Да ми је неко рекао да ћу се на овом блогу бавити тиме колико је Велимир Бата Живојиновић грандиозна појава и витални део наше кинематографије, не бих му веровао. То ипак морам да урадим, јер се осећам дужним према тој громади од човека која је целог себе уткала у некадашњег гиганта какав је наша кинематографија некад била. Осећам се дужним јер сам тридесет година гледао оно што је подарио свима нама кроз филмове, серије и ТВ драме, а сигуран сам да нисам једини који ће рећи да је Бата Животиња неодвојиви део његовог одрастања (не мора уопште нужно да се ради о фанатицима попут мене, једноставно су неки ликови које је он тумачио толико импозантни, да су несумњиво инкорпорирани и у свесно и у несвесно свих нас, што визуелно, што аудитивно, преко цитата, који ће, ако је правде, и ако уопште опстанемо као народ, остати живи генерацијама после нас. И то сасвим заслужено. Ако читаоци нису последњих деценија живели на Сатурну, онда не треба да говорим да је Велимир Бата Живојиновић највећа глумачка звезда са простора СФРЈота (што би рекао Душко Кораћ) и шире, а то ваљда нешто говори. Сад ће људи рећи, то што је неко велика звезда не значи аутоматски да је и велики глумац. И биће потпуно у праву. Али, факат је бити највећа звезда глумачког неба у време кад је оно некад нешто представљало у европским оквирима индикатор одређеног квалитета. Мислим да људи по навици пљуцкају Батине глумачке капацитете из неколико разлога, које ћу сада покушати да наведем и да их се дотакнем.
1) Није одбијао улоге - напабирчио их је преко четири стотине на свим медијумима. Он је сам говорио да половина од тога ништа не ваља, али да је увек поштовао редитељске замисли, сматрајући претенциозним и безобразним да одбија нешто што је за њега написано и њему намењено, ма колико да је одређене ствари сматрао не нарочито вредним. Тако да нису биле у питању ни паре, нити жеља за пажњом, него искључиво љубав према професији и послу, који је увек обављао најбоље што је могао - а како ће овај текст и показати, то је било сасвим довољно за завидан број антологијских улога.
2) Није га било у позоришту - потпуно се преоријентисао на филмску глуму, а не може се бити глумчина без живог контакта са публиком. Ту има неке истине, али мало људи зна да је Бата заправо почео у позоришту, за тих неколико година, играо је и по триста извођења годишње пре него што се потпуно пребацио на филм, за који је сматрао да му више одговара и да ће моћи више да покаже, што је сасвим легитиман избор, на који је имао право. Јесте да се није остварио као позоришни глумац, али није био без искуства у том сегменту, напротив.
3) Доста људи у пљувању паушално подвлачи да је Бата "добар само за партизанштину", то сам чуо бар десетак пута последњих неколико година. То једноставно није истина, и да бих то и пластично демонстрирао, из избора 25 улога које морате видети ћу потпуно елиминисати партизанске филмове, с тим што пре тога морам да кажем да ти филмови, иако су жестоко обојени пропагандом и немају неку превелику дубину, у неким случајевима одлично функционишу као нека варијанта српског вестерна, имају добре приче, у њих су уложене озбиљне паре, а понекад је и сама држава стајала уз њих ("Битка на Неретви" је била номинована за Оскара), тако да бар неки од њих нису безвредни. Да поменем и чињеницу да је Бата у неколико наврата глумио и четника (вероватно најпознатија епизода из "Повратка отписаних" као официр на друму), али и есесовца Вилија Фукса у остварењу Жике Митровића "Операција Београд" са Душаном Булајићем и Александром Гаврићем. Ту је и агент полиције у филму "Ветар је стао пред зору". Тако да, веровали или не, Бата је играо и негативце у ратном филму. Још једна мала тривија за занесењаке.
Јасно је као дан да нам он неће пасти на памет кад набрајамо десет најјачих глумаца са ових простора, па можда ни двадесет. Већ сам се сложио да тзв. star power (који је код Бате немерљиво велики) не мери величину нечијег умећа. Међутим, да је био велики, не би смело да буде спорно, и то ћу издашно образложити, бар ћу пробати. На крају крајева, кад се школујете на класи Јосипа Кулунџића, са које су још изашли, између осталих, Никола Симић, Ружа Сокић, Рада Андрић, Рада Ђуричин и Бранимир Тори Јанковић, и будете успешни, то свакако има одређену вредност. Међутим, оно што ме посебно подстакло да пишем овај текст је чињеница да у свим тим критикама, које сам све учесталије слушао последњих година на рачун Батине глуме (чак и од стране људи које сматрам пристојно интелигентним) нисам чуо ниједан сувисли аргумент у корист тврдње да он није добар глумац, ниједно објашњење детаљније од "он нема појма", "будала/сељак/слепац/додати по жељи", "накурчени СПС-овац", и тако даље. Да прокоментаришем ово последње, он је већ говорио на тему политичког ангажмана и како је против своје воље гурнут у кампању, за коју се слажем да му није била потребна, али ми је парадоксално да су га највише нападали усрећитељи Србије и Срђини/Сорошеви пулени који су се 12 година иживљавали над нашом привредом, просветом, здравством, судством и чиме год још хоћете, што су успешно радили и они пре, а успешно раде и ови сада, јер су полуге моћи исте. Поента је да сви они на гомили нису ни за Батин мали прст, и ако се и јесте донекле искомпромитовао самим учешћем у тој фарси, није то толики грех да му се због тога товари камење на леђа и НЕМА ВЕЗЕ са тим какав је глумац. Подсетићу заборавне да Слободан Милошевић није из Хага подржао Бату, већ Војислава Шешеља, толико о томе колико се он ту питао за било шта. Још су ми говорили - од толико улога, наравно да ће скупити двадесет рола које је одрадио људски. Закон великих бројева јесте на Батиној страни, али то што ћу се ја ограничити на 25 одличних улога, не значи да их има само толико, већ бар четрдесетак по некој слободној процени, и то ако се рачунају само филмови. Ако бих почео да рачунам и ТВ драме и серије, тај број би се још повећао. Кућу бих продао да видим само једну епизоду несачуване серије "Чардак ни на небу ни на земљи" у којој Бата глуми Радована Трећег, иако је доживела фијаско из разних разлога, које ћу касније још помињати. Мислим да сличан биланс улога има још можда само Павле Вуисић.
Пре него што се посветим припремљеном избору филмских улога, ево још неких чињеница, које су углавном мало познате:
- Иако ћете у свим подацима наћи да се Бата родио у својој Кораћици (5. јуна 1933. године), он је заправо рођен у возу, и то на железничкој станици у Јагодини. Како то обично и бива, следовало му је доживотно бесплатно путовање возом.
- Почео је са 15 година када га је редитељка Соја Јовановић позвала у ангажман у Академско позориште где је био сценски радник и статиста. Један је од ретких глумаца који није похађао гимназију, већ средњу глумачку школу, најпре у Нишу, где су му 1950. године рекли да глума није за њега, а потом и у Новом Саду, што га чини једним од ретких, ако не и јединим глумцем који се глумачки образовао и на средњем и на високом нивоу. Никад није одустајао. Кад није одмах био примљен на Академију, радио је као милиционер, молер, столар и општински извршитељ на Врачару, а према сопственом признању, све му је то касније веома користило у природном тумачењу најразличитијих ликова. Дипломирао је са десетком, у представи "Сумњиво лице" на сцени Народног позоришта, заједно са колегама са класе.
