невероватних сцена и момената. На крају крајева, у питању је у основи тужна прича и поред огромног броја хумористичких елемената и сегмената које садржи. Овај филм представља велики тријумф који можда може бити нешто разумљивији људима који живе у Румунији и околним земљама, али ће свакако подједнако пријати и остатку света. У питању је заслужени освајач неколико награда у тој земљи, али и победник неколико фестивала у окружењу, као што су они у Загребу и Сарајеву. Због своје специфичности можда и неће лећи свима, али свакако га треба погледати бар једном, није у питању улудо потрошених сто и кусур минута.

5. BACALAUREAT (2016) - CRISTIAN MUNGIU

Још један бриљантан филм који испитује колико је далеко родитељ спреман да иде да би обезбедио свом детету бољу будућност. Ћерка угледног хирурга је обезбедила стипендију на Кембриџу уколико постигне одређени резултат на матурским испитима, за шта је и те како способна, али вече пред први испит бива нападнута и, иако пролази без већих последица, овај догађај ће уздрмати њену свакодневицу и бацити сенку на пројектовану светлу будућност. Такође ће и отац доћи у ситуацију да му се у наредних неколико дана живот промени из темеља. Избори које праве отац и ћерка, као и остали ликови, много говоре о друштву у коме живе и о њиховим шансама за опстанак у истом. Да ли је могуће ослободити се наслеђа из прошлости прожете корупцијом и неморалом и избећи садашњост у којој владају иста начела? Преко два сата трајања пролазе прилично неосетно, иако филм дефинитивно јесте slow burn јер Мунђу полако одмотава причу пред гледаоцем дозвољавајући му да упије дешавања на екрану, промисли о њима и препозна их у сопственој свакодневици (а свакако хоће). Глумци су, као што је стандардно у филмовима овог редитеља, сви редом изванредни, но рефлектор је ипак резервисан пре свега за Адриана Титиенија у улози Ромеа, који је у готово свакој сцени и Марију Драгуш која скоро да краде шоу као Елиза. Изузетни су и остали и заиста пружају реалан и застрашујућ увид у друштво и околину где је квид-про-кво чињење малих услуга национални спорт и начин живота. Сценарио изузетно преплиће неколико причица и не нуди лака решења, као што их нема ни у животу. Ако бих могао да нађем икакву замерку то би било на моменте помало нападно моралисање, као да гледаоцима треба додатно појашњење шта је заправо исправно. Но, свеједно је у питању изврстан филм у коме напетост виси у ваздуху, а сваки компромис води у још дубљу јаму. Потпуно огољавање двоструких стандарда, лицемерног фаворизовања и осталих друштвених аномалија чине овај филм веома значајним и није ни чудо што је Мунђу поделио награду за најбољег режисера у Кану (између осталих награда), овај филм се тешко заборавља.

4. MOARTEA DOMNULUI LAZARESCU (2005) - CRISTI PUIU

Може се рећи да је "Смрт господина Лазарескуа" без икакве дилеме један од кључних филмова румунског Новог таласа. У питању је апсолутно предивно остварење (на свој срцепарајући начин) које, као и у толико других филмова који припадају поменутом Новом валу, поставља гледаоца право у средиште приче о џангризавом маторцу, пензионеру који живи са три мачке и има проблем са алкохолом, те покушава да нађе болницу која ће га примити након што почне да осећа јаке болове током нарочито тешке и прометне букурештанске  ноћи, заједно са сестром из хитне помоћи ркоја је све време уз њега и покушава да сачува нешто људског достојанства док је различити доктори константно спуштају и вербално понижавају. У питању је љута и тешка оптужба читавог здравственог система где доктори и друго особље по свом избору бивају забушанти из различитих разлога - због умора, недостатка особља или недостатка пара, а неки од њих само не желе да се петљају са матором пијандуром. Лечење само болести уместо људског бића је синдром који је нажалост предобро познат и овде и свакако се не односи искључиво на Румунију. Међутим, најбољи аспект овог филма је паметан третман и приступ феномену неминовне смрти - режисер Кристи Пују нам пружа изврсну вожњу, дајући нам прилику да будемо усред целе ствари и користећи документаристички приступ без икаквог улепшавања, али ипак са мером и укусом. Нема овде великих реченица за памћење и цитирање, нема помпезних егзибиција са камером да би неко показао умеће, само један дубок увид у нешто што нас све чека и успутно разоткривање надувених егоиста и комплексаша, система у распаду и општег немара за ближњег свог, уз неке ретке часне изузетке. Режија је врхунска, глума изузетна, и потребно је мало времена да се ствар убрза, мораћете да издржите првих пола сата, али кад крене вожња, верујем да нећете имати проблема да изгурате остатак, само треба да се удобно сместите и уживате. Цела екипа глумаца је одлична, нарочито насловни Јон Фискутеану и већ помињана Луминита Георгију, али лепота овог филма је у томе што је као целина нешто заиста незаборавно, бар за мене. Чак бих рекао да, ако волите овакве ствари, дугујете себи да што пре погледате ово истовремено тужно и смешно мини-ремек-дело. Сигуран сам да ћете уживати.

3. FILANTROPICA (2002) - NAE CARANFIL

Ово је једини филм са листе који је номинално настао пре званичног почетка поменутог Новог таласа (2004), али је то потпуно погрешно тако гледати, јер је у питању можда и најчистији представник од свих побројаних, а тако се и котира, заједно са горепоменутом "Смрћу г. Лазарескуа". У питању је горка прича о средњошколском професору и неуспешном писцу аматеру без перспективе који захваљујући занесености сестром једног свог проблематичног ученика долази у прилику да неочекивано брзо заради велике своте новца учешћем у мрежи превара иза којих стоји тајанствена "организација". Наравно, оно што делује као привлачна лака зарада на почетку води у сто хиљада проблема, све један већи од другог. Овај филм је толико препун ироније и црног хумора да практично постаје потресно гледати како се слика једног друштва кроз сатиру криви готово до самопоништења, а онда схватите да је преблизу истини за један такав приказ стварности. Сигурно сте бар једном од постојања тог сајта помислили да је њуз.нет мање невероватан од онога што нам се заиста дешава - слична је ствар и са овим филмом. Поново се појављује потенцијална опасност да је филм можда мало сувише локалног типа, те да неће бити довољно интересантан људима ван Румуније и околине (ми свакако не треба да бринемо, јер је ситуација и код нас веома слична, зато се ваљда ова кинематографија овде и прима овако добро), али то је у сваком случају њихов губитак. Већ сам поменуо да је сценарио фантастичан, као и режија (редитељ Каранфил се појављује у сцени са караокама где изводи класик "My Way") и глумачка екипа коју предводе Мирчеа Дjакону (такође и политичар), Георги Диника, Мара Николеску и Виорика Вода је стварно величанствена. Један од оних филмова који имају драж колико год пута их гледали, а сигурно нису снимљени ради освајања награда (мада је овај однео победу на пар мање познатих места). Свима нам јако добро познат "период транзиције" са све људима који пљачкају овце које се ложе на патетику је огољен до непријатних граница и овај филм можете волети или не, али га нећете брзо заборавити. Што се мене тиче, заслужује да му се вратите и више пута, што ћу и ја првом приликом учинити. Није у потпуности без мана, али оне су сувише минорне и мизерне да бих овде о њима разглабао. Одушевљење ми је много веће.

2. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - CRISTIAN MUNGIU

Не знам шта да кажем о овом филму а да адекватно дочарам колико је добар. Сит сам, као и сви остали који ће ово читати, оних испразних, а данас тако честих флоскула о квалитету одређеног филма и не пада ми на памет да на њих наседам. Ипак, кад је овај филм у питању, апсолутно све што се може прочитати је тачно и апсолутно свака похвала стоји. Немојте веровати чињеници да је на више листа проглашен за један од сто најбољих филмова у овом веку (тек је петина истог прошла), да је покупио силне награде укључујући и Златну палму, да готово свака шуша каже да је фантастичан, иако је све побројано тачно - једноставно вас ништа не може припремити за оно што ћете видети, најбоље је ако све проживите потпуно неприпремљени. Да се цитирам из другог текста, писао сам доста пута, говорио још и више, да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Што се тиче самог питања абортуса, Мунђу је врло интелигентно увалио средњи прст обема странама дебате, јер про-лајф постоји у оквирима орвеловске диктатуре и тоталитарне државе, а про-чоисовкама ће се, ако у себи имају ишта људско, све згадити, јер је чедоморство (или ако инсистирате, фетусоубиство) приказано најпластичније могуће. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Свакако није у питању лак филм за гледање, у питању је тешка драма са једно две баш мучне сцене, али верујте да ће сваки прави филмофил ценити време које је провео гледајући овај филм. Он тера да се дубоко размисли и да човек преиспита темеље свега у шта верује, а шта више од једног филма можете захтевати? Он траје сат и педесет минута, али ниједног момента не губи време, просто је фантастично колико је сценарио заправо економичан и колико су све сцене и сви сегменти потребни да би се ухватила читава слика. Поред поменуте Анамарије Маринке, која упркос стабилном ангажману и у Европи и у Холивуду није велика колико би требало да буде, ту су и феноменални, непревазиђени Влад Иванов као мутни извршитељ абортуса и Лаура Василиу као лажљивија од две пријатељице. Немам шта више много да се расписујем, ако још нисте схватили, од мене иде најтоплија могућа препорука и молба да обратите пажњу и на најмање детаље, просто је сваки моменат важан да би магија у потпуности прешла на вас. Један од пар стотина омиљених ми филмова свих времена без икакве дискусије. То је ваљда довољно.

