Кад се погледа овај наслов, вероватно делује као најпатетичнија могућа тема о којој би се могло писати, чак је дискутабилно је ли од тако нечега могуће написати нешто смислено и сувисло, али ја ћу свакако покушати. Разлог је веома једноставан. У последњих годину дана се све чешће и чешће суочавам са одласцима особа које су ми промениле живот набоље, од којих сам пуно научио и које су ме на много начина учиниле бољом особом. Неки одласци су се већ догодили, а са некима тек треба да се суочим и да их прихватим, што није нимало једноставно. Небитно да ли се ради о одласку у други град, другу земљу или на други свет, резултат је исти. Јесте да део њих заувек остаје, вероватно ће њима бити боље тамо где су кренули, али остаје чињеница да ће њихов одлазак оставити велику празнину и бити ненадокнадив губитак за онога који остаје, па макар разлози били крајње себични. Горак укус је ту, у сваком случају.
Цела ситуација ме нагнала да мало размислим о неким познатим растанцима у историји светске кинематографије. Свакако да се има шта пробрати, једино што мало смета је чињеница да је поприличан број тих сцена урађен тако да се појача мелодраматичан ефекат и изазову сузе жалоснице код публике. То могу да схватим ако је у питању сцена смрти, но кад су у питању друге врсте растанака, често се беспотребно инсистира на сентименталности, стога је и доста ових изабраних сцена конструисано на начин који не одговара превише емотивним гледаоцима. Но, добро, и то је легитимно средство изражавања, није забрањено, поменуо сам то више као тенденцију Холивуда да инсистира на tearjerkingu, иако су за холивудску кинематографију емотивни домети Европе и Азије потпуно недостижни (што нарочито важи за новије филмове). Пада ми на памет реченица коју је изрекла Бет Дејвис у филму "All About Eve", која гласи "I detest cheap sentiments". То не значи да сцене не могу да буду ефектне, под условом, наравно, да су урађене са мером и укусом. А таквих свакако има, треба бити поштен и рећи то. Али, је врашки тешко успоставити критеријуме по којима је једна култна сцена боља од друге. Осим тога, немогуће је правити овакву листу, а да она не буде донекле исфурана - бар пет сцена које ће се наћи овде би свако требало да се сети из главе. То је неизбежно и због тога се унапред извињавам, а извињавам се и због линије мањег отпора којом ћу кренути - неће бити рангирања, већ ћу коментарисати по азбучном реду. Сигурније је.
*** СПОЈЛЕРИ ***
ALL DOGS GO TO HEAVEN - Можда је сулудо у овакав текст ставити анимирани филм, али, ако сам већ носталгичан и меланхоличан, ово је морало да уђе у конкуренцију. Снолика секвенца у којој се дух главног јунака, Чарлија, опрашта са Ен-Мари пре коначног одласка у рај (зарадио је место у њему жртвујући се за њу) ме је начисто уништила као клинца, и, пишући о нечему овако емотивном, једноставно нисам могао да се не сетим те сцене. Коме не застане кнедла у грлу кад Чарли (гласом Берта Рејнолдса) изговори "Наравно да ћеш ме опет видети, знаш да растанци не трају заувек", тај није растао у здравом окружењу. Обавезна лектира за млађу и старију децу, један од најквалитетнијих цртаних филмова осамдесетих, који је касније изродио и нешто мање успешан наставак. Поред Берта Рејнолдса, гласове позајмљују и Дом Де Луиз, Џудит Барси, Мелба Мур, Дерил Гили, и други. Класика.
BEFORE SUNRISE - Наизглед мали филм Рика Линклејтера који је напречац освојио публику пре 20 година и постао један од најхваљенијих и најомиљенијих у свом жанру (касније стигла и два доста слабија наставка), садржи емотивну сцену растанка на самом крају. Прича је већ позната и прилично проста - Џеси и Селин се упознају у Бечу и проводе дан лутајући по њему и дискутујући о свему и свачему. Наравно, како то обично бива, испоставља се да и те како одговарају једно другом (како песма каже "Створен сам за волет' те, бебо, и ти си за мене створена"), али, иако се то дало наслутити, филм је углавном лишен паћеничких клишеа и право је освежење кад су те ствари у питању. Испоставља се да њихово рајско семе "није никло кад је требало" (иначе наставци не би ни имали смисла, је л' те), а растају се на железничкој станици, и то чине доста брзоплето, уз неколико загрљаја и пољубаца ("Желим ти сјајан живот. Пронађи забаву у свему што радиш". Ту је наравно и завет да ће се видети за шест месеци (заоставштина из "Љубавне афере", "Афере за сећање", односно "Бесаних у Сијетлу". Филм се завршава меланхоличним контемплацијама двоје младих, уз Бахову музику и кадрове локација које су заједно обишли. Сјајне улоге Итана Хока и Жили Делпи, али пре свега снага сценарија који су написали Ким Крижан и сам Ричард Линклејтер су учинили ово остварење оним што јесте - једно од најбољих у последњих неколико деценија на задату тему.
