Закаснели наставак текста који написах поодавно. Већ се крчка трећи део, с обзиром да пред крај године увек дође време за нове филмове, те сам, сходно томе, већ одгледао и нека остварења из претходних 12 месеци, али о том потом, брзо ћете добити и трећи део ретроспективе, а вероватно и неке појединачне рецензије, чим се листа комплетира. Засад, друга трећина 21. века на филму, уз кратке коментаре, како сте већ навикли. Првих пет је резервисано за филмове који су завредели номинацију за Оскара те године.
2006.
THE DEPARTED - Скорсезе се вратио гангстерском филму уз прасак. Има ту много добрих ствари, глума, музика, напетост, али нисам потпуно задовољан. Негде ми ипак шкрипи, мораћу да репризирам да бих био сигуран. Чини ми се да је мало превише развучен, да ми се поједина сценаристичка решења нису баш допала, да се Вера Фармига није баш претргла, а у претходном тексту сам већ написао да ми се више допада крај хонконшког оригинала. Ипак, како рекох, мораћу опет да погледам у скорије време.
BABEL - Већ сам вриштао против овог филма на више места, па ћу само поменути зашто мислим да је највеће разочарење овог века, а не године - предугачак је за своје добро, а ликови, сем што нису слојевити, чине толико морбидно неразумљиве ствари и толико су сви до једног антипатични и без икаквих искупљујућих карактеристика да им просто од првог тренутка желите смрт. Бачене паре и манифест како једно обично говно ако се довољно напумпа и увије у машнице које лепо изгледају може да изгледа као најукуснији пудинг, судећи по броју награда који је овај абортус од филма освојио. Срамота.
LETTERS FROM IWO JIMA - Добар, емотивно снажан и сјајно одглумљен филм. Десетинама пута бољи од "Застава наших очева" који обрађује исти догађај са америчке тачке гледишта. И то заиста не кажем као неко ко је антиамерички настројен, иако то јесам, ово је строго са уметничке стране. Клинт Иствуд се у међувремену продао снимивши "Снајпер".
LITTLE MISS SUNSHINE - Занимљива и уврнута комедија о једном путовању породице која је крајње дисфункционална, од патетичних родитеља, преко несигурне и асоцијалне деце, те ујака педера, до деде, за ког је Алан Аркин зарадио споредног Оскара. Мислио сам да ће Ебигејл Бреслин почети да добија меснатије улоге потом, али то се није десило. Све у свему, добар начин да се проведе поподне, ако сте расположени за мало црног хумора.
THE QUEEN - Сем глуме Хелен Мирен и донекле Мајкла Шина, све остало се може бацити у воду. Досадан и непотребно прехајпован филм, без поенте. То кажем са позиције човека који цени Стивена Фрирса. Није успео да ово учини ни најмање гледљивим.
Hoodwinked - Солидан цртани, варијација на Црвенкапу. Може да прође, ништа специјално.
Hostel - Нисам гледао и нешто ме не вуче. Овериће се, али без журбе.
Underworld: Evolution - У сваком смислу небитан наставак хорора о борби између вампира и вукодлака. Није да је ни сам оригинал нешто посебно битан, али бар има одређену дозу свежине, уз све мањкавости. Једино због чега бих препоручио трошење два сата на овај филм је евентуални crush гледаоца на Кејт Бекинсејл - изгледа заиста феноменално. Остале сцене комотно могу да се прескоче, мутирају, шта год.
When a Stranger Calls - Болно инфериорни римејк класика из 1979. године, са супер-иритантном Хали Бери. Прескочити у широком луку.
The Pink Panther - Изузетно поштујем Стива Мартина, али неке драгоцене реликвије из прошлости, попут оригиналне серије филмова са Питером Селерсом, не треба дирати, из поштовања према легенди. Али, модерни Холивуд одавно не зна шта је то поштовање.
Running Scared - Трилер набијен енергијом и пун тензије и насиља, али без праве развијене приче, без слојевитих ликова и без ичега што није виђено већ много пута. Може се видети, али стриктно као time killer. Ако очекујете било шта револуционарно, разочараћете се.
16 Blocks - Филм сам погледао као поштовалац лика и дела ветерана Ричарда Донера. Све што сам рекао на крају је "пих". Нуди стандардне клишее, Брус Вилис је у стандардном "јипи-ка-је, мадафака" фазону, са одређеним покушајима да се развије дубина његовог лика, али безуспешно. Интересантно је видети како га Мос Деф глумачки једе за доручак. Није то филм без икаквог шмека, али може да добаци само до просека, и то уз мало среће.
Failure to Launch - Један од најгрознијих филмова у овом веку, и налази се овде само да бих то напоменуо. Ако вам девојка предложи да гледате ову малоумну спрдачину као date movie, оставите је. Захвалићете ми касније, гарантујем. Меконахи је срећом касније испливао.
The Hills Have Eyes - Има добрих елемената, не фали бруталности и финих сечки. Ипак, оригинал из 1977. је много супериорнији.
Thank You For Smoking - Солидна, али недоречена црна комедија. Симпатично, ништа више.
V For Vendetta - Једна од бољих адаптација стрипова у овом веку. Сјајно креиран, меморабилан лик Хјуга Вивинга и свесрдна помоћ Џона Харта и Натали Портман, чине овај филм солидним. Ствар која смета је пренаглашена симболика, не мора баш све толико упадљиво да се црта, бар не публици која има макар фрагменте мозга.
Inside Man - Још један генерички полудупасти производ са Дензелом као опаким мамојебом у главној улози. Све се већ унапред зна. Ово има маску политичког трилера, али неће преварити никога. Ни Џоди Фостер не помаже.
Basic Instinct 2 - Нисам гледао, и нећу. Један је Мајкл Даглас.
Ice Age: Meltdown - Забавно је и има пар фора, фино за дечурлију, али оригинал је неупоредив.
Slither - Није овај хорорчић ништа значајно, али можда ће бити занимљив обожаваоцима Нејтана Филиона пре него што је постао Касл. Чак се не сећам има ли неких значајних џампскерова, једном гледах као студент и то је то.
Lucky Number Slevin - Добро све то изгледа, солидна екипа на окупу и доста добра прича, чак је и реализација прилично задовољавајућа. Али, они који говоре о неком епском mindfuck обрту очигледно нису гледали довољан број филмова. Било је скоро па очигледно, одмах након половине, како ће се све одиграти, као по концу. Баш, баш ништа специјално.
Mission Impossible III - Још једна у низу штанцерских франшиза, очекивао се такав развој догађаја после Де Палминог првог дела средином деведесетих. Само сам њега и гледао, и није ми се нешто свидео, није ме импресионирао Томислав Сајентолог који виси са планине.
Poseidon - Жестоко срање. Не знам ни зашто сам трошио време. Нисам ни неки обожавалац оригинала, а камоли овог испртка.
The Da Vinci Code - Филм чији је настанак узрокован помамом због књиге. Солидна екипа, али ничиме нисам задивљен, бем ли га, можда треба да се буде безбожник да би се схватила поента. Већ сам писао и колико ми огавни популизам Рона Хауарда иде на нерве.
X-Men: The Last Stand - Није лоше, али за праве обожаваоце Марвела (што ја нисам), стрип је мајка и отац, не филм. Има ту добрих момената, те занимљивих глумачких креација, али далеко је то од пунокрвног, одличног остварења.
The Omen - Ни принети оригиналу Ричарда Донера, али солидан је римејк, пре свега због сјајне глуме Мие Фароу и Лијева Шрајбера.
Click - Занимљива премиса, исподпросечна реализација.
Superman Returns - Безвезе покушај рибута оригиналне франшизе са Кристофером Ривом који је Супермену удахнуо душу. Ни Кевин Спејси није могао да спаси овај филм.
The Devil Wears Prada - Неочекивано, овај у сваком смислу безазлен филмић је чак спорадично занимљив, што наравно иде на душу Мерил Стрип која би била интересантна и да два сата седи и размишља о смислу живота. Уз њу као шефицу/наџак-бабу иде стандардна галерија ликова. Све је то већ апсолвирано, али далеко од тога да је "сипајте ми киселину у очи што сам ово пустио" тип филма.
Pirates of the Caribbean: Dead Man's Chest - "Sixteen men on a dead man's chest/And I've been drinking from a broken cup/Two pairs of pants and a mohair vest/I'm full of bourbon, I can't stand up". Промашио сам саундтрек, али брига ме, добру песму увек ваља чути, поготово ако је наставак о коме се пише крајње небитан. Неке људе који глуме у овом филму много волим, али то просто није довољно да овај наслов учини имало занимљивијим. Ако сте фан јефтине забаве и ако грешно лучите сокове на Џонија Депа, евентуално Орланда Блума (сумњам да би их ико лучио на Киру Најтли), оверите, у супротном, заобиђите у скоковима.
Lady in the Water - Ако сте мислили да Шјамалан не може да падне ниже од "Знака", погледајте овај филм. Толико вређа интелигенцију да је то чак занимљиво. Пол Ђамати добар.
The Illusionist - Није лош филм, али квалитет му махом почива на изванредној Нортоновој глуми, тад је још увек био у пуној снази. Занимљиво, напето, помало предвидљиво - све по пропису и како је очекивано. Може да прође.
Snakes on a Plane - Очекивао сам да наслов буде нека зајебана метафора, кад оно стварно змије у авиону. Ништа специјално то није, али је свакако уживање гледати Семјуел Ела у свом "бедес мадафака" фазону, сама прилика да га гледате кад је у свом елементу је вредна утрошеног времена.
Idiocracy - Мој највећи пропуст кад је 2006. година у питању. Не знам како ово нисам гледао, више пута сам добио одличне препоруке. Овериће се сад за распусте, није фрка.
Crank - За обожаваоце паљевинских Стетамових акција без мозга, може да прође, да се убије време. Само га не схватајте озбиљно, молим вас.
The Wicker Man - Толико је лош да сам морао овде да га уврстим. Ово је један од оних филмова "морате да видите да бисте поверовали", а са друге стране, немојте шалом да се шалите да га случајно гледате и губите време. Кејџ је толико иритантан да боли, а ни врхунска глумица попут Елен Берстин није успела да поправи то. Гледајте ремек-дело Робина Хардија са Едом Вудвордом и Кристофером Лијем из 1973. године, ово говно прескочите.
All the King's Men - Одлична постава и одлична улога за Шона Пена, али ипак је оригинал Роберта Росена из 1949. неупоредив и од свег срца га препоручујем.
The Prestige - Прецењено, предуго и претенциозно. Није свако говно златно ако га је изасрао Кристофер Нолан. Што се мене тиче, оно што је радио закључно са Мементом, један и по врхунски Бетмен, и то му је засад. Видећемо за даље.
Borat - Посластица за све оне који воле политички најнекоректнији хумор који постоји. Коен је иритантан лик, али не можете да се не смејете ако нисте преосетљиви или члан неке НВО.
Volver - Један од ретких Алмодовара којег нисам испратио. Погледаћу, мада ми делује да је рађен по кључу. Али, та тематика о повратку из мртвих заслужује прилику.
A Good Year - Најављен као сплет комедије, драме и романсе, не функционише ни по једном основу. Узалудно траћење талента Расела Кроуа и Алберта Финија. Иза камере Ридли Скот.
Harsh Times - Нисам гледао. Можда то учиним због Бејла, који је у том периоду и даље убадао баш добре улоге. Ипак, не вуче ме.
Stranger Than Fiction - По мени сјајан филм и убод године у "не могу да верујем да је добар" категорији. Таман права доза драме, комедије, сете, меланхолије, на моменте и филозофије, да се направи добар микс. Мало је крај "too convenient", али нећемо цепидлачити.
Happy Feet - Гледао сам га само једном и утисак је био да је до нешто преко половине био фантастичан, а онда сам се мало погубио у целој причи, изгубивши успут и поенту. Беше неки лош снимак, ваља дати другу прилику, највише због Џорџа Милера, али не журим.
Deja vu - Нисам одушевљен ни концептом ни реализацијом. Оставио ме апсолутно хладним.
The Fountain - Аронофски кога нисам гледао, из доба док није издивљао са библијским причама. Можда некад, ипак, ценим да има много већих приоритета засад.
Apocalypto - Један од најбољих филмова године, без икакве сумње, прошао је скоро потпуно испод радара због нечег што су јеврејске главешине студија замериле Мелу Гибсону. Шта год било у питању, човек је мајстор режије, и кад је филмски посао у питању, заиста има кохонесе до пода. После "Страдања Исусовог", снимљеног комплетно на арамејском, долази сјајна прича о преживљавању једног древног народа и борби за опстанак у освит најезде конквистадора. Осим што је пун прелепих слика, филм има и сјајну причу, те глумце који су великим делом натуршчици. Глуме, наравно, на аутентичном језику Маја. Капа доле.
Blood Diamond - Добио сам можда и више од очекиваног, Лео у стандардном харизматичном моду, Ђимон Хунсу у стандардној улози потлаченог црнца, Џенифер Конели лепо изгледа...све пет, али нешто ми ту ипак фали за потпунији утисак. Не знам тачно шта је то, филм је свакако добар, али нисам скакао по соби после пројекције егзалтирано се клањајући. Недостајало је нешто, некако се све одвија сувише по обрасцу.
The Holiday - Има симпатичних момената, мада Ненси Мајерс је већ писала по истој шеми. Камерон Дијаз ми је и даље неописиво иритантна, њен смех тера на насиље. Кејт сјајна.
