"Трилогија о вери" Ингмара Бергмана (1961 - 1963)

Ингмар Бергман је нашироко познат као један од најпризнатијих и највећих филмских стваралаца у историји целулоидне траке, и те епитете носи сасвим заслужено. Несумњиво припада одабраној шачици синеаста, међу којима су, између осталих, још свакако и Акира Куросава и Андреј Тарковски, који би се могли назвати највећим песницима међу филмаџијама. Швеђанин је, као и остали поменути, гајио јединствен стил, и бавио се веома озбиљним темама у каријери дугој безмало шездесет година, која је бројала скоро четрдесет играних филмова, двадесетак телевизијских остварења, режију неколико представа и документарних филмова, те дводелну мини-серију "Дон Жуан". Приступ му је углавном изузетно директан, структура филмова веома једноставна, али су они пуни метафора, и нису увек лаки за поимање и варење, зато што дирају у јако осетљива места и баве се егзистенцијалним питањима која муче сваког човека, чинећи то на нимало сладак начин. Ретко који редитељ у историји филма је успео да испоручи такав интензитет емоција пружајући људске душе на извол'те у тако кратком временском периоду (већина филмова му траје око 90 минута) као што је то радио Бергман - дуге сцене дијалога и крупни планови лица су изражени елементи његове естетике. Посебно се подробно бавио породичним односима - било да су у питању супружници, родитељи и деца, или браћа и сестре - ако се они ставе у контекст појединачних страхова, комплекса, несигурности и разних других притисака које свако од нас макар повремено осећа - добија се коктел веома разноврсних осећања, која овај редитељ у својим филмовима без задршке просипа пред гледаоца, приморавајући га тако да се суочи са црвима који му грицкају најскривеније кутке душе. И генерално, Бергманови јунаци се суочавају са најразличитијим врстама криза, притисака, сумњи и свега осталог што нагриза људе вековима све до данас - предах од озбиљних интроспекција и анализа међуљудских односа на најдиректнији могући начин, повремено је тражио у комедијама, и, иако су неке од њих прилично успешне, ипак је у драмама могао најбоље да се изрази, и највише да се размахне (на крају крајева, и сам је направио чопор деце, њих деветоро, и по сопственом признању, био никакав отац, што је била инспирација за многе његове филмове). Немојте мислити да су оне једноличне - карактери су веома различити, као и природа њихових односа, понекад је присутан и уплив других жанрова (нпр. трилер у "Девичанском извору" и хорор у "Вучјем часу") - али, Бергман је пре свега режисер драме, и то какве драме! Оне у којој нема једноставног одговора, оне о којој, хтели - не хтели, морате да размислите и након што се заврши, оне после које ћете често помислити - како ја не могу на овакав начин да изразим све ово? Е, у томе је ствар, не можете, јер није једноставно, иако тако изгледа. У томе је Бергманова величина, он све изложи пред вас на такав начин да ви морате да залепите очи за екран и да добро отворите уши (у случају да нисте искључили филм после првих 15 минута, јер вам је досадан и претенциозан, пошто сам и такве ствари чуо). За то је заслужан и његов тим сарадника, предвођен генијалним Свеном Никвистом, једним од најбољих директора фотографије које је светска кинематографија икада видела. Да би све функционисало на најбољи могући начин, и да би од глумаца увек добио оно што од њих захтева, морао је потпуно да им верује, имајући у виду захтевност улога. Зато је користио малу групу од десетак глумаца, која је наступала у скоро сваком његовом филму, свако од њих је имао десет до петнаест учешћа у Бергмановим пројектима - ако изузмемо Гунара Бјернстранда, он их је имао 23. Неки његови глумци - пре свих Макс Фон Сидоу и Лив Улман, а донекле и Ингрид Тулин - су достигли светску славу, док је Ерланд Јозефсон, велики глумац и Ингмаров лични пријатељ са којим је најдуже сарађивао, и који је такође планетарно познат, остварио запажене улоге у југословенској кинематографији (Само једном се љуби, Вариола вера, Монтенегро, Сезона мира у Паризу, те касније и Добро уштимани мртваци, у Босни).

Овај режисер је освојио мноштво интернационалних награда, да не бих много дужио, само ћу поменути три Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, и то "Девичански извор" (1960), "Кроз тамно стакло" (1961) и "Фани и Александар" (1982), плус буљук награда са разних фестивала. Интересантно је да је он поменути "Девичански извор" о коме сам већ писао на блогу, сматрао ужасним филмом и бедном имитацијом Акире Куросаве (са чиме се ја не слажем, има инстанци кадрирања и руковођења сценом налик на Куросаву, али ту су и одређени бергмановски елементи један кроз један), а кад већ причам о томе, својим најбољим филмовима је сматрао "Персону" (1966), "Крике и шапутања" (1972), те "Зимску светлост", односно "Причеснике" (1963), за које је рекао да је то једини филм у коме је процес снимања од првог до последњег кадра прошао како је он хтео и да апсолутно све изгледа како је замислио на самом почетку. Такође, био је врло отворен око тога које друге ауторе и филмове воли или не воли, па да и то споменем у овом уводу. Неки од његових омиљених филмова су били "Одмор г. Илоа", "Пут", "Сладак живот", "Рашомон", "Емигранти", "Булевар сумрака", "Муке Јованке Орлеанке", "Лука сенки" и "Андреј Рубљов". Слично мени, од Француза је ценио Мелвила и Трифоа, а презирао Годара, а омиљени холивудски аутор му је био Били Вајлдер. Ценио је и Скорсезеа, Спилберга и Кополу, али и Стивена Содерберга, кога ја не могу да смислим, док му се нпр. није допадао Орсон Велс. Многи аутори га стављају међу своје омиљене ствараоце, па и такви као што су Дел Торо, Тарковски, Копола, Кјубрик, али и Вуди Ален (што је мени посебно несхватљиво, њихови филмови су ми као дупе и милиброд). Кад је у питању Микеланђело Антониони, који је преминуо на исти дан као и сам Бергман, Швеђанин је о њему рекао да је снимио два ремек-дела, али да је према свим осталим његовим филмовима, изузимајући бриљантне моменте, равнодушан, плус је Моника Вити ужасна глумица (ремек-дела су, по њему, Увећање и Ноћ). Позориште је звао верном женом, а филм скупом љубавницом. Ипак, највише се памте његова филмска достигнућа.

Коначно смо дошли и до конкретне теме о којој желим да пишем, а то је друга константна Бергманова тема осим поменутих породичних односа. У питању је религија, вера, однос човека и Бога, а посебно Божја тишина. То константно оптерећење егзистенцијалним питањима, тј. односом са Богом, такође долази из породице, јер је Ингмаров отац Ерик био веома строги свештеник који га је од малих ногу притиснуо религијом, те се овај већ од младости бунио против наметнутих му догми и идеала. Практично је из бунта према оцу постао безбожник, пре свега јер није могао да стави знак једнакости између дивних проповеди које је држао његов отац и његовог понашања према породици кад би дошао кући (Ингмара би, рецимо, затварао у орман као веома малог, плашећи га чудовиштем које ће му појести ноге, а ни мајка није била поштеђена малтретирања), као ни  између наводне Божје љубави и рајског изобиља и свих зала која се дешавају у свету, од којих је некима био и сведок. Тај изостанак реакције Бога на лоше ствари које се дешавају или на чињеницу да људима треба помоћ, је нешто што је овог режисера мучило малтене од почетка до краја. Иако религијских сегмената, сцена и референци, има и у његовим претходним филмовима (нпр. Седми печат и Дивље јагоде), Бергман се највише природом односа човека и Бога бавио у својим филмовима с почетка шездесетих, који формирају својеврсну трилогију, а и сам режисер је потврдио да их као трилогију треба и посматрати (додуше, много касније је то оповргао, али дефинитивно постоје заједнички мотиви и аспекти), а то су "Кроз тамно стакло" (1961), "Зимска светлост" (1963), и "Тишина" (1963). Данас бих говорио баш о њима.

1. SASOM I EN SPEGEL (THROUGH A GLASS DARKLY, 1961)

"Кроз тамно стакло" (превод са шведског "Као у огледалу", енглеска варијанта долази од дела стиха Прве Посланице Коринћанима) је први филм који је Ингмар Бергман снимио на острву Форе, где је нешто касније купио и кућу, и живео тамо скоро пола века, не рачунајући период селидбе у Минхен због чувеног проблема са порезом крајем седамдесетих. Радња се догађа у току једног дана између четири лика (отац, син, ћерка и зет) и номинално је врло проста - они проводе заједнички одмор, и у почетку делују веома срећно што имају прилику да буду заједно. Међутим, као и увек код Бергмана, то траје веома кратко. Ћерки (Харијет Андерсон) је дијагностикована шизофренија и усред новог нагомилавања емотивне дистанце међу члановима породице, почиње да верује да је посећује Бог. Млади син (Ларс Пасгард у свом дебију на филму) је сексуално фрустриран, али га фрустрира и чињеница да га отац не примећује и не разговара са њим. Отац (Гунар Бјернстранд), славни писац, увек далеко од породице, испод привидне пријатне спољашњости, заправо хладан и безосећајан човек, створио је непрелазну дистанцу и зид између себе и сопствене деце, вођен себичним интересима. Четврти лик је зет (Макс фон Сидоу), лекар, који покушава да помогне жени, а самим тим и себи, али то уопште неће лако ићи. Веома је видљив фокус Бергманове поенте - он у исто време кроз ликове деце напада сопственог строгог и окрутног оца, али такође и оног врховног, који стално ћути и никог не примећује, стварајући тако неразрушиви зид између себе и сопствене деце. Упркос трапавим покушајима конекције (као у сцени кад свима даје поклоне који су сувишни или бескорисни), отац је заправо пун тихе окрутности - он без ичијег знања користи хронику ћеркине менталне болести као основу за своје писање - после тог сазнања се његов зет по први пут са њим директно суочава, у чувеној сцени на броду.