- Веома је волео игру у позоришту, иако је у ЈДП-у (тада под називом "Савремено позориште") провео тек неколико година, али интензивно радећи, као што сам већ и поменуо. Увек скроман по природи, и сам је говорио да у окружењу феноменалних глумаца који су тада тамо наступали, попут Љубе Тадића, Оливере и Радета Марковића, Ђузе Стојиљковића, Виктора Старчића и других, није имао превише шансе да дође до изражаја, јер су били бољи од њега. Зато је, кад је добио прилику да се на прави начин окуша на филму, под палицом Вељка Булајића, потпуно напустио позоришни свет. Никад нећемо знати ко је ту горе прошао.
- Надимак Бата, који ће га до краја живота пратити, зарадио је у глумачкој школи у Нишу, где је директор био чувени песник, Велимир Живојиновић Масука, који је, да би се избегло мешање поште, придодао надимак глумцу. Каже да је оно "Бата Животиња" касније дошло јер је радио и оно што нико други није хтео, у глумачком смислу. Насупрот надимку, био је веома мирне и пристојне нарави, велики професионалац, са ким је, по речима колега, била срећа радити.
- Од 1960. године до краја живота (више од 55 година) био је ожењен Јулијаном, за коју је увек говорио да му је била највећи ослонац у каријери, али и стуб породице, коју он због честих и дуготрајних снимања није дуго виђао. После "најплодније" године у којој је снимио 14 филмова, једно од његове деце је по његовом повратку кући рекло "Мама, дошао је чика Бата".
Венчани кум му је био колега из позоришта, Миодраг Деба Поповић.
- Говорио је и да је снимио 17 вестерна у иностранству, махом у Немачкој, и да се за њих у највећој мери и не зна (признаћу да сам и ја у незнању кад се о овоме ради, нема података ни на ИМДБ-у, па тако ни начина да се та информација потврди).
- Званичан број партизанских филмова које је снимио је тридесет пет.
- Француска глумица Роми Шнајдер, једна од најлепших глумица свих времена, је у току снимања филма Саше Петровића "Групни портрет с дамом" у више наврата изазивала Бату, али је он увек одолевао (и Лула је углавном била присутна) и прогласила га за педера.
- У избору "Вечерњих новости" заузео је шесто место на листи најбољих глумаца и глумица Србије у двадесетом веку. Осим српског језика и његових варијација, глумио је на још седам.
- Један од Батиних најбољих другова још из детињства био је такође познати глумац Растислав Јовић Кекец, а познато је било и велико пријатељство са Борисом Дворником, које је стагнирало током рата, да би се последњих година обновило на обострано задовољство.
- Освојио је веома значајне филмске награде у земљи и иностранству - три Златне арене у Пули за најбољу мушку улогу, што главну, што споредну - Три (1965), Скупљачи перја/Бреза/ Празник (1967), и Мајстор и Маргарита/Трагови црне девојке (1972). Сребрну је освојио 1963. године за филмове "Козара" и "Др". Са нишког фестивала има четири Гран Прија (Ћеле куле/Наисе), као и два "Цара Константина", за филмове "Доручак с ђаволом" и "Сутјеска". На нишком фестивалу је такође двапут био део глумачког пара године - улоге које су у питању су Булиџа у "Грађанима села Луга" (са Живком Матић) и Аранђел Голубовић у "Срећним људима" (са Радмилом Савићевић). Такође је 1993. године награђен "Славицом" за животно дело (у питању је данашња награда Павле Вуисић). Савет нишког фестивала га је 2013. године наградио специјалном наградом у виду ручно израђеног шаха Цара Константина). Седмојулску награду СР Србије осваја 1981. године, а Октобарску награду града Београда 1972. за "Мајстора и Маргариту", "Трагове црне девојке" и серију "Грађани села Луга". На палићком фестивалу добија награду "Александар Лифка" за укупан допринос европској кинематографији заједно са грчким редитељем Теом Ангелопулосом. Пар месеци пред смрт је на фесту добио награду "Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, заједно са Викторијом Абрил и Џоном Мектирнаном.На Фестивалу домаћих играних серија 2013. године добио је Златну антену за целокупан допринос телевизијској продукцији. Награда за најбољег глумца сопотског фестивала носи његово име, а добио је и Златни печат југословенске Кинотеке за изузетан допринос филму. То су само најважније од домаћих награда.
- Кад су у питању стране, за улогу Арсена у "Трену" Столета Јанковића је добио Гран При на фестивалу у Москви као најбољи глумац, да би коју годину касније био и члан жирија. На телевизијском фестивалу у Пловдиву, добио је награду за најбољег глумца у ТВ драми за Вукадина Ковиљца у "Свечаној обавези" Синише Ковачевића. Добио је Кристално звоно за остварен највиши уметнички домет као "изузетан мајстор европске кинематографије" на фестивалу у Кијеву 1999. године. У Београду му је глумац Николај Бурљајев уручио златну медаљу за животно дело "Сергеј Бондарчук" коју додељује фестивал свесловенског и православног филма "Златни витез". Ту је и награда са фестивала неореалистичког филма у Авелину 1974. године. Једноставно, нема довољно места да се наброји све што је зарадио.
- Колика је Бата био људина сведочи и чињеница да је у последњих десет година живота преживео срчани и мождани удар, те санирао гангрену ноге, која се повратила после повреде на снимању последњег филма. Појединачне болести му нису могле ништа, била је потребна комбинација која је поред гангрене укључивала и срчану слабост, дијабетес, анемију, отказивање бубрега, те зачепљење крвних судова. Отишао је у сну, на летњег Светог Николу.
Била би потребна још најмање три текста да поменем све занимљиве ствари из Батиног живота, ако вас занима да сазнате више, прочитајте чланке на дивном сајту "Југопапир" као и недавно изашлу биографију "Још овај пут", гарантујем да се нећете покајати. Но, пошто сам ја овде да говорим превасходно о филмским улогама из личне визуре, не бих више да дужим.
1. УЗАВРЕЛИ ГРАД (ВЕЉКО БУЛАЈИЋ, 1961) - ЛУКА
У једној од првих већих улога, у филму о послератној индустријализацији Зенице, Бата се сјајно сналази у огромном ансамблу глумаца који тумачи сељаке са породицама, инжењере, техничаре, криминалце и проститутке који су се нашли на изградњи постројења. Он тумачи монтера Луку, који свој посао одрађује квалитетно, али је још познатији по способностима женскароша, па има занимљиве односе са неколико "другарица". Ипак, испоставља се да све време бежи од нечега, а како то обично бива, то га на крају сустиже и удара директно у лице. У туђим рукама би овај лик мангупа деловао прилично једнодимензионално, међутим Бата успева да га обликује тако да остане константно занимљив при сваком појављивању. Вељко Булајић је већ знао шта овај глумац може да му понуди, јер га је већ узимао за епизоде у "Влаку без возног реда" и "Рату", али ово је била прва Батина меснатија улога, и он се прилично добро снашао у гротлу узавреле Зенице међу старијим и искуснијим глумцима, Илијом Џувалековским, Драгомиром Фелбом и Јанезом Врховецом, док је женску екипу предводила величанствена Оливера Марковић, као и веома млада Милена Дравић. Није овај филм врх југословенске кинематографије, није ни врхунац Вељка Булајића (то је, без дилеме "Човек кога треба убити"), али је занимљив филм који без превише улепшавања својственог за филмове тог доба приказује борбу за покретање индустрије. Живојиновић је већ овом улогом показао да се на њега мора озбиљно рачунати.