1. NESFARSIT (CALIFORNIA DREAMIN', 2007) - CRISTIAN NEMESCU

Могуће је да би други и први филм требало да замене места на листи, али ефекат који ово остварење оставља на гледаоца, тј. мене је пресудило, просто удара сувише близу кући, да дословно преведем енглеску фразу. Ово је, ван сваке сумње, један од најбољих филмова о ратовима на Балкану генерално и свакако најбољи о гнусном бомбардовању Југославије 1999. године. Наравно да га нису направили српски аутори из неколико простих разлога - нису имали ни кохонеса ни мозга за тако нешто и плашили су се да би им тако нешто закључало стране фондове које деценијама немилице пљачкају снимајући аутошовинистичко смеће и неуспеле абортусе од филмова које гледа само ближа родбина и другари из невладиних организација. На сцену је ступио млади, талентовани и трагично преминули Кристијан Немеску да им покаже како се то ради, и успео је то да учини, снимивши филм од 155 минута без значајних мана који је толико интелигентан, потресан, прожет паметним црним хумором, сатиричан и трагичан - све у исто време - да вам не остаје ништа друго него да будете одушевљени колико је интелигентно осмишљен. Нећу помињати детаље у вези радње да би они који још нису гледали филм могли да уживају без предзнања, само ћу рећи да је ту све што бисте могли да очекујете од филма смештеног у малом селу мале земље и да су на стручан начин огољене пропратне појаве попут корупције и политичког опортунизма уз пуно сатире и чак покоју љубавну причу - и све се савршено уклапа, готово да не постоји ништа ни за додати ни за одузети. Ликови су реалистични и не брбљају превише без потребе, режија је инспиративна, а глумачка постава фантастична, предвођена холивудском легендом Арманом Асантеом и једним од најбољих модерних румунских глумаца Разваном Василескуом, а прича се развија природно и логично (можда и очекивано). Прочитао сам многе критике које су апсолутно погрешно интерпретирале филм, чак је и поменути Асанте испољио блатантно неразумевање материје, а неки чак нису ни сигурни због чега је филм назван "California Dreamin", што је потпуно очигледно из првих неколико минута пролога. Ипак, не чуди ме и нисам изненађен што постоје толике погрешне интерпретације и оштре критике, све што се не уклапа у званичну америчку верзију приче о америчким војницима који су спасиоци, доброчинитељи и доносиоци демократије се одмах одбацује као нетачно или лажно, али не дајте се преварити. У питању је одличан филм који је заслужено освојио "Un certain regard" награду у Кану и заслужује да се гледа много пута јер има све што би један паметан, интересантан, духовит и трагичан филм требало да има да би се дуго памтио. Суд историје ће несумњиво доказати његову важност. 

                                                                  ***

Као што рекох, ово сигурно није најтачнија листа из простог разлога што сам одгледао премало филмова да би узорак био релевантан (једва 25), али се надам да се овде може наћи за сваког понешто и да се кроз ову листу може доказати виталност румунске кинематографије, за коју се надам да ће наставити да се развија. Можда неки од наредних текстова буде посвећен и топ изборима из Румуније 20. века, где би сигурно предњачио велики редитељ Лућијан Пинтилије, познат и нашим гледаоцима по врхунској адаптацији Чехова "Павиљон 6" са Цицом Перовићем и Зораном Радмиловићем у главним улогама. Његов чувени забрањени филм "Реконструкција" ме заправо и увео у свет румунских класика, па ето нека он буде прва препорука за ентузијасте.



















среда, 29. јул 2020.

Добитници Златне палме - ретроспектива

Како се другачије вратити у седло кад је у питању писање текстова него једном добром ретроспективом? Одлучио сам се за преглед добитника највећег признања у Кану, Златне палме, и тај посао неће бити нимало лак, с обзиром да треба проћи кроз преко 90 филмова и бар их укратко оценити. Дакако, нисам све ни гледао, али има и више него довољно материјала за солидан осврт на историју једног од најпрестижнијих европских и светских филмских фестивала. Наравно, кад кажем Златна палма, мислим и на раније главне награде док то име још није било у употреби. Што се тиче занимљивих изузетака и одступања кроз историју, вреди рећи да је несуђена прва награда за филм "Union Pacific" (1939) додељена 2002. године, с обзиром да је почетак фестивала одложен због Другог светског рата. Само девет редитеља је освајало награду више пута, међу њима и Емир Кустурица. Палма је неколико пута редизајнирана, а посебне награде су добили редитељи Ингмар Бергман ("Палма над палмама, 1997) и Жан-Лик Годар ("Специјална Златна палма, 2018). Почевши од 2002. године, фестивал је почео спорадично да додељује награде режисерима и глумцима који су режирали значајна остварења или у њима играли, а нису добили такмичарску Златну палму. (у питању су: Вуди Ален, Жана Моро, Катрин Денев, Џејн Фонда, Маноел Де Оливеира, Клинт Иствуд, Жан Пол Белмондо, Бернардо Бертолучи, Ањес Варда, Жан-Пјер Лео, Џефри Каценберг и Ален Делон). Само три добитника Оскара за најбољи филм године су такође добила и Златну палму у Кану.
Но, доста је увода, време је да напишем нешто о конкретним насловима који су завредели ову награду и покушам да понудим валидне препоруке и критике кроз уобичајене кратке осврте.

UNION PACIFIC (1939) - Вестерн драма Сесила Б. Де Мила је наслов који је, заједно са "Поштанском кочијом" Џона Форда (изашлом око два месеца раније) редефинисао вестерн као жанр и дао му на озбиљности и релевантности у ширим оквирима, с обзиром да су дотле посматрани искључиво као забава и Б филмови. Занимљиво остварење о градњи чувене железнице, покушајима да се она саботира, отимању два домаћина и ратна друга, Џоела Мекреја и Боба Престона, око Барбаре Стенвик, и све то, заједно са духом националног јединства које се види кроз изградњу пруге, и које ће одговарати ономе које ће наступити за две године када Америка уђе у рат, заиста чини одличну причу, коју, и поред најбоље воље, и већ познате нетрпељивости према идиоту Џону Вејну, те безусловне љубави према Миси, ипак не могу да ставим изнад "Поштанске кочије". За индијански напад на железницу коришћено је стотину Навахо статиста, а златни чекић који је у филму обележио престанак радова (кад дам знак главом, ти удри) је исти онај који је коришћен и 70 година раније при градњи праве железнице. Све у свему, добар филм који није најбољи вестерн који ћете икад видети (можда није ни у првих педесет), нити је епско ремек-дело, али је филм без крупних мана и то је доста.

Од 1940. до 1945. године због рата није било награда, а онда је следеће године додељено 11.

ВЕЛИКИИ ПЕРЕЛОМ - Совјетски ратни филм који потцртава улогу официрског особља у бици за Стаљинград. Нисам гледао, стоји ми у листи као добитник награде, али се нешто и не журим превише, чини ми се да је та тема касније боље обрађивана. Видећемо.
MUŽI BEZ KRIDEL - "Мушкарци без крила" је солидан ратни филм о борби чешког покрета отпора који је режирао Франтишек Чап, редитељ који је касније живео у Словенији и режирао неколико веома признатих филмова, укључујући и глумачки деби Милене Дравић, "Врата остају отворена" (1959). Свакако је у питању гледљиво остварење, мада је далеко од врха.
DIE LETZTE CHANCE - Швајцарски ратни филм. Промакао ми је и никако да га погледам.
HETS - Ингмар Бергман је био сценариста и помоћник директора на овом филму, али је и режирао неке сцене у одсуству Алфа Сјеберга, те оне представљају прве профи кадрове у његовој каријери. Наставник са надимком Калигула малтретира своје ученике, а међу њима и марљивог главног јунака, али овај то трпи, све док се не сукобе око жене, што се окончава убиством. Веома мрачна прича, како би се и очекивало од младог и набријаног Ингмара.
MARIA CANDELARIA - Класик мексичке мелодраме о злосрећној домороткињи која остаје нормална и поштена упркос свим несрећама и трагедијама које јој се дешавају. Блистају Долорес Дел Рио, изузетна глумица, подједнако успешна и у Холивуду и у родној земљи, и Педро Армендариз, још једна изузетна филмска личност и још једна жртва филма "Освајач".
ROMA CITTA APERTA - Фасцинантна ратна драма Роберта Роселинија о нацистичкој окупацији града из наслова и покушајима неколико чланова покрета отпора да избегну мучење нациста. Филм који је свету представио феноменалну Ану Мањани, иако је тада већ преко петнаест година била присутна у филмовима. Апсолутни класик неореализма, свака препорука.
NICA NAGAR - Нажалост, веома мало познајем индијску кинематографију, тако да овај филм нисам гледао, као ни велику већину осталих.
BRIEF ENCOUNTER - Вероватно најбољи романтични филм свих времена. Има ту још одличних филмова, али ако бих под присилом и са пиштољем на глави морао да изаберем број један романсу свих времена, то би вероватно био "Кратак сусрет". Демонстрација мајсторства у сат и по, са минималним буџетом, али са савршеним сценариом. Тајна је у неизговореном. Већ сам рекао нешто више о томе овде, али најбоље да погледате филм и сами процените.
LA SYMPHONIE PASTORALE - Филм по новели Андреа Жида, још један доказ да се мелодрама високо ценила у то време. Пастор усваја слепу девојчицу, која временом постаје веома привлачна жена у коју се загледају и усвојитељ и његов усвојени син. Личи на неку "Телевиса пресента" причу, али је прилично мрачнија и озбиљнија. Скроз ОК, ништа посебно.
THE LOST WEEKEND - Одличан, сјајан филм. Већ сам образлагао овде. 
DE RODE ENGE - Црвене ливаде су данска ратна драма (а шта друго) коју тек треба да гледам.

