среда, 14. мај 2014.

Ретроспектива: Повратак у материцу

Како другачије отворити нову рубрику (за коју се надам да ће постати редовна) у којој ћу се бавити прегледом филмова у оквиру једне године и покушати да скренем пажњу на оно што је те године било вредно (или није), и објасним због чега, него годином рођења. Стицајем околности, то је година у којој и данас на неки начин живимо, иако је отад прошло три деценије. Погађате, у питању је 1984. година, која сигурно не спада у ред епохалних, нити екстра квалитетних, као рецимо 1939. или 1950, али свакако има шта да понуди на више нивоа. Наслови доста говоре о тадашњим тенденцијама у Холивуду, те се могу закључити разне ствари о томе шта је било популарно, шта се избегавало и која су имена била заступљена. Рецимо, ако се погледају најпопуларнији филмови из тог доба, видећемо да већина њих у себи садржи комедију, или бар комичне елементе, ма ком жанру да припада. Незаобилазне су биле авантура и научна фантастика, али нашло се места и за покоју озбиљну драму, мада су углавном испливавале само оне квалитетније. Додајте ту и неке хорор франшизе и добићете врло разноврсну годину из које и те како има шта да се памти. Пре него што почнем са насловима, ваља напоменути да су те 1984. године (Грлом у јагоде, прим. аут.) дебитовала многа имена која су бар у неком тренутку била значајна, попут Џонија Депа, Џона Малковича, Тима Робинса, Џенифер Конели, Колина Фирта, Чарлија Шина, Руперта Еверета, Тима Рота, Вала Килмера, Кајла Меклахлана, Френсис Мекдорманд, Енди Мекдауел, и тако даље. Ларс фон Трир је снимио свој први филм, "Елеменат злочина". Ако бисмо се питали ком је глумцу ова година дугорочно највише донела, то би вероватно био Том Хенкс, који је снимио два веома популарна филма, "Splash" и "Bachelor Party", показавши да се на њега мора озбиљно рачунати у будућности, што важи и за поменутог Малковича. Треба поменути и Арнолда Шварценегера, коме је улога Терминатора донела много меснатије улоге, како се то каже, с обзиром да је већина до тада (укључујући и епску ролу Конана) била сведена на неколико реченица. Чувени вајб осамдесетих је био битан фактор у свим филмовима, осећао се свуда, што кроз саундтрек, што кроз целокупан филмски амбијент. Од скрајнутих жанрова, треба споменути вестерне и мјузикле, а почела је и експанзија тинејџ романтичних комедија, које ће поставити стандарде за све ове данашње бљувотине, ту пре свега мислим на филмове Џона Хјуза, као и ране наслове са Џоном Кјузаком. Дакако, романсе се нису дешавале само међу тинејџерима, било је ту за свакога понешто. Да видимо како је то изгледало.

Ако само погледате 10 филмова који су те године највише зарадили, видећете и схватити зашто кажем да су комични елементи били доминантни. На првом месту је "Полицајац са Беверли Хилса", а ту су још између осталих и "Истеривачи духова", "Карате кид", "Полицијска академија", "Лов на зелени дијамант" и поменута "Сирена". Међу десет још улазе "Индијана Џонс и уклети храм", "Гремлини", "Футлуз", као и "Звездане стазе 3". Ипак, најбоље ће бити да анализу почнем својом листом десет најбољих филмова из ове године, што ћу и учинити чим излистам добитнике релевантних филмских награда. Претпостављам да знате да је "Амадеус" Милоша Формана освојио "Оскара" за најбољи филм, а да су статуе покупили и сам Форман, за најбољу режију, те Ф. Мареј Абрахам за главног глумца (улога Салијерија). За споредну улогу је награђен Хаинг С. Нгор (за филм "Поља смрти", о терору Пола Пота и Црвених Кмера у Камбоџи). Сели Филд је освојила други Оскар, и то за "Места у срцу", док је споредни припао легендарној британској глумици Пеги Ешкрофт, за "Пролаз за Индију" Дејвида Лина. Драмски Златни глобуси су исто распоређени, док је за најбољи филм у жанру мјузикла или комедије, награду освојио "Лов на зелени дијамант", као и његова главна глумица Кетлин Тарнер. Најбољи главни глумац је био Дадли Мур, у филму "Мики и Мод".
Златну палму у Кану освојио је Вим Вендерс за филм "Париз, Тексас" са Хари Дин Стентоном и Настасјом Кински, Златног лава је из Венеције донео Пољак Кшиштоф Зануси за филм "Година мирног Сунца", а берлинског медведа је освојио Џон Касаветис, филмом "Љубав тече".
Ево сада и топ 10 листе из мог угла, уз покушај валидног објашњења:

1. ONCE UPON A TIME IN AMERICA - Sergio Leone

Школски пример како понекад оно што кажу критичари апсолутно нема везе са мозгом и здравим разумом је скрајнутост овог гангстерског епа у доба изласка, када је номинован само за два Златна глобуса. Покајнички и последњи филм Серђа Леонеа, који је најпре одбио да режира "Кума", сматрајући да се бави глорификацијом мафије, па горко зажалио због тога видевши финални производ. Ово је на неки начин његов одговор на "Кума", којим се са Дивљег запада преселио у Америку у првој половини двадесетог века. Иако је најпре био на маргини, сада овај наслов са правом спада у вечне класике. По мени, највећи квалитет му је у томе што код сваког гледања могу да се виде нове ствари и нешто што нам је претходно промакло. У овој епској саги, са јунацима пролазимо кроз сва доба и скоро сва осећања - на длану нам су нам готово цели животи - љубав, пријатељство, одрастање, жртвовање, романса, бес, издаја, освета, носталгија - све у једном. Зли језици ће рећи да је то због трајања од четири сата, али то нема везе, добар филм је добар филм, без обзира на све. О сценарију, глуми и режији не знам шта бих написао а да не звучи као претеривање, само ћу рећи да је добро што је Серђо Леоне овим филмом завршио каријеру, све после овога би било превише. Сваки пут се изнова најежим због лакоће којом величине попут Роберта де Нира и Џејмса Вудса оживљавају много комплексне ликове. , А о саундтреку Енија Мориконеа може да се напише један засебан текст, сигуран сам да, иако не знате одакле је, бар звиждућете "Дебрину тему". Гледајте овај генијалан филм, одмах!

2. THE TERMINATOR - James Cameron


Већ сам на више места помињао овај филм као пример за нешто одлично, а покушавао сам и да образложим. Но, кад је овакав квалитет у питању, хејловања никад доста, те ћу покушати да још једанпут кратко подвучем главне карактеристике. Сценарио и прича су првокласни, у питању је један од првих филмова који крајње отворено и пластично предочава могућност да машине замене људе, а после само 30 година, то и не изгледа баш као пука филмска измишљотина. Затим, филм је од прве до последње секунде напет и атмосфера је таква да сте стално на ивици живаца, што је увек плус, ретко који данашњи филм то постиже. Глума је одлична, Шварци је својим роботским манирима и чувеним "I'll be back" (мислим да то овде изговара први пут), зацементирао статус озбиљног играча у Холивуду, а ту су наравно и тада врло популарни Мајкл Бин (касније ће израсти у Камероновог миљеника), као и Линда Хамилтон, малтене право ниоткуда (мада, снимила је "Децу кукуруза" пре овога). Ефекти Стена Винстона су и те како бољи у наставку, али су и овде, с обзиром на прву половину осамдесетих, и више него револуционарни. Све у свему, ванредно злокобан филм, са у обланде неувијеним сценама бруталног насиља, како и приличи кад је у средишту приче машина за убијање - спој СФ-а, тврде акције и местимично, непатвореног хорора. Шта више човек да пожели од једног филма? "Титаници" и "Аватари" доносе зелембаће, али ово је оно што се снима из љубави и задовољства, а то не може да се плати.