Dreamgirls - Нисам гледао и не журим, можда некад оверим из чисте радозналости.
The Pursuit of Happyness - Исто што сам рекао и за Dreamgirls.
Rocky Balboa - Потпуно очекиван и потпуно непотребан наставак. Шминкање мртве бабе.
Curse of the Golden Flower - Никако да се наканим, оверићу због Јиму Жанга, свакако.
The Good Shepherd - Ако се не варам, режирао је Роберт Де Ниро. Штета. Предуго је, досадно, незанимљиво, глупо. Не помаже што су ту и неке њушке које заиста презирем, типа А. Џоли.
Children of Men - Одлична премиса, нисам се досад усудио да га погледам, махом због Џулијен Мур, познато је шта мислим о њој, али свакако ћу га видети првом приликом.
Notes on a Scandal - Филм би био прилично просечан, да није глумачких лекција које деле Џуди Денч и Кејт Бланшет, нарочито ова прва. Овако, то је сјајно остварење о необичном односу између две колегинице у једној школи, који прераста у нешто прилично опасно. Напет, сјајно режиран и још боље одглумљен филм има штошта да понуди, мада је ипак помало предвидљив. Свакако га погледајте првом приликом ако још нисте.
El laberinto del Fauno - Филмчина Гиљерма дел Тора, који је у окружење Франкове Шпаније ставио путовање једне девојчице у сопствени магични свет. Невероватан спој драме, фантазије и хорора комбинује елементе ужаса реалног живота са препрекама које носи фантастични свет. Можда из овога не делује као ништа посебно, али верујте да је у питању један од емотивно најснажнијих филмова те деценије. Не могу довољно да га препоручим. Марибел Верду, Ивана Бакеро, Даг Џонс и наравно Серхи Видал су одрадили невероватан посао. А свака част и режисеру Дел Тору који је пристао на 10 пута мањи буџет да би снимао на шпанском и у својој земљи.
Das Leben der Anderen - Сјајна трилер-драма из доба политичке репресије "Штазија". На неки начин, филм је постао лична карта прерано преминулог Улриха Михеа. Обавезно погледати.
Casino Royale - Ако ме нешто не занима, то су напуцане Бонд рециклаже.
Venus - Ово ћу погледати из поштовања према Питеру О'Тулу и његовој последњој номинацији за Оскара.
The Last King of Scotland - Једино што се истиче у филму је сјајни Форест Витакер. Остало је чист просек, упркос визуелном ужитку.
2007.
NO COUNTRY FOR OLD MEN - Мораћу да поновим ради потпунијег утиска, гледао сам га чим је изашао са неким бедним снимком, и сећам се само неке гомиле пара, пар глумаца и наравно Хавијера Бардема и његовог компресора. Знам да ми се тада допало оно што сам видео, надам се да би и сада то био случај.
ATONEMENT - Прецењени, претенциозни, пренадувани треш. Удара на емоцију, али жестоко промашује. Да л' због Кире Најтли, Џејмса Мекавоја, или нечег трећег (вероватно од свега помало, а највише потпуно предимензиониране приче), углавном, овај филм ме оставио 'ладним као бабина сиса. Нарочито после тако помпезне најаве.
JUNO - Нимало слатка и скроз реална прича о проблемима тинејџ трудноће. Табу тема обрађена са мером и укусом, али и са дозом (потребне) горчине. Ипак, филм је помало и прецењен, највише због лобија који су га бесомучно гурали (пре свега ЛГБТ).
MICHAEL CLAYTON - Промакао ми је. Погледаћу, с обзиром да је у питању политички трилер. Звучи и обећавајуће и прежвакано у исто време.
THERE WILL BE BLOOD - Изузетно исприповедана прича о немилосрдном нафтном барону и људској корупцији и похлепи, функционише пре свега јер је на својим леђима готово комплетно носи величанствени Данијел Деј-Луис. Заиста импозантна улога, за анале. Пол Томас Андерсон је био делимично инспирисан "Благом Сијера Мадре" Џона Хјустона, а богатство израза и слојевитост свих ликова, а нарочито главног, показују да зна шта ради.
Alpha Dog - Неколико мега-селебритија је ту, али узалуд. Ништа не би могло да спаси овај филм. Заобиђите га.
The Hitcher - Ма колико Шон Бин био занимљив, оригинал са Рутгером Хауером и Џенифер Џејсон Ли ће увек бити миљама испред. Осим тога, само Бин је и вредан помена у римејку.
Smokin' Aces - Исподпросечна акција са исподпросечним глумцима Есфлеком и Гарсијом. Има моменте, није потпуни треш, али то је премало за било шта озбиљније.
Hannibal Rising - Приквел који омогућава да видимо како је доктор Лектор постао то што јесте. Ни принети "Јагањцима", али није ни лоше ни незанимљиво, може да прође.
Music and Lyrics - Генеричка "романтична комедија" са Хју Грантом, створена од истог калупа као и претходне. Неколико добрих омажа музици осамдесетих, али је и на том пољу бољи "Свадбени певач", у коме такође игра Дру Беримор.
Breach - Претенциозни политички трилер, који само донекле успева да испоручи оно што је планирано. Ништа револуционарно се овде не може видети.
Bridge to Terabithia - Најављиван као дечји класик налик онима на којима смо одрастали, али и поред неколико емотивних секвенци, једноставно је много далеко од тога. Но, може да освоји на те емоције, ако вам се допада премиса, дајте му шансу.
Ghost Rider - Може Николас Кејџ стопут бити стрип фанатик, може стопут имати Гоуст Рајдера тетовираног на рамену, филм је једноставно смеће и срање, и он му ништа не доноси, потпуно се утопио у ову ужасну адаптацију. Губљење времена, паре и да не помињем.
The Number 23 - Покушај Џима Керија да се потпуно посвети озбиљним филмовима и улогама. Иако је он сасвим океј у својој роли, сама премиса филма је танка што води ка једином могућем, те стога очекиваном и незадовољавајућем крају. Ипак, ако волите Џима, погледајте.
Black Snake Moan - Интересантан филмић који изгуби све што га је красило док се ближи патетичном крају, који је потпуно у нескладу са остатком. Семјуел Ел је уобичајени лудак који ради оно што најбоље зна, овог пута у улози религиозног блузера. Кристина Ричи такође добра. У "опасног момка" Џастина Тимберлејка ћу поверовати кад и у сајентологију.
Zodiac - Солидан трилер, али предалеко од Финчеровог реномеа из деведесетих, прилично прецењен, рекао бих, упркос добром наступу Роберта Даунија Џуниора.
300 - Паљевинско нашминкано говно, које није релевантно ни историјски, ни глумачки, нити било како другачије. Разбибрига за дечурлију.
Reign Over Me - Покушај Адама Сендлера да се ослободи калупа блесавих комедија. Иако он чак и није лош, филм није ама баш ништа посебно.
The Reaping - Освежавајућа је била чињеница да жанр религијског хорора покушава да се врати на сцену. Ипак, упркос тада фантастичном вајбу који је емитовала Хилари Свенк као двострука Оскаровка, више ћу га запамтити као први сусрет са Идризом Елбом и симпатичну улогу Анасофије Роб, потпуно другачију од поменутог "Моста за Терабитију".
Grindhouse - Тарантинов и Родригезов омаж double feature треш хорорима седамдесетих година. Забавне зајебанције и солидна музика. Ништа више, ништа мање. Потоци крви се ваљда подразумевају кад су њих двојица у питању.
Disturbia - Трилер инспирисан Хичкоковим "Прозором у двориште". Дејвид Морс прикладно језив, Шаја језиво иритантан. Осим неколико добрих момената, ништа посебно.
Lonely Hearts - Добра екипа и занимљива премиса нису довели филм до правих висина, иако је било потенцијала. Спорадично се призива дух ноар-филма, и глумачки перформанси су махом ОК, Селму је увек занимљиво видети као фам фатал, али финални производ ме оставио хладним, јер се не истиче ни у једном сегменту.
Perfect Stranger - Хали капира да је Брус зајебан, али и сама Хали је Трансформер, there's more to her than meets the eye. Трилерчић проваљив од прве половине. Ништа специјално.
Fracture - Ентони Хопкинс покушава да профитира од имиџа који му је донео Ханибал Лектор, још једном глумећи генијалца који покушава да зезне систем након што се побринуо за неверну жену. Испрва је јако забавно гледати како се everyone's favourite јuice producer, Рајан Гушче, копрца у његовој мрежи у улози детектива. Ипак, како време одмиче, схватите да сте све то већ негде видели, и све постаје испразно.
Hot Fuzz - Динамични британски пандурски трилер. Није ремек-дело, али врши посао. Сајмон Пег одличан.
Next - Нисам гледао и не вуче ме. Можете ли ме кривити знајући да је у питању Николас Кејџ у филму из 21. века? Све што знам о филму је да Чарапан који воли да носи мајице са ликом босанских генерала у слободно време, у својој сцени опсује на српском. Чудна ми чуда.
Lucky You - Полуинтересантан покерашки филм са изданком западних сусједа, Ериком Баном. Кад схватите премису, све је могуће предвидети до самог краја. Роберт Дувал је најбољи као отуђени отац и покер ривал, али то није ништа ново, он је у скоро сваком свом филму најбоља ствар. Ако хоћете нешто боље, гледајте Rounders, а пре свега The Cincinnati Kid, са глумчинама Стивом Меквином, Едвардом Џи Робинсоном и Карлом Малденом. Ово је ипак друга лига.
Spider-Man 3 - Нисам глед'о ни прва два, и не занима ме. Довољни су били цртани на РТС-у.
Shrek the Third - Инфериоран и у односу на други, а камоли први део.
Pirates of the Caribbean: At World's End - Види шта сам рекао за двојку.
Knocked Up - Једна нормална и мало озбиљнија комедијица, једини филм са Кетрин Хигл где је показала било шта осим физичког аспекта. Сет Роген има своје уобичајене вутрашко-алкоске секвенце, али је такође озбиљнији него иначе. Колико-толико реалан приступ нежељеној трудноћи, уз неизбежни црни хумор. Ништа за анале, али ипак солидно.
Mr. Brooks - Веома занимљив и добар филм о човеку са подељеном личношћу, који је брижан муж и добар отац, али чији је алтер-его серијски убица. Нисам баш задовољан неким решењима на самом крају, али у питању је напет, добро режиран филм и у неку руку Костнеров камбек у озбиљне филмове. Вилијем Харт је, мало је рећи, сјајан у својој улози.
1408 - Занимљиво, и прилично језиво. Солидан хорор који ипак удара по познатим жицама.
Ratatouille - Кажу да је добар овај Пиксаров изданак. Нисам се још уверио.
Sunshine - Такође би требало да није лош, али се никако нисам наканио да га видим. По неким клиповима са доста емотивне музике, рекло би се да би требало да буде неки напети СФ са мелодрамским елементима. Видећемо да ли је претенциозан.
The Invasion - Трећа по реду верзија "Инвазије крадљиваца тела", уједно и апсолутно најгора. Одгледајте Кауфманов римејк са Доналдом Сатерлендом, да бисте видели шта је мајсторски режиран и заиста језив хорор, а потом и оригинал са Кевином Мекартијем, који се може схватити и као политичка алегорија на еру Џозефа Мекартија. Укратко, ово прескочите.
Superbad - Сада већ култни средњошколски филм пун политички некоректног хумора. Препорука за оне који нису квази-космополите чистунци.
3:10 to Yuma - Напуцани, али суштински празни римејк култног вестерна Делмера Дејвса. Лепши визуелно, али фали му срж, душа.
Across the Universe - Сјајно укомпоновани мјузикл, инспирисан песмама Битлса. Права посластица за све фанове, мајсторска режија Џули Тејмор.
The Brave One - Експлоатација зајебаности Џоди Фостер. Добро је она то одглумила, али нисам се нашао инволвираним.
In the Valley of Elah - Ја сам ово гледао, али и поред најбоље воље не успевам да се сетим о чему је. То ваљда довољно говори о утиску. Памтим једино Шарлиз Терон.
Into the Wild - Филм је за десетку. Ако вам не смета депресија која је за 20. Шон Пен баш уме да направи одличан филм који човеку смучи живот.
Elizabeth: The Golden Age - Једини разлог због кога бих ово можда гледао је Кејт Бланшет. Видећу. Свакако не журим.
Gone, Baby, Gone - За дивно чудо, успешан режисерски деби Бена Есфлека, веома добар трилер, некако превише упетљан при крају, са неким очигледним расплетима, али свеједно, врло занимљив и прилично реалан филм.
Things We Lost in the Fire - Видање рана Хали и Бенисија после смрти мужа/пријатеља. Усиљено емотиван, без правог импакта, мада је Дел Торо веома добар.
American Gangster - Нисам гледао и не вуче ме. Можда некад.
Love in the Time of Cholera - Предвидљива мелодрама донекле функционише због Бардемовог магнетизма. Ђована Мецођорно, иако лепа, не може подједнако да допринесе квалитету.
August Rush - Сјајан филм о судбини чудесно музички талентованог дечака у потрази за родитељима и перипетијама на том путу. Фил-гуд муви за све генерације. Робин Вилијамс доминира. Препорука за опуштање.