Просто је невероватно колико је очигледно немогуће да се деца обрате оцу за помоћ, иако на површини све делује у реду, никад нема тешких речи, и влада привидно разумевање. Јасна су осећања сценаристе и редитеља према свом земаљском и небеском оцу. Болесна ћерка задиркује брата у вези са његовом сексуалношћу око које је изузетно несигуран, али и она сама у себи носи велику збуњеност и страх кад је то у питању, што резултира одређеном сценом у олупини брода. Њој се Бог указује у форми паука, кога она види као чудовиште које жели да је силује (јасна алузија да је очекивање да се Бог јави, и тиме докаже постојање, чисто лудило). Немогућност да балансира између "две реалности" јој оставља само једно решење, које на крају и прихвата. Са друге стране, када отац и син коначно разговарају при крају филма и син од оца тражи доказ постојања Бога, овај одговара да је то љубав, што је повлађивачки и сувише једноставно. Када младић примети да љубав може да се објасни и без постојања Бога, говори се о томе да је можда Бог једнако љубав и да то може бити довољно за функционисање ако се потрудимо. Син је задовољан јер га је отац коначно приметио и разговарао са њим, али коначни Бергманов став је оно што и сви остали знају - да дефинитивног одговора нема и не може бити, те да свако треба да пронађе нешто око чега би сконцентрисао опстанак и вољу за живот. Бар ја то тако тумачим, пошто, као што знају они који су гледали Ингмарове филмове, код њега нема изричитих одговора, већ само нагона на размишљање, зато и јесте велики.

Неуобичајено за самог Бергмана, он је хвалио овај свој филм и рекао да је одлично испао, и ја могу само да се сложим - многобројне награде, заокружене Оскаром, то и доказују - али, ништа не би било могуће без пословично првокласне глуме, каква се и могла очекивати од његове трупе. Феноменална, магична Харијет Андерсон блиста у улози измучене Карин, милина је гледати је, било да се смејуљи и задиркује брата око жена, било да вришти, успаничена визијом "Бога". И остали су фантастични, Гунар Бјернстранд пружа изузетну, суздржану улогу оца тиранина, који своју окрутну природу, никада отворено не показује, али онима који га познају, она свакако не промиче. Није ни чудо што је Бергман њему највише веровао (23 филма), фантастичан је, и кад плаче у пози Исуса на крсту (мада је у овом филму пандан Исусу заправо син), и кад се суочава са истинама о себи. Макс фон Сидоу је то што јесте, мислим да не треба даље ни причати, а и Ларс Пасгард прикладно дебитује. Обратите пажњу на мајсторске кадрове горепоменутог Свена Никвиста, који понекад говоре више од речи, видећете зашто је ово ремек-дело првог реда, медитативна драма пар екселанс, каквих нема превише у светској кинематографији.

2. NATTVARDSGASTERNA (WINTER LIGHT, 1963)

У "Зимској светлости" (превод са шведског каже "Причесници"), Бергман говори о сопственом губитку вере на најдиректнији могући начин, кроз лик пастора по имену Томас Ериксон (неверни Тома - Ериков син; треба ли још неки доказ да је свештеник уствари сам Ингмар?). Неколико година после смрти своје жене, главни јунак се налази у веома тешкој ситуацији, јер не налази утеху и смисао у вери. Монотоно извршава ритуале причешћа, средина га притиска, а не може да утеши ни своје парохијане, што се нарочито види на примеру рибара Јонаса Персона, који је, депресиван због сопственог живота, али и могућности атомског рата, дошао да тражи утеху у разговору са Томасом. Када после невештог и неуспешног разговора њих двојице, у коме свештеник признаје да се и сам колеба, те да осећа недоследност  (на неки начин, и лицемерје) између хришћанских учења и страхота које је видео у рату, несрећни човек изврши самоубиство, сумња се још више учвршћује у злосрећном пастору. У томе битну улогу игра и неугледна учитељица Марта (иначе прелепа Ингрид Тулин), која је можда некад имала нешто са Томасом, и хтела би поново, али он једноставно није способан да осећа љубав према било коме и било чему (самим тим се овај филм директно наставља на претходни, одбацујући тезу да је Бог љубав - такође се поново спомиње појам паука у конотацији са Богом). У изузетној подужој сцени у којој он чита писмо од Марте, Бергман нас необичном техником присиљава да гледамо лепо лице Ингрид Тулин док саопштава своје мишљење о хришћанству са позиције безбожнице - Бог и Исус постоје само као нејасни појмови, аутсајдеру (невернику) цела ствар делује опскурно, препуна неуротичних ритуала испуњених примитивним емоцијама.

Са друге стране, она, иако наизглед непритиснута бригама о Створитељу, пуна је овоземаљских брига, оличених у свему ономе што сам већ помињао, и што је тако присутно код Бергмана - свакодневна анксиозност, неиспуњеност и несигурност у себе - у мојој омиљеној сцени, она вапи "God, why have you created me so eternally dissatisfied? So frightened, so bitter? Why must I realize how wretched I am? Why must I suffer so hellishly for my insignificance? If there is a purpose to my suffering, then tell me, so I can bear my pain without complaint. I'm strong. You made me so very strong in both body and soul, but you never give me a task worthy of my strength. Give my life meaning, and I'll be your obedient slave." Сладокусци ће свакако уживати у њеном умећу. Поменути Гунар Бјернстранд је због изазовности волео ову улогу више од свих својих у Бергмановим филмовима, и по мом скромном мишљењу (иако ми фали да их одгледам још неколико), заиста је ово најбоље што се од њега може видети. Сјајан је, преноси сваку сумњу, свако колебање, сваку несигурност. Сцена када наметљивој учитељици најзад каже све што мисли је заиста за уџбенике. Кроз уста свог јунака, режисер саопштава и много својих мисли, почевши од оне да га је отац присилио на религију, али и оне у којој каже да је његова вера заправо одговарала само сопственим себичним поривима, те да сваки пут кад је требало да доживи и осети Божје присуство, видео је само чудовиште (ново повезивање са првим филмом). Од свих филмова у којима се бави религијском тематиком, рекао бих да је овај најотворенији у изражавању огорчености и љуте оптужбе против поменутог стања ствари, у коме добри не напредују и не налазе утеху, док они лоши не бивају кажњени за недела, и у свему томе постоји само нејасна нада да ће све бити исправљено на самом крају и после њега.

На самом крају, међутим, Алгот, који ради са Томасом, пружа промену перспективе, доприневши благој обнови вере, или бар прихватању ствари таквима какве јесу, оличене у држању проповеди у празној цркви. Нећу рећи како се то тачно дешава, нити шта поменути човек тачно говори, али рећи ћу да у овом филму подједнако могу да уживају и верници и безбожници, јер он пре свега наводи на размишљање и преиспитивање, а не на слепо приклањање једној или другој страни, које никад не доноси ништа добро. Својеврстан доказ за то што је овај филм на листи десет најбољих Андреја Тарковског, који је декларисани верник (слична је ствар и са Андрејом Рубљовом, коме се Бергман дивио). Ако то није доказ да су вредни филмови уметничка дела, ја заиста не знам шта јесте. А ако постоји режисер и сценариста после чијих филмова вам свакодневица неће бити иста, то је Ингмар Бергман. И ако то није довољан разлог да их гледате што више, заиста не знам шта јесте. Многима су једнолични, монотони, спори и досадни. Али, то нису људи који знају шта је права вредност филма као уметности. Не дајте се преварити, и пожурите. Ови филмови трају само 90 минута, а могу вам променити живот.

