Режија: Ингмар Бергман
Сценарио: Ула Исаксон (по средњевековној народној балади)Улоге: Макс фон Сидоу, Биргита Валберг, Гунел Линдблом, Биргита Петерсон
Ако нисте потпуни кинематографски аналфабета, онда сте бар мало свесни значаја који имају филмови Ингмара Бергмана за светски филм. Може да вам се не свиђа начин снимања, обраде тема којима се бави, могу да буду превише интензивни за вас, али генијалност овог филмског ствараоца не можете да оспорите, осим ако вам нешто озбиљно не фали у глави.
У време кад је снимио "Девичански извор", Бергман се већ захуктавао - имао је иза себе "Седми печат" (Det Sjunde Inseglet, 1957), "Дивље јагоде" (Smultronstallet, 1957) и "Мађионичара" (Ansiktet,1958). На том таласу се нашао и "Извор", прича о вери и освети. Бергман се већ бавио религијом и односом човека са Богом (у "Седмом печату" се човек директно суочава са смрћу), а после овог филма (тачније 1961-1963), снима чувену трилогију о вери, која покушава да одговори на фундаментална питања о истом односу (Кроз тамно стакло, Зимска светлост, Тишина). Честа присутност религиозних мотива и тонова код Бергмана не чуди, с обзиром да је био свештенички син, али чини ми се да никада није заузео отворен став ни за ни против Бога. Због тога (а и многих других ствари) је Бергман један од оних који највише терају своје гледаоце на размишљање о фундаменталним животним питањима.
 |
| Девичански извор |
У Шведској у 14. веку, успешна и богобојажљива хришћанска породица има младу ћерку, девицу, која добија задатак да однесе свеће у цркву. На том путу је брутално силују и убијају два пастира, док њихов мали брат гледа са стране. Не знајући код кога су дошли, они касније траже храну и конак у кући девојчиних родитеља. Сазнавши о коме се ради, родитељи спремају језиву и ужасну освету.
Ингмар Бергман је специјалиста да потпуно оголи душу својих ликова. Ни овде нема компромиса. У време изласка, филм су обележиле контроверзе због приказа сцене силовања и убиства, која, иако делује прилично питомо за данашње појмове, то никако није, тим пре што делује знатно хм...људскије од неких данашњих бруталности. На крају, ово остварење је зарадило и Оскара за најбољи страни филм, а с обзиром да је у питању време када се уметност још увек ценила и квалитет пресуђивао у највећем броју случајева, јасно вам је да он и те како има шта да понуди и каже. И да суочи гледаоца са дилемама својих ликова.
Узорна, верујућа породица има ћерку мезимицу, коју мајка више пута помиње, "само ми је она остала", а поред још неколико људи који раде на фарми, ту је и Ингери, чудна девојка, трудна са копилетом, за коју због нешто лошијег превода није најсигурније ради ли ту, или је газдина ћерка и полусестра девице Карин. Не третирају је баш најбоље, јер је нанела срамоту породици, због чега је љубоморна на Карин, на коју су и отац и мајка слаби, без обзира што не слуша увек и што је малчице размажена. Ингери такође призива Одина, старо нордијско божанство, иако је породица изразито хришћанска. Бергман убацује у причу паганско божанство да би приказао општу несигурност човека у тим стварима. Чак се и глава породице, Торе, иако узорни хришћанин, подвргава несумњиво паганском ритуалу "прочишћења" шибањем у врелој води пре него што спроведе страшну освету над убицама своје ћерке. Као да за добре ствари служи Христу, али кад му затреба снаге да учини нешто ужасно и језиво (а из његове перспективе, то се једино може учинити), окреће се паганском ритуалу.
