субота, 26. децембар 2020.

20 најбољих филмова које сам ове године први пут гледао у целости

 У тренутку када почињем овај текст, ове године сам одгледао укупно 255 филмова. До краја ће тај број сигурно прећи 260, што није лоше, боље је него прошле, али још увек нисам у потпуности задовољан. Имам неколико идеја за неке наредне текстове, али их још нисам уобличио у глави, те за сада иде уобичајена листа или ретроспектива, с тим што би ми за коментарисање и анализу свих поменутих наслова заиста требало превише времена. Зато сам одлучио да напишем нешто о двадесет филмова који су ми се ове године највише допали, а да сам их ове године први пут гледао у целости. Заправо, рекао бих да сам деведесет посто ствари заиста и гледао први пут, с тим што се одређених делова неких филмова сећам из неког другог времена. Ако се случајно деси да у наредних 7-8 дана одгледам нешто што може на листу, свакако ће ући у преправљену верзију, засад ствари стоје овако. Поређао сам филмове хронолошки, јер би ми за покушај да их рангирам требало више времена него да напишем сам текст, свакако су у питању у најгорем случају солидне четворке, а у најбољем, наравно, чврсте петице. Знам да су ту и неки филмови које је требало одавно да одгледам, неке заправо и јесам макар делимично, али, као што рекох, ово ми је први пут да сам сигуран да сам их одгледао комплетне, стога их уврштавам у ову листу. Ко ме већ прати на Летербоксду, утврдиће да је доста тога овде написаног већ видео, иако се не зове Михаило, негде можда понешто и додам, негде одузмем, али то је у суштини то, време је да се направи пресек најбољег што сам видео у овој години, уз наду да ће у следећој текстова бити много више. Наравно, има и неколико филмова за које тамо нисам писао ништа, те ће осврти на њих бити потпуно нови и свежи.

1. THE GENERAL (1926) - BUSTER KEATON

Овде нема потребе за нарочито дугим уводом (а и освртом уопште), у питању је једна од најбољих комедија свих времена, савршена комбинација интелигентних гегова и импресивних високо ризичних дублова које изводи један од најбриљантнијих комичара икада, легендарна камена фаца, Бастер Китон. Да подсетим, он игра машиновођу Џонија, заљубљеног у своју вереницу, али и своју локомотиву насловног имена. Када га због важности посла одбију на пријављивању у војску Конфедерације, вереница и тазбина погрешно мисле да је кукавица. Међутим, када Јенкији отму локомотиву у којој је случајно и поменута вереница, Џони мора да спасава обоје, заједно са својим угледом и чашћу. Бастер је као мало ко разумео снимање филмова и приступао му са изузетном пажњом и љубављу, те је на фасцинантан начин снимио ову акцију, авантуру и комедију (вероватно једна од првих таквих жанровских мешавина у историји) где је веома детаљно рекреирао период хиљаду осамсто шездесетих и повезао две своје велике љубави - филм и возове (једном је рекао да би, да није глумац, био машиновођа). "Генерал" је кратак али сладак и у 67 минута заиста пружа незаборавну вожњу. Добар и поуздан сценарио, добра глума свих укључених и непрестано узбуђење чине овај филм правом посластицом. Мени је урнебесна чињеница да се људи данас запањују некаквим компјутерским ефектима и дубловима, а притом нису свесни да је постојао човек који је толико пута пркосио смрти у ситуацијама где су секунде одлучивале о његовој судбини. Истовремено, изузетно је смешно гледати самог Бастера који је, заједно са екипом, тако пажљиво осмислио те сцене и беспрекорно испоштовао кореографију, да би потом, са оном вечито озбиљном фацом изгледао тако збуњен оним што се око њега догађа - његови воштани изрази лица у таквим ситуацијама чине чуда. Морам поменути и одличан саундтрек у рестаурисаној верзији, ништа нападно, али доприноси укупном утиску. Ово је био филм који је Бастеру одузео креативну слободу, пошто је на изласку сматран прескупим промашајем, и заиста јесте био скуп, али то само показује колико су и критика и публика још тада биле неспособне да разумеју много веће од себе. Сам квалитет филма је, да будем поштен, вероватно за јаку четворку, али због Бастерове невероватне визије, спектакуларних и заиста опасних стантова, те целокупног пројекта који је буквално скоро пола века испред свог времена, морам да оценим "Генерала" чистом петицом, све друго би било апсолутно непоштено. 

2. METROPOLIS (1927) - FRITZ LANG

Не знам одакле да почнем, "Метрополис" је једноставно ремек-дело на толико различитих нивоа да се плашим да ћу себе сморити док објашњавам колико је важан, револуционаран и пре свега добар. Неки мањи делови приче ми нису баш легли, а пажљивији гледаоци ће их сигурно приметити. Неки ће рећи да покушава да пренесе превише упрошћену и на крају крајева мало смешњикаву поруку, а можда је то чак и истина. Међутим, ово је филм чији квалитети и врлине у потпуности превазилазе његове безначајне мањкавости и креирају заиста монументално дело које и даље чврсто стоји на својим ногама чак и данас, 93 године касније. Штавише, "Метрополис" је епскији, амбициознији, храбрији, упечатљивији и оригиналнији од било ког тзв. епског филма данас који ће гледаоци са довољно година и развијеним укусом заборавити на путу до куће. Замислите визију Фрица Ланга док је снимао ово и услове у којима су радили глумци и екипа када погледате сцене које су на крају снимили. Визуелни ефекти су, као и сама прича, бар 30-40 година испред времена у ком су настали, а ипак, свака сцена заправо функционише и има смисла, почевши од промене смене на самом почетку, где су радници приказани као безимени, безлични делови машине, све до самог краја где се мењају вода и ватра (да не помињем вавилонску кулу и рођење Хела). Сведочанство о величини овог филма је и чињеница да је бар на најосновнијем нивоу немогуће превидети марксистичку перспективу, а опет, филм је пун библијских слика, симбола и алегорија - и функционише из обе перспективе. Још један доказ величине је и тај што је Хитлер толико волео овај филм да је био вољан да зажмури на чињеницу да је Фриц Ланг јеврејин и учини га режимским редитељем. Ипак, идеологија "Метрополиса" је неописиво далеко од фашизма, те је Ланг убрзо побегао из нацистичке Немачке. Постоје сцене где Ланг показује непорециво мајсторство дотле ретко виђено у светском филму, да приповеда користећи само камеру и светлост или таму (то је нарочито видљиво у сцени где Марија бежи од Ротванга). Глума је у највећем броју случајева изузетна, чак и онда када местимично изгледа као пародија због ограничења немог филма. Међутим, Бригита Хелм остварује непоновљиву двоструку улогу која је међу најбољима у првој половини прошлог века, а и Алфред Абел је био сјајан, показавши да се може суздржано глумити чак и у немом филму. Рудолф Клајн-Роге, легенда немачких немих филмова, је имао неких проблема, јер је и он требало да буде суздржанији, али то је тешко постићи кад играте лудог научника у немом филму, тако да не може ни бити нека велика мана. У питању је технички савршен филм који је инспирисао и извршио утицај на толико класика да их је тешко избројати. Постоји бар пет кадрова и сцена које би и сада било могуће приказати као једне од најбољих и најоригиналнијих у историји филма. Толико је обавезних елемената класичног научно-фантастичног филма који се узимају здраво за готово да су многи прелако заборавили да су потекли од "Метрополиса". У питању је филм који не престаје да инспирише и никад неће бити надмашен. Ако вас неко пита шта не ваља са данашњим филмовима, реците му да студенти филма и такозвани филмофили који одбијају да гледају црно-беле филмове зову дилетанте без талента "режисерима са визијом" притом не знајући ко је Фриц Ланг или Андреј Тарковски (срећом знају за Стенлија Кјубрика, зато што му се име стално помиње, али то је отприлике то).  

3. ZANGIKU MONOGATARI (1939) - KENJI MIZOGUCHI 

Знате како свако коме су филмови заиста у крви и посветио им је важан део свог живота (било пишући и причајући о њима или само их гледајући баш дуго времена) увек дубоко у себи има неку малу амбицију да такође и режира своје филмове и пише сценарија за њих? Не дешава се често, али с времена на време наиђе филм после кога можемо само да кажемо "Кад бих само ја могао да снимим нешто овако, могао бих да умрем на миру после тога". За мене је "Прича о последњој хризантеми" (по енглеском преводу) један такав редак филм. Чињеница да је Кенђи Мизогучи снимио ово остварење 1939. године, још увек релативно млад, ми је тешка за појмити. Ја јесам очекивао добар филм, али оволико добар, то никако. Мизогучијеве старе бољке га муче и овде, у питању је љубавна прича, али под јаким утицајем класних и друштвених фактора, сваки успех и свака срећа се крваво плаћају. Прати се размажени усвојени син познатог глумца који има амбицију али нема талента да такође постане познати глумац, али нико од колега не сме то да му каже због имена већ га осуђују иза леђа, а са њим је једино искрена дадиља његовог полубрата по оцу, која га тако учи скромности. Сцена где њих двоје једу лубеницу и деле искрена осећања је једна од најнежнијих које сам икад видео, где је он одушевљен што га она третира као нормалну особу, а она што јој он поклања пажњу иако је нижи слој од њега. Никакви трикови, ништа лажно и монтирано, само топла људска сцена и изражавање осећања. Изузетан радосни тренутак за њих обоје и једна од нежнијих сцена у историји филма. Међутим, Мизогучијеви филмови нису настали од радости и немају полазиште у њој. Сви су дубоко укорењени у јапанским обичајима и конвенцијама и редитељ се обично бави истраживањем бола и патње коју они (намерно или не) узрокују. Класа и сталеж све диктирају, па је тако немогуће венчати се због љубави ако је изван статуса. Мушкарци живе у сенци својих очева, а жене морају да жртвују себе ради успеха својих мужева кад то услови налажу. Филм најпре покушава да слави супротстављање увреженој традицији и очекивањима, при чему се свесно бира игнорисање друштвених норми. Међутим, друштво има начина да, кроз неколико механизама, увек повуче људе назад и очува своје проблематичне тенденције, нарочито у ситуацији где је мужевљев успех плаћен жениним сузама. Тешка времена чине људе бесним и огорченим, а новац одређује понашање, јер живот без брига мора да се плати. Ово је, сасвим могуће, ултимативна жртва једног филмског лика (да не откривам, гледајте па ћете схватити). Диван филм ненаметљивог стила, довољно спор да лепо развије ликове и довољно брз да има радњу, који ће вам сместити кнедлу величине песнице у грло, али ће вам живот бити богатији после овог искуства. Плаче ми се кад видим шта малоумни либтарди и такозвани радикални феминисти раде светском филму зарад неког "указивања на проблеме", "омоћења" и слично. Гледајте Мизогучијеве филмове и ту ћете видети све што треба да видите о правим и реалним женским проблемима и како направити филм у коме се исти третирају. Радујем се и осталим Мизогучијевим филмовима које треба да погледам, јавља ми се да ово није једини пут да ћу имати осећај да је ово "тај филм" после кога не би било штета одселити се.

4. ONLY ANGELS HAVE WINGS (1939) - HOWARD HAWKS

Ово је оно што сам чекао целе године. Постоји неколико ситних мана у филму, али био бих најситничавије копиле кад бих расправљао о њима након чистог задовољства и радости коју ми је приуштио овај филм. Ово је Златно доба Холивуда у пуном сјају и могло је оволико да успе само у рукама једног човека, Хауарда Хокса. Он је заслужено познат по многим другим филмовима, те овај некако неопажено пролази испод радара кад се помињу његови успешни наслови. Истина је, међутим, да је ово подједнако квинтесенцијални Хокс колико су то и "Рио Браво", "Велики сан" или "Силом дадиља" (идиотски превод за "Bringing Up Baby"). Прича о менаџеру компаније за ваздушни саобраћај који је принуђен да ризикује животе својих пилота да би закључио важан уговор и да поново размисли о романси кад се кабаре певачица заинтересује за њега комбинује авантуру, драму, комедију, трагедију и романсу - и све се савршено слаже и уклапа. Са мање способним режисером у седлу, све је могло веома лако да се распадне, али је Хауард Хокс знао шта треба да ради и како да извуче најбоље из својих глумаца. Наравно, све је лакше кад имате такву глумачку екипу - Кери Грант, тврђи него обично, али још увек отмен и јединствен као и увек, Џин Артур која је у сваком погледу апсолутно божанствена, и кад пати и кад пева за клавиром, Томас Мичел, вероватно највећи карактерни глумац у историји Холивуда, Рита Хејворт у својој првој великој улози, мање гламурозна него иначе, али привлачна и фантастична као и обично, звезда немих филмова, Ричард Бартелмес, који је био подједнако добар и у звучним остварењима, просто нема шта да вам се не свиђа. Могао бих још да пишем о квалитету сценарија, те чистој перфекцији неколико сцена, нарочито током прве половине, али мислим да сви треба да гледају овај филм и сами га доживе. Потцењен и слабо помињан, али свакако спектакуларан филм, без икакве сумње. 

