Gokseong (The Wailing, 2016)

Сценарио и режија: На Хонг-Јин
У главним улогама: Квак До-Вон, Чун Ву-Хи, Хванг Јунг-Мин, Џун Кунимура, Ким Хван-Хи
Трајање: 156 минута

Дође ред и на један од најављиванијих филмова године, а заиста је и било добрих елемената за помпезну најаву. Потписник филмова Chugyeogya (The Chaser, 2008) који је ремек-дело у жанру акционог трилера, те нешто слабијег, али такође веома доброг Hwanghae (The Yellow Sea, 2010) - а о оба ћу писати у следећем тексту - се враћа после шестогодишње паузе, и то уз прасак - првим излетом у хорор натприродног. Корејанци су ме већ много пута уверили да у својим филмовима много боље обрађују емоције него што то чини модерни Холивуд (чак и кад се ради о мелодрамама, које су стандардно пренаглашене, или комедијама које понекад претерују са slapstickом), а поготово кад су у питању језа, страх и напетост, који су од суштинске важности за хорор филм. У матичној земљи, филм је постао велики хит, малтене је униформно обожаван, а направио је апсолутну сензацију на фестивалу у Кану (што може, а и не мора да буде позитивно), али је довољно да заинтригира. Мене јесте, те сам похрлио да га погледам чим се појавио мало квалитетнији снимак. Наглашавам да за сада постоји само енглески превод, који је, чини се, могао бити за нијансу бољи, али не ствара проблеме у праћењу. Надам се да ће српски бити на висини задатка, јер је од виталног значаја за интерпретацију филма да похватате све што се говори, има много детаља. Покушаћу да загребем мало испод површине.

Ридање (2016)

Мистериозна болест се шири малим корејским селом, још мистериознија убиства се дешавају у њему, а све изгледа има везе са доласком једног старог Јапанца у ту средину. Полицајац који истражује случајеве бива лично увучен када исти симптоми поткаче и његову десетогодишњу ћерку, а временом је све уверенији (иако иначе не верује у те ствари) да је умешана натприродна сила. Пре него што буде касно за њега и његову породицу, мора да потражи помоћ шамана, тајанствене жене и младог свештеника. Али, ко је заправо ко, и шта је шта, шта је стварност, а шта сан, и коме веровати у ситуацији кад од тог избора зависе животи свих које волите?

Као што сам и очекивао, овај филм је по много чему изнад модерне холивудске продукције, у смислу да редитељ апсолутно зна шта хоће и да зна (у највећој мери) како да то испоручи гледаоцима. Ово је веома умешно миксовање жанрова - ту се меша трилер са црном комедијом, драма са сплатером, кримић са хорором, који варира од поседнутости до зомбираних убица. Осим црног хумора и крви, ту су дубока промишљања о природи страха, сумње и греха, контемплације о пореклу зла, те референце на источњачку филозофију и Библију (као што је феноменални почетни цитат о сумњи Христових ученика у њега после Васкрсења).  Све је то уоквирено прелепим сликама, филм је перфектно режиран и одглумљен, а поврх свега је и све оно што један одличан трилер/хорор треба да буде - напет, атмосферичан, тмуран, кошмаран, оригиналан, али пре свега, ванредно амбициозан и мудовит, што посебно ценим и поштујем. Ово је филм који се не задовољава малим стварима, прављен је да буде велики и прављен је да буде ремек-дело, у чему готово да сасвим успева, мада му се наравно има и шта замерити. Али, недостатак кохонеса није једна од тих ствари. Иако траје преко два и по сата, највећим делом није досадан, јер вожња не престаје од првог кадра до последње секунде. Атмосфера беспућа и безнађа је константно присутна, пљусковима натопљена корејска вукојебина, оронуле куће, крвави лешеви, те постојећи и непостојећи демони су само део призора. Познато је мишљење редитеља и сценаристе о полицији из његових претходних филмова. Протагониста Јонг-Гу (одлични Квак До-Вон) је на почетку трапавко који стално касни на посао, користећи породицу као изговор, и не показује баш много саосећања за сву грозоту којој присуствује, али кад се зло настани у његовој кући, емоције му варирају од агоније до огромног беса и постаје веома непредвидив. Баш због тога и јесте ближи стварним људима него филмским херојима. Након што постане јасно колики је идиотизам тврдња да су гљиве лударе криве за сав џумбус, сумња пада на странца из Јапана који живи повучено, издвојен од свих и каткад ужива у пецању, и мисли се да је он или убица или демон.

