Питали су ме када ћу написати неки баш подужи текст са препорукама. Као, у реду је оно по 10 филмова са кратким освртом, али дај нешто дуже, опширније, жешће, јаче. Е, па, ево - нема жешћег и јачег жанра од хорора, а нема ништа дуже и опширније од прављења листе која се односи на цео жанр, једино би можда било да сам листу проширио на сто наслова. Више пута сам наглашавао колико је прављење било које листе Сизифов посао, а то нарочито стоји кад је у питању особен жанр као што је хорор. Иако је данас све сиромашнији, постојали су периоди кад је и те како имао шта да понуди сладокусцима. Листа је, дакако, крајње субјективна и пре свега сам се трудио да испоштујем себе и свој укус - има ту и осврта на историјски значај одређених филмова, али се пре свега ради о насловима који су ми савршено легли и које, у највећем броју случајева, могу да гледам и по више пута заредом. Нису толико битне ни хорор конвенције, колико егзекуција, прича, и наравно околности на којима се хорор темељи. Већ се зна да сам на петицама јако шкрт, међутим ово су све изузетни филмови, тако да преко пола њих има чисту петицу, а сви имају најмање јаку четворку, што би требало да каже нешто о њиховој вредности за мене лично. Комбиновао сам чистокрвне, full-blown хороре са оним филмовима у којима преовлађују хорор елементи, тако да страва јесте врло битна, али не и пресудна колико прича, начин на који је она испричана и могућност филма да узнемири гледаоца на више начина и нивоа, а не само пуким крволиптањем и одсеченим удовима. Читаоци ће ме ставити у топ, али листу нећу рангирати, из простог разлога што ми је немогуће одлучити се око неких позиција, јер су сви наслови овде веома квалитетни. Било ми је довољно тешко издвојити педесет наслова, рангирати их би био прави правцати пакао. Притом, сигуран сам да сам неки наслов и заборавио, и да ће имати шта да ми се приговори. Наравно, многе још увек нисам ни гледао, што иде апсолутно на моју душу. Ипак, трудио сам се најбоље што умем да саставим релевантну листу пуну важних наслова из овог жанра. Следе по хронолошком реду.
1. NOSFERATU, EINE SIMPHONIE DES GRAUENS (1922) - Fridrich Wilhelm Murnau
1. NOSFERATU, EINE SIMPHONIE DES GRAUENS (1922) - Fridrich Wilhelm Murnau
Вероватно највећи немачки неми филм свих времена (а то нешто говори, с обзиром на чињеницу да је немачки експресионизам дао неке од најбољих на свету, у режији Ланга, Пабста и других мајстора), и прва адаптација "Дракуле" Брема Стокера (за коју Мурнау није могао да добије права, па је изменио наслов, имена и крај) се уопште не налази на овој листи искључиво због свог историјског значаја, напротив. Недавно сам га репризирао у фул ХД варијанти (да, гледао сам неми филм у 1080п и поносан сам на то) и стојим вам добар да је у питању један од најгенијалнијих филмских пројеката икада, нарочито имајући у виду време у коме је настао. Иако за данашње време можда изгледа питомо, осећај нелагоде који узрокује Макс Шрек у улози грофа Орлока (Дракуле) је ванвременски. Веома верна адаптација романа, сјајно усликана и веома узнемирујућа, захваљујући филмској магији, и данас, 94 године након снимања, изгледа заиста прелепо. Сви филмски сладокусци неоптерећени конвенцијама попут старости или недостатка звука ће без сумње уживати, јер је, док је овај филм у току, чак и највећем лаику јасно да присуствује нечем великом. Уз фантастичну музику, која појачава осећање немира које филм пружа, као и сјајан сценарио, на крилима мајсторске глуме Макса Шрека, пред очима гледалаца се одвија филмска револуција. И да сам правио упола краћу листу, овај филм би дефинитивно био на њој, због свега дотад невиђеног што је донео филмској уметности. Да не заборавим да поменем и занимљив детаљ око хајпа који је окруживао овај пројекат, нико од глумаца и остале екипе није видео Макса Шрека без костима и шминке, па се чак говорило да је Шрек заиста вампир који глуми глумца који глуми вампира. О томе је снимљен и филм "Сенка вампира", са Вилемом Дефоом у улози Макса Шрека. Ко год да је био, удахнуо је душу овом филму. Погледајте га.
2. FRANKENSTEIN AND THE BRIDE (1931-35) - James Whale
Одлучио сам да под овим уносом спојим два филма Џејмса Вејла, "Франкенштајна" и његову "Невесту" у једном упису, јер су практично неодвојиви. Први се намеће као предак "монстер мувија" и солидна адаптација врхунског романа Мери Шели, мада има значајних измена у односу на књигу. За познати изглед чудовишта је заслужна врхунска шминка Џека Пирса, на коју Универзал студио има копирајт до 2026. Недостатак саундтрека је значио недостатак помоћи глумцима да пренесу деликатне емоције. Ипак, Колин Клајв, Меј Кларк и Борис Карлоф су све јуначки одрадили, а филм је од првог до последњег кадра врло атмосферичан и мрачан, што је увек похвално за овај жанр. Филм можда делује споро, али је прилично напет и ефектно спакован у својих 70 минута. Све се то наставља четири године касније, у незваничном наставку романа, у који нас уводи изузетна британска позоришна и филмска глумица Елза Ланчестер у улози Мери Шели, која нам саопштава да су главни ликови преживели, те гледамо шта им се даље дешавало. Хенри Франкенштајн је подстакнут (тачније приморан) од стране још луђег научника него што је он сам, да створи партнерку за чудовиште, које је задржало своју "невиност" у смислу да убија само у самоодбрани и из незнања. Џејмс Вејл није хтео да сними наставак, али је после четири године малтретирања од стране студија пристао, и хвала Богу што је тако - наставак је прилично напреднији на више нивоа, од глуме свих умешаних (Карлоф значајно употпуњује своје "немо" чудовиште из првог дела, Елза Ланчестер која поред Мери Шели, игра још једну улогу коју никад нећете заборавити, иако је на екрану само пар минута, Колин Клајв, чији је алкохолизам у стварном животу допринео појачаној хистерији Франкенштајна, Валери Хобсон која мења болесну Меј Кларк и Ернест Тесиџер као научник психопата, који фантастично прихвата конвенционалан лик и даје му додатну димензију), а рекао бих да је и сам сценарио квалитетнији и емотивно богатији од претходника. Топла је препорука да ове филмове гледате један за другим, јер други буквално почиње где се први завршава, а узевши у обзир да укупно трају 145 минута, неће вам бити претерано заморни.
3. PEEPING TOM (1960) - Michael Powell
Фасцинантна психолошка студија о страху, бесу и потиснутој сексуалности данас заузима место које јој са правом припада у свету филмске уметности. Нажалост, у време изласка, пар месеци после "Психа", редитељ, Мајкл Пауел, њиме је потписао себи смртну пресуду и више није никад радио у Енглеској. Да га из буле нису извукли дугогодишњи поштоваоци његовог рада, Френсис Форд Копола и Мартин Скорсезе, вероватно никад више не би ни стао иза камере. Скорсезе каже да "Воајер" и "Осам и по" Федерика Фелинија могу да вас науче свему што треба да знате о филмској режији. "Воајер" је уистину моћно дело о члану филмске екипе који у слободно време слика голишаве моделе и нада се да започне сопствени филмски пројекат. Међутим, дугогодишња изложеност бруталним експериментима оца садисте у психолошке сврхе, начинила је од њега социопату и серијског убицу који снима своје жртве, бележећи њихове изразе лица прожете исконским страхом у тренутку смрти. Ова изузетна студија карактера је пре свега перфектно снимљен филм, а потом и остварење које је, чак и по данашњим стандардима, толико модерно и застрашујуће актуелно, да је то за причу. Није никакво чудо што су Британци, пословично гнусни у свом квази-пуританизму, били згрожени овим филмом. Он дубоко понире у психу измученог јунака, те иако од самог почетка знамо да је манијак и убица, лик је дат изузетно слојевито и са ретко виђеном тродимензионалношћу. Немац Карлхајнц Бем блиста у улози комплексног главног јунака са тешким фалинкама у глави, који ће потражити спас у лику једне девојке која је другачија од оних које обично слика и око којих се креће, коју тумачи (такође сјајно) Ана Маси. Издвојио бих и Максин Одли, која тумачи њену мајку, слепу алкохоличарку, која и те како осећа да са новим пријатељем њене ћерке није баш све како треба. Осим бриљантне студије појединца, "Воајер" нуди и социјални коментар, приказ друштва које је у самој сржи извитоперено и девијантно, Бем у улози Марка Луиса је само представник. Овом филму се приписује да је први у коме видимо ствари из перспективе злочинца, а понегде се може и прочитати да је први британски слешер, мада се и не види ништа посебно од "слеша" велика већина насиља се одиграва изван ока камере. Не знам да ли је први слешер или не, али оно што могу да тврдим сто посто је да је, уз "Човека од прућа" Робина Хардија и још неке наслове са Винсентом Прајсом, ово најбољи британски хорор уопште. Ако вам то није довољна препорука, не знам шта јесте.
3. PEEPING TOM (1960) - Michael Powell
Фасцинантна психолошка студија о страху, бесу и потиснутој сексуалности данас заузима место које јој са правом припада у свету филмске уметности. Нажалост, у време изласка, пар месеци после "Психа", редитељ, Мајкл Пауел, њиме је потписао себи смртну пресуду и више није никад радио у Енглеској. Да га из буле нису извукли дугогодишњи поштоваоци његовог рада, Френсис Форд Копола и Мартин Скорсезе, вероватно никад више не би ни стао иза камере. Скорсезе каже да "Воајер" и "Осам и по" Федерика Фелинија могу да вас науче свему што треба да знате о филмској режији. "Воајер" је уистину моћно дело о члану филмске екипе који у слободно време слика голишаве моделе и нада се да започне сопствени филмски пројекат. Међутим, дугогодишња изложеност бруталним експериментима оца садисте у психолошке сврхе, начинила је од њега социопату и серијског убицу који снима своје жртве, бележећи њихове изразе лица прожете исконским страхом у тренутку смрти. Ова изузетна студија карактера је пре свега перфектно снимљен филм, а потом и остварење које је, чак и по данашњим стандардима, толико модерно и застрашујуће актуелно, да је то за причу. Није никакво чудо што су Британци, пословично гнусни у свом квази-пуританизму, били згрожени овим филмом. Он дубоко понире у психу измученог јунака, те иако од самог почетка знамо да је манијак и убица, лик је дат изузетно слојевито и са ретко виђеном тродимензионалношћу. Немац Карлхајнц Бем блиста у улози комплексног главног јунака са тешким фалинкама у глави, који ће потражити спас у лику једне девојке која је другачија од оних које обично слика и око којих се креће, коју тумачи (такође сјајно) Ана Маси. Издвојио бих и Максин Одли, која тумачи њену мајку, слепу алкохоличарку, која и те како осећа да са новим пријатељем њене ћерке није баш све како треба. Осим бриљантне студије појединца, "Воајер" нуди и социјални коментар, приказ друштва које је у самој сржи извитоперено и девијантно, Бем у улози Марка Луиса је само представник. Овом филму се приписује да је први у коме видимо ствари из перспективе злочинца, а понегде се може и прочитати да је први британски слешер, мада се и не види ништа посебно од "слеша" велика већина насиља се одиграва изван ока камере. Не знам да ли је први слешер или не, али оно што могу да тврдим сто посто је да је, уз "Човека од прућа" Робина Хардија и још неке наслове са Винсентом Прајсом, ово најбољи британски хорор уопште. Ако вам то није довољна препорука, не знам шта јесте.
4. PSYCHO (1960) - Alfred Hitchcock
Немам ја шта превише да паметујем и измишљам врућу воду кад је овај филм у питању. Паметнији људи и релевантнији критичари од мене су већ све рекли. У питању је чистокрвно ремек-дело, које од прве до последње секунде држи пажњу, најбољи Хичкоков филм (а то нешто говори), који је први направио радикалан заокрет у презентовању приче и увео могућност да лик за који мислимо да је главни можда то и није. Прожет ванвременском злокобном музиком Бернарда Хермана, ношен врхунском глумом свих учесника, а понајвише маестралног Ентонија Перкинса (потпомогнут изузетним глумцима Вером Мајлс, Џоном Гевином и Џенет Ли), чија суптилна, а у исто време помало језива суздржаност говори много више од "изражајности" и преглумљавања свих данашњих звездица, непрестано вођен саспенсом и напетошћу недостижним за данашње помпезне ауторе, филм не посустаје ни у једном сегменту током два сата трајања. Режиран апсолутно савршено, мајстор користи све своје трикове да креира меморабилне кадрове и секвенце. Сценарио Џозефа Стефана по роману Роберта Блоха је такође прва лига, пун упечатљивих реплика које се памте. Расплет је толико ефектан и оригиналан да је потом, у наредних 66 година до данас, ископиран безброј пута, а епилог на ретко паметан начин заокружује комплетну ствар. У време настанка, "Психо" је био дебело испред свог времена, те не чуди да није добро прихваћен. На срећу, људи су се дозвали памети, те ово ремек-дело светске кинематографије данас заузима место које му с правом и припада. Ја сам у једном од својих претходних текстова већ ејакулирао на овај филм (додуше,исто овако, у скраћеној форми), али нећу линковати тај садржај, за случај да има читалаца који су Амиши или живе на Јупитеру, па још нису гледали ово врхунско остварење. Ако вас има, пожурите.
5. LES YEUX SANS VISAGE (1960) - Georges Franju
Још један филм који је готово упропастила почетна негативна критика, "Очи без лица" Жоржа Франжија, сада има култни статус, и са пуним правом је добио пажњу коју завређује, мада рекао бих, још увек не у довољној мери. Овај филм се третира скоро као експеримент, јер готово да је био изолован случај француског хорора шездесетих, но немојте да вас то завара. У питању је изузетна прича о бриљантном хирургу који најпре случајно узрокује несрећу у којој му ћерка остаје унакаженог лица, а потом, уз помоћ своје сараднице предузима екстремне мере да јој приушти ново - киднапујући девојке и безуспешно покушавајући да пресади кожу са њихових лица на њено. Свет му се лагано руши и обруч око њега се стеже, док ћерка (која преко лица носи сабласну белу маску) почиње да схвата шта њен отац заправо ради. Пјер Брасер и лепа Италијанка, Алида Вали (можда најпознатија из "Трећег човека" Керола Рида) су на висини задатка и заиста успешно носе филм. Џон Карпентер је изјавио да је поменута маска била инспирација за ону коју носи Мајкл Мајерс у "Ноћи вештица". Колико је ово био трагично потцењен филм говори и чињеница да је један енглески критичар скоро отпуштен пошто је написао позитивну критику у мору понижавајућих. Чувена сцена операције је и за данашње стандарде прилично узнемирујућа, а након што је чуо да се током пројекције те сцене седам људи у публици онесвестило на филмском фестивалу у Единбургу, Жорж Франжи је рекао "Сада знам зашто Шкоти носе сукње". На опаску једног критичара да је хорор миноран жанр и да овај филм није вредан Франжијевих стварних способности, он је рекао да је филм покушај да се "минорни жанр" схвати озбиљно. По мом скромном уверењу, у томе је свакако успео, и за сваког ко себе зове хорор фаном, гледање овог филма мора бити обавезно. И рок икона Били Ајдол се слаже.
6. THE INNOCENTS (1961) - Jack Clayton
7. THE BIRDS (1963) - Alfred Hitchcock
И о овом филму је мање-више све речено, па ћу покушати да будем концизан. Још једна демонстрација Хичкоковог мајсторства кад је у питању чисти саспенс и константна напетост су "Птице", филм у коме богата и размажена девојка из Сан Франциска јури дечка који се са њом нашалио на начин који јој се није свидео, да му узврати услугу, а успут и да испита ситуацију, јер јој се, иако не жели да призна, такође и свидео. Стиже у градић у Северној Каролини где овај проводи викенд са мајком и млађом сестром и схвата да ће у мајци имати оштру конкуренцију кад је у питању његова наклоност и да неће имати лак посао, но све пада у други план, када одједном бизарне ствари, узроковане нападима хиљада птица, почну да се дешавају. Нико не зна зашто се то дешава, али преживљавање постаје приоритет. Ако зажмуримо на прилично прежвакан и више пута виђен (мада, ретко кад овако забавно презентован) фројдовски елемент у односу мајке и сина, имамо одлично написан и врхунски режиран филм, у коме се у кратким размацима смењују невероватна забава и (углавном црни) хумор, те злослутна атмосфера константне језе и осећања несигурности, па чисти хорор, у тренуцима напада птица и сцена хаоса који су за собом оставиле. Само је Хичкок могао на тај начин да искомбинује фројдовштину са филозофијом, црним хумором и хорором, а да то све изгледа толико динамично, без тренутка празног хода, и изнад свега забавно. Због напетије атмосфере у филму нема музике, што је била идеја самог Бернарда Хермана, који је служио као консултант за звук. Једна од Хичкокових муза, Типи Хедрен, савршено је изнела улогу Мелани, а свој део су на исти начин одрадили и Род Тејлор, Сузан Плешет и велика Џесика Тенди у улози мајке. Додајте и тада врло младу Веронику Картрајт, те ноар тешкаша Чарлса Мекгроа, и имате савршену глумачку поставу за скоро савршен филм, који функционише на свим нивоима. Хичкок лукаво користи лагано надмудривање двоје младих и хумор да уљуљка гледаоце у лажни осећај сигурности, а онда кад су потпуно опуштени, сервира им порцију терора са небеса. Зашто се све дешава? Отворено је за интерпретацију, има разних мишљења, ви одлучите сами за себе.