5. THE NAKED SPUR (1953) - ANTHONY MANN

До сада сам одгледао дванаест филмова Ентонија Мена (плус два историјска спектакла још на самом почетку деведесетих, те их се и не сећам најбоље) и још увек нисам видео филм коме се искрено не дивим. Човек заиста припада шачици америчких редитеља са најбољим филмографијама које познајем. Овладао је режијом или криминално потцењених ноар филмова или вестерна за које многи не знају, а још мање причају о њима, а заправо су јако квалитетни. "Гола мамуза" свакако није изузетак, у питању је мало ремек-дело у коме сам бескрајно уживао. Прича је релативно једноставна и не звучи као ништа специјално - цинични ловац на уцене жели да приведе убицу правди, али мора да се удружи (иако не својом вољом) са још двојицом људи - дугогодишњим копачем злата и дезертером, тако да њих тројица почињу дуг и тежак пут, заједно са дружбеницом убице, покушавајући да се међусобно надмудре, док новац од награде непрестано стоји између њих. Пре свега волим чињеницу да ликови нису нимало црно-бели, Мен и његови писци су заиста уложили време и правилно развили све ликове, дозвољавајући нам да знамо таман колико треба о њима током 91 минута трајања овог напетог филма.  Има само пет ликова у филму, не рачунајући неколико Индијанаца, и то функционише савршено, јер видимо све што нам треба да се удубимо у причу и заинтересујемо. Фантастична група глумаца је у питању - Ентони Мен је једини редитељ уз Алфреда Хичкока који је имао петљу да истражи тамнију страну Џејмса Стјуарта (не рачунајући улогу негативца у "After the Thin Man") и овај је због тога постао бољи глумац. Он је главни лик, али је далеко од потпуног моралног чистунца, што га и чини комплексним и интересантним. Роберта Рајана је милина гледати као лукавог, кикотавог негативца који покушава да посеје семе раздора међу екипом, феноменално дочарава овог мајстора манипулације, уз то изговарајући неке од најбољих реченица у филму. Милард Мичел, дискретни херој вестерн жанра игра своју улогу искрено и директно, немерљиво доприносећи својим вицкастим упадицама и меморабилним реченицама. Ралф Микер је сјајан као рашчињени војник који има сопствене планове, који игра наметљивог и сумњичавог, али на крају крајева симпатичног лика са великом уверљивошћу. Џенет Ли изгледа прелепо у улози која је вероватно најнезахвалнија од целе петорке, али она свеједно успева да јој колико-толико удахне живот и представи емоционални вртлог у коме се налази њен лик. Заиста феноменална екипа глумаца. Такође ми се веома допада чињеница да је овај филм пре свега драма, психолошке игре и утицај похлепе, страха и неповерења на људе су приказани на тако зрео начин да сам уживао у сваком тренутку. Додајте ту и изузетну фотографију која у први план истиче безакоње и оштрину Стеновитих планина, као и одличан саундтрек, и добија се један од најбољих вестерн филмова о коме нико не прича. Заиста ми се много, много допада (у случају да већ нисте могли то да закључите). 

6. ORDET (1955) - CARL THEODOR DREYER

Нисам баш био сигуран како адекватно оценити Дрејерову "Реч", али после краћег размишљања сам сигуран да би све сем петице било неправедно (да не кажем бласфемија). Прича о уваженом оцу и његова три сина у Данској пре око 100 година - једном који не верује у Бога, али има побожну жену, другом који верује да је реинкарнирани Исус Христ након излагања филозофским књигама, и трећем који је заљубљен у ћерку кројача који припада екстремнијој хришћанској фракцији је један од најбољих филмова о вери које сам икада имао задовољство да погледам. Посебно тешка ноћ у којој жена треба да роди своје треће дете ће покренути многа тешка питања за чланове обеју породица, новог свештеника и доктора атеисту. Најбољи аспект овог филма је његова могућност да добро сагледа све стране и перспективе и постави важна питања а притом ниједног тренутка не звучи нападно нити филозофски. Међутим, прилично је спор и вероватно ће бити заморан и помало досадан просечном гледаоцу. Ипак, у питању је филм који тера на размишљање, приморава нас да се суочимо са сопственим сумњама и откријемо шта нам је најважније. Сценарио је фантастичан а заснован је на позоришном комаду Каја Мунка, пастора ког су касније убили нацисти. Феноменалан у својој једноставности, овај филм је показна вежба из суморне атмосфере, па ипак, захваљујући Дрејеровом мајсторству, може се осетити да ни у једном моменту није лишен душе. Прича која подједнако добро функционише и на даскама и на платну захваљујући својој филмичности ће вам пружити изузетно искуство без обзира у шта верујете. Са техничке стране, у питању је дефинитивно један од филмова са најбољом композицијом кадра у историји, изванредно дело на свим нивоима. Глума је одлична, као што бисте и очекивали од Дрејеровог филма. Претпостављам да је једино питање како ћете реаговати на све што се дешава, у зависности од личног становишта по питању вере и религије, пошто се квалитет у сваком аспекту иначе заиста не може порећи. Посебна моћ коју има (и главни разлог зашто је ремек-дело) је то што би био подједнако моћан и са потпуно другачијим (или бар двосмисленијим) крајем (можда би ми се такав крај чак више и свиђао, а можда већ и јесте такав, с обзиром да је поглед на самом крају благо речено сумњив). Изврсно је видети утицаје Достојевског у овом филму и разумети да су Ингмар Бергман и Андреј Тарковски почели истраживање религије уз Карла Теодора Дрејера. Ово је уметничко дело које истовремено успева да буде депресивно и оптимистично и које ће сигурно остати са вама дуго после одјавне шпице.

7. KANAL (1957) - ANDRZEJ WAJDA

Средишњи део незваничне ратне трилогије Анџеја Вајде је прича о варшавском устанку и малој јединици људи које предводи поручник Задра, присиљеној да се повуче пред надолазећим нападом Немаца. То нерадо чине, свесни да би то значило да су признали пораз, али с обзиром да су одсечени од другова, одлучују да ипак послушају наређење. Ипак, њихов покушај да избегну смрт и патњу се испоставља безуспешним, пошто канализациони систем испада подједнако паклен и кошмаран као и тло изнад њега. Сам редитељ Вајда је био члан пољског покрета отпора и учествовао у устанку, тако да је био сасвим добро упознат са атмосфером очаја која је тако сјајно приказана у филму. Његово највеће достигнуће је креирање изванредно напете атмосфере и феноменалних, комплексних ликова за које се може навијати и до којих нам је заиста стало, иако филм траје само деведесет минута. Сценарио је одличан, не траћи време испразним флоскулама, пружајући нам приче обичних људи и војника заробљених усред ратног ужаса какав нико до тада није видео. Филм је лишен уобичајене претеране комунистичке пропаганде карактеристичне за земље под њиховом влашћу. Томе доприноси чињеница да је филм снимљен после смрти Јосифа Стаљина и смене стаљинистичког режима Болеслава Бјерута. Неки чланови глумачке и сниматељске екипе су заиста и учествовали у самом устанку и њихова права животна искуства су убачена у филм. Пре него што је филм снимљен, очекивало се да ће филм славити хероје устанка и њихову борбу и отпор. Анџеј Вајда се определио за другачији приступ и снимио филм који је клаустрофобичан, мрачан, смрдљив и потпуно реалан. Са те стране, можда је могуће упоредити напетост која се осећа у ваздуху са још једним ремек-делом, филмом "Das Boot". Читава глумачка екипа предвођена Терезом Ижевском и Тадеушом Јанчаром је фантастична. "Канал" је заслужено био велики хит по изласку и остаје подједнако моћан и свеж чак и после 63 године. 

8. LETYAT ZHURAVLI (1957) - MIKHAIL KALATOZOV

Још једно невероватно искуство које сам толике године безразложно одлагао. У питању је један од најлепше снимљених филмова које сам гледао, једна од најбољих ратних драма које сам гледао и свакако је у мојих омиљених 100 филмова свих времена. Нећу рећи превише о радњи самог филма да не бих покварио јединствено гледалачко искуство, али могу рећи да је у питању на много начина револуционаран филм. Он садржи једну од првих употреба камере из руке, захваљујући изврсном директору фотографије, мајстору Сергеју Урусевском. Стаљинов култ личности је ослабио у време кад је снимљен овај филм, тако да је то била прилика, као и у случају "Канала" да се не направи типично пропагандно остварење, већ веома реалистична и суморна слика рата и последице које он неизоставно оставља на животе људи. Филм је приказао многе непријатне аспекте рата (као да пријатни уопште постоје) по први пут, као што су црна берза, ратно профитерство и избегавање мобилизације. Ово је такође и филм који је устоличио Татјану Самојлову и утврдио њен статус највеће глумице Совјетског Савеза, и то потпуно заслужено, јер је напречац освојила читаву Европу са само 23 године старости. Не постоје речи да се опише њена глума нити лепота, а игра светлости и сенки на њеном лицу је нешто најбоље што ћете видети тог дана, недеље, месеца, па и године, кад год будете гледали филм. Спектар емоција које доживљава током 95 минута овог филма је потпуно спектакуларан, само глумица изузетне моћи трансформације може да убеди гледаоца у истинитост свега тога (три године касније, снимила је са Михаилом Калатозовом још једно ремек-дело "Непослато писмо"). Све у свему, да не давим превише, дугујете себи да што пре погледате овог освајача Златне палме и молим вас да то учините што пре. 

9. NAZARIN (1959) - LUIS BUNUEL

Још један фантастичан филм из кухиње Луиса Буњуела који се бави његовим вечитим оптерећењем, лицемерјем везаним за морал и религију. Један од његових омиљених глумаца, Франсиско Пако Рабал игра улогу оца Назарија, сиромашног свештеника аскете који покушава да примени праве хришћанске принципе у стварном свету, праштајући свима и не реагујући на неправду и зло које му се чини. Након неочекиваног сплета околности, принуђен је да напусти место где је живео и почне да проси да би преживео. Прате га две верне проститутке и заједно са њима, он доживљава многе авантуре и присуствује многим догађајима који ће га из темеља потрести и натерати да се преиспита кад укапира да свет ипак већински не дели његова убеђења. Не знам како бих ефикасно анализирао овај филм без огромних спојлера, али могу да кажем да нисам у потпуности сигуран какво је становиште самог Буњуела у целој ствари и везано за све догађаје. Сви знају да је био отворени атеиста који је презирао организовану религију и користио сваку прилику да посрами свештена лица на сваки начин, али не верујем да је презирао веру искреног човека. Просто мислим да је веровао да је потребан много активнији приступ да би се нешто заиста променило у свету, јер дефинитивно није довољно бити само чистог срца и позитивних мисли. Чисто срце Дон Кихота оличеног у оцу Назарију је беспомоћно наспрам поквареног света, а опет нисам сигуран ни да је сам главни јунак у потпуности ослобођен критике бар неких аспеката такве вере - очигледно је да неефикасна доброта није довољно добра. Слепа вера поменутих сестара се такође критикује, јер ни Беатрис ни Андара нису способне да уче из трагедија које се дешавају оцу Назарију. Можда режисер жели да каже да је љубазност у овом филму бескорисна и несврсисходна јер долази од вере, или да је свештеник свестан своје узалудности у таквом свету тек на самом крају. Свеприсутни су иронија и хумор као и увек код Буњуела. Има много могућности и интерпретација, једино је сигурно да треба гледати "Назарена" јер ће вас натерати да мислите и преиспитате у шта заиста верујете. Уз све што се сада дешава у свету, потребније је него икад да учврстите своју веру или је бар озбиљније преиспитате. Пако Рабал је феноменалан, као и Марга Лопес, истакнута мексичка глумица, позната по теленовелама у каснијим годинама, али и Рита  Маседо као "ружна сестра" Андара. Још један у низу Буњуелових драгуља, свакако, иако, бар за мене, није баш на нивоу "Виридијане" и "Лепотице дана". 

10. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - ANSELMO DUARTE

Одличан филм који је режирао Анселмо Дуарте и освојио Златну палму 1962. године, оставивши иза себе неке изузетне редитеље и импресивне филмове. У питању је остварење са веома једноставном причом о веома сложеним и комплексним темама које видим истовремено као апотеозу вере доброг човека и снажну критику и осуду религијског фанатизма. Главни лик је наивни човек по имену Зе, кога игра Леандро Виљар, одлучан у намери да одржи обећање паганској богињи која одговара хришћанској Св. Барбари, која је, по његовом схватању, излечила његовог верног пријатеља, магарца по имену Николас, и унесе тешки дрвени крст у цркву посвећену овој светитељки. Он хода пешака са својом женом скоро 50 километара и чини све да стигне, али сви око њега делују као да погрешно разумеју његове добре намере, што му чини поменути пут веома тешким, но не намерава да одустане ни по коју цену. Разни локалци временом постају умешани у целу ствар из неких својих разлога, што, наравно, још више компликује ствари, укључујући једног макроа, једног новинара, те групу пагана и хришћанско свештенство. Важно је добро разумети везе између старе и нове религије да би се правилно ухватио контекст, али немојте да вас то одбије, није посебно тешко за праћење. Посебно имајући у виду да све функционише готово савршено - од веома упечатљиве црно-беле фотографије и сјајне глуме свих укључених до једноставног али ефектног сценарија који пружа оштар социјално-политички коментар. Након скоро 60 година, овај филм је још увек свеж и оштар као некада и заслужено се налази међу најбољим бразилским филмовима икада снимљеним. Борба за веру појединца је овде централно питање, и човек не може да се не запита вреди ли уопште борити се у ситуацији где Зе до Буро донкихотовски треба да крене против целог света у малом, предвођеног католичким свештеницима који су овде главни зликовци. Намеће се још неколико важних питања, и жири у Кану је то адекватно препознао, без обзира на неке стварно изузетне филмове наспрам овога.

11. THE HAUNTING (1963) - ROBERT WISE

Ово је сигурно један од најбољих класичних филмова о уклетој кући (од свих којих могу да се сетим, мени се више свиђа једино "The Innocents" Џека Клејтона). Заснован је на класику модерне хорор књижевности Ширли Џексон "Уклета кућа на брду" и успева да константно одржи осећај нелагоде и језиву атмосферу коришћењем злокобне нарације и ужаснутих израза лица својих протагониста. Гласови и звукови су заслужни за већину језе, с обзиром да се доста тога састоји у наговештајима и могућностима гледалаца да визуализују, доста тога је имплицитно, а мало се шта види. Ипак, то не значи да филм није вредан, напротив. Кућа изгледа и те како живо, и у тој атмосфери заиста није тешко помислити да мртви не мирују и да имају шта да кажу живима који су дошли да истражују. Ликови су дубоки и реални, а доста интеракција се састоји у разговорима где се сазнаје више о сваком од њих. Фотографија доприноси осећају отуђења и усамљености што је кључно за успех оваквих филмова. Филм (као уосталом и књига) пружа могућност за интерпретацију у којој је главна ствар нервни слом који узрокује све "халуцинације" о уклетој кући. Ширли Џексон је то децидно порицала и увек је говорила да се свакако ради о натприродним феноменима, али мени се свиђа што ова прича плеше по танкој линији и што дозвољава другачију интерпретацију, доприносећи вишеслојности и квалитету филма. Наравно, све почиње од сјајне глуме, пре свега Џули Харис и Клер Блум, мада су и мушкарци значајно допринели целој ствари. Ово је очигледно, што би рекао наш народ, мајлстоун и бенчмарк у снимању хорор филмова, пошто се може јасно видети колико су структура приче, углови камере, монтажа и други елементи утицали на практично све што је на ту тему касније снимљено. Што је најбоље, Роберт Вајз је ово режирао тако да и после 57 година делује запањујуће свеже и оригинално. Једини мањи проблем који сам имао је дизајн звука, али и са тим је ово изненађујуће одличан филм. Молим вас и кумим, немојте гледати ужасни римејк Јана Де Бонта, све ће вам се смучити.

