T2: Trainspotting (2017)

Сценарио: Џон Хоџ, Ирвин Велш (по романима Трејнспотинг и Порно)

Режија: Дени Бојл

У главним улогама: Јуен Мекгрегор, Јуен Бремнер, Роберт Карлајл, Џони Ли Милер, Анђела Недјаљкова, Кели Мекдоналд, Џејмс Козмо, Ирвин Велш

Тешко је побројати све квалитете које садржи оригинални Трејнспотинг, који је много више од "само кул филма", што му спочитавају многи душебрижници. Заправо је један од најзанимљивијих, најдуховитијих и свеукупно најкултнијих филмова деведесетих, хроника изгубљене генерације, на сваком кораку прожета одличном музиком, интересантним сценама и меморабилним репликама, бриљантни микс хумора и трагедије који је са правом стекао гомиле верних обожавалаца. Знао сам за постојање друге књиге, знао сам да се већ годинама прича о наставку, и смртно сам га се плашио. Зна се шта је посао наставака, поготово кад је у питању једно овакво остварење - да измузе благајне до последњег цента, да се сурово поигра лепим успоменама гледалаца и искористи носталгични фактор ударајући по правим жицама да дође до профита. То се нарочито односи на наставак који изађе после дужег времена након што је оригинал био врхунски (тебе гледам, Блејд Ранеру), тако да можете претпоставити колика су ми била очекивања, везана за други Трејнспотинг, односно колико их нисам имао - једино што ме тешило је да се Дени Бојл поново нашао у редитељској столици и што се постава враћа - бар ће ликови бити прави, и ако се удара на носталгију, знаће се како. Тако да сам очекивао добру забаву, фину музику и референце на први део као главне адуте, а све што би ишло преко тога, био би чист ћар. Што се тиче овог првог, за то не треба да бринете, испоручено је на високом нивоу. Што се тиче осталог, ту бих употребио енглеску синтагму mixed bag, као апсолутно најадекватнији и највернији опис оног што се у филму може видети. Ако би требало да га оценим једном реченицом, она би била - није лош, а могао је да буде и прилично бољи.

Рентон се враћа кући 20 година касније и убрзо се повезује са старим пријатељима Спадом и Сик Бојем. Међутим, овај други га није запамтио по лепом, а ту је и Бегби, који уз доста муке излази из затвора, не заборављајући ко га је тамо сместио и желећи да поравна рачуне са бившим другаром.

Прво да кажем да овај филм има веома мало везе са романом "Порно", који је наставак "Трејнспотинга", осим неколико ситнијих сличности и неколико референци, у питању је готово потпуно нова прича, која наставља тамо где је стао претходни филм, и нуди нам поглед у живот главних јунака двадесет година касније (урађено готово у реалном времену, с обзиром да је наставак изашао непуну 21 годину после првог дела). Као што се и дало претпоставити, три ђанкозе су покушале да "изаберу живот", међутим то је донекле успело само Рентону, који је искористио последњи воз за бекство од живота који га је уништавао на крају првог филма, остали су и даље у колотечини - Спад се вратио старом начину живота, након што га је зезнуло летње рачунање времена (брза духовита секвенца на почетку то објашњава) а Сик Бој има пословне планове, али се успут пребацио на скупљу дрогу, док Бегби тражи начин да напусти затвор, упркос продужењу казне. Ипак, иако је Рентон "изабрао живот", није се баш усрећио, те се враћа на једино место које може да назове домом после 20 година у печалби. Ипак, после онаквог одласка, тешко је очекивати топлу добродошлицу и кићену буклију. Оно што се мора похвалити је одлична глума свих умешаних, просто имате осећај као да време није ни прошло, као да су стари другари поново са вама. На то треба надовезати и чињеницу да се у наставку више пажње поклања хумору од трагедије, што је вероватно и нужно, с обзиром да фокус више није на заједници наркомана, данку који узима њихова зависност и пријатељствима која због тога трпе. Упркос неколико потресних секвенци и неким болним присећањима, ипак превладава хумор, и у том сегменту има неколико заиста успелих сцена. Не може се рећи да филм није забаван. Такође, сцене које оживљавају први део су убачене са мером и укусом, нема дављења у патетици. Саундтрек је такође врло добар (мада, ипак ни изблиза не може да се пореди са антологијским првим делом). Рекао бих да је у неку руку успела основна намера, а то је дочаравање исконске осуђености на неуспех читаве генерације, без обзира у ком се животном добу налазила. Изабрала или не изабрала живот, дрогирала се или не, за њу никад и није било великих шанси, па и сада, без обзира што су се околности промениле (укључујући време, музику и дроге, како каже бугарска паметница), фундаментална промашеност живота (и не само њихових) остаје и даље. Отуд и тај апдејт монолога из првог дела (који сада звучи много циничније и мизантропскије, како и приличи човеку који је одрастао и сагледао свет из праве перспективе):