8. THE HAUNTING (1963) - Robert Wise
Роберт Вајз, редитељ који није ни изблиза познат као некаква хорор икона, прихватио се незахвалног задатка да веома тешку и прилично застрашујућу књигу преточи у филм који ће оправдати репутацију. Не само да је успео, већ бих рекао да је премашио очекивања, створивши остварење које је "мајка и отац" ghost house поджанра. Ниједан филм на ту тему, ни пре ни после "Опседнутости", није успео тако зрело да приступи материјалу и пружи гледаоцима прави фестивал наслућене (а понекад и конкретне) страве. Мартин Скорсезе га је назвао "the scariest film ever made". Детаљи га чине савршеним. Црно-бела фотографија умногоме доприноси атмосферичном амбијенту читавог филма. Џули Харис која полако губи разум под утицајем уклетог здања, мада од почетка није како треба, као и Клер Блум, отворена лезбејка у филму (иако је то у књизи показано нешто јасније, у филму за сваки случај нема ниједне сцене додира између њих две) су нарочито ефектне, снажно потпомогнуте Ричардом Џонсоном и Расом Тамблином. Нема крви, нема сецкања, нема лешева који ће вам изазвати велику језу. Ипак, клаустрофобија и напетост су за овакву врсту филма од виталног значаја, а обе ствари су и те како присутне у овом остварењу. Благо речено инфериорни римејк је настао тридесет шест година касније, прилично измењен и значајно другачији од оригинала. "Опседнутост" је један од највећих филмова те ере и није му био потребан ниједан римејк да потврди његов квалитет. Између "Приче са западне стране" и "Моје песме, моји снови", Вајз је снимио и овај филм, који је далеко највреднији од три поменута, без обзира на критику и публику. Незаобилазни класик хорор жанра и данас је недостижан за многе на пољу визуелног, а камоли глумачког и наративног. Заиста нешто феноменално, и милион пута ископирано.
9. KAIDAN (1964) - Masaki Kobayashi
Већ сам написао у првом и досад једином делу текста о јапанским редитељима да, уз Акиру Куросаву, највише волим Масакија Кобајашија и његов филм Seppuku (Харакири, 1962). Има он још филмова који заслужују чисту десетку (или петицу, како желите), а један од њих је свакако Kaidan (Приче о духовима) - Кобајашијев излет у хорор жанр, коме је приступио веома зрело и паметно. Филм обрађује четири одвојене приче инспирисане јапанском традицијом и фолклором, превасходно о љубави и части, али и издаји, страху и другим свеприсутним емоцијама. Прво што се примети јесте колико је овај филм савршено стилизован, визуелно раскошан и моћан. У овом без грешке оркестрираном филму, нема покушаја да вам се на силу измами још једна сечка неким јефтиним специјалним ефектом - духови у овом филму нису ту да нас пресеку, већ да "прогоне" због духовног и емоционалног посрнућа, они се јављају као одраз људских грешака, а не некакве ђаволске работе. У том смислу, неко се може запитати да ли је ово стварно хорор филм. За мене да, само што не испоручује језу набивши вам је у грло, већ онако како би се од оваквог филма и очекивало - суптилно и лагано. Мене читав филм по сензибилитету мало подсећа на класичне грчке трагедије. Све се дешава у свету кога више нема - средњевековном Јапану - који је, иако далеко од савршеног, што смо видели из многих самурајских филмова - за ове ствари једноставно перфектан. Али, ако имате проблема да нешто сврстате у хорор ако није пуно одсечених удова (мада и овде има одсечених делова тела) и истеривања ђавола, ви мислите на "Каидан" само као на диван филм, без покушаја да га уклопите у било који калуп и ставите у било коју кутију. То је интелигентно и зрело уметничко дело (не претерујем када га тако зовем) које, ето, узима јапанске народне приче о духовима као полазну основу. Сценарио је савршен, емоције наглашене, режија беспрекорна, а глума за уџбенике - како то само могу легенде јапанске кинематографије - Татсуја Накадаи, Такаши Шимура, Рентаро Микуни и Катсуо Накамура, између осталих. Нећу ништа рећи ни о једној причи, да не кварим угођај, остављам вам да се упознате са њима ако нисте, само пазите, има много различитих верзија, а заиста се много пропушта са сваким сечењем, тако да најтоплије препоручујем ону изворну, од три сата и три минута. Знам да делује предугачко и да ћете помислити да је ово још један од оних филмова у коме се Азијати до зла Бога развлаче, претпостављам да је то ствар укуса, али мени је било фантастично. И не бих желео да је иједан минут краће. Неки сегменти су можда малчице предвидљиви, али се на тако чаробан начин одмотавају пред вашим очима да не можете ништа друго да кажете сем да уживате. И, знајући премисе, није ни могло другачије да се заврши. Дајте овом филму прилику, ако сте стрпљиви, гарантујем да ће вас богато наградити. Мене јесте.
10. ROSEMARY'S BABY (1968) - Roman Polanski
Савршени сплет сатанизма, окултизма, гротеске, црног хумора, свакојаких перверзија, чак бих рекао пародије на мајчинство - све у једном филму. Полански уме да буде црн, али ретко кад је то био у овој мери. Више о овом ремек-делу и зашто га волим читајте овде.
11. THE OTHER (1972) - Robert Mulligan
Играчка-плачка ситуација у руралној Америци тридесетих година, сјајан филм који није crowd pleaser, али је сјајно реализован и профитира од спорог одмотавања радње и психолошких игара које игра са својим гледаоцима. Више о (зло)кобним близанцима (који нису Кроненбергови) читајте овде.
12. THE EXORCIST (1973) - William Friedkin
Ремек-дело Вилијема Фридкина, снимљено по роману Вилијема Питера Блетија је, ако бих морао да изаберем само један, свакако први кандидат за најстрашнији и најјезивији филм који сам гледао у животу (мада, треба узети у обзир да сам га последњи пут гледао са 15 година (ментална белешка себи: гледај поново)). Велику језу у срце гледалаца убацује и чињеница да је филм инспирисан и те како стварним догађајима, који су у филму симболично измењени (једине крупне измене су да је жртва била мушко дете и град у коме се све десило). Прошло је много времена док нису одређени најпре редитељ, па глумци (кастинг је био нарочито мукотрпан, осим Макса фон Сидоуа, који је увек био Фридкинов први избор, остали су одабрани тек после више одбијања многих других. Али, сада изгледа као да је било предодређено да постава буде баш каква јесте и веома је тешко замислити било кога другог у одређеним улогама. Прича о глумици која изненада открива алармантне и веома опасне промене на свом детету, и што се тиче физичког изгледа, а још више понашања, тражи помоћ двојице свештеника кад почне да верује да је девојчицу поседнуо демон. Свештеници имају својих великих проблема, један се бори са губитком вере узрокованим фаталном болешћу мајке, а други је стар, осетљив и измучен, и предосећа крај. Али, демон се мора зауставити. Филм је од самог настанка почео да изазива велике контроверзе, али је у исто време био финансијски веома успешан, тако да, колико год непријатан био за многе, донео је много лове главешинама студија. Прва ствар коју морам да поменем је да је просто за не поверовати шта је на својим леђима изнела Линда Блер. Трансформација од обичне, нормалне девојчице у ђаволом поседнуто дете које брбља такве поганштине да је то за причу, повраћа на свештенике и махнито се баца по соби, под утицајем демона (да не помињем сцену са распећем, знаћете која је кад је видите) је заиста за причу. И сви остали и те како оправдавају указано им поверење, потпомогнути снажним и пунокрвним Блатијевим сценариом, те мајсторском режијом Фридкина, који је радио свашта да изазове реалистичне реакције, као што је пуцање из пиштоља поред ува глумаца, шамар Вилијему О'Малију, те тортура Елен Берстин и Линде Блер на различите начине. Како не поменути феноменалну Оскаровку Мерседес Меккембриџ, заслужну за глас демона, која је гутала жива јаја, пушила као Турчин и пила виски, упркос пређашњим проблемима са алкохолизмом, да би постигла праву оштрину и дисторзију гласа, те ситуацију у којој је, за једну сцену, тражила да јој у столици вежу чаршавом врат и удове, да би што реалистичније доживела ситуацију у којој се демон бори да се ослободи. Фридкин је рекао да га изведба у тој сцени, као и екстреми до којих је глумица ишла, и данас плаше на смрт. Све у свему, тврдим да има јако мало филмова који на овај начин испоручују исконску страву као овај. Ниже се шок за шоком, хорорична сцена за сценом, док је гледалац на дивљем ролеркостеру емоција. Могао бих још да причам о повредама Блерове и Берстинове, о гласинама да је филм уклет и о чињеници да се многи учесници са тим слажу, о смрти глумца Џека Мекгаурана током снимања, као и још пет људи из екипе, али ћу само рећи за крај да бисте филм морали да погледате, чак иако нисте љубитељ хорора, али припазите, јер ЗАИСТА није за свакога. Номинован за 10 Оскара, освојио два, и то за звук и за сценарио.
13. THE WICKER MAN (1973) - Robin Hardy
Мора да је те 1973. године нешто било у ваздуху кад су у питању религиозни хорори, јер је изнедрила још једно врхунско чедо из исте бранше. Већ га поменух као, по мом мишљењу, један од најбољих британских хорора свих времена, настао из пера генијалног Ентонија Шефера, а оживљен на локацијама југозападне Шкотске. У питању је прича о полицајцу хришћанину који на позив стиже у сеоце на забаченом шкотском острву да истражи нестанак девојчице. Кад стигне тамо, схвата да су локалци прилично чудни и нимало расположени да помогну у истрази, а притом упражњавају паганске ритуале који су њему као изразитом хришћанину не само непојмљиви, него и потпуно јеретички, и зашто не рећи, болесни. Читаво острво функционише под управом мистериозног Лорда Самерајла, а кад постане јасно да мештани дају све од себе да му упропасте истрагу, млади полицајац постаје све одлучнији да разреши мистерију, а оно што ће открити није очекивао ни у сновима. Ово је класичан пример савршено спакованог филма. Деведесет минута константне напетости, грижења ноктију и седења на ивици столице, а без иједне експлицитне сцене крволиптања. То могу само ретки наслови, а "Човек од прућа" је један од њих. Ванредно злокобан, изузетно атмосферичан, на моменте прожет сјајним црним хумором, са јаким сексуалним тоновима, у складу са веровањима мештана (мајско дрво фалусног облика, на пример), музика и песме од којих ћете прснути у смех, али ће вам се истовремено најежити кожа на леђима, те темпо који води до веома узнемирујуће, и, рекао бих, једине могуће завршнице, чине овај филм класиком у сваком смислу речи. Треба похвалити и глуму свих укључених, пре свега сметеног Едварда Вудворда у улози полицајца, те Кристофера Лија који, иако се не појављује превише, успева да маестрално оживи Лорда Самерајла. Он је сматрао ову улогу једном од својих најбољих, а занимљиво је да се у филму појавио бесплатно. Рађен у наглашено антихришћанском тону, баш као и "Истеривач ђавола", добио је помешане критике по изласку, али се данас сматра изузетним, што и јесте. Последња ствар, тако вам Бога (знам да иронично звучи, али озбиљан сам), немојте НИКАКО гледати грозоту од римејка са Николасом Кејџом, упропастиће вам врхунски доживљај. То не само да је апсолутно најгори римејк на свету (а знате колико их има), него што се мене тиче фигурира и за један од најгорих филмова уопште, и хвала Богу, оригинал сам гледао први, што од срца препоручујем и вама. После, ако сте склони мазохизму, можете да гледате и Ниџу.
14. THE TEXAS CHAIN SAW MASSACRE (1974) - Tobe Hooper
Пар сати пре почетка писања овог дела текста, репризирао сам класик Тоба Хупера, и још сам више егзалтиран него пре десетак година када сам га погледао први пут. Један од најзначајнијих хорор филмова у историји кинематографије није изгубио ни зрно свежине 42 године након снимања, и даље остаје веома важан део историје седме уметности, али никако само као историјски артефакт, већ и као ретко када достигнуто мајсторство на пољу режије, кадрирања и креирања атмосфере потребне за успешан филм овог жанра. Да не говорим о утицају који је остварио на друге режисере и инспирацији коју му дугују. Скрпљен помоћу штапа и канапа, за нешто више од 300 хиљада долара, зарадио је знатно више, још на самом почетку, због упорне публике што је изванредан успех с обзиром на недостатак комерцијалне покривености и (очекивани) недостатак свести критичара чему присуствују, те је тек после неких десетак година критика уважила овај филм као релевантан, а он је свакако и много више од тога. Публика је у међувремену већ изградила култ око њега, и, на сву срећу, препознала квалитет овог остварења, често отписиваног као сировог, безвезно снимљеног Б филма. Он је међу неизоставне елементе хорор жанра убацио канибале, маскиране убице, изоловане тинејџере у канџама монструма, и тако даље. Искористићу прилику да поменем и ненаметљив друштвени коментар, осликан у чињеници да је филм најављен као истинита прича. По речима самог Хупера, то је одговор на лажи владе о стварима које су се дешавале у целом свету, попут рата у Вијетнаму, афере Вотергејт и нафтне кризе. Упркос импликацијама у наслову, само једна од жртава је заправо убијена моторном тестером, а и уопште, читав филм уопште не обилује толико сплетером колико би се дало наслутити. То је зато што су крвопљуси замењени првокласном режијом, те нам сами кадрови говоре све што треба да знамо, без да то видимо пластично осликано у крви, гноју и бљувотини. Упркос овоме последњем што сам написао, ово свакако јесте страшан филм, немојте сумњати ни тренутак. Почевши од првих кадрова, који изазивају шок, преко повремених сечки потом, па све до последњих 30-40 минута који се претварају у праву хорор оперу, овде се ни минут не губи узалуд. Све је урађено врхунски, достојно највећих имена хорор жанра. Похвале, наравно, и за глумачку екипу, која бриљира. Показна вежба за снимање ефектног филма који не губи на вредности ни после толико година. Јутро и Сунце наравно не доносе спас, импровизовани финални кадар је за причу, а овај филм је тако много више од "хилбили сплетерфеста" у шта га неки претварају, да је то тешко исказати.
15. ЈAWS (1975) - Steven Spielberg
Филм који је породио појам "летњи блокбастер" и тиме створио праву армију чудовишних глупости које се у тај кош могу сврстати, је за мене убедљиво најуспешнији Спилбергов филм у сваком могућем смислу. Пре свега, још увек нема његове друштвено-политичке пропаганде и претенциозно-популистичких мудросерања без релевантне анализе тема о којима се говори. Тада још није било загарантовано да ће сваки његов филм бити кандидат за велике награде, мада, истини за вољу, овоме је писало на челу да ће бити успешан, то је и Филип Вишњић могао да види. Сјајна режија, врхунска глума, трио није могао бити боље одабран - иако је сваки био далеко од првог избора - Рој Шајдер, Роберт Шо и Ричард Драјфус у перформансима који су свакако међу њиховим најбољима - саспенс перфектно изграђен - још једна потврда оног неписаног правила "права језа долази од оног што не видимо". Ајкула се први пут види око осамдесетог минута филма, мада то није био првобитни план. Када је првог дана, модел ајкуле потонуо на дно океана, а захтевао велико одржавање, плус није деловао превише страшно, Спилберг је по сопственим речима морао да направи план функционисања филма без ајкуле. То је и урадио, више него успешно. И дан-данас може да служи многим редитељима (па и самом Спилбергу) како креирати првокласну хороричну атмосферу, како држати пажњу гледалаца од првог до последњег минута, и како врхунски изрежирати целу ствар, без нападно-патетичног пренаглашеног "ангажмана" којем робују многи каснији Спилбергови филмови. Рецимо, читава друга половина филма се дешава искључиво на океану и нема других ликова (не рачунајући ајкулу) осим три ловца. Копно се на тренутак види тек на самом крају, да, по речима Спилберга, публика не би мислила да могу да отрче до обале. Хтео је да усади публици осећај изолације, јер су и сами ликови били изоловани. Има наравно и других квалитета за које није заслужан сам редитељ, ту пре свега мислим на музичку тему, која је постала једна од познатијих у историји филма, а користи само две ноте, уз још неке дораде. Када му је легендарни Џон Вилијамс пустио први пут, Спилберг се смејао, али је сигурно променио мишљење пошто је Вилијамс освојио Оскара за скор. "Ајкула" је свакако један од оних филмова уз које се може уживати небројено много пута, а на основу успеха овог филма, изродили су се бројни наставци и клонови (најпознатији можда "Орка" са Ричардом Херисом). У сваком случају, ако га нисте гледали, пожурите, јер сте пропустили ремек-дело хорор жанра. Никада ниједан Спилбергов филм после овог није био овако врхунски снимљен и искреиран.