3. AMADEUS - Miloš Forman


Филм о последњој деценији живота генија из Салцбурга, прича испричана кроз флешбекове његовог љутог ривала, Антонија Салијерија, тренутно затвореног у лудници, са правом је покупио већину ловорика те године. Рекох да је "Било једном у Америци" избачен са мапе, а "Терминатор", сложићете се, баш и није филм који доноси битне награде. Било како било, славопојке су и те како заслужене и било је јако тешко сврстати овај филм испод два првопоменута. Пре свега, зато што је перфектно режиран. Чувена прашка школа је са својим елементима видљива на сваком кораку, а филм је и сниман у Прагу, малтене у Формановој кући, па је могао да се размахне. Сјајно је усликан, са свом могућом сценографијом и раскошним костимима који вам падну на ум. За сценарио је задужен Питер Шефер који је написао бриљантан комад (такође заслужан и за "Краљевски лов на Сунце" и "Еквус"), историјски не много прецизан (то је оно што му чистунци највише замерају), али реално, кад је овако сјајан и дубокомислен, кад овако фантастично функционише на свим нивоима, само будала би то узела као нешто пресудно у негативном смислу. Најбоља ствар је што је и поред све своје озбиљности и дубине коју нуди, филм и неизмерно забаван током готово свих 160 минута. Прожет фантастичном Моцартовом музиком и ношен генијалном глумом Ф. Мареј Абрахама (заслужен Оскар за Салијерија, запањујући спектар емоција) и Тома Халсија, овај филм ће заувек имати битно место на лествици најбољих филмова осамдесетих, ако не и шире.

4. THE KILLING FIELDS - Roland Joffe


Значај овог већ поменутог филма је у томе што су проблеми о којима се овде говори, додуше са другим актерима, и те како актуелни и данас, тридесет година после (односно, тридесет пет, ако узмемо да је година дешавања свега овога била 1979). Такође, ово је филм који не бежи од непријатних реалности, није наслов који ћете заборавити за два сата, ово је један од оних у-стомак-и-муда-ударајућих филмова о којима морате размишљати после гледања. Терор Пола Пота и Црвених Кмера у Камбоџи, са све децом која гуше пластичним кесама и коментарима како је све то можда одмазда за Никсоново тајно бомбардовање - све је ту. Пре свега, дубоко људски филм, ношен на плећима натуршчика, Хаинга С. Нгора, који је освојио Оскара за споредну (!!!) улогу, а сам је преживео терор о коме се у филму говори.  По његовим речима, да је приказан стварни степен ужаса, нико не би могао да одгледа филм до краја. Наравно, у целој причи мора да се нађе и Американац са савешћу (овде је то Сем Вотерстон), који је упркос стереотипу прилично добар, као и ново лице, Џон Малкович. Како и приличи оваквом филму, ниже се шокантна слика за шокантном сликом, ужас коме тешко да има равног, а опет, то је и прича испуњена пријатељством и надом. Истини за вољу, саундтрек је могао бити бољи, нарочито смета огавно популистичка завршница уз "Imagine", али упркос свему, ово остаје историјски важан и емоционално богат филм на више нивоа.

5. BALKANSKI ŠPIJUN - Božidar Nikolić/Dušan Kovačević


Надам се да бар људима са овог поднебља не морам да објашњавам значај дела Душана Ковачевића. Ово је његова прва режија и мајсторски приказ психе човека који је преживео канџе тоталитарне идеологије и система, константног страха, параноје и психичког мучења кроз које пролази. Опсесија државним непријатељем која прети да му упропасти породицу даје фантастичан увид у гротескни лик Илије Чворовића, исцеђен тешком прошлошћу, али и необећавајућом свакодневицом. Ићи ћу толико далеко да кажем да је улога Чворовића можда најбоља у југословенској кинематографији, а генијални, фантастични и феноменални Данило Бата Стојковић бриљантно дочарава сваку емоцију кроз коју његов комплексни лик пролази. Бата је заслужено покупио награде на свим релевантним фестивалима у СФРЈ, а снажно је потпомогнут глумачким колосима у лику Боре Тодоровића и Мире Бањац уз бруталну епизоду Звонка Лепетића, као и приземну Соњу Савић. Сценарио, и поред озбиљности теме којом се бави, обилује нама својственим врцавим хумором, фантастично смештеним у најозбиљније могуће ситуације. Једино што брине данас је што неколико ствари о којима је Илија говорио уопште не делују безазлено и идиотски са ове дистанце, те нажалост у његовим беседама има и више важности него што би човек помислио. А и Душан Ковачевић би могао поново да се активира и проговори о актуелном тренутку у коме се налазимо последњу деценију и по. А можда је боље рећи да тај тренутак траје добрих стотинак година, само мења облике. Ко ће га знати?