3. TYSTNADEN (SILENCE, 1963)

"Трилогија Божје тишине" се завршава филмом прикладног назива "Тишина", а сам режисер је експлицитно рекао да се наслов односи на тишину Бога. Упркос томе, у филму постоји знатно мање теолошких конотација у поређењу са претходна два. "Тишина" приповеда о две сестре и малом дечаку, сину једне од њих, који се на путу кући преко викенда заустављају у неименованој земљи на ивици рата (нема никаквог објашњења везаног за то) и проводе неколико дана у хотелу, усред окружења где су потпуни анонимуси. Тишина Бога се, по мом схватању, манифестује чињеницом да је он нестао или да га никад није ни било, у сваком случају, нема га (само мајка и тетка се брину о дечаку, отац је отишао, или је мртав; рат је весник смрти, као и сат који откуцава (чује се на почетку, током уводне шпице). Међутим, постоји и друга врста тишине, а то је недостатак комуникације међу људима генерално (и не говорим само о туђем језику у неименованој земљи, који је плод Бергманове маште, иако вуче на словенску етимологију, тачније на естонски), већ и онај много важнији (који сам већ помињао), а то је фундаментални недостатак комуникације међу самим сестрама, као и недостатак правих емоција међу њима, ако је некад нешто и постојало, нестало је у бујици свих прећутаних комплекса, љубоморе и зависти (које се, опет, јављају из сопствене немогућности да се буде задовољан животом). Старија, Естер (Ингрид Тулин, поново), је образована интелектуалка и преводилац, која сe, са једне стране гнуша сексуалног контакта, а са друге чезне за правом људском конекцијом које је толико дуго била лишена. Њено време цури (као што смо и чули током увода), тешко је болесна и углавном везана за кревет, уз повремене тешке спазме и гушења. Усред целог тог безначајног постојања, једино успева да се донекле повеже са својим малим сестрићем, а кулминација свега долази на крају када матором портиру, који је ни реч не разуме, приповеда о великој усамљености и великом страху од смрти (попут молитве некоме ко не одговара) - и колико год то било тешко за гледање и слушање, мора се уживати у изведби велике глумице која по ко зна који пут даје целу себе у улози Естер.

Гунел Линдблом игра млађу сестру, Ану, која је, за разлику од Естер, везана за своје одговорности, пре свега око сина, али и поред тога успева на пољима која су њеној сестри недоступна (намерна игра речи, за слушаоце Блок аута), способна је да нађе љубавника са којим ће провести вече, чак и у непознатој земљи и непознатом граду. Са друге стране, и она је пуна несигурности и фрустрације, као што се може видети у сцени њиховог суочења у Аниној соби, после кога се њен хистерични смех претвара у исти такав плач. Дакле, још једном подвлачим, није реч само о немогућности сестара да комуницирају са грађанима Тимоке и гостима хотела, већ и међусобно. Ана је такође заробљена у безначајној егзистенцији чија се монотонија повремено прекида сексуалним излетима. За њу нема радости живота у бризи за сопствено дете, и, као што њен син сам примећује, она користи сваку прилику да њега и тетку остави саме. Син Јохан (Јерген Линдстрем) је једини који је још увек слободан и неоптерећен, смрт је веома далеко од њега, и он тражи место у том свету, таквом какав је, покушавајући да нађе смисао живота и истражујући колико му је дозвољено. Иако је већи емотивни терет разумљиво стављен на плећа две глумице, дечак је, за својих дванаест година, одиграо улогу доста зрело. Подједнако бесловестан као и мајка и тетка, али још увек неукаљан, корача кроз живот који му је дат, носећи у исто време наивност и зрелост,  на коју је приморан стицајем несрећних околности, и чини то прилично достојанствено.

Ово је "најслободнији" Бергманов филм, који је дотле само детињасто кокетирао са сценама секса, и то врло спорадично, који је беспотребно добио много међународне пажње у вези тога. Јесте то био почетак шездесетих, када су ти садржаји још увек били велики табу, и главни цензор из Шведске је био на одмору када је филм одобрен, али количина написаних лажи о тим сценама је фасцинантна. На пример, у Америци је филм рекламиран као полупорнографски, а критичар Дејли Њуза је написао "са темама какве су инцест, самоскрнављење (знате већ на шта се мисли) и нимфоманија, ово је најшокантнији филм који сам гледао, просто нисам могао да верујем очима". Контроверза око сексуалне експлицитности је привукла много већи број гледалаца него што је било уобичајено за Бергманове филмове, па је он касније коментарисао да му је тај филм донео највећи број нежељених гледалаца од свих које је снимио. Наравно да у филму нема ништа страшно - једна изузетно збрзана сцена секса, пар флешева голих сиса Линдбломове током купања, те једна самогратификација Тулинове, при чему видите само њену главу и чујете мало роптања - опет изузетно кратко - заиста не видим шта је толико саблазнило пуританце од критичара, али не могу да кажем ни да сам зачуђен. Има разних интерпретација везаних за овај филм, па је тако на пример поменути Вуди Ален говорио да су Ана и Естер заправо два аспекта исте жене. Ја ћу оставити вама прилику да сами процените шта је истина, само ћу рећи да је "Тишина", иако се наизглед упадљиво мање бави односом према Богу, заправо адекватан завршетак трилогије, коју је логично посматрати као такву, ма шта Бергман касније говорио. Једино што се може дефинитивно закључити је да је живот константна потрага за одговорима и смислом, без икаквих сигурних доказа и закључака.

ОЦЕНА: 5

Пет плус пет - Оливер Стоун и Брајан Де Палма

Недавна повреда ноге ме је учинила још моторички хендикепиранијим него што то иначе јесам, тако да је сада добра прилика да покушам нешто ново кад су блог текстови у писању - да уместо топ 10 листе једног редитеља под лупу убацим двојицу које доживљавам као сличне, и препоручим по пет наслова из њихове филмографије. Стоун и Де Палма су логичан избор (ако бих укључио још једно име, био би то Френсис Форд Копола), пре свега зато што су сличних година (Оливер је нешто млађи), лични су пријатељи, и обојица су својим филмовима значајно утицали на историју холивудског филма, и не само филмовима. Брајан Де Палма је, на пример, човек који је упознао Мартина Скорсезеа и Пола Шредера, те Мартина Скорсезеа и Роберта Де Нира. Помогао је блиском пријатељу на филмском пројекту у који нико није веровао да одржи кастинге и аудиције - у питању је био Џорџ Лукас и први "Ратови звезда". Он се озбиљно размахао још седамдесетих и већ тада завредео озбиљан статус, да би га осамдесетих у потпуности етаблирао, док је Стоун узјахао велики талас као режисер тек половином осамдесетих, и на њему релативно дуго остао прилично стабилан. Треба рећи да је он као режисер хронично политички ангажован, па се зато може с правом констатовати да прави контроверзније филмове од свог компањона. Треба поменути и да је Оливер Стоун један од ретких који отворено говори против центара светске моћи, и један је од добро знаних непријатеља глобалистичке олигархије што се јасно види из филмова, што играних, што документарних, које режира, пише и продуцира (не кажем да Де Палма то није, и он је повремено газио по веома опасној територији, пре свега мислим на филм "Redacted" (2007), те донекле "Casualties of War" (1988)), али ипак није толико учестало отворен у упирању прстом. Оба редитеља су правила и филмове који су смеће један кроз један (пре свега "Александар" и "Ломача таштине"), али ја у овом тексту хоћу да говорим о оним добрим, и поређаћу их хронолошки. Наравно, покушаћу и да образложим зашто се поменути филмови ту налазе. Нису то нужно најбољи филмови ових редитеља, само они који су се мени због нечега свидели.

НАПОМЕНА: У овом тексту вам нећу препоручивати "Кери" (1976) Брајана Де Палме, будући да сам о том филму овде већ писао у неколико различитих текстова и обимно га хвалио. Препорука свакако и даље стоји, али да се не бих понављао, неће је бити у овом писанију. Слична ствар важи и за Стоунове "Рођене убице" (1994), које нисам хвалио колико Кери, али би баш због познате контроверзе која тај филм окружује, сви очекивали да се он нађе овде.

1. BLOW OUT (1981) - De Palma 

Дефинитивно један од најбољих трилера Брајана Де Палме и мојих омиљених које је режирао, ингениозног превода за наше тржиште "Пуцањ није брисан", у средишту радње има младог Џонтру у улози Џека Терија, врхунског тонског сниматеља који је заглавио на досадном послу на бедним слешер филмовима Б продукције. Снимајући звукове за један од њих, региструје пуцањ, који доказује да је наводна несрећа заправо убиство. Радозналост га натерава на истрагу, која га увлачи у политичку заверу, која му доводи живот у велику опасност, међутим он по сваку цену жели да раскринка злочин и спасе недужну ескорт девојку увучену у целу причу. Предивно оркестриран филм призива Антонионијево "Увећање", где се злочин открива помоћу фотографије. Ритам и саспенс су сјајни, а након што се одустало од прве верзије сценарија у којем је двоје јунака доста старије и циничније, а изабран Траволта, за женску улогу је одмах изабрана Ненси Ален (тада већ режисерова жена), пошто су већ успешно глумили у "Кери". Пино Донађо по ко зна који пут обавља одличан посао са скором, за који је сам Де Палма признао да му је омиљени од свих у његовим филмовима. Џон Литгоу је по старом добром обичају негативчина за памћење, а склоност ка воајеризму у својим филмовима, редитељ је овде одлично искористио. Он је толико крао од Алфреда Хичкока да је то болно (о томе можда некад напишем посебан текст, најочигледнији примери су "Сестре", "Опсесија" и "Обучена да убије" - и није да га кривим, Хичкок је показао апсолутно сваки трик ономе ко зна да гледа), али овде је то вешто инкорпорирано и није толико видљиво као у неким другим његовим остварењима. Мане су минорне да бих сад и овде о њима разглабао, имам још девет филмова да поменем, али рећи ћу да је Квентин Тарантино изабрао Џонтру за улогу Винсента Веге на основу улоге у овом филму, који му се толико свидео. Филм је био врло успешан код критике, и врло неуспешан на благајнама, а од успеха га је делио мејнстрим завршетак. Наравно, не треба ни да напомињем да је крај много бољи и оставља јачи утисак овакав какав јесте. Пожурите да погледате ово ако већ нисте, верујте да се исплати. Осамдесете у пуном сјају, феноменално одрађено.

