субота, 27. мај 2017.

T2: Trainspotting (2017)

Сценарио: Џон Хоџ, Ирвин Велш (по романима Трејнспотинг и Порно)
Режија: Дени Бојл
У главним улогама: Јуен Мекгрегор, Јуен Бремнер, Роберт Карлајл, Џони Ли Милер, Анђела Недјаљкова, Кели Мекдоналд, Џејмс Козмо, Ирвин Велш

Тешко је побројати све квалитете које садржи оригинални Трејнспотинг, који је много више од "само кул филма", што му спочитавају многи душебрижници. Заправо је један од најзанимљивијих, најдуховитијих и свеукупно најкултнијих филмова деведесетих, хроника изгубљене генерације, на сваком кораку прожета одличном музиком, интересантним сценама и меморабилним репликама, бриљантни микс хумора и трагедије који је са правом стекао гомиле верних обожавалаца. Знао сам за постојање друге књиге, знао сам да се већ годинама прича о наставку, и смртно сам га се плашио. Зна се шта је посао наставака, поготово кад је у питању једно овакво остварење - да измузе благајне до последњег цента, да се сурово поигра лепим успоменама гледалаца и искористи носталгични фактор ударајући по правим жицама да дође до профита. То се нарочито односи на наставак који изађе после дужег времена након што је оригинал био врхунски (тебе гледам, Блејд Ранеру), тако да можете претпоставити колика су ми била очекивања, везана за други Трејнспотинг, односно колико их нисам имао - једино што ме тешило је да се Дени Бојл поново нашао у редитељској столици и што се постава враћа - бар ће ликови бити прави, и ако се удара на носталгију, знаће се како. Тако да сам очекивао добру забаву, фину музику и референце на први део као главне адуте, а све што би ишло преко тога, био би чист ћар. Што се тиче овог првог, за то не треба да бринете, испоручено је на високом нивоу. Што се тиче осталог, ту бих употребио енглеску синтагму mixed bag, као апсолутно најадекватнији и највернији опис оног што се у филму може видети. Ако би требало да га оценим једном реченицом, она би била - није лош, а могао је да буде и прилично бољи.

Рентон се враћа кући 20 година касније и убрзо се повезује са старим пријатељима Спадом и Сик Бојем. Међутим, овај други га није запамтио по лепом, а ту је и Бегби, који уз доста муке излази из затвора, не заборављајући ко га је тамо сместио и желећи да поравна рачуне са бившим другаром.

Прво да кажем да овај филм има веома мало везе са романом "Порно", који је наставак "Трејнспотинга", осим неколико ситнијих сличности и неколико референци, у питању је готово потпуно нова прича, која наставља тамо где је стао претходни филм, и нуди нам поглед у живот главних јунака двадесет година касније (урађено готово у реалном времену, с обзиром да је наставак изашао непуну 21 годину после првог дела). Као што се и дало претпоставити, три ђанкозе су покушале да "изаберу живот", међутим то је донекле успело само Рентону, који је искористио последњи воз за бекство од живота који га је уништавао на крају првог филма, остали су и даље у колотечини - Спад се вратио старом начину живота, након што га је зезнуло летње рачунање времена (брза духовита секвенца на почетку то објашњава) а Сик Бој има пословне планове, али се успут пребацио на скупљу дрогу, док Бегби тражи начин да напусти затвор, упркос продужењу казне. Ипак, иако је Рентон "изабрао живот", није се баш усрећио, те се враћа на једино место које може да назове домом после 20 година у печалби. Ипак, после онаквог одласка, тешко је очекивати топлу добродошлицу и кићену буклију. Оно што се мора похвалити је одлична глума свих умешаних, просто имате осећај као да време није ни прошло, као да су стари другари поново са вама. На то треба надовезати и чињеницу да се у наставку више пажње поклања хумору од трагедије, што је вероватно и нужно, с обзиром да фокус више није на заједници наркомана, данку који узима њихова зависност и пријатељствима која због тога трпе. Упркос неколико потресних секвенци и неким болним присећањима, ипак превладава хумор, и у том сегменту има неколико заиста успелих сцена. Не може се рећи да филм није забаван. Такође, сцене које оживљавају први део су убачене са мером и укусом, нема дављења у патетици. Саундтрек је такође врло добар (мада, ипак ни изблиза не може да се пореди са антологијским првим делом). Рекао бих да је у неку руку успела основна намера, а то је дочаравање исконске осуђености на неуспех читаве генерације, без обзира у ком се животном добу налазила. Изабрала или не изабрала живот, дрогирала се или не, за њу никад и није било великих шанси, па и сада, без обзира што су се околности промениле (укључујући време, музику и дроге, како каже бугарска паметница), фундаментална промашеност живота (и не само њихових) остаје и даље. Отуд и тај апдејт монолога из првог дела (који сада звучи много циничније и мизантропскије, како и приличи човеку који је одрастао и сагледао свет из праве перспективе):

"Choose life'. 'Choose life' was a well-meaning slogan from a 1980's anti-drug campaign and we used to add things to it, so I might say for example, choose... designer lingerie, in the vain hope of kicking some life back into a dead relationship. Choose handbags, choose high-heeled shoes, cashmere and silk, to make yourself feel what passes for happy. Choose an iPhone made in China by a woman who jumped out of a window and stick it in the pocket of your jacket fresh from a South-Asian Firetrap. Choose Facebook, Twitter, Snapchat, Instagram and a thousand others ways to spew your bile across people you've never met. Choose updating your profile, tell the world what you had for breakfast and hope that someone, somewhere cares. Choose looking up old flames, desperate to believe that you don't look as bad as they do. Choose live-blogging, from your first wank 'til your last breath; human interaction reduced to nothing more than data. Choose ten things you never knew about celebrities who've had surgery. Choose screaming about abortion. Choose rape jokes, slut-shaming, revenge porn and an endless tide of depressing misogyny. Choose 9/11 never happened, and if it did, it was the Jews. Choose a zero-hour contract and a two-hour journey to work. And choose the same for your kids, only worse, and maybe tell yourself that it's better that they never happened. And then sit back and smother the pain with an unknown dose of an unknown drug made in somebody's fucking kitchen. Choose unfulfilled promise and wishing you'd done it all differently. Choose never learning from your own mistakes. Choose watching history repeat itself. Choose the slow reconciliation towards what you can get, rather than what you always hoped for. Settle for less and keep a brave face on it. Choose disappointment and choose losing the ones you love, then as they fall from view, a piece of you dies with them until you can see that one day in the future, piece by piece, they will all be gone and there'll be nothing left of you to call alive or dead. Choose your future, Veronika. Choose life".

Међутим, у најбољим елементима филма ја такође видим и његове главне проблеме и недостатке. Све што сам навео је заиста одлично, од глуме, преко носталгичног ефекта и неколико изузетно смешних и забавних сцена, до одличне музике, чак и оне ремиксоване. У неку руку, феноменално би било посматрати два филма као један, јер је ово уистину на неки начин продужетак оригинала. Ипак, искључујући пар ствари које су ми се од нових елемената свиделе (развој лика Спада као симпатичног протагонисте, Бегбијева спознаја пред сам крај и разговор са сином у коме му (а тиме и самом себи) саопштава горку истину да може да буде једино то што јесте (дате су и озбиљне назнаке хомосексуалности, што се није примећивало у првом делу, вероватно још један "допринос" новог времена), те монолог који сам навео горе (искључујући онај део о једанаестом септембру и јеврејима, који су заиста све закували, без обзира шта каже Рент-бој)), овај наставак готово да нема на шта да се ослони као самостално остварење. Без првог дела, тешко да би могао да прође и као ТВ продукција. Заплет је танак као флис-папир, а ослонац на антологијску вредност оригинала исувише приметан у појединим тренуцима. Некако је било доста теже повезати се са ликовима које смо сви тако лако препознавали у себи (чак и ми који се никад нисмо рокали ничим сем алкохолом) као бес деце из радничке класе која самим рођењем остају без икакве животне перспективе, иако се, као што написах горе, лепо види та непроменљивост кад је то у питању. Фотографски је све добро одрађено, па су и гледаоци у могућности да оживе старе слике и сцене онако како то и сами ликови раде.

Млађано Бугарче (у лику Анђеле Недјаљкове, којој предвиђам у најмању руку просечну будућност у Холивуду) је сувише паметан и срачунат за једну курветину која виси са гомилом пропалих џанкија, филм сувише врлуда у покушајима да стигне до јасног плана шта и како, нема ни мрву страсти првог дела из кога црпи толико материјала као да стоји на раменима великог брата. Глумци су своје одрадили готово савршено, али у атмосфери без енергије, ни они нису могли да ураде превише да удахну пуни живот наставку. Јесте било доста доброг у филму, али 99% посто најбољих елемената налази своју основу у првом делу, док оно што треба да буде ново и свеже делује као додатни материјал са ДВД-ја, продужена верзија првог дела, или бонус ниво у видео-игри. Солидан филм са исподпросечним буџетом (за данашње стандарде) да, али неки ко зна колико оригинални наставак који стоји раме уз раме са оригиналом (како кажу неке од критика), то никако. Сваки сегмент филма има својих квалитета, али исто тако сваки од њих је у поређењу са оригиналом прилично далеко. Једноставно, ако преживим следећих 20 година, бићу ту да видим како наставак не постаје култни класик нити битан наслов у историји филма као што је оригинал био. Оно што ја највише замерам овом филму, осим недостатка приче (ако изузмемо поенту да се ништа суштински не мења), је што толико игра на сигурно да је то просто болно. Чак је и монолог који наведох донекле очекиван у измењеној верзији. Први филм је био успешан зато што је био авантура, пут у непознато, контроверза, шок прожет антологијском атмосфером и култним репликама - други је носталгично љубавно писмо које покушава да се наметне као туробни филм освете прошаран хумором. Можда би и успео да је било суштинске приче, чији недостатак поново апострофирам као највеће разочарење.

Ако сте волели први део и ако увиђате његов значај, онда ће вам и наставак бити сасвим солидан, чак и добар, као што је мени, што је донекле и разумљиво јер волите ликове, сцене и слике из првог дела које можете да повежете са тренуцима које их призивају у другом. И биће вам ОК, зато што у мору генеричких избљувака од римејкова, рибутова, сиквела, приквела, стајлинга, лифтинга, пилинга и осталих идиотарија, овај је заиста нешто бољи. То, додуше, не мења чињеницу да је и даље више cash grab него дело рађено са ентузијазмом и неком истинском надахнутошћу, али ипак, вероватно није лоше погледати шта сад смерају антихероји кад су већ у зрелијим годинама. Дени Бојл и Јуен Мекгрегор нису разговарали од 2000. године кад је овај узео Леонарда Дикаприја за "Плажу", али после 15 година су се измирили, и зато је и било могуће направити овај филм. И то је у реду. Неће он ући ни у какав избор 500 или 1000 филмова које треба погледати пре смрти, али није ни од оних "зашто ово говно уопште постоји, жали Боже уложених пара". Вероватно има и оних који су толико обожавали први део да сада може да их задовољи само нешто са врха лествице. Ако сте међу њима, слободно прескочите ово. Све зависи од ваших очекивања. Ако желите да проведете два сата у обиласку познатих места уз неколико изузетно духовитих сцена и занимљива присећања, ово је филм за вас.

ОЦЕНА: 3+




среда, 17. мај 2017.

Одбрана Валтерове части у двадесет пет филмских улога као једногодишњи помен

Да ми је неко рекао да ћу се на овом блогу бавити тиме колико је Велимир Бата Живојиновић грандиозна појава и витални део наше кинематографије, не бих му веровао. То ипак морам да урадим, јер се осећам дужним према тој громади од човека која је целог себе уткала у некадашњег гиганта какав је наша кинематографија некад била. Осећам се дужним јер сам тридесет година гледао оно што је подарио свима нама кроз филмове, серије и ТВ драме, а сигуран сам да нисам једини који ће рећи да је Бата Животиња неодвојиви део његовог одрастања (не мора уопште нужно да се ради о фанатицима попут мене, једноставно су неки ликови које је он тумачио толико импозантни, да су несумњиво инкорпорирани и у свесно и у несвесно свих нас, што визуелно, што аудитивно, преко цитата, који ће, ако је правде, и ако уопште опстанемо као народ, остати живи генерацијама после нас. И то сасвим заслужено. Ако читаоци нису последњих деценија живели на Сатурну, онда не треба да говорим да је Велимир Бата Живојиновић највећа глумачка звезда са простора СФРЈота (што би рекао Душко Кораћ) и шире, а то ваљда нешто говори. Сад ће људи рећи, то што је неко велика звезда не значи аутоматски да је и велики глумац. И биће потпуно у праву. Али, факат је бити највећа звезда глумачког неба у време кад је оно некад нешто представљало у европским оквирима индикатор одређеног квалитета. Мислим да људи по навици пљуцкају Батине глумачке капацитете из неколико разлога, које ћу сада покушати да наведем и да их се дотакнем.
1) Није одбијао улоге - напабирчио их је преко четири стотине на свим медијумима. Он је сам говорио да половина од тога ништа не ваља, али да је увек поштовао редитељске замисли, сматрајући претенциозним и безобразним да одбија нешто што је за њега написано и њему намењено, ма колико да је одређене ствари сматрао не нарочито вредним. Тако да нису биле у питању ни паре, нити жеља за пажњом, него искључиво љубав према професији и послу, који је увек обављао најбоље што је могао - а како ће овај текст и показати, то је било сасвим довољно за завидан број антологијских улога. 
2) Није га било у позоришту - потпуно се преоријентисао на филмску глуму, а не може се бити глумчина без живог контакта са публиком. Ту има неке истине, али мало људи зна да је Бата заправо почео у позоришту, за тих неколико година, играо је и по триста извођења годишње пре него што се потпуно пребацио на филм, за који је сматрао да му више одговара и да ће моћи више да покаже, што је сасвим легитиман избор, на који је имао право. Јесте да се није остварио као позоришни глумац, али није био без искуства у том сегменту, напротив.
3) Доста људи у пљувању паушално подвлачи да је Бата "добар само за партизанштину", то сам чуо бар десетак пута последњих неколико година. То једноставно није истина, и да бих то и пластично демонстрирао, из избора 25 улога које морате видети ћу потпуно елиминисати партизанске филмове, с тим што пре тога морам да кажем да ти филмови, иако су жестоко обојени пропагандом и немају неку превелику дубину, у неким случајевима одлично функционишу као нека варијанта српског вестерна, имају добре приче, у њих су уложене озбиљне паре, а понекад је и сама држава стајала уз њих ("Битка на Неретви" је била номинована за Оскара), тако да бар неки од њих нису безвредни. Да поменем и чињеницу да је Бата у неколико наврата глумио и четника (вероватно најпознатија епизода из "Повратка отписаних" као официр на друму), али и есесовца Вилија Фукса у остварењу Жике Митровића "Операција Београд" са Душаном Булајићем и Александром Гаврићем. Ту је и агент полиције у филму "Ветар је стао пред зору". Тако да, веровали или не, Бата је играо и негативце у ратном филму. Још једна мала тривија за занесењаке.