*** БЛАГИ СПОЈЛЕРИ ***
Проливена је невина крв и мора се деловати. Хришћанске принципе надвладава жеља за осветом. Кад је једном откривено ко су тајанствени гости (фантастична сцена у којој мајка види одећу своје мртве ћерке коју убице нуде на продају и без емоција каже "Морам да питам мужа"), повратка више нема. Без обзира на то, отац размишља дуго и пажљиво, чека да се два крвника пробуде, даје им фер шансу (коју вероватно нису заиста имали) и завршава с њима. Онда га преплављује налет беса и чини незамисливо, јер је у том тренутку његово стање ума такво да му је недовољно и убијање свих људи на свету - то му неће вратити мезимицу. И тек тада, када учини ту најмонструознију ствар - схвата да је отишао предалеко (мајсторски заокрет Бергмана, који показује да на обе стране постоје и невиност и зло - те категорије нису апсолутне). Невероватан моменат у коме ружноћа људског греха није више присутна као зло спољног света кога се треба бојати, већ, још горе, као зло у себи и унутар себе. Спознаја је јако болна.
Завршни монолог представља чини ми се главно и основно питање : ако Бог постоји као праведна сила, зашто допушта проливање крви оних који то нису заслужили - питање није директно постављено - али је оличено у Тореовом неразумевању оног што се десило.
"Видео си, Боже. Видео си. Смрт невиног детета и моју освету. Не разумем Те. Не разумем Те. Али, ипак тражим Твој опроштај. Не знам како другачије да живим". ***
Његов завет на крају је истовремено и понизно признање. Сигурно зна да му ни његово испуњење неће опрати руке. Ипак, нешто мора да уради, јер је "вера без дела мртва". Преплављен је осећањем кајања, али рекао бих и престрављен. А последња сцена - па, са Бергманом не можете бити сигурни. Да ли је то био Божји одговор на Тореов жртвовани понос и кајање, или сатира на људско безрезервно окретање вери и лудачкој потреби да та вера има неку основу у тренуцима крајње невоље? (нарочито имајући у виду да је Бог и овде готово до самог краја болно одсутан, као и у свим његовим филмовима). Сигурно је само једно: редитељ је био јако скептичан кад је у питању организована религија. То се из његовог стваралаштва може закључити. Али, шта односи коначну превагу? Бергман не би био геније какав јесте када би нам дао коначан одговор. Ово би онда био филм над којим би контемплирали обожаваоци Мир Јам.
Овај осврт се не може завршити без помена главних фактора његове успешности (поред редитеља). Макс фон Сидоу је глумачки великан, чак и да није снимио ништа више сем тринаест филмова са Бергманом, било би безбедно то рећи. Могу да кажем да је Торе у топ 5 његових улога на филму, без сумње. Фантастичан је. Глас, мимика, емоција - све је беспрекорно. Имао је и сјајну подршку у Биргити Валберг и Гунел Линдблом, као и осталим, споредним глумцима. Темпо је савршен, после почетног упознавања са ликовима, радња тече прилично брзо, држећи гледаоцу очи приковане за екран. Филм је прожет одличном музиком, фрула даје сетне, меланхоличне тонове који нас спремају за оно што стиже, атмосфера је сјајна, прожета песмама из датог времена. Можда и највећи квалитет филма, поред саме приче и начина на који је презентована, је црно-бела фотографија Свена Никвиста, сталног Бергмановог сарадника и генија за визуелни доживљај. Прва асоцијација на њега ми је увек "Персона" где је заиста створио нешто ван времена, али и овај филм заиста изгледа одлично и у самом је врху што се тога тиче. Једино на шта имам евентуалне замерке је мало недорађен лик Ингери - постоји ли дубљи разлог за њено понашање, љубомору, несрећу и клањање Одину? И како је и пред ким попустила? Да је то мало више разрађено, филм би вероватно добио чисту петицу од мене.
Ако тражите јефтину забаву и убијање времена, ово никако није филм за вас. Има сигурно и бољих начина да проведете 90 минута. Међутим, ако желите филм који тера на размишљање о животу, вери, љубави и освети, који поставља неулепшана питања и дилеме о сопственим поступцима, филм који ће вас натерати да преиспитате у шта заиста верујете и верујете ли уопште, не часите часа. Овај филм је истовремено предиван и окрутан у свом приказу света који се колеба између паганизма и хришћанства, као и потреби једног оца да освети смрт свога детета. Иако сам Бергман није волео овај филм и назвао га очајним покушајем копирања Куросаве (његов утицај се види у кадровима где злослутно користи мрак и сенке, без дијалога), не дајте да вас то одврати ако трагате за значајним комадом светске кинематографије уз који бисте провели дан или вече.