2. SCARFACE (1983) - De Palma

Шта да кажем о овом апсолутно култном остварењу што већ није познато? Ово није савршен филм, и ја интимно волим оригинал Хауарда Хокса са беспрекорним глумцем Полом Мунијем у главној улози. Међутим, ово остварење се мора поменути, зато што Ал Паћино ЈЕСТЕ Тони Монтана, и ово је просто савршено окружење за њега да жваће сцену и пружа гледаоцима тираде на какве их је навикао, и још мало преко тога, небитно да ли се ради о "eating-drinking-fucking-sucking-say-good-night-to-the-bad-guy" или самоуверено мување Елвире, човек је једноставно толико ушао у улогу да је постао лик Тонија. Позната је чињеница да је импровизовао дотад непостојећу реч "yeyo" као сленг за кокаин. Кад смо већ код кокаина, сценариста овог филма се пишући борио са сопственом зависношћу, успут се преселивши у Париз да би био далеко од константног снабдевања у Америци. Јесам ли поменуо да је тај сценариста Оливер Стоун? Де Палма је одустао од режије "Флешденса" зато што му се овај сценарио толико свидео. Јасно вам је зашто је и овај филм морао да се нађе у избору пет плус пет. Једини прави Кубанац у глумачкој постави је Стивен Бауер, који је ангажован без аудиције, а поред њега, и сви остали бриљирају. Предводе их Мишел Фајфер, Мери Елизабет Мастрантонио и Роберт Лођа, и сви су дали свој допринос да ово постане одличан филм. Много тога је на Паћиновим јуначким леђима, али и остали су помогли. Филм је требало, као и оригинал, да буде смештен у Чикаго, али буџет то није дозвољавао. Невероватан утицај на хип хоп културу се види у чињеници да је ово омиљени филм многих имена из тог света (нпр. Еминем и Пи Диди), а о броју песама које је инспирисао је сувишно и говорити. Брајан Де Палма је категорички одбио да их уврсти на саундтрек реиздања филма за двадесетогодишњицу. Стиже и римејк овог филма, још један у низу непотребних трошења траке и пара, али о тој тематици сам већ говорио превише пута.

3. PLATOON (1986) - Stone

"Вод" Оливера Стоуна је први филм који је режирао прави вијетнамски ветеран и један од три најбоља антиратна филма смештена у Вијетнам (остали су, дакако, "Апокалипса сада" и "Фул метал џекет"). Редитељева намера је била да из личног искуства у пешадији пружи реалну слику ратног сукоба, за разлику од пропагандног памфлета какве су биле "Зелене беретке" са Џон Вејном. Потпуно заслужено је освојио Оскара за најбољи филм, јер је, због начина на који је снимљен и режиран, савршено ухваћен сав бесмисао и сво безумље тог сулудог рата. Супротни крајеви спектра личности Елијаса (Вилем Дефо, који је прошао кроз пакао, али из њега изашао задржавши основну хуманост) и сада користи дрогу да би задржао здрав разум усред целог хорора, и Барнса (Том Беринџер, цинични, немилосрдни убица који рат користи као изговор за истресање својих садистичких тенденција). Речено је да је интензитет Беринџерове улоге потпомогнут његовим скорашњим разводом. Стоун је њима двојици намерно доделио улоге атипичне за њих, што је било успешно и резултирало Оскар номинацијама. Лепо је вратити се у време кад је Чарли Шин још увек био нормалан човек и перспективан глумац. Очигледно задовољан његовим радом, Стоун му је још на снимању понудио улогу у следећем пројекту, "Вол Стрит". Ту је такође и тада још непознати Џони Деп, кога је редитељ први представио ширим масама (ако не рачунамо гејзир крви у "Страви у Улици брестова"), уз предвиђање да ће постати велика звезда, а колико је био у праву нема потребе говорити. Интересантно је да је прву верзију сценарија послао 1971. године Џиму Морисону, са намером да он одигра Шинову улогу. Кад је певач "Дорса" нађен мртав, затечен је са поменутим сценариом, али је непознато да ли би прихватио. Стоун је, наравно, 20 година касније режирао "Дорсе" са Валом Килмером, који невероватно личи на Морисона. "Вод" је вероватно најбољи његов филм, мада има још кандидата за то место.

4. THE UNTOUCHABLES (1987) - De Palma

И поред чињенице да се налази у овом избору, и да је заиста одличан, ја никад нисам беспоговорно обожавао овај филм до имбецилности као многи које знам. У мањој мери, то је узроковано личним анимозитетом према глуми Ендија Гарсије, коме до смрти нећу опростити што је унаказио "Кума 3" заједно са Софијом Кополом, али пре свега због бројних историјских непрецизности (некада сам доста читао о мафији, Алу Капонеу и Елиоту Несу, тако да знам колико је ствари промењено у овом филму) - пре свега, Капоне (на коме је заснован горепоменути оригинални "Скарфејс", што је и његов надимак) никад није покушао да убије Елиота Неса, нити икога од његових људи, јер је знао колике би му проблеме донело да покуша убиство агента прохибиције. Јесте у много наврата покушао да их поткупи, Несу је обећао две хиљаде долара сваког понедељка (што овај, наравно, није прихватио, па је умро у 54. години, у беди, и малтене без икаквог помена о борби са Капонеом). Нес и Капоне се у стварном животу никад нису срели, нити је федералац био срећно ожењен као што је у филму (деби улога Патрише Кларксон). Елиот Нес и његова борба су добили публицитет тек по постхумном изласку књиге коју је писао са Оскаром Фрејлијем, и серији заснованој на њој, у којој је Роберт Стек глумио Елиота Неса (Де Палма није био фан исте, а касније је избацио још један филм заснован на популарној серији, "Немогућа мисија"). Кад је у питању Роберт Де Ниро, он је свој перформанс видљиво засновао на Роду Стајгеру у прилично прецизном биографском филму из 1959. године. Де Ниро, пословично задрт и методичан, је чак нашао Капонеове кројаче, да би му била сашивена иста одела, и инсистирао је и на свиленим гаћама које је овај носио, иако се оне нигде не виде. Има овај филм доста плусева, пре свега опаку глуму већине укључених (мада, не бих се заклео у заслуженост Оскара Шона Конерија, ма колико га волео), фасцинантан Мориконеов саундтрек, те неке ванредно напете сцене (омаж "Оклопњачи Потемкин" са морнарима у унакрсној ватри и колицима на степеницама, која је много пута пародирана). Има и мањкавости које сам навео. Али, и поред њих је међу десет - дванаест најбољих гангстерских филмова свих времена, без икакве сумње. А то је свакако препорука.

5. TALK RADIO (1988) - Stone 

Један од апсолутно најпотцењенијих филмова Оливера Стоуна, наслов кога се ретко ко сећа, снимљен будзашто, у року од пар недеља, прича је о домаћину радио ток шоуа отровног језика, јеврејину који се не либи да отворено исказује либералне политичке (и све остале) ставове о бројним шкакљивим питањима, што му доноси велики успех код бројне публике која га воли (иако се он још мање либи да омаловажава своје слушаоце на најотворенији могући начин), могућност добијања националне фреквенције, али и урушавање приватног живота, и нимало безопасне непријатеље чија се гледишта не поклапају са његовим. У главној улози је Ерик Богосјан, на чијем је комаду заснован филм, а исти је био у финалном избору за Пулицерову награду. Остали глумци нису превише познати, мада се у малим улогама појављују Алек Болдвин и Џон Си Мекгинли, најчешћи глумачки сарадник Оливера Стоуна. Филм који је и данас релевантан као и пре безмало тридесет година, сви смо сведоци како масовни медији, јавне личности, утицајни твитераши и остали wannabe-селебритији могу да утичу на јавно мњење. Иако ликова нема много, карактеризација је одлична, бритки сценарио никога не штеди, а нарочито бих издвојио отварање душе главног јунака у програму уживо пред крај филма. Поред поменутог комада, један од извора сценарија је живот и биографија Алана Берга, са којим Бери из овог филма има доста додирних тачака. Знам да ово делује као још један генерички филм чији је јунак самодеструктивни егоманијак, али он је много више од тога. Немојте занемарити способност коју Оливер Стоун дефинитивно има, а то је да вас увуче од првог кадра и прикуца вам очи за екран. Ово јесте мали и готово сасвим непознат филм. Али, мени је дефинитивно у топ 50 (а можда и мање) најбољих филмова осамдесетих. Заправо, то би могао да буде најбољи филм који никад нисте гледали. Зато пожурите и промените то.