Јасно је као дан да нам он неће пасти на памет кад набрајамо десет најјачих глумаца са ових простора, па можда ни двадесет. Већ сам се сложио да тзв. star power (који је код Бате немерљиво велики) не мери величину нечијег умећа. Међутим, да је био велики, не би смело да буде спорно, и то ћу издашно образложити, бар ћу пробати. На крају крајева, кад се школујете на класи Јосипа Кулунџића, са које су још изашли, између осталих, Никола Симић, Ружа Сокић, Рада Андрић, Рада Ђуричин и Бранимир Тори Јанковић, и будете успешни, то свакако има одређену вредност. Међутим, оно што ме посебно подстакло да пишем овај текст је чињеница да у свим тим критикама, које сам све учесталије слушао последњих година на рачун Батине глуме (чак и од стране људи које сматрам пристојно интелигентним) нисам чуо ниједан сувисли аргумент у корист тврдње да он није добар глумац, ниједно објашњење детаљније од "он нема појма", "будала/сељак/слепац/додати по жељи", "накурчени СПС-овац", и тако даље. Да прокоментаришем ово последње, он је већ говорио на тему политичког ангажмана и како је против своје воље гурнут у кампању, за коју се слажем да му није била потребна, али ми је парадоксално да су га највише нападали усрећитељи Србије и Срђини/Сорошеви пулени који су се 12 година иживљавали над нашом привредом, просветом, здравством, судством и чиме год још хоћете, што су успешно радили и они пре, а успешно раде и ови сада, јер су полуге моћи исте. Поента је да сви они на гомили нису ни за Батин мали прст, и ако се и јесте донекле искомпромитовао самим учешћем у тој фарси, није то толики грех да му се због тога товари камење на леђа и НЕМА ВЕЗЕ са тим какав је глумац. Подсетићу заборавне да Слободан Милошевић није из Хага подржао Бату, већ Војислава Шешеља, толико о томе колико се он ту питао за било шта. Још су ми говорили - од толико улога, наравно да ће скупити двадесет рола које је одрадио људски. Закон великих бројева јесте на Батиној страни, али то што ћу се ја ограничити на 25 одличних улога, не значи да их има само толико, већ бар четрдесетак по некој слободној процени, и то ако се рачунају само филмови. Ако бих почео да рачунам и ТВ драме и серије, тај број би се још повећао. Кућу бих продао да видим само једну епизоду несачуване серије "Чардак ни на небу ни на земљи" у којој Бата глуми Радована Трећег, иако је доживела фијаско из разних разлога, које ћу касније још помињати. Мислим да сличан биланс улога има још можда само Павле Вуисић.

Пре него што се посветим припремљеном избору филмских улога, ево још неких чињеница, које су углавном мало познате:

- Иако ћете у свим подацима наћи да се Бата родио у својој Кораћици (5. јуна 1933. године), он је заправо рођен у возу, и то на железничкој станици у Јагодини. Како то обично и бива, следовало му је доживотно бесплатно путовање возом.
- Почео је са 15 година када га је редитељка Соја Јовановић позвала у ангажман у Академско позориште где је био сценски радник и статиста. Један је од ретких глумаца који није похађао гимназију, већ средњу глумачку школу, најпре у Нишу, где су му 1950. године рекли да глума није за њега, а потом и у Новом Саду, што га чини једним од ретких, ако не и јединим глумцем који се глумачки образовао и на средњем и на високом нивоу. Никад није одустајао. Кад није одмах био примљен на Академију, радио је као милиционер, молер, столар и општински извршитељ на Врачару, а према сопственом признању, све му је то касније веома користило у природном тумачењу најразличитијих ликова. Дипломирао је са десетком, у представи "Сумњиво лице" на сцени Народног позоришта, заједно са колегама са класе.
- Веома је волео игру у позоришту, иако је у ЈДП-у (тада под називом "Савремено позориште") провео тек неколико година, али интензивно радећи, као што сам већ и поменуо. Увек скроман по природи, и сам је говорио да у окружењу феноменалних глумаца који су тада тамо наступали, попут Љубе Тадића, Оливере и Радета Марковића, Ђузе Стојиљковића, Виктора Старчића и других, није имао превише шансе да дође до изражаја, јер су били бољи од њега. Зато је, кад је добио прилику да се на прави начин окуша на филму, под палицом Вељка Булајића, потпуно напустио позоришни свет. Никад нећемо знати ко је ту горе прошао.
- Надимак Бата, који ће га до краја живота пратити, зарадио је у глумачкој школи у Нишу, где је директор био чувени песник, Велимир Живојиновић Масука, који је, да би се избегло мешање поште, придодао надимак глумцу. Каже да је оно "Бата Животиња" касније дошло јер је радио и оно што нико други није хтео, у глумачком смислу. Насупрот надимку, био је веома мирне и пристојне нарави, велики професионалац, са ким је, по речима колега, била срећа радити.
- Од 1960. године до краја живота (више од 55 година) био је ожењен Јулијаном, за коју је увек говорио да му је била највећи ослонац у каријери, али и стуб породице, коју он због честих и дуготрајних снимања није дуго виђао. После "најплодније" године у којој је снимио 14 филмова, једно од његове деце је по његовом повратку кући рекло "Мама, дошао је чика Бата".
Венчани кум му је био колега из позоришта, Миодраг Деба Поповић.
- Говорио је и да је снимио 17 вестерна у иностранству, махом у Немачкој, и да се за њих у највећој мери и не зна (признаћу да сам и ја у незнању кад се о овоме ради, нема података ни на ИМДБ-у, па тако ни начина да се та информација потврди).
- Званичан број партизанских филмова које је снимио је тридесет пет.
- Француска глумица Роми Шнајдер, једна од најлепших глумица свих времена, је у току снимања филма Саше Петровића "Групни портрет с дамом" у више наврата изазивала Бату, али је он увек одолевао (и Лула је углавном била присутна) и прогласила га за педера.
- У избору "Вечерњих новости" заузео је шесто место на листи најбољих глумаца и глумица Србије у двадесетом веку. Осим српског језика и његових варијација, глумио је на још седам.
- Један од Батиних најбољих другова још из детињства био је такође познати глумац Растислав Јовић Кекец, а познато је било и велико пријатељство са Борисом Дворником, које је стагнирало током рата, да би се последњих година обновило на обострано задовољство.
- Освојио је веома значајне филмске награде у земљи и иностранству - три Златне арене у Пули за најбољу мушку улогу, што главну, што споредну - Три (1965), Скупљачи перја/Бреза/ Празник (1967), и Мајстор и Маргарита/Трагови црне девојке (1972). Сребрну је освојио 1963. године за филмове "Козара" и "Др". Са нишког фестивала има четири Гран Прија (Ћеле куле/Наисе), као и два "Цара Константина", за филмове "Доручак с ђаволом" и "Сутјеска". На нишком фестивалу је такође двапут био део глумачког пара године - улоге које су у питању су Булиџа у "Грађанима села Луга" (са Живком Матић) и Аранђел Голубовић у "Срећним људима" (са Радмилом Савићевић). Такође је 1993. године награђен "Славицом" за животно дело (у питању је данашња награда Павле Вуисић). Савет нишког фестивала га је 2013. године наградио специјалном наградом у виду ручно израђеног шаха Цара Константина). Седмојулску награду СР Србије осваја 1981. године, а Октобарску награду града Београда 1972. за "Мајстора и Маргариту", "Трагове црне девојке" и серију "Грађани села Луга". На палићком фестивалу добија награду "Александар Лифка" за укупан допринос европској кинематографији заједно са грчким редитељем Теом Ангелопулосом. Пар месеци пред смрт је на фесту добио награду "Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, заједно са Викторијом Абрил и Џоном Мектирнаном.На Фестивалу домаћих играних серија 2013. године добио је Златну антену за целокупан допринос телевизијској продукцији. Награда за најбољег глумца сопотског фестивала носи његово име, а добио је и Златни печат југословенске Кинотеке за изузетан допринос филму. То су само најважније од домаћих награда.
- Кад су у питању стране, за улогу Арсена у "Трену" Столета Јанковића је добио Гран При на фестивалу у Москви као најбољи глумац, да би коју годину касније био и члан жирија. На телевизијском фестивалу у Пловдиву, добио је награду за најбољег глумца у ТВ драми за Вукадина Ковиљца у "Свечаној обавези" Синише Ковачевића. Добио је Кристално звоно за остварен највиши уметнички домет као "изузетан мајстор европске кинематографије" на фестивалу у Кијеву 1999. године. У Београду му је глумац Николај Бурљајев уручио златну медаљу за животно дело "Сергеј Бондарчук" коју додељује фестивал свесловенског и православног филма "Златни витез". Ту је и награда са фестивала неореалистичког филма у Авелину 1974. године. Једноставно, нема довољно места да се наброји све што је зарадио.
- Колика је Бата био људина сведочи и чињеница да је у последњих десет година живота преживео срчани и мождани удар, те санирао гангрену ноге, која се повратила после повреде на снимању последњег филма. Појединачне болести му нису могле ништа, била је потребна комбинација која је поред гангрене укључивала и срчану слабост, дијабетес, анемију, отказивање бубрега, те зачепљење крвних судова. Отишао је у сну, на летњег Светог Николу.
Била би потребна још најмање три текста да поменем све занимљиве ствари из Батиног живота, ако вас занима да сазнате више, прочитајте чланке на дивном сајту "Југопапир" као и недавно изашлу биографију "Још овај пут", гарантујем да се нећете покајати. Но, пошто сам ја овде да говорим превасходно о филмским улогама из личне визуре, не бих више да дужим.

1. УЗАВРЕЛИ ГРАД (ВЕЉКО БУЛАЈИЋ, 1961) - ЛУКА


У једној од првих већих улога, у филму о послератној индустријализацији Зенице, Бата се сјајно сналази у огромном ансамблу глумаца који тумачи сељаке са породицама, инжењере, техничаре, криминалце и проститутке који су се нашли на изградњи постројења. Он тумачи монтера Луку, који свој посао одрађује квалитетно, али је још познатији по способностима женскароша, па има занимљиве односе са неколико "другарица". Ипак, испоставља се да све време бежи од нечега, а како то обично бива, то га на крају сустиже и удара директно у лице. У туђим рукама би овај лик мангупа деловао прилично једнодимензионално, међутим Бата успева да га обликује тако да остане константно занимљив при сваком појављивању. Вељко Булајић је већ знао шта овај глумац може да му понуди, јер га је већ узимао за епизоде у "Влаку без возног реда" и "Рату", али ово је била прва Батина меснатија улога, и он се прилично добро снашао у гротлу узавреле Зенице међу старијим и искуснијим глумцима, Илијом Џувалековским, Драгомиром Фелбом и Јанезом Врховецом, док је женску екипу предводила величанствена Оливера Марковић, као и веома млада Милена Дравић. Није овај филм врх југословенске кинематографије, није ни врхунац Вељка Булајића (то је, без дилеме "Човек кога треба убити"), али је занимљив филм који без превише улепшавања својственог за филмове тог доба приказује борбу за покретање индустрије. Живојиновић је већ овом улогом показао да се на њега мора озбиљно рачунати.

2. ДР (СОЈА ЈОВАНОВИЋ, 1962) - МИЛОРАД ЦВИЈОВИЋ


Мислим да је излишно говорити о свеукупном, универзалном, ванвременском и каквом год хоћете значају Бранислава Нушића за наше поднебље. Ако за неког аутора могу да положим главу да ће она често нетачно употребљена синтагма "вечито актуелан" да важи и дуго након што све нас покрије зелена трава заборава мог, како рече Бата у једном филму, то је Нушић. "Др" је на велика врата увео појам куповине диплома у нашу свакодневицу, и кад је Соја реализовала најбољу филмску верзију ове комедије, логично је што је желела да у њој учествује њен миљеник, кога је као потпуно непознатог лика убацила у позориште. Тако се Бата са 29 година нашао у друштву тешкаша наше кинематографије какви су Миливоје Живановић (патријарх српског глумишта, како су га звале колеге), Мија Алексић, Десанка Беба Лончар, Петар Словенски, те аустријска глумица Мариса Мел. Соја га је гурнула у ватру, ставивши га раме уз раме са дивовима, а он јој се одужио поменутом Сребрном пулском ареном коју је (уз филм "Козара") зарадио за улогу лењог и неодговорног, али надасве симпатичног бонвивана Милорада, који финансира сиромашног Велимира новцем свога оца да уместо њега заврши факултет и добије диплому коју отац Живота толико жели, док се он препушта чарима хедонизма. Можда поред набројаних глумаца Бата није први који ће вам пасти на памет у вези са овим филмом, али се мени јако свидео тај његов лежеран манир и природност коју је овде испољио, а коју ће и касније обилато користити. Но, да не испадне да причам тек онако, погледајте па ћете видети, дела Бена Акибе не застаревају, како већ рекох.