6. BLOOD SIMPLE - The Coen brothers


Дебитантски филм браће Коен пружа сјајан увид за шта су све способни и једна је од бољих илустрација да филм у исто време може да буде шокантно насилан и урнебесно смешан (касније је Квентин Тарантино апсолвирао ту комбинацију), сведочећи о уврнутости ауторског двојца и њиховој способности да бизарне и морално упитне ликове смести у средиште прича са невероватним заплетом. Стојим иза тврдње да овај нео-ноар спада међу три најуспелија филма браће Коен (ако се питате, преостала два су "Фарго" и "Нема земље за старце") и садржи све што је за њих карактеристично - смешно-трагичне ликове, забавне и занимљиве приче, неколико сниматељских трикова, циничан хумор и добру глуму. Овде су се ослонили на глумце који нису на холивудској А-листи, али то ништа не смета, јер Џон Гец, Ден Хедаја, Емет Волш и дебитанткиња Френсис Мекдорманд (Џоелова жена), сјајно оживљавају причу о лажима, прељуби и убиству - као и увек, требало је да буде проста истрага, а претворило се у нешто много горе. Но, нећу да спојлујем, погледајте и сами. Избор музике је сјајан, када сам први пут гледао, певушио сам хит из шездесетих "It's the Same Old Song" данима. Ово није филм који осваја комерцијалне награде, али је онај који чува традицију и успомену на ноар-филмове, а та чињеница је сама по себи за поштовање.

7. PARIS, TEXAS - Wim Wenders


Према овом добитнику Златне палме сам дуго имао аверзију из више разлога. Први је огроман хајп који прати филмове Вима Вендерса, што за мене није препорука, узевши у обзир да је једини његов филм који је успео да ме истински дирне "Небо над Берлином" (има и "Лисабонска прича" својих момената), али није то то. Ипак, и поред свих својих очигледних мана, има довољно квалитета за седмо место на овој листи. Има ту ингениозних сниматељских решења, лепих кадрова, меланхолични саундтрек Раја Кудера је одличан, глума добра, одређене сцене сјајно реализоване, а и Настасја Кински са својих 25 увек прија оку и сјајно глуми, без обзира на несносан јужњачки акценат и мало времена које јој је дато. Главни недостаци су повремена развученост, пренапумпаност коју већ поменух, али и чињеница да поред тога што Хари Дин Стентон остварује добру улогу, та његова прича вас не интересује довољно и малтене вас баш брига шта ће му се десити. Ипак, вредан је то филм, ако се крстари кроз осамдесете, он је незаобилазна станица, због целокупног филинга којим одише. Ипак има нешто у њему, канска палма није баш награда за бацање, или бар није била пре тридесет година. Има ту доста истине, добро писање Сема Шепарда је оно што држи овај филм после три деценије. Трагедија у сржи, али са дозом лепоте, ако та конструкција има икаквог смисла.

8. THIS IS SPINAL TAP - Rob Reiner


Овај сјајан филм и даље важи за најсмешнији и најзабавнији који се бави рокенролом, тачније хеви металом. У питању је врло интелигентна пародија и сатира на читаву хард&хеви сцену под маском документарног филма. Носталгична а пресмешна прича о легендарном (фиктивном) британском бенду је апсолутна обавеза за све обожаваоце тврђег звука, али и интелигентног хумора. Све се одвија кроз очи редитеља самог филма, Роба Рајнера (дебитантски дугометражни филм), који и у филму глуми филмског ствараоца који прави документарац о бенду. Оно што је најбоље од свега, на сваком кораку се види одлично познавање читавог тог света и читаве сцене о којој се говори, што није нимало чудно, јер да би се нешто квалитетно исмејавало, мора да се познаје у прсте, а многи се оглушују о то правило и због тога данас имамо комедије и пародије какве имамо. На сву срећу, овакве класике нико не може да нам одузме и ја ово остварење топло препоручујем сваком ко је икад имао било какве додирне тачке са роком и музичким правцима који су из истог проистекли, али и било коме ко жели да се добро насмеје. Само пазите, ако су вам "Пријатељи" врхунац хумора, онда вам се ово можда учини дрвено и стерилно. У том случају, заборавите.