6. CASUALTIES OF WAR (1989) - De Palma

Брајан Де Палма је желео да сними "Жртве рата" још 1969. године, када је видео новински чланак о одређеном догађају, али било је немогуће док је рат био још увек у току. Повољнија клима се створила тек двадесет година касније, након успеха филмова "Вод" и "Фул Метал Џекет", те "Несаломивих", и пројекат је најзад одобрен. Иако поента филма није изоловани инцидент, него генерално ратни ужаси, средиште радње је на непотребној отмици младе Вијетнамке из села од стране пет Американаца, затим њено окрутно силовање и убиство од стране четворице, и на крају борба оног преосталог, који је одбио да учествује, да истина изађе на видело и правда буде задовољена. Међутим, како то обично и бива, америчка војска и администрација неће баш тако лако допустити да се сазнају чињенице о почињеним зверствима. Тема није нова, али је ово филм који међу првима на веома реалистичан начин третира амерички садизам испољен у Вијетнаму. Такође, као и још један филм из исте године, "Рођен 4. јула" (који је режирао Оливер Стоун), бави се апсолутно превисоком ценом која је плаћена за ту свињарију - милиони недужних живота са обе стране су изгубљени и ту се више ништа не може поправити. Глума је махом изванредна, нарочито кад је у питању Шон Пен као наредник Мезерв, окрутни силоватељ и убица који се, као и већина осталих предао најгорим импулсима, и може да се поузда у амерички систем да ће му допустити да се иза њега сакрије. Наравно, ништа не би вредело да нема снажну подршку и Мајкл Џеј Фокса који је, на таласу "Повратка у будућност" био међу најтраженијим младим глумцима у Америци, заједно са горепоменутим Чарлијем Шином. Да би произвео аутентичне реакције и природан анимозитет међу њима, Шон Пен је током Фоксових сцена стално говорио да је овај само обични мали ТВ глумац. На платну су остале улоге које ниједан Оскар не би могао да тривијализује. У овом одличном достигнућу, у споредним улогама су, између осталих и Џон Легуизамо, Џон Си Рајли и Винг Рејмс. Нешто је дефинитивно било у ваздуху тих година кад су ратни филмови у питању.

7. J.F.K. (1991) - Stone

Овај врхунски осмишљен политички трилер, Стоун је засновао на књизи самог Џима Гарисона, коју је прочитао током снимања "Вода", под називом "На трагу убица". За њу је права платио из свог џепа, а изабрао је Кевина Костнера за улогу Гарисона управо на основу поменуте улоге Елиота Неса (хтео је да Гарисон буде подједнако опседнут налажењем Кенедијевих убица, као што је Нес био рушењем Ал Капонеа - узгред, Костнер није био први избор ни за једну од те две улоге). Режисерска верзија траје преко 200 минута, и то би многе одвукло, али заиста топло препоручујем овај филм који аргумент по аргумент руши сваку глупост и лаж коју подмећу званичне верзије о убиству Џона Кенедија, и свему што се после тога дешавало. Мамутска продукција од 40 милиона долара (4 је коштала само реконструкција даласке улице где је убијен Кенеди) је изродила филм који је снимљен релативно брзо, имајући све у виду, за само 72 дана. Глумачка постава је просто епска, немогуће је оманути са филмом када у екипи имате титане као што су Сиси Спејсек, Џо Пеши, Томи Ли Џонс, Џек Лемон, Волтер Матау, Кевин Бејкон, Доналд Сатерленд, Гери Олдмен, Џон Кенди, и ко зна ко још не, а ту је и сам Џим Гарисон, у улози судије Ерла Ворена. Филм је са разлогом освојио Оскаре за монтажу и фотографију, а ту је и сјајна музика Џона Вилијамса. Ванредно добра режија се подразумева. Оливер Стоун каже да му је ово омиљени филм који је снимио, а помиње да је снимање сцене Кенедијевог убиства било "моћно, али да су то вероватно најтеже две недеље његовог живота". Он је приказао филм на Капитол Хилу, што је допринело да се убрзо усвоји ADA - Assassinations Disclosure Act, што значи да ће ускоро сви документи о смрти Кенедија - у коју су очигледно укључени ЦИА и Пентагон - бити доступни широј јавности у року од неколико година. Интересантно је да постоје индиције (мада не и конкретни докази) да је један од директно умешаних у Кенедијево убиство нико други до отац Вудија Харелсона, Чарлс, иначе вишеструко осуђивани убица. Шта год да је истина, овај филм треба погледати, јер представља једну од прецизнијих филмских реконструкција убиства икада.

8. CARLITO'S WAY (1993) - De Palma

Де Палма је рекао да после "Скарфејса" није заинтересован за снимање још једног гангстерског филма, међутим кад су му доставили сценарио Дејвида Кепа, десио се "пас рекао, пас порекао" случај, иначе би ускочио Џон Мекензи или Ејбел Ферара, који су такође већ и те како "квасили ноге" у жанру. Иако је поново у питању латиноамерички јунак, Карлито Бриганте је значајно другачији од Тонија Монтане. Он се после издржаних пет година, захваљујући добром адвокату, враћа у стари крај, са намером да остави прошли живот иза себе и почне испочетка. Међутим, Харлем није оно што је некада био, прошлост га брзо сустиже, предвођена његовим распојасаним адвокатом јеврејином према коме још увек осећа одређени дуг. Шон Пен је тотално у елементу, мислим да практично није морао ни да глуми психотичног дрогоша Клајнфелда, а интересантно је да је улогу прихватио само да би добио средства за финансирање свог другог режисерског пројекта "Чувар прелаза" са Џеком Николсоном. Ал Паћино је први пут срео Едвина Тореса док се спремао за "Серпика" 1973. године, и овај је тада увелико писао књигу на којој је "Карлитов пут" заснован. Тада су причали о томе, а двадесет година касније је Торес одвео Паћина у Харлем да попричају о његовом наступу у филму. Карлито Бриганте није ни изблиза театралан и лудачки амбициозан као Тони Монтана, много је одмеренији, покушавајући да избалансира послове које треба позавршавати, пандуре које треба оставити кратких рукава и девојке коју не треба по други пут разочарати. Веома велики спектар емоција је у питању, и по мени, потцењена улога, у сенци оних помпезнијих. Има још добрих глумаца, ту су Пенелопа Ен Милер у улози "старог пламена", да буквално преведем енглеску синтагму, Џон Легуизамо као новопечени гангстер у покушају, увек симпатична њушка Луис Гузман, али и мало познати Виго Мортенсен, који је тада тек освајао холивудско тржиште. Није ово најбоље од Де Палме, али је одлично, јер има све - добар сценарио, ликове, глуму и причу која вози од почетка до краја, иако су неки делови предвидиви ако гледате довољно филмова.

9. HEAVEN AND EARTH (1993) - Stone

"Рођен 4. јула" је добар филм, и свакако га треба гледати, и због добро презентоване приче, и због првог доказа да Том Круз може бити опасан глумац. Међутим, изабрао сам "Небо и земљу", који је последњи део Стоунове вијетнамске трилогије, због чињенице да је готово потпуно непознат, готово опскуран у поређењу са већином других његових филмова и филмова о вијетнамском рату генерално. Рекао бих да је то из разлога што је вероватно једини који се ратом и преживљавањем бави из перспективе једне вијетнамке, али и зато што није у питању филм искључиво о рату, већ и о нечему ширем и интимнијем - породици, домовини и наслеђу којим смо за исту везани. Оливер Стоун је режирао филм и написао сценарио за исти, заснован на две књиге које је Ли Лу Хејслип написала о својим искуствима од најмлађих дана у вијетнамском рату до живота у Америци у зрелијим годинама. Нећу препричавати та искуства, само верујте да их заиста има довољно за две књиге. Млада глумица Хип Ти Ле је изабрана за главну улогу као 22-годишњи натуршчик и имајући у виду њену младост, заиста глуми као матора, требало је изнети на својој кожи све оно што се главној јунакињи дешава (мада је и њен реалан живот садржао неке тешке моменте). Поред ње, ту су и искуснији, злосрећни Оскаровац Др. Хаинг С. Нгор и Џоан Чен, у улогама њених родитеља, као и Томи Ли Џонс као амерички официр који је жени и води у обећану земљу, али не може да се избори са сопственим демонима и пост-трауматским стресовима. Још једно остварење веома интензивних емоција и врло интересантна студија карактера, која, истини за вољу можда траје дуже него што треба (140 минута), али је прилично више од пуке "обрнуте перспективе о рату". Мале неконзистентности у употреби енглеског језика од стране вијетнамаца, али то је више моја професионална деформација. У сваком случају, једино је Стоун као неко ко је познат по преузимању ризика био способан да овако одважно режира. Као допуну материјала, предлажем и филм "Индокина" Режиса Варнијеа из претходне године, мада је такође дужи него што треба.