BIG FISH - Један од успелијих новијих филмова Тима Бартона, и један од ретких без Џонија Депа у постави, пун је типичне бартоновске естетике, живахних боја и, за промену, не тако мрачне фантазије као обично. Растанак се односи на метафоричну смрт Еда Блума (фантастични Алберт Фини и ништа мање сјајни Јуен Мекгрегор у млађој варијанти), која му заправо олакшава ону реалну. У сјајној последњој сцени, real-life верзије људи и створења из његових многобројних авантура које је прошао у потрази за вољеном женом, долазе да му одају почаст, откривши тако његовом скептичном и мање маштовитом сину да су приче његовог оца заправо биле веома близу стварности. Сцена је у сваком смислу епска, како само Тим Бартон уме, праћена, као и увек, убедљивом музиком Денија Елфмана. Рекао бих да је овај филм добар за упознавање са Тимом Бартоном, уколико нисте фанови Бетмена, а његов грандиозан завршетак одговара фантастичним авантурама главног јунака. Наравно, кад је у питању фантазија лакшег типа као ова, све је малчице зашећерено, али, рекао бих, са укусом и, што је најважније, без много патетике. Вероватно најуспелији Бартонов филм у овом веку.
BLADE RUNNER - О овом ремек-делу филмске уметности сам већ истрошио све хвалоспеве, могу само још једном да га препоручим (и то Final Cut верзију, наравно у ХД резолуцији). Сцена "растанка" о којој се ради је заправо култна сцена смрти Роја, вође репликаната - машина налик на људе, које су дошле у Лос Анђелес са намером да посете свог "творца" и да их он "поправи", тј. продужи им век. Након неуспешне мисије, Рој пред смрт спасава свог гониоца Декарда. јер воли живот и не жели да га друго (људско) биће изгуби. У филму који покушава да одговори на егзистенцијална питања, која све нас одвајкада муче, машина постаје човек, а поставља се питање, ко је негативац у целој причи. Ова генијална сајберпанк дистопија, прожета ванвременском Вангелисовом музиком, није класична научна фантастика, већ потресна драма о вредности људског живота и треба је гледати више пута да би се схватила њена величина. Када фантастични Рутгер Хауер испрекиданим гласом изговори "I've seen things you people wouldn't believe Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhauser gate. All those moments will be lost in time, like tears in rain...time to die", гледалац се налази у чуду. Фантастично у сваком погледу, ако бих морао да бирам, рекао бих најбољи СФ филм икад, и вероватно у топ 10 најбољих остварења свих времена. Најтоплија препорука.
BRIEF ENCOUNTER - "Кратак сусрет" је оно што се најприкладније може назвати једноставним филмом са сложеним емоцијама. Вероватно најбоља романса британске филмске индустрије, која је инспирисала бројне филмове, има веома просту премису - удата жена са децом среће ожењеног човека са децом и допадне јој се његово друштво, толико да уговарају нови сусрет. Састају се сваке недеље, познанство се развија у нешто више, али друштвено-морални кодекси им не дозвољавају да наставе са нечим што обоје очигледно желе. Када лажи постану неопходност, а свака је лакша од претходне, постаје јасно да се даље не може. Човек, који је доктор, добија пословну понуду из Јоханезбурга, и растанак се одиграва на железничкој станици непозвана прикључује женина брбљива познаница и почиње да меље, не примећујући шта јој се одвија пред носом. Воз стиже и обоје схватају да ће бити ускраћени за емотивни растанак који је обома потребан, човек јој само дискретно стисне раме и пожури ка возу. Ти растанци на брзину, препуни неизречених ствари, су касније постали уобичајена ствар. Тревор Хауард и Силија Џонсон су први повукли ногу. А размислите мало колико је само неизречених ствари остало у свима нама, са тим свако може да се поистовети.
CASABLANCA - Вероватно најочекиванија сцена из ове групе, један од најпознатијих растанака у историји кинематографије и врло могуће место број један на листи, да сам се усудио да их рангирам. И поред свих надања да ће Боги да упеца Ингрид за себе, рекао бих, ипак очекиван закључак ове сјајне приче. Племенито жртвовање сопствене среће зарад среће вољене жене је ствар која и после много гледања изазива дивљење. Илза је, као и гледаоци, очекивала другачији расплет, али се Рик одлучује за улогу оног који пати, подсећајући је да ће "увек имати Париз". Сви елементи епске мелодрамске сцене су ту, а ако неком овде треба да причам какав је "Казабланка" филм и зашто треба одмах да га погледа ако случајно није, онда је тај залутао на овај блог. Једноставно, врх у сваком могућем смислу.
CAST AWAY - Некима ће присуство ове сцене у овом тексту можда бити смешно, за мене је она овде била неизоставна. Чак Ноланд, кога глуми феноменални Том Хенкс, модерна верзија Робинзона Крусоа, растаје се са јединим пријатељем и даје се у френетичну, безуспешну потрагу за њим, али он је већ нестао у таласима океана. Зашто би тако нешто могло да буде смешно? Па, из простог разлога што је пријатељ заправо "Вилсон" одбојкашка лопта. Ипак, када се ставимо у перспективу главног јунака, заробљеног у дивљини, без икакве наде и перспективе за преживљавање, уопште не чуди тај специфичан, "пријатељски" однос према лопти. А замислите какав је глумац Том Хенкс кад је успео да натера гледаоце да саосећају са њим (а знам и многе који су плакали) због губитка лопте за одбојку. Такође и похвале Роберту Земекису за одлично режирану сцену и филм уопште. Хенкс носи читав филм на плећима, ту нема сумње, али поменута сцена ми је некако увек била најемотивнија. Не постоји ништа болније него кад знамо да је неко кога волимо неповратно отишао, па макар то била и одбојкашка лопта. Да је Том Хенкс добио Оскара, свакако не би било незаслужено.
