Сценарио: Роберт Шенкан, Ендру Најт
Режија: Мел Гибсон
У главним улогама: Ендру Гарфилд, Сем Вортингтон, Лук Брејси, Хуго Вивинг, Винс Вон
Режија: Мел Гибсон
У главним улогама: Ендру Гарфилд, Сем Вортингтон, Лук Брејси, Хуго Вивинг, Винс Вон
У тексту о филмовима који нас очекују, већ сам писао да ми је најочекиванији наслов из плејаде најављених просека без дилеме "Hacksaw Ridge" односно "Гребен спаса", пре свега зато што га је режирао Мел Гибсон. Као глумац је увек био врло добар, мада се последњих година утопио у просек (нарочито откад је пао у немилост јеврејских главешина студија), док је као редитељ фантастично талентован човек, јаке воље и визије, са мудима до колена (треба ли већи доказ од филмова на арамејском и мајанском?), чији филмови наглашеном, прелепо усликаном симболиком дочаравају одређену поенту. "Човек без лица" није превише познат, али је добар за почетак, сви смо се као клинци ложили на "Храбро срце" и поред драматизовано-романтизоване биографије Вилијема Воласа, има ту веома јаких сцена и меморабилних реплика, свакако је више од просечне партизанштине. "Страдање Исусово" сам гледао у биоскопу као бруцош, јединствен доживљај, свакако је мало превише акцента стављено на бруталност (чак и за мене који се тога нимало не грозим), али опет, то је и поента, не зове се филм "Живот Исусов", него "Страдање". Свакако ценим бескомпромисност целог подухвата, вероватно би ми било теже да сам безбожник, а овако ми се уклопило све то. За "Апокалипто" често говорим да је један од најбољих филмова 21. века, и сваки пут ме фасцинира колико се његови прелепо усликани кадрови урезују у мозак. Од мене има чисту и лепу петицу, што се не може рећи за превише модерних филмова, а управо је то један од разлога што сам са толиким нестрпљењем чекао шта ће Мел да испоручи после десет година. Знајући премису, и знајући ко је у столици, довољно ми је било да знам да ово неће бити још једна бљутава "America, fuck yeah" сплачина, и да се успут надам да ћу добити искуство вредно гледања, као и увек до сада.
Гребен спаса (2016) |
Истинита прича о Дезмонду Досу, који се добровољно пријавио да буде болничар у 2. светском рату. Одбивши да носи пушку, са намером да спасава животе уместо да их узима, он навлачи на себе гнев осталих војника и претпостављених, али остаје одлучан. Све кулминира директним учешћем у биткама код Окинаве пред сам крај рата и спасавањем многих живота, уз очување части и идеала.
Кад прочитате овај одељак изнад, то стварно не звучи као не знам ни ја шта, не у погледу достигнућа самог Дезмонда Доса, већ у погледу премисе за филм, изгледа као нешто што сте већ видели, и што се одвија као по концу, са познатим исходом. И то је углавном тачно. Али, инстинкт ме није преварио, управо због тога што је на месту режисера пргави Аустралијанац, ми смо добили свеж, надахнут филм, који приповеда о познатој ствари на потпуно јединствен начин. Одговорно тврдим да би, у рукама већине других, ово био шестомесечни хит, у најбољем случају. Са друге стране, исто тако тврдим да ће се о њему сада дуго причати, јер је заиста у питању велики спектакл који, и поред познате материје, гледаоцу нуди феноменално искуство. Најпре да кажем оно што не ваља - први део се одвија по познатом кључу (срећно детињство, јурњава са братом по шумама и горама њихове земље поносне, рана младост испресецана испадима ћалета алкохоличара оптерећеног траумама из претходног рата, због чега је и наш јуноша почео да се гади оружја; рат, брзинско мување са младом болничарком, мора се ићи у бој, земан дошо, ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати, али без пушке). Можда је тај сам почетак мало превише пролонгиран, али рекао бих да је то нужно, ради успостављања експозиције. Није ни тај део безвредан, пре свега због сјајних сцена са Хугом Вивингом у улози оца, човека чија је психа упропашћена у претходном рату, што узрокује повремене испаде беса, углавном због кривице што је преживео, за разлику од већине пријатеља из детињства. Лик заиста делује стереотипно, али Вивинг му даје боју и велику људскост, школован глумац попут њега и те како зна да удахне живот овом донекле клишеираном карактеру, и у сценама на почетку, а и касније у сцени уласка у суд, на пример. Једна од најбоље одиграних улога у филму, можда вредна и номинације за Оскара. Затим следе сцене обуке у кампу, где Досово позивање на приговор савести (поздрав за моје прошлогодишње матуранте који ово читају, они ће знати због чега) и одбијање да носи оружје (очекивано) бивају извргнути руглу, изазивајући црни хумор ("рећи ћемо непријатељу да причека са нападом док наш пријатељ заврши молитву, и да нас не узнемирава на Сабат") и бруталност. Спорадично се призива дух "Фул метал џекета", кроз бруталност и спрдњу са Досом, што кроз лик наредника Хауела (дебели Винс Вон, Хартмен-wannabe, са све надимцима које је наденуо војницима). Иако не може ни да приђе великом Р. Ли Ермију по сензибилитету (мене је на моменте подсетио на Герија Синиса у Форест Гампу, на пример), можете видети колико је Мел Гибсон велики режисер кад је из очајно-отужног глумца какав је Винс Вон извукао сасвим добар перформанс (и, кад смо већ код тога, из Ендруа Гарфилда одличан, што никако нисам очекивао). Следи повлачење по затвору и судовима, убеђивање од стране свих и свакога да одустане и оде кући као господин човек, али не, Ћира се никада неће предати, и оде он у прве борбене редове, без пушке и бомби, а са џепном Библијом коју му је поклонила изабраница. Ни мање ни више него усред самог пакла.