The Mist - Злокобан хорор по предлошку Стивена Кинга и у режији старог му знанца Френка Дарабонта. Ванредно депресиван и мрачан филм, поред напетости, и много сложенијих проблема од мутаната са којима се јунаци суочавају, доноси и једну од црњих завршница икад забележених на филмској траци. Мора се похвалити и одлична глума углавном свих актера.
The Golden Compass - Помпезан пројекат који се претворио у велико ништа, што и јесте.
I Am Legend - Има и много бољих верзија овог предлошка, некако ми је све у вези ње how too convenient. Не свиђа ми се претенциозност Вила Смита, али шта још има ново?
National Treasure: Book of Secrets - Први део је спорадично забаван, упркос бројним рупама у заплету. Други није чак ни то.
Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street - Позната стрип прича адаптирана у бартоновски мјузикл са елементима хорора. Звучи обећавајуће, и има моменте, али као крајњи резултат, нема посебан квалитет. Пре свега, ликови нису довољно слојевити.
The Bucket List - Иако је римејк немачког филма, ова горко-слатка драма има квалитет због солидног сценарија и доминације две легенде, Николсона и Фримена. Типичан филм Роба Рајнера, има их још доста у таквом тону. Спој сетно-меланхоличног и хумористичног.
El Orfanato - Нисам очекивао ништа претерано, али сам добио много тога од овог филма. Одличан психо-трилер/хорор у маниру недостижном за модерни Холивуд, још језивији због чињенице да су углавном деца протагонисти. Препорука.
Le scaphandre et le papillon - Чиста поезија и најтоплија препорука. Није увек најпријатнији за гледање, али нема збора да је у питању сјајан филм. Сладокусци ће уживати.
4 luni 3 saptamani si 2 zile - Уз Nesfarsit и Moartea domnului Lazarescu, део светог тројства румунског филма 21. века. Скоро савршен филм Кристијана Мунђуа о неколико турбулентних дана у животу две студенткиње усред Чаушескуове владавине и друштвено-политичке репресије. Бриљантно сведен, али на начин који говори много, филм даје пресек ситуације у друштву и илуструје промену односа у животу две пријатељице кад се нађу у вртлогу. Дивно.
12 - Пре него што је некад поштовани Никита Михалков почео да једе што се не једе и у филмове позива ирелевантне "глумце" са ових простора, урадио је савремени римејк "12 гневних људи", и то је учинио веома добро. Оригинал са Хенријем Фондом је неприкосновен, али и ово је веома реална и добро исприповедана прича, коју свакако треба видети.
2008.
SLUMDOG MILLIONAIRE - Јасно је да је сниман са претензијом да освоји све живе награде, и да постоји мало артси-фартси елемента помешаног са сентименталношћу, али и поред тога што неке ствари заиста не пију воду, у питању је добар, емотиван и хуманистички филм, квалитетно режиран и одглумљен. Занимљивији су ми делови на почетку, са децом, а иако ми је на свако следеће гледање изгледао све слабије, ипак га свакако препоручујем, у питању је још једна из плејаде фил-гуд животних прича која ће вас натерати да верујете у лепоту живота, а то је свима и те како потребно.
THE CURIOUS CASE OF BENJAMIN BUTTON - Веома озбиљна Фицџералдова приповетка о јунаку који регресивно стари је прилично несрећно склепана у филмску адаптацију, те је изгубила највећи број оригиналних квалитета. Осим импресивне шминке и покоје добре улоге, готово да нема шта да се види. А филм траје. И траје. И траје.
FROST/NIXON - Нисам гледао, некако ме није привукло. Можда у наредним месецима.
MILK - Један од свега неколико филмова у животу које нисам имао стомак да погледам до краја. У животу нисам видео блатантнију педерску пропаганду од овог филма и заиста нисам имао живаца, времена, нити интересовања да је до краја погледам, а сигурно никад и нећу.
THE READER - Све је коректно, и прича, и глума, Кејт Винслет и Рејф Фајнс разбијају (мада, мишљења сам да је она требало много раније да освоји Оскара), али ми је немогуће и непојмљиво да њен лик пролази читаву голготу само из разлога који је приказан у филму. Не знам, тај plot device ми је толико невероватан и усиљен, да по мени значајно квари филм. Остало ОК, може чак да добаци и до 3+, мада морао бих поново да погледам ради сигурности.
One Missed Call - Амерички римејк јапанског оригинала Такаши Миикеа се са правом може сврстати на само дно не ове године, него читаве деценије, а самим тим и на дно листе римејкованих азијских хорора, а то би требало нешто да говори. Један од најгорих, свакако.
Cloverfield - Покушај да се направи оригинални монстер муви са, рекао бих, половичним резултатима. Док је релативно успешан покушај спајања концепта филмова као што су нпр. "Вештица из Блера" и "Годзила", сама реализација и начин на који се све одвија не нуде ништа ново, нити свеже.
Rambo - Нимало ме не занима, довољна су прва три. Заправо, довољан би био само један да је снимљен оригинални крај, овако је све беспотребно развучено и усиљено.
Untraceable - Осим добре глуме Дајан Лејн (и то не кажем зато што ми је она ултимативни childhood crush), овај трилер не нуди ама баш ништа. Ако хоћете доброг Грегорија Хоблита, гледајте Primal Fear и Fallen, овај слободно може да се прескочи.
Fool's Gold - Сам по себи, овај филм је апсолутно небитан, али треба га поменути зато што је један од последњих који је Метју Меконахи снимио пре него што је коначно постао прави глумац, што се дотле могло видети само у назнакама.
Definitely, Maybe - Романтична драма/комедија која има своје тренутке, за разлику од многих, али све најбоље у том жанру је већ снимљено и сви клишеи већ навелико изексплоатисани, тако да не може да добаци даље од просека.
Be Kind, Rewind - Иако пропагира љубав према филмовима и има ону добру quirky ноту као и остали његови филмови, овај наслов Мишела Гондрија, на крају ништа посебно.
The Other Boleyn Girl - Иако има претензију да буде историјска драма, овај филм не успева у томе, заправо је више сапуница, па упркос неким добрим моментима и улогама, не успева да сазри у нешто стварно добро. Штета.
Funny Games - Михаел Ханеке, који је 10 година раније урадио немачки оригинал, сада се прихватио римејка на енглеском језику, и због чињенице да је редитељ исти и да зна шта хоће, он је доста добар. Оригинал је неупоредив, али гледајте и ово, бићете на чудан начин привучени да га поново видите, без обзира што је прилично узнемирујућ и болестан.
Flawless - Одлична глума Роберта Де Нира и покојног Филипа Сејмора Хофмана нажалост не лишава овај филм већ болних клишеа "хомофоб бива принуђен да проведе време са комшијом транџом и отварају му се очи". Може да се погледа, ништа револуционарно.
Leatherheads - Спортска комедија Џорџа Клунија где он ради оно што ради најбоље, испоручује цинични хумор. Солидан филмић за убијање времена, само не очекујте неочекивано. Чак је и Рене Зелвегер подношљива.
The Visitor - Солидан филм о универзитетском професору који се игром случаја спријатељује са илегалним имигрантима, нажалост без неког прејаког утиска на крају. Сјајна улога Ричарда Џенкинса, за коју је са правом номинован за Оскара. Фина драма, али није ремек-дело.
Lat den ratte komma in - Феноменални шведски филм о необичном пријатељству двоје деце у снегом окованој провинцији. Погледајте га, нећете се покајати, изненађујуће је добар.
88 Minutes - Један од неопеваних булшитова које је Ал Паћино снимао у последње време. Не знам шта ће му овакво бламирање, није могуће да толико нема пара. Не трошите време на ово.
Iron Man - Из више разлога ценим РДЏ-а, али ме такође из више разлога не занимају Марвелови филмови. Можда некад и погледам нешто, за сада не.
Deception - Генерички трилер, који, како му и наслов каже, покушава да вас обмане да је нешто велико. Spoiler alert - није.
Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull - Прворазредно говно, које, осим што не успева да буде ни местимично забавно, такође и вређа армију верних фанова на много начина. Прескочите ово и не осврћите се ни тренутак.
Kung Fu Panda - ОК, за једно гледање.
You Don't Mess With the Zohan - Кажу ми да ово треба да погледам, као један од смешнијих Сендлерових, али нисам још.
The Happening - Још један у низу великих промашаја Шјамалана. Није "Госпа из воде" нити "Знаци", али није ни "Шесто чуло", далеко од тога.
The Incredible Hulk - Оно што рекох изнад за Марвелове јунаке важи и овде, чак и кад игра Едвард Нортон, према коме сам изузетно болећив због сјајних улога које је раније остваривао.
The Love Guru - На листи само зато што сам прочитао да се сврстава у најгоре филмове икад. Нисам то још проверио, кажу да је ефектно сахранио каријеру Мајка Мајерса (ако се тако може назвати кревељење у Остин Пауерсу, те "Шрек" серијал). Ја сам мислио да је сахрањен још после "Мачка у шеширу", ако је ово још горе од тога, онда чак можда буде занимљиво за погледати.
WALL-E - Једно од бољих Пиксарових остварења у последње време. Ко није, нека погледа.
Hancock - Небески шит. Једно у низу просеравања Вила Смита. Не губите време на ово.
The Dark Knight - Најбољи филм у новој Бетмен трилогији, не само због прехваљеног Хита Леџера, него и због атмосфере и егзекуције генерално.
Mamma Mia - На моју велику жалост као обожаватеља Абе и Мерил, ово је тешко срање, и има све елементе прехваљеног и препумпаног чик флика чије је писце мрзело да пишу и редитеље да режирају, а богами и већину глумаца да глуми.
Boy A - Није не знам какво ремек-дело како су га многи крстили, али је доста добар филм, уз снажну изведбу Ендруа Гарфилда који је овде показао и те какав потенцијал. Драма о немогућности уклапања у друштво је нешто што је виђено много пута, али је ово сасвим солидно одрађено и не делује бајато.
Tropic Thunder - Нисам гледао, кажу да није лоше. Само се сећам да је РДЏ црнац, али то ме не привлачи нешто посебно.
Mirrors - Волим Кифера, али ме оставио скроз хладним, плус је безвезе.
Vicky Cristina Barcelona - Кенигзберг, заобиђи ме, има два-три филма од газилион колико си снимио које могу да гледам, не занимаш ме нимало.
Burn After Reading - Један од ретких филмова Коена које нисам гледао. Проверићу.
Righteous Kill - Бедни покушај експлоатације харизме и умећа Паћина и Де Нира и њиховог поновног уједињења после "Врелине". Јединствено глуп филм, боли колико је лош.
Towelhead - Занимљива прича о проблему расизма и сексуалном буђењу напаћене тринаестогодишње Либано-Американке.
The Women - Молим вас, МОЛИМ ВАС, гледајте Кјукоров оригинал уместо овога. Хвала.
Rocknrolla - Добар филм Гаја Ричија, не у рангу "Двоцевки" или "Снеча", али елементи су ту - акција, сјајна музика и занимљива карактеризација, а интересантно је видети уобичајеног алфа-мужјака, Џерарда Батлера, као педеришка.
W. - Мада ме Џорџ Буш и фамилија слабо занимају, ако вест не укључује њихове патње и мучења, погледаћу ово, пре свега јер Оливер Стоун махом није инструмент глобалистичке олигархије, а и ценим Џоша Бролина. Ипак, нема журбе.
The Boy in the Stripped Pajamas - Кажу да је ово добро. Погледаћу.
Che - Можда погледам због Бенисија, али мало ми је већ пун куфер тих биопика историјских личности, нарочито овако експлоатисаних као Ел Команданте.
Gran Torino - Clint being Clint под старе дане. Ништа спектакуларно, али човек има толико харизме да и просечан и предвидив материјал попут овог уздиже до нечега већег. Није лоше.
Doubt - Добра драма са Мерил и Филипом. Може деловати досадно, али добра је карактеризација и вреди погледати.
The Wrestler - Дарен Аронофски испоручује уобичајени емотивни ролеркостер на препознатљив начин. Добар филм, добра музика, и улога Микија Рурка вредна Оскара. Није га добио, педери су ипак превагнули, нажалост.
Seven Pounds - Идеја предвидљива, реализација просечна, чак би могла и да прође да је Вил Смит бољи глумац (а он се, јадан, толико труди да докаже да јесте) и да није све испатетизовано и мелодраматизовано преко сваке мере. Није ни чудо што га је публика волела упркос сахрани критике.
Valkyrie - Није то толико лоше, с обзиром да је тема о убиству Хитлера једна од најпрежваканијих у историји филма.
Revolutionary Road - Овај филм треба гледати да се виде глумачке способности Дикаприја и Винслетове. Није то не знам какво ремек-дело, али је добра драма, од оне по којој их сви познају боља триста хиљада пута.
2009.
THE HURT LOCKER - Један од најпрецењенијих добитника за најбољи филм у историји, режиран од стране једне од највећих миљеница америчког политичког естаблишмента. Дати њој Оскар за најбољу режију је чиста спрдачина, и довољно говори о кредибилитету Академије и ове награде.
AVATAR - Кад смо већ код прецењених срања, како не поменути и овај хиљаду пута виђени концепт, и како се не сетити да су ово својевремено хејловали као један од најбољих филмова свих времена. О темпора, о морес! Неће вам испасти очи ако га погледате, али рећи да је најбољи у било чему, па чак и на визуелном плану, где је заиста изузетан, је светогрђе. Увек сам презирао визуелне спектакле који су празни изнутра. Ово је школски пример.