Протагониста најпре исмева ту тврдњу, али га серија ноћних мора и бизарних реалних дешавања приморава да ближе истражи декицу (Џун Кунимура), који је јако мистериозан и све у вези његовог карактера је двосмислено (што се уосталом може рећи за готово све актере филма), али загонетне ствари које изговара све више гурају Јонг-Гуа преко ивице. Редитељ и сценариста намерно приказује да сви (или скоро сви) имају и невину и чудовишну страну, пуштајући нас да нагађамо и интерпретирамо ко је ко и шта је шта. Да ли је матори демон или спасилац, да ли је зло као концепт само у човеку или долази од виших сила? Да ли је шаман у улози истеривача ђавола на страни "добра" или је ђавољи шегрт и марионета? Да ли се може веровати жени у белом и за чије бабе здравље она ради то што ради? Једно је сигурно, овакву сцену егзорцизма никад нигде нисте видели, а иако је глума свих умешаних на заиста вансеријском нивоу, морам да издвојим малу Ким Хван-хи, у улози ћерке главног јунака, која показује невероватну разноврсност, од духовите (у сцени кад јој је отац посрамљен јер га је видела како ради нешто безобразно), преко престрављене (када не зна шта јој се дешава), до заиста језиве (када постаје слична Линди Блер из "Истеривача ђавола"). Заиста, улога за сваки респект, на дете које показује овакав дијапазон емоција се мора озбиљно рачунати у будућности.

Од узбудљивог и злокобног, са повременим додатком крвавог, у финалу, овај филм постаје невероватно језив и једва описиво напет. Осим тога, наратив је такав да никако не помаже у апсолутном разрешењу централне мистерије. И кад се све заврши, остављени смо са гомилом отворених питања и несигурни шта је апсолутна истина и ко ју је говорио, што се поклапа са идејом да је све у перцепцији. Да ли би другачији избор донео другачији исход? Да ли је филм поред спиритуално-филозофског контекста такође и социо-политички коментар са посебним освртом на ксенофобију. Све има и своје да, и своје не. Чак и кад нам се један део "истине" представи недвосмислено, не можемо да се не запитамо да ли је то заиста тако, или је само један угао посматрања. Ту се негде и крије моја замерка - за филм од 156 минута (из ког се могло избацити брат брату добрих 25, углавном потрошених на комична лудирања), ипак је превише двосмислености и вишезначности у наративу, које су, уз мало труда, могле макар донекле да расветле, ако ништа друго, природу односа између сукобљених ентитета (намерно не кажем људи). Такође, зомби сцена ме није баш купила и нисам најсигурнији око њене поенте. Крај ће неке одушевити, неке разбеснети, али чињеница је да је било прилике да мало боље разумемо, ко је газда, ко шегрт, ко серафим, а ко Луцифер. Централни осврти су на невидљиви страх и људску перцепцију, па ћете тако морати и сами да интерпретирате ствари које су остављене нејасним. Можда ће вишеструко гледање помоћи, али сачекајте, као што ћу и ја, на снимак у високој дефиницији за понављање, с обзиром да има доста мрачних кадрова.

Све у свему, критичари из Кана јесу за нијансу претерали у својим славопојкама, али стоји чињеница да је "Ридање" одличан филм, вредан поновљеног гледања, који је донео све чему смо се надали, па у неким сегментима и више, и који се не плаши да оживи кошмар на веома оригиналан начин и смести га у нашу непосредну околину, што му је можда и највећи квалитет. Побројане ситне мане, заједно са тим финалним "откровењем" (које се, опет, може интерпретирати на више начина), којим нисам баш одушевљен, и мислим да је боље било оставити сумњу и не приказати ништа конкретно (кад је већ то рађено током целог филма) ме спречавају да дам петицу, али, и без ње ће ово бити један од бољих хорора ове године, вероватно бољи од било чега што енглеско говорно подручје има да понуди (једино "The Witch" може да му приђе).

ОЦЕНА: 4