3. ТРИ (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1965) - МИЛОШ БОЈАНИЋ

Доајен српске, југословенске и европске кинематографије, икона црног таласа, дисидент и аутор незавршеног пројекта "Сеобе" (најжалије од свега везаног за филм ми је што то није реализовано до краја), Саша Петровић, је начинио Бату бољим глумцем, мрцварећи га и терајући га да много пута понавља кадрове, покрете, мимику и све што је било потребно да би се сцена довела до савршенства. Колико је био задовољан резултатима, видеће се и у његовим наредним филмовима, који нису могли да прођу без његовог омиљеног глумца, Бате (уосталом, и на овој листи их има још доста). Управо је са филмом "Три" главни глумац постао велика звезда на тлу бивше Југославије, али и Европе, јер је и напољу имао великог успеха (номинован је и за Оскара). Уз сво поштовање великим глумцима који се у њему појављују, ово је Батин филм један кроз један, он га у потпуности вуче на својим јаким плећима, у питању је јака, велика, пунокрвна улога која је показала свима које су могућности Велимира Бате Живојиновића. У питању је омнибус - три приче које повезује револуционар Милош Бојанић - три његова сусрета са смрћу. У првој у освит рата, он присуствује стрељању невиног човека, у другој се сам са њом суочава, гоњен од немачке патроле, а у трећој, на крају, сам одлучује о људским судбинама. Фасцинантно је посматрати понашање главног јунака у дијаметралним околностима које историја намеће. "Три" са правом важи за један од бољих филмова југословенске кинематографије, а главни "кривац" за то је управо Бата Живојиновић.

4. ПОВРАТАК (ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ, 1966) - "АЛ КАПОНЕ"

Још један доајен црног таласа, Жика Павловић, је такође користио Батин таленат у више остварења. Можда то нису наслови по којима се Павловић највише памти, али "Повратак" свакако има своје место у антологији наше кинематографије. Након што су већ сарађивали у "Непријатељу", по делу Достојевског, поново су се нашли у трилеру спакованом у седамдесет минута чија премиса није ништа ново - после издржане казне, криминалац покушава да се прилагоди новој средини. Чека га разумевање девојке са којом жели да отпочне поштенији и пристојнији живот, али и сукоби са бившим друговима који би да га уплету у криминал. И све то иде, тече и завршава се прилично очекивано, али је такође и прилично ефектно. Управо захваљујући главном глумцу који све нити повезује и заокружује у смислену целину. Велики број учесника у овом филму није постао профи, почев од Снежане Лукић, која је наступала само у Павловићевим филмовима, и постала му и жена. Ипак, Бата са надимком Ал Капоне има пристојну помоћ од свих њих, али и од ретких професионалаца попут Петра Лупе, Јанеза Врховеца и Преже Милинковића, иако је он несумњиво главни покретач целе акције. У питању је напет кримић са неколико пријатних изненађења, нарочито имајући у виду да то није жанр који је дотле нешто нудио код нас, иако је образац познат. Бата је поентирао улогом шармантног кримоса који се очајнички бори да се отргне утицају средине која га је и довела у немилост. Још један доказ глумачке разноврсности титана о коме говорим у овом тексту. Свакако га треба погледати.

5. СКУПЉАЧИ ПЕРЈА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1967) - МИРТА

Мислим да нема потребе превише објашњавати колики је значај овог филма за нашу кинематографију уопште. Специјална награда канског фестивала и номинација за Оскара пре пола века говоре томе у прилог (и ове године, на педесетогодишњицу, наћи ће се у специјалном програму у Кану). Врхунска драма и један од најпознатијих филмова црног таласа о тешком, али и боемском животу банатских рома, оличена кроз сукоб двојице скупљача перја, који почиње око договора о расподели рејона, а распирује се због љубави Боре и Миртине пасторке Тисе коју он жели за себе. Ретко шта у овом филму није врхунско, од приче и фотографије, преко глуме и музике, до сценарија и режије. И Бата се уклапа у тај шаблон, као Мирта класер, номинални негативац - амбициозни и подмукли човек без моралних скрупула који жели да узме све за шта мисли да му припада, без обзира на последице и друге људе. Тешко је издвојити све одличне сцене из овог класика за који је Живојиновић (као и остали бели глумци) научио ромски језик, а можда се ипак највише памти она из кафане кад два скупљача успостављају привремени мир док у позадини звони глас Оливере Вучо. Редитељ Петровић је, као што сам рекао, клесао Бату да постане бољи глумац помоћу разних метода, и то се и те како исплатило. Ако некоме није јасно ко је и шта је Бата у глуми, нека погледа "Скупљаче перја" (њих и иначе треба гледати што чешће). Ако вам ни тада не буду очигледни његови квалитети, онда нешто није у реду са вама. Квалитет се овде сасвим јасно примећује.

6. БРЕЗА (АНТЕ БАБАЈА, 1967) - МАРКО

Невероватна, сјајна улога Марка Лабудана у "Брези" Анте Бабаје, донела је Бати Златну пулску арену за најбољег глумца. Филм о девојци која се издваја по лепоти у неком заосталом кајкавском селу, али пада на плитког и грубог човека за кога се удаје, што ће јој донети пропаст, јер није сасвим свесна реалности, па је самим тим неспособна за самоодржање. Филмови овог редитеља и иначе изражавају опсесију пролазношћу, уз фаталистички призвук, а овде је то можда и најизраженије. Бата се сјајно снашао у овом остварењу модернистичког приступа као шумар коме је важније опијање по крчмама, туче и завођење жена, него брига о својој сопственој. Поред невероватно широког дијапазона емоција, који му је сасвим заслужено донео награду за најбољег глумца на најпрестижнијем фестивалу у СФРЈ, можда највећа ствар коју је Бата демонстрирао је савршено савладавање кајкавског дијалекта, што, сложићете се, није занемарљива ствар. Он је то постигао тако што је месец и по дана пре снимања живео у сличном селу и покупио говор, тако да је звучао потпуно природно. Тај филм се константно убраја међу најбоље хрватске свих времена, а то ни у сну не би било тако да није било Бате Живојиновића и Фабијана Шоваговића, вероватно јединог глумца оданде који би са правом могао да понесе епитет највећег. Ако вам дијалектологија није проблем, обавезно погледајте ово larger-than-life издање фантастичног глумца о коме пишем.

7. ПРАЗНИК (ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ, 1967) - НЕДИЋЕВ МАЈОР

Дебитантски филм Ђорђа Кадијевића је велики у сваком смислу те речи - невероватна ратна драма са хороричним призвуком и атмосфером, о дешавањима о Божићу 1943. у српском селу окованом снегом, где столују четници. Миран живот нарушава обарање два савезничка пилота, око чије се судбине врти остатак филма, наравно, намећући притом много дубља и шира питања од тога како ће се њихов живот завршити. Бата је у улози Недићевца који је катализатор промене атмосфере у селу, и његовим ујахавањем на белом коњу се све мења - од веселог празничног амбијента филм добија крајње злокобан тон (који је додуше наговештен одмах у првој сцени појавом феноменалног Душана Јанићијевића, који готово да емитује онострану језу и ужас - он је једини од свих четника трезан, обријан и током целог филма не проговара ни реч). Но, појавом Бате, који захтева кола и изручење пилота (и то не ради нимало љубазно), филм креће да тоне у мрак из кога до самог краја не израња. Иако се јунак овог текста појављује само у првој половини филма, то је сасвим довољно за демонстрацију харизме и енергије коју емитује на сваком кораку. Бахат, осион и дрчан, како су само официри тог времена били, на сваком кораку се труди да понизи наредника Катића (сјајни Јован Јанићијевић Бурдуш), али и остале становнике села. У туђем извођењу, можда би његови последњи кадрови склизнули у ненамерну пародију, али њему верујемо до краја, и одрађује својих 40 минута на маестралан начин. Ово је један од оних филмова које бих свакако препоручио и да у њему нема Бате (наравно, пожељније су чистије верзије од ових којих углавном има на интернету), али његовим присуством, филм додатно добија на квалитету.

8. НОЖ (ЖИКА МИТРОВИЋ, 1967) - МАРКО

Добар криминалистички филм Жике Митровића у коме се решава мистерија убиства веома популарног фолк певача, није некакав врхунац светског филма, али је пристојан трилер који нема већих грешака - сценарио је добар, нема препатетичних клишеа, има циничних опаски без шећерења, режија је умешна, глума врло добра. Не нуди он ништа револуционарно, али у једној земљи која дотле није баш била позната по крими-трилерима (далеко од тога), лепо је видети да и тај жанр има шта да понуди. Умногоме помажу врхунски глумци, које предводи управо Велимир, у улози иследника Марка, један од двојице полицајаца који воде случај, и он то ради савршено, у пару са Смокијем Самарџићем, као и толико пута пре и после тога. Фино све то тече, без неких изненађења, готово у нео-ноар фазону (наравно, нема ипак ту тог квалитета), али Бата одрађује своје на прави начин, како се и очекивало. Прекаљени профи пандур, млад по годинама, али не и по искуству, постепено разрешава вео мистерије око убиства певача, чији се приватни живот драстично разликовао од јавног. Наравно, његова глума чини да све то има смисла, веома је уверљив као неко с ким зезања нема и ко ће кад-тад доћи да наплати све што сте згрешили. Било је касније још инспектора у Батиној каријери (Моја луда глава, Позоришна веза, Опасни траг), али овај је вероватно најинтересантнији. Још један несумњиви успех.

9. БРАТ ДОКТОРА ХОМЕРА (ЖИКА МИТРОВИЋ, 1968) - СИМОН


Један од мојих омиљених филмова на овој листи је такође и један од најбољих југо-вестерна. У средишту приче је Симон Петровић, млад човек који се враћа у родни крај поткрај рата 1945. након четири године у заробљеништву. Ипак, крај рата за њега није донео добре вести - вереница му је, мислећи да је погинуо у логору, нашла утеху у рођеном брату који је локални херој, а отац му је убијен под неразјашњеним околностима. Прича се догађа на Косову, чији је неразрешен политички и етнички конфликт одувек био инспирација за редитеља. Истовремено прелеп и бруталан пејзаж на коме дивљају банде балиста, бивших сарадника окупатора, феноменална су позадина за ову моћну причу о освети, која је у неку руку комбинација вестерна и грчке трагедије. Јунак кога су сопствене заблуде довеле у сукоб са окружењем за разлику од свог брата са жаром истражује убиство свог оца, наишавши притом на многе тешке препреке, и управо му хаотична атмосфера тог времена омогућава да потражи освету која му је толико потребна ради сопственог смиривања. У гомили легендарних глумаца, Бата се издиже до самог врха у улози која можда нема митске пропорције једног Клинта Иствуда из Леонеових филмова, али може да стане раме уз раме са њим по зајебаности, а ту је и све оно остало што би се могло очекивати - нерашчишћене афере, подмукли зликовци, обрачуни, музика (није Енио Мориконе, али и Арсен Дедић служи сврси). Поред Митровићеве умешности, треба поменути и сјајног директора фотографије Бранка Иватовића, који је на сјајан начин оживео атмосферу о којој причах. Гледање обавезно и хитно.

10. УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ (ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ, 1968) - МИТАР

Поновни филмски сусрет Бекима, Оливере и Бате, у још једној веома тешкој причи, овога пута смештеној у доба Другог светског рата. Сеоски бојаџија жели да помогне свом народу и снабде га црнином, потребном због масовних стрељања. Међутим, окупатор ради брже од бојаџије, чија је жена силована, а он наивно верује у добре намере свог кума црноберзијанца и преко њега дели набављено платно народу. Али, народ у болу не разликује добре од злих намера, и како то обично бива, страдају невини. Бата је сјајан у улози Митра Велимировића, користољубивог, подмуклог и дволичног кума, који главног јунака Михајла уваљује у нерешиве проблеме, све то чинећи са осмехом на лицу. У једном запису који прочитах, неко написа да је он малигнија варијанта кума Жоржа из Николићеве "Лепоте порока", и рекао бих да није много далеко од истине. Оно што фасцинира, и што сам више пута досад поновио је та природност којом Бата одише, просто нема шансе да приметите да глуми (чик кажите то за Вука Југодрво Костића, или било ког напуцаног припадника млађе генерације). Оно што ја лично имам да замерим филму је та ужасна пракса коју су повремено имали, синхронизација гласа глумаца (у овом случају Фехмиуа), али што се тиче глуме свих умешаних, а поготово Бате као злотвора, заиста је тешко наћи било какву замерку, иако филм има мане, којима се ја сад нећу бавити. Но, гарантујем вам да ћете Животињу замрзети кад одгледате ово. А има ли бољег индикатора за одлично обављен посао?

11. БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1968) - ИСПОВЕДНИК


У филму "Биће скоро пропаст света", после кога се дигла незапамћена хајка на Сашу Петровића, и који је вероватно најцрњи црноталасни филм, уз "Пластичног Исуса", његов омиљени глумац Бата Живојиновић, нема главну улогу. Нема чак ни споредну, потписан је као гост, али сам морао да га ставим овде. Једноставно, ниједан други глумац не би могао да буде овако упечатљив током деонице од свега неколико минута. Тренутак у коме се испод мантије назре униформа је за мене један од јачих у филму, а читав филм обилује јаким сценама. Занимљиво је да неколико људи са којима сам причао о филму готово да није ни регистровало тај преломни тренутак и ко може да их криви, поред толиких ствари у којима треба уживати - пре свега, апсолутно најбоља улога Мије Алексића, његов Јошка, вођа сеоских провокатора и бадаваџија, је чиста поезија, па очај Ивана Палуха изражен гласом Драгана Николића, доброћудна бесловесност Еве Рас, присуство светске звезде попут Ани Жирардо, мангуплук једног Гидре Бојанића, бећарци који погађају у срж, све су то елементи који су за похвалу, али Бата је у својих неколико минута додао још мало само њему својственог стила. И фантастично је допунио атмосферу злокобног безнађа која доминира читавим филмом. Пожурите да погледате овај филм уколико нисте, иако се нећете нагледати Бате, али не мари. Свакако је обавезна лектира свакоме ко жели да зна ишта о веома значајној епохи за наш филм.