10. U-TURN (1997) - Stone

Кад су Оливера Стоуна питали откуд то да он снима овакав филм који је, кхм, мало неуобичајен за њега, он је рекао да је желео да направи мали филм у коме би својевремено уживао као тинејџер. И, ако смем да кажем, добро га је направио. Бизарно-црнохуморни нео-ноар "Потпуни обрт" (1997) о човеку који се запутио у Лас Вегас да плати коцкарске дугове руској мафији, али је због квара на колима принуђен да сврати у вукојебину усред пустиње у Аризони, где среће благо речено веома чудне људе, а буквално све несреће које могу да га задесе му се и дешавају, је заиста успео, а био би право мало ремек-дело да није неких малих грешака. Пре свега, мислим да избор Џенифер Лопез за фам фатал није баш најсрећнији, нарочито ако наспрам себе има једног Шона Пена, који још једном бриљира. Међутим, има и сјајних епизода, пре свега је ту непрепознатљиви и вазда брљиви Били Боб Торнтон као аутомеханичар Дерел, који интензивно загорчава живот главном јунаку (угојио се 25 килограма за улогу). Ту је и Ник Нолти, сјајан у улози мужа са малом тајном, али и млади и бесни Хоакин Финикс, са прикладним надимком ТНТ. Пауерс Бут, Клер Дејнс и Џон Војт (Златна малина за улогу слепог вијетнамског ветерана Индијанца, наспрам Оскара за улогу парализованог ветерана у "Доласку кући"). Атмосфера је врела, знојава и од почетка непријатељска. Просто је невероватна количина зле среће која сналази (анти)хероја Бобија Купера, а читав филм је тако оркестриран да се стиче утисак да од почетка нема никакве шансе. Ако волите филмове четрдесетих и педесетих са људима сумњивог морала, женама које их увлаче у блато, околностима које им не иду на руку и споредним ликовима, који су ту само да још више заговнају ствари, не тражите даље. Ово је филм за вас, ово је напад на сва чула, а уз музику Енија Мориконеа, може само још боље да вам легне. Није баш нека реклама за град Супириор у Аризони, али шта сад.

Fargo (2014-)

Аутор серије и главни сценариста: Ноа Холи

Режија: Мајкл Апендал, Кит Гордон и још 11 редитеља

У главним улогама: Били Боб Торнтон, Мартин Фримен, Алисон Толман, Колин Хенкс, Патрик Вилсон, Тед Денсон, Кирстен Данст, Џеси Племонс, Расел Харвард, Боким Вудбајн, Зан Меклернон, Јуен Мекгрегор, Кери Кун, Мери Елизабет Винстед, Дејвид Тјулис

21. век на пољу филмова доноси тек спорадичне поготке, и треба пажљиво тражити да би се дошло до драгуља, углавном ван Холивуда и ван свих познатих параметара. Али, о томе је већ било доста речи. Са друге стране, серије на неки начин доживљавају експанзију, све је више интересантних, добро написаних и храбрих телевизијских подухвата који нас везују за "мале екране ТВ пријемника" оличене у мониторима разних дијагонала. Ипак, човеку није жао да буде везан ако има за шта - постоји приличан број (кажу) добрих серија које још увек нисам гледао, тако да ми је засад од завршених пројеката из овог века и даље најбољи двојац "The Wire" (мада, предност и даље дајем серији Homicide, на којој сам одрастао и о којој сам већ овде писао, кад су у питању пројекти Дејвида Сајмона - "Жица" јесте за чисту петицу, ту нема збора, али ниједног тренутка ме није возила као "Одељење за убиства, живот на улици") и "Breaking Bad". Нови Твин Пикс је (засад) изузетан, али то је продужетак култне серије из деведесетих, па га не вреди сврставати у овај век, а осим тога, нова сезона још увек траје, налази се на половини. Кад је у питању серија "Фарго", требало би да вам о томе шта о њој мислим говори чињеница да сам решио да о њој пишем у тренутку када се трећа сезона још није охладила, а нема најава да ће бити неке следеће - у питању је серија уз коју сам заборавио на већину других које ми чуче на харду чекајући да их погледам - нећу да тврдим да је нешто најбоље што сте икад видели, можда би чак било неозбиљно сврставати је уз доказано култне наслове и на општепризнате листе најбољих серија икад снимљених, али мислим да је сасвим безбедно сврстати је у сам врх телевизијске продукције кад је овај век у питању. С тим у вези, овај текст ће свакако бити субјективан, јер се пре свега ради о томе како ова серија делује на мене и како ми гађа емоције, тј. текст је из мог угла (мада ћу покушати да све аргументујем). Међутим, дозволите ми да предвидим да ће кроз коју годину од завршетка ово остварење постати инстант класик телевизије, јер просто има све квалитете за то, а и одолеће зубу времена, у то сам сигуран. Јесу прошле само три сезоне (надам се да ће их бити бар још толико пре коначне завесе), али ова серија нам је већ понудила доста тога и дала нам за право да очекујемо још материјала, који ће је - ако се овако настави - сврстати у ред апсолутно највећих.

Сасвим логично питање које се најпре поставља је, има ли ова серија икакве везе са култним филмом Коенових из 1996. године. Прави одговор је заправо и да и не. Номинално, прича у серији нема конкретних додирних тачака са оном из филма, једино што се на брзину помињу нека имена и догађаји који могу и да вам промакну, ако нисте баш пажљиво пратили филм. Са друге стране, то дефинитивно јесте тај универзум - снегом окована вукојебина у Северној Дакоти, људи учаурени у мале, тривијалне, "добар дан, комшија" животе, ненавикнути на присуство тешких злочина, нити икакво озбиљније нарушавање рутине. Е, управо нарушавање те рутине може да се назове заједничким имениоцем свих сезона серије (које имају посебне приче и глумачке екипе, са незнатним додирним тачкама) и филма, тј. реакције и понашање тих по свему обичних људи, када их у вртлог бизарних догађаја испреплетаних злочинима увуку силе ван њихове контроле, оличене било у другим људима, било у натприродним факторима, или нечем трећем. А кад се тај вртлог једном покрене, јако га је тешко зауставити, и људи које смо дотле мислили да познајемо, почну да испољавају дотад невиђене особине. А заједно са њиховим прикривеним поривима испливавају и озбиљне друштвене аномалије, општа обезљуђеност, и као последица свега, крвава каљуга у којој се ваља како Америка и њен фрагмент дат у серији, тако и читав свет. Док сам гледао "Фарго", у глави ми је често одзвањала бриљантна реченица Џона Хјустона из "Кинеске четврти": "You see, Mr. Gittes, most people never have to face the fact that at the right time and the right place, they're capable of anything". По мени, ова серија управо то илуструје. Већ негде написах да је она готово савршен спој мрачног егзистенцијализма и бизарног хумора у коме ништа није немогуће. По тим карактеристикама су је неки упоређивали и са Твин Пиксом, мада је то по мени ипак незахвално, јер је "Твин Пикс" био, а и сада јесте, нешто што буквално никад није виђено на телевизији, а осим тога поседује знатно више хорорично-окултног од "Фарга" који са њим ипак не може да се мери по задирању у подсвесно, несвесно и кошмарно. Укратко речено, иако поседују поменуте заједничке елементе, "Твин Пикс" је јачи за Дејвида Линча. Али, то не значи да "Фарго" није једна од најбољих ствари које ћете икад видети, напротив. Баш зато што је све могуће, баш зато што ствари поставља и представља на изузетно оригиналан начин, баш зато што из већине својих глумаца извлачи најбоље наступе у њиховим каријерама (чак и од неких за које нисте навикли да вас бацају на гузице квалитетом глуме), "Фарго" је нешто што никако не смете пропустити. Оно што ми се посебно допада је чињеница да је серија пуна мистерије која никад није сведена на једноставни whodunit - лешева има доста, али ви починиоца сваког убиства видите и знате од прве секунде - то уопште није елеменат око кога се мистерија гради - много је битније шта је неког нагнало да убиство почини, како ће се понашати после тога, које ће наредне догађаје то убиство изазвати, ко ће у њих бити умешан, како ће се све одвијати и завршити, и да ли ће се на сва отворена питања (којих је увек много) одговорити - е, то је већ прича за себе, и то је један од најјачих елемената серије - одржавање напетости, првокласан сценарио, који звучи крајње реалистично чак и кад су укључени веома бизарни елементи, видећете већ - али, важно је нагласити да то никад није празна прича - све пршти од референци на филозофију, књижевност, историју, митове и друге области, но непознавање истих не значи да нећете моћи да испратите серију, само ће вам бити мало теже да схватите зашто је толико добра. Слично је и са односом филм - серија, можете серију да пратите без филма, она стоји на својим ногама као засебан ентитет, али ако најпре одгледате филм, биће вам лакше да уроните у свет о коме сам писао, и неће вам бити чудне све те чувене узречице, поштапалице и причице којих су пуни становници Северне Дакоте и Минесоте. Чак бих рекао да филм и серија једно друго допуњују и чине бољим, после прве сезоне сам опет гледао филм, и уживао у њему још више него прва два пута, што је фасцинантно достигнуће.