1947. године је додељено пет награда, и то у различитим категоријама:

ZIGFIELD FOLLIES (најбоља мјузикл комедија) - Није ми у питању ништа посебно и поред веома умешне режије Винсента Минелија и успелих нумера и кореографија. Једноставно, нисам толики љубитељ мјузикла, мора бити баш изузетан да би ми се допао, а овај није (баш).
ANTOINE ET ANTOINETTE (најбољи психолошки и љубавни филм) - Има Жак Бекер и бољих, нисам се нашао нарочито инволвираним у недаће пара из наслова, иако је у питању сасвим солидан наслов који не претерује ни у чему и потпуно је без празног хода.
DUMBO (најбоља анимација) - Ако сам га икад и гледао, било је то превише давно да се сетим.
CROSSFIRE (најбољи друштвени - ангажовани филм) - Изузетна ноар драма у којој блистају три Роберта (Јанг, Рајан, Мичам) и Глорија Грејем. Антисемитизам је у то време баш био на мети и ово је најеклатантнији пример уз "Џентлменски споразум" Елије Казана да се Холивуд дао у разрачунавање са тим феноменом. Одличан филм, нема се много шта ни додати ни одузети, међу 30-40 најбољих ноара икад снимљених без сумње.
LES MAUDITS (најбља авантура и крими филм) - Покушај бекства нациста у Јужну Америку у смирај 2. светског рата. Подсећа на неку врсту претходнице филма "Das Boot" и стога звучи интригантно. Ипак, нисам гледао, те не могу да посведочим да јесте.

Награда није додељена 1948. године јер није било фестивала због проблема са буџетом. То се десило и две године касније, а између је ускочила награда за "Трећег човека" Керола Рида.
THE THIRD MAN (1949) - Већ сам загребао површину овде. Заиста изузетан филм, нема шта.
FROKEN JULIE (1951) - Нисам гледао ову верзију, само ТВ драму Миленка Маричића са Соњом Савић. Верујем да је добра, ипак је Сјеберг на свом терену, не верујем да ико разуме Стриндберга боље него његови земљаци. Вероватно ћу и погледати у неком тренутку.
MIRACOLO A MILANO (1951) - "Јулија" је поделила победу са филмом Виторија Де Сике. Добар је, може се у њему уживати, али ја више волим и навикнутији сам на његове филмове који нису бајке. Разумем и поздрављам намеру и филм ми је добар, али "Крадљивци бицикала" и "Башта Финци-Континијевих" ми некако ипак више леже.
THE TRAGEDY OF OTHELLO: THE MOOR OF VENICE (1952) - Сасвим солидна адаптација барда, Орсон Велс је у више наврата показао колико воли и разуме Шекспира и то се заиста види, међутим, виде се и неки проблеми узроковани трогодишњим процесом снимања. Зна се већ колико је муке Велс имао да направи филмове онако како их је замислио, а ово је било једно од компликованијих снимања. Ипак, рекао бих да се исплатило, није то лош филм.
DUE SOLDI DI SPERANZA (1952) - Још једна пријатељска подела бодова, те је поред "Отела" награду добио и овај филм Рената Кастеланија који још нисам погледао. Чуо сам опречна мишљења, али ништа док се сам не уверим какав је стварно, надам се да ћу убрзо.
LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Већ сам много пута егзалтирано хвалио овај филм и опет ћу. Врхунска прича, напетост, глума и егзекуција. Има много примера истинитости оне носталгичне реченице "Не снимају их више као некад", а ово је један од најеклатантнијих примера. Нешто подробније објашњење сам покушао да дам овде, али скратићу причу - један од најбољих француских, европских па и светских филмова свих времена, гледајте га одмах.
JIGOKU-MON (1954) - Филм пун емоција, страсти и ванредне напетости. Одлична драма. Сјајни Казуо Хасегава и феноменална Мачико Кио бриљирају, прича је једноставна, али веома добро реализована. Нисам гледао ниједан други филм Теиносукеа Кинугасе, променићу то.
MARTY (1955) - Стварно добар филм о коме сам много пута писао. Доброћудни италоамерички касапин са вишком килограма се одрекао идеје о налажењу партнерке, упркос притисцима патријархалне породице сада предвођене мајком, све док не сретне девојку која, као ни он, такође није лепа ни претерано угледна, нити ишта очекује, и све изгледа супер, али настају други проблеми. Све је то одлично, лепота је у једноставности и у питању је лепо написан, режиран и одглумљен филм, па ипак не могу да схватим зашто је освојио више десетина награда на изласку, буквално почистивши готово све категорије. Нема у њему ништа толико револуционарно, мада разумем да је публици био потребан филм који ће им рећи да и дебели и ружни могу да остваре снове, верујем да је тај већ тада полубајковити елемент деловао на све. Свакако га треба погледати, никако да нађем ТВ варијанту са Родом Стајгером.

LE MONDE DU SILENCE (1956) - Овај документарац Жака Кустоа и Луја Мала је, колико знам, први филм уопште, или бар један од првих, који је користио подводну камеру. Нисам гледао, али на листи ми је. Знајући чиме се бавио Жак Кусто, зна се отприлике шта се може очекивати.
FRIENDLY PERSUASION (1957) - "Пријатељско убеђивање" (сад носим камен на пливање) Вилијема Вајлера можда није један од његових најпознатијих филмова, али је свакако наслов који никако не треба игнорисати. Породица Квекера долази у искушење да посегне за насиљем кад се нађе на удару током грађанског рата иако то није у складу са њиховим веровањима. Ако се не варам, тек други филм Ентонија Перкинса, где је већ показао велику класу. Не заостају ни остали иако се снажном ћутљивом типу није допао коначни производ и није био задовољан својом улогом. У питању је филм који свакако треба погледати, иако Вајлер има и бољих.
LETYAT ZHURAVLI (1958) - Ремек-дело совјетског и светског филма, једна од најбољих ратних драма икада снимљених и револуционаран филм на много начина. Стаљинов култ личности је почео да слаби, па су први пут приказане ствари попут избегавања војне обавезе, ратног профитерства и црне берзе, а јавност, навикнута на пропагандне филмове је први пут имала прилику да заиста оплаче милионе жртава у Другом светском рату. Такође, ово је један од првих филмова у коме је коришћена камера из руке (феноменална фотографија Сергеја Урусевског) и један од филмова који је устоличио Татјану Самојлову као највећу младу женску звезду совјетског филма, што је касније потврдила кроз "Непослато писмо" и "Ану Карењину". Немам речи да опишем колико је ово диван филм и најлепше вас молим да га погледате. За мене у сто, ако не и педесет најбољих икада, без икакве сумње.
ORFEU NEGRO (1959) - Модерна варијанта мита о Орфеју смештена у бразилску фавелу. Није лоше, што се каже, има неку своју живину и хијерархију. Прилично добар филм.
LA DOLCE VITA (1960) - Доказ величине Федерика Фелинија је што је успео да направи филм од три сата у коме се нешто константно дешава и који скоро константно приказује упражњавање разних задовољстава а ликови (нарочито главни) зраче толиком празнином сваке врсте. Кохерентна радња практично не постоји, у питању је серија епизода у животу Марчела (игра га имењак Мастројани), папараца хедонисте распетог између богатог друштвеног живота елите Рима, једноставног и за њега досадног живота који му нуди стална девојка, дубоко у себи не напуштајући далеку наду да ће можда постати озбиљан писац. Филм можда јесте предуг и неће бити за свачији грош, Фелини има и бољих што се мене тиче (најпре "Ла страду"), али је епоха непогрешиво ухваћена, има неколико изванредних сцена и кадрова, а атмосфера испразне раскалашности је ретко где боље приказана.
UNE AUSSI LONGUE ABSENCE (1961) - Сасвим солидна драма, али питање је да ли је и у првих педесет освајача награде. Алида Вали игра власницу кафића која упркос томе што има љубавника, више од 15 година после рата и даље жали за несталим мужем, кога је милиција ухапсила и предала Гестапоу поткрај сукоба, а потом постаје убеђена да је скитница са амнезијом коју упознаје управо њен нестали муж. Није лоше све то, сасвим солидно се развија, али нећете размишљати о њему посебно дуго након што се заврши.
VIRIDIANA (1961) - Уз "Лепотицу дана", омиљени ми Буњуелов филм. Сваки кадар је поезија, разобличавање лицемерја богатих и привилегованих је његова специјалност и овде је то феноменално измиксовано, има и суптилних и отворених ствари. Сјајна глума свих укључених, од његове музе Силвије Пињал преко великана Фернанда Реја и Франсиска Пака Рабала до осталих који су дали свој допринос. Генијалност Буњуела је јасно видљива у скоро свим његовим филмовима, али је ретко где очигледнија него у овом сјајном филму.
O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Изузетан бразилски филм, у многим анкетама са разлогом изабран за најбољи свих времена. Веома једноставно остварење о веома комплексним темама, истовремено апотеоза чврсте вере доброг човека и снажна осуда религијског фанатизма. Све функционише, изузетна црно-бела фотографија, одлична глума свих, предвођених дебитантом Леандром Виљаром, једноставан али ефектан сценарио и оштар друштвено-политички коментар који и после шездесетак година остаје релевантан.
IL GATTOPARDO (1963) - "Леопард" Лукина Висконтија је одличан филм о неумитним променама у италијанском друштву половином 19. века и покушајима достојанственог племића да очува сопствени и интегритет сопствене породице, јер му се не свиђа опортунизам, пакост и злоба које види, а зна да ће бити једни од главних чинилаца у грађењу нове државе и нове демократије. Скоро све је сјајно и глумачка екипа је одлична, али зна да буде местимично преразвучено (а исплати се гледати само италијанску верзију од три сата).
LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) - Фино је све то, доста безазленије од многих овде приказаних, али и даље добро. Већ сам рекао нешто више о том филму овде, па проверите ако вас занима.
THE KNACK...AND HOW TO GET IT (1965) - Ово нисам гледао, једном сам нешто ухватио на прескок и није ми било ништа специјално то што сам видео. Требало би одгледати читав филм за потпун утисак, међутим не вуче ме да журим с тим.
UN HOMME ET UNE FEMME (1966) - Нисам специјално одушевљен, да је бар на саундтреку радио Драган Стојнић, али овако се нисам нашао посебно увученим у целу ствар. Све је ОК, нема крупних мана, само нисам видео ни неке посебне врлине.
SIGNORE E SIGNORI (1966) - Омнибус у жанру секси комедије. Нисам гледао, али хоћу због Бебе Лончар.
BLOWUP (1967) - Изузетан филм Микеланђела Антонионија који, шта год значио (ако ишта и значи) треба гледати као показну вежбу приказа једне епохе, фасцинантног грађења приче наизглед без кохерентног плотлајна, одличне фотографије и сјајних кадрова, те добре глуме. Чак је и Ингмар Бергман који није нимало ценио Антонионија назвао филм ремек-делом.

