Не могу да оправдам гледање мање филмова него обично на годишњем нивоу ове године - сад кад размислим, не сећам се ни толико много битних ствари које сам радио па су ми одвукле пажњу, толико је била занимљива. Било је других ствари којима сам се бавио, али испод 200 филмова у години је стварно биланс испод сваке критике, не сећам се када ми се то десило последњи пут. Ипак, сада желим да пишем о нечему добром, а то је начин на који сам завршио ову годину, јер је овај децембар био најбогатији месец у години, и наслови су махом били прилично добри. Није не знам која количина, неће се вероватно никад достићи јануар 2018. са рекордна 44 наслова, али било је доста квалитета, па сам желео да то забележим, иако морам рећи да има и излизаних наслова, и ствари које сам гледао и по много пута, као и вероватно свако ко овај блог чита, али било је и новооткривених ствари, па се можда нађе и нешто што вам привуче пажњу, неки коментар који ће вас навести да погледате неко од ових остварења.
ABOUT A BOY (2004) - Генерално сам прилично алергичан на филмове у којима Хју Грант глуми главну улогу, пре свега "Нотинг Хил" и "Девет месеци", али сам решио да погледам нешто лаганије и хтео да пружим овоме шансу, с обзиром да нисам никад гледао. За дивно чудо, као и "Love, Actually", ово ми је било сасвим гледљиво, и поред прилично клишеиране премисе о задртом плејбоју. Развој односа између њега и иритантног клинца који ће касније постати Ник Холт је сасвим задовољавајућ, и свиђа ми се што сценариста није вређао интелигенцију гледалаца спајајући Гранта са Тони Колет, већ му је пружио нешто много прихватљивије. Није не знам шта, али није ни досадно и сасвим је у реду за једно гледање без напрезања мозга.
NORA INU (1949) - "Пас луталица" Акире Куросаве је још један од наслова које сам први пут сада погледао, и заиста је одличан, види се да је тада још увек млади аутор урадио домаћи из области ноара - асови бриљирају, млади и још сирови Тоширо Мифуне, искусни лисац Такаши Шимура и сви остали су на висини задатка у релативно простој причи где детектив новајлија губи пиштољ и креће у френетичну потрагу за њим током таласа жеге у послератном Токију. На свим нивоима делује одлично, можда није баш за чисту десетку као неки други Куросавини филмови, али свакако је у питању одлична ствар и препоручујем је.
INVENTING THE ABBOTTS (1997) - Амбициозна мелодрама са врхунском екипом глумаца и захвалним периодом за причу се ипак на крају показала као велико мртво пувало. Док је стигла завршница, нисам више марио шта ће се десити ниједном од ликова. Нисам веровао да ћу ово рећи, али "The Virgin Suicides" Софије Кополе, чија је тематика донекле слична, је поприлично озбиљнији од овога. Никад овде није ни било материјала за нешто невероватно, али је са поменутим глумцима могао да се сними кудикамо бољи и, ако ништа друго, шармантнији филм.
MONANIEBA (1984) - Филм "Покајање" ме увео у опус редитеља Тенгиза Абуладзеа и грузијску кинематографију уопште, и морам рећи да сам веома задовољан, и сигурно ћу гледати и остале делове те трилогије у најближој будућности. Изузетна прича о одбијању жене чија је породица измалтретирана од стране тиранског градоначелника комунисте у грузијској провинцији да допусти нормалан укоп за деспота. На суђењу се кроз флешбекове демаскира прича о градоначелнику борцу за правду и поштеном човеку увек уз свој народ, а његови потомци различито реагују на нова сазнања. Одличан сценарио, глума и добра студија карактера чине и одличан филм. У улози деспота је Автандил Макхарадзе који је глумио Вука Исаковича код Саше Петровића, а његов изглед је заснован на мешавини Берије, Стаљина, Хитлера и Мусолинија. Филм је први пут приказан 1987. године у СР Немачкој, док је у ДР Немачкој био забрањен. Совјетски Савез је овим филмом конкурисао за Оскара 1988. године.
GISAENGCHUNG (2019) - За мене без дилеме најбољи филм године. Апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма који је поред свега и сјајно усликан. Заиста немам већих замерки и навијаћу да ово остварење узме све за шта буде номиновано.
MARRIAGE STORY (2019) - Много људи доживљава овај филм као нешто специјално, али ја не. Чак ни глума, иако веома добра, није ништа што ће вас натерати да зинете (мада ће Скарлет вероватно добити номинацију). Једноставно је тема већ довољно пута обрађивана, то су радили и много бољи глумци и много бољи режисери од овде присутних (један Крамер против Крамера је довољан, да не набрајам остале). Све у свему, добро је то, има и неких добрих споредних рола (увек волим да видим и Реја Лиоту и Лору Дерн), али нема места усхићењу.