THE BLIND SIDE - Инспиративна лепа прича, сви који прате НФЛ знају Мајкла Оера и све је то лепо. Међутим, у срећна времена ово не би опепелило ни номинацију (иако није лош филм), а о награди за Сандру Булок не желим ни да говорим, било јој је довољно да се офарба у плаво и да се једном не смеје као шипарица и заправо глуми одраслу особу, те да добије Оскара. Дебра Кар, Миси Стенвик и још маса врхунских глумица које је статуа неправедно заобишла се колективно преврћу у гробовима.
DISTRICT 9 - Ономад и те како пренаглих кад сам ово ставио међу најбоље СФ филмове (да, дешава се и мени), али и даље мислим да је веома добар и вредан гледања. Просудите сами.
AN EDUCATION - Врло солидна британска драма о одрастању шездесетих. Свакако је треба погледати, али мислим да није за номинацију. Жестоко су се просрали са овим повећавањем броја, мора се рећи.
INGLOURIOUS BASTERDS - Већ писах о овоме. Класична Тарантиновштина и врхунска забава ако не очекујете превише. За више детаља, прочитајте редитељску ретроспективу.
PRECIOUS - Прилично мучна драма, али треба је видети. Моник одрадила врхунски посао.
A SERIOUS MAN - Један од ретких филмова Коена које нисам гледао. Проверићу.
UP - Добра ствар, боља од свих данашњих "романтичних" филмова који од "романсе" имају само патетично пренемагање. Благонаклонији сам према мелодраматичним деловима, јер је ипак у питању анимирани филм. Свака част за крајњи резултат.
UP IN THE AIR - Гледљив филм, али ништа више од тога. Све је ту ОК, али ништа више од просека, нема ни један једини елеменат који би га издигао изнад гомиле.
Inkheart - Солидна екипа, али сама премиса "Брендан Фрејзер има способност да оживљава ликове из књига" ми делује као апсолутни turn-off и довољна је да га прескочим.
Possession - Још једном Сара Мишел Гелар и још једном римејк азијског филма. Нека, хвала.
Killshot - Трилер који гледах због вечног ми childhood crush-a Дајан Лејн и Микија Рурка, за кога сам мислио да се после "Рвача" најзад вратио у колосек. Какво разочарење.
The Uninvited - У сваком смислу болно инфериорни римејк "Приче о две сестре" се овде налази само да још једном подвуче каква су Американци говна, узимају са свих страна све што је добро, претварајући то у полудупасте испртке за своју полудупасту и полумозгашку публику.
Taken - И поред најбоље воље, не могу да схватим шта је то што овај филм чини тако популарним. "Заплет" и "прича" су виђени буквално 50 хиљада пута, добре глуме нема ни у фрагментима, а Лијам Нисон је још од смрти жене пукао с мозгом и снима само оно што доноси лаку зараду. Класичан "one-man army" акциони филм који не доноси ништа ново, нити свеже, а шлаг на торту су још и два наставка. Заиста фрапантно.
The International - Умешна режија Тома Тиквера, солидне роле Клајва Овена и Наоми Вотс, али овај политички трилер је ипак просек, пре свега због танког заплета и очекиване завршнице.
Friday the 13th - Је л' ово рибут, римејк, или наставак? Не могу више.
Crossing Over - Прича о томе шта су људи спремни да ураде да би прешли америчку границу и остварили сан. Звучи баш као филм који треба погледати у ово време, плус је екипа добра, мада немам баш никаква очекивања, за сваки случај.
Watchmen - Једна од ретких успелих стрип адаптација у мору глупости. И поред мањкавости, ово је филм коме је могуће вратити се. Треба издвојити Џекија Ерла Хејлија у улози Роршаха.
Duplicity - Делује као класични успављивач, нешто што може да дође у обзир кад не желите да укључујете мозак, као time-killer. А онда видите да Џулија Робертс глуми некаквог тајног агента и супер шпијуна, и више вам се не спава после пола сата смеха.
Hunger - Коначно један сјајан филм ове године, који ми је први скренуо пажњу на Мајкла Фазбендера, нељудски услови у ирском затвору и штрајк глађу који предводи поменути, пружајући сирову, голу емоцију каква одавно није виђена на великом екрану. Одлично.
Sin Nombre - Хондураско-мексички филм је многохваљен, и стоји ми већ на харду, погледаћу га ових дана, надам се да је хајп оправдан, и то не само зато што је фестивалски фаворит.
Avaze gonjeshk-ha - Одлична иранска драма о поштеном раднику на фарми нојева чији се свет руши кад се слушни апарат његове ћерке поквари и треба га заменити. Није усиљени соц-реализам како можда звучи, само реална људска прича и драма која вас сигурно неће оставити равнодушним. Била је кандидат за Оскара за најбољи страни филм.
State of Play - Најављиван као врхунски политички трилер са звезданом поставом, те сам пожурио да га одгледам чим се појавио, али ме оставио апсолутно хладним. Можда је крив лош снимак, можда утисак да је прича шупља, можда нешто треће. На крају сам само уздахнуо.
Crank: High Voltage - И један је био превише.
The Soloist - Фин филм о покушајима да се некадашње музичко чудо од детета са улице врати на стазе славе. Роберт Дауни Џуниор и Џејми Фокс су очекивано добри, али се све ипак одвија по утврђеној формули, ништа ново, било је већ филмова о искупљујућој моћи музике.
The Informers - Добри глумци, добар писац, али нема супстанце, нажалост.
Tyson - Један од најбољих портрета великог шампиона. Он о себи самом, без устручавања.
The Merry Gentleman - Да га није режирао и да у њему не глуми велики Мајкл Китон, ово би било још једно генеричко остварење о измученим душама које се проналазе и морају да донесу тешке одлуке у још тежим околностима. Овако, просечан материјал постаје ипак нешто више.
Star Trek - Је л' ово рибут, римејк или наставак? Не могу више.
Powder Blue - Кажу да је добра ова прича о измешаним судбинама четворо људи током Божићних празника. Видећемо, мада већ је доста таквих филмова снимљено.
Angels&Demons - Не.
The Brothers Bloom - Помпезно најављивано, али празно. Бар ја тако памтим. Можда треба да погледам поново, пажљивије, да провалим ту "оригиналност" о којој се прича.
Terminator Salvation - После двојке, сви остали делови су непотребни, и могу да доведу шест Бејлова, то се неће променити. Сиктер, багро.
Kynodontas - Ево коначно оригиналности, ево филма који не црта све гледаоцима и тера на размишљање. Јоргос Латимос је покушао да и у свом америчком дебију "Јастог" убаци нешто од своје изузетне визије, и успео, мада, мора се признати, само донекле. Гледајте ово.
Okuribito - Сјајан јапански филм о незапосленом виолончелисти чији је нови посао припремање мртвих за сахрану, који му омогућава да заправо спозна радости живота. Без уобичајених холивудских клишеа и расплета по формули, одлична ствар.
The Hangover - Прилично добра комедија којој, наравно, нису били потребни наставци.
Away We Go - Сем Мендес на каквог нисмо навикли. Симпатично, мож' се погледа.
The Taking of Pelham 123 - Ово говно не може да присмрди оригиналу са великанима Волтером Матауом и Робертом Шоом. Прескочите у широком луку.
Moon - Добар СФ са Семом Роквелом и Кевином Спејсијем који даје глас компјутеру. Кул је.
My Sister's Keeper - За дивно чудо, није лош. Филмови о болесној деци и њиховој борби су махом већ прежвакана тема, али захваљујући доброј глуми, чак и од стране пословично никакве Камерон Дијаз, филм испада релативно ОК. Уз много (неопходне) мелодраме, наравно.
Public Enemies - Велико разочарење. Баш, баш ништа вредно помена после толиких очекивања.
500 Days of Summer - Заиста је у питању добра и другачија "романтична комедија". Али, ипак, прилично препумпана за мој укус. Плус ме ни глума није одушевила.
In the Loop - Солидан покушај гајричијевског филма. Има неколико заиста духовитих секвенци.
Thirst - Овај филм не спада међу најбоље које је снимио Чан-Вук Парк, али то не значи да није добар, напротив.
Bright Star - Привучен темом о злосрећном викторијанском романтичару Џону Китсу и чињеницом да је Џејн Кемпион знала раније да убоде, погледах ово. Ипак, безвезе је, и поред тога што се и Бен Вишо и Еби Корниш заиста труде.
About Elly - Први филм Асгара Фархадија који сам гледао. Треба гледати све од њега, па и ово.
Cloudy With a Chance of Meatballs - Кажу да је добро, одбацивао сам то досад на рачун преглупог наслова. Не могу да узмем за озбиљно ништа што се тако зове.
Pandorum - Зачуђујуће солидан СФ. Мож' се одгледа, или боље да кажем требало би.
Paranormal Activity - После стотина филмова на сличан фазон, једноставно ме није брига.
Bronson - Многи балаве на Тома Хардија, ја сам са њим у односу топло-хладно, али по мени му је ово убедљиво најбољи филм и улога. Сјајна мешавина драме, акције и урнебесне комедије, уз добар електро поп-рок у позадини и незаборавну сцену уз "It's a Sin" Пет Шоп Бојса.
The Damned United - Један од бољих филмова за љубитеље енглеског фудбала. Ништа епохално, али може се погледати.
The Road - Кажу да је добар, али мирише ми на неки велтшмерц избљувак са квази дубином. Не журим, можда некад кад будем превише докон.
The Stepfather - Изузетно бледи римејк. Један је очух и његово име је Тери О'Квин.
Antichrist - Сјајан филм, али захтева да буде гледан неколико пута да би се бар овлаш схватио. Такође, потребно је велико предзнање из више области за тај подухват. Много тешка ствар.
El secreto de sus ojos - Добар филм и сјајни Рикардо Дарин. Оверите ово.
This Is It - Чучи ми на харду. Треба да га видим.
The Men Who Stare at Goats - Какав епски шајт што каже Мекгрегор у Трејнспотингу. Много филмова има протраћене таленте у екипи глумаца, али овде је то баш болно очигледно.
Invictus - Није одјекнуло како је планирано. Морган Фримен је наравно ОК као Мадиба Мендела, али нисам се нашао инволвираним, жао ми је.
The Lovely Bones - Не знам шта је покушао Питер Џексон са овим филмом, ваљда да коначно направи један нормалан, али није испало како треба, остао је само хајп.
Madeo - Писао већ у тексту о корејским трилерима.
A Single Man - Ma колико ценио Колина Фирта, не могу да гледам патње и муке пешована који је изгубио љубавника, па то ти је.
Crazy Heart - Знам само да је Бриџис добио Оскара за улогу кантри-блуз певача-испушене муштикле. Већ сам гледао Tender Mercies са Робертом Дувалом који је такође за сличну ствар добио Оскара. Не вуче ме, није ми занимљиво.
Nine - Постава "из снова", али је филм мртво пувало, и мислим да је то и њима јасно.
It's Complicated - Солидан филм, класична Ненси Мејерс, Мерил, Алек Болдвин, Стив Мартин, све пет...али, баш баш ништа упечатљиво и суштинско ту нема. Бледо и предуго, чак и као тајм килер. Штета.
Sherlock Holmes - Мислио сам да је Роберт Дауни Џуниор превише низак, превише наркоман и превише изветрео да би играо Шерлока, али није био лош. И филм има својих момената, дефинитивно сам се оштрио за веће разочарење. Испало је солидно.
Der Weisse Band - Ханеке ретко кад испоручи лоше, и ово и те како има својих квалитета, и поред одређеног степена предвидљивости.
Mother and Child - Солидна драма, добра глума, ипак очекивао сам још жешћи ударац у стомак.
Mr. Nobody - Ух, није лош. Џеред Лето уме кад хоће, ма колико ми било тешко да признам.
Agora - Сјајни Амењабар, никако да ме разочара. Мада, кажу да је са овим новим филмом усрао, тек треба да га видим.
2010.
THE KING'S SPEECH - Овај филм сам гледао једном и свидео ми се, све је ту ОК, осим глуме Џефрија Раша, која је сјајна, али то је све у свему толико заборављив филм да је то тешко описати. Класичан пример "играо је једно љето" сензације коју нико више и не памти, а једва да има и због чега.
127 HOURS - Страдање Џејмса Франка након што је отишао сам у планину. Није му се ојела гуза као малом Зорану Михајловићу, него му је каменчуга ухватила руку и заробила је, те мора да предузима очајничке мере да би преживео. Није то лоше, чак и пословично одвратни Франко даје максимум, али фали права емоција, катарза. Некако је све недоречено.
BLACK SWAN - Добар, интелигентан трилер, ипак мало прехваљен за своје добро, са бројним референцама на бројна књижевна дела, најочигледније на "Слику Доријана Греја". Треба га погледати, мада нисам сигуран ни за њега да ће баш најбоље застарети. Натали Портман је сјајна, заслужила је Оскара (наслеђе јој га је малтене и гарантовало, још пре саме доделе), а лепо је видети и Барбару Херши, после дужег времена.
THE FIGHTER - Још један од оних брзо заборављивих филмова који би се још брже утопио у сивило од "Краљевог говора" да није маестралне, грандиозне глуме Кристијана Бејла. Још одавно је показао шта може, али рекао бих да никад није заблистао овако пунокрвно као што то овде чини. Треба гледати филм, ако ни због чега другог, онда због те улоге, мада се ни Марки Марк ни Кеј Хауард...овај, Мелиса Лио, нису обрукали. Добро, она јесте, опсовавши на додели.