DOCTOR ZHIVAGO - Омар Шариф је пре неколико дана умро, а ево згодне прилике да га се сетимо, ово је вероватно његов најпознатији филм, уз "Лоренса од Арабије". Епска прича о љубави у доба политичких превирања у Русији у првој половини прошлог века, по књизи великог писца, Бориса Пастернака, и у режији Дејвида Лина, оправдала је очекивања те 1965. године. Наравно, ради се о коначном растанку Јурија Живага и Ларе Антипове (Џули Кристи), када је отпрема на воз да би избегла погубљење од стране чекиста, и његов чувени сузни поглед ка њој. Веома емотивно и епски, како само Енглези у потрази за наградама могу да режирају. Мада тежак за гледање, пре свега због чињенице да траје отприлике 200 минута, треба му дати прилику због одличног сценарија Роберта Болта и сигурне глуме свих умешаних, а у питању је звездана постава. Неће свакоме да се свиди, али је добро осмотрити ко је у праву - критичари, који су филм растргли по изласку, или публика, с обзиром да је овај филм зарадио више на благајнама него сви други Линови филмови заједно (да подсетим, неки од њих су већ поменути "Кратак сусрет", "Велика очекивања" и "Мост на реци Квај". Без обзира шта мислили о филму, поменута сцена ће вам се сигурно урезати у сећање.
E. T. THE EXTRATERRESTRIAL - Још један наслов (и последњи, да се одмах оградим) за који могу да кажем да га нисам гледао бар 20 година и да је ту више због осећаја меланхолије и носталгије, те искрене туге коју је у мени изазвао тада кад сам једва пошао у школу, него што се стварно сећам има ли заиста икакву вредност. Знам да ме је баш погодио коначни растанак између симпатичног ванземаљца и Елиота (Хенри Томас, који никад није достигао пуни потенцијал), Герти (Дру Беримор, тада седмогодишњакиња, која је врло брзо после овог филма постала алкос, а потом и дрогош) и Мајкла (Роберт Мекнотон, који је врло мало глумио после овога). Не знам да ли ћу га икад поново гледати (вероватно, кад будем поново оверавао нека остварења уз која сам одрастао, али не журим превише), но, сцена И-Тијевог одласка свакако спада у познатије "растанке" икад забележене на целулоидној траци. Колики је утицај овог филма био у оно време показује и велики хит тзв. чобанског рока под називом "А и ти ме изневјери" (шала је глупа, али ми је, из неког разлога, одувек била смешна).
EDWARD SCISSORHANDS - У овој тужњикавој бајци Тима Бартона, прожетој елегичном музиком Денија Елфмана, младић са маказама уместо руку осваја срца (скоро) свих са којима дође у контакт, а временом у ту групу улази и Ким, ћерка људи код којих борави. Између њих се развија нешто више од пријатељског односа (а тако је било и у реалном животу између Депа и Рајдерове). Растанак је веома тужан и болан, када Едвард изнабада (буквално) љубоморног преваранта и грубијана од њеног дечка (Ентони Мајкл Хол, најзад аванзовао после бројних улога повучених штребера). Знајући да се више неће видети, Винона моли "Загрли ме", а Џони беспомоћно одговара "Не могу", и одлази да прави ледене скулптуре. Иако је од почетка јасно да ово двоје никад неће моћи да живе заједно срећно и дуговечно, кнедла је ипак ту, а као што знамо, ни за Џонија и Винону се није баш најсрећније завршило, па је лепотан морао да брише одређена слова са тетоваже коју јој је посветио. Ипак, без обзира на све, "Едвард маказоруки" је филм који је још једна типична бартоновштина, из доба кад је његово стваралаштво било најплодније, и свакако га треба погледати. Довољно је рећи да је настао између два Бетмена.
FAR FROM HEAVEN - Никад нисам волео Џулијен Мур. Увек сам је сматрао прецењеном и прилично једнодимензионалном глумицом. Нервирају ме њене вечито од плакања надувене очи и зајапурено, не нарочито лепо лице. Но, у "Далеко од раја" Тода Хејнса, некако је пронашла добар баланс. Одлично се снашла са премисом која није нарочито нова (виђали смо је својевремено, на пример, у филмовима Дагласа Сирка) - она доживљава непријатност која одједном снажно уздрма њену наизглед савршену свакодневицу у Конектикату педесетих година, и отад ништа више не може бити исто, узимајући у обзир расну и уопште друштвену климу тог времена. Читав филм од почетка до краја је велики емотивни ролеркоустер и Џулијен је овде, за дивно чудо била на свом терену, као и остала два актера, који ми такође не спадају у омиљене драмске уметнике, Денис Квејд и Денис Хејзберт. Целој проблематици сценариста и редитељ Хејнс приступа искрено и сирово, а посебно је моћна сцена растанка Кети Витакер (Мурова) и Рејмонда (Хејзберт) и њихово неизбежно збогом. Ретко се налази неки добар новији филм који је са успехом задро у ову проблематику (Мендесова "Америчка лепота" је један), али Тод Хејнс воли педесете и воли да руши фасаде срећних бракова и привидне углађености у својим остварењима. Ово је једно од најуспелијих.
GONE WITH THE WIND - Још један зицер кад су у питању сцене растанка, једна од најпознатијих сцена и реплика светске кинематографије, а свакако најпознатија корпа у историји покретних слика. Све вам је већ познато - наша својеглава и размажена јунакиња (коју је, додуше, очеличио рат) после безмало четири сата коначно схвата (oh, how convenient) кога стварно воли, али је, на њену несрећу, њему све већ дозлогрдило. На његову констатацију да одлази, Скарлет, можда по први пут искрено беспомоћна, завапи "Како ћу јадна ја?" ("Чудо невиђено", anyone?), a Рет мангупски одговара "Frankly, my dear, I don't give a damn", односно "Искрено ме заболе, драга". И са осам, и са петнаест, и са двадесет две године, кад сам последњи пут гледао овај филм, реакција ми је била иста - свака част, мајсторе, понижавај! И заиста, човек не може да не осети неку врсту чудног задовољења овим завршетком, без обзира што није конвенционалан и "срећан". Једноставно, космичка правда је одрадила своје. А нико не би могао тако упечатљиво и непатетично да одигра ту последњу сцену, осим двоје укључених глумаца. Није ни чудо што и после 76 година "Вихор" има култни статус.