12. ДОРУЧАК СА ЂАВОЛОМ (МИРОСЛАВ АНТИЋ, 1971) - БОГОЉУБ РАДУЛАШКИ

Има много оних који не знају да се поред поезије, један од најцитиранијих песника по друштвеним мрежама повремено бавио и филмском режијом. Његов други и последњи филмски пројекат о коме овде говорим, приповеда о пропасти војвођанског села током велике поплаве 1947. године, људским судбинама, страдањима, љубави и смрти. Све је почело малом револуцијом на селу августа 1945. године, након што је расписан први обавезни откуп житарица. Веома ефектно и потпуно отворено, чак агресивно упирање прстом у политику тадашњег режима је узроковало експресно стављање под катанац, а све до пре пар година је остао у бункеру, упркос чињеници да је пре стављања под кључ Антић награђен Златном ареном за сценарио. Велики број сјајних глумаца учествује у још једној тешкој причи, ту су Мира Ступица, Драгомир Бојанић Гидра и, у једној од ретких већих улога, Владан Живковић. А изнад свих њих, велики Бата, у улози Богољуба Бате Радулашког, перјанице нове власти, која за сопствене потребе отима од народа на најблатантнији начин, под изговором обнове и прогреса. Нема овде ништа шарено и песнички улепшано, само гола истина о времену кад су живеле наше бабе и деде. Председници задруге су прави робовласници, за њих не важе никакви закони, страда свако ко се не покори. Бата и Гидра уводе гвоздену чизму у село и то раде веома уверљиво. Врло је значајно погледати филм као увид у другу врсту песниковог стваралаштва, и гледајући га са ове дистанце, уопште ми није јасно како је успео да добије награду пре бункера, толико је оштар.

13. И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ (ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ, 1972) - РАТКО


Намерно сам уврстио овај филм на листу, знајући да његов квалитет није нарочито висок, али он је класичан пример случаја где глумац подиже ниво (испод)просечног сценарија на неку пристојну меру. Прича је једноставна и у њој нема ништа посебно интересантно - кафанска певаљка бурне прошлости због несрећног случаја, мора да промени локал, и доспева у кафану на Дунаву, где се у њу загледа озбиљни млади електротехничар. Они се венчавају и почињу заједнички живот, али то је за њих такође и почетак драме, јер средина није благонаклона према жени, њеној прошлости и занимању. Све из уџбеника, оличење просечности, можда тај утисак има везе са чињеницом да никад нисам глумачки мирисао Веру Чукић (мада је за своју ћерку Грета Гарбо лично), међутим Бата се сјајно сналази, и уз неколико занимљивих споредних улога, спасава филм. Жеља да буде уз своју нову жену и заштити је од насртаја пијаног шљама изазива подсмех, а кулминира тако што ће се дохватити са музичком легендом Предрагом Живковићем Тозовцем, који блиста у својој малој улози, а ни Лепа Лукић није лоша. Ипак, главни јунак је оно што овом филму држи главу изнад воде, јер зналачки барата сложеним емоцијама које његов лик прожимају и остаје најбољи елемент овог остварења. Нећете пропустити не знам шта ако га не погледате, али је за Батине обожаваоце свакако обавезна лектира. Као и много пута до тада, и овде пружа меморабилан перформанс.

14. МАЈСТОР И МАРГАРИТА (АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, 1972) - КОРОВЈЕВ

Нема потребе говорити шта "Мајстор и Маргарита" значи у књижевном смислу на светском нивоу. Зато није ни чудо што се филмске адаптације прихватио један од највећих европских редитеља. У питању је југословенско-италијанска копродукција, за коју је музику компоновао маестро Енио Мориконе, коме је то један од сведенијих, а по мом скромном мишљењу, и један од лепших саундтрекова. Елем, и поред неких фантастичних сегмената, није у питању најсрећнија адаптација, мада то треба више приписати грандиозности самог романа (чак ни Кјубрик, од кога Саша није био ништа слабији, није имао среће са Набоковљевом "Лолитом"), али униформна је оцена да су се из грандиозне глумачке екипе издвојиле Сатанине слуге, Коровјев и Азазело, у тумачењу Бате Живојиновића и Павла Вуисића. Како је овај први обавио посао сведочи и Златна арена у Пули, која никако није случајно додељена. Неосетно и без муке, Бата прелази из смешног у страшно, остављајући гледаоце без даха, и заиста је велико уживање гледати њега и Пају како се поигравају са својим бесловесним жртвама које су немоћне да учине било шта. Професора Воланда (читај ђавола лично) оживљава Ален Кини, кога већ помињах у тексту о "Хоботници", а наступа велики број врсних домаћих и страних глумаца, али Бата је заиста био, да употребим синтагму из једног другог текста, deliciously wicked. Апсолутни must-see за све обожаваоце Бате, Петровића, или самог романа. Не очекујте да ће бити бољи од књиге, то је успело само ретким ремек-делима, али биће задовољство гледати мајсторе испред и иза камере, свакако.

15. ДЕРВИШ И СМРТ (ЗДРАВКО ВЕЛИМИРОВИЋ, 1974) - МУСЕЛИМ


Као што не треба много разглабати о значају "Мајстора и Маргарите" у светским оквирима, тако је излишно говорити колико је "Дервиш и смрт" битна књига на просторима Балкана. С тим у вези, филм такође није могао да буде на истом нивоу. Међутим, то никако не значи да је лош, напротив. Правилно бележи атмосферу романа, улоге су углавном правилно издељене, има занимљивих глумачких креација, а погодите ко је опет био најупечатљивији (истини за вољу, ишао му је на руку и простор који му је дат, и лепа улога, са друге стране, глумчине попут Паје и Плеше нису добиле посебно захвалан материјал). Бата је врло упечатљив, врло љигав, врло гнусан, баш какав и треба да буде, али није једнодимензионалан - кад треба, зна да буде и понизан и слаткоречив, и увлакач - све само да би испунио своје мегаломанске амбиције. Вера је крајње секундарна ствар кад је у питању борба за моћ и превласт, и Живојиновићев муселим зна шта треба да уради да би опстао и напредовао. На просторима где се мењају само људи а никада дух владавине, чист и добронамеран човек бива смрвљен, а испливава талог и муљ у лику поменутог муселима и његових сатрапа. Кад човек види колико је Бати удобно у кожи хуље и подлаца, могло би се закључити да се можда чак и боље осећао глумећи негативце (на крају крајева, и пристојан број негативаца на овој листи говори томе у прилог). Међутим, истина је да је њему било подједнако удобно у већини улога које је играо, и ту се опет враћам на природност и једноставност којом је одисао док глуми. Велимировићев филм је веома добар и од срца га препоручујем, иако је видљиво инфериоран у односу на славно књижевно дело.

16. ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ (ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ, 1976) - ТАСТ

Претпостављам да постоји неколико улога које би могле да се ставе на листу испред ове, али једноставно сам морао. Причу  претпостављам да знате, један од успешнијих Паскаљевићевих филмова док је још био нормалан и није малтретирао аутистичну децу за рачун неких бедних награда. Бата има малу улогу, али запамтићете га, то вам гарантујем. Он тумачи оца Љубице (Гордана Косановић) који главног јунака Драгана (Ирфан Менсур) дочекује на нож од прве сцене, где је само свратио да помогне њеном болесном ујаку да стигне до стана. Отровне жаоке боду од самог почетка, због завршетка бедне средње школе, немогућности запослења, учешћа рођака у том процесу. Касније, када Драган постане Љубичин муж, ствари постају још горе, јер се у причу укључује и његова породица, а размене са легендарним Батом Стојковићем су истовремено смешне и тужне. Иако је немогуће назвати га негативцем у правом смислу те речи, са пуном одговорношћу могу да изјавим да је ово један од гнуснијих ликова који је Бата тумачио у каријери, а тај подухват је још значајнији кад се зна да је у питању прилично мала улога. Још један пример ситуације у којој прави глумац може да учини улогу упечатљивом без обзира на њен обим. Гледао сам филм четири пута, и сваки пут ми је дошло да га угазим зашиљеним мартинкама. Можда сам ја посебно осетљив на ово, али погледајте, па се уверите, Бата је по мом мишљењу заиста одличан. Мада, ретко кад није.

17. ПАС КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ВОЗОВЕ (ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ, 1977) - РОДОЉУБ АЛЕКСИЋ


Кад је у питању други филм истог редитеља, Бата остварује још значајнију улогу, овај пут је у питању филмски каскадер који путује провинцијом и изводи сцене из вестерн филмова и родео тачке пред публиком. За разлику од претходног филма, овде је имао простора да се размахне, добио је баш захвалну улогу, и мислим да је прилику искористио на прави начин. Лепота је гледати га како сам изводи прилично ризичне дублове у тим родео сценама, као да је то најједноставнија ствар на свету, и уживање је видети како се још једном солидно сналази у улози мангупа који је (за разлику од пара главних јунака који су губитници један кроз један) видео света и зна како он функционише. Има свој рачун, има своје интересе, зна да буде љигав, одбојан и циничан, али, за разлику од неких претходно поменутих ликова, има и искупљујућих карактеристика. Кад Бата игра, дочаравање тако комплексног лика делује доста једноставно (Михићев сценарио је одличан) и он је, уз Светлану Бојковић, која је освојила Златну арену, најбољи елемент филма. У тмурном свету који он осликава, где су људи, поготово млади, готово без икакве шансе (филм је намерно остављен без икаквих временских одредница), Батин каубој ће упркос свему да се снађе. Иако бих рекао да филм има колико врлина толико и мана у погледу приче, ликова и глуме, иако ово свакако није баш најбоље што је Бата икад одиграо, дефинитивно је његова појава једна од бољих ствари филма.

18. ДОРОТЕЈ (ЗДРАВКО ВЕЛИМИРОВИЋ, 1981) - ДАДАРА


Један од ретких филмова из средњевековног времена поред "Боја на Косову" и "Бановић Страхиње", "Доротеј", снимљен је по књизи Добрила Ненадића, и приповеда о младом монаху и травару који излечи игумана, што квари планове за власт једног од монаха, а затим бива позван да излечи властелина чија се рана погоршала. Међутим, заповедник војске се намеће господарици, властелиновој жени Јелени, надајући се да ће после његове смрти преузети господарство. Између Доротеја и Јелене се рађа духовна веза, која прераста и у љубав, што никако не одговара силама зла, оличеним у властољубивом монаху и заповеднику који желе власт по сваку цену. Велики и неправедно заборављени глумац, Гојко Шантић, добија достојног противника у Бати, у улози Дадаре, заповедника војске, који је можда и најбољи негативац од многобројних које је одиграо овај великан. Иако представља чистокрвно зло, у Живојиновићевој интерпретацији, Дадара добија извесну комплексност и није само застрашујућ, већ и притворан, циничан и по потреби чак и симпатичан. Једини проблем који имам нема везе са самим Батом, а то је надсинхронизација његовог гласа (човек који говори подсећа на Петра Банићевића, мада нисам сигуран), што је, мислим, једини пут да Бата не говори сопственим гласом. Свеједно, љубитељи историје свакако треба обавезно да погледају ово, а и љубитељи филма генерално.

19. БАЛКАН ЕКСПРЕС (БРАНКО БАЛЕТИЋ, 1983) - СТОЈКО


Не знам колико уопште треба тупити тастатуру на причу о "Балкан експресу", то је дефинитивно један од наших култних наслова осамдесетих година, а то нешто говори, имајући у виду да је то декада са највећим бројем култних филмова које је ова земља изнедрила. Позната прича о групи лопова и варалица која, прерушена у музички састав, покушава да преживи и профитира у окупираној Србији у освит Другог светског рата, разбија сваки мит о ратном херојству у тренуцима кад ови људи са дна друштвене лествице ни криви ни дужни постају учесници (и не само то) у ратним збивањима. Три главна лика јесу Попај, Пик и Лили, али су подједнако важни и они који целу маскараду предводе, а то су Тетка (бесмртна Оливера Марковић) и господин Стојчић, који је све што ради подредио једном циљу - све што освојимо, претапамо у злато и правац - Казабланка! "А где је то?" - пита тетка. "У Швајцарској" - самоуверено одговара Бата. То је само једна од многобројних легендарних реченица из овог филма, који је са правом добио награду на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Бата можда нема толико сјајних реплика као Бора и Гага, али га то не спречава да на најбољи могући начин одради улогу муфљуза који у свакој ситуацији мора да остане углађен, али и да држи на окупу екипицу која се нашла у непредвиђеним околностима и ситуацијама. Ако још има неког ко живи на околним планетама и није ово погледао, нека то одмах учини, неће се разочарати. Још једна сјајна Батина рола у којој је немогуће не уживати, како год окренете.

20. ЈОШ ОВАЈ ПУТ (ДРАГАН КРЕСОЈА, 1983) - ЏЕК

Дебитантски Кресојин филм говори о двојици осуђеника, младом Максу који тргује дрогом и старијем Џеку, вишеструком повратнику са робије, кога условно пуштају, и који са Максом, који користи викенд, и својом невенчаном супругом, креће у потрагу за Максовом женом и сином, после чијег рођења је сазнала за криминалне активности свог мужа и затражила развод. У свеукупно добром филму, два главна глумца бриљирају. Бата је као риба у води у улози Драгослава Подунавца Џека, човека који је пола живота провео по затворима, коме је криминал постао саставни део живота, али који у себи има много топлине, који почиње да штити млађег "колегу" и жели да му помогне да стане на своје ноге и дође до нормалнијег живота, нешто што њему никад није успело. "Још овај пут" је филм о људима са маргине, свеукупно тужан и меланхоличан, у коме се трагедија осећа у ваздуху, али Батина интерпретација ни у једном тренутку не склизне у патетику, што би у рукама неког неискуснијег вероватно био случај. И поред целокупне трагичне атмосфере којом филм одише од почетка до краја, не могу а да се не покидам од смеха кад Бата, тј. Џек први пут открије како његова невенчана супруга Зоки (сјајна Рада Живковић) преживљава и прекраћује досаду у његовом одсуству, те сусрет са њеном "муштеријом" (вечито сметени Драгољуб Милосављевић Гула). Колико год да је Кресоја некад знао да промаши, сада није, а чињеница да му је кроз читаву филмографију Бата Животиња омиљени глумац ипак нешто говори. Погледајте ово.