INCEPTION - Грандиозног изгледа, један од највећих визуелних спектакала, без сумње, али...то мене не може да купи ако ме прича не импресионира, а ова то не чини, далеко од тога. Филм се сувише труди да делује зајебано, запетљано, закукуљено и замумуљено, али по мени, не успева.
THE KIDS ARE ALL RIGHT - ОК. Ништа више, ништа мање. Анет Бенинг је царица, али то су старе вести.
THE SOCIAL NETWORK - Ес Ејч Ај Ти. Већ сам писао о његовом посрнућу, овде је болно очигледно да је правио некакав Oscar bait, али сама прича је у основи толико шупља да ништа не може да је повади. Ајзенберг је трагичан, али то такође није ништа ново.
TOY STORY 3 - Кажу да је добар, нисам гледао. Свеједно, попуњавање броја номинованих анимираним филмом је прилично бедно, ма какав да је.
TRUE GRIT - Ни оригинал није најбољи, римејк је још гори.
WINTER'S BONE - Просек, ништа више, ништа мање. Мада, Џенифер Лоренс, која је тад први пут привукла пажњу, је стварно добра, мада ми иде на јетра својом напуцаношћу и кретенским понашањем у стварном животу, као да је Вивијен Ли лично. Spoiler alert - није.
The Book of Eli - Јок.
The Last Station - Никако да погледам ово. Немам поверења у оно што ћу видети, а притом не мислим на глуму Ентонија, Мерил и осталих. Једноставно не волим бесрамно фалсификовање историје на какво ми овај филм мирише.
Edge of Darkness - Није спорно да баш волим Мела Гибсона, али ово звучи толико генерички да ме просто страх да почнем да гледам. Видећу, можда у часовима доколице.
The Wolfman - Гледајте оригинал са Клодом Рејнсом, овде се све некако пребрзо разрешава и, иако филм покушава да одржи константно злокобну атмосферу, и да све то фино изгледа, углавном је од претходника бољи само визуелно, што и није чудо кад је у питању размак од безмало седам деценија. Волим и Бенисија и Ентонија, али џабе.
Shutter Island - Није то лош психо-трилер, и Лео се труди, и све то, али џабе кад је предвидљив негде од половине (мада ме последњи кадар јесте донекле изненадио). Може се погледати, али неће постати никакав класик, то је јасно, отприлике је све већ виђено много пута.
The Ghost Writer - Солидан је то филм, али Полански је имао много бољих. Гледајте га, али мајстор је већ довољно урадио да га памте одраније.
Un Prophete - Арапин постаје кингпин у француском затвору. Добар, јак и озбиљан филм, мада није баш ремек-дело како је својевремено представљан.
Alice in Wonderland - Неописиво срање, упркос визуелном спектаклу. Ово је био један од филмова којим ми се Тим Бартон дефинитивно попео на репродуктивац. Не мрзим га, али од некада великог љубитеља сам се претворио у пљуцкача, јер се човек укалупио у шаблон и сад само штанцује неке дечије ствари које немају никакву тежину и важност.
Kick-Ass - Занимљив тајм килер, али није за више од једног гледања.
Clash of the Titans - У односу на оригинал из 1981. године овај римејк је инфериоран у сваком погледу. Неописиво срање.
The Good, the Bad and the Weird - Више омаж него римејк легендарном вестерну, и ако се тако схвати, може се из њега извући одређени квалитет. Ако се на било који начин пореди са ремек-делом Серђа Леонеа, неће се добро провести, јер је неумесно поредити их по било чему.
A Nightmare on Elm Street - Гледајте Крејвенов оригинал из 1984. године, већ рекох зашто у тексту о хорорима. Овај испрдак заобиђите.
Harry Brown - Не знам шта је ово, али чим је у питању кримић са Мајкл Кејном, на основу искустава из шездесетих и седамдесетих, ово се свакако мора погледати. Ове маторе не могу довољно да препоручим, ако је ово упола на том нивоу, биће одлично.
Iron Man 2 - Нисам гледао ни први. Нема журбе.
Robin Hood - Очекивао сам да филм буде огромно срање, али чак су и моја очекивана превазиђена. Гледајте верзију са Еролом Флином и Оливијом Де Хавиланд из 1938. године и уживајте. Да видите како су то некад радили мајстори.
Solitary Man - На основу описа, а поготово на основу присуства Џесија Ајзенберга, уопште не очекујем много, али из поштовања према Мајклу Дагласу, можда и погледам.
The Killer Inside Me - Ништа специјално, заиста, далеко од тога, али ми је из неког разлога било занимљиво да гледам Кејсија Афлека као чистокрвног садисту. Можете и да прескочите.
Knight and Day - После првог упаривања Тома Круза и Камерон Дијаз у "Ванила скају", које само по себи није било баш најсрећније, сада долази и друго, поприлично слабије и лошије.
Despicable Me - Толико сам увек био изиритиран понављањем реченице "It's so fluffy I'm gonna die" свих око мене, да ми је убило сваку жељу да погледам тај филм. И она неће васкрснути.
The Other Guys - Кажу да није лоше. Проверићу...можда.
Flipped - Апсолутни драгуљ од филма о развијању осећања код основаца испричано кроз њихове очи. Јесте ово "романтична комедија" која за протагонисте има клинце, али је сто пута уверљивија од било чега што су Николас Спаркс и остали слепци искењали на папир и згрнули паре. Ако желите фил гуд муви, без неке велике дубине, да вас опусти и разгали, ово је за вас.
Тhe Expendables - Да имам 10 година, ово би ми био најдражи филм. Али, авај, немам.
Eat, Pray, Love - Не.
Machete - Када знате ко су глумци и ко је режисер, тачно знате шта добијате од овога. Врхунску забаву без имало мозга. И то је ОК.
Never Let Me Go - Није лоше, само не очекујте превише. Кира Најтли најслабија. Старе вести.
Blue Valentine - Ево солидне романтичне драме, чија радња има утемељење у реалном животу и која обрађује реалне животне проблеме савременог брачног пара, без зашећерених, унапред решених судбина умотаних у машнице. Чак и Гушче није неподношљив, за дивно чудо.
Easy A - Занимљива хајскул комедија-драма са Емом Стоун, мада се ипак одвија по познатом обрасцу, нема ту ништа револуционарно.
The Town - Зачуђујуће солидан Есфлеков други режисерски пројекат, све до последње четвртине, кад се све одмотава much too conveniently.
Wall Street: Money Never Sleeps - Генерално сам скептичан према наставцима добрих филмова, нарочито кад је размак међу њима 23 године. Нећу ово скоро гледати.
Enter the Void - Гаспар Ное има филмове који варирају од добрих до негледљивих. Овај је један од бољих, али није шетња кроз парк. Будите спремни на све и свашта.
Case 39 - Један од многобројних филмова у којима се за тобожње невинашце од детета испоставља да је уствари ђавољи изданак (фигуративно речено). Ништа посебно.
Let Me In - Не. Не. И још једном, не. Гледајте шведски оригинал.
Fair Game - Није оно са Вилијемом Болдвином и Синди Крофорд, већ су овај пут то Наоми Вотс и Шон Пен, али резултат није ништа бољи, чак је близу да буде и слабије. Баш безвезе.
The Next Three Days - Нит' смрди, нит' мирише. Гледајте оригинал.
Love and Other Drugs - Не знам ни сам зашто сам ово погледао, али заправо је боље него што сам очекивао, што никако не значи да је у питању нешто посебно. Али, у сваком случају, за нијансу се разликује од шаблона, па може да се погледа једном.
The Tourist - С обзиром на успех првог филма овог редитеља, од другог сам очекивао много, много више, али добио сам генеричко мртво пувало.
The Tempest - Ово сам ухватио у фрагментима у оквиру циклуса Шекспира на телевизији, свакако ћу погледати у целости.
How Do You Know - Сваки други филм Џима Брукса ми је варирао од доброг до фантастичног, али овај је баш тешко срање, и остаће упамћен само као вероватно последњи Џека Николсона.
Another Year - Нисам гледао ово, упркос привлачној екипи и углавном позитивним искуствима са филмовима Мајка Лија. Видећемо.
Biutiful - Писао сам већ о њему у Ињаритуовој ретроспективи. Гледајте га.
Kokuhaku - Сјајни јапански филм који нећете моћи да предвидите до самог краја. Почастите себе правом филмском посластицом. Топла препорука.
Das Leben der Anderen - Сјајна трилер-драма из доба политичке репресије "Штазија". На неки начин, филм је постао лична карта прерано преминулог Улриха Михеа. Обавезно погледати.
Casino Royale - Ако ме нешто не занима, то су напуцане Бонд рециклаже.
Venus - Ово ћу погледати из поштовања према Питеру О'Тулу и његовој последњој номинацији за Оскара.
The Last King of Scotland - Једино што се истиче у филму је сјајни Форест Витакер. Остало је чист просек, упркос визуелном ужитку.
2007.
ATONEMENT - Прецењени, претенциозни, пренадувани треш. Удара на емоцију, али жестоко промашује. Да л' због Кире Најтли, Џејмса Мекавоја, или нечег трећег (вероватно од свега помало, а највише потпуно предимензиониране приче), углавном, овај филм ме оставио 'ладним као бабина сиса. Нарочито после тако помпезне најаве.
JUNO - Нимало слатка и скроз реална прича о проблемима тинејџ трудноће. Табу тема обрађена са мером и укусом, али и са дозом (потребне) горчине. Ипак, филм је помало и прецењен, највише због лобија који су га бесомучно гурали (пре свега ЛГБТ).
MICHAEL CLAYTON - Промакао ми је. Погледаћу, с обзиром да је у питању политички трилер. Звучи и обећавајуће и прежвакано у исто време.
THERE WILL BE BLOOD - Изузетно исприповедана прича о немилосрдном нафтном барону и људској корупцији и похлепи, функционише пре свега јер је на својим леђима готово комплетно носи величанствени Данијел Деј-Луис. Заиста импозантна улога, за анале. Пол Томас Андерсон је био делимично инспирисан "Благом Сијера Мадре" Џона Хјустона, а богатство израза и слојевитост свих ликова, а нарочито главног, показују да зна шта ради.
Alpha Dog - Неколико мега-селебритија је ту, али узалуд. Ништа не би могло да спаси овај филм. Заобиђите га.
The Hitcher - Ма колико Шон Бин био занимљив, оригинал са Рутгером Хауером и Џенифер Џејсон Ли ће увек бити миљама испред. Осим тога, само Бин је и вредан помена у римејку.
Smokin' Aces - Исподпросечна акција са исподпросечним глумцима Есфлеком и Гарсијом. Има моменте, није потпуни треш, али то је премало за било шта озбиљније.
Hannibal Rising - Приквел који омогућава да видимо како је доктор Лектор постао то што јесте. Ни принети "Јагањцима", али није ни лоше ни незанимљиво, може да прође.
Music and Lyrics - Генеричка "романтична комедија" са Хју Грантом, створена од истог калупа као и претходне. Неколико добрих омажа музици осамдесетих, али је и на том пољу бољи "Свадбени певач", у коме такође игра Дру Беримор.
Breach - Претенциозни политички трилер, који само донекле успева да испоручи оно што је планирано. Ништа револуционарно се овде не може видети.
Bridge to Terabithia - Најављиван као дечји класик налик онима на којима смо одрастали, али и поред неколико емотивних секвенци, једноставно је много далеко од тога. Но, може да освоји на те емоције, ако вам се допада премиса, дајте му шансу.
Ghost Rider - Може Николас Кејџ стопут бити стрип фанатик, може стопут имати Гоуст Рајдера тетовираног на рамену, филм је једноставно смеће и срање, и он му ништа не доноси, потпуно се утопио у ову ужасну адаптацију. Губљење времена, паре и да не помињем.
The Number 23 - Покушај Џима Керија да се потпуно посвети озбиљним филмовима и улогама. Иако је он сасвим океј у својој роли, сама премиса филма је танка што води ка једином могућем, те стога очекиваном и незадовољавајућем крају. Ипак, ако волите Џима, погледајте.
Black Snake Moan - Интересантан филмић који изгуби све што га је красило док се ближи патетичном крају, који је потпуно у нескладу са остатком. Семјуел Ел је уобичајени лудак који ради оно што најбоље зна, овог пута у улози религиозног блузера. Кристина Ричи такође добра. У "опасног момка" Џастина Тимберлејка ћу поверовати кад и у сајентологију.
Zodiac - Солидан трилер, али предалеко од Финчеровог реномеа из деведесетих, прилично прецењен, рекао бих, упркос добром наступу Роберта Даунија Џуниора.
300 - Паљевинско нашминкано говно, које није релевантно ни историјски, ни глумачки, нити било како другачије. Разбибрига за дечурлију.
Reign Over Me - Покушај Адама Сендлера да се ослободи калупа блесавих комедија. Иако он чак и није лош, филм није ама баш ништа посебно.
The Reaping - Освежавајућа је била чињеница да жанр религијског хорора покушава да се врати на сцену. Ипак, упркос тада фантастичном вајбу који је емитовала Хилари Свенк као двострука Оскаровка, више ћу га запамтити као први сусрет са Идризом Елбом и симпатичну улогу Анасофије Роб, потпуно другачију од поменутог "Моста за Терабитију".
