Југословенске серије (5): Више од игре (1976)

Сценарио: Слободан Стојановић

Режија: Здравко Шотра

Број епизода: 9

У главним улогама: Петар Божовић, Никола Симић, Љиљана Драгутиновић, Павле Вуисић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Жика Миленковић, Слободан Ђурић, Велимир Животић, Никола Милић, Михаило Бата Паскаљевић, Мића Томић, Весна Малохоџић, Зоран Радмиловић, Љубомир Убавкић - Пендула, Драгољуб Милосављевић - Гула, Олга Станисављевић, Слободан Алигрудић

Ако бисмо морали да нагађамо шта је учинило ову серију тако популарном, поред очигледног квалитета, то би био уникатан спој интересантних прича о становницима једне варошице током десет турбулентних година и повезаност са фудбалом, који је дефинитивно за народ овде увек био нешто много више од игре, иако смо реално и у најбоље време били далеко од неке силе. Повезаност интригантних ликова, превирања, политичких игара и најважније споредне ствари на свету кроз интелигентан Стојановићев сценарио учинио је ову серију једном од највољенијих у историји наше телевизије, и то са пуним правом. Није остала предуго, успевши да кроз само девет епизода исприча занимљиву причу спојивши шарену лепезу ликова, фудбал, политику, почетак рата и све што уз то иде. Иако је можда повремено превише уроњена у носталгију (то јој заправо, са ове дистанце, може бити само квалитет), ова серија ни данас није изгубила на актуелности, јер подсећа на универзалне вредности, на све најбоље и најгоре што исплива на површину у тешким временима и на све оно што остаје у причама наших предака. Више се не репризира толико често, али нисам срео буквално ниједног човека који је не воли, а за то постоје добри разлози које ћу у наставку покушати да изложим што сувислије.

У измишљеној варошици по имену Градина, преплићу се животи многих ликова кроз период од десет година, од велике економске кризе 1931. године, преко препорода и судара са фашизмом, па све до 1941, године устанка. Посебан део серије представља и ривалство Радничког и Грађанског, два фудбалска клуба, где је утакмица увек најважнија само на површини, а оно више од игре је суштина свега.

Серија је делимично снимљена још 1975. године, завршена наредне, а епизоде су емитоване 1977, почевши од 17. априла. Последња епизода је емитована 12. јуна, а из потпуно непознатих разлога, епилог на крају 9. епизоде је у потпуности избачен после неколико реприза. У питању је прва серија наше телевизије у колору и први урадак који је оживео фудбал као феномен. Сценариста и редитељ су били љубитељи фудбала, а ако се не варам, Шопола је у поменуто време био и члан Звездине управе, те је био редован на утакмицама. Пошто се дружио са Душком Радовићем, навијачке страсти и пецкања су му била добро позната, што је пренето и у саму серију. Неко ће се можда упитати шта је једна тако добронамерна, носталгична и наизглед ванила серија тражила годину и нешто дана у бункеру. Шопола генерално кроз каријеру воли да се представља као субверзивац који је често долазио у сукоб са главнима и одговорнима, али бих рекао да је много чешће био безбедна варијанта која у највећем броју случајева није таласала, лако се уклапајући у општа места уобичајеног наратива о добрим и лошим момцима. Ипак, одређена размимоилажења јесу постојала, и на прво пуштање, екипа је добила списак од 36 ставки које је потребно изменити. Дошло се до неке врсте пат позиције јер су Стојановић и Шотра променили ствари које су сматрали мање битним за причу, оставивши оно најважније нетакнутим. Ко зна докле би све трајало да се није појавио један разуман човек међу главешинама, некакав председник уметничког савета или шта год, и рекао да се серија прикаже. Тако је и било и брзо је постала огроман хит међу гледаоцима. Међутим, шта је било спорно, кад су комунистички настројени ликови третирани са великом симпатијом, кад је Раднички победио Грађански, кад су комунисти повели борбу, а Лека Банкрот испрескакао агента кога глуми Слободан Алигрудић?

Радило се управо о томе да није било довољно јасне поделе на добре и лоше момке, те се овој серији приписује ревитализација тзв. грађанског сталежа. До тог времена су, када нису сатанизовани, припадници грађанског сталежа приказивани искључиво комично, попут рецимо "Позоришта у кући", где Снежана Николајевић и Васа С. Тајчић служе за спрдњу, а понекад и гротеску (наравно, врхунске креације Олге Ивановић и Драгутина Добричанина су спречиле неукус по том питању). Овде су људи некомунистичких афинитета приказани са топлином и људскошћу, а неретко у току серије су и доминантни у односу на остале, попут Николе Симића и Зорана Радмиловића. Јасно је да због својих убеђења нису ништа мање вредни од осталих и да су написани са великом симпатијом, и то је оно што је надлежнима нарочито засметало. С тим у вези, треба се сетити и једне друге сарадње Здравка Шотре и Слободана Стојановића, серије "Учитељ" и филма "Идемо даље" где (ни мање ни више) Велимир Бата Живојиновић игра Шопенхауера, заробљеног Немца који није зао, напротив. Стојановић се није плашио да изазива устаљени наратив, што је допринело много богатијим нијансама свих ликова. Људи из две групе су живели једни са другима, уважавали се и поштовали, не допустивши да их подели различито убеђење, што у неку руку ставља серију "Више од игре" изнад идеологије, иако је на моменте јасно обојена, као што сам и назначио. Ипак, та универзалност је један од већих разлога што је серија и данас популарна и вољена, а одређене реплике се и данас цитирају, јер, ко би их заборавио. Највећи квалитет је, дакако, у сценарију, као и код свих најбољих производа седме уметности, али не смеју се заборавити изврсне глумачке креације о којима ће бити речи у наставку, а повремено (што се није често дешавало кроз каријеру) и Шополина добра решења.