16. SHIVERS (1975) - David Cronenberg
Можда Кроненбергов дугометражни деби некоме изгледа као чудан избор за топ 50, али по мени носи сасвим довољно квалитета да се ту нађе. Нема збора да није зрео и пунокрван као филмови из најбоље декаде његовог стваралаштва, осамдесетих, али већ је он успео да наговести редитељеве потенцијале, што је још веће достигнуће ако се зна да је он режију и редитељски посао учио буквално на лицу места. Идеја је, као и у великом броју случајева кад је он у питању - сјајна: становнике комплекса зграда на изолованом канадском острву почињу да нападају паразити (чија је првобитна намена била медицинске природе, замена дефектних и болесних органа) који претварају заражене у зомби креатуре опседнуте сексом. Мала група људи покушава да се избори са проблемом, али како стати на пут нечему што се стално шири? Од самих стваралачких почетака, Кроненберг истиче опсесију телесним, биолошким хорором која ће га пратити у највећем делу каријере. Јасни су узори који су овде утицали на њега, од Ромеровог култног класика "Ноћ живих мртваца" до "Инвазије крадљиваца тела". Имајући у виду језиво ограничен буџет, он је добро маневрисао са оним што има и добио је остварење које солидно успева да пружи језу и страву, са неколико ефектно крвавих сцена, иако нису могле да буду баш углађене, због рестрикција које поменух. Сексуалност често има значајну улогу у Кроненберговим филмовима, али је ретко кад њихов интегрални део - седамдесете су рушиле кинематографске табуе, и овај филм може да припадне тој групи. Класични Кроненберг је овде на делу - паразити су средство које помаже да најмрачније људске перверзије испливају на површину - иако су седамдесете доба сексуалне револуције, постојале су теме које су још увек биле табу, попут педофилије, са којом се он овде храбро ухватио у коштац. Имајући у виду да је сида као болест у то време била буквално иза ћошка, филм готово да делује пророчки. Рекох, има он и својих мана, пре свега су глумци морали да буду бољи, мушке улоге нарочито. Било је сјајно видети хорор икону Барбару Стил, макар накратко (и то не само због чувене сцене у кади), али врло ретки ликови поседују икакву карактеризацију. Јесте ово један од слабијих избора са листе, али, као што већ рекох, по мени му ту јесте место, због интелигенције, оригиналности, опако добре премисе и врло солидне реализације, плус је на делу редитељев чувени "клинички" начин снимања. Осим "паразита", нема специјалних ефеката, а чак се и неке кратке комичне секвенце провлаче кроз филм. Дакле, упркос неким мањкавостима, важно остварење, како са историјског, тако и са идејног аспекта. Занимљиво је рећи да је исте године изашао и југословенски (српски) хорор филм "Кичма" са врло сродном премисом, у коме играју, између осталих, недавно преминули Драган Николић и Предраг Лаковић. Ето предлога за дупли програм, нарочито добро леже у кишна викенд поподнева.
17. CARRIE (1976) - Brian De Palma
Брајан Де Палма је редитељ уз чије филмове сам растао - "Скарфејс" сам гледао двадесетак пута, Карлита бар десет, "Жртве рата" четири до пет, волим "Пуцањ није брисан", грешно волим "Кејнов експеримент", само зато што је Џон Литгоу тако добар, па чак и "Обучена да убије", колико год био бесрамна и другоразредна копија Хичкока, има својих квалитета. Али, тврдим да ниједан филм као "Кери" не илуструје Де Палмино мајсторство у правој мери. У питању је прва адаптација Стивена Кинга (много боља од саме књиге), прича о сметеној и непривлачној тинејџерки са необичним способностима, која трпи физичку и менталну тортуру и код куће, од стране патолошки религиозне мајке, и у школи, од стране бахате и популарне деце, а када окрутност достигне врхунац на матурској вечери, дотад спутавана енергија ескалира у нешто неслућено и претвара вече у кошмарну симфонију смрти. У овом филму је све за чисту петицу, и то без претеривања. Ја сам у безрезервним похвалама јако шкрт, али овде је заиста све на свом месту, од врхунски адаптираног сценарија, преко заиста перфектног кадрирања и режије уопште, где се баш као и у "Тексашком масакру" све објашњава онима који умеју да гледају, без много цртања, па све до изузетно одабране глумачке екипе, у којој предњачи Сиси Спејсек, која нас тера да осетимо сваку њену емоцију, сваки бол, грч, фрустрацију и муку, те унутрашњи и спољашњи процват кад се удеси за матуру, а онда чисту убилачку енергију, кад је коначно гурну преко ивице, пропраћену разрогаченим погледом од ког ће вам се најежити кожа, без икаквих пропратних специјалних ефеката и сличних идиотарија. Пајпер Лори у улози Маргарет Вајт никад није била злокобнија, а знала је да буде прилично страшна - овде је до перфекције одиграла један крајње застрашујући лик и по мени је покрадена за Оскара. Па, Ненси Ален, Џонтра и остали који (част изузецима) покушавају да загорчају јунакињи живот. Па прегенијални скор Пина Донађа, савршено уклопљен у читав амбијент. Рекао бих да је још један велики плус и чињеница да је овај филм изузетно успешан спој више жанрова и истраживање мноштва различитих тема, али сви они неповратно пониру у хорорчину из последњих пола сата, која је дотле успешно најављена кроз суптилне наговештаје. Да скратим причу, овај фантастичан филм треба да буде на листи не само сваког хорор фана, него сваког филмофила уопште, а све што сам рекао за римејк "Човека од прућа" важи и за бљутави абортус од филма из 2013. који безуспешно покушава...не знам ни ја шта. Нити покушава да достигне оригинал (што је и немогуће), нити пружа нов поглед на роман, нити било шта што је изблиза значајно и релевантно за жанр, чак ни у далеким назнакама. Једна је Кери Вајт и то је Сиси Спејсек. И један је режисер који је успео да извуче оно вредно из материјала, а то је Де Палма.
18. THE OMEN (1976) - Richard Donner
Ричард Донер, дотад телевизијски редитељ, поскочио је од радости кад му је дата прилика да режира први дугометражни пројекат. Одлучио се за причу у коме брачни пар који наизглед има све доживљава трагедију у виду мртворођене бебе, а да би умирио уцвељену жену, човек, иначе амерички амбасадор у Енглеској, пристаје да, на предлог свештеника, узме на бригу тек рођено дете чија је мајка страдала на порођају. Међутим, после неколико година, чудне ствари које се дешавају и чудно понашање његовог детета наводе дипломату да помисли да је његов син заправо инкарнација зла. Где је спас и постоји ли? Ни на овај филм апсолутно немам веће замерке, сценарио Дејвида Селцера је написан тако да вас филм све време "вози" и не допушта да предахнете, ужас је баш где треба и испоручен је како треба - кроз сјајну глуму свих укључених - ако се то и очекивало од глумаца са А листе, као што су Грегори Пек и Ли Ремик, шта рећи за Били Вајтло у улози госпође Бејлок и Харвија Стивенса, који Демијана тумачи као да је већ деценијама у послу. Он је мукотрпан избор за дете-глумца окончао тако што је на захтев Донера да га нападне вриштао, заривао му нокте у лице најјаче што је могао и шутнуо га у међуножје. Редитељ је одмах наредио да му се плава коса офарба у црно и узео га. Како не поменути и вероватно најзлокобнију музичку тему свих времена, из пера већ прекаљеног композитора Џерија Голдсмита (дотад је више пута губио Оскаре, па није присуствовао додели, и пропустио је да му га лично уруче) која ће вас макар на тренутак запањити, ма колико да сте чврсти и непоколебљиви. Грегори Пек је на неки начин оживео своју каријеру овим филмом, после седмогодишње паузе, кад је била у толиком паду да је размишљао о потпуном повлачењу. Прихватио је тешку улогу оца под психолошком тортуром из осећаја кривице што није био ту кад се претходне године убио његов син. Његовим доласком су били привучени и остали глумци и створена је одлична синергија. Напетост прогресивно расте како се приближавамо логичном крају, а извођачима музике као да диригује нечастиви лично. Није спорно да је овај филм профитирао на таласу успеха "Истеривача ђавола", али сам потпуно сигуран, да би, и да овај први никад није снимљен, "Предсказање" доживело успех. Јер сјајно функционише на више нивоа. Још да кажем и да је овај филм још више пратила прича о проклетству од "Истеривача ђавола", а било је и разлога. Након што је радни наслов промењен из "Антихрист" у "Знак", одвојене авионе Дејвида Селцера и Грегорија Пека је на путу за Лондон погодила муња. Пек је касније отказао лет за Израел авионом који се касније срушио, а погинули су сви унутра. Продуцента је умало погодио гром, ротвајлери су крвнички напали дресере, а ИРА је бомбардовала хотел Ричарда Донера. Неколико глумаца је првог дана снимања преживело директан аутомобилски судар. Треба поменути и римејк снимљен на тридесетогодишњицу оригинала, који је, наравно, болно инфериоран у односу на оригинал, мада није ни изблиза толико очајан и одвратан филм као што су два претходно поменута римејка.
19. LE LOCATAIRE (1976) - Roman Polanski
Отуђење, губитак идентитета, окружење као кавез из кога нема излаза, воајеризам, перверзија и мрак. Како само филмски маг попут Романа Поланског уме. Више о томе читајте овде .
20. ERASERHEAD (1977) - David Lynch
Један од најбизарнијих дебитантских филмова у историји кинематографије, "Глава за брисање" је већ тада показао да Дејвид Линч неће бити као већина редитеља, нити да ће његови филмови бити као већина других. Сценарио од двадесет страна од којих на половини нема дијалога, хладно, метално индустријско окружење, скор (а богами и сам звук) као да допиру из унутрашњости ума Салвадора Далија, бриљантна црно-бела фотографија и максимално уврнута прича чине овај филм култним. Овде имамо визију пакла (као и у доста филмова на овој листи) који је са леденом прецизношћу осликан кроз брак и рађање деце, који не доносе срећу, напротив. Љубав заиста може да буде (а овде јесте) пакао (непотребна информација број 3456 - док пишем, пада ми на памет саундтрек филма "Marble Ass" Желимира Жилника, групе Love Hunters). Филм је био у изради читавих 5 година, уз бројне тешкоће, а Линч је у то време живео у Филаделфији, у крају пуном насиља, прљавштине и злочина, што је и била инспирација за амбијент филма који је заиста јединствено суморан и сив. Кафкијански безлична атмосфера заиста леди крв, и ово је филм који је Стенли Кјубрик пуштао глумачкој постави свог ремек-дела "Исијавање" (такође на овој листи), да би их психолошки припремио за снимање хорор филма. Допао се још, између осталих, и Џону Вотерсу, Мелу Бруксу (на основу тога понудио Линчу да режира "Човека слона"), те Џорџу Лукасу (понудио му "Повратак џедаја", што је овај одбио). Иначе, сам Дејвид Линч није никад ништа коментарисао о овом филму, остављајући гледаоцима да самостално интерпретирају како сматрају да треба. Наравно, страх од брака и родитељства је овде само главна осовина, има ту још милион ствари за измозгати, једноставно је филм препун симболике и није довољно једно гледање да бисте га схватили. А и кад га схватите, то ће бити само ваше (и можда ничије више) виђење ствари. Оно што је сигурно је да је још од самих својих почетака, Линч демонстрирао режисерски квалитет и јединствену надареност - то не може да му се оспори. Свако је понекад осетио и страх од обавезивања, и страх од родитељства, у то сам сигуран, али нигде они нису приказани на овако узнемирујућ начин као у овом филму. Описао бих га као ноћну мору у будном стању. Имајте у виду да није за сваког и гледајте га што отворенијег ума. Или ћете га волети или презирати.
21. THE HILLS HAVE EYES (1977) - Wes Craven
Под утицајем Хуперовог "Масакра", Вес Крејвен је снимио овај одлични и брутално потцењени филм злослутног наслова (који је већини познат само по инфериорном римејку, који је најављиван као "застрашујуће бруталан филм"). Е, па тај римејк нема ни трунку сировости, мајсторске режије и бриљантне инсценације оригинала, чији квалитет лежи управо у једноставности допуњеној изузетношћу својих виталних компонената - сценарија, Крејвенове режије и глуме (океј, нису баш сви као из Глоуб театра, али већина је одрадила добар посао). Прича не може бити простија. Породици на путу за Калифорнију се кваре кола усред пустиње и принуђени су да ту проведу неко време, не знајући да их чека група (тачније, такође породица) дегенеричних канибала која никад није осетила цивилизацију. Све што даље следи је борба за опстанак и голи живот, ни мање, ни више. Као и код већине ремек-дела из ове епохе, нема много "просу се крв ријекама" момената, али страве и те како има, паметна сугестивна режија, креативна решења, шок и језа надокнађују све, а ко баш инсистира на "из мене ће црвено цурити", ипак има пар врло живописних сличица које ћете свакако запамтити. Однос према добру и злу је нешто чиме се Крејвен константно бави - када породица цивилизованих крене да се свети, како их то тачно разликује од њихових крвника? Још један у низу филмова који поручује да зло често долази изнутра, дајући туробну визију саме Америке, још увек погођене разним скандалима и поразом у Вијетнаму. Као и многи филмови Романа Поланског, код кога зло долази од нама блиских ствари, људи, окружења, и овај наглашава породицу као срж зла. А шта има ближе од породице? Језиви пејзажи и аутентичне локације доприносе нелагоди коју филм ствара. Јесте Крејвен и касније правио солидне (па и добре) филмове, али мени лично је овај најдражи. После скоро 40 година, још увек је јако свеж.
22. SUSPIRIA (1977) - Dario Argento
Након што је са Серђом Леонеом и Бернардом Бертолучијем био косценариста вестерн ремек-дела, "Било једном на Дивљем западу" и режирао неколико трилера, сада икона "ђало" филмова (поджанр италијанског трилера или хорора који обично укључује мистерију, убиства, лепе жене, еротику, приличну количину крви, а код хорора, често и неке натприродне елементе), Дарио Арђенто је најпре потписао "Profondo Rosso" (Јарко црвено), а потом "Суспирију", причу о девојчету које долази на престижну балетску академију у Фрајбургу, пуно снова и идеала, који ће га брзо напустити када схвати да главну реч воде вештичаре, које успут стоје иза серије бруталних убистава и нестанака. Као и у већини Арђентових (а и подоста ђало) филмова, протагониста је често аутсајдер који нема на кога да се ослони за помоћ. А зло овде не чека, Арђенто није редитељ који наговештава било шта, он одмах пружа страву, директним нападом на неприпремљеног гледаоца. Као што каже и крилатица филма "једина ствар страшнија од последњих 12 минута овог филма су прва 92". Напречац оживљен ужас не застаје, праћен упечатљивим саундтреком групе "Гоблин", који је са њима компоновао сам Арђенто. Јаке боје, пре свега црвена и плава, појачавају кошмарно искуство које пружа страва са екрана, а од самог почетка интензитет виђеног не попушта. Нема буђења и нема помоћи. Окружење јесте бајковито (Арђенто је терао директора фотографије, Лућана Товолија, да гледа Дизнијеву "Снежану", ради одређивања колор шеме за овај филм). Режисерова идеја је била да полазнице балетске академије не буду старије од 12 година, али га је продуцент филма (такође његов отац) убедио да подигне лимит на 20, да филм не би био забрањен због насиља. Он је то урадио, али сценарио није преправљан, отуд наивност ликова и на моменте детињаст дијалог. Са њим је сценарио писала тадашња девојка, глумица Дарија Николоди, за коју је филм и био пројектован, али се Арђенто на крају одлучио за млађу глумицу, а успут му је сугерисано да буде и Американка, да би филм имао бољи пролаз на тржишту, стога Џесика Харпер у улози Сузи, која се редитељу допала у филму недавно поменутог Брајана Де Палме "Фантом из раја" (1974). Треба поменути и већ поменуту Алиду Вали, Уда Кира који има "научно" објашњење за све што се догађа, као и последњу филмску улогу музе Фрица Ланга, Џоан Бенет, трагично потцењене и прелепе звезде класичног Холивуда. Овде је додуше матора вештица, али се и са том улогом (иначе својом последњом) фантастично носи. "Суспирија" је иначе први део трилогије о Три мајке (остали делови су "Инферно" и "Мајка суза"). Има Дарио Арђенто још занимљивих филмова, али нигде његова визија није истински кошмарна као у "Суспирији".
