среда, 7. септембар 2016.

The Neon Demon (2016)

Сценарио: Николас Виндинг Рефн, Мери Лоз, Поли Стенам
Режија: Николас Виндинг Рефн
У главним улогама: Ел Фенинг, Карл Глусман, Џена Мелоун, Бела Хифкоут, Еби Ли, Дезмонд Харингтон, Кијану Ривс, Алесандро Нивола, Кристина Хендрикс

Рекох у једном од претходних текстова да очекујем доста од новог Рефновог филма, а ако се добро сећам, обећах и посебну рецензију везану за исти. С обзиром да је у претходних недељу дана, колико бејах без интернета, постао доступан, прво што сам урадио кад сам поново добио приступ мрежи, то је да га скинем и оверим. Без обзира на не нарочито оригиналну тему, очекивао сам доста, јер ме је човек убедио целом трилогијом "Дилера", "Бронсоном" и "Буђењем Валхале" да зна шта ради. Истини за вољу, нисам гледао претходна два са Гусаном, али ово је деловало довољно занимљиво да се испрати. Морам да признам да сам релативно задовољан.

Неонски демон
Џеси, млада манекенка, долази у Лос Анђелес да појури профи каријеру, и одмах показује велики потенцијал. "Славни фотограф секси магазина" и остали познати људи из тог света желе да раде с њом, хвалећи њену природну лепоту и она успешно привлачи индустрију. Међутим, окружена је групом опседнутих жена које не презају ни од чега да би дошле до квалитета које она има. Буквално.

Прво што се мора поменути у вези са овим филмом јесте изражена употреба јаких боја. Рефн нам је спремио праву визуелну посластицу и мора се рећи да филм изгледа заиста прелепо и да је дивно усликан, што је фасцинантно достигнуће имајући у виду да је редитељ далтониста који разазнаје само контрасте. Прича је његова, а он је и главни сценариста, уз помоћ две жене, плус је ангажовао и Ел Фенинг при доради, да би одређени разговори између женских ликова деловали што аутентичније и уверљивије. Ово је иначе први његов филм у коме је главни лик жена, али такође и најдуже његово остварење досад, које траје скоро пуна два сата. Има ту занимљивих момената, иако "сјај и беда фабрике снова" никако није оригинална тема to begin with, одређене ситуације су решене на веома занимљив начин. Глума је углавном на нивоу, почевши од Ел Фенинг, која не само да је изашла из сенке старије сестре Дакоте, неприкосновене у млађем добу, него прети и да је убрзо надмаши, преко уверљивог трија предаторки, из ког се издваја Џена Мелоун у улози шминкерке Руби (а то не мислим само због фамозне сцене при шминкању једне прилично пасивне госпођице), па све до перверзног власника мотела кога на изненађујуће уверљив начин игра пословично дрвени Кијану Ривс. Убедљиво најбоља ствар у филму јесте Рефнова мајсторски укомпонована композиција већ поменутих прелепих слика и сјајног саундтрека Клифа Мартинеза у коме преовлађује електро рок и поп. Веома је јасан утицај Дејвида Линча и његовог "Булевара звезда" (Mulholland Drive, 2001), баш као што је на Линчов филм јасан утицај Бергманове "Персоне". "Неонски демон",  као и Линчов модерни класик, обилује сноликим/кошмарним секвенцама, у којима се више види него у самим дијалозима у филму. То је урађено на тако добар начин (наставите читање Бајагиним гласом) да та комбинација слика и музике, у корелацији са дешавањима у филму, до костију огољава тај свет гламура и фабрику снова, као одвратно место, где људи газе како преко живих тако и преко мртвих да би дошли до успеха који желе да постигну - где је све подређено физичкој лепоти, где спољни изглед гута све остало, где није страшно ако си испразни шупљоглави сексуални објекат - где педофилија, а богами и некрофилија није изоловани инцидент и где вампири у људској кожи, гладни твоје крви, чекају и најмању грешку да ступе у акцију, и где те конкуренција зачас поједе ако се не одржаваш стално на врху или ти истекне рок трајања. Сама лепота је овде дата као зло, језиво, окрутно средство за постизање циља. У за мене посебно језивој реченици (иако је то једна од најбезазленијих ствари у филму), познати дизајнер каже Џесином пријатељу и wannabe дечку "Да није прелепа, ти је не би ни приметио".