21. ЧУДО НЕВИЂЕНО (ЖИВКО НИКОЛИЋ, 1984) - ОТАЦ МАКАРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ


Живко Николић је један од најнесрећнијих уметника које је наша бивша држава изродила. Доживотно оспораван од стране својих Црногораца, због наводног извргавања руглу њиховог менталитета, човек је буквално умро од глади, што довољно говори о односу нашег народа према најталентованијим уметницима. Елем, ово је култни наслов, верујем да га је већина оних који ово читају (десетак људи свеукупно) видела бар једном или двапут. Мештани малог приморског места у Црној Гори се опиру идеји првог човека у крају, газда Шћепана, да прокопа тунел све до мора, исуши језеро (које храни цело место) и направи плодну земљу која ће давати по неколико жетви годишње. У том подухвату помаже му изненадна појава прелепе младе жене која за све има сопствену рачуницу и својим изазовним присуством покреће мештане. У маси феноменалних глумаца која чини филм оним што јесте - ремек-делом - по мени један човек краде шоу. Бата у улози оца Макарија, у чији манастир је "ћорав прогледа', ћопави прохода', а мртви оживио" изазива прави смехотрес. Просто се не зна која је сцена боља - она кад заправо схватите да домамљује унесрећене жене у манастир како би их лечио сексом, кад навали на Весну Пећанац (само се ти опушти, дијете), кад језиком простог народа објашњава оцу Леонтију шта је заправо Савина Гершак, која се гола купа у језеру), кад покушава и њу да "излечи", потпуно сигуран у себе (вараш се, тичице моја, још ниједна ми није утекла), или кад хушка сељане против ње кад схвати да од "излечења" нема ништа (и што је још катастрофалније, да је лечи његов рођени син). Макарије Чудотворац је антологијска улога, "Чудо невиђено" је антологијски филм, и нема ту шта много да се прича. Протраћен је један велики режисер, али ту је оно што је остало.

22. ТЕСНА КОЖА 3 (АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ, 1988) - СОТИР МИЛИВОЈЕВИЋ

Не треба бити препаметан па схватити да "Тесна кожа 3" није нарочито добар филм. Могло се и без двојке, која је добра, и дефинитивно се види, након што су се Пантићи обогатили на лотоу да даљи наставци нису планирани. Кад оно, међутим, изгледа да је успех био толики да су продуценти решили да ствар измузу до краја. Поред ликова на које смо већ навикли, ту је и Бата да још мало зачини све, улогом Сотира званог Ђубре, који је добар ко лебац, али за крађу оће д' убије и да коље. Гастарбајтер грубијан који оставља у трамвају торбу пуну крваво зарађених немачких марака (која је и катализатор за цео каламбур у филму) има само две сцене у целом филму, али какве. Управо сам због тога и уврстио овај филм на листу, свако нормалан ће видети да није ништа посебно, али нико не може да каже да нема добрих улога, а једна од њих је свакако и улога Сотира. У почетку љубазан, пријатан и понизан, какав само може да буде човек коме су управо вратили пуну торбу пара (и остаје пуна, захваљујући караконџули од жене (прикладно иритантна Сека Саблић у "ја знам шта ви немате - јаја" секвенци)), а на крају насилник закрвављених очију, који је дошао "све да разјебе" добротвору који му је "узео тридесет хиљада". Само Бата је могао да пародира силне акционе хероје које је тумачио на тако урнебесан начин (пародија је достигла врхунац у Шијановој папазјанији "Тајна манастирске ракије") и стварајући тако меморабилне ликове, а Сотир је један од њих.

23. КАКО ЈЕ ПРОПАО РОКЕНРОЛ (ЗОРАН ПЕЗО, 1989) - КЛАЈА


Све што сам рекао за претходни филм још више важи за овај. У млитавом, траљавом и бескрвном омнибусу (то се нарочито односи на средишњи део који је тотални ужас), издваја се први сегмент "Од извора два путића", у коме доминирају (иако нису у главним улогама) управо Бата, као власник издавачке куће и отац главног јунака, пропалог рокера, који се клади са њим да може да прода више плоча од његових звезда, и Бранимир Брстина као љигави Хаџикарић, који се у највећем делу приче саплиће о каблове. Бата има неколико феноменалних размена са поменутим Хаџикарићем и својим сином, али најдуховитији делови су вероватно разговори Клаје и асистента му Жике (Ратко Танкосић Сарма) - ма колико пута гледао овај део филма, никад нећу пропустити прилику да вриснем кад Бата изговори своје чувено "на моме се клатиш" на начин достојан највећих светских комичара. Како већ рекох, није овај филм ништа значајно, али је припадао једном делу одрастања наше генерације и стога му се често враћам (макар том првом сегменту). Можда су ми раније неке друге ствари биле подједнако занимљиве, али са ове дистанце, једино што још увек вреди је тај први део, а оно што највише вреди у њему, је управо Бата и његов лик, било да прича о Јамездину Куртовићу, игра стрип-покер, шаље Хаџикарића где му је место, или покушава да се оправда пред пандуром муцавцем кога игра Драган Бјелогрлић.

24. ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА (ДРАГАН КРЕСОЈА, 1991) - СТАРИ ВУЈИЋ


Морам признати да је ово у највећем делу сјајан филм, драмчуга која преплиће судбине тројице ратних другова, ухваћених у вртлог политичких збивања од првих послератних дана до почетка деведесетих. С обзиром да је филм настао неколико година после позоришног комада, писац сценарија Раде Радовановић и Драган Кресоја, су покушали да у причу убаце и немире са почетка деведесетих и повежу их са циклусом трагедија нашег народа који се до данашњих дана не прекида. Филм ефектно комбинује прошлост и садашњост, а Бата игра необразованог Вујића, који је у младости био предратни пекарски калфа, па затим секретар среског комитета, па високи функционер (у младости га тумачи Жарко Лаушевић). Сада је наспрам њега Павловић (Драган Николић) који ће му испоставити рачун из прошлости који мора да плати. Низ трагичних заблуда у који се уплела љубав, али и резолуција Информбироа 1948. године носи последице и за нове генерације. Емотивни ролеркостер на коме се возе две глумачке легенде је уистину импресиван, па не сумњам да ће филм задовољити сладокусце иако је прилично тежак за гледање. Ако се изузме део са бунтовним Небојшом Бакочевићем (против кога немам ништа, само је сувишан овде), ово је заиста једна од бољих политичких драма последњих деценија. А Бата је њен витални део, и без њега би била практично незамислива, иако је Цига Јеринић сјајан на сцени.

25. ЛЕПА СЕЛА ЛЕПО ГОРЕ (СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ, 1996) - ГВОЗДЕН


У вероватно последњем антологијском филму наше кинематографије (и нема назнака да ће уопште бити реализован неки следећи), Бата остварује величанствену, готово митску ролу, која на ефектан начин заокружује његов "партизански" циклус. Нема се шта рећи везано за читав филм, причу и екипу, што већ није познато, у питању је остварење које је за само двадесетак година достигло такав култни статус да га гледаоци од седам до седамдесет седам здушно рецитују од речи до речи. Некада заставник прве класе (ако се сећате), а сада капетан Максимовић, је фантастично написан лик, кога, с обзиром на животопис и историју партизанских улога, ниједан глумац не би боље одиграо од Бате, то гарантујем и спреман сам да потпишем. Просто нема смисла да ја много причам о томе колико је ово добра улога, свако ко је са ових простора је сигурно све већ видео, и ако није слеп, глуп или злонамеран, био одушевљен. Све сцене су феноменално замишљене и реализоване, од чувене размене са Којом, преко разговора са кумом и приче о монтажи, до приче о пешачењу до Куће цвећа, али Батин одлазак је тај који ме сваки пут натера да задрхтим. Та сцена у којој се види да он ипак није ту само да се "огребе за чин" и одлазак у легенду уз песму и почасну паљбу ми и данас, после петнаестак гледања, делује подједнако емотивно, снажно и епски, просто невероватно. Управо тако сам замишљао и Батин одлазак из живота, уз велики прасак. Ништа мање од тога није ни заслужио, и овај текст не може ни изблиза да каже ко је он заиста био.

                                                                      ***

ШТА ЈОШ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ:

ФИЛМ:

Човек из храстове шуме (1964) - уз сјајног Мију Алексића
Непријатељ (1965) - филм Живојина Павловића, инспирисан прозом Достојевског
Крвава бајка (1969) - Бата у улози Марисава Петровића
Осека (1969) - поред фантастичног Гидре Бојанића
Идемо даље (1982) - поред Драгана Николића, у улози Шопенхауера
Хало, такси (1983) - Шугер, држим ти песнице, Шугер, држим ти палчеве...
У раљама живота (1984) - Трокрилни, Штефица и тетка из Босанске Крупе. Могао бих свашта да кажем о намерама Рајка Грлића кад је ова сцена у питању, али нећу, намерно је нисам уврстио међу двадесет пет због дискутабилних конотација. Ионако је то најбоља сцена филма.
Октоберфест (1987) - још једна упечатљива улога, пандурчина која фрустрације због лошег брака истреса на омладини коју му доведу. Још једна не много захвална али врхунска рола.
Проклета је Америка (сегмент "Кроз прашуме Јужне Америке", 1989) - као Радован, који заједно са Болидом малтретира Владицу и Дуду Стојановић.
Три карте за Холивуд (1993) - и Белу кућу, и Кип слободе, и Ајфелову кулу.
Буре барута (1998) - пије кафу. И ломи лобању Сергеју Трифуновићу. Од њега доста.

ТВ ДРАМЕ:

Слуга (1973) - феноменална драма која говори о немогућности да се побегне од сопствене судбине. Безименог јунака Бату, газда прима у службу са намером да уместо њега поради на проширењу породице, али ту тек почињу проблеми. Антологија ТВ Београд.
Реквијем за тешкаша (1974) - моја омиљена драма са Батом, према прози Рода Серлинга, он блиста у улози ислуженог боксера на животној прекретници. Сјајна екипа уз њега, Бора Тодоровић, Бурдуш Јанићијевић, Неда Спасојевић, Миодраг Андрић Љуба Мољац.
Иди тамо где те не познају (1976) - ТВ филм о сукобу оца и сина због дијаметралних животних схватања, сукоб сеоске и градске средине. Уз Бату игра Мики Манојловић.
Ноћ од паучине (1978) - интересантна прича о пријатељству које шеф станице развија са преступником кога треба да укрца у закаснели воз. Млади Александар Берчек такође добар.
Свечана обавеза (1986) - у још једној антологијској драми, Бата тумачи Вукадина, оца који долази на заклетву сину кога је одавно напустио, па овај шаље свог друга. Фантастично.
Свадбени марш (1995) - духовита драма о пуковнику и његовој жени који покушавају да удоме своје три ћерке, с тим што је једна много успешнија од друге две у налажењу партнера.

ТВ СЕРИЈЕ:

Грађани села Луга (1972) - није добра као "Љубав на сеоски начин", али и ова серија Драгослава Лазића има својих чари, а Батин Булиџа је уз Зорицу Шумадинац најбољи лик.
Приче из радионице (1982) - Пуфта касапин. Како га не волети?
Сиви дом (1986) - у улози управника крушевачког дома. Антологија.
Вук Караџић (1987) - глуми Јакова Ненадовића. Већ писах на блогу о квалитетима те серије.
Бољи живот (1987-1991) - Мацола. Надам се да нема потребе образлагати.
Срећни људи (1993 - 1996) - Аранђел Голубовић.

                                                                   ***

За крај хтедох да копирам неке ствари које су о Бати говорили други, али сам одустао. Једноставно идите на Викицитате везане за њега, не мора даље од тога, па ћете видети ко је и шта је он у очима других, били меродавни или не. Није мени намера да икоме "отварам очи", мењам мишљење, нити било шта слично, добро знам да је то немогуће. Немам толики утицај на људе да им се после читања онога што пишем перспектива мења за 180 степени. Ово је пре свега одавање почасти легендарној личности са ових простора кроз преглед одабраних дела у којима је учествовао. Ако неком помогне да га цени више - одлично, ако не - опет одлично. Текст је написан у име оних који су уз њега расли и којима је улепшавао живот, и надам се да је у том смислу испунио своју сврху. Годину дана је пребрзо прошло, то је све што ћу рећи.











четвртак, 4. мај 2017.