Свака епизода, као и филм, почиње натписом "Ово је истинита прича. Описани догађаји збили су се ту и ту, те и те године. На захтев преживелих, имена су промењена. Из поштовања према мртвима, све остало је испричано тачно онако како се догодило". Одмах да кажем, то ни у филму ни у серији, нема везе са истином, све што се дешава је потпуно фиктивна, смишљена прича, која додуше узима елементе из неких стварних догађаја, али на крају крајева, ништа од виђеног се није "тачно тако догодило", и хвала Богу што је тако, иначе би било свашта, свако ко у Бога верује је сигурно бар једном рекао да има чудан смисао за хумор, а кад би макар пола свега што се овде дешава било истина, та чудноватост би превазишла све границе. Идеја Коенових је била и да натерају људе да се лакше вежу за материјал, али и да разбију мит о веродостојности "истинитих прича" уопште, наводећи да је у мизерном броју случајева уопште могуће да онај који ради причу има потпун и прецизан увид у њену комплетну истинитост. Међутим, пажљивим гледаоцима неће моћи да промакне сугестија у виду нестајања речи "true", а потом и свега осталог осим речи "story". Да би вам све било још јасније, обратите пажњу на сцену из филма "No Country for Old Men" када Карла Џин Мос пита Ед Том Бела да ли је прича о омамљивачу стоке заиста истинита, тј. на његов одговор. Уопште говорећи, читава серија обилује референцама не само на истоимени филм, већ и на друге наслове из опуса браће Коен. Но, да се сада вратим серији нешто конкретније. Цела серија се, као што рекох, догађа у Минесоти (осим једне епизоде у трећој сезони која је у Калифорнији) у различитим временским периодима - прва 2006, друга 1979, а трећа 2010-11. године. Међу одређеним ликовима постоје везе, али да вам не би промакла већина њих, мораћете да пратите веома сконцентрисано, а само један лик се појављује у све три сезоне. У првој, ствари се врте око Лестера Најгарда (фантастични, феноменални Мартин Фримен, који изгледа и говори као аутентични Амер са Средњег запада, иако је чистокрвни Британац), патетичног продавца осигурања кога сви газе, по чему мало подсећа на Волтера Вајта пре него што постане кувар), чији сусрет са застрашујућим убицом по имену Лорн Малво (харизматични Били Боб Торнтон) узрокује три смртна случаја, што директно, што индиректно. То је почетна премиса ове сезоне, у коју се временом укључује двоје пандура који поменуте смрти истражују (пуначка Моли, која је, иако једина интелигентна и способна, предмет спрдње, те трапави Гас Гримли, који временом постаје њен савезник, а има и свој рачун са бездушним Малвоом), као и двојица мафијашких хитмена који имају своју рачуницу у целој ствари. Фасцинира слојевитост ликова и њихова еволуција кроз изборе које праве и поступке којима прибегавају, добивши тако пунокрвност и тродимензионалност, чак и ако су у питању потпуно споредне улоге. Погледајте само поменутог Лестера који како време одмиче више никако није патетични људски створ, већ малтене криминални мастермајнд. Били Боб Торнтон је такође савршен избор за улогу Лорна Малвоа, једног од упечатљивијих ТВ негативаца у историји. Видимо какав је свет управо по томе како се он сналази у њему - толико је на свом терену, и толики утицај има на остале ликове, да готово делује као онострано биће. демон или злодух, иако је сасвим рационалан, много више од рецимо Антона Чигура из поменутог филма "Нема земље за старце". Свака епизода сезоне се зове по одређеном логичко-филозофском проблему, стално се прича о односу грабљиваца и њиховог плена, и месту обичног човека у таквом свету. Иако су и Моли и Гас свесни да је на широком плану њихова борба вероватно узалудна, они немају другог избора него да се у њу упусте, и поред тога што је противник далеко опаснији и бескрупулознији.

Али, ту се опет враћам на еволуцију карактера, нико до краја приче неће бити исти као на почетку, а чак и они најчистији ће морати да се мало ублате и укрваве, јер ће за апсолутно све укључене ово бити искуство које мења живот. Кастинг је перфектан, поред двојице поменутих, који су апсолутни драјвинг форс целе сезоне (ако се знало шта можемо очекивати од Торнтона, Фримен ме је апсолутно оборио с ногу, цео живот је био неки небитни помоћник, смотани најбољи пријатељ, и слично, а сада је неочекивана сила), ту је и апсолутно божанствена Алисон Толман, којој бих доделио Еми номинацију само за изразе лица, а камоли за одличну глуму, она ми изгледа као пандан Марџ Гандерсон из филма, и рекао бих да су јој те ципеле прилично удобне и да јој добро стоје. Ту је и Колин Хенкс, прикладно трапав и бесловестан, са истом туњавом фацом какву му отац фура у већини филмова, али вољан да напредује и да схвати колика жртва је потребна да се победи зло. Поред одличних и већ поменутих Расела Харварда и Адама Голдберга, како већ рекох, и споредни ликови имају свог шарма и својих квалитета, пре свих Кит Карадин као Молин отац, бивши полицајац, а сада власник бара који стално прича о масакру из 1979. године и колико је сличан овоме што се тренутно дешава, као и Боб Оденкирк, као њен шеф, који изузетно тешко прихвата непобитну истину (као и сви ми, уосталом) да више није оно што је био. Нико поштеђен, нико непогрешив, нико потпуно чист ни безгрешан, такав је свет. Пред очима гледаоца се одвија мрачна и крвава али прелепа бајка са више реалности него што смо спремни да прихватимо. Технички детаљи су такође готово савршени, прелепи кадрови снежне Минесоте у комбинацији са ванредном напетошћу, врхунским ритмом и каткад бруталним насиљем, дају добитну комбинацију. Режија је ингениозна, нарочито у другом делу, када ствар почне да се одмотава, где има неколико заиста предивно конструисаних сцена (једна од мојих омиљених је обрачун у шестој епизоди, за коју је режисер Колин Бакси зарадио Еми), а музика Џефа Русоа се кроз целу серију феноменално уклапа у дешавања, без обзира да ли је меланхолична елегија слична оној коју је кроз филм провлачио Картер Бурвел, или веома заразне комбинације са бубњевима у различитим варијантама. Од глумаца из прве сезоне једино је Били Боб Торнтон освојио Златни глобус, што је заиста срамота, ако не Хенкс, а оно бар Фримен и Толманова су га једнако заслужили. Поставило се питање може ли се, после толико успешне прве сезоне, која је поставила одређене стандарде, очекивати макар приближан квалитет у другој? Концепт је био познат, нова постава сваке сезоне, што је апсолутни мач са две оштрице, може и да успе, и да вам се одбије право у главу (ко је рекао "True Detective"?). Међутим, кад су у питању Ноа Холи и екипа, црне слутње су се показале апсолутно неоправданим. Не само да је нова сезона деловала потпуно ново и свеже, већ је у одређеним сегментима успела и да превазиђе прву, што је већ само по себи озбиљно достигнуће и нешто што уопште није лако постићи.

Друга сезона се такође одвија у Минесоти, 27 година пре догађаја из прве, поткрај седамдесетих година прошлог века, и одлично је ухваћен дух тог времена, оличен у свеопштој кризи у читавој земљи, и неповерењу у све. Док вијетнамски фијаско и политичке трзавице још увек потресају читаву земљу (кад смо код политике, будући амерички председник се појављује у првој епизоди у лику бесмртног Бруса Кембела), учмале животе становника још једног мртвог града протреса пуцњава у ресторану и догађаји непосредно после ње, који повезују два мафијашка синдиката, брачни пар (касапина и фризерку) и полицајца који све истражује. У сплет бизарних околности и догађаја се на тренутак укључује и један летећи тањир - фантастично је како је готово неосетно инкорпориран у причу, без нарушавања природног тока ствари - јер, у свету где се никоме не може веровати, где вас лажу званичници рођене земље која би требало да је најбоља на свету, а то очигледно није, и где ништа није сигурно, усред свеопштег апсурда - зашто би постојање ванземаљаца било чудно и неприродно? Заправо, оно савршено осликава једну од многобројних истина коју саопштавају серија и филм - у животу понекад - шта понекад, често - нема баш све много смисла и тешко је пронаћи сврху у свему што се догађа. Јунаци сезоне ће из свог тог хаоса покушати да извуку најбоље, али све долази по одређеној цени, Централни догађај је свакако масакр у Су Фолсу који остарели Лу Солверсон не може да заборави ни 27 година касније, и то са разлогом. Као млађег човека га игра Патрик Вилсон, а једину праву помоћ има од свог таста Хенка који је шериф (Тед Денсон у фантастично слојевитој улози којом доказује да није само перфектан комичар). Осим са мафијом, обојица морају да се боре са неизлечивом болешћу своје жене и ћерке, и да успут расветле степен умешаности породице Блумквист у читаву ствар. Као и у првој сезони, највеће богатство лежи у феноменалном сценарију и слојевитости ликова - гарантујем да генерално супер-иритантну Кирстен Данст никад досад нисте видели овакву - можда ће вас и сад иритирати, и мене је на моменте, али лик Пеги Блумквист је дефинитивно круна њене каријере и лик који јој је савршено легао. Жена која је са једне стране невољно бачена у вртлог за њу неразумљивих догађаја, а са друге спремна све да учини да не остане заробљена у улози коју јој је друштво наменило. А да Лорн Малво не буде једини негативац коме морате, поред тога што га неоспорно мрзите, мало и да се дивите, овај пут су се побринули Боким Вудбајн и Зан Меклернон, у улогама Мајка Милигана и Ханзија Дента, хитмена двеју мафијашких фракција које се боре за превласт, ма колико то бесмислено изгледало in the middle of fucking nowhere (истини за вољу, и мафија је невољно увучена у цео каламбур). Вудбајн је генијалан у улози циничног убице са афро-зурком који се никоме не приклања и никоме не прилагођава, али његове последње сцене су бриљантан друштвени коментар и скретање пажње на чињеницу да са новом деценијом иза угла чека и нова врста убица, која не користи ватрено оружје, већ уваљује у економско ропство. Са друге стране, ратни ветеран коме на крају коначно досади да буде туђе оружје у "убиј или буди убијен" свету, у тренутку слабости открије да "жели само мало мира кад пожели да је сам", али за њега је тешко изборити се, и мора доста да се ради да би се до њега дошло. А кад је убијање једино што умеш, још је незахвалније и компликованије.