12. KOZIJAT ROG (1972) - METODI ANDONOV

"Козји рог" је феноменални бугарски филм где концепт "мање је више" функционише савршено. Проста прича о освети козара чију жену силују и убијају Турци пред очима њихове мале ћерке, коју затим отац одгаја као дечака да би била немилосрдна и побила четири крвника када за то дође време. Све иде по плану и као подмазано док се не умеша заљубљивање и сексуално буђење. Филм функционише на толико нивоа баш због своје једноставности - дијалози су потпуно сведени, чак бих рекао минимални, без непотребног брбљања тако карактеристичног за холивудске филмове, фотографија је прелепа, звуци су аутентични, глума двоје главних ликова изванредна. Мисија да се гледалац смести у Бугарску од пре неколико векова је апсолутно успешна и овај филм се са правом сматра једним од најбољих бугарских филмова свих времена. Интересантно да је био велики хит у Шпанији због неколико кратких сцена голотиње која је у то време била цензурисана од стране Франкових власти. Штета што је заиста изузетни редитељ, Методи Андонов, умро само две године након снимања овог сјајног филма. Понашање човека силно обузетог жељом за осветом временом постаје прилично застрашујуће и Антон Горчев је то дочарао фантастично, а имао је истог таквог помагача у Катји Паскалевој у улози Марије. Пада ми на памет Бергманов "Девичански извор" као сличан наслов, мада ипак мало сложенији због укључених религијских елемената и тонова. Међутим, "Козји рог" је такође изузетно вредан филм и заслужује да се посматра као прави европски класик што уистину и јесте. Чиста визуелна поезија, рекао бих.

13. UNA GIORNATA PARTICOLARE (1977) - ETTORE SCOLA

На дан прве Хитлерове посете Италији, док је већина људи на паради, проста и сентиментална жена лојалног фашисте упознаје и спријатељује се са комшијом који је прогоњени геј радио водитељ. Проводећи дан заједно, обоје уче да уважавају перспективе оног другог, с обзиром да се обоје осећају потлаченим на различите начине и имају више заједничког него што мисле. Заиста топао и одличан филм где и Марчело Мастројани и Софија Лорен играју ликове ван уобичајеног калупа и, узевши у обзир све околности, то раде феноменално - он би могао да изгледа немужевно а она непривлачно само у одређеној мери, филмски радници ипак нису мађионичари. Они прихватају своје ликове и обогаћују их хуманошћу и искреношћу. У питању је филм који паметно комбинује драму са хумором и оптуживање са прихватањем. Када посебан дан прође, све се враћа у "нормалу", али ни Антонијета ни Габријеле никад не могу бити исти. Све одговара периоду и атмосфери, укључујући сепија фотографију, у питању је вредан историјски документ кад је у питању начин живота, упркос неколико мањих анахронизама. Са правом је изабран међу сто италијанских филмова за чување и освојио је више награда те године, укључујући и Златни глобус. Веома га топло препоручујем, тако је непосредан и искрен да нећете имати другог избора сем да уживате. Један фан фект за крај, Алесандра Мусолини која игра Антонијетину ћерку Марију Луизу је Софијина старија сестричина у стварном животу. Њена сестра, Марија Шиколоне, била је удата за Романа Мусолинија који је био џез пијаниста, а уједно и Бенитов син. Не кажу џабе да уметност имитира живот. 

14. THE BROOD (1979) - DAVID CRONENBERG

"Легло" је јасан знак Кроненберговог преласка у зрело доба, пошто ће снимити своја највећа ремек-дела осамдесетих година, али ово је такође фантастичан филм који заслужује да се гледа више пута. Кад је у питању винтиџ Кроненберг, једноставност је име игре, он воли да прича своје приче у оквиру деведесет минута трајања, а напетост коју постиже је истински чудесна и мало са чиме може да се мери. Инспирација за овај филм му је дошла док је пролазио кроз изузетно тежак и болан развод, што значи да би чинио изузетан дупли програм са филмом "Поседнутост" Анџеја Жулавског. У питању је прича о човеку који покушава да разоткрије технике терапије коју на његовој жени примењује неконвенционални психијатар усред серије бруталних убистава. Филм функционише изузетно добро и на нивоу метафоре и као чист телесни хорор, пружајући паметне наговештаје током читавог трајања да би све кулминирало бруталним и експлозивним крајем. Глума је апсолутно врхунска, гледао бих старог алкоса Олија Рида у било чему, а овде је бриљантан као психијатар који своје пацијенте лишава беса неконвенционалном терапијом, додуше понекад са неочекиваним последицама. Заиста изврсна суздржана глума са његове стране. Саманта Егар је невероватна као измучена жена (једини њен филм који сам досад видео је "Скупљач" Вилијема Вајлера, где је бриљирала поред Теренса Стемпа). Арт Хиндл је сјајан као човек који покушава да разоткрије и мистерију и бизарног психијатра за добро своје ћерке. Синди Хајндс пружа једну од најубедљивијих и најреалнијих дечјих улога у трилеру/хорору које сам икад видео (једина конкуренција јој је Линда Блер пре Пазузуа). Све се слаже и све функционише, уживао сам у сваком тренутку док сам гледао како паметно Дејвид Кроненберг приступа материји. Ако постоји нешто што би могло да буде и боље, морам напоменути да, иако се апсолутно никад не жалим на буџет нити обраћам пажњу на то, одређене језиве и крваве сцене би свакако биле боље са додатних пар стотина хиљада за пеглање. Такође морам да напоменем (веома мали спојлер) да отисци прстију после првог убиства више нису помињани. Осим та два мала недостатка, нема се шта приговорити, опасан је филм и види се да га је снимио млад, енергичан и изузетно талентован редитељ који ће пуни потенцијал достићи у наредној декади. Питам се где се изгубио, пошто маторац који му је украо идентитет у овом веку уопште не личи на њега. 

15. ANGST (1983) - GERALD KARGL

"Angst" је вероватно најпрецизнији увид у ум серијског убице икад забележен на филму и чини одличан дупли програм са филмом "Хенри: портрет серијског убице". Најбриљантнији део филма је нарација попут директног преноса из главе убице кога је изузетно одиграо Ервин Ледер који је већ био феноменалан у још једном клаустрофобичном ремек-делом "Das Boot". Оно што је за мене фантастично је што овај филм успева да буде шокантно перверзан и истински грозан а да притом скоро у потпуности избегне сплатер и крволиптање. Изврсни редитељ Каргл је успео да искреира заиста узнемирујућ филм који побуђује високе нивое анксиозности само уз помоћ инвентивних начина снимања, користећи изузетне углове камере и другачије технике снимања на веома интелигентан начин. Сваки глумац је допринео квалитету филма, али ово је без сумње филм у коме бриљира Ервин Ледер у улози своје каријере. Изврсна студија карактера која показује да не морате имати јасан мотив да бисте били психопата и убица (многи филмови праве грешке у том сегменту) и волим што филм није, како кажу Англосаксонци, изабрао лакши излаз као што многи чине. Свидело ми се и то што је злочинац прилично неспособан - треба му баш доста времена да савлада бабу, богаља и изузетно лепу девојку) што је учинило целу ствар веома реалном. И тај невероватни саундтрек - знао сам да је Клаус Шулце генијалац, али ово је заиста нешто посебно. Делови у којима убица френетично шпарта кроз кућу и покушава да се побрине за једног по једног члана породице су нешто ретко виђено, исконски језива и атмосферична мелодија. Заправо се осећам ужасно што ми је оволико требало да погледам овај филм, али претпостављам да никад није касно за овако нешто. Осећам се још ужасније што знам да је огроман неуспех овог филма уништио Каргла и физички и психички и да није ништа друго режирао после тога, чак и данас одбија да говори и даје интервјуе на тему филма, иако је најзад дочекао да после толико година буде признат као оно што јесте, а то је ни мање ни више него ремек-дело. 

16. PISMA MYORTVOGO CHELOVEKA (1986) - KONSTANTIN LOPUSHANSKY

Блиски сарадник Андреја Тарковског, гласник апокалипсе (не библијског откровења него пропасти света), Константин Лопушански, режирао је овај филм 1986. године када су нуклеарне катастрофе биле стварност, али се питања која је поставио не односе само на тадашњи свет, напротив. У питању је и по самој поставци и по идејним порукама прилично једноставан филм, али филм који поставља права питања и који хвата праву атмосферу међу људима након таквих дешавања - жестоко безнађе, жестоко преиспитивање и нешто мало провучене наде, која ипак мора да постоји код Руса, ма колико не била утемељена на реалним показатељима. Мени се чини да сам делове овог филма као мали хватао на телевизији, јер ми је јако позната ова жућкаста, јефтина сепија која доминира у филму. Свет ништавила и људи који лутају по рушевинама и преиспитују судбину нуди моћније слике и импресивније сет писове од било чега што је Холивуд избацио на задату тему, а и сам Лопушански ће "одбранити докторат на тему" три године касније у свом "Посетитељу музеја" који је још бескомпромиснији и одлучнији у схватању да за модерног човека нема наде нити излаза. Овде је у средишту пажње научник, лауреат Нобелове награде за физику, који верује да се рат завршио и да има наде за будућност света, пише писма своме сину до кога не може да дође и тражи лек за озрачену жену. Ипак, тешко је функционисати у разрушеном свету, нарочито у ситуацији где му нико не верује и сви мисле да је наступио крај света и да је човечанство потпуно пропало. Главни лик тумачи изузетни Ролан Биков, а и други глумци заиста свесрдно помажу да ово буде веома успешан филм који и те како тера на размишљање. Немогуће је не дивити му се на више нивоа, од визуелног до атмосфере која је јединствено чемерна и свеобухватно необећавајућа, како и приличи свету после нуклеарне катастрофе. Сем мука неколико ликова и њихових контемплација овде нема некакве преконкретне радње, а још мање обрта и твистова - ово је пре свега филм у коме је главна компонента поменута атмосфера, али то уопште не ослабљује утисак, нити сам филм, напротив. Заједно са поменутим "Посетитељем музеја", у питању је савршени double feature, четири сата која можда највише пасују у ово доба карантинске атмосфере, лажи и дезинформација. Као што се ретко ко весели попут Руса, тако ретко ко уме и да дочара безизлазност ситуације попут њих, што се одлично уклопило у причу овог филма.

17. DUNG CHE SAI DUK (1994) - WONG KAR-WAI

Напомена: Гледао сам редукс верзију "Пепела времена", те сам несвестан разлика у верзији из 1994. године, а такође нисам читао ни књигу која је наставак овог филма. 

Наративна структура овог филма је доста тешка за разумевање и прилично варљива - пет кратких прича са испреплетаним ликовима које наизглед повезује само један од њих. Ујанг Фенг је циник сломљеног срца који проводи дане у пустињи и посредује између изузетних мачевалаца и оних који траже освету и вољни су да за њу плате. Кроз пет временских периода у изгнанству, Ујанг испреда приче о неузвраћеним љубавима и изузетним, необичним чиновима храбрости његових клијената. Овај филм делује као припадник вуксија поджанра, али је (као и обично кад је Вонг Кар-Ваи у питању) пре свега у питању љубавна прича један кроз један. Фотографија је заиста невероватна, саундтрек је величанствен, а стилизација ће, заједно са збуњујућом причом, сигурно у старту одвратити неке људе, јер ће деловати као сувише артси-фартси и претенциозна. Међутим, ако вам се свиђа Вонг Кар-Ваи, његови емоционални ролеркостери су ваша шоља чаја и ако знате шта доносе и пружају, гледајте овај филм отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писање о томе колико су добри глумци је прилично непотребно - фантастично удишу живот својим ликовима који су сломљени људи који иду различитим путевима и стижу на одредишта другачији него што су били, а опет неиспуњени. Ликови су дефинисани по томе како се повезују и комуницирају са другим људима, а још важније, шта према њима осећају. У питању је романтична прича у којој су људи сведени на нагоне који их терају не само да реагују (или не) на одређени начин, већ да по њима и живе. У питању је веома елегантан филм који ће сигурно оставити дуготрајан утисак и за мене је био посластица првог реда. Међутим, упозоравам да је ово врло могуће најтужнији филм који је снимио Вонг Кар-ваи, а знате да је озбиљно кад то кажем. 

18. TASOGARE SEIBEI (2002) - YOJI YAMADA 

Немам речи да опишем колико је овај величанствени филм заслужио све награде које је освојио. Лирска поетска драма о части и љубави у маниру незаборавних класика Масакија Кобајашија који буде најдубље емоције гледалаца. Све је ту - политика, класни систем, кодекс самураја, морална дилема, етичка борба и неисказана осећања. Ако сте мислили да се са врло мало акције не може снимити добар самурајски филм, размислите поново. Главни квалитет филма је фантастични сценарио који у једном тренутку чак успева да референцира и "Апокалипсу сада", прича је феноменална, период је сјајно рекреиран и гледаоци су од самог почетка увучени у ову горко-слатку причу. Сваку радост прати туга, сваку срећу меланхолија, а сваки успех лични лом. Хиројуки Санада игра дивну улогу насловног хероја тумачећи га као човека са снажним осећајем за част и морал, притиснутог дилемама у свету у коме те две категорије не вреде превише, који је, као и сваки човек од крви и меса, са друге стране распет неисказаним осећањима (која га управо поменути кодекси спречавају да искаже). Свако ко се икад самопреиспитивао и мучио ће се у томе пронаћи. Рие Мијазава је подједнако импресивна као предмет његове наклоности која се бори са сопственим проблемима, али и други чланови глумачке екипе подједнако доприносе успешности овог стварно великог филма. Могао би да се напише читав есеј о конфликтима са којима се суочава главни јунак,  нарочито о вези између личне и друштвене части, али потрошио бих много времена а многима ускратио задовољство да овај филм опуштено погледају. Овако га само од срца препоручујем, заслужио је да буде номинован за Оскара за најбољи страни филм без икакве сумње. Учините себи услугу и што пре га погледајте, молим вас.