1968 - Није било награде, јер је фестивал прекинут на половини да би се показала солидарност са студентима и радницима широм Европе.

IF...(1969) - Култни coming-of-age филм Линдзија Андерсона са Малколмом Мекдауелом. Доста тога сам већ написао овде. Свакако га топло препоручујем.
MASH (1970) - Одлична антиратна црна комедија у којој је Алтман изабрао гомилу тада махом непознатих глумаца који су касније постали велике или бар осредње звезде. Толико има лудих занимљивости везано за снимање и за сам филм да нема сврхе помињати их овде, зато ћу само рећи да обавезно погледате ово. Није само био у питању веома профитабилан филм, него је породио и хит серију која је трајала 11 година. Један од успешнијих филмова раних седамдесетих, а то нешто говори, имајући у виду да је та декада најплоднија у историји.
THE GO-BETWEEN (1971) - Нисам гледао ову драму-романсу, али списак глумаца је чини једном од хитнијих филмова на мојој листи. Погледајте имена - Џули Кристи, Алан Бејтс, Едвард Фокс, Маргарет Лејтон, Мајкл Гоф, Ричард Гибсон, Мајкл Редгрејв, Роџер Лојд-Пек. Све сам крем британске сцене и стварно не могу да дочекам да видим вреди ли чему. Са редитељем имам позитивна искуства, пре свега кроз драме са Дирком Богардом.
LA CLASSE OPERAIA VA IN PARADISO (1972) - "Радничка класа одлази у рај" није на нивоу Петријевог претходног филма "Истрага о грађанину изван сумње", али Ђан Марија Волонте је и те како добар у овој политичкој драми о синдикалној борби. Лепо је видети неколико тада млађих глумаца који ће се касније појавити у "Хоботници" попут још увек живог и активног Луиђија Дибертија.
IL CASO MATTEI (1972) - Нисам гледао ово. Поново Волонте, живот неког бизнисмена је у питању, не делује посебно занимљиво, морам признати.
THE HIRELING (1973) - Већ сам писао након што сам одгледао, одличан филм о усамљености и непремостивим класним разликама. Роберт Шо и Сара Мајлс доминирају.
SCARECROW (1973) - Филм који се незаслужено мало спомиње, иако и Џин Хекмен и Ал Паћино имају значајан број обожавалаца, поготово овај други (мада то углавном значи да се воле општепознате улоге у "Куму" и још пар наслова). Ово је ипак мало неконвенционалнији филм, али то не значи да га не треба погледати, напротив.
THE CONVERSATION (1974) - Још једна доминација Џина Хекмена. Писао сам већ, неодвојиви део Кополиног ненадмашног низа. Имао је несрећу да изађе у години "Кума 2" иначе би био још популарнији и познатији, као што и заслужује.
AHDAT SANAWOVATCH EL-DJAMR (1975) - Алжирска револуција из угла сељака. Нисам гледао, нешто и не журим, али можда падне у неко доба.
TAXI DRIVER (1976) - Већ више пута образложено, један од највећих филмова свих времена. Нешто опширнији славопој се може видети и прочитати овде.
PADRE PADRONE (1977) - Прича браће Тавијани о младом чобанину који покушава да се отргне сиромашној егзистенцији на руралној Сардинији упркос традиционалном патријархалном одгоју и насилном отпору његовог престрогог оца. Добро је све то, али имате утисак да сте већ негде видели тако нешто, иако је рађено по истинитој причи.