THE GREEN MILE - Ово је такође сигурица кад су у питању растанци и хартбрејкери, ма колики да сте безбожник и нељубитељ Стивена Кинга, или било кога другог укљученог у овај пројекат, нема шансе да вас сцена погубљења Џона Кофија, затвореника са изузетним моћима (одлични Мајкл Кларк Данкан) не сломи. Људска громада, а опет, по много чему само дете, мирно прихвата своју судбину -
Mostly I'm tired of people being ugly to each other. I'm tired of all the pain I feel and hear in the world everyday. There's too much of it. It's like pieces of glass in my head all the time. Can you understand?
Када грмаљ коначно оде, горак укус остаје, у питању је једна од мучнијих сцена новије филмске историје, не визуелно, већ по утиску који оставља. "Зелена миља" остаје једна од ретких врхунских адаптација Кингових сочињенија.
LA VITA E BELLA - Свакако да Бенињијев филм на моменте делује пренаивно у односу на тему коју обрађује, али бих рекао да у највећем броју случајева проналази праву меру што се хумора тиче. Наравно, сцена о којој се ради је она на крају, када главни јунак, који је успео да објасни свом сину да је концентрациони логор само игра у којој је циљ освојити тенк, кловновски одмаршира у смрт, праћен немачким војником, знајући да га син посматра. Још премлад да схвати све што се око њега дешава, као и величину очеве жртве, дечак мисли да је победио у игри након што га Американци ослободе и нађе мајку. Ова трагикомедија дакле има хепиенд, али он није бесплатан, а сцена одласка главног јунака је једна од препознатљивијих у овом остварењу. Иако бих рекао да није вредан толиког хајпа, овај филм успешно одолева зубу времена и после безмало двадесет година. Бенињи ради оно што ради целу своју каријеру, блесави се, али ипак је, упркос томе, успео да створи вредну ствар.
MILLION DOLLAR BABY - Клинт Иствуд је овим филмом набо свог другог Оскара за најбољу режију, и са 74 године, постао најстарији режисер коме је то пошло за руком. Причу већ сви знају. Сиромашна "бело ђубре" конобарица без иђе икога свог постаје сила у боксу под патронатом џангризавог тренера кога прогоне духови прошлости. У тренуцима највеће славе за обоје, она доживљава незгодну повреду и следе парализа, ампутације и све што уз њих иде. Растанак се наравно односи на еутаназију коју је извршио поменути тренер, Френки Дан (Клинт Иствуд), и сам тако оставши без иђе икога свог. Морам да напоменем да сцена фаталне повреде делује мало усиљено, али све што иде после ње је очекивано и води ка неизбежном растанку. Хилари Свенк је растурила улогу и хвала Богу да је није добила језива Сандра Булок како је било планирано (мада, не би било незаслужено ни да је Анет Бенинг добила Оскара). Гледатељкама се препоручује довољан број марамица за пројекцију, ако је "Титаник" могао да их расплаче, сцена о којој овде пишем ће учинити да се угуше у сузама.
A PLACE IN THE SUN - У филму о човеку који је јурио амерички сан, а ухватио америчку трагедију, како се и зове књига по којој је филм настао, богата Лиз Тејлор се опрашта од сиромашног, али амбициозног Монтија Клифта који је осуђен на смрт за злочин који није (а можда и јесте) починио. У последњој сцени у затвору, док он буквално чека да га одведу на столицу, девојка му каже да ће га волети док је жива, а он је саветује да га воли док је жив, а да га потом заборави. Елизабет у лику Анђеле тужно констатује велику истину - "изгледа као да увек проводимо најбољи део живота растајући се". Иако многи примећују да је овај филм поприлично прегазило време, мада се успешне глумачке креације и даље вреднују, ја бих га ипак топло препоручио, јер су неки сегменти универзални. Није га узалуд у време настанка Чарли Чаплин назвао "Најбољим филмом о Америци икад снимљеним". Последња сцена о којој је овде реч га веома ефектно заокружује. Књига Теодора Драјзера је такође веома добра.
THE PRIDE OF THE YANKEES - Животна прича Луа Герига, легенде Њујорк Јенкија, који је прешао трновит пут до звезда, да би, пре него што је напунио 40 година, изненада оболео од ретке и неизлечиве болести која се данас зове по њему. Пун назив Геригове болести је амиотрофична латерална склероза, односно АЛС (за све атеншнхорове који су се ономад поливали леденом водом, циљ је требало да буде подизање свести о овој болести). Елем, растанак на који се овај унос односи је Геригов (једна од емотивнијих улога Гарија Купера, који је често знао да делује прилично безизражајно) сентиментални опроштај од њујоршке публике, док му је жена плакала седећи на трибинама крцатог стадиона.Тешко је остати недирнут током опроштајног говора, који је обележила чувена реченица "Сви кажу да ми се лоше заломило. Али, данас сматрам себе најсрећнијим човеком на планети". 62 хиљаде навијача је аплаудирало док га је жена сузних очију пратила у тунел, а Купер зарадио Оскар номинацију.