GREEN FOR DANGER (1946) - Сасвим добар британски трилер смештен усред Другог светског рата у коме инспектор кога глуми непоновљиви Алистер Сим долази да испита особље једне болнице у вези могуће умешаности у сумњиву смрт/убиство једног пацијента, те на површину испливавају многи несређени односи између доктора и сестара. Време пролази, трагови се морају сакрити, а ово је сасвим добар филм и поред тога што некима може деловати не превише динамично.
MAD CITY (1997) - Прошло је доста откако сам ово гледао, нека мало блажа варијација на Вајлдеровог "Кеца у рукаву" и бесрамно прављење медијске сензације од људске несреће. Одлични Дасти и Џонтра, сигурна режија Косте Гавраса.
NACHO LIBRE (2006) - Толико сам желео да ми се ово свиђа. Џек Блек ми је увек био изузетно духовит и симпатичан (но хомо), али овде, сем пар осмеха и прелепе Ане де ла Регере, нема готово ништа вредно пажње. Комотно може да се прескочи, а и требало би.
CHRISTMAS IN JULY (1940) - Изузетан филм у карактеристичном маниру Престона Старџиса из доба пре него што је снимио своје најбоље филмове. Бенигна варијација на тему "Мале шале" Синише Ковачевића, радости и муке Дика Пауела кад помисли да је добио на лутрији, иако није. Елен Дру свесрдно помаже, као и остатак одличне екипе, а све почива на сјајном сценарију, што је аксиом за Старџисове филмове. Није ми први пут да га гледам, али уживао сам као да јесте. Препоручујем као разбибригу и одмор за мозак.
I'LL DO ANYTHING (1994) - После сто година тражења, најзад ископах овај филмић Џима Брукса и комплетирах његову филмографију. Жао ми је што морам да кажем да је слабији него што сам очекивао да ће бити - симпа је то причица о Нику Нолтију у улози талентованог али неуспешног глумца који изненада бива суочен са морањем да се брине о шестогодишњој ћерки коју није много виђао јер јој мајка иде на издржавање затворске казне. Живот му се мења, као и приоритети, постепено учи шта је најважније, и кроз многе комичне и драмске ситуације успева да избалансира свој живот. Све је то супер, има неколико заиста одличних сцена, и емотивних и духовитих, али нема ништа ново на тој територији. Може се гледати због изузетног Нолтија и мале која му глуми ћерку, а занимљиво је да велику улогу има и Џули Кавнер, тј. Марџ Симпсон, лепо је видети како жена заиста изгледа.
TESTROL ES LELEKROL (2017) - У поменутом јануару 2018. сам први пут поменуо овај филм, ово ми је трећи пут да га гледам за непуне две године, па ви сами закључите какав ми је. Рећи ћу само укратко - ако можете да прогутате чудњикаву премису и да зажмурите на чињеницу да се види да је главни јунак од главне јунакиње старији добрих тридесетак година, ово је за мене један од најбољих филмова деценије. Све је на врхунском нивоу, сценарио, глума, режија, емоција, немам скоро ниједну замерку. Рекао бих да је то зато што на различите начине могу да се повежем са обоје. Мало сам и заљубљен у Александру Борбели, признајем.
JUDY (2019) - Шта знам, нешто ми је ту фалило. Све је то ОК, хтели су некако да избалансирају ту последњу годину њеног живота и израбљивање и злостављање у фабрици снова, али нисам баш одуван како је све испало. Рене јесте одиграла супер и сигурно ће зарадити номинацију, а можда и награду, али филм некако не успева да се одреди до краја. На крају крајева, уз све квалитете које неоспорно има, пре свега у поменутој насловној улози и у несуздржавању од непријатних тема, није ни нарочито занимљив, јер има проблем као и већина биопика - не успева на најбољи начин да издвоји најважније и најзанимљивије ствари из живота који обрађује. Џуди Гарланд ће заувек бити једна од највећих свестраних личности које је Холивуд ипак произвео, глума јој је непоновљива а музички наступи ван конкуренције, али је без сумње и међу најтрагичнијим личностима те индустрије због свега што је прошла. У овом филму је ни ту ни тамо, назад више не може, напред нема куд. Не миришем баш биографске филмове генерално, можда зато и нисам у потпуности купљен.
ONE FINE DAY (1996) - Релативно ОК ром/ком са Клунијем и Мишел која је опет најбољи део филма, мада може бити да сам и пристрасан, зна се да ми је љубимица. Деца су шармантна, ту је пристојна хемија са Клунијем, све штима без неких већих омашки, али све је просек, знате шта ћете добити од оваквог филма и то је сасвим у реду. Кеву глуми Холанд Тејлор из "Два и по мушкарца".