19. SHI (2010) - CHANG-DONG LEE

Тешко је објаснити зашто је тачно овај филм оно што јесте. Прошло је доста времена откако сам гледао овако дирљив и сурово реалан филм. Азијски филмови имају обичај да мало претерају са емоцијама, али то овде није случај, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам гледао последњих година. У питању је прича о старијој жени која се уписује на курс поезије усред суочавања са чињеницом да је њен унук тинејџер починио гнусни злочин, али и да јој је дијагностикован рани стадијум Алцхајмерове болести. Има задатак да до краја курса напише песму, а оптерећена је прогресивним губитком памћења - прати се њена борба да нађе лепоту у свету који је све сем лепог. У питању је спор филм, фитиљ који гори без експлозије, свет осликан изузетно суморним бојама у коме сиромаси и они који вредно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години и може се залепити цена на све, па и на људски живот. Ретко се виђа тако бруталан и непријатан а у исто време тако предиван филм, никакво насиље се не види ниједног тренутка, а осећа се сваки терет на раменима главне јунакиње, што ме доводи до фантастичне глумице Јун Џонг-хи која се вратила после паузе од 16 година да одигра ову улогу, која јој је последња до овог тренутка. Она у овој улози пролази такав емотивни ролеркостер и пружа такво задовољство гледаоцима да ће вам очи бити просто залепљене за екран. Види се да је некад била баш велика звезда. Не желим да умањим значај осталих глумаца, они су сви били сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи на леђима. Пронаћи снагу и вољу за живот под најтежим околностима понекад може бити неподношљиво тешко, али сви морамо да покушамо. Ово није лак филм за гледање, поготово ако знате неког ко се бори са сличним проблемима или се мирите са непобитним животним чињеницама, али је заиста невероватно искуство. Хвала Чанг-Донг Лију што није кренуо лакшим путем кад је у питању крај филма. "Поезија" је спор филм и доста тежак за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од већих посластица коју сте скоро пробали, да се гастрономски изразим.

20. TSUMETAI NETTAIGYO (2010) - SION SONO

Крвљу натопљена (или боље да кажем окупана) црна комедија о кротком и питомом власнику акваристичке радње који улази у чудно партнерство са богатијим власником веће и успешније радње где његова размажена ћерка почиње да ради. Старији и богатији човек, који делује брбљиво али добронамерно, и његова секси млада жена крију једну тајну - серијске су убице, те се главни лик убрзо невољно упетљава у њихове заврзламе. Константно језив и шокантан, изненађујуће освежавајућ, а истовремено брутално насилан и урнебесно смешан филм, толико је уврнуто духовит да не могу да га гледам као хорор (без обзира што крв, једном кад крене, готово да не престаје да тече. Заправо, овај филм има једну од најкрвавијих завршница које сам икад видео). Сваки могући вид изопачености је овде навелико присутан, свет који редитељ представља је екстремно бруталан и окрутан, а он нам никад не допушта да то заборавимо. За филм који хода по танкој линији између пародије и екстремне озбиљности, ликови су изненађујуће добро формирани и заокружени. Мурата, кога игра Денден, комичар познат по улогама добрица, је један од најбољих серијских убица последњих година. Мада понекад виче, он никад не делује као карикатура нити претерано комично, а камоли неубедљиво - има ауру наметљивог силеџије са харизмом на школском игралишту чије самопоуздање и агресивност привлаче девојчице. Додајте му 40 година без правог одрастања и добићете Мурату, рођеног продавца и јако убедљивог човека који брзо даје до знања уплашеном Шамотоу ко је газда. Главни лик кога игра Митсуру Фукикоши се такође временом мења под његовим утицајем и наратив овог филма се заправо врти око промене главног лика од скромног, стидљивог човека до особе која одбија да дозволи да га користе као отирач и постаје нешто сасвим другачије. Такође обожавам Асуку Куросаву која игра жену убице, која је још поремећенија од њега - они убијају и за новац и из личног задовољства и изузетно у томе уживају, глумећи овај пар перфектно. Наравно, и сви остали су такође сјајни. Мислим да је можда пар минута на самом крају могло да буде скраћено, али без обзира на све, страшно ми се свидео овај филм и веома сам пријатно изненађен њиме. Ипак, будите спремни да вам се не свиди или да га не издржите до краја пошто стварно није за осетљивије стомаке. Константно је бруталан и насилан, потпуно политички некоректан, што је за мене велики плус, али такође интелигентан и непредвидив. Ово је свет бола и туге где су људи само вреће меса и костију које се одбацују кад им истекне рок употребе, доминирају они на врху ланца исхране, и једино што можемо је да се потрудимо да сами доспемо тамо и једемо друге уместо да будемо поједени.  

                                                               ***

Очекујем да наредна година донесе више филмова, опсежније извештаје и чешће писање кад год ми време то дозволи. Наравно, основни предуслов је добро здравље, које желим свим читаоцима блога. Срећни празници и до читања!






понедељак, 02. новембар 2020.

А које волиш, кеве ти, румунске? Нови талас - топ 10

 Већ сам писао на страници, да Браца није алфа-сељачина и искомплексирани клошар као што јесте, не би тако лако и са подсмехом отписао румунску кинематографију, јер се она, кроз такозвани Нови талас, у овом веку дефинитивно искристалисала као једна од стабилнијих у Европи са неколико правих ремек-дела и бар још десетак врло добрих наслова који терају на размишљање и по завршетку. Филмови могу да буду различитих жанрова, али се углавном ради о минималистичким драмама, оштрим, стилистички необрађеним филмовима препуним црног хумора који без улепшавања проговара о различитим аспектима и аномалијама румунског друштва, било да се ради о осамдесетим у доба владавине Николаеа Чаушескуа или о савременој Румунији која је, као и свака друга "земља у транзицији" из околине, препуна корупције, криминала, јавашлука и других обележја сличног окружења. Иако делују жанровски једнолично, свако од ових остварења нуди нов и свеж поглед на ствари, најчешће учвршћен снажним сценариом и праћен сјајном глумом, заиста су неке од улога међу најбољима које сам видео у скорије време, без претеривања. Неки од филмова су постали и миљеници престижних фестивала, што би иначе могло да значи да су претенциозне глупости пуне квази-артхаус вајба и "не може то свако да разуме" испразности, али велика је срећа што су румунски филмови готово без изузетка лишени сваке претенциозности и углавном снимани скромно и са малим буџетом, што још више додаје на реализму и на атмосфери "независног" филма којом одишу ова остварења. Као таква су и својеврстан подсетник да вам за снимање одличног филма апсолутно нису потребне готово никакве паре, већ три ствари - сценарио, сценарио и сценарио, да парафразирам Алфреда Хичкока. Надам се да ће овај текст добро послужити и као препорука неких сјајних наслова и редитеља који имају шта да кажу у европским и светским оквирима.

Најпре морам рећи да нисам одгледао превише наслова који припадају Новом таласу, тек око 25, тако да ово није најтежа листа коју сам икад саставио, али свакако није било лако рангирати сјајне наслове и бирати најбоље када одлучују ситнице и нијансе. Покушаћу да будем истовремено што информативнији и што концизнији у објашњењима својих избора. Нови талас је званично почео 2004. године, са два кратка филма, и то "Un cartus de kent si un pachet de cafea" редитеља Кристи Пујуа (освојио Златног медведа за кратки филм у Берлину) и "Trafic" Каталина Митулескуа који је за исти формат освојио Златну палму. Било је и неколико филмова који су настали у овом веку, а пре 2004. године, који и те како садрже обележја Новог таласа, а један од њих ће и бити на листи, и то на прилично високом месту, али о том потом. Како сам већ и поменуо, сигурно нисам одгледао баш све што треба и сасвим је могуће да ми је неки изузетно битан наслов промакао, па ћу гледати да то исправим што пре, а надам се да ће ми неко од читалаца, ако их уопште има, припомоћи. Поменута листа засад изгледа овако.


10. MARILENA DE LA P7 (2006) - CRISTIAN NEMESCU

Једини разлог што овај филм није више на листи (по квалитету бих рекао да је негде за средину) је његов формат. У питању је средњеметражно остварење (48 минута) изузетно талентованог редитеља која је прерано и несрећно окончао живот у коме би сасвим сигурно у догледно време зарадио Оскара. У питању је дирљива, у исто време духовита, тужна, мрачна и прелепа прича о одрастању тринаестогодишњег Андреја који са родитељима живи у предграђу Букурешта у породици из радничке класе. Андреј и његови пријатељи се очигледно убрајају у "опасне момке", али ситуација је другачија кад је у питању љубавни живот, јер му нове пријатне осећаје у организму изазива млада Марилена коју (уз групу пријатељица) посматра сваки дан са крова зграде. Међутим, постоји проблем, Марилена и њене пријатељице су проститутке и потребне су паре и још понешто да би се таква девојка импресионирала, те се стога главни јунак одлучује на серију неочекиваних потеза који ће га одвести ближе изабраници, али му приредити и многе ствари на које није рачунао, укључујући и прерано одрастање. Све друго што бих рекао би представљало огроман спојлер, али могу рећи да је сценарио одличан и да је глума свих укључених одлична, нарочито двоје протагониста, изврсног дебитанта Габријела Хујана и изузетне Мадалине Гитеску у насловној улози. Овај филм је требало да буде само вежба у трајању не дужем од седам минута, али срећа да је испао оно што јесте. Ово је одрастање без шећера, обележено најразличитијим емоцијама, пуно незаборавних тренутака и успомена, оваквих или онаквих. Сви се сећамо прве особе која нам је побудила необјашњиве емоције, начина на који смо се с њима носили, и како смо на неки начин остали обележени тим искуством. Одлично ухваћен савремени Букурешт кроз очи тринаестогодишњака и емоционалне турбуленције које носи занесеност у том добу. Овај филм постоји у целости на јућубу са енглеским преводом, учините себи услугу и погледајте га, мислим да ће вредети.

9. AMINTIRI DIN EPOCA DE AUR (2009) - CRISTIAN MUNGIU

Изузетан двоипочасовни филм који у шест сегмената приказује исто толико урбаних легенди из Румуније осамдесетих година, тј. такозваног златног доба. Ни у једном тренутку није досадно јер приче трају по нешто мање од пола сата, а толико су бизарне да је гледалац просто закован за екран и једва чека да види како ће се све одиграти - наравно, све у име вође и његове партије. Нису све приче директно везане за политику, наравно, али све редом без улепшавања дочаравају такозвано златно доба, слично ономе какво смо и сами дочекали последњих 20-30 година и у коме још увек живимо по званичним изворима. Не бих вам кварио искуство гледања препричавањем сваке приче понаособ, само ћу рећи да има свега - друштвено-политичке сатире, преживљавања, крађа, љубавних проблема, продавања ваздуха и још много тога. Био сам баш клинац (да не кажем плакао сам) кад је пала Секуритатеа, па се лично не сећам шта се говорило и шта је до нас допирало о животу у Румунији тих година, али прилично сам саблажњен коментарима које сам прочитао да је филм заправо прилично близак истини, могу само да кажем да је страшно уколико је и половина овога веродостојна. Наравно, Румуни су, као и ми, веома способни да се смеју сопственој несрећи, па је ово један апсолутно урнебесан филм, прожет црним хумором који је нама веома близак, (само)иронија је на максимуму, а осим неких анахронизама, немам великих замерки, свако коме је познат источноевропски контекст из овог периода ће, сигуран сам, уживати, наравно, осим ако не очекује нешто што овај филм није. У битним улогама су све сами тешкаши румунског глумишта попут Теодора Корбана, Јона Сапдаруа, Влада Иванова и Габријела Спахијуа. Филм препун свега, али скорашњи добитник Златне палме, Кристијан Мунђу, је успео да изгура своје замисли и снимио остварење које се не заборавља лако.

8. POZITIA COPILULUI (2013) - CALIN PETER NETZER

Добитник Златног медведа у Берлину је сјајан филм који нуди паметну елаборацију на тему добро познате премисе да мајчинска љубав, ако је претерана, може бити штетна и опасна колико је иначе добра. Површном гледаоцу ова премиса не нуди ништа свеже и ново, међутим, ако такође пружа фантастичан увид у савремено румунско друштво (као што јесте случај), онда постаје вредна лекција свакоме ко гледа. Главни лик је имућна мајка архитекта која покушава да задржи свог сина од тридесет и нешто година поред себе по сваку цену и даје све од себе да га сачува од заслуженог затвора након што у несрећи удари дете колима (користећи везе, мито и сва друга неопходна средства). Феноменална Луминита Георгију одиграла је епохалну, већу од живота улогу мајке која гази преко свих да постигне своје циљеве, у овом случају да спречи одлазак сина у затвор. Она веома добро познаје све мане система и навикла је да у таквом окружењу добија оно што жели. Ова невероватна глумица је већ заблистала пуним сјајем у насловима при врху ове листе као што су "4 месеца, 3 недеље и 2 дана" (у мањој улози) и "Смрт господина Лазарескуа", али овде носи читав филм на својим леђима и то чини на начин који је заиста за памћење, с обзиром да је ово без дилеме једна од најбољих главних женских улога читаве деценије. Други глумци такође раде одличан посао, укључујући Богдана Думитрашеа у улози незрелог, апатичног сина и Илинку Гоју као његову намучену старију девојку, са којом се мајка, природно, не слаже. Дивно је видети Влада Иванова како опет игра хуљу и гњиду, макар само на неколико минута. Још једном напомињем да је читава екипа сјајна, али ово је од почетка до краја филм Лумините Георгију. Режија је такође врхунска, Нецер искусно ставља гледаоца у средиште акције помоћу камере из руке. Ово је изванредна, опора и љута критика људске себичности и савременог друштва, што у румунским филмовима није ретка тема, али је свакако освежавајуће видети интелигентан приступ као у овом случају. Дефинитивно није у питању најлакши филм за гледање, нарочито пред сам крај, кад сузе најзад почну да теку, али је свакако фантастичан и са изузетном централном улогом. "Позиција детета" је веома меморабилан, упечатљив филм који вам свакако неће лако испарити из сећања.