И ова сезона обилује алегоријом и потребно је бити књижевно-филозофски поткован да би се до краја разумеле све импликације, од религијских до књижевних, али не бригајте, и они који су бежали са часова апсолутно могу да уживају. Највише се провлачи Камијев "Мит о Сизифу" (то је и име једне епизоде), и сваки од ликова има свој камен који мора беспоговорно да гура уз брдо. Оно што чини да себи олакша одређује његову судбину. Патрик Вилсон у лику Луа Солверсона бира да у сваком дану види трунку наде да ће можда ипак успети да изгура камен уз брдо, да ће му жена можда ипак оздравити, а као и његова ћерка и Гас Гримли у првој сезони, он свакако види да је борба против људи којима је стао на пут, и који су сасвим могуће инкарнације демона, углавном узалудна, али свеједно мора да покуша, јер није од оних људи који не реагују на зло и неправду. Треба поменути и неке од фантастичних епизода којима друга сезона (као и прва, додуше) обилује - издвојио бих Ника Офермана као пијаног адвоката који се (случајно или намерно) зове Карл Ведерс, те Рејчел Келер у улози размажене Симон Герхарт, која навлачи породици беду на врат пожелевши мало тамног шећера за вене. Дођавола, чак је и пословично никакви Бред Герет врло солидно одрадио свој део посла као оперативац из Канзас Ситија. Још једно од малих чуда ове серије и доказа да је у питању тренутно једна од најбољих серија. Ипак, једна од тема које се кроз целу серију понављају, однос реалности и личне перцепције/поимања исте, није нигде тако очигледна као у трећој сезони, коју смо доскора имали прилике да посматрамо. Поред тог односа између онога што изгледа да јесте и онога што заиста јесте, у свету у коме готово нико није оно за шта се издаје, сам Ноа Холи је рекао да је највише желео да критици извргне такозвану селфи-културу. На шта се то тачно односи, погледајте и сами, ако сте пропустили, а у средишту приче је чудни дуготрајни сукоб између два брата, краља паркинга Минесоте и неугледног надзорника за условне казне (обојицу надахнуто тумачи Јуен Мекгрегор), који по старом добром рецепту узрокује серију бизарних смрти и неочекиваних догађаја у које бивају увучени полицајка жртва реорганизације, чији очух је једна од жртава, бивша робијашица са афинитетом према профи бриџу, јеврејски адвокат партнер краља паркинга, те још један партнер у фирми, британски слаткоречиви финансијски чаробњак, чије праве намере, право порекло и право лице никоме нису познати. Следи још једна класична коеновштина од приче, прожета религијским конотацијама, филмским омажима (сцена у куглани је суптилан клим главом ка "Великом Лебовском", на пример), изврнутим чињеницама и (не тако) истинитим причама.

Колико пута у животу сте били укључени у наизглед безазлен конфликт који је попримио много озбиљније размере него што се ико могао надати? Колико се пута испоставило да неко из ваше најближе околине није оно што сте мислили да јесте? И колико пута сте имали утисак да вашим животом управља неко други и да баш ништа поводом тога не можете да урадите? Да се константно трудите и дајете све од себе на послу, али то нико не примећује? Управо се у таквим ситуацијама налазе јунаци треће сезоне. Веома способна, али такође и веома технолошки хендикепирана полицајка Глорија Бургл, истражујући наизглед насумично убиство свог очуха који је водио тајни живот, укршта путеве са двојицом браће у завади, девојком једног од њих крајње сумњиве мотивације, и неупадљивим али веома моћним Британцем, економском сивом еминенцијом фирме једног од браће, чију праву мотивацију апсолутно нико не зна. Глумачке креације су стандардно првокласне, просто не знам кога пре да издвојим - да ли сјајну Мери Елизабет Винстед у најбољој улози њене каријере, харизматичну бившу робијашицу Ники која се спанђава са својим надзорником за условну из веома сумњивих разлога, јер, мало је рећи, изгледа предобро за њега. Она је један од главних покретача његових акција против брата, и не губи главу чак и кад ствари објективно оду предалеко, па ни кад јој на пут стане веома опасни Варга. Њега глуми Дејвид Тјулис, феноменални енглески глумац који је вероватно мој омиљени лик у овој сезони, пре свега зато што је апсолутно успео да ме убеди да је опасан као срчани удар, не узевши оружје у руке (прљави посао обављају Кинез и Рус, на неки начин повезан са злочинима у Немачкој осамдесетих). Он можда делује безазлено и бенигно са својим јефтиним оделима, полуистинитим и неистинитим причама и метафорама (једна од њих помиње и нашег јунака Гаврила Принципа), али веома добро зна шта хоће и како да до тога дође. Можда не изгледа као инкарнација демона попут Лорна Малвоа или Ханзија Дента, али то што је другачија врста негативца, не значи да је мање опасан. Већ сам поменуо и одличног Јуена Мекгрегора, који наизглед без муке оваплоћује две дијаметралне личности, два различита гласа, стила облачења, фризуре и особе уопште. Уживање је гледати га. А шта рећи о Кери Кун, чији лик као да је залутао у погрешно време. Убијени очух није оно за шта се издавао, као ни њен муж, аутоматика и техника је нимало не слушају, идиот од шефа је на сваком кораку саплиће без видљивог разлога (осим можда што је жена), али и поред свега, као и њени пандани у претходним сезонама, она не може да не реагује на зло и неправду. Треба поменути и Оливију Сандовал, која, осим што у прави час постаје значајан савезник добра, обезбеђује и фантастични comic relief причајући о позама које она и њен муж покушавају да би зачели, после десетак секунди познанства са ликом Кунове. Само једна у низу ствари због којих је "Фарго" оно што јесте, сасвим могуће the hottest shit on TV тренутно.

Рекао бих да је, и поред моје неподељене љубави за све три сезоне, ова последња ипак за мајушну нијансу слабија од прве две. Ту се не ради о слабијој причи, нити о сценаристичко-режијским решењима која су сва одреда првокласна, већ једноставно о чињеници да ме није извозила као претходне две, шта год то значило - трећа епизода, тачније њен сегмент са лутајућим андроидом ме уопште није купио, иако има своју сврху као што ће се видети. Затим, неке приче које се помињу попут руских масакра у Јерменији су ипак превише озбиљне да би их на својим леђима носио шоу попут "Фарга", а чини ми се да су неке ситнице могле мало боље да се заокруже. Али, опет кажем, то не значи да и ова сезона не пршти од сјајних улога, повремено генијалног сценарија и перфектно укадрираних сцена ветерана ТВ режије (погледајте само сцене на почетку и на крају последње епизоде, и видећете о чему говорим. Неко је написао да је "Фарго" комедија црња од ноћи са довољном дозом озбиљности да вас натера да размишљате о животу и свету око себе. У томе има истине, али "Фарго" није само то - у питању је серија у којој могу да уживају само интелигентни људи. Она дотиче на много нивоа, и поставља стандарде телевизијске продукције - и естетски, и режијски, и сценаристички и глумачки. И на сваком нивоу - функционише. Гледаоци лако могу да прогутају све невероватности и бизарности које су им представљене, због тога што су вођени на прави начин - готово савршеним ритмом, због тога што верују у феноменалне глумачке наступе и везују се за судбине ликова, због тога што не могу да се не одушеве малим стварима које повезују наизглед неповезиве приче, сезоне и ликове, због тога што неколико једноставних музичких секвенци може да вас одведе право у тај свет и у животе његових становника. Због тога што ћете се, а да то и не приметите, после десет минута наћи инволвираним у све о чему сам говорио. А то је одлика искључиво изузетних ТВ урадака. Еф-Икс је стао на црту Нетфликсу и Ха-Бе-Оу, и то како - најбољом мешавином трилера, драме и црне комедије од "Чисте хемије".

Ноа Холи је причајући о будућности серије по завршетку треће сезоне рекао да договарање услова са телевизијом никад није био проблем, али да ће се серија наставити само уколико се изроди довољно оригинална прича, тако да је она сада на неодређеној дужој паузи, а можда се врати кроз три године, ако буде занимљивог материјала. Са једне стране је добро што се неће настављати по сваку цену и штанцовати тек да би била ту, али са друге, то је прилично дуго времена за многе верне обожаваоце који једва чекају да виде на који ће начин аутори опет превазићи себе као што су то и до сада радили. Апсолутно сам свестан да ово није серија за сваког. Не зато што су преглупи или неначитани да је схвате, него зато што им је тешко да појме понашање и одређене поступке неких ликова који руше илузију о свету у којем живимо и о људским тенденцијама генерално, које су заправо и мета писаца ове серије. Али, ако допустите себи да јој се потпуно препустите и уживате у свим њеним малим quirk-овима, богато ће вас наградити и одмах ћете схватити зашто је она изнад многих просечних серија које сте гледали. Менталитети америчког Средњег запада ће вам бити пружени на извол'те, а животне приче ће вас од првог кадра увући и неће вам дозволити да скренете поглед до самог краја. Смејаћете се, згражавати, плакати, уживати, очекивати, надати се и патити - баш као и у самом животу.

ОЦЕНА: 5-