9. A NIGHTMARE ON ELM STREET - Wes Craven


"One, two, Freddy's coming for you, three, four, better lock your door". "Страва у Улици брестова" је један од филмова који дефинише поджанр тинејџ хорора, и стварно је запањујуће колико је добро остарио и колико је заправо добар, имајући у виду са каквом је муком склепан, уз буџет од једва преко милион и по и очајне услове рада. Пре свега, заиста је страшан, нема маскирања страве другим елементима попут акције, пљуштања крви или неке квази-дубоке драме. Овај филм испоручује чисту језу, током готово свих 90 минута и веома је ефектно спакован у сат и по, без непотребног паламуђења, ниже се сцена за сценом и свака је важна, свака има поенту. Треба истаћи и одличну глуму свих, нарочито омладинаца, од којих је већина била без икаквог глумачког искуства (to whom it may concern, ово је дебитантски филм Џонија Депа). Наравно да постоје и мане у филму, пре свега од продуцената наметнути крај који се мало коси са дотад успостављеном логиком, да би се отворила врата за наставке. Има и још неких ствари, али нећу да цепидлачим, ово је наслов који је редефинисао тин хорор, а и даље је по мени један од језивијих уопште. Такође, не може му се спорити ни оригиналност - онострани убица прогања у сновима децу својих убица. Вес Крејвен је имао и тешких промашаја кроз своју каријеру, али "Страва" дефинитивно није један од њих.

10. INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM - Steven Spielberg

Ок, не треба бити Тесла па закључити да овом филму вероватно није место овде, те да има бар неколико бољих који су то место могли да заузму. Бирајући између оних које сам гледао, већина су "strictly entertainment", а лако је могао да упадне "Полицајац са Беверли Хилса", "Лов на зелени дијамант", па и "Истеривачи духова". Посебно ако се узме у обзир мој огромни презир према Спилбергу и његовом огавном популизму и штанцовању комерцијалног смећа уз неизбежне патриотске и квази-хуманистичке проповеди са злосрећним Израиљцима у главној улози. Ако изузмемо прва три филма о Индијани Џонсу (више због дечачке фасцинације његовим ликом и делом, него било чега другог), његовим последњим у сваком погледу успешним филмом сматрам "Ајкулу". Е, сад, управо да бих испоштовао ту дечачку фасцинацију, морам да одам признање "Уклетом храму", без обзира што је у питању најслабији филм у трилогији (кристалну лобању не рачунам у исту франшизу и готово). Сви елементи су ту - бајковита авантура за све паре, занимљиве локације, меморабилни ликови, хумор...овај филм се хронолошки дешава пре "Отимача изгубљеног ковчега", тако да је први у серији авантура, али нажалост, не и последњи, јер је најављен пети део серијала о великом археологу и авантуристи. Пара, очигледно, никад доста.

Кад се ради о филмовима које сматрам вредним гледања, а да нису на овој листи, већ сам их поменуо у различитим деловима текста. Нису то савршени филмови, далеко од тога, иначе би се нашли високо на листи, али треба поменути неке наслове. Има, дакако, и неких који су познати, а то не заслужују. Ево још неких познатих наслова из дате године, па сами одлучите шта вам је за гледање, а шта не.