7. AFERIM! (2015) - RADU JUDE

Готово први румунски филм који отворено говори о ропству које је у Румунији било присутно 500 година. Наизглед проста прича о Костандину, локалном полицајцу (можда би требало да кажем шерифу, с обзиром да је изврсни редитељ Раду Жуде имао намеру да сними румунску варијанту вестерн филма) кога унајмљује локални племић да пронађе одбеглог роба,  циганина који је имао аферу са његовом женом. Режисер води Костандина (Теодор Корбан) и његовог неспретног и неспособног сина Јониту (Михал Команоју) на пут и успут црта не тако лепу слику Влашке. У питању је тешка, груба и мрачна лекција из историје, а гледаоци би очигледно требало да повлаче паралеле са данашњом Румунијом, али чак и да нисте Румун, у реду је, с обзиром да приказани проблеми могу универзално да се примене. Сценарио је понекад тежак за праћење, с обзиром да је говор потврђен као аутентичан од стране неколико историчара, те је, ако се одлучите на гледање, добар превод апсолутно неопходан. Међутим, у питању је толико изванредно искуство да залсужује више гледања и сигуран сам да постоје нове ствари за открити сваки пут. Главни лик је одлично развијен и вишеслојан, мада се његове реченице често своде на пословице и песме, гледалац доста ствари учи о њему током филма, јер демонстрира широку лепезу опречних особина, показујући поштовање према племићима и поповима, али дрскост и окрутност према робовима, но ипак успева да пробуди савест до краја филма. Син још увек учи основе заната и не свиђа му се оно што види, али искусни отац зна шта за њега носи будућност и то експлицитно изјављује на крају. Робови су такође сјајни у својим улогама и заслужују похвале, као и феноменална црно-бела фотографија и појачава немилосрдно туробну и мрачну атмосферу овог филма. Редитељ Раду Жуде се бави која никад није на прави начин обрађена и чини то са изузетном храброшћу. У питању је депресиван и љут филм, богат киселим, саркастичним хумором и тврдом иронијом, интелигентан поглед у прошлост који дотиче готово сваки друштвени проблем садашњости и искрено "браво" од мене за избегавање шећерења и што се не уздржава у кључним моментима. Велики филмови се од осталих разликују по томе што могу да побуде мноштво различитих емоција и осећања. "Аферим" је, без даљњег, истински ролеркостер.

6. TOATA LUMEA DIN FAMILIA NOASTRA (2012) - RADU JUDE

"Сви у нашој породици" редитеља који је радио и претходни филм на листи је заиста изузетна вожња. Из самог синопсиса се већ да наслутити да гледаоца чека нешто узбудљиво, али тешко да је било ко спреман за оно што ће овде видети. У питању је прича о Маријусу, разведеном оцу петогодишње ћерке који само жели да је одведе на море за викенд, с обзиром да је ретко виђа. Међутим, јутро не почиње по плану и тако креће дан препун црног хумора, насиља, изјава љубави и узимања талаца. Током неких сцена, ово остварење ме подсетило на криминално потцењени "Пад" Џоела Шумахера, један од мојих омиљених филмова деведесетих. Али, дало се наслутити где ће све отићи већ од самог почетка када Маријус вози бицикл на отвореном и енергично пева "Time" од Пинк Флојда. Од самог почетка и сусрета са родитељима, осећа се катастрофа која ври у ваздуху, али начин на који све ескалира је потпуно величанствен и апсолутно непредвидив, при чему публика нема избора сем да се истовремено видљиво стреса и узмиче од нелагоде и непријатности и вришти од смеха на све неочекивано што гледа. Ово није прва црна комедија која ову тему обрађује на овај начин, али је свакако једна од најуспешнијих. Главни лик је просто изузетан, начин на који се неосетно трансформише из жртве у агресора је невероватан и, неочекивано, сасвим уверљив. Све се ради у име породице, а опет сама породица (овде оличена у петогодишњој ћерки) као да је свакоме најмање важна од свега на крају. Након свега што се десило, гледалац може да нађе начин да и даље жали главног антијунака. Глума је једноставно фасцинантна. Мала Софија Николеску је природан таленат, стварно је изванредна, као уосталом и остатак екипе, у којој су у битним улогама Михаела Сирбу (играла и у филму изнад) и такође већ поменути Габријел Спахију, али ово је остварење у коме целим током доминира Сербан Павлу, који кад год се појави буде упечатљив, што ће рећи готово током целог филма.  Највећи квалитет овог остварења је свакако могућност да изгледа доста реалистично и поред толиког броја фарсичних и невероватних сцена и момената. На крају крајева, у питању је у основи тужна прича и поред огромног броја хумористичких елемената и сегмената које садржи. Овај филм представља велики тријумф који можда може бити нешто разумљивији људима који живе у Румунији и околним земљама, али ће свакако подједнако пријати и остатку света. У питању је заслужени освајач неколико награда у тој земљи, али и победник неколико фестивала у окружењу, као што су они у Загребу и Сарајеву. Због своје специфичности можда и неће лећи свима, али свакако га треба погледати бар једном, није у питању улудо потрошених сто и кусур минута.

5. BACALAUREAT (2016) - CRISTIAN MUNGIU

Још један бриљантан филм који испитује колико је далеко родитељ спреман да иде да би обезбедио свом детету бољу будућност. Ћерка угледног хирурга је обезбедила стипендију на Кембриџу уколико постигне одређени резултат на матурским испитима, за шта је и те како способна, али вече пред први испит бива нападнута и, иако пролази без већих последица, овај догађај ће уздрмати њену свакодневицу и бацити сенку на пројектовану светлу будућност. Такође ће и отац доћи у ситуацију да му се у наредних неколико дана живот промени из темеља. Избори које праве отац и ћерка, као и остали ликови, много говоре о друштву у коме живе и о њиховим шансама за опстанак у истом. Да ли је могуће ослободити се наслеђа из прошлости прожете корупцијом и неморалом и избећи садашњост у којој владају иста начела? Преко два сата трајања пролазе прилично неосетно, иако филм дефинитивно јесте slow burn јер Мунђу полако одмотава причу пред гледаоцем дозвољавајући му да упије дешавања на екрану, промисли о њима и препозна их у сопственој свакодневици (а свакако хоће). Глумци су, као што је стандардно у филмовима овог редитеља, сви редом изванредни, но рефлектор је ипак резервисан пре свега за Адриана Титиенија у улози Ромеа, који је у готово свакој сцени и Марију Драгуш која скоро да краде шоу као Елиза. Изузетни су и остали и заиста пружају реалан и застрашујућ увид у друштво и околину где је квид-про-кво чињење малих услуга национални спорт и начин живота. Сценарио изузетно преплиће неколико причица и не нуди лака решења, као што их нема ни у животу. Ако бих могао да нађем икакву замерку то би било на моменте помало нападно моралисање, као да гледаоцима треба додатно појашњење шта је заправо исправно. Но, свеједно је у питању изврстан филм у коме напетост виси у ваздуху, а сваки компромис води у још дубљу јаму. Потпуно огољавање двоструких стандарда, лицемерног фаворизовања и осталих друштвених аномалија чине овај филм веома значајним и није ни чудо што је Мунђу поделио награду за најбољег режисера у Кану (између осталих награда), овај филм се тешко заборавља.

4. MOARTEA DOMNULUI LAZARESCU (2005) - CRISTI PUIU

Може се рећи да је "Смрт господина Лазарескуа" без икакве дилеме један од кључних филмова румунског Новог таласа. У питању је апсолутно предивно остварење (на свој срцепарајући начин) које, као и у толико других филмова који припадају поменутом Новом валу, поставља гледаоца право у средиште приче о џангризавом маторцу, пензионеру који живи са три мачке и има проблем са алкохолом, те покушава да нађе болницу која ће га примити након што почне да осећа јаке болове током нарочито тешке и прометне букурештанске  ноћи, заједно са сестром из хитне помоћи ркоја је све време уз њега и покушава да сачува нешто људског достојанства док је различити доктори константно спуштају и вербално понижавају. У питању је љута и тешка оптужба читавог здравственог система где доктори и друго особље по свом избору бивају забушанти из различитих разлога - због умора, недостатка особља или недостатка пара, а неки од њих само не желе да се петљају са матором пијандуром. Лечење само болести уместо људског бића је синдром који је нажалост предобро познат и овде и свакако се не односи искључиво на Румунију. Међутим, најбољи аспект овог филма је паметан третман и приступ феномену неминовне смрти - режисер Кристи Пују нам пружа изврсну вожњу, дајући нам прилику да будемо усред целе ствари и користећи документаристички приступ без икаквог улепшавања, али ипак са мером и укусом. Нема овде великих реченица за памћење и цитирање, нема помпезних егзибиција са камером да би неко показао умеће, само један дубок увид у нешто што нас све чека и успутно разоткривање надувених егоиста и комплексаша, система у распаду и општег немара за ближњег свог, уз неке ретке часне изузетке. Режија је врхунска, глума изузетна, и потребно је мало времена да се ствар убрза, мораћете да издржите првих пола сата, али кад крене вожња, верујем да нећете имати проблема да изгурате остатак, само треба да се удобно сместите и уживате. Цела екипа глумаца је одлична, нарочито насловни Јон Фискутеану и већ помињана Луминита Георгију, али лепота овог филма је у томе што је као целина нешто заиста незаборавно, бар за мене. Чак бих рекао да, ако волите овакве ствари, дугујете себи да што пре погледате ово истовремено тужно и смешно мини-ремек-дело. Сигуран сам да ћете уживати.

3. FILANTROPICA (2002) - NAE CARANFIL

Ово је једини филм са листе који је номинално настао пре званичног почетка поменутог Новог таласа (2004), али је то потпуно погрешно тако гледати, јер је у питању можда и најчистији представник од свих побројаних, а тако се и котира, заједно са горепоменутом "Смрћу г. Лазарескуа". У питању је горка прича о средњошколском професору и неуспешном писцу аматеру без перспективе који захваљујући занесености сестром једног свог проблематичног ученика долази у прилику да неочекивано брзо заради велике своте новца учешћем у мрежи превара иза којих стоји тајанствена "организација". Наравно, оно што делује као привлачна лака зарада на почетку води у сто хиљада проблема, све један већи од другог. Овај филм је толико препун ироније и црног хумора да практично постаје потресно гледати како се слика једног друштва кроз сатиру криви готово до самопоништења, а онда схватите да је преблизу истини за један такав приказ стварности. Сигурно сте бар једном од постојања тог сајта помислили да је њуз.нет мање невероватан од онога што нам се заиста дешава - слична је ствар и са овим филмом. Поново се појављује потенцијална опасност да је филм можда мало сувише локалног типа, те да неће бити довољно интересантан људима ван Румуније и околине (ми свакако не треба да бринемо, јер је ситуација и код нас веома слична, зато се ваљда ова кинематографија овде и прима овако добро), али то је у сваком случају њихов губитак. Већ сам поменуо да је сценарио фантастичан, као и режија (редитељ Каранфил се појављује у сцени са караокама где изводи класик "My Way") и глумачка екипа коју предводе Мирчеа Дjакону (такође и политичар), Георги Диника, Мара Николеску и Виорика Вода је стварно величанствена. Један од оних филмова који имају драж колико год пута их гледали, а сигурно нису снимљени ради освајања награда (мада је овај однео победу на пар мање познатих места). Свима нам јако добро познат "период транзиције" са све људима који пљачкају овце које се ложе на патетику је огољен до непријатних граница и овај филм можете волети или не, али га нећете брзо заборавити. Што се мене тиче, заслужује да му се вратите и више пута, што ћу и ја првом приликом учинити. Није у потпуности без мана, али оне су сувише минорне и мизерне да бих овде о њима разглабао. Одушевљење ми је много веће.

2. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - CRISTIAN MUNGIU

Не знам шта да кажем о овом филму а да адекватно дочарам колико је добар. Сит сам, као и сви остали који ће ово читати, оних испразних, а данас тако честих флоскула о квалитету одређеног филма и не пада ми на памет да на њих наседам. Ипак, кад је овај филм у питању, апсолутно све што се може прочитати је тачно и апсолутно свака похвала стоји. Немојте веровати чињеници да је на више листа проглашен за један од сто најбољих филмова у овом веку (тек је петина истог прошла), да је покупио силне награде укључујући и Златну палму, да готово свака шуша каже да је фантастичан, иако је све побројано тачно - једноставно вас ништа не може припремити за оно што ћете видети, најбоље је ако све проживите потпуно неприпремљени. Да се цитирам из другог текста, писао сам доста пута, говорио још и више, да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Што се тиче самог питања абортуса, Мунђу је врло интелигентно увалио средњи прст обема странама дебате, јер про-лајф постоји у оквирима орвеловске диктатуре и тоталитарне државе, а про-чоисовкама ће се, ако у себи имају ишта људско, све згадити, јер је чедоморство (или ако инсистирате, фетусоубиство) приказано најпластичније могуће. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Свакако није у питању лак филм за гледање, у питању је тешка драма са једно две баш мучне сцене, али верујте да ће сваки прави филмофил ценити време које је провео гледајући овај филм. Он тера да се дубоко размисли и да човек преиспита темеље свега у шта верује, а шта више од једног филма можете захтевати? Он траје сат и педесет минута, али ниједног момента не губи време, просто је фантастично колико је сценарио заправо економичан и колико су све сцене и сви сегменти потребни да би се ухватила читава слика. Поред поменуте Анамарије Маринке, која упркос стабилном ангажману и у Европи и у Холивуду није велика колико би требало да буде, ту су и феноменални, непревазиђени Влад Иванов као мутни извршитељ абортуса и Лаура Василиу као лажљивија од две пријатељице. Немам шта више много да се расписујем, ако још нисте схватили, од мене иде најтоплија могућа препорука и молба да обратите пажњу и на најмање детаље, просто је сваки моменат важан да би магија у потпуности прешла на вас. Један од пар стотина омиљених ми филмова свих времена без икакве дискусије. То је ваљда довољно.