REMEMBER THE NIGHT (1940) - Упаривање Барбаре Стенвик и Фреда Мекмареја пре "Двоструке надокнаде". По мени изузетан филм, савршен за гледање око Божића. Нећу одавати детаље о заплету, али сјајан сценарио Престона Старџиса, режија Мичела Лајзена и глума свих укључених чине једну од најбољих драмедија четрдесетих година уопште, а знамо која је конкуренција. Са задовољством сам други пут погледао ово, погледаћу вероватно и трећи.
RASHOMON (1950) - Нема ту шта много да се прича. Трећи пут гледао, трећи пут одушевљен.
AZ OTODIK PECSET (1976) - Мађарски филм "Пети печат" сам открио захваљујући једном блогу на интернету и веома сам задовољан њиме. Није превише динамичан, пошто су у питању четири човека који пију у бару у доба 2. светског рата и један од њих постави питање које покреће читав филм. Режисер успева да држи пажњу гледаоца, иако филм номинално није много узбудљив због читаве конструкције. Можда није највећи кад су у питању сличне теме, али се свакако ради о амбициозном, прилично паметном и фино одглумљеном европском филму. Можда је могао бити за нијансу бржи, али ја свакако нећу цепидлачити.
UC MAYMUN (2008) - Нури Џејлан ме никад досад није разочарао, па је тако и овога пута. "Три мајмуна" су изузетан филм о породици која ће се у сваком смислу наћи на раскршћу након што отац учини услугу свом послодавцу моћном политичару - како то обично бива, она много више односи него што доноси. Изузетна глума свих укључених. Морам да напоменем и да филм профитира због чињенице да није дугачак као каснија остварења овог режисера.
GAAV (1969) - Крава је вероватно први филм иранског новог таласа и мени је био добар, али могу да разумем зашто је многима спор, развучен и досадан. Било шта што бих рекао би покварило гледање, тако да погледајте синопсис на ИМДБ-у, па ако вас он не одбије, можете му пружити шансу. За нетолерантне који би ипак да осете нешто од иранских филмова препоручујем Фархадија.
GROUNDHOG DAY (1993) - Нема се шта много рећи. Једна од најбољих модерних комедија икада. Бил Мареј бриљира. Ко зна колико пута сам је гледао и увек уживам.
THE FUGITIVE (1993) - Никад нисам гледао оригиналну серију, а нисам ни овај филм једно 20 и кусур година, тако да ми је ово баш супер легло. Веома добар акциони филм из времена кад је Харисон Форд још увек добијао одличне наслове. Томи Ли Џонс је фантастичан, Шила Ворд прелепа (штета што није добила више минута), а Џулијен Мур иритантна, и супер што су јој скратили улогу. Добро је све ово, нећу сигурно поново правити оволику паузу.
THE LIMEY (1999) - Један од ретких филмова Стивена Содерберга који ми је подношљив и чак солидан, али ништа више од тога. Теренса Стемпа је увек лепо видети.
THE ENCHANTED COTTAGE (1945) - За дивно чудо, сасвим солидна романтична фантазија која спаја неугледну служавку и унакаженог бившег војника који посредством чини објекта из наслова постају прелепи једно другом, али то само они виде. Знајући како Дороти Мегвајер заиста изгледа, мало је било тешко поверовати у њену "обичност", али и она и Роберт Јанг глуме заиста добро. Ипак, кад се све сабере и одузме, мени су главни добитак филма споредни глумци Милдред Нетвик и Херберт Маршал, који су заиста донели опипљиви квалитет. Све је то ОК, порука је, наравно, изузетно лепа, кад би тако ствари заиста функционисале, свет би био много лепше место, али знамо да не иде тако. Ипак, када вам се гледа мало лимунаде, није ово толико лоше.
THE LIGHTHOUSE (2019) - Филм који ће сасвим сигурно поделити публику, некоме ће бити претенциозно срање, некоме преспор и предосадан филм који никако да саопшти поенту, а некоме супер психолошки хорор, комплексан, одлично одглумљен и снажно инспирисан класичном књижевношћу. Ако се задржим на нивоу онога што сам могао да видим из првог гледања, мени се дефинитивно допао. Не знам какво ће ми мишљење бити следећи пут, али дефинитивно није за сваког. Slow-burn драма-хорор свакако не оставља равнодушним, ако ништа друго, сигурно неће бити просек, можете је мрзети или обожавати. Ја нисам купљен баш сто посто, али има овде доста ствари за похвалити.
CONVICTION (2010) - Вишедеценијска борба сестре да извуче из затвора невиног брата осуђеног за убиство. Иако Хилари Свенк и Сем Роквел у улогама сестре и брата ослоњених једно на друго глуме одлично, иако је у питању истинита прича, нисам у потпуности купљен. Некако се све одвија као по концу и сувише лагано приступа целом материјалу. Наравно, лепо је видети толику жртву и знати да постоје људи који би то стварно учинили, јесте то инспиративно, али то ми није довољно за одушевљење.