2. ДР (СОЈА ЈОВАНОВИЋ, 1962) - МИЛОРАД ЦВИЈОВИЋ
Мислим да је излишно говорити о свеукупном, универзалном, ванвременском и каквом год хоћете значају Бранислава Нушића за наше поднебље. Ако за неког аутора могу да положим главу да ће она често нетачно употребљена синтагма "вечито актуелан" да важи и дуго након што све нас покрије зелена трава заборава мог, како рече Бата у једном филму, то је Нушић. "Др" је на велика врата увео појам куповине диплома у нашу свакодневицу, и кад је Соја реализовала најбољу филмску верзију ове комедије, логично је што је желела да у њој учествује њен миљеник, кога је као потпуно непознатог лика убацила у позориште. Тако се Бата са 29 година нашао у друштву тешкаша наше кинематографије какви су Миливоје Живановић (патријарх српског глумишта, како су га звале колеге), Мија Алексић, Десанка Беба Лончар, Петар Словенски, те аустријска глумица Мариса Мел. Соја га је гурнула у ватру, ставивши га раме уз раме са дивовима, а он јој се одужио поменутом Сребрном пулском ареном коју је (уз филм "Козара") зарадио за улогу лењог и неодговорног, али надасве симпатичног бонвивана Милорада, који финансира сиромашног Велимира новцем свога оца да уместо њега заврши факултет и добије диплому коју отац Живота толико жели, док се он препушта чарима хедонизма. Можда поред набројаних глумаца Бата није први који ће вам пасти на памет у вези са овим филмом, али се мени јако свидео тај његов лежеран манир и природност коју је овде испољио, а коју ће и касније обилато користити. Но, да не испадне да причам тек онако, погледајте па ћете видети, дела Бена Акибе не застаревају, како већ рекох.
3. ТРИ (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1965) - МИЛОШ БОЈАНИЋ
Доајен српске, југословенске и европске кинематографије, икона црног таласа, дисидент и аутор незавршеног пројекта "Сеобе" (најжалије од свега везаног за филм ми је што то није реализовано до краја), Саша Петровић, је начинио Бату бољим глумцем, мрцварећи га и терајући га да много пута понавља кадрове, покрете, мимику и све што је било потребно да би се сцена довела до савршенства. Колико је био задовољан резултатима, видеће се и у његовим наредним филмовима, који нису могли да прођу без његовог омиљеног глумца, Бате (уосталом, и на овој листи их има још доста). Управо је са филмом "Три" главни глумац постао велика звезда на тлу бивше Југославије, али и Европе, јер је и напољу имао великог успеха (номинован је и за Оскара). Уз сво поштовање великим глумцима који се у њему појављују, ово је Батин филм један кроз један, он га у потпуности вуче на својим јаким плећима, у питању је јака, велика, пунокрвна улога која је показала свима које су могућности Велимира Бате Живојиновића. У питању је омнибус - три приче које повезује револуционар Милош Бојанић - три његова сусрета са смрћу. У првој у освит рата, он присуствује стрељању невиног човека, у другој се сам са њом суочава, гоњен од немачке патроле, а у трећој, на крају, сам одлучује о људским судбинама. Фасцинантно је посматрати понашање главног јунака у дијаметралним околностима које историја намеће. "Три" са правом важи за један од бољих филмова југословенске кинематографије, а главни "кривац" за то је управо Бата Живојиновић.
4. ПОВРАТАК (ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ, 1966) - "АЛ КАПОНЕ"
Још један доајен црног таласа, Жика Павловић, је такође користио Батин таленат у више остварења. Можда то нису наслови по којима се Павловић највише памти, али "Повратак" свакако има своје место у антологији наше кинематографије. Након што су већ сарађивали у "Непријатељу", по делу Достојевског, поново су се нашли у трилеру спакованом у седамдесет минута чија премиса није ништа ново - после издржане казне, криминалац покушава да се прилагоди новој средини. Чека га разумевање девојке са којом жели да отпочне поштенији и пристојнији живот, али и сукоби са бившим друговима који би да га уплету у криминал. И све то иде, тече и завршава се прилично очекивано, али је такође и прилично ефектно. Управо захваљујући главном глумцу који све нити повезује и заокружује у смислену целину. Велики број учесника у овом филму није постао профи, почев од Снежане Лукић, која је наступала само у Павловићевим филмовима, и постала му и жена. Ипак, Бата са надимком Ал Капоне има пристојну помоћ од свих њих, али и од ретких професионалаца попут Петра Лупе, Јанеза Врховеца и Преже Милинковића, иако је он несумњиво главни покретач целе акције. У питању је напет кримић са неколико пријатних изненађења, нарочито имајући у виду да то није жанр који је дотле нешто нудио код нас, иако је образац познат. Бата је поентирао улогом шармантног кримоса који се очајнички бори да се отргне утицају средине која га је и довела у немилост. Још један доказ глумачке разноврсности титана о коме говорим у овом тексту. Свакако га треба погледати.
5. СКУПЉАЧИ ПЕРЈА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1967) - МИРТА
Мислим да нема потребе превише објашњавати колики је значај овог филма за нашу кинематографију уопште. Специјална награда канског фестивала и номинација за Оскара пре пола века говоре томе у прилог (и ове године, на педесетогодишњицу, наћи ће се у специјалном програму у Кану). Врхунска драма и један од најпознатијих филмова црног таласа о тешком, али и боемском животу банатских рома, оличена кроз сукоб двојице скупљача перја, који почиње око договора о расподели рејона, а распирује се због љубави Боре и Миртине пасторке Тисе коју он жели за себе. Ретко шта у овом филму није врхунско, од приче и фотографије, преко глуме и музике, до сценарија и режије. И Бата се уклапа у тај шаблон, као Мирта класер, номинални негативац - амбициозни и подмукли човек без моралних скрупула који жели да узме све за шта мисли да му припада, без обзира на последице и друге људе. Тешко је издвојити све одличне сцене из овог класика за који је Живојиновић (као и остали бели глумци) научио ромски језик, а можда се ипак највише памти она из кафане кад два скупљача успостављају привремени мир док у позадини звони глас Оливере Вучо. Редитељ Петровић је, као што сам рекао, клесао Бату да постане бољи глумац помоћу разних метода, и то се и те како исплатило. Ако некоме није јасно ко је и шта је Бата у глуми, нека погледа "Скупљаче перја" (њих и иначе треба гледати што чешће). Ако вам ни тада не буду очигледни његови квалитети, онда нешто није у реду са вама. Квалитет се овде сасвим јасно примећује.
6. БРЕЗА (АНТЕ БАБАЈА, 1967) - МАРКО
Невероватна, сјајна улога Марка Лабудана у "Брези" Анте Бабаје, донела је Бати Златну пулску арену за најбољег глумца. Филм о девојци која се издваја по лепоти у неком заосталом кајкавском селу, али пада на плитког и грубог човека за кога се удаје, што ће јој донети пропаст, јер није сасвим свесна реалности, па је самим тим неспособна за самоодржање. Филмови овог редитеља и иначе изражавају опсесију пролазношћу, уз фаталистички призвук, а овде је то можда и најизраженије. Бата се сјајно снашао у овом остварењу модернистичког приступа као шумар коме је важније опијање по крчмама, туче и завођење жена, него брига о својој сопственој. Поред невероватно широког дијапазона емоција, који му је сасвим заслужено донео награду за најбољег глумца на најпрестижнијем фестивалу у СФРЈ, можда највећа ствар коју је Бата демонстрирао је савршено савладавање кајкавског дијалекта, што, сложићете се, није занемарљива ствар. Он је то постигао тако што је месец и по дана пре снимања живео у сличном селу и покупио говор, тако да је звучао потпуно природно. Тај филм се константно убраја међу најбоље хрватске свих времена, а то ни у сну не би било тако да није било Бате Живојиновића и Фабијана Шоваговића, вероватно јединог глумца оданде који би са правом могао да понесе епитет највећег. Ако вам дијалектологија није проблем, обавезно погледајте ово larger-than-life издање фантастичног глумца о коме пишем.