1. NESFARSIT (CALIFORNIA DREAMIN', 2007) - CRISTIAN NEMESCU

Могуће је да би други и први филм требало да замене места на листи, али ефекат који ово остварење оставља на гледаоца, тј. мене је пресудило, просто удара сувише близу кући, да дословно преведем енглеску фразу. Ово је, ван сваке сумње, један од најбољих филмова о ратовима на Балкану генерално и свакако најбољи о гнусном бомбардовању Југославије 1999. године. Наравно да га нису направили српски аутори из неколико простих разлога - нису имали ни кохонеса ни мозга за тако нешто и плашили су се да би им тако нешто закључало стране фондове које деценијама немилице пљачкају снимајући аутошовинистичко смеће и неуспеле абортусе од филмова које гледа само ближа родбина и другари из невладиних организација. На сцену је ступио млади, талентовани и трагично преминули Кристијан Немеску да им покаже како се то ради, и успео је то да учини, снимивши филм од 155 минута без значајних мана који је толико интелигентан, потресан, прожет паметним црним хумором, сатиричан и трагичан - све у исто време - да вам не остаје ништа друго него да будете одушевљени колико је интелигентно осмишљен. Нећу помињати детаље у вези радње да би они који још нису гледали филм могли да уживају без предзнања, само ћу рећи да је ту све што бисте могли да очекујете од филма смештеног у малом селу мале земље и да су на стручан начин огољене пропратне појаве попут корупције и политичког опортунизма уз пуно сатире и чак покоју љубавну причу - и све се савршено уклапа, готово да не постоји ништа ни за додати ни за одузети. Ликови су реалистични и не брбљају превише без потребе, режија је инспиративна, а глумачка постава фантастична, предвођена холивудском легендом Арманом Асантеом и једним од најбољих модерних румунских глумаца Разваном Василескуом, а прича се развија природно и логично (можда и очекивано). Прочитао сам многе критике које су апсолутно погрешно интерпретирале филм, чак је и поменути Асанте испољио блатантно неразумевање материје, а неки чак нису ни сигурни због чега је филм назван "California Dreamin", што је потпуно очигледно из првих неколико минута пролога. Ипак, не чуди ме и нисам изненађен што постоје толике погрешне интерпретације и оштре критике, све што се не уклапа у званичну америчку верзију приче о америчким војницима који су спасиоци, доброчинитељи и доносиоци демократије се одмах одбацује као нетачно или лажно, али не дајте се преварити. У питању је одличан филм који је заслужено освојио "Un certain regard" награду у Кану и заслужује да се гледа много пута јер има све што би један паметан, интересантан, духовит и трагичан филм требало да има да би се дуго памтио. Суд историје ће несумњиво доказати његову важност. 

                                                                  ***

Као што рекох, ово сигурно није најтачнија листа из простог разлога што сам одгледао премало филмова да би узорак био релевантан (једва 25), али се надам да се овде може наћи за сваког понешто и да се кроз ову листу може доказати виталност румунске кинематографије, за коју се надам да ће наставити да се развија. Можда неки од наредних текстова буде посвећен и топ изборима из Румуније 20. века, где би сигурно предњачио велики редитељ Лућијан Пинтилије, познат и нашим гледаоцима по врхунској адаптацији Чехова "Павиљон 6" са Цицом Перовићем и Зораном Радмиловићем у главним улогама. Његов чувени забрањени филм "Реконструкција" ме заправо и увео у свет румунских класика, па ето нека он буде прва препорука за ентузијасте.



















среда, 29. јул 2020.

Добитници Златне палме - ретроспектива

Како се другачије вратити у седло кад је у питању писање текстова него једном добром ретроспективом? Одлучио сам се за преглед добитника највећег признања у Кану, Златне палме, и тај посао неће бити нимало лак, с обзиром да треба проћи кроз преко 90 филмова и бар их укратко оценити. Дакако, нисам све ни гледао, али има и више него довољно материјала за солидан осврт на историју једног од најпрестижнијих европских и светских филмских фестивала. Наравно, кад кажем Златна палма, мислим и на раније главне награде док то име још није било у употреби. Што се тиче занимљивих изузетака и одступања кроз историју, вреди рећи да је несуђена прва награда за филм "Union Pacific" (1939) додељена 2002. године, с обзиром да је почетак фестивала одложен због Другог светског рата. Само девет редитеља је освајало награду више пута, међу њима и Емир Кустурица. Палма је неколико пута редизајнирана, а посебне награде су добили редитељи Ингмар Бергман ("Палма над палмама, 1997) и Жан-Лик Годар ("Специјална Златна палма, 2018). Почевши од 2002. године, фестивал је почео спорадично да додељује награде режисерима и глумцима који су режирали значајна остварења или у њима играли, а нису добили такмичарску Златну палму. (у питању су: Вуди Ален, Жана Моро, Катрин Денев, Џејн Фонда, Маноел Де Оливеира, Клинт Иствуд, Жан Пол Белмондо, Бернардо Бертолучи, Ањес Варда, Жан-Пјер Лео, Џефри Каценберг и Ален Делон). Само три добитника Оскара за најбољи филм године су такође добила и Златну палму у Кану.
Но, доста је увода, време је да напишем нешто о конкретним насловима који су завредели ову награду и покушам да понудим валидне препоруке и критике кроз уобичајене кратке осврте.

UNION PACIFIC (1939) - Вестерн драма Сесила Б. Де Мила је наслов који је, заједно са "Поштанском кочијом" Џона Форда (изашлом око два месеца раније) редефинисао вестерн као жанр и дао му на озбиљности и релевантности у ширим оквирима, с обзиром да су дотле посматрани искључиво као забава и Б филмови. Занимљиво остварење о градњи чувене железнице, покушајима да се она саботира, отимању два домаћина и ратна друга, Џоела Мекреја и Боба Престона, око Барбаре Стенвик, и све то, заједно са духом националног јединства које се види кроз изградњу пруге, и које ће одговарати ономе које ће наступити за две године када Америка уђе у рат, заиста чини одличну причу, коју, и поред најбоље воље, и већ познате нетрпељивости према идиоту Џону Вејну, те безусловне љубави према Миси, ипак не могу да ставим изнад "Поштанске кочије". За индијански напад на железницу коришћено је стотину Навахо статиста, а златни чекић који је у филму обележио престанак радова (кад дам знак главом, ти удри) је исти онај који је коришћен и 70 година раније при градњи праве железнице. Све у свему, добар филм који није најбољи вестерн који ћете икад видети (можда није ни у првих педесет), нити је епско ремек-дело, али је филм без крупних мана и то је доста.

Од 1940. до 1945. године због рата није било награда, а онда је следеће године додељено 11.

ВЕЛИКИИ ПЕРЕЛОМ - Совјетски ратни филм који потцртава улогу официрског особља у бици за Стаљинград. Нисам гледао, стоји ми у листи као добитник награде, али се нешто и не журим превише, чини ми се да је та тема касније боље обрађивана. Видећемо.
MUŽI BEZ KRIDEL - "Мушкарци без крила" је солидан ратни филм о борби чешког покрета отпора који је режирао Франтишек Чап, редитељ који је касније живео у Словенији и режирао неколико веома признатих филмова, укључујући и глумачки деби Милене Дравић, "Врата остају отворена" (1959). Свакако је у питању гледљиво остварење, мада је далеко од врха.
DIE LETZTE CHANCE - Швајцарски ратни филм. Промакао ми је и никако да га погледам.
HETS - Ингмар Бергман је био сценариста и помоћник директора на овом филму, али је и режирао неке сцене у одсуству Алфа Сјеберга, те оне представљају прве профи кадрове у његовој каријери. Наставник са надимком Калигула малтретира своје ученике, а међу њима и марљивог главног јунака, али овај то трпи, све док се не сукобе око жене, што се окончава убиством. Веома мрачна прича, како би се и очекивало од младог и набријаног Ингмара.
MARIA CANDELARIA - Класик мексичке мелодраме о злосрећној домороткињи која остаје нормална и поштена упркос свим несрећама и трагедијама које јој се дешавају. Блистају Долорес Дел Рио, изузетна глумица, подједнако успешна и у Холивуду и у родној земљи, и Педро Армендариз, још једна изузетна филмска личност и још једна жртва филма "Освајач".
ROMA CITTA APERTA - Фасцинантна ратна драма Роберта Роселинија о нацистичкој окупацији града из наслова и покушајима неколико чланова покрета отпора да избегну мучење нациста. Филм који је свету представио феноменалну Ану Мањани, иако је тада већ преко петнаест година била присутна у филмовима. Апсолутни класик неореализма, свака препорука.
NICA NAGAR - Нажалост, веома мало познајем индијску кинематографију, тако да овај филм нисам гледао, као ни велику већину осталих.
BRIEF ENCOUNTER - Вероватно најбољи романтични филм свих времена. Има ту још одличних филмова, али ако бих под присилом и са пиштољем на глави морао да изаберем број један романсу свих времена, то би вероватно био "Кратак сусрет". Демонстрација мајсторства у сат и по, са минималним буџетом, али са савршеним сценариом. Тајна је у неизговореном. Већ сам рекао нешто више о томе овде, али најбоље да погледате филм и сами процените.
LA SYMPHONIE PASTORALE - Филм по новели Андреа Жида, још један доказ да се мелодрама високо ценила у то време. Пастор усваја слепу девојчицу, која временом постаје веома привлачна жена у коју се загледају и усвојитељ и његов усвојени син. Личи на неку "Телевиса пресента" причу, али је прилично мрачнија и озбиљнија. Скроз ОК, ништа посебно.
THE LOST WEEKEND - Одличан, сјајан филм. Већ сам образлагао овде. 
DE RODE ENGE - Црвене ливаде су данска ратна драма (а шта друго) коју тек треба да гледам.

1947. године је додељено пет награда, и то у различитим категоријама:

ZIGFIELD FOLLIES (најбоља мјузикл комедија) - Није ми у питању ништа посебно и поред веома умешне режије Винсента Минелија и успелих нумера и кореографија. Једноставно, нисам толики љубитељ мјузикла, мора бити баш изузетан да би ми се допао, а овај није (баш).
ANTOINE ET ANTOINETTE (најбољи психолошки и љубавни филм) - Има Жак Бекер и бољих, нисам се нашао нарочито инволвираним у недаће пара из наслова, иако је у питању сасвим солидан наслов који не претерује ни у чему и потпуно је без празног хода.
DUMBO (најбоља анимација) - Ако сам га икад и гледао, било је то превише давно да се сетим.
CROSSFIRE (најбољи друштвени - ангажовани филм) - Изузетна ноар драма у којој блистају три Роберта (Јанг, Рајан, Мичам) и Глорија Грејем. Антисемитизам је у то време баш био на мети и ово је најеклатантнији пример уз "Џентлменски споразум" Елије Казана да се Холивуд дао у разрачунавање са тим феноменом. Одличан филм, нема се много шта ни додати ни одузети, међу 30-40 најбољих ноара икад снимљених без сумње.
LES MAUDITS (најбља авантура и крими филм) - Покушај бекства нациста у Јужну Америку у смирај 2. светског рата. Подсећа на неку врсту претходнице филма "Das Boot" и стога звучи интригантно. Ипак, нисам гледао, те не могу да посведочим да јесте.

Награда није додељена 1948. године јер није било фестивала због проблема са буџетом. То се десило и две године касније, а између је ускочила награда за "Трећег човека" Керола Рида.
THE THIRD MAN (1949) - Већ сам загребао површину овде. Заиста изузетан филм, нема шта.
FROKEN JULIE (1951) - Нисам гледао ову верзију, само ТВ драму Миленка Маричића са Соњом Савић. Верујем да је добра, ипак је Сјеберг на свом терену, не верујем да ико разуме Стриндберга боље него његови земљаци. Вероватно ћу и погледати у неком тренутку.
MIRACOLO A MILANO (1951) - "Јулија" је поделила победу са филмом Виторија Де Сике. Добар је, може се у њему уживати, али ја више волим и навикнутији сам на његове филмове који нису бајке. Разумем и поздрављам намеру и филм ми је добар, али "Крадљивци бицикала" и "Башта Финци-Континијевих" ми некако ипак више леже.
THE TRAGEDY OF OTHELLO: THE MOOR OF VENICE (1952) - Сасвим солидна адаптација барда, Орсон Велс је у више наврата показао колико воли и разуме Шекспира и то се заиста види, међутим, виде се и неки проблеми узроковани трогодишњим процесом снимања. Зна се већ колико је муке Велс имао да направи филмове онако како их је замислио, а ово је било једно од компликованијих снимања. Ипак, рекао бих да се исплатило, није то лош филм.
DUE SOLDI DI SPERANZA (1952) - Још једна пријатељска подела бодова, те је поред "Отела" награду добио и овај филм Рената Кастеланија који још нисам погледао. Чуо сам опречна мишљења, али ништа док се сам не уверим какав је стварно, надам се да ћу убрзо.
LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Већ сам много пута егзалтирано хвалио овај филм и опет ћу. Врхунска прича, напетост, глума и егзекуција. Има много примера истинитости оне носталгичне реченице "Не снимају их више као некад", а ово је један од најеклатантнијих примера. Нешто подробније објашњење сам покушао да дам овде, али скратићу причу - један од најбољих француских, европских па и светских филмова свих времена, гледајте га одмах.
JIGOKU-MON (1954) - Филм пун емоција, страсти и ванредне напетости. Одлична драма. Сјајни Казуо Хасегава и феноменална Мачико Кио бриљирају, прича је једноставна, али веома добро реализована. Нисам гледао ниједан други филм Теиносукеа Кинугасе, променићу то.
MARTY (1955) - Стварно добар филм о коме сам много пута писао. Доброћудни италоамерички касапин са вишком килограма се одрекао идеје о налажењу партнерке, упркос притисцима патријархалне породице сада предвођене мајком, све док не сретне девојку која, као ни он, такође није лепа ни претерано угледна, нити ишта очекује, и све изгледа супер, али настају други проблеми. Све је то одлично, лепота је у једноставности и у питању је лепо написан, режиран и одглумљен филм, па ипак не могу да схватим зашто је освојио више десетина награда на изласку, буквално почистивши готово све категорије. Нема у њему ништа толико револуционарно, мада разумем да је публици био потребан филм који ће им рећи да и дебели и ружни могу да остваре снове, верујем да је тај већ тада полубајковити елемент деловао на све. Свакако га треба погледати, никако да нађем ТВ варијанту са Родом Стајгером.