HAKUCHI (1951) - Нећемо видети изгубљену верзију Куросавиног "Идиота" од 265 минута, али могуће је задовољити се са 166 минута. У питању је највернија књижевна адаптација коју је радио Куросава која у неким сегментима одиста више делује руски него јапански. Сценарио, глума и режија су фантастични, није у питању баш сасвим чиста петица, пре свега због мале конфузије на почетку са оним титловима у којима се треба снаћи ко, шта и како, али као што већ рекох, када прича крене, не знате ко је бољи, јер су у постави све сами великани - Мори, Мифуне, Хара, Шимура и још многи други. Мислим да би и сам Достојевски, коме се Куросава дивио највише од свих, био задовољан како је све испало.
TOKYO MONOGATARI (1953) - Наставио сам са неком врстом Сетсуко Хара маратона и нисам се покајао, ово је заиста ремек-дело, Озуова филмчина о пролазности живота вас не може оставити равнодушним. Очигледно инспирисан филмом "Make Way for Tomorrow", јапански филм успева да га превазиђе, пре свега због боље режије. Нешто су другачији разлози за раскол родитеља и деце, нећу откривати све, гледајте оба филма, ја сам се одушевио.
VREDENS DAG (1943) - Није у рангу филма "Ordet", али и "Дан беса" је свакако велики Дрејеров филм, којим је направио аналогију између лова на вештице у Данској у 17. веку и нациста од којих је бежао. Можда није савршен, јер се све одвија по донекле очекиваном обрасцу, али и поред тога успева успешно да се поигра емоцијама и очекивањима гледаоца помоћу одличног сценарија. Глума и режија су такође врхунске, то се ваљда подразумева.
KNIVES OUT (2019) - Све је то фино и нашминкано, али је перо-лака категорија и на крају крајева ништа посебно. Доста се улаже у обрт твиста и твист обрта, али ако сте гледали довољно филмова и читали Агату Кристи и сличне писце, нема овде изненађења. Неколико суптилних омажа другим делима сличног жанра попут фигуре морнара из филма "Sleuth", и име жртве слично оном из популарне "choose-your-adventure" књиге "Ко је убио Харлоа Тромбија?" Ипак, како рекох, нисам импресиониран ничим што сам видео.
UNCUT GEMS (2019) - Сасвим ОК жанровско замешатељство о драгуљару и компулсивном коцкару који хода по жици између жене, љубавнице, различитих утеривача дугова и прилика за добитак. Срећа би напокон могла да му се промени након уговарања продаје ретког камена Кевину Гарнету, али је питање хоће ли успети на време да се ишчупа, јер акробације које изводи да би избалансирао све дугове и одржао сва обећања многима иду на нерве, а неки од њих имају веома кратке фитиље. Није то за толике славопојке какве сам читао, али је дефинитивно најбоља улога Адама Сендлера и зрео је за номинацију. Оскара ће вероватно добити Хоакин Финикс, али Сендлер мора бити у конкуренцији. Лепо је видети Биг Тикета у великој улози (додуше, глуми себе), а Џулију Фокс први пут видим, лепа је и фино се снашла, видећемо за даље. Дакле, није овај филм ремек-дело, али је више од очекиваног.
BAKUSHU (1951) - Други филм из Озуове Норико трилогије је још једно суптилно скоро-па-ремек-дело у коме је веома успешно приказао генерацијски јаз у комуникацији и постепену деконзервативизацију жена у послератном Јапану, готово да нисам гледао бољи филм у коме се практично ништа динамично не дешава. Главна јунакиња је секретарица која срећно живи са својом великом породицом, али има већ 28 година, што значи да би требало да се уда. Притисак се повећава појавом интересента у лику старијег бизнисмена, али она изненађује све када им саопшти да има сопствене планове. Сетсуко Хара је као и увек апсолутно изузетна, а помажу јој и други устаљени чланови Озуове екипе, пре свих Чишу Рју и Чиеко Хигашијама, присутни и у токијској причи. Сјајна фотографија и режија се ваљда подразумевају. Прочитао сам да јапански наслов значи "Време жетве јечма", отуд последња сцена, и наравно, отуд и превод "Рано лето".
BANSHUN (1949) - Први део трилогије, можда и за нијансу бољи од "Раног лета" је "Касно пролеће", у коме је Норико 27-годишња неудата жена која брине о свом оцу и тиме је, бар наизглед, сасвим задовољна, али притисци у вези удаје долазе са свих страна. Рекох да је филм можда и за нијансу бољи од наредног јер осликава приврженост деце родитељима и још је нежнији у приказу емоције која постоји међу њима. Савршена слика тужно-срећне животне реалности у којој свако кад-тад мора својим путем. Озуова елегантна суздржаност и изузетне улоге Харе и Рјуа су ме довеле на ивицу суза, а то није лако. Најбоље од свега је што Озу све ради врло лагано, не осећајући потребу да гледаоца увлачи помпезним сценама и пренаглашеном емоцијом. Осети се све што треба ако имате стрпљења.