7. ПРАЗНИК (ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ, 1967) - НЕДИЋЕВ МАЈОР
Дебитантски филм Ђорђа Кадијевића је велики у сваком смислу те речи - невероватна ратна драма са хороричним призвуком и атмосфером, о дешавањима о Божићу 1943. у српском селу окованом снегом, где столују четници. Миран живот нарушава обарање два савезничка пилота, око чије се судбине врти остатак филма, наравно, намећући притом много дубља и шира питања од тога како ће се њихов живот завршити. Бата је у улози Недићевца који је катализатор промене атмосфере у селу, и његовим ујахавањем на белом коњу се све мења - од веселог празничног амбијента филм добија крајње злокобан тон (који је додуше наговештен одмах у првој сцени појавом феноменалног Душана Јанићијевића, који готово да емитује онострану језу и ужас - он је једини од свих четника трезан, обријан и током целог филма не проговара ни реч). Но, појавом Бате, који захтева кола и изручење пилота (и то не ради нимало љубазно), филм креће да тоне у мрак из кога до самог краја не израња. Иако се јунак овог текста појављује само у првој половини филма, то је сасвим довољно за демонстрацију харизме и енергије коју емитује на сваком кораку. Бахат, осион и дрчан, како су само официри тог времена били, на сваком кораку се труди да понизи наредника Катића (сјајни Јован Јанићијевић Бурдуш), али и остале становнике села. У туђем извођењу, можда би његови последњи кадрови склизнули у ненамерну пародију, али њему верујемо до краја, и одрађује својих 40 минута на маестралан начин. Ово је један од оних филмова које бих свакако препоручио и да у њему нема Бате (наравно, пожељније су чистије верзије од ових којих углавном има на интернету), али његовим присуством, филм додатно добија на квалитету.
8. НОЖ (ЖИКА МИТРОВИЋ, 1967) - МАРКО
Добар криминалистички филм Жике Митровића у коме се решава мистерија убиства веома популарног фолк певача, није некакав врхунац светског филма, али је пристојан трилер који нема већих грешака - сценарио је добар, нема препатетичних клишеа, има циничних опаски без шећерења, режија је умешна, глума врло добра. Не нуди он ништа револуционарно, али у једној земљи која дотле није баш била позната по крими-трилерима (далеко од тога), лепо је видети да и тај жанр има шта да понуди. Умногоме помажу врхунски глумци, које предводи управо Велимир, у улози иследника Марка, један од двојице полицајаца који воде случај, и он то ради савршено, у пару са Смокијем Самарџићем, као и толико пута пре и после тога. Фино све то тече, без неких изненађења, готово у нео-ноар фазону (наравно, нема ипак ту тог квалитета), али Бата одрађује своје на прави начин, како се и очекивало. Прекаљени профи пандур, млад по годинама, али не и по искуству, постепено разрешава вео мистерије око убиства певача, чији се приватни живот драстично разликовао од јавног. Наравно, његова глума чини да све то има смисла, веома је уверљив као неко с ким зезања нема и ко ће кад-тад доћи да наплати све што сте згрешили. Било је касније још инспектора у Батиној каријери (Моја луда глава, Позоришна веза, Опасни траг), али овај је вероватно најинтересантнији. Још један несумњиви успех.
9. БРАТ ДОКТОРА ХОМЕРА (ЖИКА МИТРОВИЋ, 1968) - СИМОН
Један од мојих омиљених филмова на овој листи је такође и један од најбољих југо-вестерна. У средишту приче је Симон Петровић, млад човек који се враћа у родни крај поткрај рата 1945. након четири године у заробљеништву. Ипак, крај рата за њега није донео добре вести - вереница му је, мислећи да је погинуо у логору, нашла утеху у рођеном брату који је локални херој, а отац му је убијен под неразјашњеним околностима. Прича се догађа на Косову, чији је неразрешен политички и етнички конфликт одувек био инспирација за редитеља. Истовремено прелеп и бруталан пејзаж на коме дивљају банде балиста, бивших сарадника окупатора, феноменална су позадина за ову моћну причу о освети, која је у неку руку комбинација вестерна и грчке трагедије. Јунак кога су сопствене заблуде довеле у сукоб са окружењем за разлику од свог брата са жаром истражује убиство свог оца, наишавши притом на многе тешке препреке, и управо му хаотична атмосфера тог времена омогућава да потражи освету која му је толико потребна ради сопственог смиривања. У гомили легендарних глумаца, Бата се издиже до самог врха у улози која можда нема митске пропорције једног Клинта Иствуда из Леонеових филмова, али може да стане раме уз раме са њим по зајебаности, а ту је и све оно остало што би се могло очекивати - нерашчишћене афере, подмукли зликовци, обрачуни, музика (није Енио Мориконе, али и Арсен Дедић служи сврси). Поред Митровићеве умешности, треба поменути и сјајног директора фотографије Бранка Иватовића, који је на сјајан начин оживео атмосферу о којој причах. Гледање обавезно и хитно.
10. УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ (ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ, 1968) - МИТАР
Поновни филмски сусрет Бекима, Оливере и Бате, у још једној веома тешкој причи, овога пута смештеној у доба Другог светског рата. Сеоски бојаџија жели да помогне свом народу и снабде га црнином, потребном због масовних стрељања. Међутим, окупатор ради брже од бојаџије, чија је жена силована, а он наивно верује у добре намере свог кума црноберзијанца и преко њега дели набављено платно народу. Али, народ у болу не разликује добре од злих намера, и како то обично бива, страдају невини. Бата је сјајан у улози Митра Велимировића, користољубивог, подмуклог и дволичног кума, који главног јунака Михајла уваљује у нерешиве проблеме, све то чинећи са осмехом на лицу. У једном запису који прочитах, неко написа да је он малигнија варијанта кума Жоржа из Николићеве "Лепоте порока", и рекао бих да није много далеко од истине. Оно што фасцинира, и што сам више пута досад поновио је та природност којом Бата одише, просто нема шансе да приметите да глуми (чик кажите то за Вука Југодрво Костића, или било ког напуцаног припадника млађе генерације). Оно што ја лично имам да замерим филму је та ужасна пракса коју су повремено имали, синхронизација гласа глумаца (у овом случају Фехмиуа), али што се тиче глуме свих умешаних, а поготово Бате као злотвора, заиста је тешко наћи било какву замерку, иако филм има мане, којима се ја сад нећу бавити. Но, гарантујем вам да ћете Животињу замрзети кад одгледате ово. А има ли бољег индикатора за одлично обављен посао?
11. БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1968) - ИСПОВЕДНИК
У филму "Биће скоро пропаст света", после кога се дигла незапамћена хајка на Сашу Петровића, и који је вероватно најцрњи црноталасни филм, уз "Пластичног Исуса", његов омиљени глумац Бата Живојиновић, нема главну улогу. Нема чак ни споредну, потписан је као гост, али сам морао да га ставим овде. Једноставно, ниједан други глумац не би могао да буде овако упечатљив током деонице од свега неколико минута. Тренутак у коме се испод мантије назре униформа је за мене један од јачих у филму, а читав филм обилује јаким сценама. Занимљиво је да неколико људи са којима сам причао о филму готово да није ни регистровало тај преломни тренутак и ко може да их криви, поред толиких ствари у којима треба уживати - пре свега, апсолутно најбоља улога Мије Алексића, његов Јошка, вођа сеоских провокатора и бадаваџија, је чиста поезија, па очај Ивана Палуха изражен гласом Драгана Николића, доброћудна бесловесност Еве Рас, присуство светске звезде попут Ани Жирардо, мангуплук једног Гидре Бојанића, бећарци који погађају у срж, све су то елементи који су за похвалу, али Бата је у својих неколико минута додао још мало само њему својственог стила. И фантастично је допунио атмосферу злокобног безнађа која доминира читавим филмом. Пожурите да погледате овај филм уколико нисте, иако се нећете нагледати Бате, али не мари. Свакако је обавезна лектира свакоме ко жели да зна ишта о веома значајној епохи за наш филм.