Напомена: култни хорор Веса Крејвена "The Last House on the Left" (1972) је заправо римејк "Девичанског извора". Надам се да не морам да спомињем паралеле са "Пакленом поморанџом" Стенлија Кјубрика.
ОЦЕНА: 4 +
Ингмар Бергман је специјалиста да потпуно оголи душу својих ликова. Ни овде нема компромиса. У време изласка, филм су обележиле контроверзе због приказа сцене силовања и убиства, која, иако делује прилично питомо за данашње појмове, то никако није, тим пре што делује знатно хм...људскије од неких данашњих бруталности. На крају, ово остварење је зарадило и Оскара за најбољи страни филм, а с обзиром да је у питању време када се уметност још увек ценила и квалитет пресуђивао у највећем броју случајева, јасно вам је да он и те како има шта да понуди и каже. И да суочи гледаоца са дилемама својих ликова.
Узорна, верујућа породица има ћерку мезимицу, коју мајка више пута помиње, "само ми је она остала", а поред још неколико људи који раде на фарми, ту је и Ингери, чудна девојка, трудна са копилетом, за коју због нешто лошијег превода није најсигурније ради ли ту, или је газдина ћерка и полусестра девице Карин. Не третирају је баш најбоље, јер је нанела срамоту породици, због чега је љубоморна на Карин, на коју су и отац и мајка слаби, без обзира што не слуша увек и што је малчице размажена. Ингери такође призива Одина, старо нордијско божанство, иако је породица изразито хришћанска. Бергман убацује у причу паганско божанство да би приказао општу несигурност човека у тим стварима. Чак се и глава породице, Торе, иако узорни хришћанин, подвргава несумњиво паганском ритуалу "прочишћења" шибањем у врелој води пре него што спроведе страшну освету над убицама своје ћерке. Као да за добре ствари служи Христу, али кад му затреба снаге да учини нешто ужасно и језиво (а из његове перспективе, то се једино може учинити), окреће се паганском ритуалу.
*** БЛАГИ СПОЈЛЕРИ ***
 |
| Кобни сусрет |
 |
| Крваве руке |
"Видео си, Боже. Видео си. Смрт невиног детета и моју освету. Не разумем Те. Не разумем Те. Али, ипак тражим Твој опроштај. Не знам како другачије да живим". ***
Његов завет на крају је истовремено и понизно признање. Сигурно зна да му ни његово испуњење неће опрати руке. Ипак, нешто мора да уради, јер је "вера без дела мртва". Преплављен је осећањем кајања, али рекао бих и престрављен. А последња сцена - па, са Бергманом не можете бити сигурни. Да ли је то био Божји одговор на Тореов жртвовани понос и кајање, или сатира на људско безрезервно окретање вери и лудачкој потреби да та вера има неку основу у тренуцима крајње невоље? (нарочито имајући у виду да је Бог и овде готово до самог краја болно одсутан, као и у свим његовим филмовима). Сигурно је само једно: редитељ је био јако скептичан кад је у питању организована религија. То се из његовог стваралаштва може закључити. Али, шта односи коначну превагу? Бергман не би био геније какав јесте када би нам дао коначан одговор. Ово би онда био филм над којим би контемплирали обожаваоци Мир Јам.
 |
| Финале |
 |
| Насиље |
Напомена: култни хорор Веса Крејвена "The Last House on the Left" (1972) је заправо римејк "Девичанског извора". Надам се да не морам да спомињем паралеле са "Пакленом поморанџом" Стенлија Кјубрика.
ОЦЕНА: 4 +
Нема коментара:
Постави коментар