Grindhouse - Тарантинов и Родригезов омаж double feature треш хорорима седамдесетих година. Забавне зајебанције и солидна музика. Ништа више, ништа мање. Потоци крви се ваљда подразумевају кад су њих двојица у питању.
Disturbia - Трилер инспирисан Хичкоковим "Прозором у двориште". Дејвид Морс прикладно језив, Шаја језиво иритантан. Осим неколико добрих момената, ништа посебно.
Lonely Hearts - Добра екипа и занимљива премиса нису довели филм до правих висина, иако је било потенцијала. Спорадично се призива дух ноар-филма, и глумачки перформанси су махом ОК, Селму је увек занимљиво видети као фам фатал, али финални производ ме оставио хладним, јер се не истиче ни у једном сегменту.
Perfect Stranger - Хали капира да је Брус зајебан, али и сама Хали је Трансформер, there's more to her than meets the eye. Трилерчић проваљив од прве половине. Ништа специјално.
Fracture - Ентони Хопкинс покушава да профитира од имиџа који му је донео Ханибал Лектор, још једном глумећи генијалца који покушава да зезне систем након што се побринуо за неверну жену. Испрва је јако забавно гледати како се everyone's favourite јuice producer, Рајан Гушче, копрца у његовој мрежи у улози детектива. Ипак, како време одмиче, схватите да сте све то већ негде видели, и све постаје испразно.
Hot Fuzz - Динамични британски пандурски трилер. Није ремек-дело, али врши посао. Сајмон Пег одличан.
Next - Нисам гледао и не вуче ме. Можете ли ме кривити знајући да је у питању Николас Кејџ у филму из 21. века? Све што знам о филму је да Чарапан који воли да носи мајице са ликом босанских генерала у слободно време, у својој сцени опсује на српском. Чудна ми чуда.
Lucky You - Полуинтересантан покерашки филм са изданком западних сусједа, Ериком Баном. Кад схватите премису, све је могуће предвидети до самог краја. Роберт Дувал је најбољи као отуђени отац и покер ривал, али то није ништа ново, он је у скоро сваком свом филму најбоља ствар. Ако хоћете нешто боље, гледајте Rounders, а пре свега The Cincinnati Kid, са глумчинама Стивом Меквином, Едвардом Џи Робинсоном и Карлом Малденом. Ово је ипак друга лига.
Spider-Man 3 - Нисам глед'о ни прва два, и не занима ме. Довољни су били цртани на РТС-у.
Shrek the Third - Инфериоран и у односу на други, а камоли први део.
Pirates of the Caribbean: At World's End - Види шта сам рекао за двојку.
Knocked Up - Једна нормална и мало озбиљнија комедијица, једини филм са Кетрин Хигл где је показала било шта осим физичког аспекта. Сет Роген има своје уобичајене вутрашко-алкоске секвенце, али је такође озбиљнији него иначе. Колико-толико реалан приступ нежељеној трудноћи, уз неизбежни црни хумор. Ништа за анале, али ипак солидно.
Mr. Brooks - Веома занимљив и добар филм о човеку са подељеном личношћу, који је брижан муж и добар отац, али чији је алтер-его серијски убица. Нисам баш задовољан неким решењима на самом крају, али у питању је напет, добро режиран филм и у неку руку Костнеров камбек у озбиљне филмове. Вилијем Харт је, мало је рећи, сјајан у својој улози.
1408 - Занимљиво, и прилично језиво. Солидан хорор који ипак удара по познатим жицама.
Ratatouille - Кажу да је добар овај Пиксаров изданак. Нисам се још уверио.
Sunshine - Такође би требало да није лош, али се никако нисам наканио да га видим. По неким клиповима са доста емотивне музике, рекло би се да би требало да буде неки напети СФ са мелодрамским елементима. Видећемо да ли је претенциозан.
The Invasion - Трећа по реду верзија "Инвазије крадљиваца тела", уједно и апсолутно најгора. Одгледајте Кауфманов римејк са Доналдом Сатерлендом, да бисте видели шта је мајсторски режиран и заиста језив хорор, а потом и оригинал са Кевином Мекартијем, који се може схватити и као политичка алегорија на еру Џозефа Мекартија. Укратко, ово прескочите.
Superbad - Сада већ култни средњошколски филм пун политички некоректног хумора. Препорука за оне који нису квази-космополите чистунци.
3:10 to Yuma - Напуцани, али суштински празни римејк култног вестерна Делмера Дејвса. Лепши визуелно, али фали му срж, душа.
Across the Universe - Сјајно укомпоновани мјузикл, инспирисан песмама Битлса. Права посластица за све фанове, мајсторска режија Џули Тејмор.
The Brave One - Експлоатација зајебаности Џоди Фостер. Добро је она то одглумила, али нисам се нашао инволвираним.
In the Valley of Elah - Ја сам ово гледао, али и поред најбоље воље не успевам да се сетим о чему је. То ваљда довољно говори о утиску. Памтим једино Шарлиз Терон.
Into the Wild - Филм је за десетку. Ако вам не смета депресија која је за 20. Шон Пен баш уме да направи одличан филм који човеку смучи живот.
Elizabeth: The Golden Age - Једини разлог због кога бих ово можда гледао је Кејт Бланшет. Видећу. Свакако не журим.
Gone, Baby, Gone - За дивно чудо, успешан режисерски деби Бена Есфлека, веома добар трилер, некако превише упетљан при крају, са неким очигледним расплетима, али свеједно, врло занимљив и прилично реалан филм.
Things We Lost in the Fire - Видање рана Хали и Бенисија после смрти мужа/пријатеља. Усиљено емотиван, без правог импакта, мада је Дел Торо веома добар.
American Gangster - Нисам гледао и не вуче ме. Можда некад.
Love in the Time of Cholera - Предвидљива мелодрама донекле функционише због Бардемовог магнетизма. Ђована Мецођорно, иако лепа, не може подједнако да допринесе квалитету.
August Rush - Сјајан филм о судбини чудесно музички талентованог дечака у потрази за родитељима и перипетијама на том путу. Фил-гуд муви за све генерације. Робин Вилијамс доминира. Препорука за опуштање.
The Mist - Злокобан хорор по предлошку Стивена Кинга и у режији старог му знанца Френка Дарабонта. Ванредно депресиван и мрачан филм, поред напетости, и много сложенијих проблема од мутаната са којима се јунаци суочавају, доноси и једну од црњих завршница икад забележених на филмској траци. Мора се похвалити и одлична глума углавном свих актера.
The Golden Compass - Помпезан пројекат који се претворио у велико ништа, што и јесте.
I Am Legend - Има и много бољих верзија овог предлошка, некако ми је све у вези ње how too convenient. Не свиђа ми се претенциозност Вила Смита, али шта још има ново?
National Treasure: Book of Secrets - Први део је спорадично забаван, упркос бројним рупама у заплету. Други није чак ни то.
Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street - Позната стрип прича адаптирана у бартоновски мјузикл са елементима хорора. Звучи обећавајуће, и има моменте, али као крајњи резултат, нема посебан квалитет. Пре свега, ликови нису довољно слојевити.
The Bucket List - Иако је римејк немачког филма, ова горко-слатка драма има квалитет због солидног сценарија и доминације две легенде, Николсона и Фримена. Типичан филм Роба Рајнера, има их још доста у таквом тону. Спој сетно-меланхоличног и хумористичног.
El Orfanato - Нисам очекивао ништа претерано, али сам добио много тога од овог филма. Одличан психо-трилер/хорор у маниру недостижном за модерни Холивуд, још језивији због чињенице да су углавном деца протагонисти. Препорука.
Le scaphandre et le papillon - Чиста поезија и најтоплија препорука. Није увек најпријатнији за гледање, али нема збора да је у питању сјајан филм. Сладокусци ће уживати.
4 luni 3 saptamani si 2 zile - Уз Nesfarsit и Moartea domnului Lazarescu, део светог тројства румунског филма 21. века. Скоро савршен филм Кристијана Мунђуа о неколико турбулентних дана у животу две студенткиње усред Чаушескуове владавине и друштвено-политичке репресије. Бриљантно сведен, али на начин који говори много, филм даје пресек ситуације у друштву и илуструје промену односа у животу две пријатељице кад се нађу у вртлогу. Дивно.
12 - Пре него што је некад поштовани Никита Михалков почео да једе што се не једе и у филмове позива ирелевантне "глумце" са ових простора, урадио је савремени римејк "12 гневних људи", и то је учинио веома добро. Оригинал са Хенријем Фондом је неприкосновен, али и ово је веома реална и добро исприповедана прича, коју свакако треба видети.
2008.
THE CURIOUS CASE OF BENJAMIN BUTTON - Веома озбиљна Фицџералдова приповетка о јунаку који регресивно стари је прилично несрећно склепана у филмску адаптацију, те је изгубила највећи број оригиналних квалитета. Осим импресивне шминке и покоје добре улоге, готово да нема шта да се види. А филм траје. И траје. И траје.
FROST/NIXON - Нисам гледао, некако ме није привукло. Можда у наредним месецима.
MILK - Један од свега неколико филмова у животу које нисам имао стомак да погледам до краја. У животу нисам видео блатантнију педерску пропаганду од овог филма и заиста нисам имао живаца, времена, нити интересовања да је до краја погледам, а сигурно никад и нећу.
THE READER - Све је коректно, и прича, и глума, Кејт Винслет и Рејф Фајнс разбијају (мада, мишљења сам да је она требало много раније да освоји Оскара), али ми је немогуће и непојмљиво да њен лик пролази читаву голготу само из разлога који је приказан у филму. Не знам, тај plot device ми је толико невероватан и усиљен, да по мени значајно квари филм. Остало ОК, може чак да добаци и до 3+, мада морао бих поново да погледам ради сигурности.
One Missed Call - Амерички римејк јапанског оригинала Такаши Миикеа се са правом може сврстати на само дно не ове године, него читаве деценије, а самим тим и на дно листе римејкованих азијских хорора, а то би требало нешто да говори. Један од најгорих, свакако.
Cloverfield - Покушај да се направи оригинални монстер муви са, рекао бих, половичним резултатима. Док је релативно успешан покушај спајања концепта филмова као што су нпр. "Вештица из Блера" и "Годзила", сама реализација и начин на који се све одвија не нуде ништа ново, нити свеже.
Rambo - Нимало ме не занима, довољна су прва три. Заправо, довољан би био само један да је снимљен оригинални крај, овако је све беспотребно развучено и усиљено.
Untraceable - Осим добре глуме Дајан Лејн (и то не кажем зато што ми је она ултимативни childhood crush), овај трилер не нуди ама баш ништа. Ако хоћете доброг Грегорија Хоблита, гледајте Primal Fear и Fallen, овај слободно може да се прескочи.
Fool's Gold - Сам по себи, овај филм је апсолутно небитан, али треба га поменути зато што је један од последњих који је Метју Меконахи снимио пре него што је коначно постао прави глумац, што се дотле могло видети само у назнакама.
Definitely, Maybe - Романтична драма/комедија која има своје тренутке, за разлику од многих, али све најбоље у том жанру је већ снимљено и сви клишеи већ навелико изексплоатисани, тако да не може да добаци даље од просека.
Be Kind, Rewind - Иако пропагира љубав према филмовима и има ону добру quirky ноту као и остали његови филмови, овај наслов Мишела Гондрија, на крају ништа посебно.
The Other Boleyn Girl - Иако има претензију да буде историјска драма, овај филм не успева у томе, заправо је више сапуница, па упркос неким добрим моментима и улогама, не успева да сазри у нешто стварно добро. Штета.
Funny Games - Михаел Ханеке, који је 10 година раније урадио немачки оригинал, сада се прихватио римејка на енглеском језику, и због чињенице да је редитељ исти и да зна шта хоће, он је доста добар. Оригинал је неупоредив, али гледајте и ово, бићете на чудан начин привучени да га поново видите, без обзира што је прилично узнемирујућ и болестан.
Flawless - Одлична глума Роберта Де Нира и покојног Филипа Сејмора Хофмана нажалост не лишава овај филм већ болних клишеа "хомофоб бива принуђен да проведе време са комшијом транџом и отварају му се очи". Може да се погледа, ништа револуционарно.
Leatherheads - Спортска комедија Џорџа Клунија где он ради оно што ради најбоље, испоручује цинични хумор. Солидан филмић за убијање времена, само не очекујте неочекивано. Чак је и Рене Зелвегер подношљива.
The Visitor - Солидан филм о универзитетском професору који се игром случаја спријатељује са илегалним имигрантима, нажалост без неког прејаког утиска на крају. Сјајна улога Ричарда Џенкинса, за коју је са правом номинован за Оскара. Фина драма, али није ремек-дело.
Lat den ratte komma in - Феноменални шведски филм о необичном пријатељству двоје деце у снегом окованој провинцији. Погледајте га, нећете се покајати, изненађујуће је добар.
88 Minutes - Један од неопеваних булшитова које је Ал Паћино снимао у последње време. Не знам шта ће му овакво бламирање, није могуће да толико нема пара. Не трошите време на ово.
Iron Man - Из више разлога ценим РДЏ-а, али ме такође из више разлога не занимају Марвелови филмови. Можда некад и погледам нешто, за сада не.
Deception - Генерички трилер, који, како му и наслов каже, покушава да вас обмане да је нешто велико. Spoiler alert - није.
Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull - Прворазредно говно, које, осим што не успева да буде ни местимично забавно, такође и вређа армију верних фанова на много начина. Прескочите ово и не осврћите се ни тренутак.