12. ДОРУЧАК СА ЂАВОЛОМ (МИРОСЛАВ АНТИЋ, 1971) - БОГОЉУБ РАДУЛАШКИ
Има много оних који не знају да се поред поезије, један од најцитиранијих песника по друштвеним мрежама повремено бавио и филмском режијом. Његов други и последњи филмски пројекат о коме овде говорим, приповеда о пропасти војвођанског села током велике поплаве 1947. године, људским судбинама, страдањима, љубави и смрти. Све је почело малом револуцијом на селу августа 1945. године, након што је расписан први обавезни откуп житарица. Веома ефектно и потпуно отворено, чак агресивно упирање прстом у политику тадашњег режима је узроковало експресно стављање под катанац, а све до пре пар година је остао у бункеру, упркос чињеници да је пре стављања под кључ Антић награђен Златном ареном за сценарио. Велики број сјајних глумаца учествује у још једној тешкој причи, ту су Мира Ступица, Драгомир Бојанић Гидра и, у једној од ретких већих улога, Владан Живковић. А изнад свих њих, велики Бата, у улози Богољуба Бате Радулашког, перјанице нове власти, која за сопствене потребе отима од народа на најблатантнији начин, под изговором обнове и прогреса. Нема овде ништа шарено и песнички улепшано, само гола истина о времену кад су живеле наше бабе и деде. Председници задруге су прави робовласници, за њих не важе никакви закони, страда свако ко се не покори. Бата и Гидра уводе гвоздену чизму у село и то раде веома уверљиво. Врло је значајно погледати филм као увид у другу врсту песниковог стваралаштва, и гледајући га са ове дистанце, уопште ми није јасно како је успео да добије награду пре бункера, толико је оштар.
13. И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ (ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ, 1972) - РАТКО
Намерно сам уврстио овај филм на листу, знајући да његов квалитет није нарочито висок, али он је класичан пример случаја где глумац подиже ниво (испод)просечног сценарија на неку пристојну меру. Прича је једноставна и у њој нема ништа посебно интересантно - кафанска певаљка бурне прошлости због несрећног случаја, мора да промени локал, и доспева у кафану на Дунаву, где се у њу загледа озбиљни млади електротехничар. Они се венчавају и почињу заједнички живот, али то је за њих такође и почетак драме, јер средина није благонаклона према жени, њеној прошлости и занимању. Све из уџбеника, оличење просечности, можда тај утисак има везе са чињеницом да никад нисам глумачки мирисао Веру Чукић (мада је за своју ћерку Грета Гарбо лично), међутим Бата се сјајно сналази, и уз неколико занимљивих споредних улога, спасава филм. Жеља да буде уз своју нову жену и заштити је од насртаја пијаног шљама изазива подсмех, а кулминира тако што ће се дохватити са музичком легендом Предрагом Живковићем Тозовцем, који блиста у својој малој улози, а ни Лепа Лукић није лоша. Ипак, главни јунак је оно што овом филму држи главу изнад воде, јер зналачки барата сложеним емоцијама које његов лик прожимају и остаје најбољи елемент овог остварења. Нећете пропустити не знам шта ако га не погледате, али је за Батине обожаваоце свакако обавезна лектира. Као и много пута до тада, и овде пружа меморабилан перформанс.
14. МАЈСТОР И МАРГАРИТА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1972) - КОРОВЈЕВ
Нема потребе говорити шта "Мајстор и Маргарита" значи у књижевном смислу на светском нивоу. Зато није ни чудо што се филмске адаптације прихватио један од највећих европских редитеља. У питању је југословенско-италијанска копродукција, за коју је музику компоновао маестро Енио Мориконе, коме је то један од сведенијих, а по мом скромном мишљењу, и један од лепших саундтрекова. Елем, и поред неких фантастичних сегмената, није у питању најсрећнија адаптација, мада то треба више приписати грандиозности самог романа (чак ни Кјубрик, од кога Саша није био ништа слабији, није имао среће са Набоковљевом "Лолитом"), али униформна је оцена да су се из грандиозне глумачке екипе издвојиле Сатанине слуге, Коровјев и Азазело, у тумачењу Бате Живојиновића и Павла Вуисића. Како је овај први обавио посао сведочи и Златна арена у Пули, која никако није случајно додељена. Неосетно и без муке, Бата прелази из смешног у страшно, остављајући гледаоце без даха, и заиста је велико уживање гледати њега и Пају како се поигравају са својим бесловесним жртвама које су немоћне да учине било шта. Професора Воланда (читај ђавола лично) оживљава Ален Кини, кога већ помињах у тексту о "Хоботници", а наступа велики број врсних домаћих и страних глумаца, али Бата је заиста био, да употребим синтагму из једног другог текста, deliciously wicked. Апсолутни must-see за све обожаваоце Бате, Петровића, или самог романа. Не очекујте да ће бити бољи од књиге, то је успело само ретким ремек-делима, али биће задовољство гледати мајсторе испред и иза камере, свакако.
15. ДЕРВИШ И СМРТ (ЗДРАВКО ВЕЛИМИРОВИЋ, 1974) - МУСЕЛИМ
Као што не треба много разглабати о значају "Мајстора и Маргарите" у светским оквирима, тако је излишно говорити колико је "Дервиш и смрт" битна књига на просторима Балкана. С тим у вези, филм такође није могао да буде на истом нивоу. Међутим, то никако не значи да је лош, напротив. Правилно бележи атмосферу романа, улоге су углавном правилно издељене, има занимљивих глумачких креација, а погодите ко је опет био најупечатљивији (истини за вољу, ишао му је на руку и простор који му је дат, и лепа улога, са друге стране, глумчине попут Паје и Плеше нису добиле посебно захвалан материјал). Бата је врло упечатљив, врло љигав, врло гнусан, баш какав и треба да буде, али није једнодимензионалан - кад треба, зна да буде и понизан и слаткоречив, и увлакач - све само да би испунио своје мегаломанске амбиције. Вера је крајње секундарна ствар кад је у питању борба за моћ и превласт, и Живојиновићев муселим зна шта треба да уради да би опстао и напредовао. На просторима где се мењају само људи а никада дух владавине, чист и добронамеран човек бива смрвљен, а испливава талог и муљ у лику поменутог муселима и његових сатрапа. Кад човек види колико је Бати удобно у кожи хуље и подлаца, могло би се закључити да се можда чак и боље осећао глумећи негативце (на крају крајева, и пристојан број негативаца на овој листи говори томе у прилог). Међутим, истина је да је њему било подједнако удобно у већини улога које је играо, и ту се опет враћам на природност и једноставност којом је одисао док глуми. Велимировићев филм је веома добар и од срца га препоручујем, иако је видљиво инфериоран у односу на славно књижевно дело.
16. ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ (ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ, 1976) - ТАСТ
Претпостављам да постоји неколико улога које би могле да се ставе на листу испред ове, али једноставно сам морао. Причу претпостављам да знате, један од успешнијих Паскаљевићевих филмова док је још био нормалан и није малтретирао аутистичну децу за рачун неких бедних награда. Бата има малу улогу, али запамтићете га, то вам гарантујем. Он тумачи оца Љубице (Гордана Косановић) који главног јунака Драгана (Ирфан Менсур) дочекује на нож од прве сцене, где је само свратио да помогне њеном болесном ујаку да стигне до стана. Отровне жаоке боду од самог почетка, због завршетка бедне средње школе, немогућности запослења, учешћа рођака у том процесу. Касније, када Драган постане Љубичин муж, ствари постају још горе, јер се у причу укључује и његова породица, а размене са легендарним Батом Стојковићем су истовремено смешне и тужне. Иако је немогуће назвати га негативцем у правом смислу те речи, са пуном одговорношћу могу да изјавим да је ово један од гнуснијих ликова који је Бата тумачио у каријери, а тај подухват је још значајнији кад се зна да је у питању прилично мала улога. Још један пример ситуације у којој прави глумац може да учини улогу упечатљивом без обзира на њен обим. Гледао сам филм четири пута, и сваки пут ми је дошло да га угазим зашиљеним мартинкама. Можда сам ја посебно осетљив на ово, али погледајте, па се уверите, Бата је по мом мишљењу заиста одличан. Мада, ретко кад није.
17. ПАС КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ВОЗОВЕ (ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ, 1977) - РОДОЉУБ АЛЕКСИЋ
Кад је у питању други филм истог редитеља, Бата остварује још значајнију улогу, овај пут је у питању филмски каскадер који путује провинцијом и изводи сцене из вестерн филмова и родео тачке пред публиком. За разлику од претходног филма, овде је имао простора да се размахне, добио је баш захвалну улогу, и мислим да је прилику искористио на прави начин. Лепота је гледати га како сам изводи прилично ризичне дублове у тим родео сценама, као да је то најједноставнија ствар на свету, и уживање је видети како се још једном солидно сналази у улози мангупа који је (за разлику од пара главних јунака који су губитници један кроз један) видео света и зна како он функционише. Има свој рачун, има своје интересе, зна да буде љигав, одбојан и циничан, али, за разлику од неких претходно поменутих ликова, има и искупљујућих карактеристика. Кад Бата игра, дочаравање тако комплексног лика делује доста једноставно (Михићев сценарио је одличан) и он је, уз Светлану Бојковић, која је освојила Златну арену, најбољи елемент филма. У тмурном свету који он осликава, где су људи, поготово млади, готово без икакве шансе (филм је намерно остављен без икаквих временских одредница), Батин каубој ће упркос свему да се снађе. Иако бих рекао да филм има колико врлина толико и мана у погледу приче, ликова и глуме, иако ово свакако није баш најбоље што је Бата икад одиграо, дефинитивно је његова појава једна од бољих ствари филма.
18. ДОРОТЕЈ (ЗДРАВКО ВЕЛИМИРОВИЋ, 1981) - ДАДАРА
Један од ретких филмова из средњевековног времена поред "Боја на Косову" и "Бановић Страхиње", "Доротеј", снимљен је по књизи Добрила Ненадића, и приповеда о младом монаху и травару који излечи игумана, што квари планове за власт једног од монаха, а затим бива позван да излечи властелина чија се рана погоршала. Међутим, заповедник војске се намеће господарици, властелиновој жени Јелени, надајући се да ће после његове смрти преузети господарство. Између Доротеја и Јелене се рађа духовна веза, која прераста и у љубав, што никако не одговара силама зла, оличеним у властољубивом монаху и заповеднику који желе власт по сваку цену. Велики и неправедно заборављени глумац, Гојко Шантић, добија достојног противника у Бати, у улози Дадаре, заповедника војске, који је можда и најбољи негативац од многобројних које је одиграо овај великан. Иако представља чистокрвно зло, у Живојиновићевој интерпретацији, Дадара добија извесну комплексност и није само застрашујућ, већ и притворан, циничан и по потреби чак и симпатичан. Једини проблем који имам нема везе са самим Батом, а то је надсинхронизација његовог гласа (човек који говори подсећа на Петра Банићевића, мада нисам сигуран), што је, мислим, једини пут да Бата не говори сопственим гласом. Свеједно, љубитељи историје свакако треба обавезно да погледају ово, а и љубитељи филма генерално.
19. БАЛКАН ЕКСПРЕС (БРАНКО БАЛЕТИЋ, 1983) - СТОЈКО
Не знам колико уопште треба тупити тастатуру на причу о "Балкан експресу", то је дефинитивно један од наших култних наслова осамдесетих година, а то нешто говори, имајући у виду да је то декада са највећим бројем култних филмова које је ова земља изнедрила. Позната прича о групи лопова и варалица која, прерушена у музички састав, покушава да преживи и профитира у окупираној Србији у освит Другог светског рата, разбија сваки мит о ратном херојству у тренуцима кад ови људи са дна друштвене лествице ни криви ни дужни постају учесници (и не само то) у ратним збивањима. Три главна лика јесу Попај, Пик и Лили, али су подједнако важни и они који целу маскараду предводе, а то су Тетка (бесмртна Оливера Марковић) и господин Стојчић, који је све што ради подредио једном циљу - све што освојимо, претапамо у злато и правац - Казабланка! "А где је то?" - пита тетка. "У Швајцарској" - самоуверено одговара Бата. То је само једна од многобројних легендарних реченица из овог филма, који је са правом добио награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Бата можда нема толико сјајних реплика као Бора и Гага, али га то не спречава да на најбољи могући начин одради улогу муфљуза који у свакој ситуацији мора да остане углађен, али и да држи на окупу екипицу која се нашла у непредвиђеним околностима и ситуацијама. Ако још има неког ко живи на околним планетама и није ово погледао, нека то одмах учини, неће се разочарати. Још једна сјајна Батина рола у којој је немогуће не уживати, како год окренете.
20. ЈОШ ОВАЈ ПУТ (ДРАГАН КРЕСОЈА, 1983) - ЏЕК
Дебитантски Кресојин филм говори о двојици осуђеника, младом Максу који тргује дрогом и старијем Џеку, вишеструком повратнику са робије, кога условно пуштају, и који са Максом, који користи викенд, и својом невенчаном супругом, креће у потрагу за Максовом женом и сином, после чијег рођења је сазнала за криминалне активности свог мужа и затражила развод. У свеукупно добром филму, два главна глумца бриљирају. Бата је као риба у води у улози Драгослава Подунавца Џека, човека који је пола живота провео по затворима, коме је криминал постао саставни део живота, али који у себи има много топлине, који почиње да штити млађег "колегу" и жели да му помогне да стане на своје ноге и дође до нормалнијег живота, нешто што њему никад није успело. "Још овај пут" је филм о људима са маргине, свеукупно тужан и меланхоличан, у коме се трагедија осећа у ваздуху, али Батина интерпретација ни у једном тренутку не склизне у патетику, што би у рукама неког неискуснијег вероватно био случај. И поред целокупне трагичне атмосфере којом филм одише од почетка до краја, не могу а да се не покидам од смеха кад Бата, тј. Џек први пут открије како његова невенчана супруга Зоки (сјајна Рада Живковић) преживљава и прекраћује досаду у његовом одсуству, те сусрет са њеном "муштеријом" (вечито сметени Драгољуб Милосављевић Гула). Колико год да је Кресоја некад знао да промаши, сада није, а чињеница да му је кроз читаву филмографију Бата Животиња омиљени глумац ипак нешто говори. Погледајте ово.