23. DAWN OF THE DEAD (1978) - George A. Romero
Маг зомби филмова, Џорџ Ромеро, сачекао је десет година на незванични наставак култне "Ноћи живих мртваца" и урадио још бољи посао, по мом мишљењу. Одабир слика је овде најбитнији за испоручивање страве на прави начин - многи ће рећи, након одгледаног филма "па, шта је овде толико страшно?". Јесте, и те како, то о чему филм говори, уклопљено са оним што приказује, су неки од најстрашнијих призора икад ухваћени филмском камером. Четворо људи бежи пред растућом хордом зомбија у напуштени тржни центар где се накратко забарикадира и извуче, али то је само наизглед крај мука. Пре него што подивљала банда мотоциклиста упадне у тржни центар и примора јунаке да се, поред њих, боре и са зомбијима, у односима међу њима и њиховом понашању ћемо видети у шта су се они, као и читаво друштво и држава, претворили. Љута сатира и гневна крвљу попрскана оптужба против друштва, државе, медија, војске, полиције функционише на свим нивоима, јер Ромеро нам баш у тим моментима, када нема "правих" зомбија, него кад је ту само четворо јунака, објашњава шта се то десило са нама па смо се сви претворили у зомбије - потрошачко лудило, похлепа и крајња небрига за икога и ишта сем нас самих - Ромеро не намеће питања каква је разлика између зомбија и "зомбија", он нам недвосмислено показује да разлике уопште нема (могу се повући паралеле са филмом "Магла" Френка Дарабонта (2007)). Као и све праве хорорчине, ово је жесток филм који не штеди никога и који удара тамо где се не удара, у "вредности" које нико не сме да такне, отуд и његова велика вредност. Иначе, малочас поменути Дарио Арђенто има везе и са овим филмом - он је, као велики поштовалац Ромеровог рада позвао режисера у Рим да на миру напише сценарио, што је овај и урадио у року од три недеље. Арђенто је у замену добио права на европску верзију филма (скратио је на 120 минута, али и измонтирао тако да је избацио двадесетак минута дијалога, зарад нагласка на хорору и акцији, уз појачани саундтрек свог омиљеног бенда "Гоблин", који је значајно утишан у биоскопској америчкој верзији). Биоскопска верзија траје 127 минута, а несечена режисерска 156, али она, колико знам, није нигде доступна. Сам Ромеро на крају није био задовољан кожом зомбија (у "Ноћи живих мртваца" нема колора, а он се овде одлучио за сиву, која је по његовим речима на крају испала плавкаста). Није то никаква страшна грешка и немојте да вас одврати, а пре него што пређем на следећи наслов, морам да похвалим и стандардног Ромеровог маскера-шминкера (и глумца) Тома Савинија, чији су ефекти заиста врхунски (овде глуми вођу мотоциклистичке банде која отвара пут зомбијима, а јавности је вероватно најпознатији по улози Секс Машине у "Од сумрака до свитања").
24. HALLOWEEN (1978) - John Carpenter
Још један (ко зна који по реду) пример како воља и ентузијазам, упркос бројним, пре свега финансијским ограничењима могу да створе велике ствари. Један од највећих хорора икада снимљених, комплетно је урађен за само двадесет дана, уз мизеран буџет од триста хиљада долара, поставши најуспешнији независни филм у то време, несвесно зачевши поджанр hack&slash блокбастера, те инспирисавши гомилу римејкова, наставака, приквела, бесрамних копија и клонова који ни у једном сегменту нису успели да приђу магији коју овај филм производи. Прича је већ позната: 15 година након што је као шестогодишњак убио сестру кухињским ножем у Ноћи вештица, Мајкл Мајерс бежи из луднице и враћа се у родни град са очигледним убилачким намерама, но изгледа да нико сем његовог психијатра нема намеру да га заустави. Зашто се намерио баш на одређену тинејџерку-бебиситерку? Опет се враћамо на већ поменуту причу - филм не губи време на испразна и непотребна трабуњања, на замишљене погледе у даљину, нити пејзаже нетакнуте природе (не кажем да то у неким филмовима нема своју сврху, али у хорорима је свакако сувишно) - он вас одмах натера да се загледате у екран и не скидате поглед са истог у наредних сат и по - догађаји се нижу један за другим у савршено логичном редоследу и успевају истински да уплаше, мајсторском мешавином квалитетних састојака - перфектном легендарном музиком коју је Карпентер компоновао за само три-четири дана, режијом која вас ставља директно у кожу учесника читавог догађаја, али и чињеницом да је страва смештена у контекст свакодневне околине, нема никаквих уклетих кућа, пустара, напуштених колиба у шуми, хотела са мрачном историјом, итд. Зло може да дође (а тада је и најопасније) из куће као што је ваша, испод кревета, из ормара, из купатила, и од свега онога што вас је у детињству смртно плашило, шта год то било. Овде је у лику маскираног убице (маска по лику Вилијема Шетнера из "Звезданих стаза", само офарбана и са отворима за очи) који се (можда) води неким натприродним силама и који је врашки тежак за убити. Он је утолико страшнији што изгледа као незаустављива машина за убијање без икаквог вишег циља - једноставно је човек (или нешто друго) који ради свој посао са неумољивом леденом прецизношћу, без намере да стане док га не заврши. Потписујем да је ово један од најстрашнијих филмова икад снимљених, иако се крв не види у више од - брат брату - три сцене, баш због тога што, помоћу убедљиве режије, музике и монтаже, непрестано скаче по нашим живцима. Продуцент и косценаристкиња, Дебра Хил, била је задужена за женске (тинејџ) разговоре, док је Карпентер углавном бринуо о говорима доктора Сема Лумиса (фантастични Доналд Плезенс, који је улогу прихватио јер се његовој ћерки која је музичар допао скор за Карпентеров "Напад на полицијску станицу број 13). Иначе, име Сем Лумис је омаж Хичкоковом "Психу" где се тако зове тајни љубавник Мерион Крејн (глумац Џон Гевин), а кад говоримо о омажима "Психу", Џенет Ли (Мерион Крејн) је мајка Џејми Ли Кертис, која је овде у главној улози (поред Доналда Плезенса), и којој је овај филм лансирао каријеру. Дебра Хил и Џон Карпентер су више пута поновили да није била намера да невиност порази убицу и да се напаљени тинејџери "казне", једноставно су убијени због неопрезности, јер су толико мислили на оне ствари да нису ни приметили да је близу њих убица на слободи. Доказ сугестивности филмске уметности је и чињеница да су гледаоци прилазили Карпентеру годинама касније и говорили му да су згрожени унакаженим Мајкловим лицем које се на тренутак види кад му Лори при крају стргне маску. Уствари су видели савршено нормално лице глумца Тонија Морана са малом раном од ножа коју му је Лори (Џејми Ли Кертис) пре тога нанела. Гледаоци су једноставно били убеђени да се чудовиште крије и испод маске. Наслеђе "Ноћи вештица" траје и данас, али ниједан филм није успео да пружи страву као оригинал.
25. INVASION OF THE BODY SNATCHERS (1978) - Philip Kaufman
Прогласиће ме неоправдано за обожаваоца римејкова, јер их има још неколико у овом избору, али "Инвазија крадљиваца тела" Филипа Кауфмана ми се заиста више свидела од претходника Дона Сигела из 1956, без обзира на инвентивност оригинала и изванредну политичку сатиру, где су клонови без емоција који замењују људе стављани у контекст ере Џозефа Мекартија и лова на црвене вештице. Већ сам га уврстио међу неке од најважнијих филмова фантастике икад. Ипак, мишљења сам да је римејк још ефектнији, јер пружа знатно шири контекст за интерпретацију и боље користи изузетан спектар жанровских потенцијала хорора. Такође, страва делује знатно уверљивије у колору, сазнање да сте у окружењу где свако од ваших најближих може да буде ванземаљски клон и да не знате где да побегнете и коме да верујете је презентована веома реалистично, и страх просто избија из актера овог филма. Атмосфера је феноменална, све пршти од невероватних сет писова, нешто мање од два сата ће зачас протећи. Занимљиво је да овде ни резоновање клонова није у потпуности без поенте, они раде то што раде, искључиво из нужде и ради продужења врсте, једини који убија из неког трећег разлога је и даље човек. Осим тога, како кажу клонови, лишити нас емоција би нам била само услуга. И стварно, када човек помисли на то, лепо би било пробудити се у свету без бола, плача, туге и жалости. Са друге стране, проблем је и недостатак саосећања. Већ има превише зомбија, и без присуства клонова. За квалитет филма је умногоме заслужан и веома квалитетан кастинг, предвођен Доналдом Сатерлендом, који је без сумње, кад су награде у питању, један од најтрагичније потцењених глумаца у историји филма. Ту је и енергична Брук Адамс, једна од траженијих глумица из овог периода, те увек поуздани (а овде веома млади) Џеф Голдблум и Ленард "Мистер Спок" Нимој. Овај врхунски укомпонован филм садржи и кратка појављивања фаца попут Роберта Дувала, Кевина Мекартија (директан омаж оригиналу), те Дона Сигела као возача таксија (у тој сцени страх Сатерленда и Адамсове је стваран, јер је редитељ био полуслеп). Вероника Картрајт је вазда добијала важне епизоде, почевши од Хичкокових "Птица", преко "Осмог путника" до "Праве ствари", "Вештица из Иствика" и многих других, а овде је такође веома добра. Треба поменути и одличну музику Денија Зајтлина, чији је ово једини филмски скор икад компонован. Колико је та музика ефектна кроз читав филм, толико је недостатак исте важан за последњу сцену. Шок је једноставно превелики. Ово је врхунски осмишљен и реализован филм, који и поред чињенице да је римејк, по мени припада самом врху хорор филмова уопште. Треба под хитно да га оверите и сами одлучите о чему је заправо.
26. ALIEN (1979) - Ridley Scott
Крилатица (tagline) овог филма (моја омиљена свих времена) гласи "In space no one can hear you scream". Она је најбоља назнака оног што вас у овом филму очекује. Прича је углавном свима позната - посада свемирског брода на путу ка Земљи прима позив са удаљене планете који интерпретира као позив за помоћ. По слетању на планету, посада схвата да није сама на броду и убрзо почиње борба за голи живот, против наизглед неуништивог створења, одлучног да је уништи, а како то обично бива, испада да и поједини чланови посаде имају штошта да сакрију у вези целе ситуације. Наказно атмосферичан, клаустрофобично хороричан филм, врхунски написан, режиран и одглумљен, поприлично испред свог времена, ставља људе у безизлазну ситуацију, за шта није крива само живуљка против које се боре и која крвари киселину, него и сами људи који су их на ту мисију послали. Апсолутно не постоји филм у коме је свемир злокобнији, и у коме је амбијент истински страшнији од овог. Да ли сте икад замишљали какав би био осећај да сте сами у свемиру? Понављам, ДА СТЕ САМИ У СВЕМИРУ. Ако нисте, погледајте овај филм и све ће вам бити јасно, никакве "Гравитације", буџети од сто милиона и Sandre Bollocks не могу то да вам пруже. Беспомоћност достиже врхунац, а режија Ридлија Скота само ће још једном у његовој каријери бити тако савршена (у "Blade Runner"). Његова предвиђена пуна верзија је трајала преко три сата и била много крвавија него коначна биоскопска верзија, али су због лакше дистрибуције и избегавања X рејтинга то смањили на разумну меру. Глумци су дуго бирани, могло је лако да се деси да ове ликове који су сада култни тумаче неки други људи, али, што рече Здравко Чолић, "ништа ја ту не би' дир'о". Рипли је требало да буде мушко, али нико није као Сигурни Вивер, тридесет година, а одиграла као матора. Врхунска помоћ стигла је од Тома Скерита, Јафета Котоа, Џона Харта, а нарочито Сер Ијана Холма, у улози Еша. Сценарио је садржао многе сцене које нису снимљене, све у циљу свођења крви на разумну меру, што је на крају и урађено, можда и мало више него што треба. Амбијент је такав да буквално у сваком тренутку очекујете да вас нешто заскочи, а кад се то не деси и ви спустите гард за пола секунде, то буде кобно. Сцена "рађања" туђина из Кејнових груди је проглашена за други најстрашнији филмски моменат у анкети једног магазина. Визуелни ефекти су заиста спектакуларни, нарочито за време у коме су настали, и тим предвођен Ханс Рудолфом Гигером (дизајнирао Туђина) је заслужено овенчан Оскаром 1980. године. Али, подвлачим још једном (и по ко зна који пут), сви ефекти овог света не би помогли да прича није на потребном нивоу да их испрати како треба. Прича је постала толико популарна да је изродила три наставка (поред овог, ја волим и други, који је, руку на срце, много више СФ акција него СФ хорор, у режији Џејмса Камерона), плус филмови са Туђином и Предатором. Али, ниједан од поменутих филмова није досегао ниво исконске страве и пружио гледаоцима толико нелагоде укомбиноване са жестоком причом, као што је то учинио први "Осми путник". Ако има икога преосталог од читалаца да није гледао ово ремек-дело, нека то сместа учини, чак и пре него што заврши читање овог текста. Захвалићете ми се касније.
27. CANNIBAL HOLOCAUST (1980) - Ruggero Deodato
Не знам да ли је стварно овај филм, како постер каже, најконтроверзнији икада снимљен, али знам да је у свакако у самом врху по том критеријуму. У прилог томе говори чињеница да је Руђеро Деодато ухапшен и оптужен за разврат, а потом и за убиство неколико глумаца током снимања. Тек када су се наводно убијени глумци појавили у суду, оптужбе су одбачене. То само говори колико је успео у намери да филм буде што аутентичнији и реалнији. Тако да, не знам је ли најконтроверзнији, али је свакако најреалистичнији хорор филм икада снимљен. То је прича о антропологу који одлази дубоко у неприступачну амазонску џунглу да сазна шта се десило са филмском екипом која је тамо отишла да сними документарац о локалним племенима канибала. Уз помоћ два водича и сарадњу локалних племена, он успева да поврати филмски материјал који је остао за екипом, а за оно што ће на тим ролнама видети свакако није спреман. Деодато је идеју за филм добио гледајући вести о масакрима Црвених бригада у Италији и приметивши да се инсистира на сензационализму и насиљу, чак је имао утисак да су неке од грозних сцена намерно убачене ради шокантног ефекта. Филм садржи сцене бруталног насиља, а неке од њих су заиста "синема верите". Скрпљен помоћу бедног буџета, филм је у току десет дана, док није забрањен, у Италији зарадио близу два милиона долара. Велики Серђо Леоне је написао писмо Руђеру Деодату у коме каже "Драги Руђеро, какав филм! Други део је ремек-дело филмског реализма, али све изгледа тако стварно да мислим да ћеш имати проблема са целим светом". "Холокауст људождера" (први наслов био "Зелени пакао", али је промењен у шокантнији, а Илај Рот је као омаж овоме снимио канибал-хорор "The Green Inferno" (2013)) је зачео концепт псеудо-документарног хорора (такозвани found footage филм), у коме се нађени материјал накнадно гледа и изазива саблазан (концепт у потпуности преузет у нпр. Вештици из Блера, иако творци тог филма то поричу). Неки су, пак, признали директан утицај који ово остварење има на њихове филмове, нпр. Жауме Балагеро ("Rec" серијал). Руђеро Деодато је навео да сада жали због снимања филма, нарочито због окрутности према животињама (7 убијено), што је и била једна од ствари коју су му замерали, али многи стају у његову одбрану наводећи дупле стандарде (нпр. "Апокалипса сада", и "Ел Топо"). Наравно, филм није забрањен само у Италији, него и у још многим земљама, и то не само због окрутности према животињама. Бескомпромисан филм, који, баш као и поменута "Апокалипса сада" урања право у срце таме и не штеди никога, не пружајући ништа сем голог ужаса. Људска природа је одувек била његов најснажнији извор. Хлеба, игара и крви - и на крају старо добро питање - ко је прави канибал?