L'ALBERO DEGLI ZOCCOLI (1978) - "Дрво за кломпе" Ермана Олмија је снимљено у духу италијанског неореализма и заиста је одлично, нема се шта посебно приговорити. Споро је и мучно, као и некадашњи филмови са сличном тематиком, али се исплати.
APOCALYPSE NOW (1979) - Један од најбољих филмова икада снимљених и, уз "Острво доктора Мороа" и "уклете" продукције "Истеривача ђавола" и "Предсказања", можда и најтеже снимање у историји Холивуда које је буквално разболело главне протагонисте Кополу и Шина и било поприште многих малерозних и несрећних догађаја. Ипак, резултат је заиста фасцинантни антиратни спектакл, феноменално снимљен, режиран и одглумљен. Ако и имам замерке, потпуно су минорне и једва постојеће, гледајте овај филм што пре, то је све што ћу рећи.
DIE BLECHTROMMEL (1979) - Филм за који сам знао да постоји и пре свести о књизи, а опет, књигу сам читао, а филм још не погледах. Срам ме било, гледаћу да то исправим што пре.
ALL THAT JAZZ (1980) - Уз "Кабаре" најпознатији филм Боба Фосија, већински аутобиографски, и може се рећи тур д форс Роја Шајдера, апсолутно најпотцењенијег глумца седамдесетих. Све како треба, мада га ипак не бих могао сврстати у прејаке наслове у конкуренцији свих који су овде поменути. Свакако га треба гледати.
KAGEMUSHA (1980) - Иако га ја лично не бих баш сврстао у ранг највећих ремек-дела Акире Куросаве, "Кагемуша" је и даље врхунски политички трилер који има много тога да понуди. Остаје жал што финална битка није сачувана у изворнијем облику, јер је унајмљено пет хиљада статиста и покривене су неке рупице, али је у финалном производу тај сегмент заузео свега деведесет секунди. Жива легенда Татсуја Накадаи по ко зна који пут блиста и бриљира.
CZLOWIEK Z ŽELAZA (1981) - Наставак "Човека од мермера" Анџеја Вајде који говори о формирању покрета "Солидарност", дуел Маћеја Томчика, сина протагонисте претходног филма са младим новинарем који ради за владин лист. Главни лик је био очигледно инспирисан Лехом Валенсом који се и појављује у филму. Ја сам пристрасан према "Пепелу и дијамантима", али и ове Вајдине филмове свакако треба видети, веома су добри.
MISSING (1982) - Још један добар политички трилер Косте Гавраса, не толико познат као "З", али исто опасан филм о Џеку Лемону који стиже у Чиле да истражи нестанак сина новинара током Пиночеовог војног удара и схвата да америчка влада у коју се толико уздао није нимало недужна и да је и те како умешана у нестанак његовог сина. Сјајне улоге Џека и његове снаје Сиси Спејсек, баш сам задовољан иако филм није постао класик као што је поменути "З".
YOL (1982) - Изузетно контроверзни филм који приказује Турску у време државног удара с почетка осамдесетих и пружа причу о неколико затвореника који добијају одсуство и враћају се породицама од којих свака има различите невоље. Феноменалан филм који је до краја деведесетих био апсолутно забрањен, а чак и сад постоје контроверзе око неких сцена. Свакако одличан филм, вероватно једно од најбољих турских остварења свих времена.
NARAYAMA BUSHIKO (1983) - Гледао сам прву верзију овог филма коју је режирао Кеисуке Киношита, ову не. Грозан обичај о коме се говори и било ми је јако тешко да пустим овај филм знајући шта ме чека. Сигуран сам да је у питању добар филм који има своју вредност, али не журим да га гледам, знајући да ми се осећање које ће изазвати неће баш допасти.
PARIS, TEXAS (1984) - Лагана прича. Хари Дин Стентон је махер. Волео бих да је више Настасје Кински у овом филму.
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ (1985) - Већ се све зна. Одличан филм, нема потребе да се нешто посебно расписујем.
THE MISSION (1986) - Прилично потцењен филм Роланда Џофија о покушајима препоштених језуита да хришћанизују домороце, али и невољама са шпанским и португалским колонистима у 18. веку. Сјајна глумачка екипа предвођена Де Ниром и Ајронсом, те још боља музика маестра Мориконеа.
SOUS LE SOLEIL DE SATAN (1987) - Сасвим добар филм који обрађује изузетно комплексне теме, али нисам сигуран колико је добро остарио с обзиром на универзалност целе приче. Жерар Депардје и Сандрин Бонер дају свој допринос да све добро изгледа, ипак мислим да је у доњој половини кад су добитници Палме у питању.
PELLE EROBREREN (1988) - Епска драма са великаном Максом Фон Сидоуом. Одлична је.
SEX, LIES AND VIDEOTAPE (1989) - Скоро сам писао о овом филму, мрзим Содерберга, али овај филм је прилично добар и задовољан сам како је све испало. Опет ћу рећи, није ово међу јачим насловима освајачима Златне палме, али је врло добар филм пер се и треба га гледати.
WILD AT HEART (1990) - Можда није међу најбољим филмовима Дејвида Линча, али мислим да је веома потцењен и да је заправо прилично добар. Веома је поетичан и веома интересантан. Николас Кејџ је рођен да игра ликове као што је овај и са Вилемом Дефоом као негативцем, ово ми све личи на неки чудни елвисовски апдејт "Ватрених улица". Није добар као тај филм, али ми се свакако свиђа, без обзира што има доста повика на њега.
BARTON FINK (1991) - Већ сам у овом тексту рекао доста тога. Погледајте.
DEN GODA VILJAN (1992) - Сасвим ОК филм и добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Свакако јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило, мада опет није један од јачих добитника ове награде.
BA WANG BIE JI (1993) - Срамота ме, али нисам још гледао.
THE PIANO (1993) - Одличан филм, најбољи Џејн Кемпион, епска улога Холи Хантер и добре свих осталих, један од највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет, не много велики у односу на остале, али свакако вредан наслов који треба гледати.
PULP FICTION (1994) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Најбоље Тарантиново остварење које никад више неће достићи. Овде сам писао мало више.
ПОДЗЕМЉЕ (1995) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Читава балканска трагедија смештена у два и по сата кроз поезију магичног реализма.
SECRETS&LIES (1996) - Поновићу шта сам рекао у ретроспективи деведесетих - уз "Naked", најбољи филм Мајка Лија који сам гледао. Можда је сам крај мало how-too-convenient и могао је да буде снажнији и жешћи, али све у свему, добра два сата о покушају спаривања мајке и ћерке које се разликују по класи и раси. Бренда Блетин је заиста феноменална и што време више пролази, све сам сигурнији да је она требало да узме Оскара те године (иако волим и Френсис), а одлични су и остали, нарочито Тимоти Спал. Добра драма (исправка - потпуно сам сигуран да је ово био Брендин Оскар, жена једноставно раскива).
TA'M E GUILLAS (1997) - Изразито неконвенционалан филм који је сасвим очекивано поделио критичаре. Прича о човеку који тражи помагача за сопствени укоп у већ ископан гроб. Дуги кадрови, стопостотни минимализам, слабашан развој ликова, најпростија могућа структура. Ја сам ипак склонији мишљењу да је у питању врло добар филм, баш зато што се не приклања западњачким конвенцијама и последњи кадрови су ми одлични, за разлику од већине, мислим да свакако има шта да каже, али нисам ни међу онима који ће аутоматски пишнути у гаће на дугу тишину без икаквог дешавања. Коначна оцена је нешто између, мада ми је било ОК.
UNAGI (1997) - Један онако баш леп филм поштен према себи који није не знам какво ремек-дело, али је сасвим добар и све штима у том остварењу, бар је тако било поодавно када сам га гледао, ваљало би га поновити ради потпунијег утиска. Мислим да нема не знам коју дубину, али је занимљив свакако, бар је био пре више од петнаест година. Кођи Јакушо је исте године играо главну улогу у сјајном филму Кијошија Куросаве "Cure".

MIA AIONIOTITA KAI MIA MERA (1998) - Ангелопулосов филм са Бруном Ганцом. Нисам гледао, нити посебно журим, мада не сумњам да је човек разбио улогу.
ROSETTA (1999) - Иако се бави већ прежваканим темама, овај филм је баш добар због своје сурове реалистичности и зато што не тражи саосећање за своју главну јунакињу нити има намеру да је представи бољом него што јесте. Увек је отрежњујуће видети овако нешто.
DANCER IN THE DARK (2000) - Тешка депресија од филма, мада се мени баш свиђа, можда најпоетичније Фон Трирово остварење, иако ми је јасно зашто је поделило критичаре, па донекле и публику. И Бјорк се сасвим добро снашла у глумачким водама, она носи филм, и поред свесрдне помоћи свих осталих, нарочито Катрин Денев. Целокупан утисак свакако кваре оптужбе за злостављање које је главна глумица изнела на редитељев рачун 2017. године, но невезано за то, филм ми се свакако свидео, иако га није лако гледати више од једанпут.
LA STANZA DEL FIGLIO (2001) - Не могу најбоље ни да се сетим, још један од оних које сам баш давно гледао, али ми се тада није нешто допао и чинило ми се да је, што би својевремено рекли Јоца Ивановић и Марко Марковић, много хтео, много започео, а мало шта успео. То су оне класичне модерне жабарске форе - у сваку трагедију ћемо двије жлице хумора, у сваки животни хорор два пијата смјеха, па шта испадне. Не иде то баш увек како треба, ни многовољени "Ла вита е бела" ми због тих ствари не пије воду у потпуности.
THE PIANIST (2002) - Није то стари Полански, треба то рећи, али свакако његов далеко најбољи нови филм, без сумње и због чињенице да је много тога приказаног преживео и сам. Сценарио је написао сјајни Роналд Харвуд, аутор чувеног "Гардеробера".
ELEPHANT (2003) - Солидан филм Гаса Ван Санта инспирисан "Колумбајн" масакром. У филму су играли готово само натуршчици и колико год да језиво изгледа, у њему није ни стоти део онога што се заправо десило. Свакако је тешко гледати и читати о томе, а тешко је и оцењивати квалитет филма знајући да је базиран на стварном догађају који је драстично ублажен у филму.
FAHRENHEIT 9/11 (2004) - Најконкретнији документарац Мајкла Мура који детаљно раскринкава једанаести септембар и повезаност Бушових са Ал-Каидом и Бин Ладеном, те повезује све то са ратом у Ираку. Мур је касније променио плочу, али ово остаје његов највећи домет. Треба га погледати, без сумње.
L'ENFANT (2005) - Још један сирово натуралистички филм браће Дарден о младом пару суоченом са сиромаштвом који покушава да се снађе у свету ситних крађа и бива суочен са непланираном трудноћом. Све је то ОК, али не видим разлог за баш толике похвале и одушевљење. Дарденови су права фестивалска чеда, нема шта.
THE WIND THAT SHAKES THE BARLEY (2006) - Ирски рат за независност и грађански рат у режији Кена Лоуча, те највећи клише оличен у сукобу између браће. Миљеник свих од "Пики блајндерса" па наовамо (чак и оних који дотле нису знали ни да постоји), Килијан Марфи, игра главну улогу, а једну од највећих има и Лијам Канинхем, звезда "Гејмотрона". Има Лоуч бољих филмова без сумње, али је добар и овај, види се да је уложио огроман труд у њега и да се као Ирац лично пронашао у овом пројекту. Има и песма "Ортодокс Келтса" ако се не варам.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Писао сам доста пута, говорио још и више да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Најтоплија могућа препорука, немам шта много да се расписујем.
ENTRE LES MURS (2008) - Нисам се нашао превише инволвираним из простог разлога што сам гледао баш много сличних филмова, једноставно овај није ни могао ништа посебно да понуди. Све је то у реду, никако није лоше, али нисам специјално одушевљен.
DAS WEISSE BAND (2009) - Свакако постоје филмови који су ми дражи у режији Михаела Ханекеа, али не могу да не похвалим свеопшту злокобност и изузетну егзекуцију овог дела. Доста тежак филм за варење (који је његов па лак?), али се дефинитивно исплати. Наравно, сам крај је могао да буде нешто ефектнији, али сам ипак генерално задовољан.
LUNG BOONMI RALUEK CHAT (2010) - Мислим да сам од тајландских филмова гледао само "Последњи живот у универзуму", што ће рећи да овог чика Бунмија нисам.
THE TREE OF LIFE (2011) - Цитираћу се из једног другог текста са овог блога "Кандидат за најпрецењенији филм овог века. Два сата и двадесет минута живота у неповрат. Таштина празнине. Не знам чиме се Теренс Малик дрогира последњих петнаестак година, али лоше га вози, у сваком случају. Некима се много допада, не знам зашто". Исправио бих ово "некима" у "многима" и додао да је ово дефинитивно најпрецењенији филм овог века, уз јединог могућег противкандидата у "Вавилону" Ињаритуа. Могу се наравно додати и сплачине попут "Ла ла ленда", али то је и поред све претенциозности сувише безазлено у односу на ова просеравања.
AMOUR (2012) - Једноставна и помало предуга прича којој су живот удахнули изванредни глумци. Не зна се ко је бољи, феноменална Рива, изванредни Трентињан или сјајна Иперова, којој је ипак дато мање материјала. Доста мучан филм, можда ће доста људи рећи и досадан, и ја не спорим да би са слабијим глумцима био прилично слабији, али овде штима, јер су они много добри. Већ су снимани филмови на ту тему, није ништа револуционарно, али треба похвалити квалитет без обзира на све. Многи критичари су га називали филмом године.
LA VIE D'ADELE (2013) - Нема сумње да овај филм функционише на нивоу љубавне приче. Али, све ми је претерано - и дужина, и голотиња (да, рекао сам то, ја разумем све, и далеко од тога да се грозим, али нема сврхе да сцене трају онолико дуго) и поента и одређене сцене. Брука шта направише од рибе каква је Леа Сејду, али све за лик. Мада, можда ми је сама Адел чак и веће изненађење јер је нисам нигде гледао. Да читав филм није једно велико претеривање у свему био би много бољи. Редитељ Абделатиф Кешиш је тотално попиздео кад су поред филма Златне палме добиле и две глумице, што је јединствен случај, а са друге стране сам је био оптуживан од стране техничара за малтретирање (не сексуално), неплаћен прековремени рад и кршење закона о раду. Две глумице су се најпре жалиле на његово понашање, али су касније у ексклузивном интервјуу рекле да јесте било тешко радити са њим, али се исплатило јер је одличан режисер. Ко ће га знати шта је ту све било, али филм је солидан иако имам поменуте проблеме са њим.
KIS UYKUSU (2014) - Као и обично, Џејлан зна да претерује са трајањем својих филмова и са бескрајним дијалозима између ликова, те стога мало шта оставља имагинацији гледаоца, али зато зна и да током тих разговора оголи ликове до костију онако како су то радили неки изузетни књижевници. Људи крену да се љуште пред вама и да губе слој по слој у ретко виђеном маниру, тако да то не може да вас не одушеви (осим, наравно, ако не тражите брзу акцију, јурњаве, експлозије и слично, али да је тако, не бисте ни гледали Џејлана). Овај филм траје три сата и петнаест минута, па треба заиста бити спреман на њега, али ако издржите, по мени се исплати. Веома је добар, замишљам да би такви били Бергманови филмови да су дупло дужи.
DHEEPAN (2015) - Мигрантска варијанта "Паса од сламе". Није лоше, мада нисам пао на задњицу од квалитета, а није ми превише ни остао у сећању, за разлику од многих других.
I, DANIEL BLAKE (2016) - Једноставан али веома добар филм о гажењу појединца од стране капиталистичког друштва. Тема јесте прежвакана, али никад актуелнија, треба га видети.
THE SQUARE (2017) - Не тако лоша, али баш узалудно предуга и баш претенциозна сатира.
MANBIKI KAZOKU (2018) - Необичан горко-сладак филм са опсегом емоција какву само азијска кинематографија може да пружи. Неке ствари су ми феноменалне, неке и не баш, местимично је генијално, али се свакако мора признати умеће свих укључених. Последњи чин је феноменалан и значајно поправља филм који би иначе био једва изнад просека.
GISAENGCHUNG (2019) - Да се поновим из прошлог текста - апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма, који је поред свега и сјајно усликан. Ја нисам баш задовољан оним циркусом на Оскарима кад је против сваке логике узео и најбољи страни филм и филм године, али не може му се порећи квалитет и класа.