21. ЧУДО НЕВИЂЕНО (ЖИВКО НИКОЛИЋ, 1984) - ОТАЦ МАКАРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ
Живко Николић је један од најнесрећнијих уметника које је наша бивша држава изродила. Доживотно оспораван од стране својих Црногораца, због наводног извргавања руглу њиховог менталитета, човек је буквално умро од глади, што довољно говори о односу нашег народа према најталентованијим уметницима. Елем, ово је култни наслов, верујем да га је већина оних који ово читају (десетак људи свеукупно) видела бар једном или двапут. Мештани малог приморског места у Црној Гори се опиру идеји првог човека у крају, газда Шћепана, да прокопа тунел све до мора, исуши језеро (које храни цело место) и направи плодну земљу која ће давати по неколико жетви годишње. У том подухвату помаже му изненадна појава прелепе младе жене која за све има сопствену рачуницу и својим изазовним присуством покреће мештане. У маси феноменалних глумаца која чини филм оним што јесте - ремек-делом - по мени један човек краде шоу. Бата у улози оца Макарија, у чији манастир је "ћорав прогледа', ћопави прохода', а мртви оживио" изазива прави смехотрес. Просто се не зна која је сцена боља - она кад заправо схватите да домамљује унесрећене жене у манастир како би их лечио сексом, кад навали на Весну Пећанац (само се ти опушти, дијете), кад језиком простог народа објашњава оцу Леонтију шта је заправо Савина Гершак, која се гола купа у језеру), кад покушава и њу да "излечи", потпуно сигуран у себе (вараш се, тичице моја, још ниједна ми није утекла), или кад хушка сељане против ње кад схвати да од "излечења" нема ништа (и што је још катастрофалније, да је лечи његов рођени син). Макарије Чудотворац је антологијска улога, "Чудо невиђено" је антологијски филм, и нема ту шта много да се прича. Протраћен је један велики режисер, али ту је оно што је остало.
22. ТЕСНА КОЖА 3 (АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ, 1988) - СОТИР МИЛИВОЈЕВИЋ
Не треба бити препаметан па схватити да "Тесна кожа 3" није нарочито добар филм. Могло се и без двојке, која је добра, и дефинитивно се види, након што су се Пантићи обогатили на лотоу да даљи наставци нису планирани. Кад оно, међутим, изгледа да је успех био толики да су продуценти решили да ствар измузу до краја. Поред ликова на које смо већ навикли, ту је и Бата да још мало зачини све, улогом Сотира званог Ђубре, који је добар ко лебац, али за крађу оће д' убије и да коље. Гастарбајтер грубијан који оставља у трамвају торбу пуну крваво зарађених немачких марака (која је и катализатор за цео каламбур у филму) има само две сцене у целом филму, али какве. Управо сам због тога и уврстио овај филм на листу, свако нормалан ће видети да није ништа посебно, али нико не може да каже да нема добрих улога, а једна од њих је свакако и улога Сотира. У почетку љубазан, пријатан и понизан, какав само може да буде човек коме су управо вратили пуну торбу пара (и остаје пуна, захваљујући караконџули од жене (прикладно иритантна Сека Саблић у "ја знам шта ви немате - јаја" секвенци)), а на крају насилник закрвављених очију, који је дошао "све да разјебе" добротвору који му је "узео тридесет хиљада". Само Бата је могао да пародира силне акционе хероје које је тумачио на тако урнебесан начин (пародија је достигла врхунац у Шијановој папазјанији "Тајна манастирске ракије") и стварајући тако меморабилне ликове, а Сотир је један од њих.
23. КАКО ЈЕ ПРОПАО РОКЕНРОЛ (ЗОРАН ПЕЗО, 1989) - КЛАЈА
Све што сам рекао за претходни филм још више важи за овај. У млитавом, траљавом и бескрвном омнибусу (то се нарочито односи на средишњи део који је тотални ужас), издваја се први сегмент "Од извора два путића", у коме доминирају (иако нису у главним улогама) управо Бата, као власник издавачке куће и отац главног јунака, пропалог рокера, који се клади са њим да може да прода више плоча од његових звезда, и Бранимир Брстина као љигави Хаџикарић, који се у највећем делу приче саплиће о каблове. Бата има неколико феноменалних размена са поменутим Хаџикарићем и својим сином, али најдуховитији делови су вероватно разговори Клаје и асистента му Жике (Ратко Танкосић Сарма) - ма колико пута гледао овај део филма, никад нећу пропустити прилику да вриснем кад Бата изговори своје чувено "на моме се клатиш" на начин достојан највећих светских комичара. Како већ рекох, није овај филм ништа значајно, али је припадао једном делу одрастања наше генерације и стога му се често враћам (макар том првом сегменту). Можда су ми раније неке друге ствари биле подједнако занимљиве, али са ове дистанце, једино што још увек вреди је тај први део, а оно што највише вреди у њему, је управо Бата и његов лик, било да прича о Јамездину Куртовићу, игра стрип-покер, шаље Хаџикарића где му је место, или покушава да се оправда пред пандуром муцавцем кога игра Драган Бјелогрлић.
24. ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА (ДРАГАН КРЕСОЈА, 1991) - СТАРИ ВУЈИЋ
Морам признати да је ово у највећем делу сјајан филм, драмчуга која преплиће судбине тројице ратних другова, ухваћених у вртлог политичких збивања од првих послератних дана до почетка деведесетих. С обзиром да је филм настао неколико година после позоришног комада, писац сценарија Раде Радовановић и Драган Кресоја, су покушали да у причу убаце и немире са почетка деведесетих и повежу их са циклусом трагедија нашег народа који се до данашњих дана не прекида. Филм ефектно комбинује прошлост и садашњост, а Бата игра необразованог Вујића, који је у младости био предратни пекарски калфа, па затим секретар среског комитета, па високи функционер (у младости га тумачи Жарко Лаушевић). Сада је наспрам њега Павловић (Драган Николић) који ће му испоставити рачун из прошлости који мора да плати. Низ трагичних заблуда у који се уплела љубав, али и резолуција Информбироа 1948. године носи последице и за нове генерације. Емотивни ролеркостер на коме се возе две глумачке легенде је уистину импресиван, па не сумњам да ће филм задовољити сладокусце иако је прилично тежак за гледање. Ако се изузме део са бунтовним Небојшом Бакочевићем (против кога немам ништа, само је сувишан овде), ово је заиста једна од бољих политичких драма последњих деценија. А Бата је њен витални део, и без њега би била практично незамислива, иако је Цига Јеринић сјајан на сцени.
25. ЛЕПА СЕЛА ЛЕПО ГОРЕ (СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ, 1996) - ГВОЗДЕН
У вероватно последњем антологијском филму наше кинематографије (и нема назнака да ће уопште бити реализован неки следећи), Бата остварује величанствену, готово митску ролу, која на ефектан начин заокружује његов "партизански" циклус. Нема се шта рећи везано за читав филм, причу и екипу, што већ није познато, у питању је остварење које је за само двадесетак година достигло такав култни статус да га гледаоци од седам до седамдесет седам здушно рецитују од речи до речи. Некада заставник прве класе (ако се сећате), а сада капетан Максимовић, је фантастично написан лик, кога, с обзиром на животопис и историју партизанских улога, ниједан глумац не би боље одиграо од Бате, то гарантујем и спреман сам да потпишем. Просто нема смисла да ја много причам о томе колико је ово добра улога, свако ко је са ових простора је сигурно све већ видео, и ако није слеп, глуп или злонамеран, био одушевљен. Све сцене су феноменално замишљене и реализоване, од чувене размене са Којом, преко разговора са кумом и приче о монтажи, до приче о пешачењу до Куће цвећа, али Батин одлазак је тај који ме сваки пут натера да задрхтим. Та сцена у којој се види да он ипак није ту само да се "огребе за чин" и одлазак у легенду уз песму и почасну паљбу ми и данас, после петнаестак гледања, делује подједнако емотивно, снажно и епски, просто невероватно. Управо тако сам замишљао и Батин одлазак из живота, уз велики прасак. Ништа мање од тога није ни заслужио, и овај текст не може ни изблиза да каже ко је он заиста био.