LE MONDE DU SILENCE (1956) - Овај документарац Жака Кустоа и Луја Мала је, колико знам, први филм уопште, или бар један од првих, који је користио подводну камеру. Нисам гледао, али на листи ми је. Знајући чиме се бавио Жак Кусто, зна се отприлике шта се може очекивати.
FRIENDLY PERSUASION (1957) - "Пријатељско убеђивање" (сад носим камен на пливање) Вилијема Вајлера можда није један од његових најпознатијих филмова, али је свакако наслов који никако не треба игнорисати. Породица Квекера долази у искушење да посегне за насиљем кад се нађе на удару током грађанског рата иако то није у складу са њиховим веровањима. Ако се не варам, тек други филм Ентонија Перкинса, где је већ показао велику класу. Не заостају ни остали иако се снажном ћутљивом типу није допао коначни производ и није био задовољан својом улогом. У питању је филм који свакако треба погледати, иако Вајлер има и бољих.
LETYAT ZHURAVLI (1958) - Ремек-дело совјетског и светског филма, једна од најбољих ратних драма икада снимљених и револуционаран филм на много начина. Стаљинов култ личности је почео да слаби, па су први пут приказане ствари попут избегавања војне обавезе, ратног профитерства и црне берзе, а јавност, навикнута на пропагандне филмове је први пут имала прилику да заиста оплаче милионе жртава у Другом светском рату. Такође, ово је један од првих филмова у коме је коришћена камера из руке (феноменална фотографија Сергеја Урусевског) и један од филмова који је устоличио Татјану Самојлову као највећу младу женску звезду совјетског филма, што је касније потврдила кроз "Непослато писмо" и "Ану Карењину". Немам речи да опишем колико је ово диван филм и најлепше вас молим да га погледате. За мене у сто, ако не и педесет најбољих икада, без икакве сумње.
ORFEU NEGRO (1959) - Модерна варијанта мита о Орфеју смештена у бразилску фавелу. Није лоше, што се каже, има неку своју живину и хијерархију. Прилично добар филм.
LA DOLCE VITA (1960) - Доказ величине Федерика Фелинија је што је успео да направи филм од три сата у коме се нешто константно дешава и који скоро константно приказује упражњавање разних задовољстава а ликови (нарочито главни) зраче толиком празнином сваке врсте. Кохерентна радња практично не постоји, у питању је серија епизода у животу Марчела (игра га имењак Мастројани), папараца хедонисте распетог између богатог друштвеног живота елите Рима, једноставног и за њега досадног живота који му нуди стална девојка, дубоко у себи не напуштајући далеку наду да ће можда постати озбиљан писац. Филм можда јесте предуг и неће бити за свачији грош, Фелини има и бољих што се мене тиче (најпре "Ла страду"), али је епоха непогрешиво ухваћена, има неколико изванредних сцена и кадрова, а атмосфера испразне раскалашности је ретко где боље приказана.
UNE AUSSI LONGUE ABSENCE (1961) - Сасвим солидна драма, али питање је да ли је и у првих педесет освајача награде. Алида Вали игра власницу кафића која упркос томе што има љубавника, више од 15 година после рата и даље жали за несталим мужем, кога је милиција ухапсила и предала Гестапоу поткрај сукоба, а потом постаје убеђена да је скитница са амнезијом коју упознаје управо њен нестали муж. Није лоше све то, сасвим солидно се развија, али нећете размишљати о њему посебно дуго након што се заврши.
VIRIDIANA (1961) - Уз "Лепотицу дана", омиљени ми Буњуелов филм. Сваки кадар је поезија, разобличавање лицемерја богатих и привилегованих је његова специјалност и овде је то феноменално измиксовано, има и суптилних и отворених ствари. Сјајна глума свих укључених, од његове музе Силвије Пињал преко великана Фернанда Реја и Франсиска Пака Рабала до осталих који су дали свој допринос. Генијалност Буњуела је јасно видљива у скоро свим његовим филмовима, али је ретко где очигледнија него у овом сјајном филму.
O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Изузетан бразилски филм, у многим анкетама са разлогом изабран за најбољи свих времена. Веома једноставно остварење о веома комплексним темама, истовремено апотеоза чврсте вере доброг човека и снажна осуда религијског фанатизма. Све функционише, изузетна црно-бела фотографија, одлична глума свих, предвођених дебитантом Леандром Виљаром, једноставан али ефектан сценарио и оштар друштвено-политички коментар који и после шездесетак година остаје релевантан.
IL GATTOPARDO (1963) - "Леопард" Лукина Висконтија је одличан филм о неумитним променама у италијанском друштву половином 19. века и покушајима достојанственог племића да очува сопствени и интегритет сопствене породице, јер му се не свиђа опортунизам, пакост и злоба које види, а зна да ће бити једни од главних чинилаца у грађењу нове државе и нове демократије. Скоро све је сјајно и глумачка екипа је одлична, али зна да буде местимично преразвучено (а исплати се гледати само италијанску верзију од три сата).
LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) - Фино је све то, доста безазленије од многих овде приказаних, али и даље добро. Већ сам рекао нешто више о том филму овде, па проверите ако вас занима.
THE KNACK...AND HOW TO GET IT (1965) - Ово нисам гледао, једном сам нешто ухватио на прескок и није ми било ништа специјално то што сам видео. Требало би одгледати читав филм за потпун утисак, међутим не вуче ме да журим с тим.
UN HOMME ET UNE FEMME (1966) - Нисам специјално одушевљен, да је бар на саундтреку радио Драган Стојнић, али овако се нисам нашао посебно увученим у целу ствар. Све је ОК, нема крупних мана, само нисам видео ни неке посебне врлине.
SIGNORE E SIGNORI (1966) - Омнибус у жанру секси комедије. Нисам гледао, али хоћу због Бебе Лончар.
BLOWUP (1967) - Изузетан филм Микеланђела Антонионија који, шта год значио (ако ишта и значи) треба гледати као показну вежбу приказа једне епохе, фасцинантног грађења приче наизглед без кохерентног плотлајна, одличне фотографије и сјајних кадрова, те добре глуме. Чак је и Ингмар Бергман који није нимало ценио Антонионија назвао филм ремек-делом.

1968 - Није било награде, јер је фестивал прекинут на половини да би се показала солидарност са студентима и радницима широм Европе.

IF...(1969) - Култни coming-of-age филм Линдзија Андерсона са Малколмом Мекдауелом. Доста тога сам већ написао овде. Свакако га топло препоручујем.
MASH (1970) - Одлична антиратна црна комедија у којој је Алтман изабрао гомилу тада махом непознатих глумаца који су касније постали велике или бар осредње звезде. Толико има лудих занимљивости везано за снимање и за сам филм да нема сврхе помињати их овде, зато ћу само рећи да обавезно погледате ово. Није само био у питању веома профитабилан филм, него је породио и хит серију која је трајала 11 година. Један од успешнијих филмова раних седамдесетих, а то нешто говори, имајући у виду да је та декада најплоднија у историји.
THE GO-BETWEEN (1971) - Нисам гледао ову драму-романсу, али списак глумаца је чини једном од хитнијих филмова на мојој листи. Погледајте имена - Џули Кристи, Алан Бејтс, Едвард Фокс, Маргарет Лејтон, Мајкл Гоф, Ричард Гибсон, Мајкл Редгрејв, Роџер Лојд-Пек. Све сам крем британске сцене и стварно не могу да дочекам да видим вреди ли чему. Са редитељем имам позитивна искуства, пре свега кроз драме са Дирком Богардом.
LA CLASSE OPERAIA VA IN PARADISO (1972) - "Радничка класа одлази у рај" није на нивоу Петријевог претходног филма "Истрага о грађанину изван сумње", али Ђан Марија Волонте је и те како добар у овој политичкој драми о синдикалној борби. Лепо је видети неколико тада млађих глумаца који ће се касније појавити у "Хоботници" попут још увек живог и активног Луиђија Дибертија.
IL CASO MATTEI (1972) - Нисам гледао ово. Поново Волонте, живот неког бизнисмена је у питању, не делује посебно занимљиво, морам признати.
THE HIRELING (1973) - Већ сам писао након што сам одгледао, одличан филм о усамљености и непремостивим класним разликама. Роберт Шо и Сара Мајлс доминирају.
SCARECROW (1973) - Филм који се незаслужено мало спомиње, иако и Џин Хекмен и Ал Паћино имају значајан број обожавалаца, поготово овај други (мада то углавном значи да се воле општепознате улоге у "Куму" и још пар наслова). Ово је ипак мало неконвенционалнији филм, али то не значи да га не треба погледати, напротив.
THE CONVERSATION (1974) - Још једна доминација Џина Хекмена. Писао сам већ, неодвојиви део Кополиног ненадмашног низа. Имао је несрећу да изађе у години "Кума 2" иначе би био још популарнији и познатији, као што и заслужује.
AHDAT SANAWOVATCH EL-DJAMR (1975) - Алжирска револуција из угла сељака. Нисам гледао, нешто и не журим, али можда падне у неко доба.
TAXI DRIVER (1976) - Већ више пута образложено, један од највећих филмова свих времена. Нешто опширнији славопој се може видети и прочитати овде.
PADRE PADRONE (1977) - Прича браће Тавијани о младом чобанину који покушава да се отргне сиромашној егзистенцији на руралној Сардинији упркос традиционалном патријархалном одгоју и насилном отпору његовог престрогог оца. Добро је све то, али имате утисак да сте већ негде видели тако нешто, иако је рађено по истинитој причи.