Kung Fu Panda - ОК, за једно гледање.
You Don't Mess With the Zohan - Кажу ми да ово треба да погледам, као један од смешнијих Сендлерових, али нисам још.
The Happening - Још један у низу великих промашаја Шјамалана. Није "Госпа из воде" нити "Знаци", али није ни "Шесто чуло", далеко од тога.
The Incredible Hulk - Оно што рекох изнад за Марвелове јунаке важи и овде, чак и кад игра Едвард Нортон, према коме сам изузетно болећив због сјајних улога које је раније остваривао.
The Love Guru - На листи само зато што сам прочитао да се сврстава у најгоре филмове икад. Нисам то још проверио, кажу да је ефектно сахранио каријеру Мајка Мајерса (ако се тако може назвати кревељење у Остин Пауерсу, те "Шрек" серијал). Ја сам мислио да је сахрањен још после "Мачка у шеширу", ако је ово још горе од тога, онда чак можда буде занимљиво за погледати.
WALL-E - Једно од бољих Пиксарових остварења у последње време. Ко није, нека погледа.
Hancock - Небески шит. Једно у низу просеравања Вила Смита. Не губите време на ово.
The Dark Knight - Најбољи филм у новој Бетмен трилогији, не само због прехваљеног Хита Леџера, него и због атмосфере и егзекуције генерално.
Mamma Mia - На моју велику жалост као обожаватеља Абе и Мерил, ово је тешко срање, и има све елементе прехваљеног и препумпаног чик флика чије је писце мрзело да пишу и редитеље да режирају, а богами и већину глумаца да глуми.
Boy A - Није не знам какво ремек-дело како су га многи крстили, али је доста добар филм, уз снажну изведбу Ендруа Гарфилда који је овде показао и те какав потенцијал. Драма о немогућности уклапања у друштво је нешто што је виђено много пута, али је ово сасвим солидно одрађено и не делује бајато.
Tropic Thunder - Нисам гледао, кажу да није лоше. Само се сећам да је РДЏ црнац, али то ме не привлачи нешто посебно.
Mirrors - Волим Кифера, али ме оставио скроз хладним, плус је безвезе.
Vicky Cristina Barcelona - Кенигзберг, заобиђи ме, има два-три филма од газилион колико си снимио које могу да гледам, не занимаш ме нимало.
Burn After Reading - Један од ретких филмова Коена које нисам гледао. Проверићу.
Righteous Kill - Бедни покушај експлоатације харизме и умећа Паћина и Де Нира и њиховог поновног уједињења после "Врелине". Јединствено глуп филм, боли колико је лош.
Towelhead - Занимљива прича о проблему расизма и сексуалном буђењу напаћене тринаестогодишње Либано-Американке.
The Women - Молим вас, МОЛИМ ВАС, гледајте Кјукоров оригинал уместо овога. Хвала.
Rocknrolla - Добар филм Гаја Ричија, не у рангу "Двоцевки" или "Снеча", али елементи су ту - акција, сјајна музика и занимљива карактеризација, а интересантно је видети уобичајеног алфа-мужјака, Џерарда Батлера, као педеришка.
W. - Мада ме Џорџ Буш и фамилија слабо занимају, ако вест не укључује њихове патње и мучења, погледаћу ово, пре свега јер Оливер Стоун махом није инструмент глобалистичке олигархије, а и ценим Џоша Бролина. Ипак, нема журбе.
The Boy in the Stripped Pajamas - Кажу да је ово добро. Погледаћу.
Che - Можда погледам због Бенисија, али мало ми је већ пун куфер тих биопика историјских личности, нарочито овако експлоатисаних као Ел Команданте.
Gran Torino - Clint being Clint под старе дане. Ништа спектакуларно, али човек има толико харизме да и просечан и предвидив материјал попут овог уздиже до нечега већег. Није лоше.
Doubt - Добра драма са Мерил и Филипом. Може деловати досадно, али добра је карактеризација и вреди погледати.
The Wrestler - Дарен Аронофски испоручује уобичајени емотивни ролеркостер на препознатљив начин. Добар филм, добра музика, и улога Микија Рурка вредна Оскара. Није га добио, педери су ипак превагнули, нажалост.
Seven Pounds - Идеја предвидљива, реализација просечна, чак би могла и да прође да је Вил Смит бољи глумац (а он се, јадан, толико труди да докаже да јесте) и да није све испатетизовано и мелодраматизовано преко сваке мере. Није ни чудо што га је публика волела упркос сахрани критике.
Valkyrie - Није то толико лоше, с обзиром да је тема о убиству Хитлера једна од најпрежваканијих у историји филма.
Revolutionary Road - Овај филм треба гледати да се виде глумачке способности Дикаприја и Винслетове. Није то не знам какво ремек-дело, али је добра драма, од оне по којој их сви познају боља триста хиљада пута.
2009.
AVATAR - Кад смо већ код прецењених срања, како не поменути и овај хиљаду пута виђени концепт, и како се не сетити да су ово својевремено хејловали као један од најбољих филмова свих времена. О темпора, о морес! Неће вам испасти очи ако га погледате, али рећи да је најбољи у било чему, па чак и на визуелном плану, где је заиста изузетан, је светогрђе. Увек сам презирао визуелне спектакле који су празни изнутра. Ово је школски пример.
THE BLIND SIDE - Инспиративна лепа прича, сви који прате НФЛ знају Мајкла Оера и све је то лепо. Међутим, у срећна времена ово не би опепелило ни номинацију (иако није лош филм), а о награди за Сандру Булок не желим ни да говорим, било јој је довољно да се офарба у плаво и да се једном не смеје као шипарица и заправо глуми одраслу особу, те да добије Оскара. Дебра Кар, Миси Стенвик и још маса врхунских глумица које је статуа неправедно заобишла се колективно преврћу у гробовима.
DISTRICT 9 - Ономад и те како пренаглих кад сам ово ставио међу најбоље СФ филмове (да, дешава се и мени), али и даље мислим да је веома добар и вредан гледања. Просудите сами.
AN EDUCATION - Врло солидна британска драма о одрастању шездесетих. Свакако је треба погледати, али мислим да није за номинацију. Жестоко су се просрали са овим повећавањем броја, мора се рећи.
INGLOURIOUS BASTERDS - Већ писах о овоме. Класична Тарантиновштина и врхунска забава ако не очекујете превише. За више детаља, прочитајте редитељску ретроспективу.
PRECIOUS - Прилично мучна драма, али треба је видети. Моник одрадила врхунски посао.
A SERIOUS MAN - Један од ретких филмова Коена које нисам гледао. Проверићу.
UP - Добра ствар, боља од свих данашњих "романтичних" филмова који од "романсе" имају само патетично пренемагање. Благонаклонији сам према мелодраматичним деловима, јер је ипак у питању анимирани филм. Свака част за крајњи резултат.
UP IN THE AIR - Гледљив филм, али ништа више од тога. Све је ту ОК, али ништа више од просека, нема ни један једини елеменат који би га издигао изнад гомиле.
Inkheart - Солидна екипа, али сама премиса "Брендан Фрејзер има способност да оживљава ликове из књига" ми делује као апсолутни turn-off и довољна је да га прескочим.
Possession - Још једном Сара Мишел Гелар и још једном римејк азијског филма. Нека, хвала.
Killshot - Трилер који гледах због вечног ми childhood crush-a Дајан Лејн и Микија Рурка, за кога сам мислио да се после "Рвача" најзад вратио у колосек. Какво разочарење.
The Uninvited - У сваком смислу болно инфериорни римејк "Приче о две сестре" се овде налази само да још једном подвуче каква су Американци говна, узимају са свих страна све што је добро, претварајући то у полудупасте испртке за своју полудупасту и полумозгашку публику.
Taken - И поред најбоље воље, не могу да схватим шта је то што овај филм чини тако популарним. "Заплет" и "прича" су виђени буквално 50 хиљада пута, добре глуме нема ни у фрагментима, а Лијам Нисон је још од смрти жене пукао с мозгом и снима само оно што доноси лаку зараду. Класичан "one-man army" акциони филм који не доноси ништа ново, нити свеже, а шлаг на торту су још и два наставка. Заиста фрапантно.
The International - Умешна режија Тома Тиквера, солидне роле Клајва Овена и Наоми Вотс, али овај политички трилер је ипак просек, пре свега због танког заплета и очекиване завршнице.
Friday the 13th - Је л' ово рибут, римејк, или наставак? Не могу више.
Crossing Over - Прича о томе шта су људи спремни да ураде да би прешли америчку границу и остварили сан. Звучи баш као филм који треба погледати у ово време, плус је екипа добра, мада немам баш никаква очекивања, за сваки случај.
Watchmen - Једна од ретких успелих стрип адаптација у мору глупости. И поред мањкавости, ово је филм коме је могуће вратити се. Треба издвојити Џекија Ерла Хејлија у улози Роршаха.
Duplicity - Делује као класични успављивач, нешто што може да дође у обзир кад не желите да укључујете мозак, као time-killer. А онда видите да Џулија Робертс глуми некаквог тајног агента и супер шпијуна, и више вам се не спава после пола сата смеха.
Hunger - Коначно један сјајан филм ове године, који ми је први скренуо пажњу на Мајкла Фазбендера, нељудски услови у ирском затвору и штрајк глађу који предводи поменути, пружајући сирову, голу емоцију каква одавно није виђена на великом екрану. Одлично.
Sin Nombre - Хондураско-мексички филм је многохваљен, и стоји ми већ на харду, погледаћу га ових дана, надам се да је хајп оправдан, и то не само зато што је фестивалски фаворит.
Avaze gonjeshk-ha - Одлична иранска драма о поштеном раднику на фарми нојева чији се свет руши кад се слушни апарат његове ћерке поквари и треба га заменити. Није усиљени соц-реализам како можда звучи, само реална људска прича и драма која вас сигурно неће оставити равнодушним. Била је кандидат за Оскара за најбољи страни филм.
State of Play - Најављиван као врхунски политички трилер са звезданом поставом, те сам пожурио да га одгледам чим се појавио, али ме оставио апсолутно хладним. Можда је крив лош снимак, можда утисак да је прича шупља, можда нешто треће. На крају сам само уздахнуо.
Crank: High Voltage - И један је био превише.
The Soloist - Фин филм о покушајима да се некадашње музичко чудо од детета са улице врати на стазе славе. Роберт Дауни Џуниор и Џејми Фокс су очекивано добри, али се све ипак одвија по утврђеној формули, ништа ново, било је већ филмова о искупљујућој моћи музике.
The Informers - Добри глумци, добар писац, али нема супстанце, нажалост.
Tyson - Један од најбољих портрета великог шампиона. Он о себи самом, без устручавања.
The Merry Gentleman - Да га није режирао и да у њему не глуми велики Мајкл Китон, ово би било још једно генеричко остварење о измученим душама које се проналазе и морају да донесу тешке одлуке у још тежим околностима. Овако, просечан материјал постаје ипак нешто више.
Star Trek - Је л' ово рибут, римејк или наставак? Не могу више.
Powder Blue - Кажу да је добра ова прича о измешаним судбинама четворо људи током Божићних празника. Видећемо, мада већ је доста таквих филмова снимљено.
Angels&Demons - Не.
The Brothers Bloom - Помпезно најављивано, али празно. Бар ја тако памтим. Можда треба да погледам поново, пажљивије, да провалим ту "оригиналност" о којој се прича.
Terminator Salvation - После двојке, сви остали делови су непотребни, и могу да доведу шест Бејлова, то се неће променити. Сиктер, багро.
Kynodontas - Ево коначно оригиналности, ево филма који не црта све гледаоцима и тера на размишљање. Јоргос Латимос је покушао да и у свом америчком дебију "Јастог" убаци нешто од своје изузетне визије, и успео, мада, мора се признати, само донекле. Гледајте ово.
Okuribito - Сјајан јапански филм о незапосленом виолончелисти чији је нови посао припремање мртвих за сахрану, који му омогућава да заправо спозна радости живота. Без уобичајених холивудских клишеа и расплета по формули, одлична ствар.
The Hangover - Прилично добра комедија којој, наравно, нису били потребни наставци.
Away We Go - Сем Мендес на каквог нисмо навикли. Симпатично, мож' се погледа.
The Taking of Pelham 123 - Ово говно не може да присмрди оригиналу са великанима Волтером Матауом и Робертом Шоом. Прескочите у широком луку.
Moon - Добар СФ са Семом Роквелом и Кевином Спејсијем који даје глас компјутеру. Кул је.
My Sister's Keeper - За дивно чудо, није лош. Филмови о болесној деци и њиховој борби су махом већ прежвакана тема, али захваљујући доброј глуми, чак и од стране пословично никакве Камерон Дијаз, филм испада релативно ОК. Уз много (неопходне) мелодраме, наравно.
Public Enemies - Велико разочарење. Баш, баш ништа вредно помена после толиких очекивања.
500 Days of Summer - Заиста је у питању добра и другачија "романтична комедија". Али, ипак, прилично препумпана за мој укус. Плус ме ни глума није одушевила.
In the Loop - Солидан покушај гајричијевског филма. Има неколико заиста духовитих секвенци.
Thirst - Овај филм не спада међу најбоље које је снимио Чан-Вук Парк, али то не значи да није добар, напротив.