Стивен Кинг - 10 најбољих филмова

Шта написати о Стеви Краљу а направити убедљив увод? Далеко је најуспешнији амерички писац у историји, али истовремено и један од оних чији рад изазива најопречнија мишљења. За четрдесет и нешто година рада, аутор је око двеста литерарних урадака, па се свакако не може говорити о неком константном квалитету и боговској инспирацији. Јасно је да је оштрица већ одавно отупела, но то не спречава паре да све време капљу. Ако мене питате, човек дефинитивно није без талента, али је на време схватио шта је важније у данашњем свету и шта доноси лову, те се преоријентисао на те параметре. Рекло би се да је, more often than not, зарад комерцијализације свесно био више концентрисан на оно што би публика волела да прочита. И ако је тако, то је у реду. Што се тиче његовог живота, он је био обележен догађајима који ће се касније јављати у његовим делима, од чињенице да је његов отац буквално једне вечери "отишао по цигаре" и никад се није вратио, преко страхова разних врста од којих пати, до живота у срединама описаним у његовим књигама (махом држава Мејн) и зависности које је превазишао осамдесетих година. Још како му се има шта и замерити. Најпре је то једнодимензионалност којом одише већина његове литературе - у највећем броју случајева, имамо малу мирну средину, махом неоптерећену спољашњим утицајима, која због нечега временом показује мрачније лице. Ни сам не знам колико његових главних јунака су писци, ваљда их има бар двадесетак. Његови романи су зачели најезду тих литерарних предложака у којима се обични, мали људи сусрећу са непознатим, натприродним и необјашњивим, и то је у реду, међутим, поред чињенице да ништа оригинално и свеже није написао добрих 25 година (у којима је бесомучно цедио добре идеје које је имао у првих 20, тиме им одузевши сваку драж), он те своје Американе испуњава носталгичним моментима, винк-винк референцама и осталим безобразним апелима на сентименталност, одузевши им тако оштрицу праве језе и истинске страве. Он дефинитивно уме да пише кад то жели, али његове аутопилот баљезгарије из последње две деценије су довеле до тога да хорор жанр од егзотичног постане потпуно прозаичан и да свака шуша са грамом мозга (или без њега) мисли да је способна да породи хорор причу или роман. Реално, Стеву боле глутеуси за обесмишљавање жанра кад згрће четрдесет милиона годишње. Посебан проблем је и чињеница што се за њега лепе и људи који нису прочитали десет књига у животу свеукупно, а камоли из хорор жанра - један је од најчешћих "омиљених писаца" већине људи која се тек издигла изнад нивоа "Исповести купохоличарке" и сличних бљузги. Има Кинг сјајних ствари у резимеу (углавном са почетка каријере), неинфицираних патетиком и сладуњавим сентиментализмом, има и оних у којима је ефекат носталгије употребљен са укусом и мером, а има и тоталних промашаја. Ипак, од издавања свог првог романа 1974. године, његове књиге никад нису биле ван штампе, што је мало ком писцу уопште пошло за руком. Чињеница је да је увек био питак и лаган за варење (чак и кад пише о убиству деце), што га је у старту учинило пријемчивијим (нарочито модерној) публици у односу на свима познате класичне писце страве, попут Едгара Алана Поа и Хауарда Филипса Лавкрафта, непознате (као што су Алџернон Блеквуд и Емброуз Бирс) или савремене (попут Ширли Џексон, Роберта Ејкмана и Томаса Лиготија), који су сви одреда много мање склони том "why-so-serious" маниру, који Стевица упражњава већ много година уназад. Хорор је сад доступан свима и сви га "воле", што је грозно, али то не значи да треба заборавити добре ствари које су остале иза Кинга. С обзиром да се ово 99% филмски блог, ред је прочешљати и најбоље адаптације урађене по литерарним предлошцима Стевице из Мејна.
То и није баш најзахвалнији посао, с обзиром да је, уз Барда са Ејвона, Стивен Кинг један од писаца чија су дела најчешће адаптирана и претакана на платно. Нас овде интересују биоскопска издања, дакле не мини-серије, ТВ серије, ТВ филмови и остало, већ само дугометражне филмове. И тај посао није мали, има преко четрдесет наслова који испуњавају тај услов. Осврнућу се на десет које из различитих разлога сматрам вредним помена, а неки од њих, као што ћете већ видети, и не припадају хорор жанру. Остало је углавном танко.

10. DOLORES CLAIBORNE (1995) - TAYLOR HACKFORD

Прича делује као нешто најрециклираније што сте у животу видели - жена оптужена за убиство своје послодавке, отуђена ћерка се враћа кући после 15 година, трагајући за истином, али пуна предрасуда и горчине према мајци, а у том трагању долази и до рашчишћавања свега онога што је ту горчину најпре и изазвало, јер непријатне успомене и истине из прошлости испливавају на површину, а суочења неће бити пријатна. Јесте премиса већ израубована, као и тај концепт "не требају хорор причи увек караконџуле, чудовишта и вампирчуге, понекад могу да послуже и обична убиства, алкохолизам и малтретирање, пошто су сами људи највећа чудовишта од свих", али овај филм се, за разлику од већине других, одликује снажном карактеризацијом, која нам омогућава да продремо дубоко у душе протагонисткиња, и видимо шта се тамо дешава. Снага тумачења две врсне глумице, Кети Бејтс (Стивен Кинг је писао са њом на уму, након што га је импресионирала у улози Ени Вилкс, о којој ћу овде такође писати) и Џенифер Џејсон Ли, у улогама мајке и ћерке које је плима живота однела на различите стране. Па, ипак, чим ћерка добије вест о томе да јој је мајка оптужена, напустиће посао велике репортерке и причу коју чека да би се вратила кући и открила шта се дешава. Родни град је типична америчка запиздина где свако сваког познаје, зиме су ледене, мотели не раде, а људи изговарају чудне узречице и поштапалице чудним акцентом. Иако све делује прилично предвидљиво, заправо је драма креирана прилично добро. Гледаоци су већ видели злочин на самом почетку, и све заиста упућује на то да је насловна јунакиња ухваћена крвавих руку (да буквално преведем енглеску сложеницу), мада можда постоји и други начин да се гледа на то (као и на смрт мужа/оца која је и прекинула комуникацију између две јунакиње). Занимљиво је да се, упркос потенцијалу за мелодраму, а овде га има на тоне, филм постепено претвара у драму између два лика, коју оне не покушавају да омекшају и улепшају. Две глумице сјајно оживљавају дугу историју рана и сумњи. Без лажне сентименталности и патетике. У питању су огорчене, заједљиве жене које носе много заједничког бола. Јако добро помажу и Кристофер Пламер, у улози тужиоца и бившег детектива, који се са личним анимозитетом намерио на Долорес, те Џуди Парфит у улози газдарице пуне бубица и повремено иритантне, али симпатичне маторке, и Дејвид Стретхерн, као отац који је у вечери помрачења Сунца завршио на дну бунара. Глумци су највећа снага овог филма, а режисер Тејлор Хекфорд ("Ђавољи адвокат") ради солидан посао у хендловању нарације кроз флешбекове, која понекад може јако да успори филм и нанесе му више штете него користи. Овде се то не дешава, прошлост и садашњост се природно надовезују, што је веома значајно, јер су флешбекови од пресудног значаја за целу ствар, готово да сваки кутак куће има свој флешбек и пружа другачију перспективу. Није ово савршен филм, није ни претерано оригиналан, али има довољно квалитета да се овде нађе, без сумње.

9. APT PUPIL (1998) - BRYAN SINGER

Ово је једна од прича из Кингове чувене збирке "Different Seasons", која је такође изнедрила и причу "Тело", као и ону о Рити Хејворт, а обе ће касније бити адаптиране у филмове који се налазе на врху ове листе. Први пут је издата 1982. године, али адаптација је снимљена тек 16 година касније, након неколико неуспешних покушаја, пре свега изазваних смрћу Џејмса Мејсона и Ричарда Бартона (који су тим редом прихватали главну улогу), а потом и недостатком финансија, и то десет дана пред крај снимања. Посла се коначно прихватио Брајан Сингер, који је пар година раније потписао "Дежурне кривце". У улози тинејџера опседнутог нацизмом и холокаустом који открива да му је први комшија - гле чуда - бивши нациста, ратни злочинац и геноцидаш, нашао се покојни Бред Ренфро који је у време снимања имао једва петнаест година (шира публика га зна из филма "Клијент" са Сузан Сарандон), а у улози поменутог инкогнито штурмбанфирера, нико други до Ијан Мекелен, који није одговарао по годинама, али јесте по свему осталом. Клинац уцењује маторог да му детаљно прича о гнусним зверствима да не би позвао полицију, а касније матори узвраћа уценом (након што су се због опсесије холокаустом оцене драстично поквариле) да се поправе, иначе ће његови родитељи чути о бубицама свога сина. Убрзо, деда почиње да буди сумње и тло под ногама креће да измиче. Оно што чини причу уверљивом је одлична глума двојице протагониста, поготово Мекелена, што се, руку на срце, и дало очекивати. Није он представљен као не знам колико дубок лик, уосталом, готово сви филмски нацисти су по правилу отелотворења чистог зла и ништа више, али је стари лисац успео да га обоји и учини комплекснијим него што јесте. Ренфро је показао задивљујућ таленат, и да је икакве правде, за њим би се универзално жалило бар исто колико и за Хитом Леџером, па ипак, многи нису ни чули за њега. Морам да поменем и Дејвида Швимера, кога у принципу не подносим, али овде је свој посао одрадио прилично добро. Осамдесете су уверљиво рекреиране и филм није досадан готово ниједног тренутка, фино се одвија тај комплексан однос између клинца и чиче, али мора бити речено да је новела много жешћа, а филм разблажен и ушећерен, те лишен већине насилних секвенци које су есенцијалне ако говоримо о генези зла, те његовом усађивању и развијању код других људи. Што би рекао Миша Јанкетић у "Сивом дому", "мржња рађа мржњу", а ми то овде не успевамо да видимо, јер је Сингер одлучио да посегне за знатно ублаженијом варијантом. Такође, крај је изазвао много полемика, јер је драстично измењен. Онај у књизи јесте много бољи, али по мени, и овај функционише, готово не одузимајући ништа мрачној атмосфери приказаној у новели, чак је у неку руку и бизарнији, иако, понављам, много дискретнији. Филм има незанемарљив квалитет, али је истовремено и мало сувише over the top да би се баш озбиљно схватио, тако да можемо причати о неиспуњеном потенцијалу. Али, како рекох и за горепоменуту Долорес Клејборн, сасвим је ОК за девето место на листи Стевиних филмских адаптација и као начин за провести скоро два сата ако су вас испалили другари у суботу увече, а немате с ким да гледате неку романтику.

8. THE RUNNING MAN (1987) - PAUL MICHAEL GLASER


Пре него што почнем са било каквом анализом овог филма, дозволите да кажем да ми је јасно да он није Бог зна какав, и да разумем да се не може говорити о некаквим стваралачким висинама, али да за мене носи извесну врсту носталгије и ни данас ми није мрско да га гледам, упркос томе што ми више изазива осмехе због свог ретро ефекта, класичног over-the-top Арнија, његових винтиџ реплика и времена кад сам био клинац који тек што се дигао на ноге (мада у вези тога нема ничег нарочито лепог за памћење). Осим тога, не могу да се сетим ничега што је толико боље од "Тркача" да може да упадне у овај избор од осталог што сам од Кинга гледао (иначе бих њега ставио као бонус). Многи и не знају да је овај филм рађен по Стевином литерарном предлошку - веровали или не, постоји роман, пет година старији од филма, али нема превише сличности са филмом (Кинг га је писао под псеудонимом Ричард Бахман). Верујем да је заплет свима познат - после колапса светске економије године...кхм, 2017, Америка је постала полицијска држава у којој је апсолутно све цензурисано и репресивно, а људска жеља за слободом се држи на ланцу сервирањем шоу програма, од којих је најбруталнији "Тркач" у коме се, у борби на живот и смрт лове осуђени злочинци. Главни јунак је осуђен за злочин који није починио, против своје воље постаје учесник у програму који води окрутни домаћин, и бива принуђен да се бори за голи живот. Шварци је у време снимања таман достигао статус мега звезде, тако да је ово био још један star vehicle за њега, мада није био први избор - у разговорима су били Долф Лундгрен, Кристофер Рив, једна од опција је био Патрик Свејзи, а најближи је био Дон Џонсон, који је на крају ипак одабрао да остане у "Пороцима Мајамија". Филм је прво требало да режира Ендру Дејвис, али га је убрзо по почетку снимања заменио Пол Мајкл Глејзер, што је по речима главног глумца била ужасна одлука, будући да није имао никаквог филмског искуства, те је "цео филм снимао као серију", без задирања у дубље теме и конотације. Ту Арни има потпуно право, јер филм просто вришти од потенцијала да буде велики - погледајте само прву реченицу описа. Држава држи јавност зауздану пружајући јој хлеба и игара у виду игре у којој је улог нечији живот, док на све стране цветају манипулација и цензура - звучи ли вам то познато? Комбинација Орвела и Хакслија на филму пре тридесет година - па, то би било нешто невероватно. Нећу да кажем да су дистопије на филму биле нешто невиђено, био је ту Трифоов Фаренхајт 451, трагично потцењени Џуисонов Ролербол, Блејд ранер, један од највећих филмова свих времена, и још неки, али проговарање о тоталитарној Америци је био скоро па потпуни табу. Да не говорим да је Кингова књишка визија била кудикамо мрачнија од оне коју нам филм нуди, а по речима самог писца, Шварци је потпуно супротан лику из књиге, и физички и карактерно. Мени је овај филм и данас бескрајно забаван, Арнолдове реплике бих слушао целог дана, а свиђа ми се како су своје одрадили и Ричард Досон (који је поред глумачког, имао и водитељског искуства), увек волим да видим Јафета Котоа, а и бедес латино риба, Марија Кончита Алонсо, је у то време била познато лице. Обратите пажњу на познате фаце - у улози вође покрета отпора је Мик Флитвуд, бубњар групе "Флитвуд Мек", ту је и Двизил Запа, Френков син, Џеси Вентура, Тору Танака, као и Џим Браун у улози Ватреног, до средине осамдесетих водећи тркач НФЛ-а (отуд и најава "Here he is, the leading rusher). Опет кажем, не очекујте од овог филма ни пола онога што је могао да буде, али ако сте као клиња уживали у акционим филмовима осамдесетих, онда је овај филм нешто што се мора оверити. Зато, удобно се сместите и уживајте у представи. It's showtime!