L'ALBERO DEGLI ZOCCOLI (1978) - "Дрво за кломпе" Ермана Олмија је снимљено у духу италијанског неореализма и заиста је одлично, нема се шта посебно приговорити. Споро је и мучно, као и некадашњи филмови са сличном тематиком, али се исплати.
APOCALYPSE NOW (1979) - Један од најбољих филмова икада снимљених и, уз "Острво доктора Мороа" и "уклете" продукције "Истеривача ђавола" и "Предсказања", можда и најтеже снимање у историји Холивуда које је буквално разболело главне протагонисте Кополу и Шина и било поприште многих малерозних и несрећних догађаја. Ипак, резултат је заиста фасцинантни антиратни спектакл, феноменално снимљен, режиран и одглумљен. Ако и имам замерке, потпуно су минорне и једва постојеће, гледајте овај филм што пре, то је све што ћу рећи.
DIE BLECHTROMMEL (1979) - Филм за који сам знао да постоји и пре свести о књизи, а опет, књигу сам читао, а филм још не погледах. Срам ме било, гледаћу да то исправим што пре.
ALL THAT JAZZ (1980) - Уз "Кабаре" најпознатији филм Боба Фосија, већински аутобиографски, и може се рећи тур д форс Роја Шајдера, апсолутно најпотцењенијег глумца седамдесетих. Све како треба, мада га ипак не бих могао сврстати у прејаке наслове у конкуренцији свих који су овде поменути. Свакако га треба гледати.
KAGEMUSHA (1980) - Иако га ја лично не бих баш сврстао у ранг највећих ремек-дела Акире Куросаве, "Кагемуша" је и даље врхунски политички трилер који има много тога да понуди. Остаје жал што финална битка није сачувана у изворнијем облику, јер је унајмљено пет хиљада статиста и покривене су неке рупице, али је у финалном производу тај сегмент заузео свега деведесет секунди. Жива легенда Татсуја Накадаи по ко зна који пут блиста и бриљира.
CZLOWIEK Z ŽELAZA (1981) - Наставак "Човека од мермера" Анџеја Вајде који говори о формирању покрета "Солидарност", дуел Маћеја Томчика, сина протагонисте претходног филма са младим новинарем који ради за владин лист. Главни лик је био очигледно инспирисан Лехом Валенсом који се и појављује у филму. Ја сам пристрасан према "Пепелу и дијамантима", али и ове Вајдине филмове свакако треба видети, веома су добри.
MISSING (1982) - Још један добар политички трилер Косте Гавраса, не толико познат као "З", али исто опасан филм о Џеку Лемону који стиже у Чиле да истражи нестанак сина новинара током Пиночеовог војног удара и схвата да америчка влада у коју се толико уздао није нимало недужна и да је и те како умешана у нестанак његовог сина. Сјајне улоге Џека и његове снаје Сиси Спејсек, баш сам задовољан иако филм није постао класик као што је поменути "З".
YOL (1982) - Изузетно контроверзни филм који приказује Турску у време државног удара с почетка осамдесетих и пружа причу о неколико затвореника који добијају одсуство и враћају се породицама од којих свака има различите невоље. Феноменалан филм који је до краја деведесетих био апсолутно забрањен, а чак и сад постоје контроверзе око неких сцена. Свакако одличан филм, вероватно једно од најбољих турских остварења свих времена.
NARAYAMA BUSHIKO (1983) - Гледао сам прву верзију овог филма коју је режирао Кеисуке Киношита, ову не. Грозан обичај о коме се говори и било ми је јако тешко да пустим овај филм знајући шта ме чека. Сигуран сам да је у питању добар филм који има своју вредност, али не журим да га гледам, знајући да ми се осећање које ће изазвати неће баш допасти.
PARIS, TEXAS (1984) - Лагана прича. Хари Дин Стентон је махер. Волео бих да је више Настасје Кински у овом филму.
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ (1985) - Већ се све зна. Одличан филм, нема потребе да се нешто посебно расписујем.
THE MISSION (1986) - Прилично потцењен филм Роланда Џофија о покушајима препоштених језуита да хришћанизују домороце, али и невољама са шпанским и португалским колонистима у 18. веку. Сјајна глумачка екипа предвођена Де Ниром и Ајронсом, те још боља музика маестра Мориконеа.
SOUS LE SOLEIL DE SATAN (1987) - Сасвим добар филм који обрађује изузетно комплексне теме, али нисам сигуран колико је добро остарио с обзиром на универзалност целе приче. Жерар Депардје и Сандрин Бонер дају свој допринос да све добро изгледа, ипак мислим да је у доњој половини кад су добитници Палме у питању.
PELLE EROBREREN (1988) - Епска драма са великаном Максом Фон Сидоуом. Одлична је.
SEX, LIES AND VIDEOTAPE (1989) - Скоро сам писао о овом филму, мрзим Содерберга, али овај филм је прилично добар и задовољан сам како је све испало. Опет ћу рећи, није ово међу јачим насловима освајачима Златне палме, али је врло добар филм пер се и треба га гледати.
WILD AT HEART (1990) - Можда није међу најбољим филмовима Дејвида Линча, али мислим да је веома потцењен и да је заправо прилично добар. Веома је поетичан и веома интересантан. Николас Кејџ је рођен да игра ликове као што је овај и са Вилемом Дефоом као негативцем, ово ми све личи на неки чудни елвисовски апдејт "Ватрених улица". Није добар као тај филм, али ми се свакако свиђа, без обзира што има доста повика на њега.
BARTON FINK (1991) - Већ сам у овом тексту рекао доста тога. Погледајте.
DEN GODA VILJAN (1992) - Сасвим ОК филм и добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Свакако јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило, мада опет није један од јачих добитника ове награде.
BA WANG BIE JI (1993) - Срамота ме, али нисам још гледао.
THE PIANO (1993) - Одличан филм, најбољи Џејн Кемпион, епска улога Холи Хантер и добре свих осталих, један од највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет, не много велики у односу на остале, али свакако вредан наслов који треба гледати.
PULP FICTION (1994) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Најбоље Тарантиново остварење које никад више неће достићи. Овде сам писао мало више.
ПОДЗЕМЉЕ (1995) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Читава балканска трагедија смештена у два и по сата кроз поезију магичног реализма.
SECRETS&LIES (1996) - Поновићу шта сам рекао у ретроспективи деведесетих - уз "Naked", најбољи филм Мајка Лија који сам гледао. Можда је сам крај мало how-too-convenient и могао је да буде снажнији и жешћи, али све у свему, добра два сата о покушају спаривања мајке и ћерке које се разликују по класи и раси. Бренда Блетин је заиста феноменална и што време више пролази, све сам сигурнији да је она требало да узме Оскара те године (иако волим и Френсис), а одлични су и остали, нарочито Тимоти Спал. Добра драма (исправка - потпуно сам сигуран да је ово био Брендин Оскар, жена једноставно раскива).
TA'M E GUILLAS (1997) - Изразито неконвенционалан филм који је сасвим очекивано поделио критичаре. Прича о човеку који тражи помагача за сопствени укоп у већ ископан гроб. Дуги кадрови, стопостотни минимализам, слабашан развој ликова, најпростија могућа структура. Ја сам ипак склонији мишљењу да је у питању врло добар филм, баш зато што се не приклања западњачким конвенцијама и последњи кадрови су ми одлични, за разлику од већине, мислим да свакако има шта да каже, али нисам ни међу онима који ће аутоматски пишнути у гаће на дугу тишину без икаквог дешавања. Коначна оцена је нешто између, мада ми је било ОК.
UNAGI (1997) - Један онако баш леп филм поштен према себи који није не знам какво ремек-дело, али је сасвим добар и све штима у том остварењу, бар је тако било поодавно када сам га гледао, ваљало би га поновити ради потпунијег утиска. Мислим да нема не знам коју дубину, али је занимљив свакако, бар је био пре више од петнаест година. Кођи Јакушо је исте године играо главну улогу у сјајном филму Кијошија Куросаве "Cure".

MIA AIONIOTITA KAI MIA MERA (1998) - Ангелопулосов филм са Бруном Ганцом. Нисам гледао, нити посебно журим, мада не сумњам да је човек разбио улогу.
ROSETTA (1999) - Иако се бави већ прежваканим темама, овај филм је баш добар због своје сурове реалистичности и зато што не тражи саосећање за своју главну јунакињу нити има намеру да је представи бољом него што јесте. Увек је отрежњујуће видети овако нешто.
DANCER IN THE DARK (2000) - Тешка депресија од филма, мада се мени баш свиђа, можда најпоетичније Фон Трирово остварење, иако ми је јасно зашто је поделило критичаре, па донекле и публику. И Бјорк се сасвим добро снашла у глумачким водама, она носи филм, и поред свесрдне помоћи свих осталих, нарочито Катрин Денев. Целокупан утисак свакако кваре оптужбе за злостављање које је главна глумица изнела на редитељев рачун 2017. године, но невезано за то, филм ми се свакако свидео, иако га није лако гледати више од једанпут.
LA STANZA DEL FIGLIO (2001) - Не могу најбоље ни да се сетим, још један од оних које сам баш давно гледао, али ми се тада није нешто допао и чинило ми се да је, што би својевремено рекли Јоца Ивановић и Марко Марковић, много хтео, много започео, а мало шта успео. То су оне класичне модерне жабарске форе - у сваку трагедију ћемо двије жлице хумора, у сваки животни хорор два пијата смјеха, па шта испадне. Не иде то баш увек како треба, ни многовољени "Ла вита е бела" ми због тих ствари не пије воду у потпуности.
THE PIANIST (2002) - Није то стари Полански, треба то рећи, али свакако његов далеко најбољи нови филм, без сумње и због чињенице да је много тога приказаног преживео и сам. Сценарио је написао сјајни Роналд Харвуд, аутор чувеног "Гардеробера".
ELEPHANT (2003) - Солидан филм Гаса Ван Санта инспирисан "Колумбајн" масакром. У филму су играли готово само натуршчици и колико год да језиво изгледа, у њему није ни стоти део онога што се заправо десило. Свакако је тешко гледати и читати о томе, а тешко је и оцењивати квалитет филма знајући да је базиран на стварном догађају који је драстично ублажен у филму.
FAHRENHEIT 9/11 (2004) - Најконкретнији документарац Мајкла Мура који детаљно раскринкава једанаести септембар и повезаност Бушових са Ал-Каидом и Бин Ладеном, те повезује све то са ратом у Ираку. Мур је касније променио плочу, али ово остаје његов највећи домет. Треба га погледати, без сумње.
L'ENFANT (2005) - Још један сирово натуралистички филм браће Дарден о младом пару суоченом са сиромаштвом који покушава да се снађе у свету ситних крађа и бива суочен са непланираном трудноћом. Све је то ОК, али не видим разлог за баш толике похвале и одушевљење. Дарденови су права фестивалска чеда, нема шта.
THE WIND THAT SHAKES THE BARLEY (2006) - Ирски рат за независност и грађански рат у режији Кена Лоуча, те највећи клише оличен у сукобу између браће. Миљеник свих од "Пики блајндерса" па наовамо (чак и оних који дотле нису знали ни да постоји), Килијан Марфи, игра главну улогу, а једну од највећих има и Лијам Канинхем, звезда "Гејмотрона". Има Лоуч бољих филмова без сумње, али је добар и овај, види се да је уложио огроман труд у њега и да се као Ирац лично пронашао у овом пројекту. Има и песма "Ортодокс Келтса" ако се не варам.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Писао сам доста пута, говорио још и више да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Најтоплија могућа препорука, немам шта много да се расписујем.
ENTRE LES MURS (2008) - Нисам се нашао превише инволвираним из простог разлога што сам гледао баш много сличних филмова, једноставно овај није ни могао ништа посебно да понуди. Све је то у реду, никако није лоше, али нисам специјално одушевљен.
DAS WEISSE BAND (2009) - Свакако постоје филмови који су ми дражи у режији Михаела Ханекеа, али не могу да не похвалим свеопшту злокобност и изузетну егзекуцију овог дела. Доста тежак филм за варење (који је његов па лак?), али се дефинитивно исплати. Наравно, сам крај је могао да буде нешто ефектнији, али сам ипак генерално задовољан.
LUNG BOONMI RALUEK CHAT (2010) - Мислим да сам од тајландских филмова гледао само "Последњи живот у универзуму", што ће рећи да овог чика Бунмија нисам.
THE TREE OF LIFE (2011) - Цитираћу се из једног другог текста са овог блога "Кандидат за најпрецењенији филм овог века. Два сата и двадесет минута живота у неповрат. Таштина празнине. Не знам чиме се Теренс Малик дрогира последњих петнаестак година, али лоше га вози, у сваком случају. Некима се много допада, не знам зашто". Исправио бих ово "некима" у "многима" и додао да је ово дефинитивно најпрецењенији филм овог века, уз јединог могућег противкандидата у "Вавилону" Ињаритуа. Могу се наравно додати и сплачине попут "Ла ла ленда", али то је и поред све претенциозности сувише безазлено у односу на ова просеравања.
AMOUR (2012) - Једноставна и помало предуга прича којој су живот удахнули изванредни глумци. Не зна се ко је бољи, феноменална Рива, изванредни Трентињан или сјајна Иперова, којој је ипак дато мање материјала. Доста мучан филм, можда ће доста људи рећи и досадан, и ја не спорим да би са слабијим глумцима био прилично слабији, али овде штима, јер су они много добри. Већ су снимани филмови на ту тему, није ништа револуционарно, али треба похвалити квалитет без обзира на све. Многи критичари су га називали филмом године.
LA VIE D'ADELE (2013) - Нема сумње да овај филм функционише на нивоу љубавне приче. Али, све ми је претерано - и дужина, и голотиња (да, рекао сам то, ја разумем све, и далеко од тога да се грозим, али нема сврхе да сцене трају онолико дуго) и поента и одређене сцене. Брука шта направише од рибе каква је Леа Сејду, али све за лик. Мада, можда ми је сама Адел чак и веће изненађење јер је нисам нигде гледао. Да читав филм није једно велико претеривање у свему био би много бољи. Редитељ Абделатиф Кешиш је тотално попиздео кад су поред филма Златне палме добиле и две глумице, што је јединствен случај, а са друге стране сам је био оптуживан од стране техничара за малтретирање (не сексуално), неплаћен прековремени рад и кршење закона о раду. Две глумице су се најпре жалиле на његово понашање, али су касније у ексклузивном интервјуу рекле да јесте било тешко радити са њим, али се исплатило јер је одличан режисер. Ко ће га знати шта је ту све било, али филм је солидан иако имам поменуте проблеме са њим.
KIS UYKUSU (2014) - Као и обично, Џејлан зна да претерује са трајањем својих филмова и са бескрајним дијалозима између ликова, те стога мало шта оставља имагинацији гледаоца, али зато зна и да током тих разговора оголи ликове до костију онако како су то радили неки изузетни књижевници. Људи крену да се љуште пред вама и да губе слој по слој у ретко виђеном маниру, тако да то не може да вас не одушеви (осим, наравно, ако не тражите брзу акцију, јурњаве, експлозије и слично, али да је тако, не бисте ни гледали Џејлана). Овај филм траје три сата и петнаест минута, па треба заиста бити спреман на њега, али ако издржите, по мени се исплати. Веома је добар, замишљам да би такви били Бергманови филмови да су дупло дужи.
DHEEPAN (2015) - Мигрантска варијанта "Паса од сламе". Није лоше, мада нисам пао на задњицу од квалитета, а није ми превише ни остао у сећању, за разлику од многих других.
I, DANIEL BLAKE (2016) - Једноставан али веома добар филм о гажењу појединца од стране капиталистичког друштва. Тема јесте прежвакана, али никад актуелнија, треба га видети.
THE SQUARE (2017) - Не тако лоша, али баш узалудно предуга и баш претенциозна сатира.
MANBIKI KAZOKU (2018) - Необичан горко-сладак филм са опсегом емоција какву само азијска кинематографија може да пружи. Неке ствари су ми феноменалне, неке и не баш, местимично је генијално, али се свакако мора признати умеће свих укључених. Последњи чин је феноменалан и значајно поправља филм који би иначе био једва изнад просека.
GISAENGCHUNG (2019) - Да се поновим из прошлог текста - апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма, који је поред свега и сјајно усликан. Ја нисам баш задовољан оним циркусом на Оскарима кад је против сваке логике узео и најбољи страни филм и филм године, али не може му се порећи квалитет и класа.

                                                                   ***

Како се да приметити, филмови варирају од сасвим солидних до апсолутних ремек-дела. Није свака од ових награда уклесана у камену, далеко од тога, али делује да има више интегритета него Оскар. Видећемо шта ће бити у будућности, може се извући нека статистика око тога какве приче најбоље пролазе и шта пали код жирија, али Кан још може да се похвали махом квалитетним изборима. Надам се да ће тако остати и надаље колико је год могуће.

Да ово не би прошло без икаквог изазова, покушао сам да од одгледаних наслова сачиним листу десет најбољих. Наравно, подложна је променама, а могла би да буде и без одређеног реда, просто нема смисла рангирати, нарочито при самом врху, а можда ће се редослед променити чак и док пишем. Да не би било "требало је убацити тај и тај филм уместо тог и тог" да кажем да су ово све јако добри филмови, а немогуће их је објективно распоредити, јер су сви до једног ремек-дела. Но, ево, да не прође без покушаја.

10. YOL (1982) - Yilmaz Guney, Serif Goren
9. BRIEF ENCOUNTER (1945) - David Lean
8. ROMA, CITTA APERTA (1945) - Roberto Rossellini
7. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Cristian Mungiu
6. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Anselmo Duarte
5. TAXI DRIVER (1976) - Martin Scorsese
4. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Henri-Georges Clouzot
3. VIRIDIANA (1961) - Luis Bunuel
2. LETYAT ZHURAVLI (1957) - Mikhail Kalatozov
1. APOCALYPSE NOW (1979) - Francis Ford Coppola