THE LONG HOT SUMMER (1958) - Увек ће ми бити занимљива Фокнерова проза и филм који је спојио Пола Њумена и Џоен Вудворд, уз још неколико добрих споредних улога које предводи дебељан Орсон Велс. Добра прича, сценарио, глума, неушећерена романса, немам већих замерки, доказ за то је број гледања који је сада, колико се сећам, четири.
STALAG 17 (1953) - Деценијама мој омиљени холивудски редитељ, Били Вајлдер, поново је успео скоро немогуће - да у ратну трилер-драму убаци комичне елементе и да то не делује глупо и исфорсирано. Можда ово није први филм који ће вам при помену његовог имена пасти на памет, али би могло да се каже да је неоправдано запостављен - сценарио је одличан, улога Вилијема Холдена је бриљантна - јесте, Оскара је вероватно добио само зато што су се Ланкастер и Клифт потрли, али то не чини његово остварење мање успешним. Дуго ово нисам гледао и баш ми је легло - опет кажем, има Вајлдер бољих филмова, али не треба потцењивати Сталаг који увек некако прође испод радара.
ANDREI RUBLEV (1966) - Хтео сам да завршим годину на прави начин, а од овога тешко да може боље. Дефинитивно један од највећих филмова свих времена, чак је живот самог главног јунака малтене секундаран у односу на остало што се дешава, питања која филм поставља гледаоцу и она са којима га оставља након што се заврши. Ја никад нисам гледао прву званичну верзију од три и по сата под називом "Муке по Андреју", већ ову, коју је кратио лично Тарковски, дугу нешто преко три сата, коју по сопственом признању преферира. Тешко је објаснити целокупну вредност овог филма, за то је потребан текст који ја вероватно нисам способан да напишем, а можда некад и покушам, након још неколико гледања, ко зна. Често се чује она неоправдано излизана реченица да је некоме неки филм променио живот. Лично мислим да је веома мали број филмова заиста способан за такав утицај, а један од њих је сигурно "Андреј Рубљов". Много је тога речено и написано о Тарковском, његовом сензибилитету, поетици, чему све не. Многима ће филм бити спор, незанимљив, неразумљив, и још много тога. Међутим, свако ко себе сматра неповршним љубитељем филма му мора дати прилику и гледати га отвореног ума. На свакога делује различито, као и сваки филм. Али, постоје она остварења која се не заборављају. За мене је овај филм без даљњег једно од њих.
***
Ја обично цепидлачим и имам мало шта да похвалим и издвојим, али рећи ћу да ова година није била толико лоша какве су неке претходне знале да буду ако говоримо о филмовима. Можда већ у наредном тексту напишем нешто о филмовима који долазе у наредним месецима. На крају, пожелео бих свима много здравља, среће и добрих филмова, не само у наредној, већ и у свим долазећим годинама. Хвала свим посетиоцима блога, живели!
I'LL DO ANYTHING (1994) - После сто година тражења, најзад ископах овај филмић Џима Брукса и комплетирах његову филмографију. Жао ми је што морам да кажем да је слабији него што сам очекивао да ће бити - симпа је то причица о Нику Нолтију у улози талентованог али неуспешног глумца који изненада бива суочен са морањем да се брине о шестогодишњој ћерки коју није много виђао јер јој мајка иде на издржавање затворске казне. Живот му се мења, као и приоритети, постепено учи шта је најважније, и кроз многе комичне и драмске ситуације успева да избалансира свој живот. Све је то супер, има неколико заиста одличних сцена, и емотивних и духовитих, али нема ништа ново на тој територији. Може се гледати због изузетног Нолтија и мале која му глуми ћерку, а занимљиво је да велику улогу има и Џули Кавнер, тј. Марџ Симпсон, лепо је видети како жена заиста изгледа.
TESTROL ES LELEKROL (2017) - У поменутом јануару 2018. сам први пут поменуо овај филм, ово ми је трећи пут да га гледам за непуне две године, па ви сами закључите какав ми је. Рећи ћу само укратко - ако можете да прогутате чудњикаву премису и да зажмурите на чињеницу да се види да је главни јунак од главне јунакиње старији добрих тридесетак година, ово је за мене један од најбољих филмова деценије. Све је на врхунском нивоу, сценарио, глума, режија, емоција, немам скоро ниједну замерку. Рекао бих да је то зато што на различите начине могу да се повежем са обоје. Мало сам и заљубљен у Александру Борбели, признајем.