Осим тог савршеног споја слика и музике који на савршен начин оваплоћује безличност и безосећајност средине у којој се ова (бар у почетку) наивна девојчица нашла, треба похвалити и чињеницу да се филм лагано одмотава и да углавном нема празног хода, што је за двочасовно трајање увек веома похвално, а лепо је видети и ствари које не очекујеш, чак и кад оне нису увек сврсисходне, као што се овде дешава. Једноставно, редитељ је на најбољи могући начин искористио све техничке компоненте које су му биле на располагању, и уз већ поменуту умешну употребу боја, слика и звукова, створио аудио-визуелни доживљај који је јако пријатан за чула.  

                                                                                    
Замерке се углавном односе на то што је филм дефинитивно посвећенији стилу и естетици него супстанци, као да је и сам поборник тезе да је спољни изглед важнији него оно изнутра (само ружни људи кажу обрнуто, што рече Џим Кери у "Лажов, лажов"), те су ликови некако недовољно слојевити, да се изразим једном од богатих сленг конструкција нашег народа - некако недоправљени. Све је дато у некаквим хинтовима, траговима, фрагментима, таман се понадате да ће испливати неки заокружен, пунокрван лик - и добијете ћорак. Самим тим, откровења пред сам крај филма делују доста неубедљиво, а пренаглашена симболика оличена кроз метафору и алегорију готово непотребно, нарочито кад се има у виду да је иста поента (осим ако ми није промакло нешто велико) већ суптилније исказана у бољим филмовима попут поменутог Линчовог, или Вајлдеровог "Булевара сумрака" (Sunset Blvd. 1950, кратки помен овде. ) У последњој трећини, превелико ослањање на шок моменте донекле умањује експресивност. Ниједан поступак нема последице у реалном свету, чинећи филм тако отвореним за интерпретацију да се питам вреди ли га уопште интерпретирати. Може се повући и блага паралела са Аронофскијевим "Црним лабудом", треба се сетити и Арђентове "Суспирије", а на самом почетку постоји референца на "Исијавање" која вам сигурно неће промаћи. Са друге стране, поменути композитор Клиф Мартинез филм описује као мешавину "Долине лутака" и "Тексашког масакра моторном тестером". "Неонски демон" је снимљен за око 7 милиона долара, што је веома скромно по холивудским стандардима, а други је Рефнов филм који је истовремено извиждан и бучно поздрављен на канском фестивалу, где је доживео премијеру. И критике су јако опречне.





 На крају, рекао бих да овај филм свакако вреди погледати. Чак и ако вам се не свиди, нећете моћи да порекнете да прелепо изгледа, а неће вас ни оставити равнодушним, то је сигурно. Сад, на који начин ћете реаговати, то варира од случаја до случаја, међутим, треба ценити кад се пуца на високо - не мислим ту на варијације и редизајнирање већ познатих култних прича и наслова, већ на тежњу да се направи упечатљива ствар, и да се, иако су елементи већ познати, чисто филмским језиком исприча занимљива прича. Рефн је човек који некада успе, а некада не, да направи добар филм, али је човек који има аутентични филмски израз, а има и будућност у свету филма, за разлику од већине данас, попут рецимо излапелог Дејвида Финчера, у чије сам се филмове деведесетих некада клео, а данас се већ скоро двадесет година тражи на холивудском небу. Иако ће "Неонски демон" изазвати подељена мишљења, његов редитељ има време пред собом да остави неизбрисив траг на том истом небу. Видећемо хоће ли успети.
 
ОЦЕНА:  3




Нема коментара:

Постави коментар