                                                                   ***

Како се да приметити, филмови варирају од сасвим солидних до апсолутних ремек-дела. Није свака од ових награда уклесана у камену, далеко од тога, али делује да има више интегритета него Оскар. Видећемо шта ће бити у будућности, може се извући нека статистика око тога какве приче најбоље пролазе и шта пали код жирија, али Кан још може да се похвали махом квалитетним изборима. Надам се да ће тако остати и надаље колико је год могуће.

Да ово не би прошло без икаквог изазова, покушао сам да од одгледаних наслова сачиним листу десет најбољих. Наравно, подложна је променама, а могла би да буде и без одређеног реда, просто нема смисла рангирати, нарочито при самом врху, а можда ће се редослед променити чак и док пишем. Да не би било "требало је убацити тај и тај филм уместо тог и тог" да кажем да су ово све јако добри филмови, а немогуће их је објективно распоредити, јер су сви до једног ремек-дела. Но, ево, да не прође без покушаја.

10. YOL (1982) - Yilmaz Guney, Serif Goren
9. BRIEF ENCOUNTER (1945) - David Lean
8. ROMA, CITTA APERTA (1945) - Roberto Rossellini
7. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Cristian Mungiu
6. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Anselmo Duarte
5. TAXI DRIVER (1976) - Martin Scorsese
4. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Henri-Georges Clouzot
3. VIRIDIANA (1961) - Luis Bunuel
2. LETYAT ZHURAVLI (1957) - Mikhail Kalatozov
1. APOCALYPSE NOW (1979) - Francis Ford Coppola


















































уторак, 31. децембар 2019.

Богати децембар 2019. године

Не могу да оправдам гледање мање филмова него обично на годишњем нивоу ове године - сад кад размислим, не сећам се ни толико много битних ствари које сам радио па су ми одвукле пажњу, толико је била занимљива. Било је других ствари којима сам се бавио, али испод 200 филмова у години је стварно биланс испод сваке критике, не сећам се када ми се то десило последњи пут. Ипак, сада желим да пишем о нечему добром, а то је начин на који сам завршио ову годину, јер је овај децембар био најбогатији месец у години, и наслови су махом били прилично добри. Није не знам која количина, неће се вероватно никад достићи јануар 2018. са рекордна 44 наслова, али било је доста квалитета, па сам желео да то забележим, иако морам рећи да има и излизаних наслова, и ствари које сам гледао и по много пута, као и вероватно свако ко овај блог чита, али било је и новооткривених ствари, па се можда нађе и нешто што вам привуче пажњу, неки коментар који ће вас навести да погледате неко од ових остварења.