***
ШТА ЈОШ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ:
ФИЛМ:
Човек из храстове шуме (1964) - уз сјајног Мију Алексића
Непријатељ (1965) - филм Живојина Павловића, инспирисан прозом Достојевског
Крвава бајка (1969) - Бата у улози Марисава Петровића
Осека (1969) - поред фантастичног Гидре Бојанића
Идемо даље (1982) - поред Драгана Николића, у улози Шопенхауера
Хало, такси (1983) - Шугер, држим ти песнице, Шугер, држим ти палчеве...
У раљама живота (1984) - Трокрилни, Штефица и тетка из Босанске Крупе. Могао бих свашта да кажем о намерама Рајка Грлића кад је ова сцена у питању, али нећу, намерно је нисам уврстио међу двадесет пет због дискутабилних конотација. Ионако је то најбоља сцена филма.
Октоберфест (1987) - још једна упечатљива улога, пандурчина која фрустрације због лошег брака истреса на омладини коју му доведу. Још једна не много захвална али врхунска рола.
Проклета је Америка (сегмент "Кроз прашуме Јужне Америке", 1989) - као Радован, који заједно са Болидом малтретира Владицу и Дуду Стојановић.
Три карте за Холивуд (1993) - и Белу кућу, и Кип слободе, и Ајфелову кулу.
Буре барута (1998) - пије кафу. И ломи лобању Сергеју Трифуновићу. Од њега доста.
ТВ ДРАМЕ:
Слуга (1973) - феноменална драма која говори о немогућности да се побегне од сопствене судбине. Безименог јунака Бату, газда прима у службу са намером да уместо њега поради на проширењу породице, али ту тек почињу проблеми. Антологија ТВ Београд.
Реквијем за тешкаша (1974) - моја омиљена драма са Батом, према прози Рода Серлинга, он блиста у улози ислуженог боксера на животној прекретници. Сјајна екипа уз њега, Бора Тодоровић, Бурдуш Јанићијевић, Неда Спасојевић, Миодраг Андрић Љуба Мољац.
Иди тамо где те не познају (1976) - ТВ филм о сукобу оца и сина због дијаметралних животних схватања, сукоб сеоске и градске средине. Уз Бату игра Мики Манојловић.
Ноћ од паучине (1978) - интересантна прича о пријатељству које шеф станице развија са преступником кога треба да укрца у закаснели воз. Млади Александар Берчек такође добар.
Свечана обавеза (1986) - у још једној антологијској драми, Бата тумачи Вукадина, оца који долази на заклетву сину кога је одавно напустио, па овај шаље свог друга. Фантастично.
Свадбени марш (1995) - духовита драма о пуковнику и његовој жени који покушавају да удоме своје три ћерке, с тим што је једна много успешнија од друге две у налажењу партнера.
ТВ СЕРИЈЕ:
Грађани села Луга (1972) - није добра као "Љубав на сеоски начин", али и ова серија Драгослава Лазића има својих чари, а Батин Булиџа је уз Зорицу Шумадинац најбољи лик.
Приче из радионице (1982) - Пуфта касапин. Како га не волети?
Сиви дом (1986) - у улози управника крушевачког дома. Антологија.
Вук Караџић (1987) - глуми Јакова Ненадовића. Већ писах на блогу о квалитетима те серије.
Бољи живот (1987-1991) - Мацола. Надам се да нема потребе образлагати.
Срећни људи (1993 - 1996) - Аранђел Голубовић.
***
За крај хтедох да копирам неке ствари које су о Бати говорили други, али сам одустао. Једноставно идите на Викицитате везане за њега, не мора даље од тога, па ћете видети ко је и шта је он у очима других, били меродавни или не. Није мени намера да икоме "отварам очи", мењам мишљење, нити било шта слично, добро знам да је то немогуће. Немам толики утицај на људе да им се после читања онога што пишем перспектива мења за 180 степени. Ово је пре свега одавање почасти легендарној личности са ових простора кроз преглед одабраних дела у којима је учествовао. Ако неком помогне да га цени више - одлично, ако не - опет одлично. Текст је написан у име оних који су уз њега расли и којима је улепшавао живот, и надам се да је у том смислу испунио своју сврху. Годину дана је пребрзо прошло, то је све што ћу рећи.
Млађано Бугарче (у лику Анђеле Недјаљкове, којој предвиђам у најмању руку просечну будућност у Холивуду) је сувише паметан и срачунат за једну курветину која виси са гомилом пропалих џанкија, филм сувише врлуда у покушајима да стигне до јасног плана шта и како, нема ни мрву страсти првог дела из кога црпи толико материјала као да стоји на раменима великог брата. Глумци су своје одрадили готово савршено, али у атмосфери без енергије, ни они нису могли да ураде превише да удахну пуни живот наставку. Јесте било доста доброг у филму, али 99% посто најбољих елемената налази своју основу у првом делу, док оно што треба да буде ново и свеже делује као додатни материјал са ДВД-ја, продужена верзија првог дела, или бонус ниво у видео-игри. Солидан филм са исподпросечним буџетом (за данашње стандарде) да, али неки ко зна колико оригинални наставак који стоји раме уз раме са оригиналом (како кажу неке од критика), то никако. Сваки сегмент филма има својих квалитета, али исто тако сваки од њих је у поређењу са оригиналом прилично далеко. Једноставно, ако преживим следећих 20 година, бићу ту да видим како наставак не постаје култни класик нити битан наслов у историји филма као што је оригинал био. Оно што ја највише замерам овом филму, осим недостатка приче (ако изузмемо поенту да се ништа суштински не мења), је што толико игра на сигурно да је то просто болно. Чак је и монолог који наведох донекле очекиван у измењеној верзији. Први филм је био успешан зато што је био авантура, пут у непознато, контроверза, шок прожет антологијском атмосфером и култним репликама - други је носталгично љубавно писмо које покушава да се наметне као туробни филм освете прошаран хумором. Можда би и успео да је било суштинске приче, чији недостатак поново апострофирам као највеће разочарење.
Ако сте волели први део и ако увиђате његов значај, онда ће вам и наставак бити сасвим солидан, чак и добар, као што је мени, што је донекле и разумљиво јер волите ликове, сцене и слике из првог дела које можете да повежете са тренуцима које их призивају у другом. И биће вам ОК, зато што у мору генеричких избљувака од римејкова, рибутова, сиквела, приквела, стајлинга, лифтинга, пилинга и осталих идиотарија, овај је заиста нешто бољи. То, додуше, не мења чињеницу да је и даље више cash grab него дело рађено са ентузијазмом и неком истинском надахнутошћу, али ипак, вероватно није лоше погледати шта сад смерају антихероји кад су већ у зрелијим годинама. Дени Бојл и Јуен Мекгрегор нису разговарали од 2000. године кад је овај узео Леонарда Дикаприја за "Плажу", али после 15 година су се измирили, и зато је и било могуће направити овај филм. И то је у реду. Неће он ући ни у какав избор 500 или 1000 филмова које треба погледати пре смрти, али није ни од оних "зашто ово говно уопште постоји, жали Боже уложених пара". Вероватно има и оних који су толико обожавали први део да сада може да их задовољи само нешто са врха лествице. Ако сте међу њима, слободно прескочите ово. Све зависи од ваших очекивања. Ако желите да проведете два сата у обиласку познатих места уз неколико изузетно духовитих сцена и занимљива присећања, ово је филм за вас.