Bright Star - Привучен темом о злосрећном викторијанском романтичару Џону Китсу и чињеницом да је Џејн Кемпион знала раније да убоде, погледах ово. Ипак, безвезе је, и поред тога што се и Бен Вишо и Еби Корниш заиста труде.
About Elly - Први филм Асгара Фархадија који сам гледао. Треба гледати све од њега, па и ово.
Cloudy With a Chance of Meatballs - Кажу да је добро, одбацивао сам то досад на рачун преглупог наслова. Не могу да узмем за озбиљно ништа што се тако зове.
Pandorum - Зачуђујуће солидан СФ. Мож' се одгледа, или боље да кажем требало би.
Paranormal Activity - После стотина филмова на сличан фазон, једноставно ме није брига.
Bronson - Многи балаве на Тома Хардија, ја сам са њим у односу топло-хладно, али по мени му је ово убедљиво најбољи филм и улога. Сјајна мешавина драме, акције и урнебесне комедије, уз добар електро поп-рок у позадини и незаборавну сцену уз "It's a Sin" Пет Шоп Бојса.
The Damned United - Један од бољих филмова за љубитеље енглеског фудбала. Ништа епохално, али може се погледати.
The Road - Кажу да је добар, али мирише ми на неки велтшмерц избљувак са квази дубином. Не журим, можда некад кад будем превише докон.
The Stepfather - Изузетно бледи римејк. Један је очух и његово име је Тери О'Квин.
Antichrist - Сјајан филм, али захтева да буде гледан неколико пута да би се бар овлаш схватио. Такође, потребно је велико предзнање из више области за тај подухват. Много тешка ствар.
El secreto de sus ojos - Добар филм и сјајни Рикардо Дарин. Оверите ово.
This Is It - Чучи ми на харду. Треба да га видим.
The Men Who Stare at Goats - Какав епски шајт што каже Мекгрегор у Трејнспотингу. Много филмова има протраћене таленте у екипи глумаца, али овде је то баш болно очигледно.
Invictus - Није одјекнуло како је планирано. Морган Фримен је наравно ОК као Мадиба Мендела, али нисам се нашао инволвираним, жао ми је.
The Lovely Bones - Не знам шта је покушао Питер Џексон са овим филмом, ваљда да коначно направи један нормалан, али није испало како треба, остао је само хајп.
Madeo - Писао већ у тексту о корејским трилерима.
A Single Man - Ma колико ценио Колина Фирта, не могу да гледам патње и муке пешована који је изгубио љубавника, па то ти је.
Crazy Heart - Знам само да је Бриџис добио Оскара за улогу кантри-блуз певача-испушене муштикле. Већ сам гледао Tender Mercies са Робертом Дувалом који је такође за сличну ствар добио Оскара. Не вуче ме, није ми занимљиво.
Nine - Постава "из снова", али је филм мртво пувало, и мислим да је то и њима јасно.
It's Complicated - Солидан филм, класична Ненси Мејерс, Мерил, Алек Болдвин, Стив Мартин, све пет...али, баш баш ништа упечатљиво и суштинско ту нема. Бледо и предуго, чак и као тајм килер. Штета.
Sherlock Holmes - Мислио сам да је Роберт Дауни Џуниор превише низак, превише наркоман и превише изветрео да би играо Шерлока, али није био лош. И филм има својих момената, дефинитивно сам се оштрио за веће разочарење. Испало је солидно.
Der Weisse Band - Ханеке ретко кад испоручи лоше, и ово и те како има својих квалитета, и поред одређеног степена предвидљивости.
Mother and Child - Солидна драма, добра глума, ипак очекивао сам још жешћи ударац у стомак.
Mr. Nobody - Ух, није лош. Џеред Лето уме кад хоће, ма колико ми било тешко да признам.
Agora - Сјајни Амењабар, никако да ме разочара. Мада, кажу да је са овим новим филмом усрао, тек треба да га видим.
2010.
127 HOURS - Страдање Џејмса Франка након што је отишао сам у планину. Није му се ојела гуза као малом Зорану Михајловићу, него му је каменчуга ухватила руку и заробила је, те мора да предузима очајничке мере да би преживео. Није то лоше, чак и пословично одвратни Франко даје максимум, али фали права емоција, катарза. Некако је све недоречено.
BLACK SWAN - Добар, интелигентан трилер, ипак мало прехваљен за своје добро, са бројним референцама на бројна књижевна дела, најочигледније на "Слику Доријана Греја". Треба га погледати, мада нисам сигуран ни за њега да ће баш најбоље застарети. Натали Портман је сјајна, заслужила је Оскара (наслеђе јој га је малтене и гарантовало, још пре саме доделе), а лепо је видети и Барбару Херши, после дужег времена.
THE FIGHTER - Још један од оних брзо заборављивих филмова који би се још брже утопио у сивило од "Краљевог говора" да није маестралне, грандиозне глуме Кристијана Бејла. Још одавно је показао шта може, али рекао бих да никад није заблистао овако пунокрвно као што то овде чини. Треба гледати филм, ако ни због чега другог, онда због те улоге, мада се ни Марки Марк ни Кеј Хауард...овај, Мелиса Лио, нису обрукали. Добро, она јесте, опсовавши на додели.
INCEPTION - Грандиозног изгледа, један од највећих визуелних спектакала, без сумње, али...то мене не може да купи ако ме прича не импресионира, а ова то не чини, далеко од тога. Филм се сувише труди да делује зајебано, запетљано, закукуљено и замумуљено, али по мени, не успева.
THE KIDS ARE ALL RIGHT - ОК. Ништа више, ништа мање. Анет Бенинг је царица, али то су старе вести.
THE SOCIAL NETWORK - Ес Ејч Ај Ти. Већ сам писао о његовом посрнућу, овде је болно очигледно да је правио некакав Oscar bait, али сама прича је у основи толико шупља да ништа не може да је повади. Ајзенберг је трагичан, али то такође није ништа ново.
TOY STORY 3 - Кажу да је добар, нисам гледао. Свеједно, попуњавање броја номинованих анимираним филмом је прилично бедно, ма какав да је.
TRUE GRIT - Ни оригинал није најбољи, римејк је још гори.
WINTER'S BONE - Просек, ништа више, ништа мање. Мада, Џенифер Лоренс, која је тад први пут привукла пажњу, је стварно добра, мада ми иде на јетра својом напуцаношћу и кретенским понашањем у стварном животу, као да је Вивијен Ли лично. Spoiler alert - није.
The Book of Eli - Јок.
The Last Station - Никако да погледам ово. Немам поверења у оно што ћу видети, а притом не мислим на глуму Ентонија, Мерил и осталих. Једноставно не волим бесрамно фалсификовање историје на какво ми овај филм мирише.
Edge of Darkness - Није спорно да баш волим Мела Гибсона, али ово звучи толико генерички да ме просто страх да почнем да гледам. Видећу, можда у часовима доколице.
The Wolfman - Гледајте оригинал са Клодом Рејнсом, овде се све некако пребрзо разрешава и, иако филм покушава да одржи константно злокобну атмосферу, и да све то фино изгледа, углавном је од претходника бољи само визуелно, што и није чудо кад је у питању размак од безмало седам деценија. Волим и Бенисија и Ентонија, али џабе.
Shutter Island - Није то лош психо-трилер, и Лео се труди, и све то, али џабе кад је предвидљив негде од половине (мада ме последњи кадар јесте донекле изненадио). Може се погледати, али неће постати никакав класик, то је јасно, отприлике је све већ виђено много пута.
The Ghost Writer - Солидан је то филм, али Полански је имао много бољих. Гледајте га, али мајстор је већ довољно урадио да га памте одраније.
Un Prophete - Арапин постаје кингпин у француском затвору. Добар, јак и озбиљан филм, мада није баш ремек-дело како је својевремено представљан.
Alice in Wonderland - Неописиво срање, упркос визуелном спектаклу. Ово је био један од филмова којим ми се Тим Бартон дефинитивно попео на репродуктивац. Не мрзим га, али од некада великог љубитеља сам се претворио у пљуцкача, јер се човек укалупио у шаблон и сад само штанцује неке дечије ствари које немају никакву тежину и важност.
Kick-Ass - Занимљив тајм килер, али није за више од једног гледања.
Clash of the Titans - У односу на оригинал из 1981. године овај римејк је инфериоран у сваком погледу. Неописиво срање.
The Good, the Bad and the Weird - Више омаж него римејк легендарном вестерну, и ако се тако схвати, може се из њега извући одређени квалитет. Ако се на било који начин пореди са ремек-делом Серђа Леонеа, неће се добро провести, јер је неумесно поредити их по било чему.
A Nightmare on Elm Street - Гледајте Крејвенов оригинал из 1984. године, већ рекох зашто у тексту о хорорима. Овај испрдак заобиђите.
Harry Brown - Не знам шта је ово, али чим је у питању кримић са Мајкл Кејном, на основу искустава из шездесетих и седамдесетих, ово се свакако мора погледати. Ове маторе не могу довољно да препоручим, ако је ово упола на том нивоу, биће одлично.
Iron Man 2 - Нисам гледао ни први. Нема журбе.
Robin Hood - Очекивао сам да филм буде огромно срање, али чак су и моја очекивана превазиђена. Гледајте верзију са Еролом Флином и Оливијом Де Хавиланд из 1938. године и уживајте. Да видите како су то некад радили мајстори.
Solitary Man - На основу описа, а поготово на основу присуства Џесија Ајзенберга, уопште не очекујем много, али из поштовања према Мајклу Дагласу, можда и погледам.
The Killer Inside Me - Ништа специјално, заиста, далеко од тога, али ми је из неког разлога било занимљиво да гледам Кејсија Афлека као чистокрвног садисту. Можете и да прескочите.
Knight and Day - После првог упаривања Тома Круза и Камерон Дијаз у "Ванила скају", које само по себи није било баш најсрећније, сада долази и друго, поприлично слабије и лошије.
Despicable Me - Толико сам увек био изиритиран понављањем реченице "It's so fluffy I'm gonna die" свих око мене, да ми је убило сваку жељу да погледам тај филм. И она неће васкрснути.
The Other Guys - Кажу да није лоше. Проверићу...можда.
Flipped - Апсолутни драгуљ од филма о развијању осећања код основаца испричано кроз њихове очи. Јесте ово "романтична комедија" која за протагонисте има клинце, али је сто пута уверљивија од било чега што су Николас Спаркс и остали слепци искењали на папир и згрнули паре. Ако желите фил гуд муви, без неке велике дубине, да вас опусти и разгали, ово је за вас.
Тhe Expendables - Да имам 10 година, ово би ми био најдражи филм. Али, авај, немам.
Eat, Pray, Love - Не.
Machete - Када знате ко су глумци и ко је режисер, тачно знате шта добијате од овога. Врхунску забаву без имало мозга. И то је ОК.
Never Let Me Go - Није лоше, само не очекујте превише. Кира Најтли најслабија. Старе вести.
Blue Valentine - Ево солидне романтичне драме, чија радња има утемељење у реалном животу и која обрађује реалне животне проблеме савременог брачног пара, без зашећерених, унапред решених судбина умотаних у машнице. Чак и Гушче није неподношљив, за дивно чудо.
Easy A - Занимљива хајскул комедија-драма са Емом Стоун, мада се ипак одвија по познатом обрасцу, нема ту ништа револуционарно.
The Town - Зачуђујуће солидан Есфлеков други режисерски пројекат, све до последње четвртине, кад се све одмотава much too conveniently.
Wall Street: Money Never Sleeps - Генерално сам скептичан према наставцима добрих филмова, нарочито кад је размак међу њима 23 године. Нећу ово скоро гледати.
Enter the Void - Гаспар Ное има филмове који варирају од добрих до негледљивих. Овај је један од бољих, али није шетња кроз парк. Будите спремни на све и свашта.
Case 39 - Један од многобројних филмова у којима се за тобожње невинашце од детета испоставља да је уствари ђавољи изданак (фигуративно речено). Ништа посебно.
Let Me In - Не. Не. И још једном, не. Гледајте шведски оригинал.
Fair Game - Није оно са Вилијемом Болдвином и Синди Крофорд, већ су овај пут то Наоми Вотс и Шон Пен, али резултат није ништа бољи, чак је близу да буде и слабије. Баш безвезе.
The Next Three Days - Нит' смрди, нит' мирише. Гледајте оригинал.
Love and Other Drugs - Не знам ни сам зашто сам ово погледао, али заправо је боље него што сам очекивао, што никако не значи да је у питању нешто посебно. Али, у сваком случају, за нијансу се разликује од шаблона, па може да се погледа једном.
The Tourist - С обзиром на успех првог филма овог редитеља, од другог сам очекивао много, много више, али добио сам генеричко мртво пувало.
The Tempest - Ово сам ухватио у фрагментима у оквиру циклуса Шекспира на телевизији, свакако ћу погледати у целости.
How Do You Know - Сваки други филм Џима Брукса ми је варирао од доброг до фантастичног, али овај је баш тешко срање, и остаће упамћен само као вероватно последњи Џека Николсона.
Another Year - Нисам гледао ово, упркос привлачној екипи и углавном позитивним искуствима са филмовима Мајка Лија. Видећемо.
Biutiful - Писао сам већ о њему у Ињаритуовој ретроспективи. Гледајте га.
Kokuhaku - Сјајни јапански филм који нећете моћи да предвидите до самог краја. Почастите себе правом филмском посластицом. Топла препорука.