7. MISERY (1990) - ROB REINER


Пре свега, морам да поменем да је "Мизери" јако добар роман, одлично Кингово сочињеније из доба његовог креативног врхунца, те не треба да чуди што је од њега настао и врло добар филм. Режисер је Роб Рајнер, који је жарко желео да адаптира Стивена Кинга након што је погледао "Исијавање" Стенлија Кјубрика. Након што је то учинио са "Остани уз мене", Кинг је био толико импресиониран да је пристао да прода права на ову књигу само уколико Рајнер режира или продуцира филм. И то се заиста показало као одлилчан услов. Писац Пол Шелдон доживљава саобраћајну несрећу током мећаве у Колораду, након што је завршио најновију књигу. Спасава га и негује његова обожаватељка број један, бивша болничарка Ени Вилкс, која га одводи у своју забачену колибу и пружа потребну помоћ. Међутим, када схвати да је у последњој књизи убијена њена омиљена јунакиња, Ени показује још једну значајну црту свог карактера. За разлику од пионира Зорана Михајловића, то није склоност ка цинкарењу, већ чињеница да је тотална лудача и психо један кроз један. Сада несрећни Пол мора да пише нову верзију књиге у којој јунакиња Мизери преживљава, иначе ће и он да доживи њену судбину. Веома је занимљиво размислити о међусобном односу писца и његових фанова. Без публике, писац је нула, нико и ништа, она увек њега бира, а не обрнуто. Стога је и Енино спасавање Шелдона и те како симболично. Када неког обожавамо да читамо, чак и ако он потпуно застрани и престане да испуњава наша очекивања, ми му се стално враћамо, у нади да ће поново доспети на старе стазе. Задобијање читалаца има својих одличних страна, али и оних других - константно траже да надмашујеш себе, да пружаш све боље и боље, без обзира колико је то за тебе тежак и захтеван посао. Наравно, ако желиш да пишеш нешто заиста вредност, ако, са друге стране, хоћеш да подилазиш плиткој публици и даш јој оно што жели да чује и прочита, онда је већ много лакше. То се види и у чињеници да Шелдон релативно лако испуњава налоге поремећене Ени и пише нову верзију за циљну групу попут њене. Ако нам је неко омиљени писац дуги низ година, ствара се одређена доза идолатрије и просто смо сигурни да све што он напише плени квалитетом и изузетношћу. Назовите то и благом заслепљеношћу, али то може да се деси и са филмовима - да код неког кога много волите, кроз ситнице тражите трагове генијалности и доказе да није изгубио све оно што га је у вашим очима чинило најбољим. Е сад, замислите да нечије књиге (или филмови, или шта год) имају посебну вредност за вас, да их сматрате ремек-делима, нечим што је вама лично важно, чак на неки начин свето, а да се онда аутор огради од њих, направи радикалан заокрет и малтене их се одрекне. Књиге Пола Шелдона о Мизери имају такав утицај и значај за Ени Вилкс. Убаците у једначину да је она још и комплетна лудача, и имате неочекивану борбу за сопствени живот. Морам да кажем да је прелаз из дивљења у комплетно лудило приказан феноменално и да је потпуно неприметан. Кети Бејтс је заиста фантастична, мора јој се одати признање за феноменалну глумачку креацију. Зарадила је заслуженог Оскара, што и до данас остаје једина златна статуа за дела Стивена Кинга. Он је био толико фасциниран њоме да је касније два лика написао специјално за њу (један од њих је и поменута Долорес Клејборн). Џејмс Кан такође ради одличан посао са незахвалном улогом коју је пре њега одбило више од десет глумаца. Треба поменути и Лорен Бекол и Ричарда Фарнсворта. И двадесет седам година касније, ово остаје један од најјезивијих "love gone awry" филмова. Једна од најпознатијих сцена је чувено ломљење чланака мацолом. Као што већ раније више пута рекох (а и потврдило се на свакоме од нас) Ени је све погрешно разумела - љубав је кад своју другу половину обогаљимо емоционално, не физички.


6. THE MIST (2007) - FRANK DARABONT


Један од редитеља опседнутих Стивеном Кингом, чији су најбољи филмови адаптације његових књига, је Френк Дарабонт, кога срећемо три пута на овој листи. Он је годинама желео да адаптира одличну новелу "Магла" и жеља му се остварила 2007. године. Заправо, успео је да учини и нешто више, да надогради крај и дода му нешто своје, тако да је писац на крају рекао да му је жао што се он сам није сетио тога. Такође, изјавио је и да га је ова адаптација сопственог дела истински престравила, што је Дарабонт назвао најсрећнијим тренутком своје каријере. После наизглед безазлене олује, на мало место се спушта чудна магла која у себи крије смртну опасност у виду крвожедних инсеката. Група житеља је забарикадирана у супермаркету и мора да се бори за живот, док и међу њима самима расте нетрпељивост и јављају се размирице. Овај невероватан филм на језиво леден и хируршки прецизан начин приказује психологију масе суочене са опасношћу, и то је највећи квалитет овог филма. Апсолутно је јасно да су страшне креатуре са пипцима потпуно периферна ствар и да су ту да послуже само као средство које генерише саму опасност, малтене као мекгафин. Главна ствар у филму је понашање различитих врста људи кад се нађу лицем у лице са смртном опасношћу, њихове реакције и суочавање са ситуацијом. Страх од непознатог је оно што човека највише убија, а магла представља управо то - оно непознато и недокучиво, са чим човек треба да се суочи, не знајући шта га чека и куда иде. Наравно, страх за сопствени живот тера на одређену реакцију, и вредност овог филма је управо у томе што пластично показује какви су људи кад се међу њих увуку предрасуде, поделе, сумње, и све остало што између њих подиже невидљиве зидове. Кад се нађу очи у очи са могућношћу да буду искасапљени, најпре наступа очекивани шок, па затим, кад иницијално згражавање прође, креће организација и жеља за збијањем редова и помоћ. Међутим, има разних врста људи, и разних покретача нетрпељивости и сукоба. Како каже Тоби Џонс ""As the species we are fundamentally insane, put more than two of us in a room, we pick sides and start dreaming reasons to kill one another. Why do you think we invented politics and religion?" Религија је искоришћена да би се приказали екстреми са обе стране, и док причам о томе, морам да похвалим најјачу глумачку креацију (а има много добрих) генијалне Марше Геј Харден у улози госпође Кармоди. Многи вечити проблеми су овде изложени на извол'те. Чак и у ситуацији кад су сви у опасности и сви би требало да се уједине, то се не догађа, јер су поделе бесмртне. Наравно, постоје и предрасуде људи на основу положаја и физичког изгледа, што унапред одређује "вође", иако се зна да ће оне праве израсти из саме ситуације, и да то може да буде и неко дете, или неко од кога то нико не очекује (као што се у филму и дешава). Много би могло (а и требало) још да се пише, али да не бих спојловао оно што не треба, само ћу поменути и остале сјајне глумце, Тобија Џонса, Лори Холден, Френсис Стернхејген, Андре Брауера, Вилијема Седлера, и наравно Томаса Џејна. Завршница је заиста за уџбенике, нема се шта много додати, и нема уобичајеног разводњавања и винк-винк смејуљења на које смо од Кинга навикли, ово је ванредно хороричан и невероватно злокобан (такође бих рекао и једино могућ) крај, праћен језиво атмосферичном нумером "Host of Seraphim" бенда "Dead Can Dance" који ће остати дуго урезан у главама гледалаца. Ако вам није баш јасно шта се ту све издешавало и зашто, само пратите основну симболику - страх од непознатог нас све кочи, можемо много више кад имамо за кога да ризикујемо, чудовишта из магле су само помоћно средство за стварање атмосфере, права чудовишта стварамо ми сами. И још важније - права чудовишта ЈЕСМО ми сами. Нажалост, ово је филм који је безобразно потцењен због неразумевања симболике, али немојте да вас то спречи да га погледате. Мислим да ћете бити врло задовољни ако отворите свој ум.

5. THE GREEN MILE (1999) - FRANK DARABONT

Сјајна "Зелена миља" је по самом Стивену Кингу највернија филмска адаптација његових дела, а и Френк Дарабонт га је назвао својим најуспешнијим филмом. Јако је ретко видети у модерном филму да траје три сата, а да уопште не постоји празан ход, али ово је један од таквих. Прича је позната - половином тридесетих година у Лујзијани, група затворских чувара која ради у блоку за смртне казне, предвођена Полом Еџкомбом, има моралну дилему, када открије да један од осуђених затвореника поседује специјалну исцелитељску моћ, и да, сасвим могуће, није ни крив за дело за које га терете. Верујем да су сви филмофили који ово читају већ одавно видели филм, тако да не бих много причао о ономе што се непосредно види, већ о неким стварима о којима вреди размислити и питањима која филм намеће. Кад је неко за нешто оптужен и осуђен, окружење га третира као ђубре и смеће, без правог доказивања кривице. Имамо тенденцију да дочекујемо на нож без правих доказа, што се јасно види на примеру Џона Кофија (иако већина чувара у суштини није зла, нити подла, предрасуда свакако постоји). Међутим, он не покушава да се одбрани. Уопште није случајно што је он физички представљен као џин (иако покојни Мајкл Кларк Данкан у стварности уопште није био баш толико висок), али са душом детета, која је пуна поштовања и доброте. Он се такође и плаши мрака, што није ништа епохално, али довољно је на тренутак размислити о томе - зна се шта у мраку обитава. Кофи је приказан као доброчинитељ и исцелитељ, а у јединој ситуацији у којој кажњава, он то чини да би се спречила даља зла (нећу спојловати, за случај да има још неко са Јупитера ко ово није гледао). Међутим, зашто он не покушава да се одбрани, да искористи моћи које има да би побегао, и плаче искључиво над судбином других, иако је потпуно свестан шта га чека? Зато што доброта не тражи никакву награду, пружа се безусловно, без објашњења и плана. Њу други треба да испоштују, па ипак, то мало људи ради, чак ће је многи и осудити. Често се о добрим људима прича као о глупацима, јер им добро не доноси материјалну корист, они га се понекад и стиде, осећају се усамљено, отуђено и рањиво, иако управо доброта ствара чуда.  Наравно, насупрот свему томе, постоји и оно што персонификује, нажалост, већина људи, себични нарцизам, лако осуђивање и пресуђивање, мегаломанија кад су у питању сопствена достигнућа, али блатантно понижавање кад су у питању други - они који су на одговорно место стигли "преко неког" и лако пуштају корење (погледајте само Дага Хачинсона у улози Персија Ветмора, који се за обичну вербалну чарку свети на најзверскији могући начин). Мајкл Кларк Данкан је заслужено номинован за Оскара, али треба поменути и остатак звездане поставе, предвођене Томом Хенксом, Дејвидом Морсом, поменутим Хачинсоном, Семом Роквелом, а ту су и Џејмс Кромвел, Бони Хант, Патриша Кларксон, Бери Пепер, Гери Синис, и још гомила познатих фаца. Готово све их треба похвалити за одличну глуму, ма колике да су им сцене. Поред свега, наравно да треба поменути и концепт пролазности живота, на који се филм поред других мотива фокусира. Свако може да извуче своје закључке, али по мени је ово пре свега филм о доброти и живљењу по њеним начелима, о томе како је прелако унапред осудити и како свако од нас то ради без имало интроспекције. Том Хенкс је прихватио улогу Пола Еџкомба као услугу Дарабонту, након што је морао да одбије "Шошенк" због "Фореста Гампа". Изузетан филм који задртима (у које и себе сврставам, мада не у овом случају) може деловати мелодраматично и њањаво, али по мени је озбиљно остварење које ће се током година сигурно претворити у још већи класик, и треба га гледати, размислити, преиспитати себе. На крају и посветити мало времена у контемплацији о томе колико неког може да кошта љубазност и великодушност, поготово у данашњем свету. Фасцинантна прича, чија ће три сата пролетети.

4. CARRIE (1976) - BRIAN DE PALMA

Већ сам доста тога рекао о овом фантастичном филму на више места, сада ћу покушати мало да проширим. Ово је прва адаптација романа Стивена Кинга, чија је права продао за само 2500 долара, али не жали ни до данас. Сам је рекао да не зна шта би се десило са његовим браком и здравим разумом да та књига није преузета за адаптацију. Не знам да ли би брак и он преживели, али сам сигуран да нико не би знао за њега, јер га је успех овог филма учинио нашироко познатим, за који је сам рекао да је много бољи од књиге по којој је настао. Прича за јунакињу има Кери Вајт, сметену и непривлачну тинејџерку са необичним способностима, која трпи физичку и менталну тортуру, и код куће, од стране патолошки религиозне мајке, и у школи од стране бахате и популарне дечурлије, а када окрутност достигне врхунац после организоване подвале на матурској вечери, дотад спутавана енергија ескалира у нешто неслућено и претвара вече у кошмарну симфонију смрти. У овом филму је све за чисту петицу, без икаквог претеривања. Ја сам у безрезервним похвалама јако шкрт, али овде је заиста све на свом месту, од врхунски адаптираног сценарија, који је очистио све што је вишак из литерарног предлошка, преко заиста перфектног кадрирања и режије уопште, где се баш као и у "Тексашком масакру" све објашњава онима који умеју да гледају, без много цртања, па све до изузетно одабране глумачке екипе, у којој предњачи Сиси Спејсек, која нас тера да осетимо сваку њену емоцију, сваки бол, грч, фрустрацију и муку, те унутрашњи и спољашњи процват кад се удеси за матуру, а онда чисту убилачку енергију, кад је коначно гурну преко ивице, пропраћену разрогаченим погледом од ког ће вам се најежити кожа, без икаквих пропратних специјалних ефеката и сличних идиотарија. Она се за улогу припремала тако што се потпуно изоловала од остатка екипе, облепила гардеробу религиозним сликама и знамењима, те проучавала Дореову илустровану Библију, заједно са "позама људи које каменују због греха", да би сваку своју сцену завршила у неком од тих положаја. Могао бих још доста тога да кажем о њој, али не би било места, само ћу поменути, без спојловања, да је у последњој сцени у питању заиста њена рука (кад гледате филм, схватићете шта то говори о њеној посвећености улози). Како само Де Палма усхићено рола камеру за време матурског плеса, да дочара усхићење код саме јунакиње, и то позиционирањем Спејсекове и Вилијема Кета на платформу која се окретала у једном правцу, док се камера окретала у супротном. Познати обрнути кадар на крају је омаж последњој сцени из Бормановог "Избављења". Пајпер Лори у улози Маргарет Вајт никад није била злокобнија, а знала је да буде прилично страшна - овде је до перфекције одиграла један крајње застрашујући лик, и по мени је покрадена за Оскара. Интересантно је да је она искрено мислила да је у питању црна комедија и хорор пародија, јер свој лик никако није могла да схвати озбиљно, сматрајући га претераним и карикираним, и смејући се између клапа. Па, Ненси Ален, Џонтра, Ејми Ирвинг, Бети Бакли и остали који (част изузецима) покушавају да загорчају јунакињи живот.  Ненси Ален је такође рекла да није схватала до самог краја колико је њен лик заправо зао, мислећи да она и Џон Траволта глуме толико егоцентричне кретене да су просто ту ради хумористичког одушка. Ипак, шамари од Бети Бакли су били и те како стварни, а кад нису могли да изазову праву реакцију, сцена је поновљена чак тридесетак пута. Шта тек рећи за скор Пина Донађа, савршено уклопљен у читав амбијент. Рекао бих да је још један велики плус и чињеница да је овај филм изузетно успешан спој више жанрова и истраживање мноштва различитих тема, али сви они неповратно пониру у хорорчину из последњих пола сата, која је дотле успешно најављена кроз суптилне наговештаје. Да скратим причу, овај фантастичан филм треба да буде на листи не само сваког хорор фана, него сваког филмофила уопште, а све што сам рекао за римејк "Човека од прућа" важи и за бљутави абортус од филма из 2013. који безуспешно покушава...не знам ни ја шта. Нити покушава да достигне оригинал (што је и немогуће), нити пружа нов поглед на роман, нити било шта што је изблиза значајно и релевантно за жанр, чак ни у далеким назнакама. Једна је Кери Вајт и то је Сиси Спејсек (крајња иронија у целој причи је да је она у стварном животу изабрана за краљицу матуре). И један је режисер који је успео да извуче оно вредно из материјала, а то је Де Палма. Ако се зна да Стивен Кинг замало није послао роман издавачу, мислећи да књига уопште није пробитачна, можемо само да захвалимо вишим силама што се десило обрнуто (хорор је тад био тражена роба, после успеха "Розмерине бебе" и "Истеривача ђавола"), иначе данас не бисмо имали овакво ремек-дело од филма. Гледајте га одмах, нећете зажалити.