RAIN MAN - Мислим да нема потребе да дајем икаква уводна објашњења о овом филму и ванвременској улози Дастина Хофмана. Кад је у питању растанак, ради се, наравно, о последњој сцени, у којој се Рејмонд враћа у менталну болницу, уз Чарлијево обећање да ће се видети за две недеље и Рејмондову констатацију да има још три минута до серије. Сва емотивност ове сцене се може појмити само ако се гледа читав филм и појми читав комплексан однос између двојице главних јунака, који су на путу до Лос Анђелеса поново постали браћа. Чак и та, по свему виђеном, не много потресна сцена, добија на тежини кад се има у виду однос између њих који су у међувремену успели да изграде. Наравно, јасно је да не би све функционисало на тај начин да Дастин није одиграо једну од својих најбољих улога, али треба рећи да је и Том Круз био гледљив.
THE REMAINS OF THE DAY - Ентони Хопкинс бриљира у улози оданог батлера за кога је мало рећи да му је посао на првом месту, па тако остаје слеп на газдино кокетирање са нацистима, али и глувонем на покушаје једне од кућепазитељки да са њим оствари нешто више од колегијалне везе. Растанак се односи на последње виђање са њом, двадесетак година после свега, и пропали покушај да се, после година потиснутих емоција, исправе грешке из прошлости. Емоције су још ту, али околности нису исте , тако да остаје само неиспуњена жеља. Фантастична и потресна сцена одласка жене трамвајем након руковања на киши, те коначно испољавање емоција од стране Стивенса, плакањем у колима, пошто је сав "жал за младост" избио на површину. Двоје искусних глумаца успевају да све изнесу без патетике, а поред чињенице да је Хопкинс брутално покраден на додели Оскара, исто се може рећи и за Ему Томсон (додуше, добила га је претходне године), која је у трци за улогу госпођице Кентон победила чак и Мерил Стрип (то је једина улога за коју је Стрипова одбијена после аудиције).
SHANE - У једном од легендарнијих америчких вестерна, мали, дебели Џои Старет (Брендон Де Вилде) не успева да намоли насловног јунака који је вратио мир у долину да остане са њим и његовом породицом (извесно је да између газдарице и њега постоји одређена привлачност), те се опрашта од њега вичући и плачући, док рањени Шејн одлази у непознато (да спасава неки други град, да липше, или нешто треће, то остаје нејасно). Као клинац сам веома емотивно доживљавао овај растанак са херојем из детињства (додуше, са ове дистанце размишљам како је мало труло што херој није сопствени отац него неки дрифтер који витла пиштољем и доводи мајку у искушење), али Џои не схвата, као што ни ја нисам схватао тада, да је живот уз границу опасан и тврд, а јунакова душа сања о сухом ветру с југа. Све у свему, топла препорука за ово одлично остварење које је дало шлагворт Леонеовој трилогији долара. Мислим да му боља препорука није потребна, а ако јесте, то су свакако фантастични глумци.
SOPHIE'S CHOICE - Постоји много сцена које остављају гледаоце емотивно разбијене у парампарчад, терајући их да осете сву агонију кроз коју пролазе ликови. Ако би се правила листа таквих сцена, онда би сцена у којој Софи Завистовска (Мерил Стрип у једној од најбољих, ако не и најбољој женској улози свих времена) прави избор који су јој уљудни нацисти у Аушвицу пружили (да изабере које ће дете да задржи). Читава флешбек сцена у којој она најпре успева да убеди Немце да је пољски католик, а не јеврејка, те неверица на њеном лицу када је суоче са избором, прво троструко одбијање, а онда разарајућа одлука, након што јој запрете да ће их обоје одвести, те израз разорног бола, агоније и немоћи на лицу, заиста спада у најболније икад забележене на филмском платну. Сама Мерил Стрип је говорила да је за њу снимање читаве те сцене било ужасавајуће, да је замолила редитеља Алана Пакулу да се све сними из прве, а сцену никад није видела до једног гостовања код Опре деценијама касније, када се видело да јој је било екстремно непријатно. Сцена јесте изузетно болна, али тако се раздвајају глумице од дилетанткиња (никад ми, додуше, неће бити јасно како је Џулија Робертс успела да за "Ерин Брокович" буде награђена истом статуом као и Мерил за "Софин избор", то је једноставно увредљиво на толико много нивоа да је то тешко и исказати). Мерил све чини незаборавним.
SOYLENT GREEN - У овој мрачној дистопији, најпотреснија сцена је смрт Сола Рота (Едвард Џи Робинсон). Он се убија у клиници за еутаназију и одлази "кући" уз дивне слике планете Земље и њене природе, те музику Чајковског, Бетовена и Грига. У филму, детектив Том (Чарлтон Хестон) почиње да плаче када схвати да је закаснио да спречи Солово самоубиство. Хестон је био толико дирнут Робинсоновом глумом да је лио праве сузе. Ова прича још више добија на емотивности ако се зна да је Едвард Џи Робинсон у тим моментима умирао од рака и знао да ће му то бити последњи филм и последњи кадар који ће икад снимити. То је крио од целе екипе, нико тога није био свестан, а умро је десет дана по окончању снимања. То чини Хестонов опроштај од њега у филму такође и стварним, животним опроштајем. Тако да је ово заправо двоструки растанак.
TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY - Чувена сцена кад се Т-800 после успешно обављене мисије спасавања вође покрета отпора против машина, и света уопште, спушта у течни челик, омогућивши тако да и последњи чип буде уништен, својевремено је расплакала многе (мене није, али знам бар десет људи који су лили горке сузе док се Шварци топио). Емотивни растанак са бедес Линдом Хамилтон и распекмеженим Едијем Фурлонгом, после кога се самоиницијативно самоуништава, и данас остаје једна од култних сцена кинематографије деведесетих. Фасцинација самим филмом је кроз године малчице опала, а веома често се сетим и генијалног стиха из песме-пародије на "Терминатора" - What is the point of a killing machine who can feel? Ипак, легендарни статус филма с правом остаје, а сцена растанка је утицала на генерације гледалаца и остаје један од омраженијих момената у процесу нашег одрастања. Одлазак Т-800 је многе дечаке претворио у девојчице.
THE TRUMAN SHOW - Емотивна последња сцена у филму, у којој Труман Бурбенк (Џим Кери), након сазнања да је од свог рођења био звезда ријалити програма и да тридесет година његовог живота нису ништа друго до чиста измишљотина, напокон, до пола скрхано, а од пола тријумфално, излази у стварни свет. Најпре се блажено осмехнуо у камеру и изговорио своју чувену веселу реплику "У случају да се не видимо, добар дан, добро вече и лаку ноћ", а онда пожурио да изађе из свог виртуелног затвора на слободу. Растанак са публиком је уједно обележио и крај емитовања Трумановог шоуа, и крај филма (симболични поздрав гледаоцима самог филма), који ће за мене увек бити нека врста хорора, јер на најпластичнији могући начин приказује велику истину - обични људи су само пиони у туђим рукама који не треба да обраћају пажњу на човека иза завесе. Ово је такође и филм који је показао да Џим Кери и те како може да глуми у озбиљним филмовима. Свакако га топло прешпоручујем.
WO HU CANG LONG - Смрт ратника, хероја и мајстора борилачких вештина и његова изјава љубави колегиници и сапатници (са којом је дебело закаснио) су део једног од потреснијих растанака светске кинематографије последњих деценија. Сам Анг Ли је филм "Притајени тигар, скривени змај" описао као "сан о Кини каква вероватно никад није постојала". Јунак се у самртном часу најзад отворено обраћа својој изабраници - "Већ сам протраћио цео свој живот. Желим својим последњим дахом да ти кажем да сам те увек волео. Радије бих био дух који уз тебе лебди као осуђена душа, него ушао у рај без тебе. Због твоје љубави, мој дух никад неће бити усамљен". Ја сам последњи који ће се упецати на ове наизглед патетичне изливе емоција. Али, као што сам већ рекао, азијски филмски ствараоци имају моћ да искреирају емоцију која ће за модерни Холивуд остати вечно недосањани сан. Осим тога, фантастична глума великана Чау Јун Фета и бивше Бонд девојке, Мишел Јео, свакако помаже.
***
Што написа Љубиша Бачић, "живот није лото", а није ни филм, па да можеш да угасиш камере, заборавиш на растанак и одеш кући певајући, као да се ништа није десило. Чињеница је да физичка дистанца удаљава људе и на сваки други могући начин. Са живима се може остати у каквом-таквом контакту путем модерне технологије, али живу реч ништа не може да замени. Оно што је такође болна чињеница је да човек може да се навикне на сваки губитак, просто му је такав генетски код. Која је цена тог навикавања, то је већ друго питање и друга полемика. Како наћи баланс и поднети одлазак особа које су вам на толико начина утицале на живот, неповратно га оплеменивши? И како се помирити са чињеницом да их више неће бити у непосредној близини? Ја мислим да је једини исправан пут за то да се пронађе начин за каналисање стреса и преокупацију мисли нечим што нам је значајно и што волимо да радимо. Претпостављам да је повремено пребирање по успоменама неизбежно, и то је у реду, све док се не претера са тиме. То може довести до нежељених последица.
Са друге стране, свако се са одласком особа које су му битне и драге бори на свој начин, и за то не постоји универзално правило. Ја сам покушао да применим сопствени рецепт. Не знам хоће ли ми овај текст помоћи да се изборим. Заборав неће донети. Можда неку врсту утехе. До неког наредног сусрета у другом граду, другој земљи, или другом свету.
"Пасји живот" је интензивна прича о окрутности људи према животињама (псима), као и једних према другима, али и лојалности, и недостатку исте међу људима. Лојалност је оличена у псима који су важни за све три приче које се у овом филму преплићу, а повезује их стравична саобраћајна несрећа, која ће на све неповратно утицати. Октавио је заљубљен у братовљеву жену и хоће да побегне са њом, а да би скупио паре, укључује свог оданог пса у илегалне борбе које се одвијају у граду. Данијел је оставио жену зарад прелепе љубавнице која је познати модел, али кад она стицајем околности остане без физичке лепоте и сексепила, почеће да се предомишља. Чиво је клошар чији су једини пријатељи пси које негује, и покушава да се приближи ћерки коју је напустио да би отишао у герилце. Животи свих њих ће бити повезани поменутом несрећом. Филм представља и својеврстан друштвени коментар, неједнакост и насиље, као и илегалне борбе паса, представљају бруталну реалност Мексико Ситија, која је бескомпромисно приказана уз сјајан минималистички саундтрек Густава Сантаолале, сталног Ињаритуовог композитора. Уопште говорећи, он воли да ради са провереним људима, те је директор фотографије у прва три филма Родриго Пријето, а чест сценариста Гиљермо Аријага (њих двојица су, истини за вољу, касније прекинули сарадњу). Што се тиче глумачке екипе, ово је деби Гаела Гарсије Бернала, кога ће и касније често ангажовати, а ту су између осталих још и Емилио Ечеверија, Гоја Толедо, Алваро Гереро и Хорхе Салинас, све позната имена. Филм је имао великог успеха и код публике и код критике, освојио је БАФТУ за најбољи страни филм, као и награду критике у Кану, а Оскара је изгубио у корист филма "Притајени тигар, скривени змај" Анга Лија. "Пасји живот" је фантастичан увод у стваралаштво Ињаритуа, јер даје увид у његове честе теме - ликови који покушавају да окају грехе прошлости, трагични догађаји који их повезују, нелинеарна структура приче - све се то овде може видети, и ако смем да кажем, све то делује феноменално, поготово кад се има у виду да је у питању први филм. Најтоплија препорука.