28. THE SHINING (1980) - Stanley Kubrick
Један од најочигледнијих избора на листи и један од апсолутно највећих хорора свих времена, "Исијавање" Стенлија Кјубрика, ремек-дело са потпуно другачијим концептом од књиге (један од ретких филмова који, по мом мишљењу, свој литерарни предложак далеко надмашује) које у гледаоце увлачи немир и 36 година после приказивања. Фантастично језива атмосфера, злокобна тишина, дуги кадрови у којима се наизглед ништа не дешава, сугеришу не само телесну него и умну клаустрофобију у којој се ликови налазе. Писац који пати од списатељске блокаде и проблема са алкохолом прихвата посао чувара изолованог хотела у снежној запиздини који има дугу историју насилних догађаја који су се у њему десили. Присуство зла у хотелу гура човека преко ивице, а његов син користи свој посебан таленат да упозори на дешавања у хотелу. Стенли Кјубрик је одрадио фантастичан посао беспрекорно темпирајући атмосферу у овом филму, те је, извлачећи најбоље из својих глумаца, успео да створи ретко упечатљиво остварење. Свакакве глупости сам чуо о преглумљавању Џека Николсона, али једино могу да се сложим да он од почетка изгледа као да са њим нешто није у реду, а требало би направити јасну дистинкцију пре него што падне под утицај хотела и свега у њему. Иначе, оно да је карикатура апсолутно нема везе са истином, човек јесте мало over the top, али баш то и чини тумачење генијалним, да је другачије, не би било ни упола успешно. Шели Дувал је феноменална као измучена и напаћена жена и мајка, Кјубрик је створио атмосферу нетрпељивости према њој на читавом сету, да би правилно ушла у лик, а сам Џек Николсон је рекао да је њена улога "најтежи глумачки посао који је видео у животу", што је и она потврдила. Да не заборавим и малог Денија Лојда, који је као натуршчик, са 6 година, одиграо клинца са посебним даром као да је већ 20 година у послу. То је успео захваљујући Стенлију Кјубрику који га је сјајно водио и штитио, не дозволивши да икад сазна какав филм заправо снима (оригиналну верзију филма је први пут гледао 11 година касније). Цео процес је за све био неописиво исцрпљујућ (Кјубрик је познат по више десетина понављања кадра), а нарочито за поменуту Шели Дувал која је патила од нервне исцрпљености и губитка косе. Примера ради, разбијање врата и "Here's Johnny" сцена (директан омаж "Фантомској кочији" Виктора Сјестрема) је снимана три дана уз коришћење шездесеторо врата. Музика је такође одлична, прилично сведена, али перфектно тајмирана да побуди страву. Упркос мешаним (чак више негативним) критикама по изласку, "Исијавање" се данас сматра једним од најбољих хорор филмова икада и то је нешто са чиме се дефинитивно слажем. У топ 10 свакако...what the hell, у топ пет!
29. THE EVIL DEAD (1981) - Sam Raimi
Морам да признам да сам у овај свој избор најмање сигуран, јер последњи (а укупно други) пут ово гледах негде средином 2004. године, па нисам сигуран како би ми све то сад легло. Са двадесет година ми је било изузетно забавно гледати мешавину сплетерфеста и урнебесне комедије, није чест случај да су те две ствари успешно мешане у историји филма. Ово је један од првих филмова америчке кинематографије где "крвца провире из земље", као у "Почетку буне против дахија" и заиста пљушти на све стране. То за европске хороре није била баш нова ствар, али Америка је и те како још увек била оптерећена пуританским конвенцијама (далеко од тога да се ја жалим, и већ сам и у ранијим текстовима напомињао да сам много више љубитељ језе, а не грозе). Ово је буквално пројекат у стилу "једва се збрасмо", буџет испод сваког нивоа, једноипогодишња продукција уз много тешкоћа, хајскул бадиз који гурају једни друге да изгурају све што треба, раде оно што воле уз много зезања и крволиптања. Петоро пријатеља жели да проведе миран одмор у напуштеној колиби, али, као и обично, играчка се претвара у плачку када се случајно призову демони који поседају тело. Почиње френетична борба на живот и смрт, уз доношење многих тешких одлука, али и бизарне хумористичне моменте. Сем Рејми и Брус Кембел су овде имали своје филмске дебије (Рејми је за снимање "Спајдермена 3" имао на располагању буџет од 350 милиона долара, више од сто пута већи него за "Зле мртваце"). Брус Кембел је савршен у улози трапавог јунака Еша, који у потпуности одговара атмосфери филма - ултра-брзе секвенце, јурњаве, падови, пљуштање крви на све стране - једноставно, темпо не успорава ни на тренутак. Као и увек кад је у питању оваква врста филма, тек је појава видеа узроковала ширу дистрибуцију, јер широке народне масе још увек на самом изласку нису биле спремне да га прихвате, иако се код жанровски опредељене публике и тада добро котирао. Поред цензуре, било је ту и забрана (у неким земљама, до пре неколико година, а у Немачкој чак ни данас мислим да није дозвољено биоскопско приказивање, иако је у неколико дана до забране доминирао благајном). Махом се проблематика односи на сцену у којој поседнута грана дрвета "силује" једну од девојака, а те забране су, наравно, само још више допринеле публицитету. Можда будем могао нешто више да кажем кад га погледам поново, само за крај још и занимљивост да је асистент монтаже Џоел Коен, коме је ово један од првих послова у каријери уопште. Почетном пробоју филма је умногоме помогао и Стивен Кинг, коме се цео пројекат страшно допао. Погледајте па одлучите.
30. POSSESSION (1981) - Andrzej Zulawski
"Поседнутост" је заиста јединствено филмско искуство. Када истекне нешто више од два часа, вама ће се овај филм свидети или не, али нећете бити равнодушни, а и највећем филмском лаику ће бити јасно да је, кад се ради о мувимејкингу, присуствовао нечем величанственом. И то не у смислу "не знам о чему је филм и не могу да га схватим, па ми је мистичан и свиђа ми се", него у смислу "јесте зезнут за схватање, али начин на који је снимљен, питања која покреће, глума коју нуди и читав амбијент су за чисту десетку. Ово није претенциозно кокетирање са артхаус филмом где ће гледање у једну тачку, покоји крупни план и банални, квази-интелектуални дијалози да надоместе шупљину насталу због недостатка приче. Ово је филм дисидента кога се одрекла рођена земља и који је у то доба пролазио кроз тежак развод. И у филму се то јасно види. Недостатак комуникације мужа и жене праћен хистеријом и необјашњивим поступцима, тражење разлога за нефункционалност везе, шпијунажа, занемаривање детета, права и "права" чудовишта, крв, слуз, секс, убиства, потпуна ментална дезинтеграција и потпуно лудило, а затим и "савршеније верзије" двоје главних ликова - а сам редитељ (који је и сценариста) тврди да је читав филм само социо-политички коментар. Ја се не бих баш у потпуности сложио са њим, али спојите све то и добићете бизарни ролеркоустер који у готово читавој првој половини привидно не даје ниједну назнаку хорора (иако је хорор све време и то је од почетка јасно), а онда полако прераста у телесни хорор (што је најбоље (или најгоре, зависи како гледате на то) то уопште нису најстрашнији аспекти филма, него ментално и психолошко мучење коме сте изложени, јер је филм снимљен на тај начин да вас смести у перспективу самих јунака). Читав филм је у френетичном амбијенту, јер су такви њихови поступци и умови. Оно што је са овом улогом учинила велика Изабел Ађани спада у психофизички најтеже женске улоге у историји филма. Јесте она over the top, нема ту збора, али колико је over the top, толико је бриљантна, од стакластих гримаса које прави и вриштања, до изгубљених погледа у камеру и сабласних осмеха. Сама глумица је рекла да јој је требало неколико година да се опорави од играња Ане - и да никад не би прихватила сличну улогу. Ипак, донела јој је "Цезар" (француски Оскар) и награду за најбољу глумицу у Кану. Сем Нил такође никад није био бољи, а и споредни глумци су одрадили своје на најбољи начин. Мислим да је потребно макар три гледања да би се ухватиле макар неке алегорије и метафоре, једноставно је филм препун симболизма. Али, ако сте спремни да се ухватите у коштац са филмом који вас тера да мислите, не часите ни часа. Паралеле са филмовима "Brood" Дејвида Кроненберга и "Repulsion" Романа Поланског су неизбежне, али будите сигурни да ово ремек-дело чврсто стоји на сопственим ногама.
31. CAT PEOPLE (1982) - Paul Schrader
У култној серији "Сиви дом", лик Шиље који тумачи Жарко Лаушевић, константно држи у својим собама постер Настасје Кински из овог филма, и то је све што сам знао пре првог гледања. Недавно сам га погледао и трећи пут и потпуно ми је јасно зашто је Настасја уживала статус толике звезде и секс симбола - њу су једном крстили "sex kitten" и она је заправо доживела да на филму буде буквално то. Прича о девојци чије сексуално буђење открива ужас, када схвати да се, пошто испоштује своје нагоне, трансформише у црног леопарда, и мора да убије да би повратила људски облик. Тајна је откривена након поновног повезивања са братом кога није видела од детињства који јој открива да су њихови родитељи били брат и сестра, јер само парење са сопственом врстом спречава трансформацију. Шта ће се десити са њима, како ће завршити и како ће поступити кад у њихов живот уђу и други људи, погледајте и сами. Ово је римејк класика из 1942. године (где су људи-мачке "зли" Срби), који има само једну једину сцену која је директан омаж оригиналу (базен), остало је све скоро потпуно ново. Глума је скоро униформно добра, од поменуте главне глумице, преко вазда језивог Малколма Мекдауела, Еда Беглија Џуниора и Анет О'Тул. Као најбоље елементе филма бих издвојио Настасју (и физички и глумачки) те фасцинантан скор Ђорђа Мородера, потпомогнут култним хитом легенде Дејвида Боувија на одјавној шпици. Строго филмски гледано, можда је ово и један од слабијих избора на овој листи, али нигде тако добро нису искомбиноване еротика и страва као овде. Скривање сексуалности из страха који може да буде различите природе није непозната ствар, и Пол Шредер је то сјајно изексплоатисао - а филм је такође веома интензиван и са визуелне стране - наранџаста и црвена доминирају, симболизујући страсти, што исказане, што потиснуте. Шредер је сјајан писац, заслужан за Скорсезеове класике попут "Таксисте" и "Разјареног бика", те "Последњег Христовог искушења" и "Враћајући мртве", између осталих. Овде се сконцентрисао на режију и обавио добар посао, тако да, ако нисте превише пуритански настројени (а ако читате текст о хорорима, ваљда нисте), погледајте филм, али учините себи услугу и посматрајте га одвојено од оригинала, јер заиста, једва да имају било какве везе један са другим. И немојте гледати филм који је еротски хорор, а онда се жалити на сцене секса и насиља, то нема никаквог смисла. Јасно ми је да сам можда и сентименталан према овом филму, фигуративно речено сам "одрастао" на њему и гледао га у доба сазревања, али свакако нисам заслепљен када кажем да је и те како значајан у кинематографији осамдесетих година.
32. THE THING (1982) - John Carpenter
Као и са већином најбољих хорор филмова, кретенска америчка публика, у време изласка овог мастерписа, није била ни изблиза довољно зрела да појми величанственост Карпентеровог пројекта, који је, по ко зна који пут, био испред свог времена. Без много увијања, рећи ћу да је немогуће у овом кратком тексту о њему побројати све квалитете које ово уметничко дело има. Не могу довољно да нагласим колико овај филм разваљује на свим нивоима. А то много говори, с обзиром да сам познат као неко ко углавном презире римејкове из дна душе. Овде није срамота рећи да је ова верзија поприлично изнад оригинала из педесетих година. А одакле почети што се квалитета тиче - да ли од мајсторског сценарија Била Ланкастера и врхунске Карпентерове режије, који без много увијања лако и брзо успеју да нас убеде колико су актери приче у безизлазној ситуацији и незавидном положају. Ледено беспуће, клаустрофобија, отуђење и безнађе, окрећу људе једне против других и то је овде већи хорор него било шта друго. Ретко језив и атмосферичан филм, и данас увлачи страх у срца гледалаца, баш због ванредне напетости коју постиже чињеницом да никад не знамо ко је следећи који ће се променити; да ли од фантастичне глуме свих укључених, предвођених Куртом Раселом у улози усамљеника Мекридија који као да се помало наставља на Змију Плискина ("Бекство из Њујорка", за случај да живите у саксији), лицка Џим Бим и не верује никоме. Ту су и Кит Дејвид и Вилфорд Бримли, између осталих; да ли од генијалних, револуционарних специјалних ефеката Роба Ботина (задуженог и касније за многе култне наслове; имао је само 22 године кад је ова продукција почела), дефинитивно је успео да са својим тимом учини шејпшифтера заиста наказним и страшним; или од феноменалне музике маестра Енија Мориконеа, која је много другачија од његових помпезних вестерн мелодија, да се уклопи у амбијент. Сведен саундтрек са дубоким бас линијама додаје на напетости. Прелепа фотографија је такође за уживање. Чињеница да су Спилбергови "И-Ти ванземаљац" и "Полтергајст" потукли "Створа" до ногу и код публике и код критике довољно говори о томе каква је била клима у време снимања. Једноставно је било неприхватљиво имати хероје који нису "црно-бели" и за које просечни Амер не може да се веже. А и ефекти везани за шејпшифтера су били можда мало превише за мејнстрим публику. Некако ми се чини да је већини измакла Карпентерова поента - чудовиште је ту као метафора за оно што је у нама, нарочито кад смо притерани уза зид, оно нас само тера да реагујемо без маске. И свако реагује на свој начин. Без даљег спојловања, МОЛИМ ВАС, погледајте ово ако нисте. Без сумње међу пет, ако не и међу три нај хорора свих времена.
33. VIDEODROME (1983) - David Cronenberg
Дејвид Кроненберг нам је 1983. године филмом "Видеодром" пророчки пружио језиву слику света у каквом данас живимо, а уопште није немогуће да се у некој ближој будућности свет потпуно и до краја приближи тој визији, што би било апсолутно застрашујуће (као што је рецимо била идеја да машине замењују људе 1984. године, па ево колико смо данас близу тога). "Видеодром" данас, 33 године после, у данашњем новинарству и ТВ емитерству који жуде за сензационализмом, гледаношћу, читаношћу, кликовима, те у свету у коме су ликови из ријалити шоуа постали важни колико и сопствена породица, изгледа толико свеже и пророчки, да није ни чудо што се нико није дрзнуо да покуша да се лати римејка (а знамо колико се то данас ради). Моћ медијске манипулације је огромна (а сада у доба интернета и технолошке револуције, могућности су буквално незамисливе). Лажи којима нас трују постају реалност, а последице могу бити буквално немерљиве, не само по здравље, него и по свет какав познајемо, а коришћење телевизије у политичке сврхе доводи до несагледивих последица. Џејмс Вудс бриљира као Макс Рен, љигави власник кабловске ТВ станице који у потрази за новим сензационалистичким смећем које ће емитовати, наилази на емисију, наводно емитовану из Малезије, у којој се анонимне жртве брутално муче и убијају пред камерама. Верујући да је тзв. снаф ТВ будућност телевизије, Макс почиње илегално емитовање сигнала, али даљом истрагом утврђује да је емисија параван за нешто непојмљиво опасније и ужасније од пуког убиства пред камером. Наравно да му се то што открива неће свидети, а ни мрачне стазе којима ће га откриће одвести. Енди Ворхол је назвао "Видеодром" "Пакленом поморанџом осамдесетих". Вудс је био фантастичан избор за главну улогу, а ту су и рокерка Деби Хари (одлична у улози психијатра и радио водитељке са чудним склоностима), а Соња Смитс, Питер Дворски, Лин Горман и Лес Карлсон су сви прилично добри у осталим улогама. Три краја филма су написана и снимљена, а крај који је завршио у филму је управо Вудсова идеја. Иако је филм прошао јадно кад је комерцијални аспект у питању, критике су биле углавном позитивне и освојио је неколико награда на фестивалима. Поред тога што је класична Кроненберговштина која понире у хорор који је немогуће оставити иза себе, овај филм је, уз "ТВ мрежу" Сиднија Лумета, најбољи који говори о ономе што телевизијски медиј чини својим опседнутим конзументима. Погледајте га одмах. Long live the new flesh.
34. A NIGHTMARE ON ELM STREET (1984) - Wes Craven
Иако је од настанка овог филма прошло 32 године, и отад је франшиза била предмет небројених наставака, римејкова, рибутова, и ко зна чега све не, апсолутно ниједан од тих филмова није досегао генијалност оригиналног првог дела, који, упркос неким заиста минорним замеркама, стоји постојано кано клисурина међу најбољим хорорима икада снимљеним. Заслуге за то пре свега иду на рачун ингениозности и оригиналности Веса Крејвена, који је (поново) уз помоћ мизерног буџета (мање од два милиона долара) успео да сними истински језив филм који ће преплашити генерације гледалаца. Овде нема замена за исконску страву, присутних у толиким филмовима данас, овде добијамо праву, незамаскирану страву, истинску напетост. Додајте томе чињеницу да вас филм "вози" од прве до последње секунде, у ритму који не допушта да ни за тренутак застанете и кажете "ова сцена није требало да буде овде" - све је баш како треба да буде, утегнуто и уредно спаковано у 90 минута страха. Притом, тинејџери нису размажена и бахата говна чију смрт желимо од првог тренутка, него ликови са којима саосећамо - укључујући и дебитанта, Џонија Депа, који је изабран јер је ћерка Веса Крејвена мислила да је "прелеп". Хедер Лангенкамп у улози Ненси је заиста урадила фантастичан посао, онакав баланс сложеним емоцијама (живот у максимално сјебаној породици, плус борба са Фредом Кругером) би био веома захтеван и за неког старијег и искуснијег, а камоли за глумицу која има 19-20 година (иначе, њен тадашњи момак је смислио чувену Фредијеву песмицу). Није ни чудо што је ово, по њеним речима, њена омиљена улога. Кад смо већ код Фредија, Роберт Енглунд је сјајан избор, овде се појављује на екрану неких седам-осам минута, а успева да заиста престраши и да делује импозантно. Крејвенова идеја је била да он буде типични тихи убица попут Мајкла Мајерса или Џејсона Ворхиса (франшиза "Петак 13ти"), али наставци су његовом лику додали сада препознатљиви црни хумор. Осим краја, који је исфорсиран и насилно налепљен против Крејвенове воље, да би наставци имали смисла, веће замерке на овај филм заиста не би требало да постоје, осим ако нисте размажени игнорант или тинејџер коме је све ово застарело, маторо, јефтино, и да не набрајам све имбецилне и ничим поткрепљене изговоре које сам чуо. Ово је заправо изузетно напредан филм кад се узму у обзир финансијска и друга ограничења, тако да у њему може да се ужива (ако изузмете тренутак смрти Џонија Депа, то жене заљубљене у њега вероватно никад неће опростити Крејвену). Подсетите се овог хорор класика који има све о чему данашњи тин-"хорори" могу само да сањају - од језе и темпа, до хумора и емоција.