JUDY (2019) - Шта знам, нешто ми је ту фалило. Све је то ОК, хтели су некако да избалансирају ту последњу годину њеног живота и израбљивање и злостављање у фабрици снова, али нисам баш одуван како је све испало. Рене јесте одиграла супер и сигурно ће зарадити номинацију, а можда и награду, али филм некако не успева да се одреди до краја. На крају крајева, уз све квалитете које неоспорно има, пре свега у поменутој насловној улози и у несуздржавању од непријатних тема, није ни нарочито занимљив, јер има проблем као и већина биопика - не успева на најбољи начин да издвоји најважније и најзанимљивије ствари из живота који обрађује. Џуди Гарланд ће заувек бити једна од највећих свестраних личности које је Холивуд ипак произвео, глума јој је непоновљива а музички наступи ван конкуренције, али је без сумње и међу најтрагичнијим личностима те индустрије због свега што је прошла. У овом филму је ни ту ни тамо, назад више не може, напред нема куд. Не миришем баш биографске филмове генерално, можда зато и нисам у потпуности купљен.
ONE FINE DAY (1996) - Релативно ОК ром/ком са Клунијем и Мишел која је опет најбољи део филма, мада може бити да сам и пристрасан, зна се да ми је љубимица. Деца су шармантна, ту је пристојна хемија са Клунијем, све штима без неких већих омашки, али све је просек, знате шта ћете добити од оваквог филма и то је сасвим у реду. Кеву глуми Холанд Тејлор из "Два и по мушкарца".
REMEMBER THE NIGHT (1940) - Упаривање Барбаре Стенвик и Фреда Мекмареја пре "Двоструке надокнаде". По мени изузетан филм, савршен за гледање око Божића. Нећу одавати детаље о заплету, али сјајан сценарио Престона Старџиса, режија Мичела Лајзена и глума свих укључених чине једну од најбољих драмедија четрдесетих година уопште, а знамо која је конкуренција. Са задовољством сам други пут погледао ово, погледаћу вероватно и трећи.
RASHOMON (1950) - Нема ту шта много да се прича. Трећи пут гледао, трећи пут одушевљен.
AZ OTODIK PECSET (1976) - Мађарски филм "Пети печат" сам открио захваљујући једном блогу на интернету и веома сам задовољан њиме. Није превише динамичан, пошто су у питању четири човека који пију у бару у доба 2. светског рата и један од њих постави питање које покреће читав филм. Режисер успева да држи пажњу гледаоца, иако филм номинално није много узбудљив због читаве конструкције. Можда није највећи кад су у питању сличне теме, али се свакако ради о амбициозном, прилично паметном и фино одглумљеном европском филму. Можда је могао бити за нијансу бржи, али ја свакако нећу цепидлачити.
UC MAYMUN (2008) - Нури Џејлан ме никад досад није разочарао, па је тако и овога пута. "Три мајмуна" су изузетан филм о породици која ће се у сваком смислу наћи на раскршћу након што отац учини услугу свом послодавцу моћном политичару - како то обично бива, она много више односи него што доноси. Изузетна глума свих укључених. Морам да напоменем и да филм профитира због чињенице да није дугачак као каснија остварења овог режисера.
GAAV (1969) - Крава је вероватно први филм иранског новог таласа и мени је био добар, али могу да разумем зашто је многима спор, развучен и досадан. Било шта што бих рекао би покварило гледање, тако да погледајте синопсис на ИМДБ-у, па ако вас он не одбије, можете му пружити шансу. За нетолерантне који би ипак да осете нешто од иранских филмова препоручујем Фархадија.
GROUNDHOG DAY (1993) - Нема се шта много рећи. Једна од најбољих модерних комедија икада. Бил Мареј бриљира. Ко зна колико пута сам је гледао и увек уживам.
THE FUGITIVE (1993) - Никад нисам гледао оригиналну серију, а нисам ни овај филм једно 20 и кусур година, тако да ми је ово баш супер легло. Веома добар акциони филм из времена кад је Харисон Форд још увек добијао одличне наслове. Томи Ли Џонс је фантастичан, Шила Ворд прелепа (штета што није добила више минута), а Џулијен Мур иритантна, и супер што су јој скратили улогу. Добро је све ово, нећу сигурно поново правити оволику паузу.
THE LIMEY (1999) - Један од ретких филмова Стивена Содерберга који ми је подношљив и чак солидан, али ништа више од тога. Теренса Стемпа је увек лепо видети.