3. THE SHAWSHANK REDEMPTION (1994) - FRANK DARABONT

Шта написати у вези са овим филмом а да није већ познато и већ сто пута прочитано? Једноставно, не бих се упуштао ни у какву причу о радњи, сценарију, режији, глуми, и осталим битним категоријама, јер, не лажимо се, ко није бар двапут гледао "Шошенк" неће ни да чита филмске блогове. Наравно, захваљујући нашем имбецилном преводу "Бекство из Шошенка", и пре гледања се губи готово свака неизвесност о судбини злосрећног главног јунака, али рекао бих да ово није уопште филм о самом бекству, колико о човеку (и људима уопште) који тражи себе у околностима и ситуацији у којој се нашао. То је свима потребно. Осим тога што је ово један од оних филмова који протеку за тренутак и поред безмало два и по сата трајања, морам да кажем и да је један од ретких затворских филмова где невиност главног лика и њено доказивање нису оно што је примарно. Него управо оно што поменух - пронаћи себе, пронаћи наду, пронаћи разлог за живот и вољу за наставак у ситуацији у којој се налазимо у датом тренутку. Погледајте шта се десило Бруксу Хатлену (тумачи га феноменални Џејмс Витмор, кога најживље памтим као грбавог возача Гаса у предивној "Џунгли на асфалту") кад у томе није успео. Мора се похвалити изузетна карактеризација, пре свега самог Ендија Дуфрејна (инспиративни Тим Робинс), о коме мало-помало откривамо све више и више, а све време за њега бринемо и стало нам је шта ће му се десити, упркос чињеници да је, како сам већ рекао, његова невиност потпуно у другом плану. Он је морао да нађе себе, да упозна себе и да победи себе да би постао оно што је на самом крају, а то не може свако, то је најтежа борба коју у животу води свако од нас. Морган Фримен је такође више него фантастичан. Њега је Френк Дарабонт од почетка имао на уму за улогу Реда, иако је у причи бели Ирац (у филму је остала реченица "Можда зато што сам Ирац", кад Енди пита реда одакле му то име). Пре него што напишем још неке ствари које можда нисте знали о филму (јер је то једино о чему могу да пишем, писати о квалитетима је заиста излишно), да поменем и остале: Боб Гантон (управник), Кленси Браун (капетан Хадли), Вилијам Седлер (Хејвуд) и већина осталих су заиста одрадили сјајан посао. Ако се иједан модерни филм може назвати мушким, то је овај, јер постоје само две женске улоге са било каквим текстом, а он је наравно миноран. Тим Робинс га је у шали описао као "јединствено несексуалну љубавну причу о два мушкарца". Морам поменути да је, како то обично бива са модерним класицима (а и понеким старијим), "Шошенк" прошао врло скромно на благајнама по изласку (иначе, изашао је истог дана кад и "Петпарачке приче"), али је зато постао најизнајмљиванији филм у Америци (и не само следеће године), тако да му је популарност све више и више (заслужено) расла. О томе колико се веровало у овај филм говори и чињеница да је сцена у којој Ред и Енди први пут причају, а Ред баца лопту за бејзбол, снимана девет сати, и да је Морган Фримен све то одрадио без речи притужбе, да би се следећег дана појавио са руком у гипсу. Необична ствар у овом филму је што је Фрименова нарација наснимљена пре свега, па су онда остали морали да тајмирају реплике у складу са тим. Тим Робинс је, са друге стране, научио образац гаврановог крештања, тако да је перфектно тајмирао реченицу "Хеј, Џејк. Где је Брукс?", да им се гласови не би помешали, јер нису могли да обуче птицу да се огласи кад јој се да знак. Пуштање опере преко разгласа је такође Робинсова идеја. Френк Дарабонт је избацио име Рите Хејворт из наслова филма да се не би помислило да је филм о њој, па опет није помогло. Добијао је позиве од агената глумица које су желеле да је играју. "Добри момци" Мартина Скорсезеа, о којима писах прошли пут, су инспирисали стил овог филма, пре свега нарацију и монтажну технику. Од лепотица на Ендијевим постерима жива је једино Ракел Велч, и по речима Френка Дарабонта, обожава овај филм. Режисер је хтео да се филм заврши тако што Ред трага за Ендијем, међутим студио је наметнуо њихов поновни сусрет, те га је он снимио издалека. Овај филм је један од најприказиванијих у историји америчке телевизије - примера ради, само током 2013. године, дато му је шест дана и седам сати на различитим каналима у Америци. Роб Рајнер, кога већ помињах (а и још ћу, у следећем делу) је понудио Дарабонту два и по милиона долара за сценарио да би га сам режирао (замислио је Тома Круза и Харисона Форда у главним улогама), и овај је дебело размишљао и замало пристао, но на крају ипак одбио, јер је видео овај филм као прилику да коначно и сам уради нешто велико. И богами, јесте велико, ту сумње нема.

2. STAND BY ME (1986) - ROB REINER

Већ сам у тексту о филмовима о одрастању доста писао о овом филму, и етикетирао га као најбољег из те категорије, и филм који би се сигурно нашао на мојој топ 50 листи, ако бих се икад усудио да је начиним. Многи ће се питати да ли сам нормалан и ко ми је подвалио бунике уз оброк кад сам могао "Остани уз мене" да ставим испред "Шошенка". Верујте, врло добро знам колико је претходно поменути филм добар, ако ми не верујете, вратите се на претходни део текста. Али, "Stand By Me" ме гађа на начин на који мало филмова то може и допире до места до којих мало њих може, баш због веома компликованог периода за који је везан, као и због начина на који приступа самом материјалу. Како сам већ написао, одрастање је најделикатнији процес у људском животу, кад мислимо да знамо све, а заправо смо најизгубљенији у животу. Кад хоћемо сами да одлучујемо за себе, а несигурни смо до границе гротеске. Кад једног момента мислимо да смо попили сву памет света и пуни смо вештачки изграђеног самопоуздања, а следећег се све руши као кула од карата под навалом комплекса и страхова разних врста. Осетљивост и лабилност су појачани до максимума, ожиљци су неминовни, а још ако су ту и отежавајуће околности попут растурене породице, рата, сиромаштва, несхваћености и неуклопљености у околину и друштво, онда се неминовна криза идентитета и проблеми који уз њу иду додатно појачавају, небитно је како се манифестују - незадовољством изгледом, неузвраћеном љубављу, одбијањем ауторитета, свеједно - али, тај излазак из ране младости и, ако хоћете, спознаја одређених неминовности живота, а пре свега његовог краја, никад се не заврше без буре и без последица. У центру пажње су четири дванаестогодишња пријатеља који, након што чују где се налази леш несталог дечака, одлазе у шуме Орегона да га пронађу. Током тог викенда и тог пута, они ће много тога научити о себи, значењу пријатељства, заузимању за исправне ствари и судариће се са неумитним ужасима живота који их чекају иза ћошка. Ја нисам неко ко има обичај да романтизује детињство, и не могу баш да кажем да је моје било пут ружама посут, али у односу на оно што све нас чека после, детињство је ни мање ни више него рајска башта. Баш на том прелазу, између два света, налазе се и четворица протагониста - Крис, као дечко из лоше породице, виђен за деликвента (Ривер Финикс), Горди, обични доброћудни клинац (Вил Витон), Теди, галамџија, иза чије гласне спољашњости се крије рањиво и рањено дете (Кори Фелдман) и Верн, дебели тупаџија (Џери О'Конел). Одмах да кажем да је кастинг погођен од почетка до краја и да свако од њих одрађује свој део врхунски (како не поменути Кифера Сатерленда који је потпуно на свом терену као силеџија и полукримос). "Stand by Me" је изузетно дирљив, чак на моменте лепршав филм, али ниједног тренутка није сладак и патетичан, јер јунаке, као и гледаоца, удара маљем по глави, суочавајући их са животним реалностима. Сценарио савршено осликава богату палету изражених емоција, неосетно их балансирајући, понекад и у веома кратким размацима,  а глума четворке је за сваки респект, и одрасли имају шта да науче из надахнуте игре поменутог квартета. Саспенс је смењен хумором, а хумор опет трагикомедијом, и тако укруг, на овом емотивном ролеркостеру, какав може да пружи само сећање на детињство потцртано личним доживљајима, без икаквих чудовишта и караконџула. Они су потпуно сувишни, трагедија одрастања је довољно велика и страшна и без њих. Баш због тога што ми знамо шта нас вреба после тог happy-go-lucky периода, ово остварење добија, усред све своје безбрижности и врцавости, ванредно злокобан тон. Вреди похвалити и чињеницу да филм успева да уради све то на маестралан начин без потпоре у некаквим ванредним околностима попут беде, рата, инвазије ванземаљаца и слично - све се дешава у ни по чему необичном месташцету у Америци средином прошлог века, и цео ефекат је утолико већи. Треба похвалити и Стеву, чије приче генерално нуде више од романа (у овој збирци су "Тело", по којој је овај филм, "Шошенк", "Ђак" са деветог места и још неадаптирани "Метод за дисање"), а ова је стварно квалитетна, ако и има нечег што је вишак, то филмска верзија паметно уклања. Сви су заиста феноменални, Ривер Финикс као Крис Чејмберс просто разваљује и наговештава шта је могао да постане (нажалост, то никад нисмо сазнали, што његовој судбини у овом филму даје посебно црну ноту). Само ћу рећи да ме је његова "milk money" сцена поред ватре са Гордијем Лаченсом (Вил Витон) довела најближе сузама током гледања филма икад. Заборавите Титанике и остала говна, овде имате исповест детета које је у раном детињству претворено у дежурног кривца и суочено са великом и универзалном истином - да су људи у основи велика стока. Ни остали глумци нису испунили потенцијал најављен овим филмом - Витон је најпознатији по "Звезданим стазама", Кори Фелдман је био тинејџ полузвезда, а и понашао се у складу с тим, па су га дрога и алкохол претворили у спарушени избљувак, а Џери О'Конел више није дебео, али му ни то није помогло да направи бољу каријеру (додуше, већ више од десет година фирца Ребеку Ромејн, свака част) Треба поменути и увек доброг Кифера Сатерленда, у улози какве су му у то доба највише лежале - силеџија и wannabe-кримос. Овај филм као ниједан други успева да дочара све благодети детињства, али и све ужасе онога што следи - и што је најлепше, све то чини без икакве помпе, неусиљено и природно. Једноставно, сва магија филмске уметности је перфектно преточена у ово фасцинантно дело које јесте успешно, хваљено од критике и публике, чак има и неколико освојених (додуше не претерано престижних) награда. Али, чињеница је да није освојио ни изблиза све што је требало и да није ни изблиза довољно хваљен колико заслужује. Доста тога говори и чињеница да је Стивен Кинг, после приватне пројекције организоване за њега, напустио собу тресући се и на ивици суза, а када се прибрао и вратио унутра рекао је да је то најбоља адаптација његовог дела коју је икада видео (додуше, после је неколико пута променио мишљење). Тврдим да не постоји филм који на успешнији, духовитији, непретенциознији начин не третира тему о којој говори. И заиста, тешко да ће ико од нас имати пријатеље као онда кад је имао дванаест година. И тешко ће Рајнер снимити бољи филм од овог - то и сам каже - упркос чињеници да је потписао неколико веома респектабилних наслова од онда, укључујући и већ поменуту "Мизери".

1. THE SHINING (1980) - STANLEY KUBRICK

О неколико филмова овде сам већ писао, па проширио текстове о њима, али о "Исијавању" сам, поред укључивања у текст о педесет најбољих хорора свих времена, врло детаљно писао у једном од недавних текстова, који је чак покушао да пружи некакву анализу проблематичних делова. Да не бих улудо трошио простор два пута за исту ствар, препоручујем да, ако сте га већ гледали и немате намеру да то ускоро поновите, баците поглед на овај текст, а ако нисте и не читају вам се дуга баљезгања, покушаћу овде да вас уверим да то учините у следећих неколико редова. Само је истински мајстор попут Стенлија Кјубрика био способан да толико унапреди овај филм, да поред њега, Кингов роман (који важи за један од познатијих) делује као трећеразредно викенд штиво. То је постигао избацивањем линеарне структуре и сувишних елемената приче, надоградивши је својим визијама које су (по обичају) биле далеко испред свог времена, створивши тако невероватно атмосферичан, клаустрофобичан и злослутан филм, изузетну "причу о духовима" (или нешто друго?), која је генијално написана, режирана и одглумљена, која се константно поиграва са гледаоцем, комбинујући суптилно наговештену и реалну (а можда и замишљену) страву, која нас не пушта од тренутка кад нам се усели у срца, па до самог краја. Ледено апсурдна ноћна мора, вешто укомбинована са црним хумором и гротеском, после сваког гледања делује свеже и авангардно, језа овде није у јефтиним џампскеровима и не знам каквом крволиптању, и баш због тога се и данас одржава у врху, иако пре тридесет седам година (какво изненађење) није сјајно прошла код публике.