Транзиција у Холивуд је извршена веома успешно, и, мада следећи Негров филм, такође по сценарију Гиљерма Аријаге, има сличну премису (саобраћајна несрећа која повезује животе три главна лика), рекао бих да је овај филм емоционално још сировији од првог. Ране су свакако дубље, ако је то уопште могуће измерити. Бивши робијаш који се поправио "нашавши" веру у Бога и престао да користи алкохол и дрогу, у саобраћајној несрећи случајно убија човека са две ћерке, чија је жена/мајка такође престала да користи алкохол и дрогу захваљујући подршци породице. Када срце убијеног човека пресаде болесном математичару, он ће пожелети да сазна ко му га је дао. То је заплет приче о љубави, кривици, болу и освети, која никог неће оставити равнодушним. Пошто прича такође није линеарна, требаће првих сат времена да се разлучи шта, где, како, о чему и зашто, али мислим да је баш та некохерентна структура помогла овом филму да не делује као нешто већ виђено и репетитивно. Опет морам да поменем бриљантну фотографију, амбијент филма који вуче на емоцију, али без претенциозне патетике, као и моћан сценарио - али, глумци су оно што заиста носи овај филм - Наоми Вотс, која је у то време била међу најтраженијим глумицама, прихватила је улогу без читања сценарија, и заиста дала потресан приказ олупине од жене која се распада и пуца по шавовима након што изгуби породицу, која јој је била једини ослонац у животу. Бенисио Дел Торо бриљира као реформисани преступник, алкос и дрогош, коме је живот поново снажно пољуљан када се деси поменута несрећа. Са упадљивим акцентом припадника ниже класе, који му толико одговара, он такође одиграва епску улогу у овом остварењу, и оно што је прећутао види му се на лицу. На крају, како заборавити Шона Пена, који безуспешно покушава да исцели везу са женом, безуспешно покушава да прошири породицу и безуспешно покушава да дође до новог срца, које му на крају стиже, али не доноси мир. На крају се намећу вечна питања о животним приоритетима и осећањима која нас у животу воде. Једна ствар се ипак не доводи у питање - да ли треба гледати овај филм. Свакако.
Знате за ону чувену реченицу "У сваком житу има кукоља". Е, па, "Вавилон" је Ињаритуов кукољ. Немам ништа против да филм буде мало артси-фартси, мало проповеднички, мало претенциозан. На крају крајева, свидела су ми се два првопоменута филма, а они свега тога имају у разумним количинама. Али, ово је заиста претеривање. Два и по сата вашег живота ће бити неповратно изгубљена, ако ово гледате. Опет неколико прича, развучених на три континента и наводно филм о недостатку комуникације међу људима. Јапанац, чија се жена убила, а глувонема ћерка га из необјашњеног разлога презире и наскаче на сваког ко има две ноге и алатку, поклања пушку Мароканцу, који је даје синовима од десетак година да је испробају, и они то чине погодивши аутобус препун туриста, и у њему жену која је са мужем дошла на одмор, а чију ситну децу у Америци латино дадиља води са собом на венчање свог сина у Мексико (пошто не може да нађе себи замену), да би касније замолила пијаног нећака да их врати у Америку, а он се покачио са полицијом и побегао, оставивши их у пустињи. Звучи вам нелогично и глупо? Па, тако и јесте. Само је фалило додатних пола сата о руском или израелском раднику који је направио метак који је погодио Кејт Бланшет, и угођај би био потпун. Имбецилни ликови срљају из трагедије у трагедију, чинећи грешку за грешком, ван сваке памети и ван здравог разума. Не заслужују ни трунку саосећања за своје поступке и дела, чак напротив. Можда је део поруке и то да су трагедије у основи бесмислене и апсурдне. Али, све је то могло бити представљено на много тактичнији и умешнији начин него што јесте. Међутим, оно што је заиста право чудо су славопојке од критичара и награде које је ово помпезно срање добило. Срећа па је, од свих номинација, Оскара освојио само Густаво Сантаолала за музику, која је вероватно била једина солидна ствар у филму. Али, ту је и Златни глобус за најбољу драму. То је већ ван мог поимања. Могао бих још доста тога да кажем, али нећу. Препоручујем гледање овога уколико сте склони самоубилачкој депресији, или мазохизму без очигледног разлога. Или нека вас неко из све снаге спичи једном у плексус и једном у међуножје. Ефекат ће бити исти. Прилично је прикладно што се овим филмом завршава такозвана "трилогија о смрти", јер бих рекао да се поновно гледање овог филма може сматрати сличним искуством. Процените сами.