35. THE FLY (1986) - David Cronenberg
Још један римејк који хејлујем, не из разлога што не волим оригинал, са највећом хорор иконом икада, Винсентом Прајсом, него зато што је Дејвид Кроненберг осамдесетих година прошлог века заиста господарио жанром и даривао му неке од најзначајнијих наслова икада. У овом филму, он оригиналношћу и маштовитошћу успева да проговори о бројним људским страховима, те да у сат и по, поново без протраћеног кадра, спакује причу о амбицији, старењу, љубави и смрти, са изузетно профилисаним ликовима (то се нарочито односи на главни лик који тумачи Џеф Голдблум, и то сјајно, са пуно цинизма и емоције). Сада је тешко замисливо да би улога бриљантног, али ексцентричног научника који покушава да усаврши телепорт машину и успут се удвара једној новинарки, али га ситница на коју није рачунао при извођењу експеримента шаље на трагични пут без повратка током којег се мења у сваком могућем смислу, боље легла било коме другом (била је предвиђена за Мајкла Китона, али ју је Кроненберг после његовог одбијања, на своју руку доделио Голдблуму, који је онда препоручио своју девојку Ђину Дејвис за улогу Веронике, и остало је историја). Осим чињенице да је Канађанин пристао да режира само уколико се дозволи преправка сценарија по сопственој визији и рад са сталном екипом сарадника, он је показао велико умеће, направивши савршен спој менталног (наслућеног) ужаса и gross-out сплетера који се повећава како време одмиче. Гледамо како човек пред нашим очима доживљава болну метаморфозу (како физичку, тако и психичку, могућ суптилни омаж Францу Кафки) и буквално се распада, уз све што уз то иде. Лепота је у томе што је, овај, као и сви велики филмови, отворен за интерпретације, тако да га можете тумачити по сопственом нахођењу, али има ствари које су непорециве - прича, глума, ефекти и сама егзекуција свега тога су врхунски. Џеф Голдблум је по завршетку снимања послао писмо Винсенту Прајсу, рекавши "надам се да ће вам се допасти мој (филм) колико се мени свидео ваш". Легендарни глумац је био дирнут и написао одговор, а онда ишао да погледа филм, за који је рекао да је "диван, до одређеног момента, али је отишао малчице предалеко". То је генерално ствар која се "Муви" највише и замера - да је превише гадан и мучан. Ја мислим да је то заправо био једини могући развој догађаја кад је ова прича у питању - крај љубавне приче у крви, слузи и сузама једноставно није могао да се одигра на другачији начин. Да ли је то филм на који треба одвести девојку? Није. Да ли је филм који је узнемирујућ и јако непријатан за гледање како време одмиче? И те како. Да ли ћете убрзо пожелети да га репризирате? Вероватно не. Али, да ли је филмско искуство вредно гледања, и да ли је нужно за филмске сладокусце да га виде? You bet your sweet ass да јесте. Него шта него мушко, Ружо. Гледајте га.
36. HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER (1986) - John McNaughton
Дебитантски филм Џона Мекнотона "Хенри: портрет серијског убице" је благо инспирисан случајем Хенрија Лија Лукаса, који је признао преко шесто убистава, мада је велика већина тих признања била лажна, чинио је то због одређених повластица у затвору и славе коју су му та признања доносила. На крају је осуђен за једанаест убистава. Ипак, Мекнотон се одлучио за другачији приступ - овај филм је студија карактера једног наизглед обичног човека кога данас или сутра можете срести на улици и који се ни по чему не разликује од обичног пролазника. С тим у вези, идеја је била да се цео филм снима из руке да би деловао документаристички, али када је планирани директор фотографије, специјалиста за снимање из руке, Жан Де Сегонзак, одустао, одбачена је и та идеја. Целој "обичан човек" перспективи допринео је и кастинг Мајкла Рукера, који је пре тога буквално радио као домар - човек је заиста остварио импресивну дебитантску улогу, а занимљиво је да је и ван снимања, током целог процеса остајао у лику, једини је имао приватну гардеробу и ни са ким се није дружио. То је толико узело маха да му његова жена, која је сазнала да је трудна, није рекла док се није све завршило. Ради се, дакле, о убици који нема никаквих посебних моћи, нити је вођен посебним мотивима, као што су обично у филмовима освета, злостављање (мада, јесте имао трауматично детињство) нити некакве мистичне зле силе, ђаво у било ком облику, итсл. Заправо, рекао бих да се овај филм, свесно или несвесно, борио против застрашујућег феномена - да се серијске убице на чудан начин глорификују и чине некаквим славним личностима путем медија и других средстава, те им се људи чак, у неком смислу и диве, како у реалном животу, тако и у филмовима (мада се овакав тренд на филму најуочљивије појавио тек деведесетих ("Кад јагањци утихну", "Рођене убице", "Седам", касније "Амерички психо")). Ипак, с обзиром да је из разноразних разлога "Хенри" изашао на тржиште тек три године пошто је снимљен, може се упоредити са поменутима. Иако није превише крвав, сматрали су га изузетно узнемирујућим - као што већ рекох, убица делује сасвим обично, али нема искупљујућих карактеристика, јер са њим гледалац не би требало да саосећа. Намера Мекнотона и екипе је била управо да хорор, чак иако није превише изражен у самом филму, прати гледаоца и ван биоскопа, јер је свестан да неки Хенри заиста чека напољу. Публика размишља о сваком од убистава, те док са једне стране одобрава скењавање грубог дебелог продавца, који је по општим критеријумима добио шта је заслужио - шта онда рећи за следећи сегмент у коме страда цела невина породица? Убице уживају гледајући ту сцену на телевизији, веома им је забавна. А гледалац, изненада смештен на кауч поред њих, спуштен је на њихов ниво и постаје малтене њихов саучесник. Одобравамо ли то? То је можда и највећи успех овог филма - приказивање опуса серијских убица на ненашминкан, непластифициран, негламурозан начин. Он подсећа да убице нису никакве харизматичне звезде, бунтовници против система, нити славне личности које треба поштовати и славити. И сам крај је у том маниру и тону, да се не опустимо.
37. THE HITCHER (1986) - Robert Harmon
"Мајка ми је рекла да ово никад не радим" каже Си Томас Хауел на самом почетку филма, пре него што у кола пусти непознатог стопера у лику Рутгера Хауера. И заиста, мајке увек причају за наше добро, у шта се брзо уверио и наивни јуноша. Када за длаку избегне најгоре у језивој кишној ноћи, мисли да је његова ноћна мора готова. Међутим, "кад мислиш готово, а оно почиње тек", манијак се тек загревао, и креће игра мачке и миша, у којој он, осим што прогања главног јунака, пришива њему своја претходна убиства. Иако финална верзија не обилује морбидно-крвавим сценама (прва била дуга три сата са много експлицитнијим хорор сценама), ово је изузетно жесток филм који од прве секунде успоставља темпо који не слаби ниједног тренутка. За то је у великој мери заслужан напети сценарио Ерика Реда (по његовим речима, инспирисан песмом Дорса "Riders on the Storm"), те веома паметан кастинг. Заиста је било задовољство гледати Рутгера Хауера тих петнаестак година док је био у зениту, просто је емитовао харизму у чему год да се појави и шта год да игра. У овом случају је у улози незаустављивог Џона Рајдера, који је утолико опаснији јер делује као да је већ предвидео сваки потез његове жртве и стрпљиво остварује свој план. Осим тога, чињеница да о њему не знамо апсолутно ништа, те да нема апсолутно никакав разумљиви мотив за све што ради, чини га још мистичнијим, малтене натприродним и надреалним, те делује готово неуништиво. Сам Хауер је донео улози такав интензитет да га се Си Томас Хауел заиста плашио. Што се њега тиче, он пружа адекватну трансформацију невиног младића са почетка у човека који ће урадити све да заустави напаст - али, као и у случају негативца, филм не даје охрабрујуће одговоре ни кад је његов "херој" у питању. Постаје ли он као Рајдер на самом крају, и да ли освета доноси олакшање - одговори на та питања су на нама као гледаоцима. Морам да поменем и увек ми ванредно драгу, а овде веома младу, Џенифер Џејсон Ли, која је, осим чињенице да јој се допао лик, хтела поново да ради са Рутгером Хауером после фикма "Месо и крв", те је оберучке прихватила улогу, и, ако смем да кажем, одиграла је савршено. Иако нема пуно времена да покаже шта зна, истински нам је стало до њеног лика саосећајне кафеџике. Фантастична је као и увек. Што се тиче режисера, Роберта Хармона, морам да кажем да се види да је пре режије био директор фотографије. Све тако фино, готово неосетно, клизи из сцене у сцену, да просто и не приметите када прође тих сат и по времена. Овде се опет враћамо економичности која је толико битна кад је у питању овако атмосферичан и брз филм. "Аутостопер" је антологија осамдесетих и, иако би можда могло да се расправља о томе припада ли до краја хорор жанру, дефинитивно је да га треба погледати и уважити као релевантно остварење једне епохе, а богами и читаве кинематографије. Хармон никада касније није достигао режијске висине свог деби филма.
38. TRAS EL CRISTAL (1986) - Agusti Villaronga
Виљаронга је далеко од познатог, мејнстрим редитељског имена, али његови малобројни филмови су увек били интригантни, само за оне са јачим живцима, који могу да поднесу интензитет свега виђеног на екрану. Његов деби "У стакленом кавезу" се значајно издваја од осталих, и, мада није никада направио лош филм (ја сам видео још два, а то релевантни људи кажу и за остале), никад није дошао ни близу овог ингениозног остварења. Брутална прича о доктору који је, као бивши нациста, вршио зверска злостављања над дечацима, а сада му, везаном за колица, прошлост долази на наплату у лику једног од преживелих дечака доста година касније, са правом има репутацију једног од најузнемирујућијих филмова свих времена (зато сам и напоменуо на почетку да је потребан веома јак стомак). Али, немојте да мислите да то значи да није квалитетан - и те како јесте, пре свега то је сјајно идејно осмишљен, режиран и одглумљен филм, остварење које се, можда најодлучније од свих, хвата у коштац са ужасима из реалног живота за које знамо да су се и те како дешавали - немилосрдна мучења и злостављања деце по конц. логорима. Бескомпромисна Виљаронгина визија нам пластично показује шта такав третман ради својим жртвама, и у шта их претвара. Гинтер Мајснер најпре није прихватио улогу, јер му је прича била превише грозоморна, али је после неколико недеља звао Виљаронгу, и прихватио улогу, јер, како је рекао, не може да престане да мисли о свему томе. Давид Зуст је одличан као измучени Анђело, који претендује да усаврши научено, попут Шајлока из "Млетачког трговца", и чини ми се да он стварно у томе и успева, да, до краја филма, ако је то уопште могуће, буде гори од свог крвника. Врсна глумица Мариса Паредес, ветеранка из филмова Педра Алмодовара се појављује у улози Гризелде, жене наци-педофила, и, иако суздржана, испоручује одличну улогу. Духови рата се враћају да прогањају и џелате и жртве, и нису милосрдни ни према једнима ни према другима. Друштво и цео свет су толико трули да оне невине претварају у предводнике највећих зала (варијанту тога смо видели у "Маратонцима" где Мирко Топаловић, изневерени шездесетосмаш, кад схвати да не може да сломи систем, постаје његов најјачи елемент; додуше све је то приказано уз велику дозу карактеристичног хумора). Овде хумора нема, само гола бестијалност на делу, приказана тако да вас натера да се заиста замислите о томе што сте видели. Иако је било оних који су одмах признавали квалитет овог филма, због контроверзне теме и начина презентације, брзо је потонуо у заборав, али је наравно, стекао култни статус, и то сасвим заслужено. Опет ћу рећи оно што сам рекао и за "Муву" - овај филм је тако много више од пуких шокантних слика, да је то тешко исказати.
39. ANGEL HEART (1987) - Alan Parker
У доба невиђене популарности холивудског лепотана и бед боја, који је успут и невероватан глумац, Микија Рурка, десило му се "Анђеоско срце" Алана Паркера, где је још једном показао какав квалитет поседује, буквално су му сва врата била отворена - нажалост, после су алкохол, дрога и насилништво све то прекинули, како то обично и бива. Прича је то о мутном муфљузу и приватном детективу, Харију Ејнџелу, који је унајмљен од стране мистериозног господина да пронађе мистериозног несталог певача са неуролошком траумом који не жели да буде нађен, јер има уговор са њим. Рађен потпуно у духу нео-ноара, овај психолошки хорор-трилер је мајсторски усликан и недвосмислено нам показује пут у пропаст једног ионако промашеног човека. Страхотна открића до којих долази га терају да завири у најскровитије кутке сопствене душе, а оно што ће видети га незаустављиво гура у пропаст и трагедију. Мики Рурк у улози Харија Ејнџела је савршени антихерој, можемо да поверујемо у сваку емоцију коју презентује. У почетку је само антипатична детективска њушка, али на крају филма је потпуно огрезао у све најгоре људске пориве, корупција му је потпуно затровала душу. Неке истине је боље не открити, али од судбине нико није побегао. Оно што си изродио има и да теглиш, оно што си посејао, има да жањеш, и ту нема мрдања. Роберт Де Ниро је овде креирао вероватно најјезивији лик који је икад одиграо, а одиграо их је приличан број. No-nonsense господин који жели да се уговор испоштује по сваку цену је вероватно једини у историји кинематографије који је поступак као што је једење јаја учинио застрашујућим. Де Ниро је био толико уверљив да га је редитељ, Алан Паркер, по сопственом признању, углавном избегавао и малтене пуштао да сам режира своје сцене, a сам глумац је рекао да је његов перформанс заправо имитација Мартина Скорсезеа. Лиза Боне се, у јеку популарности хумористичке серије "Козби шоу", накратко пребацила на хорор и успела да задиви и у том жанру - све око ње, на и у њој пршти од сексуалности обавијене вуду магијом. Ту је и увек поуздана британска икона Шарлот Ремплинг. Кад сам рекао да је филм комплетно у ноар духу, нисам мислио само на ликове, него и на читав амбијент, атмосфера је тешка, мрачна, знојава, хорорично-трилерска од првог до последњег минута. И емоције су више него прикладне, једноставно филм тера гледаоца да пође на пут откровења са Харијем Ејнџелом, пун искушења и опасности, али и пут на коме истина не доноси ослобођење нити утеху, већ само болну спознају неминовности. Апсолутно обавезна "лектира" ако уживате у квалитетним психо-трилерима, хорорима, те филмовима Микија Рурка и Боби Дија. И генерално, овде има доброг материјала за све љубитеље интригантних прича.
40. HELLRAISER (1987) - Clive Barker
Један од најзначајнијих модерних британских хорор писаца, Клајв Баркер, написао је новелу "Hellbound Heart", према којој је написао и режирао овај сада култни филм, преведен као "Господари пакла", у коме је измаштао читаву једну нову митологију и читав један нови пакао, који припада ентитетима који са једне стране наносе неописив ужитак, а са друге незамисливу бол, јер како њихов главни "свештеник" - неке ствари морају да се издрже, то је оно што ужитак после тога чини толико слатким. Ови садомазохистички владари, "анђели за једне, демони за друге" долазе на земљу у потрази за одбеглим Френком, гнусним, случајно васкрслим ликом и све се дешава у старој кући коју су настанили његов брат са својом женом, са којом је Френк био у вези. У целу причу се уплиће и ћерка његовог брата, оправдано неповерљива према маћехи, а све почиње и завршава се слагалицом на загонетној коцки (помало личи на Рубикову) која отвара пролаз до пакла. Баркеру се идејно нема шта замерити, а и реализација је веома добра, хорор моменти су истински језиви и крвави, нарочито ефекти растрзања ланцима и кукама, а и Френково "ускрснуће" је сјајно приказано, нарочито за то време. Како не поменути и модерног ђавола, Дага Бредлија, у улози Пинхеда, који је преко ноћи постао веома битна фигура хорор иконографије уопште. Потпуно свестан моћи коју има, висок, импозантан и примерено леден, у црној кожној мантији, појављује се у филму можда десетак минута, а успева да постане лик за памћење, без држања кастровских говора, већ концизним, кратким реченицама са поентом, објашњавајући суштину свега што Ценобити (поменути "свештеници" ужитка и бола) представљају. Међутим, они не само да оживљавају чудовишну ђаволску грозу, већ на неки начин подсећају да и људска страна и те како има својих урођених патологија, перверзија и склоности ка морбидном. Баркер је у последњем тренутку преместио локацију из Лондона у Америку, отуд и толико британског акцента, мада има и глумаца који су синхронизовани. Филм се завршава прилично конвенционално и безбедно, утрвен је пут наставцима (било их шест или седам, нисам сигуран), што само говори о томе колико је филм, а поготово лик Пинхеда (или главног ценобита) популаран. Ја сам имао малих проблема са неразјашњеним пореклом коцке, те са упитном Френковом мотивацијом да чачка мечку и дира у осињак, осим тога, све је како треба. Многи су се жалили на екстремно лоше ефекте на самом крају, а Клајв Баркер се правдао језивим буџетским ограничењима, рекавши да је ту целу сцену снимио током једног викенда са сарадником, те да је презадовољан како је све испало с обзиром на количину алкохола коју су њих двојица тада конзумирала. "Хелрејзер" није савршен филм, то стоји, али несавршености посустају пред количином квалитета, он је неизоставни део хорор жанра и хорор иконографије, не само осамдесетих, него уопште, и тако га треба схватити. Да не заборавим да поменем и сјајну музику Кристофера Јанга, који је одлично одрадио посао.