ABOUT A BOY (2004) - Генерално сам прилично алергичан на филмове у којима Хју Грант глуми главну улогу, пре свега "Нотинг Хил" и "Девет месеци", али сам решио да погледам нешто лаганије и хтео да пружим овоме шансу, с обзиром да нисам никад гледао. За дивно чудо, као и "Love, Actually", ово ми је било сасвим гледљиво, и поред прилично клишеиране премисе о задртом плејбоју. Развој односа између њега и иритантног клинца који ће касније постати Ник Холт је сасвим задовољавајућ, и свиђа ми се што сценариста није вређао интелигенцију гледалаца спајајући Гранта са Тони Колет, већ му је пружио нешто много прихватљивије. Није не знам шта, али није ни досадно и сасвим је у реду за једно гледање без напрезања мозга.
NORA INU (1949) - "Пас луталица" Акире Куросаве је још један од наслова које сам први пут сада погледао, и заиста је одличан, види се да је тада још увек млади аутор урадио домаћи из области ноара - асови бриљирају, млади и још сирови Тоширо Мифуне, искусни лисац Такаши Шимура и сви остали су на висини задатка у релативно простој причи где детектив новајлија губи пиштољ и креће у френетичну потрагу за њим током таласа жеге у послератном Токију. На свим нивоима делује одлично, можда није баш за чисту десетку као неки други Куросавини филмови, али свакако је у питању одлична ствар и препоручујем је.
INVENTING THE ABBOTTS (1997) - Амбициозна мелодрама са врхунском екипом глумаца и захвалним периодом за причу се ипак на крају показала као велико мртво пувало. Док је стигла завршница, нисам више марио шта ће се десити ниједном од ликова. Нисам веровао да ћу ово рећи, али "The Virgin Suicides" Софије Кополе, чија је тематика донекле слична, је поприлично озбиљнији од овога. Никад овде није ни било материјала за нешто невероватно, али је са поменутим глумцима могао да се сними кудикамо бољи и, ако ништа друго, шармантнији филм.
MONANIEBA (1984) - Филм "Покајање" ме увео у опус редитеља Тенгиза Абуладзеа и грузијску кинематографију уопште, и морам рећи да сам веома задовољан, и сигурно ћу гледати и остале делове те трилогије у најближој будућности. Изузетна прича о одбијању жене чија је породица измалтретирана од стране тиранског градоначелника комунисте у грузијској провинцији да допусти нормалан укоп за деспота. На суђењу се кроз флешбекове демаскира прича о градоначелнику борцу за правду и поштеном човеку увек уз свој народ, а његови потомци различито реагују на нова сазнања. Одличан сценарио, глума и добра студија карактера чине и одличан филм. У улози деспота је Автандил Макхарадзе који је глумио Вука Исаковича код Саше Петровића, а његов изглед је заснован на мешавини Берије, Стаљина, Хитлера и Мусолинија. Филм је први пут приказан 1987. године у СР Немачкој, док је у ДР Немачкој био забрањен. Совјетски Савез је овим филмом конкурисао за Оскара 1988. године.
GISAENGCHUNG (2019) - За мене без дилеме најбољи филм године. Апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма који је поред свега и сјајно усликан. Заиста немам већих замерки и навијаћу да ово остварење узме све за шта буде номиновано.
MARRIAGE STORY (2019) - Много људи доживљава овај филм као нешто специјално, али ја не. Чак ни глума, иако веома добра, није ништа што ће вас натерати да зинете (мада ће Скарлет вероватно добити номинацију). Једноставно је тема већ довољно пута обрађивана, то су радили и много бољи глумци и много бољи режисери од овде присутних (један Крамер против Крамера је довољан, да не набрајам остале). Све у свему, добро је то, има и неких добрих споредних рола (увек волим да видим и Реја Лиоту и Лору Дерн), али нема места усхићењу.
GREEN FOR DANGER (1946) - Сасвим добар британски трилер смештен усред Другог светског рата у коме инспектор кога глуми непоновљиви Алистер Сим долази да испита особље једне болнице у вези могуће умешаности у сумњиву смрт/убиство једног пацијента, те на површину испливавају многи несређени односи између доктора и сестара. Време пролази, трагови се морају сакрити, а ово је сасвим добар филм и поред тога што некима може деловати не превише динамично. 
MAD CITY (1997) - Прошло је доста откако сам ово гледао, нека мало блажа варијација на Вајлдеровог "Кеца у рукаву" и бесрамно прављење медијске сензације од људске несреће. Одлични Дасти и Џонтра, сигурна режија Косте Гавраса.
NACHO LIBRE (2006) - Толико сам желео да ми се ово свиђа. Џек Блек ми је увек био изузетно духовит и симпатичан (но хомо), али овде, сем пар осмеха и прелепе Ане де ла Регере, нема готово ништа вредно пажње. Комотно може да се прескочи, а и требало би.
CHRISTMAS IN JULY (1940) - Изузетан филм у карактеристичном маниру Престона Старџиса из доба пре него што је снимио своје најбоље филмове. Бенигна варијација на тему "Мале шале" Синише Ковачевића, радости и муке Дика Пауела кад помисли да је добио на лутрији, иако није. Елен Дру свесрдно помаже, као и остатак одличне екипе, а све почива на сјајном сценарију, што је аксиом за Старџисове филмове. Није ми први пут да га гледам, али уживао сам као да јесте. Препоручујем као разбибригу и одмор за мозак.
I'LL DO ANYTHING (1994) - После сто година тражења, најзад ископах овај филмић Џима Брукса и комплетирах његову филмографију. Жао ми је што морам да кажем да је слабији него што сам очекивао да ће бити - симпа је то причица о Нику Нолтију у улози талентованог али неуспешног глумца који изненада бива суочен са морањем да се брине о шестогодишњој ћерки коју није много виђао јер јој мајка иде на издржавање затворске казне. Живот му се мења, као и приоритети, постепено учи шта је најважније, и кроз многе комичне и драмске ситуације успева да избалансира свој живот. Све је то супер, има неколико заиста одличних сцена, и емотивних и духовитих, али нема ништа ново на тој територији. Може се гледати због изузетног Нолтија и мале која му глуми ћерку, а занимљиво је да велику улогу има и Џули Кавнер, тј. Марџ Симпсон, лепо је видети како жена заиста изгледа.
TESTROL ES LELEKROL (2017) - У поменутом јануару 2018. сам први пут поменуо овај филм, ово ми је трећи пут да га гледам за непуне две године, па ви сами закључите какав ми је. Рећи ћу само укратко - ако можете да прогутате чудњикаву премису и да зажмурите на чињеницу да се види да је главни јунак од главне јунакиње старији добрих тридесетак година, ово је за мене један од најбољих филмова деценије. Све је на врхунском нивоу, сценарио, глума, режија, емоција, немам скоро ниједну замерку. Рекао бих да је то зато што на различите начине могу да се повежем са обоје. Мало сам и заљубљен у Александру Борбели, признајем.
JUDY (2019) - Шта знам, нешто ми је ту фалило. Све је то ОК, хтели су некако да избалансирају ту последњу годину њеног живота и израбљивање и злостављање у фабрици снова, али нисам баш одуван како је све испало. Рене јесте одиграла супер и сигурно ће зарадити номинацију, а можда и награду, али филм некако не успева да се одреди до краја. На крају крајева, уз све квалитете које неоспорно има, пре свега у поменутој насловној улози и у несуздржавању од непријатних тема, није ни нарочито занимљив, јер има проблем као и већина биопика - не успева на најбољи начин да издвоји најважније и најзанимљивије ствари из живота који обрађује. Џуди Гарланд ће заувек бити једна од највећих свестраних личности које је Холивуд ипак произвео, глума јој је непоновљива а музички наступи ван конкуренције, али је без сумње и међу најтрагичнијим личностима те индустрије због свега што је прошла. У овом филму је ни ту ни тамо, назад више не може, напред нема куд. Не миришем баш биографске филмове генерално, можда зато и нисам у потпуности купљен.
ONE FINE DAY (1996) - Релативно ОК ром/ком са Клунијем и Мишел која је опет најбољи део филма, мада може бити да сам и пристрасан, зна се да ми је љубимица. Деца су шармантна, ту је пристојна хемија са Клунијем, све штима без неких већих омашки, али све је просек, знате шта ћете добити од оваквог филма и то је сасвим у реду. Кеву глуми Холанд Тејлор из "Два и по мушкарца".
REMEMBER THE NIGHT (1940) - Упаривање Барбаре Стенвик и Фреда Мекмареја пре "Двоструке надокнаде". По мени изузетан филм, савршен за гледање око Божића. Нећу одавати детаље о заплету, али сјајан сценарио Престона Старџиса, режија Мичела Лајзена и глума свих укључених чине једну од најбољих драмедија четрдесетих година уопште, а знамо која је конкуренција. Са задовољством сам други пут погледао ово, погледаћу вероватно и трећи.
RASHOMON (1950) - Нема ту шта много да се прича. Трећи пут гледао, трећи пут одушевљен.
AZ OTODIK PECSET (1976) - Мађарски филм "Пети печат" сам открио захваљујући једном блогу на интернету и веома сам задовољан њиме. Није превише динамичан, пошто су у питању четири човека који пију у бару у доба 2. светског рата и један од њих постави питање које покреће читав филм. Режисер успева да држи пажњу гледаоца, иако филм номинално није много узбудљив због читаве конструкције. Можда није највећи кад су у питању сличне теме, али се свакако ради о амбициозном, прилично паметном и фино одглумљеном европском филму. Можда је могао бити за нијансу бржи, али ја свакако нећу цепидлачити.
UC MAYMUN (2008) - Нури Џејлан ме никад досад није разочарао, па је тако и овога пута. "Три мајмуна" су изузетан филм о породици која ће се у сваком смислу наћи на раскршћу након што отац учини услугу свом послодавцу моћном политичару - како то обично бива, она много више односи него што доноси. Изузетна глума свих укључених. Морам да напоменем и да филм профитира због чињенице да није дугачак као каснија остварења овог режисера.
GAAV (1969) - Крава је вероватно први филм иранског новог таласа и мени је био добар, али могу да разумем зашто је многима спор, развучен и досадан. Било шта што бих рекао би покварило гледање, тако да погледајте синопсис на ИМДБ-у, па ако вас он не одбије, можете му пружити шансу. За нетолерантне који би ипак да осете нешто од иранских филмова препоручујем Фархадија.
GROUNDHOG DAY (1993) - Нема се шта много рећи. Једна од најбољих модерних комедија икада. Бил Мареј бриљира. Ко зна колико пута сам је гледао и увек уживам.