THE ENCHANTED COTTAGE (1945) - За дивно чудо, сасвим солидна романтична фантазија која спаја неугледну служавку и унакаженог бившег војника који посредством чини објекта из наслова постају прелепи једно другом, али то само они виде. Знајући како Дороти Мегвајер заиста изгледа, мало је било тешко поверовати у њену "обичност", али и она и Роберт Јанг глуме заиста добро. Ипак, кад се све сабере и одузме, мени су главни добитак филма споредни глумци Милдред Нетвик и Херберт Маршал, који су заиста донели опипљиви квалитет. Све је то ОК, порука је, наравно, изузетно лепа, кад би тако ствари заиста функционисале, свет би био много лепше место, али знамо да не иде тако. Ипак, када вам се гледа мало лимунаде, није ово толико лоше.
THE LIGHTHOUSE (2019) - Филм који ће сасвим сигурно поделити публику, некоме ће бити претенциозно срање, некоме преспор и предосадан филм који никако да саопшти поенту, а некоме супер психолошки хорор, комплексан, одлично одглумљен и снажно инспирисан класичном књижевношћу. Ако се задржим на нивоу онога што сам могао да видим из првог гледања, мени се дефинитивно допао. Не знам какво ће ми мишљење бити следећи пут, али дефинитивно није за сваког. Slow-burn драма-хорор свакако не оставља равнодушним, ако ништа друго, сигурно неће бити просек, можете је мрзети или обожавати. Ја нисам купљен баш сто посто, али има овде доста ствари за похвалити.
CONVICTION (2010) - Вишедеценијска борба сестре да извуче из затвора невиног брата осуђеног за убиство. Иако Хилари Свенк и Сем Роквел у улогама сестре и брата ослоњених једно на друго глуме одлично, иако је у питању истинита прича, нисам у потпуности купљен. Некако се све одвија као по концу и сувише лагано приступа целом материјалу. Наравно, лепо је видети толику жртву и знати да постоје људи који би то стварно учинили, јесте то инспиративно, али то ми није довољно за одушевљење.
HAKUCHI (1951) - Нећемо видети изгубљену верзију Куросавиног "Идиота" од 265 минута, али могуће је задовољити се са 166 минута. У питању је највернија књижевна адаптација коју је радио Куросава која у неким сегментима одиста више делује руски него јапански. Сценарио, глума и режија су фантастични, није у питању баш сасвим чиста петица, пре свега због мале конфузије на почетку са оним титловима у којима се треба снаћи ко, шта и како, али као што већ рекох, када прича крене, не знате ко је бољи, јер су у постави све сами великани - Мори, Мифуне, Хара, Шимура и још многи други. Мислим да би и сам Достојевски, коме се Куросава дивио највише од свих, био задовољан како је све испало.
TOKYO MONOGATARI (1953) - Наставио сам са неком врстом Сетсуко Хара маратона и нисам се покајао, ово је заиста ремек-дело, Озуова филмчина о пролазности живота вас не може оставити равнодушним. Очигледно инспирисан филмом "Make Way for Tomorrow", јапански филм успева да га превазиђе, пре свега због боље режије. Нешто су другачији разлози за раскол родитеља и деце, нећу откривати све, гледајте оба филма, ја сам се одушевио.
VREDENS DAG (1943) - Није у рангу филма "Ordet", али и "Дан беса" је свакако велики Дрејеров филм, којим је направио аналогију између лова на вештице у Данској у 17. веку и нациста од којих је бежао. Можда није савршен, јер се све одвија по донекле очекиваном обрасцу, али и поред тога успева успешно да се поигра емоцијама и очекивањима гледаоца помоћу одличног сценарија. Глума и режија су такође врхунске, то се ваљда подразумева.
KNIVES OUT (2019) - Све је то фино и нашминкано, али је перо-лака категорија и на крају крајева ништа посебно. Доста се улаже у обрт твиста и твист обрта, али ако сте гледали довољно филмова и читали Агату Кристи и сличне писце, нема овде изненађења. Неколико суптилних омажа другим делима сличног жанра попут фигуре морнара из филма "Sleuth", и име жртве слично оном из популарне "choose-your-adventure" књиге "Ко је убио Харлоа Тромбија?" Ипак, како рекох, нисам импресиониран ничим што сам видео.
UNCUT GEMS (2019) - Сасвим ОК жанровско замешатељство о драгуљару и компулсивном коцкару који хода по жици између жене, љубавнице, различитих утеривача дугова и прилика за добитак. Срећа би напокон могла да му се промени након уговарања продаје ретког камена Кевину Гарнету, али је питање хоће ли успети на време да се ишчупа, јер акробације које изводи да би избалансирао све дугове и одржао сва обећања многима иду на нерве, а неки од њих имају веома кратке фитиље. Није то за толике славопојке какве сам читао, али је дефинитивно најбоља улога Адама Сендлера и зрео је за номинацију. Оскара ће вероватно добити Хоакин Финикс, али Сендлер мора бити у конкуренцији. Лепо је видети Биг Тикета у великој улози (додуше, глуми себе), а Џулију Фокс први пут видим, лепа је и фино се снашла, видећемо за даље. Дакле, није овај филм ремек-дело, али је више од очекиваног.