41. SANTA SANGRE (1989) - Alejandro Jodorowsky
Филмски езотерик, Алехандро Ходоровски је, пре него што је режирао "Свету крв" о којој овде пишем, био познат као један од највећих надреалистичких филмских песника, чије је филмове занимљиво гледати, али су екстремно тешки за разумевање, јер је просто немогуће ухватити сву њихову симболику, пре свега религијску и метафизичку (а и он је сам говорио да за поједине кадрове нема објашњења, већ да му се напросто допало нешто што је видео, па је то убацио у филм). С тим у вези, "Санта сангре" се може назвати његовим најприступачнијим филмом у том погледу, најлакше се прати прича и могуће је похватати већину ствари. Могло би се рећи да је ово и његов најмање уврнут и бизаран филм. Али, то стоји само ако се упореди са његовим претходним филмовима ("Ел топо", "Света планина", "Фандо и Лис", истини за вољу, последњи нисам гледао). Они се са било чиме тешко могу упоредити. Али, "Света крв" је и даље винтиџ Ходоровски, и у питању је изузетно чудан, поетичан, ексцентричан филм, који и те како садржи своју дозу бизарности - како другачије назвати остварење које садржи сахрану слона, култ чији је светац девојка без руку, рвача хермафродита и људе са Дауновим синдромом који узимају кокаин? У питању је прича о младићу Фениксу, трауматизованом од детињства, када је његов отац, извођач у циркусу извршио самоубиство, претходно одсекавши својој жени, која је вођа религијског култа, обе руке? Поново се повезује са мајком и под њеним утицајем, из освете, користећи своје руке као њене, чини серију грозоморних убистава. Може ли се икад ослободити њеног утицаја? Нада се јавља када се поново појави нема Алма, у коју је био заљубљен као дечак у циркусу. Овде имамо фројдовску мешавину "Психа" и "Орлакових руку", која је мање мистична, а више психолошка, те, рекао бих, универзално пријемчивија широким масама и много мање опскурна него горепоменути ранији филмови. Иако се на екрану дешавају изузетно чудне ствари, прича се лакше прати и лако је уочити едиповске мотиве. Али, не бих рекао да је радикално одлутао од авангардних корена, као што показују сцене које сам поменуо. Ходоровски који је украјински јеврејин рођен у Чилеу који живи у Француској, одлучује се да филмове снима у Мексику, и то овога пута у урбаном окружењу. Читав град личи на плод надреалистичке фантазмагорије са примесом Фелинијевих филмова, где се смењују слике храма јеретичког култа, курви које су у потрази за муштеријама, циркуских поворки и маријачи бендова. Половина филма је смештена у циркус, где (анти)херој Феникс одраста са најбољим пријатељем који је кепец, немом девојком која му се свиђа и групом кловнова. У другој половини доминирају hack&slash елементи где мајка "кроз синовљеве руке" спроводи своју освету. Све се претвара у експресионистичку ноћну мору, а ослобођење стиже на донекле предвидљивом, али и те како одлично спроведеном крају. Много тога је у овом филму речено кроз слике, сувишни дијалог би све покварио, нарочито ако ствари стоје као у овом филму, све би отишло у непотребно патетисање и мелодраму. Посебно сам уживао у сцени када се дечак удвара девојци извођењем мађионичарског трика, а она изражава одобравање и наклоност пантомимом. Филм прати фантастична музика Сајмона Бозвела, понекад елегична, а на моменте раздрагана, баш као што и треба за овакав филм. Ако желите да се упустите у феномен филмова Алехандра Ходоровског, препоручујем "Свету крв" за почетак. Fun facts - сви синови Алехандра Ходоровског глуме у филму (млађи и старији Феникс, те макро који даје Дауновцима кокаин, a Конча (мајчино име)) је латиноамерички сленг за вагину.
42. MISERY (1990) - Rob Reiner
Редитељ овог филма, Роб Рајнер, је далеко од неког специјалисте за хорор, напротив, специјалност су му романтичне драме. Ипак, пошто је одгледао Кјубриково "Исијавање", био је толико одушевљен да је одмах постао мотивисан да сними филм по литерарном предлошку Стивена Кинга. То је учинио најпре 1986. апсолутним, чистокрвним ремек-делом "Stand by Me", који је мој омиљени филм о одрастању (тзв. coming-of-age film) свих времена. И сам писац је био веома импресиониран, а будући да се бојао да ће његова визија у овом роману бити угрожена кад се пренесе на платно, био је изузетно невољан да прода права на њу. Ипак, учинио је то под условом да Рајнер буде редитељ или продуцент. И овај га поново није разочарао. "Мизери" се без двоумљења може назвати једном од најуспешнијих филмских адаптација Кинга икада. Прича би требало да је већ позната - писац бестселера, Пол Шелдон, на путу кући након завршетка последње књиге доживљава саобраћајну несрећу узроковану мећавом. Тешко је повређен, али га спасава Ени Вилкс, бивша медицинска сестра која га одводи у своју забачену планинску кућу да би га неговала (не рекавши то никоме). Ени је његов ватрени обожавалац, али, нажалост по њега, такође и апсолутна лудача. Када сазна да је у последњем наставку серије романа убио њену омиљену јунакињу, то јој се, благо речено, неће много допасти, и човек који је писањем зарађивао за живот, сада мора да пише да би остао жив - нова верзија романа о Мизери мора да угледа светлост дана, или Пол Шелдон неће. Хорор премиса је овде од старта одлична - замислите да сте непокретни и заробљени у завејаној вукојебини, остављени на милост и немилост наизглед финој жени. И да нико не зна да сте ту. А онда се испостави да женица заправо и није фина као што изгледа, већ да је психо изван замисливих граница, и креће игра мачке и миша и борба за голи живот. Буквално. Страшно звучи? Управо тако и изгледа. По мени, велика снага овога филма лежи у три кључне ствари: 1) Сценарио Вилијема Голдмана је бритки баланс између језе коју изазива ситуација у којој се јунак нашао, и цинизма и црног хумора који прича поседује 2) Саспенс на коме би и Хичкок честитао постигнут без икаквих монструма, кољача, маскираних манијака, специјалних ефеката итсл. - целу језу отеловљује једна не претерано привлачна, али наизглед симпатична женица. Мислили бисте да то никад не може да успе у тој мери, али погледајте филм па размислите поново 3) Бравурозна глума свих укључених - Џејмс Кан пружа своју, уз Сонија Корлеонеа, најбољу улогу, бољу чак и од "Лопова" Мајкла Мена, легендарну Лорин Бекол је увек лепо видети, и по обичају, не разочарава то мало времена које проведе на екрану, ту је и стари добри Ричард Фарнсворт у улози шерифа, али најбоље, наравно, иде на крају. Улога живота Кети Бејтс јој је сасвим заслужено донела Оскара за најбољу глумицу (један од ретких момената кад је Академија заправо показала кохонесе и одлучила да испоштује овакву креацију, без обзира што је филм изразито неконвенционалан). Заиста је фасцинантно како може да се од дивне, брижне неговатељице за делић секунде претвори у психотичну лудачу, фантастично је то одрадила. А када "заљубљеност" почне да узима маха - е, то је тек права посластица. Стивен Кинг је био толико одушевљен њеном глумом да је касније написао још два књижевна лика са идејом да их она тумачи. Моја омиљена сцена је наравно фамозно ломљење чланака мацолом у намери да спречи свог вољеног да побегне, уз речи "Волим те" тренутак после тога. Као што већ написах у једном ранијем тексту, Ени је погрешно разумела љубав - она укључује емотивно, а не физичко сакаћење. Кети Бејтс је плакала пре снимања насилних сцена, али их је одиграла савршено.
43. СВЕТО МЕСТО (1990) - Ђорђе Кадијевић
Морала је и наша земља да изнедри једног представника за ову листу - то је филм "Свето место", који је имао несрећу да због настанка пред рат не буде виђен на значајним такмичарским фестивалима, нити у биоскопској дистрибуцији уопште, већ је шира публика имала први сусрет са њим на телевизији, пар година после. Мистична прича о студенту теологије који добија позив да три ноћи чита молитву над умрлим телом ћерке богатог властелина, по њеној жељи, а у чију је смрт на чудан начин умешан, иако је раније није познавао (гледајте филм па ћете видети како) је овлаш заснована на приповеци Николаја Гогоља "Виј - краљ духова", али с обзиром да елементе фантастике и хорора Гогољ третира у класичном маниру словенске прозе, што ће рећи, приписује их сујеверју и сељачким залуђивањима, ова приповетка не прилази ни близу неког истинског додира са овим жанровима, осим у шаљивим назнакама. Ђорђе Кадијевић, редитељ, а по струци историчар уметности, пионир и први човек хорор жанра са ових простора, много мудрије користи све потенцијале ове премисе и заплета. Млади теолог свакако није спреман на оно што ће га тамо сачекати, а из прича које је чуо о покојници и њеној породици, јасно је да су нечастиве силе биле саставни део њиховог постојања. Искористивши елементе словенског фолклора и везаност нашег народа за цркву, Кадијевић је мудро исплео веома језиву приповест у којој црква делује потпуно беспомоћно у борби са оностраним силама, те наслов филма делује готово иронично. Умрла девојка је вештичара пар екселанс, погубна и кобна за све који су је познавали, са телом и лицем које би пожелео свако, али са душом толико прљавом и корумпираном да је укаљавала све у својој близини. Бранка Пујић је увек била лепа жена, али овде је лепота на врхунски начин стопљена са неисказивом исконском злокобношћу, и успела је да своју femme fatale креира на прави начин, било да се ради о овоземаљској (еротској) страни приче, или оној која се тиче другог света. Драган Јовановић је такође фантастичан, ово је још увек био период кад се његове улоге нису сводиле на глуматања идиотским гласом и хипи фризуром и кад је радио нешто више од комичарских тирада, тако да је одличан избор за главног јунака који (на овај или онај начин) не остаје имун на лепу вештицу (тад је већ био у вези са Пујићевом и у стварном животу, касније су се и венчали). Александар Берчек је такође, као и обично, сјајан, у креацији мрачне љигавштине, или боље рећи огавштине, жупана. Глумац који је већ више пута бриљирао код Кадијевића (Милош Обреновић у "Карађорђевој смрти" и "Вуку Караџићу" му је вероватно најбоља улога икад), овде је исто успео да оживи и добро прикаже лик истински вредан презира. Сви епизодисти су такође униформно добри. И двадесет шест година након настанка овај филм стоји као ретко ефектан и писмен пример стравичног са ових простора. Данас ретко ко не зна за њега, али није хваљен како заслужује.
44. THE SILENCE OF THE LAMBS (1991) - Jonathan Demme
Не планирам уопште да се превише задржавам на овом филму. Једноставно, ко није гледао "Јагањце" нема шта да тражи на овом блогу, и коме треба објашњавати зашто је тај филм добар онолико колико јесте, треба да се запита шта је релевантно уопште гледао од филмова. Истини за вољу, накратко сам се ломио да ли ово ремек-дело уопште жанровски припада хорору, али после пете репризе, мој одговор је дефинитивно да. Тек трећи филм у историји кинематографије који је освојио Оскаре у свих пет главних категорија, и то потпуно заслужено, филм о бриљантном психијатру канибалу који помаже младој девојци, ФБИ агенту, да ухвати серијског убицу који има јако узнемирујуће и перверзне претензије у погледу својих жртава је, само двадесет пет година по изласку, већ и те какав класик, јер је толико изузетан на више нивоа, да је просто немогуће не признати га као оно што јесте - врхунско остварење светске кинематографије. Шта рећи о Ентонију Хопкинсу који је за седамнаест минута времена на екрану успео да искреира бесмртан лик Ханибала Лектора који се на чудан начин увлачи под кожу главној јунакињи, али и гледаоцима, тако да, и поред тога што знамо да је психопата, дефинитивно не само да саосећамо са њим, већ му се на уврнут начин и дивимо због суве интелигенције и свезналачке ауре коју емитује. Треба рећи да су, после овог филма, филмаџије покушавале још неколико пута да Ентонију Хопкинсу доделе улогу екстремно паметног човека који је починио нека сумњива дела, али нигде та премиса није била успешна као овде, Хопкинс је провео много времена читајући досијее серијских убица и седећи на саслушањима у случајевима везаним за серијске убице. Џоди Фостер је упала у комбинацију након одбијања Мишел Фајфер, која је сматрала филм пренасилним, и сада је тешко замислити другу глумицу у улози Кларис, мада бих све дао да и Мишел видим у тој улози, с обзиром на моју безумну љубав према њој. Хемију између двоје главних ликова може да примети и Филип Вишњић, поменимо само сцену у којој Ханибал исмева Кларисин акценат и јефтине ципеле, коју је Ентони Хопкинс на лицу места импровизовао, а Џоди Фостер му је касније честитала и захвалила што је успео да испровоцира истински непријатну реакцију, која се види и у филму. Да не идем у ситна црева, готово сваки аспект филма је скоро савршен, сценарио је одлично адаптиран, режија је врхунска, а глума свих укључених на високом нивоу. Јесте у питању жесток мејнстрим, али ако је у питању нешто оволико добро, никако не треба бежати од тога. Ниједан од наставака не успева да постигне ни приближно колико оригинал на сваком замисливом пољу (to whom it may concern, више ми се допада "Црвени змај" од "Ханибала", али први део стоји неокрњен и четврт века касније као један од најбољих филмова у историји кинематографије и једини хорор (или бар филм са елементима хорора) који је освојио награду за најбољи филм године.
45. CANDYMAN (1992) - Bernard Rose
"Кендимен" је још један плод маште Клајва Баркера, оживљен у приповеци "Forbidden", која је изашла у збирци "Books of Blood". Главна јунакиња је Хелен, чикашка студенткиња, која, истражујући урбане легенде, наилази на ону о Кендимену, убици са куком уместо десне руке који може бити призван ако му се име изговори пет пута пред огледалом. Скептична Хелен и њена пријатељица мисле да су то приче за децу, али као и обично, играчка се претвара у плачку, а хероина се налази усред серије нерешених убистава. Мора да се суочи са чињеницом да је оно у шта није веровала и те како стварно. Легенда није само део урбаног фолклора, већ и прича о човеку зверски линчованом од стране расиста, иако је био респектабилан члан друштва. Врсна режија Бернарда Роуза чини да све тече глатко и неосетно, 99 минута ће зачас проћи, а у вама ће тињати осећање немира и нелагодност кад станете испред огледала. Мислим да ни пчеле никад више нећете гледати истим очима после гледања овог филма, бар ћете накратко заборавити колико су корисне за овај свет. Породица Медсен има на шта да буде поносна кад је 1992. година у питању, старији брат Мајкл је био фантастичан као Мистер Блонд у "Уличним псима", где је слушао "Stealers Wheel" и одсецао пандурима уши, али ни сека Вирџинија није била ништа лошија као Хелен Лајл, фантастично је одглумила јунакињу, испрва сумњичаву, а онда и те како убеђену, да је зло око ње реално. С тим у вези, морам да кажем хвала Богу да је била слободна, јер би у супротном улога била додељена Сандри Булок, а могу само да замислим на шта би то личило. Исто тако, нисам сигуран да би планирани Еди Марфи био прави избор за Кендимена, та идеја је одбачена јер је превише низак. Тони Тод је и те како убедљив, још од првих реченица "Рећи ће да сам пролио невину крв. За шта крв служи ако не за проливање?". Застрашујући глас и импозантна фигура заиста чине своје током филма. Зендер Беркли и Кејси Лемонс су такође адекватно одабрани и добро одрађују свој део посла. Као и у "Господарима пакла", локација је премештена из Енглеске у Америку, углавном из маркетиншких разлога. Сви укључени у снимање заслужују велики респект, јер се одигравало у чувеном насељу, познатом као "Cabrini-Green Projects" у јужном Чикагу, стецишту злогласних банди, и екипа је морала да се нагоди с њима и ангажује неке као статисте да би тих неколико дана били заштићени. И поред тога, снајперски хитац је последњег дана погодио комби са опремом, без људских жртава. Респект и за глумце који су издржали аутентично снимање у тешким условима. Вирџинија Медсен је алергична на пчеле, па је хитна помоћ била близу у сваком моменту, а праве пчеле (узгајане специјално за филм) су заиста стављене у уста Тонија Тода на крају - имао је само штитник који је спречавао да уђу у грло. Еминентни класични композитор, Филип Глас, компоновао је невероватно језиви "готик" саундтрек, који одлично прати све што се дешава. Баланс између грађења тензије и испоручивања страве је готово перфектан. Атмосфера је врхунска, а суптилно наметнута расна питања нам нису набијена у грло, као рецимо у филмовима Спајка Лија. Крај је, за разлику од многих филмова из тог периода, заиста ефектан. Иако симболичне мањкавости постоје, овај филм не робује великим клишеима, што је вероватно, уз све већ набројано, највећи комплимент који један хорор може да добије.