THE FUGITIVE (1993) - Никад нисам гледао оригиналну серију, а нисам ни овај филм једно 20 и кусур година, тако да ми је ово баш супер легло. Веома добар акциони филм из времена кад је Харисон Форд још увек добијао одличне наслове. Томи Ли Џонс је фантастичан, Шила Ворд прелепа (штета што није добила више минута), а Џулијен Мур иритантна, и супер што су јој скратили улогу. Добро је све ово, нећу сигурно поново правити оволику паузу.
THE LIMEY (1999) - Један од ретких филмова Стивена Содерберга који ми је подношљив и чак солидан, али ништа више од тога. Теренса Стемпа је увек лепо видети.
THE ENCHANTED COTTAGE (1945) - За дивно чудо, сасвим солидна романтична фантазија која спаја неугледну служавку и унакаженог бившег војника који посредством чини објекта из наслова постају прелепи једно другом, али то само они виде. Знајући како Дороти Мегвајер заиста изгледа, мало је било тешко поверовати у њену "обичност", али и она и Роберт Јанг глуме заиста добро. Ипак, кад се све сабере и одузме, мени су главни добитак филма споредни глумци Милдред Нетвик и Херберт Маршал, који су заиста донели опипљиви квалитет. Све је то ОК, порука је, наравно, изузетно лепа, кад би тако ствари заиста функционисале, свет би био много лепше место, али знамо да не иде тако. Ипак, када вам се гледа мало лимунаде, није ово толико лоше.
THE LIGHTHOUSE (2019) - Филм који ће сасвим сигурно поделити публику, некоме ће бити претенциозно срање, некоме преспор и предосадан филм који никако да саопшти поенту, а некоме супер психолошки хорор, комплексан, одлично одглумљен и снажно инспирисан класичном књижевношћу. Ако се задржим на нивоу онога што сам могао да видим из првог гледања, мени се дефинитивно допао. Не знам какво ће ми мишљење бити следећи пут, али дефинитивно није за сваког. Slow-burn драма-хорор свакако не оставља равнодушним, ако ништа друго, сигурно неће бити просек, можете је мрзети или обожавати. Ја нисам купљен баш сто посто, али има овде доста ствари за похвалити.
CONVICTION (2010) - Вишедеценијска борба сестре да извуче из затвора невиног брата осуђеног за убиство. Иако Хилари Свенк и Сем Роквел у улогама сестре и брата ослоњених једно на друго глуме одлично, иако је у питању истинита прича, нисам у потпуности купљен. Некако се све одвија као по концу и сувише лагано приступа целом материјалу. Наравно, лепо је видети толику жртву и знати да постоје људи који би то стварно учинили, јесте то инспиративно, али то ми није довољно за одушевљење.
HAKUCHI (1951) - Нећемо видети изгубљену верзију Куросавиног "Идиота" од 265 минута, али могуће је задовољити се са 166 минута. У питању је највернија књижевна адаптација коју је радио Куросава која у неким сегментима одиста више делује руски него јапански. Сценарио, глума и режија су фантастични, није у питању баш сасвим чиста петица, пре свега због мале конфузије на почетку са оним титловима у којима се треба снаћи ко, шта и како, али као што већ рекох, када прича крене, не знате ко је бољи, јер су у постави све сами великани - Мори, Мифуне, Хара, Шимура и још многи други. Мислим да би и сам Достојевски, коме се Куросава дивио највише од свих, био задовољан како је све испало.
TOKYO MONOGATARI (1953) - Наставио сам са неком врстом Сетсуко Хара маратона и нисам се покајао, ово је заиста ремек-дело, Озуова филмчина о пролазности живота вас не може оставити равнодушним. Очигледно инспирисан филмом "Make Way for Tomorrow", јапански филм успева да га превазиђе, пре свега због боље режије. Нешто су другачији разлози за раскол родитеља и деце, нећу откривати све, гледајте оба филма, ја сам се одушевио.
VREDENS DAG (1943) - Није у рангу филма "Ordet", али и "Дан беса" је свакако велики Дрејеров филм, којим је направио аналогију између лова на вештице у Данској у 17. веку и нациста од којих је бежао. Можда није савршен, јер се све одвија по донекле очекиваном обрасцу, али и поред тога успева успешно да се поигра емоцијама и очекивањима гледаоца помоћу одличног сценарија. Глума и режија су такође врхунске, то се ваљда подразумева.
KNIVES OUT (2019) - Све је то фино и нашминкано, али је перо-лака категорија и на крају крајева ништа посебно. Доста се улаже у обрт твиста и твист обрта, али ако сте гледали довољно филмова и читали Агату Кристи и сличне писце, нема овде изненађења. Неколико суптилних омажа другим делима сличног жанра попут фигуре морнара из филма "Sleuth", и име жртве слично оном из популарне "choose-your-adventure" књиге "Ко је убио Харлоа Тромбија?" Ипак, како рекох, нисам импресиониран ничим што сам видео.
UNCUT GEMS (2019) - Сасвим ОК жанровско замешатељство о драгуљару и компулсивном коцкару који хода по жици између жене, љубавнице, различитих утеривача дугова и прилика за добитак. Срећа би напокон могла да му се промени након уговарања продаје ретког камена Кевину Гарнету, али је питање хоће ли успети на време да се ишчупа, јер акробације које изводи да би избалансирао све дугове и одржао сва обећања многима иду на нерве, а неки од њих имају веома кратке фитиље. Није то за толике славопојке какве сам читао, али је дефинитивно најбоља улога Адама Сендлера и зрео је за номинацију. Оскара ће вероватно добити Хоакин Финикс, али Сендлер мора бити у конкуренцији. Лепо је видети Биг Тикета у великој улози (додуше, глуми себе), а Џулију Фокс први пут видим, лепа је и фино се снашла, видећемо за даље. Дакле, није овај филм ремек-дело, али је више од очекиваног.
BAKUSHU (1951) - Други филм из Озуове Норико трилогије је још једно суптилно скоро-па-ремек-дело у коме је веома успешно приказао генерацијски јаз у комуникацији и постепену деконзервативизацију жена у послератном Јапану, готово да нисам гледао бољи филм у коме се практично ништа динамично не дешава. Главна јунакиња је секретарица која срећно живи са својом великом породицом, али има већ 28 година, што значи да би требало да се уда. Притисак се повећава појавом интересента у лику старијег бизнисмена, али она изненађује све када им саопшти да има сопствене планове. Сетсуко Хара је као и увек апсолутно изузетна, а помажу јој и други устаљени чланови Озуове екипе, пре свих Чишу Рју и Чиеко Хигашијама, присутни и у токијској причи. Сјајна фотографија и режија се ваљда подразумевају. Прочитао сам да јапански наслов значи "Време жетве јечма", отуд последња сцена, и наравно, отуд и превод "Рано лето".
BANSHUN (1949) - Први део трилогије, можда и за нијансу бољи од "Раног лета" је "Касно пролеће", у коме је Норико 27-годишња неудата жена која брине о свом оцу и тиме је, бар наизглед, сасвим задовољна, али притисци у вези удаје долазе са свих страна. Рекох да је филм можда и за нијансу бољи од наредног јер осликава приврженост деце родитељима и још је нежнији у приказу емоције која постоји међу њима. Савршена слика тужно-срећне животне реалности у којој свако кад-тад мора својим путем. Озуова елегантна суздржаност и изузетне улоге Харе и Рјуа су ме довеле на ивицу суза, а то није лако. Најбоље од свега је што Озу све ради врло лагано, не осећајући потребу да гледаоца увлачи помпезним сценама и пренаглашеном емоцијом. Осети се све што треба ако имате стрпљења.
THE LONG HOT SUMMER (1958) - Увек ће ми бити занимљива Фокнерова проза и филм који је спојио Пола Њумена и Џоен Вудворд, уз још неколико добрих споредних улога које предводи дебељан Орсон Велс. Добра прича, сценарио, глума, неушећерена романса, немам већих замерки, доказ за то је број гледања који је сада, колико се сећам, четири.
STALAG 17 (1953) - Деценијама мој омиљени холивудски редитељ, Били Вајлдер, поново је успео скоро немогуће - да у ратну трилер-драму убаци комичне елементе и да то не делује глупо и исфорсирано. Можда ово није први филм који ће вам при помену његовог имена пасти на памет, али би могло да се каже да је неоправдано запостављен - сценарио је одличан, улога Вилијема Холдена је бриљантна - јесте, Оскара је вероватно добио само зато што су се Ланкастер и Клифт потрли, али то не чини његово остварење мање успешним. Дуго ово нисам гледао и баш ми је легло - опет кажем, има Вајлдер бољих филмова, али не треба потцењивати Сталаг који увек некако прође испод радара.
ANDREI RUBLEV (1966) - Хтео сам да завршим годину на прави начин, а од овога тешко да може боље. Дефинитивно један од највећих филмова свих времена, чак је живот самог главног јунака малтене секундаран у односу на остало што се дешава, питања која филм поставља гледаоцу и она са којима га оставља након што се заврши. Ја никад нисам гледао прву званичну верзију од три и по сата под називом "Муке по Андреју", већ ову, коју је кратио лично Тарковски, дугу нешто преко три сата, коју по сопственом признању преферира. Тешко је објаснити целокупну вредност овог филма, за то је потребан текст који ја вероватно нисам способан да напишем, а можда некад и покушам, након још неколико гледања, ко зна. Често се чује она неоправдано излизана реченица да је некоме неки филм променио живот. Лично мислим да је веома мали број филмова заиста способан за такав утицај, а један од њих је сигурно "Андреј Рубљов". Много је тога речено и написано о Тарковском, његовом сензибилитету, поетици, чему све не. Многима ће филм бити спор, незанимљив, неразумљив, и још много тога. Међутим, свако ко себе сматра неповршним љубитељем филма му мора дати прилику и гледати га отвореног ума. На свакога делује различито, као и сваки филм. Али, постоје она остварења која се не заборављају. За мене је овај филм без даљњег једно од њих.

                                                                            ***

 Ја обично цепидлачим и имам мало шта да похвалим и издвојим, али рећи ћу да ова година није била толико лоша какве су неке претходне знале да буду ако говоримо о филмовима. Можда већ у наредном тексту напишем нешто о филмовима који долазе у наредним месецима. На крају, пожелео бих свима много здравља, среће и добрих филмова, не само у наредној, већ и у свим долазећим годинама. Хвала свим посетиоцима блога, живели!