BAKUSHU (1951) - Други филм из Озуове Норико трилогије је још једно суптилно скоро-па-ремек-дело у коме је веома успешно приказао генерацијски јаз у комуникацији и постепену деконзервативизацију жена у послератном Јапану, готово да нисам гледао бољи филм у коме се практично ништа динамично не дешава. Главна јунакиња је секретарица која срећно живи са својом великом породицом, али има већ 28 година, што значи да би требало да се уда. Притисак се повећава појавом интересента у лику старијег бизнисмена, али она изненађује све када им саопшти да има сопствене планове. Сетсуко Хара је као и увек апсолутно изузетна, а помажу јој и други устаљени чланови Озуове екипе, пре свих Чишу Рју и Чиеко Хигашијама, присутни и у токијској причи. Сјајна фотографија и режија се ваљда подразумевају. Прочитао сам да јапански наслов значи "Време жетве јечма", отуд последња сцена, и наравно, отуд и превод "Рано лето".
BANSHUN (1949) - Први део трилогије, можда и за нијансу бољи од "Раног лета" је "Касно пролеће", у коме је Норико 27-годишња неудата жена која брине о свом оцу и тиме је, бар наизглед, сасвим задовољна, али притисци у вези удаје долазе са свих страна. Рекох да је филм можда и за нијансу бољи од наредног јер осликава приврженост деце родитељима и још је нежнији у приказу емоције која постоји међу њима. Савршена слика тужно-срећне животне реалности у којој свако кад-тад мора својим путем. Озуова елегантна суздржаност и изузетне улоге Харе и Рјуа су ме довеле на ивицу суза, а то није лако. Најбоље од свега је што Озу све ради врло лагано, не осећајући потребу да гледаоца увлачи помпезним сценама и пренаглашеном емоцијом. Осети се све што треба ако имате стрпљења.
THE LONG HOT SUMMER (1958) - Увек ће ми бити занимљива Фокнерова проза и филм који је спојио Пола Њумена и Џоен Вудворд, уз још неколико добрих споредних улога које предводи дебељан Орсон Велс. Добра прича, сценарио, глума, неушећерена романса, немам већих замерки, доказ за то је број гледања који је сада, колико се сећам, четири.
STALAG 17 (1953) - Деценијама мој омиљени холивудски редитељ, Били Вајлдер, поново је успео скоро немогуће - да у ратну трилер-драму убаци комичне елементе и да то не делује глупо и исфорсирано. Можда ово није први филм који ће вам при помену његовог имена пасти на памет, али би могло да се каже да је неоправдано запостављен - сценарио је одличан, улога Вилијема Холдена је бриљантна - јесте, Оскара је вероватно добио само зато што су се Ланкастер и Клифт потрли, али то не чини његово остварење мање успешним. Дуго ово нисам гледао и баш ми је легло - опет кажем, има Вајлдер бољих филмова, али не треба потцењивати Сталаг који увек некако прође испод радара.
ANDREI RUBLEV (1966) - Хтео сам да завршим годину на прави начин, а од овога тешко да може боље. Дефинитивно један од највећих филмова свих времена, чак је живот самог главног јунака малтене секундаран у односу на остало што се дешава, питања која филм поставља гледаоцу и она са којима га оставља након што се заврши. Ја никад нисам гледао прву званичну верзију од три и по сата под називом "Муке по Андреју", већ ову, коју је кратио лично Тарковски, дугу нешто преко три сата, коју по сопственом признању преферира. Тешко је објаснити целокупну вредност овог филма, за то је потребан текст који ја вероватно нисам способан да напишем, а можда некад и покушам, након још неколико гледања, ко зна. Често се чује она неоправдано излизана реченица да је некоме неки филм променио живот. Лично мислим да је веома мали број филмова заиста способан за такав утицај, а један од њих је сигурно "Андреј Рубљов". Много је тога речено и написано о Тарковском, његовом сензибилитету, поетици, чему све не. Многима ће филм бити спор, незанимљив, неразумљив, и још много тога. Међутим, свако ко себе сматра неповршним љубитељем филма му мора дати прилику и гледати га отвореног ума. На свакога делује различито, као и сваки филм. Али, постоје она остварења која се не заборављају. За мене је овај филм без даљњег једно од њих.
***
Ја обично цепидлачим и имам мало шта да похвалим и издвојим, али рећи ћу да ова година није била толико лоша какве су неке претходне знале да буду ако говоримо о филмовима. Можда већ у наредном тексту напишем нешто о филмовима који долазе у наредним месецима. На крају, пожелео бих свима много здравља, среће и добрих филмова, не само у наредној, већ и у свим долазећим годинама. Хвала свим посетиоцима блога, живели!