46. DUST DEVIL (1992) - Richard Stanley
За мејнстрим хорор фанове, Ричард Стенли је малтене опскурно име, а заправо је једно од значајнијих у ближој историји жанра, иако није потписао много играних наслова. Али, и са том шачицом заузима значајно место у пантеону хорора, а кад се томе још додају и сјајни документарци, јасно је колико је заправо битна личност у последњих тридесетак година. Уз то, он је један од ретких истинских посвећеника истраживању мистике и магије (Алехандро Ходоровски би рецимо био други), који их чини саставним елементима својих филмова, а не даје их у назнакама да би му филмови деловали паметније, мистериозније и слично (као толика гомила других редитеља која без праве посвећености само дотиче те концепте). Радња "Пустињског ђавола" је смештена у пустињу Намиб, где се срећемо са ентитетом из наслова заробљеним у људском облику, који мора кроз ритуална убиства да тражи повратак тамо где припада. Истовремено, он нишани искључиво изгубљене душе, које су из разноразних разлога већ на ивици амбиса, пружајући тако и њима својеврсно ослобођење. А заправо је и он подједнако заробљен као и они које убија - заточен у телу које му не припада, и прогоњен покушајима да га напусти. Тако Стенлијев насловни јунак постаје један од ретких серијских убица у потпуности вођен оностраним, мистичним силама. То показују и знакови исцртани крвљу жртава од којих сваки има своје значење. Најновија мета му је Венди (Челзи Филд) која је напустила мужа који је малтретира и бесциљно лута пустињом пуна суицидалних мисли. Обе изгубљене душе се очајнички предају брзоплетој романси која има само један могућ завршетак, док је на трагу ранијих убистава измучени полицајац који такође нема због чега да живи после страдања сина за које криви себе, те развода који је из тога следио. Успут, он не верује у магију, тако да мора да тражи помоћ шамана да растумачи окултне симболе везане за убиства. Али, питање је има ли заправо спаса за икога од њих. Сви су одрадили одличан посао, од харизматичног Роберта Џона Бурка, преко поменуте Филдове и очајног пандура - праведника, Зејкса Мокаеа, па све до покојног Џона Мачикизе у улози шамана/врача, који колико-толико расветљава ствари (смејаћемо му се коју годину касније у "Јенки Зулу" као клинци). Феноменална фотографија Стивена Чиверса као да оживљава све у жуто-црвеној пустињи, која постаје место сусрета са древним страховима. Ванредно језовит и перфектно усликан филм подједнако добро оживљава наговештену и конкретну страву, не знате да ли већа опасност прети од ужаса пустињског безнађа или од људи разорених унутрашњим конфликтима. Сајмон Бозвел је искомпоновао маестралан саундтрек, један од лепших које чух у модерном филму уопште, у коме је музика тако чврсто инкорпорирана у срж филма, да без ње доживљај не би био ни упола исти, попут скорова Бернарда Хермана за филмове Алфреда Хичкока или грандиозних деоница маестра Енија Мориконеа у епским вестернима Серђа Леонеа. Спој елегичног и помпезног је овде пун погодак. Елем, "Пустињског ђавола" никако не треба гледати у верзији за америчко тржиште која је брутално искасапљена и скраћена око 20 минута. Срећом, на интернету постоји Final Cut верзија коју је сређивао сам Стенли, стога не будите лењи и по'итајте. Исплатиће се. Постоји и осредњи српски превод, а може се наћи и енглески, у случају да вам јак акценат одређених глумаца прави проблем. Дакле, шта чекате?
47. DELLAMORTE DELL'AMORE (1994) - Michele Soavi
Увек сам био велики обожавалац и поштовалац Дилана Дога, чак и у клиначким данима када нисам могао ни изблиза да појмим комплексност тог лика, да разумем његову чудноватост или да иоле схватим какав је свет који нуди његов генијални творац, Тицијано Склави. Сада, око двадесет пет година касније, иако и даље не могу у потпуности да сагледам све метафоре и метонимије (које су заправо о свету у коме живимо, без обзира на чудовишта, зомбије и друге караконџуле, јер се већ одавно зна ко су права чудовишта), али сам разумевању много ближе. Кад сам први пут гледао "О љубави и смрти" почетком средње школе, нисам још прочитао литерарни предложак, стрип "Смрт, љубав, смрт", али ме је привукло што је то био први филм о Дилану Догу (тачније, заснован на том стрипу) за који сазнајем (а ваљда и јесте био први), плус га игра Руперт Еверет, за кога сам већ знао да је инспирација за изглед лика у стрипу. Био ми је одличан, био ми је кул, све је то изгледало лепо у мојим очима, с обзиром да сам био у средњем тинејџ добу, али без неког превеликог импакта на мене, у смислу да нисам егзалтирано буљио у екран са жељом да аплаудирам док су се слике смењивале преда мном. Али, остало ми је да негде можда има квалитет за ових топ 50, па сам то недавно проверио, уз одличан 720п рип. Некако сам имао вере да ће ући на листу. И знате шта? Егзалтирано сам буљио у екран са жељом да аплаудирам док су се слике смењивале преда мном. Највише из разлога што су амбијент и тон стрипа непогрешиво пренесени на филмско платно, свака слика показује писменост кад је то у питању, а поготово чињеница да сам иначе задрта пицајзла кад су те ствари у питању и желим максималну доследност, а није ми пало на памет да урлам "Где је Гручо?" или "Зашто то и то није као у стрипу?", а сада ми ниједног тренутка није пало на ум да постављам та питања. Лику Франческа Деламортеа, чувара гробља који се рве са оживелим мртвацима и смешта им кугле у чело додате су особине и понашање Дилана Дога, који је, кад се мало загребе површина, заправо рањени идеалиста, разочаран испразношћу и ништавношћу реалног света који покрећу јефтини и банални телесни и материјални пориви и нагони. Монструмима се стално враћа - у њима проналази више људскости него у самим људима. Еверет у потпуности отеловљује драги лик, а сценарио само позајмљује делове стрипа, ослобађајући се непотребног и стварајући сопствену целину, у којој се веома успешно мешају гротескна страва и бизарна романса, прожете црнохуморним нотама, које, као и у стрипу, извлаче ствар када Дилан одлута у своје нихилистичке контемплације. Ђовани Ромоли је одрадио фантастичан посао ослободивши се стрип конвенција, али потпуно задржавши потребан амбијент и саставне елементе стрипа. У филму, свакако, може да се ужива и ако нисте Дилан Дог залуђеник. Ана Фалки је феноменална и физички и глумачки у својој трострукој улози, Франсоа Хађи-Лазаро је сјајан као помоћник Наги, а Микеле Соави је фантастичан режисер. Морам да признам (и поспем се пепелом) да нисам гледао више ниједан његов филм, иако знам да је Арђентов ученик, што би требало да буде препорука пер се. Гледаћу да то исправим првом приликом, а дотле, свака препорука за ово надахнуто ремек-дело.
48. ODISHON (1999) - Takashi Miike
Такаши Миике се често ослањао на shock value својих филмова и од самих почетака важио за контроверзног аутора. Иако је у азијској кинематографији то много лакше постати него у Холивуду, пре свега због много веће храбрости и мање пуританизма у приступу одређеним темама, те сложеније емоционалне обраде, због публике која није пуна празноглавих зомбија којима све мора да се црта, Миике је ипак своје место у алманаху контроверзних поштено зарадио. Моје скромно мишљење је да нигде није успео да достигне толики ниво интелигентно испоручене страве као у "Аудицији", филму који вас, можда као ниједан други на овој листи, током готово целе своје прве половине уљуљкава у осећај лажног спокојства и сигурности, да би вас у другом делу немилосрдно увукао у кошмарни вртлог из кога нема излаза. Главни јунак, Аојама, удовац са седмогодишњим стажом, на наговор сина почиње да тражи нову изабраницу, а пријатељ, филмски продуцент, организује лажну аудицију за женску улогу, и то улогу његове нове жене. Одмах га фасцинира једна од кандидаткиња, за коју процењује да, осим физичке лепоте, поседује и интелектуалну и емоционалну дубину. Пријатељ га упозорава да обустави мисију са њом, јер се све референце из њеног резимеа односе на нестале или мртве људе. Ипак, Аојама је сувише занесен и упушта се у авантуру са њом, упркос саветима, али ће веома брзо схватити да она, благо речено, није оно за шта се издаје. Фантастична постигнућа филма леже у чињеници да је главни (и једини) носилац страве, као и у Мизери, обична жена, без икаквих супер моћи и специјалних ефеката, плус је наизглед још крхкија и нежније грађе него првопоменута. Поменуо сам већ паметну режију, захваљујући којој се, на пример, извлачи прворазредна језа из сцене која не садржи ништа друго сем вреће и телефона. Гарантујем вам да клавир више никад у животу нећете гледати истим очима, а игла било које врсте ће вам изазвати својеврсну нелагоду у желуцу. Тада веома млада глумачка нада из Фукуоке, неискусна Еихи Шиина, преузела је на себе одговоран посао да буде максимално уверљива и гледаоци поверују да она може да демонстрира тако комплексно социопатско-психопатско понашање, а да у почетку делује савршено невино. То је учинила толико савршено да ме страх да ће је у будућности увек повезивати са овом улогом и да ће у сваком следећем филму она за гледаоце бити Асами Јамазаки. У историји филма постоје многе улоге које илуструју ону стару "Hell hath no fury like a woman scorned", али по мени то ниједна не ради на овако ефектан и истински језив начин. Не смеју се заборавити ни остали глумци, пре свих Рјо Ишибаши, али зна се чији је ово филм и од кога зависи. Млада глумица је то одрадила за десет.
49. BATORU ROWAIARU (2000) - Kinji Fukasaku
Опет може да се расправља о припадности овог филма хорор жанру. Он свакако није чистокрвни хорор, али има јаке елементе истог. Заправо бих рекао да је у томе његова велика предност - у исто време успева да буде и драма, и акција и хорор, помало и СФ, и ко зна шта све не још. Осим тога, где ћете већи хорор од саме премисе овог филма - у Јапану, у блиско будућем времену, влада има нов начин како да се избори са неконтролисаном и разузданом омладином - сместити групу насумично извучених из бубња на изоловано острво на три дана, са такође насумично изабраним оружјем и неколико порција хране, са задатком борбе на живот и смрт, док само један не "претекне". Ако на самом крају буде више преживелих - сви умиру. Много тога је на испиту - да ли бисте били способни да убијете неког ко вам је пријатељ, чак и по цену сопственог живота? Да, филм је изузетно насилан. Да, пролива се доста крви. Да, све је још језивије кад знамо да су у питању тинејџери. Али, опет, доста тога је замаскирано паметном режијом, а насиље је, иако присутно, периферно у односу на важније ствари у овом филму - по мени је ово пре свега филм о осећањима - поверењу, пријатељству, љубави, бесу и мржњи, где су деца (а то је оно што они буквално јесу) са мало правог искуства у животу стављена пред свршен чин у доношењу великих одлука - она морају да се запитају шта им је (и ко) стварно важно у животу, а ствари попут неисказаних симпатија, или дуго сакриваних нетрпељивости утичу на њих при прављењу избора. Притом, иако нема много времена за неку дубоку и слојевиту карактеризацију, јер смо прилично брзо бачени у средиште збивања, већина ликова успева да нас натера да маримо за њих и није размажена бахата стока чију болну смрт прижељкујемо од самог почетка. Било је великих напора да се овај филм забрани и пре и после изласка, али безуспешно - постигнуто је управо супротно - и манга по којој је филм снимљен, и филм сам, постали су још популарнији, како то обично бива. За разлику од многих других филмова из овог текста, овај је одмах био и комерцијално и критички успешан, и постао велики јапански и светски блокбастер. Квентин Тарантино је, на пример, рекао да ако би морао да издвоји један филм за који му је жао што га није режирао, то би био овај. Фасциниран, сместа је изабрао тада 16-годишњу Чијаки Куријаму за улогу Гого у "Кил Билу". И уопште, готово свуда је постао велики хит. Међутим, већина фасцинираних људи не би веровала колико је он заправо реалистичан - како кажу неки релевантни људи са којима сам се дописивао на ову тему - јапанска култура је опседнута младошћу и њој је све подређено. На телевизији готово све делује детињасто, жене средњих година се константно труде да делују "слатко" и привуку мушкарце, а педофилија је један од горућих проблема. У овом филму се деци која припадају друштвеном систему који је неразумљив већини и детињаст даје оружје у руке, што је природан резултат свега. Филм суптилно и бриљантно коментарише многе проблеме који оптерећују умове Јапанаца, зато и јесте постигао толики успех тамо. Многи филмови и књиге, попут кретенских "Игара глади" су безуспешно покушавали да ископирају концепт ове манге (филма) и мислим да неће престати.
50. HAUTE TENSION (2003) - Alexandre Aja
Александр Ажа је млади и перспективни хорор редитељ који, заједно са још неколицином, полако враћа француски хорор тамо где му је и место - на сам врх европске лествице. Топло ми је препоручен филм "Martyrs" редитеља Паскала Ложијеа, који нажалост још нисам одгледао. Док то не учиним, ево осврта на један од најбољих хорор филмова из овог века "Висока напетост" (код нас рекламиран као "Крвава романса"). Од Ажиних филмова сам пре тога гледао поменути римејк "Брда имају очи" и "Огледала" са Кифером Сатерлендом, и, иако су оба имала својих момената, ништа у њима не може да се мери са интелигенцијом и висцералношћу овде испољеним. Са својим пријатељем из детињства, Полом Левасером, је написао, а затим лично режирао овај филм, као омаж култним хорорима седамдесетих и осамдесетих уз које су обојица расли. Прича прати две пријатељице, Мари и Алексију, које одлазе да проведу неколико мирних дана на забаченој сеоској фарми родитеља ове друге. Већ прве вечери се испоставља да то неће бити "мирно место за одмор", како би рекли у чувеном цртаном филму, јер на сцену ступа човек који убија девојчину породицу и отима њу, а дотле сакривена друга девојка упада у његов ауто са намером да спасе другарицу. Креће игра мачке и миша прожета сплетером, све до шокантног завршетка, који никог неће оставити равнодушним. Тај преокрет на крају ћете или обожавати или мрзети, трећег нема. Многи критичари су тај последњи део истакли као главни камен спотицања, али по мени је он одличан, јер апсолутно превазилази конвенције жанра. Ако се има у виду да је и сам Ажа рекао да је то "пре свега филм о љубави", онда све има још више смисла. Заправо, без њега би филм био само још један генерички слешер. Уосталом, погледајте сами, па одлучите за себе. Оно што могу са сигурношћу да кажем је да овај филм не посеже за дозирањем страве као већина оних којима одаје почаст - од самог почетка вас граби за међуножје, боде у стомак и врти сечиво - нема овде времена за експозиције, темпо је такав да не стижете да трепнете, а од свега што се дешава на екрану, можда вам и промакну паметни дијалози који дају суптилне назнаке онога што се дешава и што ће се тек дешавати. Сесил Де Франс, Мевен Лебеско и Филип Наон луцидним глумачким креацијама одржавају напетост током целог трајања, али прави бисер је Ажина режија, која нам пружа тачно оно што треба да видимо у оноликој мери колика је потребна за један успешан хорор филм. Има крви, има насиља, и то поприлично, али то свакако није оно најважније овде. Елементи које треба узети у обзир да би се све повезало у складну целину су пре свега однос између перспективе (тачке гледишта) наратора и догађаја који су се заправо одиграли, те аспект сексуалности који је од суштинске важности у односу између две јунакиње. Редитељ је овим филмом најавио велике ствари, али га нажалост још увек чекамо да испоручи нешто слично.