Читав филм је од старта прожет јаком религијском симболиком, од првог кадра, када Дос казује одломак, преко константног позивања на шесту заповест, до неодвајања од поменуте књижице у сваком тренутку. Оно што је мене апсолутно купило у читавој ствари око овог филма је непоколебљива вера - не религија, вера једног човека у одређене идеале и вредности за које је спреман да исправи кичму, у главу дркне, покаже зубе, па и поносно цркне ако треба - око одузимања туђих живота за њега нема компромиса, и поводом тога је спреман да се супротстави и породици, и саборцима и претпостављенима, јер за њега постоји само један главни судија. И та искрена вера једног човека у узвишен и чист морални принцип, због које је спреман да истрпи све, је носећи елемент овог филма, и оно што га чини већим од просечног производа ове врсте. Сходно томе, верује и сам Мел Гибсон (рекао је да би волео да живи у Америци чији је председник Дезмонд Дос), а успео је да натера и глумце да верују њему (отуд вероватно и одлична глума оних од којих то не бисте очекивали, пре свих Гарфилда и Вона, ако је за остале донекле нормално). А кад акција најзад почне, кад коначно дође пушкарање и роштиљање - то је тек празник за филмске сладокусце. Гарантујем да сцене борбе ни у једном другом ратном филму не делују тако живо и реално - Гибсон нас ставља у средиште збивања обичном камером из руке, без неких специјалних монтажерских трикова, нема дрхтања а ла Вештица из Блера, нема убрзавања, успоравања, нема сепиа ефекта, нема стрипа, само гола борба на живот и смрт пушкама, бомбама и бајонетима, разумна и очекивана количина сплетера кроз откинуте удове, крике рањеника и крваве лешеве, прворазредни саспенс, интересантни ликови до којих нам је заправо стало, и што је најважније - потпуно одсуство патетике, иако се нон-стоп (нужно) кокетира са истом. А усред свега тога, као противтежа, стоји човек који је исконски против свега тога. У рату се убија из нужде, па нам тако режисер говори да треба поштовати и туђе вредности и уверења, успевши да и од номиналних негативаца створи тродимензионалне ликове (погледајте само фантастичну сцену која кулминира ритуалним сепукуом јапанског официра). Лако је тражити хероје по опустошеним бојним пољима, треба стајати усред свега постојано као клисурина, и рећи "ја ћу то мало другачије", као Дезмонд Дос. И треба целу ствар приказати кроз визуру вештог и талентованог човека попут Мела Гибсона, па да све то не изгледа као фестивал клишеа.
А тамо где клишеа има, треба их учинити пријемчивијим публици, да не шкргуће зубима у негодовању и не пљуцка у резигнацији, него да јој се свиђа и да тражи још. Овај филм скоро савршено успева да избалансира на танкој жици, и избегне скоро све оно што би га чинило просечнијим - дводимензионалне ликове, патетику и клишее на које смо већ навикли кад су овакви филмови у питању. А чак и кад се тако нешто појави, филмском магијом, то делује фасцинантно, епски, грандиозно - погледајте само последњи кадар филма у коме се главни јунак симболично вазнео на небо, достојан да седне са десне стране Оца - и то само уз помоћ симболичне промене угла камере. Заиста фантастичан потез. Све набројано чини Мела Гибсона једним од ретких редитеља који успева да смућка напитак у коме ће на изузетан начин исказати главну поенту, у исто време манипулишући неопходним непожељним елементима, тако их учинивши лакшим за гледање. Не бих рекао да је ово антиратни филм пер се, бар не у мери у којој су то очигледни примери, попут поменутог "Фул метал џекета" или "Апокалипсе данас", јер индиректно слави Американце који су дали животе и њихову борбу, али зна се шта је главна поента свега. Ако је мене (а зна се шта мислим о америчкој политици и њиховој земљи уопште) овај филм успео лично да дотакне, то би требало довољно да говори о моћи филма као уметности генерално.
Нема сумње да ће Американци после овог филма опростити Гибсону што су га тукли. Мислим да би, ко год да режира, ово остварење било мезимче критике и публике, јер се бави једним од ретких Американаца који заправо примењује вредности на којима та земља наводно почива (мада смо и ми, и многе друге земље кроз векове могли да се уверимо колико је то заправо тачно). Биће ово повратак блудног сина, нешто слично као са Ингрид Бергман, која се после егзила у Италију вратила у Холивуд Оскаром за "Анастасију". Не знам колико ће награда освојити "Гребен спаса", номинован је за шест. Али, рећи ћу ово. Овај филм је невероватно искуство. Делује, удара, погађа, са свих страна, и визуелно и аудитивно и морално и како год хоћете. Тера вас да се смејете, плачете, дрхтите, стрепите, грозите се и повраћате. И да верујете. Да се запитате као својевремено Џорџ Орвел да ли "можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека". На крају ћу само рећи да не знам колико ће овај филм освојити Оскара (номинован је за шест), али да му се, ако је правде, онај за режију мора дати. Иако је златна статуа одавно безвредна, иако сви воле веселкасте папазјаније попут "Ла ла ленда", иако тужне судба не воли, неке вредности једноставно морају да се испоштују. Попут оних које је поштовао протагониста овог филма.
ОЦЕНА: 4
Нема коментара:
Постави коментар