"Choose life'. 'Choose life' was a well-meaning slogan from a 1980's anti-drug campaign and we used to add things to it, so I might say for example, choose... designer lingerie, in the vain hope of kicking some life back into a dead relationship. Choose handbags, choose high-heeled shoes, cashmere and silk, to make yourself feel what passes for happy. Choose an iPhone made in China by a woman who jumped out of a window and stick it in the pocket of your jacket fresh from a South-Asian Firetrap. Choose Facebook, Twitter, Snapchat, Instagram and a thousand others ways to spew your bile across people you've never met. Choose updating your profile, tell the world what you had for breakfast and hope that someone, somewhere cares. Choose looking up old flames, desperate to believe that you don't look as bad as they do. Choose live-blogging, from your first wank 'til your last breath; human interaction reduced to nothing more than data. Choose ten things you never knew about celebrities who've had surgery. Choose screaming about abortion. Choose rape jokes, slut-shaming, revenge porn and an endless tide of depressing misogyny. Choose 9/11 never happened, and if it did, it was the Jews. Choose a zero-hour contract and a two-hour journey to work. And choose the same for your kids, only worse, and maybe tell yourself that it's better that they never happened. And then sit back and smother the pain with an unknown dose of an unknown drug made in somebody's fucking kitchen. Choose unfulfilled promise and wishing you'd done it all differently. Choose never learning from your own mistakes. Choose watching history repeat itself. Choose the slow reconciliation towards what you can get, rather than what you always hoped for. Settle for less and keep a brave face on it. Choose disappointment and choose losing the ones you love, then as they fall from view, a piece of you dies with them until you can see that one day in the future, piece by piece, they will all be gone and there'll be nothing left of you to call alive or dead. Choose your future, Veronika. Choose life".

Међутим, у најбољим елементима филма ја такође видим и његове главне проблеме и недостатке. Све што сам навео је заиста одлично, од глуме, преко носталгичног ефекта и неколико изузетно смешних и забавних сцена, до одличне музике, чак и оне ремиксоване. У неку руку, феноменално би било посматрати два филма као један, јер је ово уистину на неки начин продужетак оригинала. Ипак, искључујући пар ствари које су ми се од нових елемената свиделе (развој лика Спада као симпатичног протагонисте, Бегбијева спознаја пред сам крај и разговор са сином у коме му (а тиме и самом себи) саопштава горку истину да може да буде једино то што јесте (дате су и озбиљне назнаке хомосексуалности, што се није примећивало у првом делу, вероватно још један "допринос" новог времена), те монолог који сам навео горе (искључујући онај део о једанаестом септембру и јеврејима, који су заиста све закували, без обзира шта каже Рент-бој)), овај наставак готово да нема на шта да се ослони као самостално остварење. Без првог дела, тешко да би могао да прође и као ТВ продукција. Заплет је танак као флис-папир, а ослонац на антологијску вредност оригинала исувише приметан у појединим тренуцима. Некако је било доста теже повезати се са ликовима које смо сви тако лако препознавали у себи (чак и ми који се никад нисмо рокали ничим сем алкохолом) као бес деце из радничке класе која самим рођењем остају без икакве животне перспективе, иако се, као што написах горе, лепо види та непроменљивост кад је то у питању. Фотографски је све добро одрађено, па су и гледаоци у могућности да оживе старе слике и сцене онако како то и сами ликови раде.

Млађано Бугарче (у лику Анђеле Недјаљкове, којој предвиђам у најмању руку просечну будућност у Холивуду) је сувише паметан и срачунат за једну курветину која виси са гомилом пропалих џанкија, филм сувише врлуда у покушајима да стигне до јасног плана шта и како, нема ни мрву страсти првог дела из кога црпи толико материјала као да стоји на раменима великог брата. Глумци су своје одрадили готово савршено, али у атмосфери без енергије, ни они нису могли да ураде превише да удахну пуни живот наставку. Јесте било доста доброг у филму, али 99% посто најбољих елемената налази своју основу у првом делу, док оно што треба да буде ново и свеже делује као додатни материјал са ДВД-ја, продужена верзија првог дела, или бонус ниво у видео-игри. Солидан филм са исподпросечним буџетом (за данашње стандарде) да, али неки ко зна колико оригинални наставак који стоји раме уз раме са оригиналом (како кажу неке од критика), то никако. Сваки сегмент филма има својих квалитета, али исто тако сваки од њих је у поређењу са оригиналом прилично далеко. Једноставно, ако преживим следећих 20 година, бићу ту да видим како наставак не постаје култни класик нити битан наслов у историји филма као што је оригинал био. Оно што ја највише замерам овом филму, осим недостатка приче (ако изузмемо поенту да се ништа суштински не мења), је што толико игра на сигурно да је то просто болно. Чак је и монолог који наведох донекле очекиван у измењеној верзији. Први филм је био успешан зато што је био авантура, пут у непознато, контроверза, шок прожет антологијском атмосфером и култним репликама - други је носталгично љубавно писмо које покушава да се наметне као туробни филм освете прошаран хумором. Можда би и успео да је било суштинске приче, чији недостатак поново апострофирам као највеће разочарење.

Ако сте волели први део и ако увиђате његов значај, онда ће вам и наставак бити сасвим солидан, чак и добар, као што је мени, што је донекле и разумљиво јер волите ликове, сцене и слике из првог дела које можете да повежете са тренуцима које их призивају у другом. И биће вам ОК, зато што у мору генеричких избљувака од римејкова, рибутова, сиквела, приквела, стајлинга, лифтинга, пилинга и осталих идиотарија, овај је заиста нешто бољи. То, додуше, не мења чињеницу да је и даље више cash grab него дело рађено са ентузијазмом и неком истинском надахнутошћу, али ипак, вероватно није лоше погледати шта сад смерају антихероји кад су већ у зрелијим годинама. Дени Бојл и Јуен Мекгрегор нису разговарали од 2000. године кад је овај узео Леонарда Дикаприја за "Плажу", али после 15 година су се измирили, и зато је и било могуће направити овај филм. И то је у реду. Неће он ући ни у какав избор 500 или 1000 филмова које треба погледати пре смрти, али није ни од оних "зашто ово говно уопште постоји, жали Боже уложених пара". Вероватно има и оних који су толико обожавали први део да сада може да их задовољи само нешто са врха лествице. Ако сте међу њима, слободно прескочите ово. Све зависи од ваших очекивања. Ако желите да проведете два сата у обиласку познатих места уз неколико изузетно духовитих сцена и занимљива присећања, ово је филм за вас.

ОЦЕНА: 3+