- "1984" Мајкла Редфорда је друга филмска верзија дистопичног класика Џорџа Орвела, позната и као последњи филм Ричарда Бартона. Доста добар.
- "Дина" Дејвида Линча, рађена по роману Френка Херберта, СФ авантура која је избацила у орбиту Кајла Меклахлана. Има добре атмосфере и глуме, али све у свему, млако.
- "Истеривачи духова" Ивана Рајтмана, култна хорор комедија уз коју смо одрастали. Може се уживати уз њу, није то лош филм, али је далеко од неке класе.
- "Полицајац са Беверли Хилса" Мартина Бреста, финансијски најуспешнији те године, користи шарм и хумор Еди Марфија у кожи пандура да склопи успешну причу. Није лоше, али као што рекох, strictly entertainment. Ако хоћете Марфија и бољи пример свега наведеног, гледајте "48 сати" Волтера Хила.
- "Карате Кид" Џона Авилдсена. Данијел-сан и мистер Мијаги. Симпатично, али ништа више. Гледати искључиво из носталгичних разлога.
- "Бескрајна прича" Волфганга Петерсена. Нисам гледао.
- "Лов на зелени дијамант" Роберта Земекиса. Добар, ако га не схватите преозбиљно. Авантурица за убијање времена. Трио главних глумаца фантастичан.
- "Гремлини" Џоа Дантеа. Још једна хорор комедија. Просек.
- "Шеснаест свећица" Џона Хјуза. Почетак серије његових успешних тин драмедија. Солидно, али не у рангу "Јутарњег клуба".
- "Полицијска академија" Хјуа Вилсона. Све се већ зна. У суштини безвезе, али неке форе се и даље памте.
- "Конан уништитељ" Ричарда Флејшера. Много слабији од "Варварина".
- "Сирена" Рона Хауарда. Симпатично, лепо је видети Хенкса и Хану у младим данима.
- "Грејсток: легенда о Тарзану". Слаб филм који се памти по дебију Енди Мекдауел.
- "Природно" Берија Левинсона. Нисам гледао, даћу му шансу због Редфорда и Дувала.
- "Последњи звездани борац" Ника Касла. За ово сам свестан да је срање, али га грешно волим. Куд ми се деде детињство?
- "Строго поверљиво" Абрахамса и Зукера. Осредња пародија на шпијунажу у 2.св. рату. Вал Килмер добар.
- "Човек са звезда" Џона Карпентера. Нисам гледао двадесет и кусур година. Ваља поновити.
- "Ватрене улице" Волтера Хила. Филм наше генерације. Ултимативна рок бајка. Има жестоке фалинке, има их колико волите, али има и ванвременску музику Џима Штајнмена, Холи Шервуд на вокалу, Вилема Дефоа као негативца и Дајан Лејн, која са 19 година изгледа као богиња. Мени је то довољно.
- "Против свих надања" Тејлора Хекфорда. Није то ужасан филм, али је лош, зато што се ухватио незахвалног посла римејковања трилера за десетку "Из прошлости". На крају је од њега једино остала култна песма Фила Колинса.
- "Неконтролисана моћ" Марка Лестера. По предлошку Стивена Кинга. Девојчица пали зле чике. У то је лако поверовати с обзиром да је Дру Беримор већ са 12 година у правом животу била алкос. Не знам. Безвезе је, али можда му се некад вратим, било ми је језиво као клинцу.
- "Бродвеј Дени Роуз" Вудија Алена. Не волим Вудија Алена.
- "Места у срцу" Роберта Бентона. Није то лоше, добра је екипа и глума, али ме прича оставила 'ладним. Можда јој пружим још једну шансу.
- "Пролаз за Индију" Дејвида Лина. Није лоше, али има он и много јаче филмове.
- "Жена у црвеном" Џина Вајлдера. Типичан његов филм. И наравно, I Just Called to Say I Love You. Гледајте, па ћете схватити.
- "Птичица" Алана Паркера. Емотивна, често депресивна драма. Добра је, ни Николас Кејџ не успева да је превише поквари.
- "Злочини из страсти" Кена Расела. Као и сваки његов филм, и овај је испуњен уврнутим ликовима и гротескним црним хумором. Мени се свиђа.
- "Чудније од раја" Џима Џармуша. Нисам гледао ове ране радове. Јавља ми се да ће да ме смори, али даћу му прилику.
- "Све моје" Карла Рајнера. Ударена комедија са заменом тела и Стивом Мартином у главној улози. Да се репризира после двадесетак година.
- "Под вулканом" Џона Хјустона. Није овај предсмртни Хјустон најбољи, али није ни лош, далеко од тога. Алберт Фини доминира.
- "Друга земља" Марека Кањевске. Деби филм Руперта Еверета и Колина Фирта. Није лош, мада је мени лично мало преко главе филмова на ту тему. Ако волите било кога од њих, ово је обавезно за гледање.

Свакако да има плоднијих и издашнијих филмских година од ове, али има шта и да се пробере, па изволите. Надам се да је ово само почетак редовне рубрике. За сам крај, пошто тренутно немам времена да о њима одвојено пишем, ево 5 најбољих југословенских филмова те године:

1. БАЛКАНСКИ ШПИЈУН - Николић/Ковачевић
2. О ПОКОЈНИКУ СВЕ НАЈЛЕПШЕ - Предраг Антонијевић
3. ВАРЉИВО ЛЕТО '68. - Горан Паскаљевић
4. ДАВИТЕЉ ПРОТИВ ДАВИТЕЉА - Слободан Шијан
5. ЧУДО НЕВИЂЕНО - Живко Николић