"Прелепо" је филм који заслужује другу шансу. Први пут вас можда одбије тежином, тематиком и другачијом сликом Барселоне од оне која се обично приказује у мејнстрим медијима и на интернет разгледницама. Када га погледате други пут, отворенијег ума, допреће до вас сва симболика и све оно "прелепо" у њему. Главни јунак је самохрани отац који зарађује обезбеђујући посао имигрантима, у стању је да прича са мртвима, и мора да се суочи са чињеницама - да има неизлечиви тумор, и да за његово двоје деце нема ко да брине, јер му је жена биполарна алкохоличарка. Ињариту је доста добро одрадио и сценаристички посао, с обзиром да му је ово први филм који не потписује Гиљермо Аријага, и тврди да је одувек имао само Хавијера Бардема на уму кад је у питању главна улога. Он је оправдао поверење и измамио универзалне хвалоспеве, а освојио је и награду за најбољег глумца канског фестивала. Такође је први глумац номинован за Оскара за улогу комплетно на шпанском језику. Аргентинка Марисел Алварез се такође истиче у улози Марамбре, жене веома крхког менталног здравља, која није баш мајка године. Двоје клинаца се такође одлично снашло. Рекло би се да у овом филму ништа није "прелепо", од Барселоне која изгледа као мало већи град трећег света, преко борбе афричких и кинеских имиграната за опстанак, корумпиране полиције, па све до самих ликова, који су махом отужни и, осим деце, не заслужују саосећање. Али, погледајте боље. На пример, погледајте колико главни јунак воли своју децу. Мислим да је филм пре свега о родитељству, а рекао бих да последња сцена и посвета управо то потврђују. У сваком случају, после неуспелог абортуса по имену "Вавилон", Ињариту се вратио ономе што најбоље зна - креативном стваралаштву.
Овим филмом, Негро је најзад урадио нешто што се значајно разликује од његових претходних филмова. Људи сврставају овај филм у жанр комедије, али, тамо где је има, она је прилично црна. Рекао бих да је у питању унутрашња драма једног човека. Пропали глумац који живи од старе славе и популарности (некад је играо суперхероја) покушава да поново оживи успавану каријеру "озбиљним" радом - постављањем комада "О чему причамо када причамо о љубави" на бродвејску сцену. Истовремено, мора да се избори са ћерком која га не поштује, бившом женом, садашњом девојком, сујетним глумцима, агентом, критичарима, али пре свега самим собом. Иде на све или ништа - успех би могао да га дигне у небеске висине, а пад би могао да му оконча каријеру, али и живот. Снимање филма је било изузетно напорно, пре свега због јединственог стила "из једног кадра" (има само шеснаест видљивих резова у филму, а као и у скоро свим осталим Ињаритуовим филмовима, снимало се из руке). Као доказ да је другачији од осталих, намеће се и чињеница да је ово први филм за који музику није компоновао Густаво Сантаолала - Антонио Санчез је написао сада већ чувени минималистички скор са бубњевима. Неколико глумаца има сличности са својим ликовима (треба ли рећи да је Мајкл Китон глумио суперхероја, и да му је то и данас вероватно најпознатија улога?), Едвард Нортон на неки начин пародира себе, јер га бије глас да је веома неприступачан и тежак за сарадњу. Филм на бриљантан, црнохуморан и горко-слатки начин приказује тамнију страну позоришта и људи који у њему раде, на начин како то није урадио ниједан наслов, још од "Све о Еви" (1950). Рекло би се да је ово заправо остварење о покушају једног човека да пронађе себе, и то усред кризе средњих година. Китон је маестралан, не знам да ли ће у скорије време поновити овако нешто и жао ми је што није награђен Оскаром (уз сво поштовање за фантастичног Едија Редмејна, за кога је било још времена). Нортон блиста, после дужег времена је добио меснатију улогу која одговара његовом таленту. И остали из ансамбла су феноменални, а и публика и критика су то препознали. Четири Оскара, два Златна глобуса и још многе награде нису доказ квалитета у данашње време, али бих рекао да је Холивуд коначно, после ко зна колико времена, добио филм године који ће бити вредан помена и у ближој будућности.
Овог пута му је требало краће него обично да се врати у биоскопе, па ће следећи филм "Повратник из мртвих" (живо ме занима како ће га превести) угледати светлост дана на католички Божић текуће године, што значи да га можемо очекивати почетком наредне, а Боже здравља, написаћу и појединачну рецензију за њега чим га будем видео. Оно што се за сада зна је да је филм адаптација романа (додуше, по истинитој причи) о животу Хјуа Гласа, истраживача и трапера, кога је, после напада медведа, остатак његове експедиције опљачкао и оставио да умре у дивљини (подсећа мало на "Point Blank", само у другачијем окружењу). На њихову несрећу, он преживљава све, па и преоштру зиму, и креће да се начестита Нове године онима који су га издали. Ово је Ди Каприова прва улога после 2 године и прва сарадња са Ињаритуом, коју је обележио тежак процес снимања, у условима велике хладноће, а цела продукција је трајала читавих 9 месеци, и због финансијских проблема, и због инсистирања Ињаритуа и директора фотографије Емануела Лубецког, да се реализам појача до максимума (као и у сваком његовом филму), па макар то значило снимање од 80 дана, само под природним осветљењем. У једном тренутку, пошто се пролеће рапидно приближавало, све је морало да се пресели из Канаде у Аргентину и тамо доврши. Шон Пен је требало да глуми Џона Фицџералда, али кад није могао због густог распореда, улетео је Том Харди. Ди Каприо га је преклињао да прочита сценарио (што он иначе, по сопственом признању, никад не ради), прочитао га је до пола и прихватио улогу. Једина ствар која се из трејлера види је да ће бити интензиван и пун емоција. Додуше, то смо могли да погодимо и без њега, јер су такви сви филмови овог режисера. Остаје нам да се надамо најбољем и да сачекамо почетак следеће године за формирање коначног суда.