Снимало се у Пожаревцу и Ивањици, а првобитно је било планирано преко петнаест епизода. Серија је прво понуђена Радошу Новаковићу, коме је све то деловало напорно са већ шездесет година (уосталом, пар година по емитовању је и преминуо), а потом је понуђена Шополи. Новаковић би био веома интересантан избор као човек из истакнуте породице интелектуалаца који је, премда првоборац и левичар, и сам често био у сукобу са владајућом врхушком као космополита и често несхваћени уметник. Прећено му је покушајем забране рада, покушали су да му обришу минули рад (пре свега "Софку" и "Песму са Кумбаре") и чињеницу да је оснивач "Атељеа 212" у згради "Борбе". Такође треба знати да је лично он оставио чувену псовку у филму "Марш на Дрину" тако променивши историју кинематографије, а и значајно је помогао да то остварење уопште угледа светлост дана. Но, да се вратим на серију, сценарио је њен главни адут и одлично су, као и у свим најбољим остварењима, избалансиране комедија и озбиљност. Ово је једна од оних серија које ће нам аутоматски измамити осмех на лице чим на њих помислимо, и пре него што се погледа нека од епизода. Једно је јасно и непобитно - све серије епохе које служе да нас подсете на лепша времена, зеленију траву и јаркије светло попут "Монтевидеа", "Било једном у Србији", "Бићемо прваци света" и сличних су изашле испод шињела "Више од игре", само што се са истом не могу упоређивати ни по једном параметру. У њима једноставно готово ниједног тренутка ништа није заиста на талону и некако је све сувише "сејф" и "ванила", што би данашњи млади рекли. "Више од игре" свакако има такву поставку, али време у коме се ликови налазе их доводи у реалну опасност, што, уз паметан начин на који су конструисани, доноси велики квалитет. Како то обично бива, они се, кад дође стани-пани, показују у правом светлу и притерани уза зид показују много тога што су дотле успешно крили.

Наравно да огроман део успеха серија дугује феноменалној глумачкој екипи. Огромно умеће комплетне поставе не чуди ако се зна да је у серији глумило готово све што вреди од целокупног нашег глумишта, осим неколико изузетака. Успели су да удахну живот шароликој галерији карактера која изванредно дочарава живот у малом месту, све слоге и размирице, радости и муке, прославе и опасности. Међу припадницима различитих политичких опција нема мржње, већ се упркос неслагањима одржава мирољубива коегзистенција уз пецкање и зајебанцију. Тежак је задатак издвојити било кога, од Данила Живића у тумачењу витког Пере Божовића, кога убеђења доводе у сукоб са погрешним људима, а самим тим и њему блиске људе, укључујући и верну му бабицу Милицу која стоички подноси све и остаје уз њега до краја као прототип свих оних жена које су у срећна и мање срећна времена биле стубови куће и оличења смерности. Петар и Љиљана су освојили награду за глумачки пар године. Бриљантни Паја Вуисић као Лека Ћопић Банкрот доминира сценом кад год се појави, било то "лагање" о тешкој будућности, сасипање истине у лице арогантном антикомунистичком агенту или онај последњи шипак који остаје као порука окупационим властима и немогуће га је склонити. Никола Симић блиста као биоскопџија Мирослав Илић звани Гуливер, који не пева, али зато мајсторски препричава радњу Бен Хура пуном биоскопу, спортски трпи шишање после пораза и прикладно зезање, пушта инаџијске поруке током биоскопских пројекција и понавља их окупатору у брк упркос неповољном исходу за њега (та "Опет добро" сцена је вероватно једна од бољих у историји наше телевизије). Затим Зоран Радмиловић као Миша Шљивић, из угледне грађанске породице, који никад никакве везе са комунистима није имао, али нема проблем да заузме праву страну кад пригусти, и то на радикалне начине, од ношења траке до изазивања немачког официра на двобој. Толико је усавршио мргуде који много више крију него што показују да практично није морао ни да глуми, увек уз потлачене и унесрећене, као сваки човек од интегритета. Наравно, треба се дотаћи и локалне врхушке коју понајвише дочаравају Жика Миленковић и Бата Животић, те њихових послушника у ликовима Бате Паскаљевића и Миће Томића. Женска подршка не заостаје, пре свих од Калиопе и Симоне у изузетним тумачењима Олге Станисављевић и Весне Малохоџић. Наравно, похвале иду од свих који су се појавили у већини епизода до оних који су засијали у само пар њих, јер су сви одреда били изванредни. Памти се, на пример, Бецић Воје Брајовића кога је у фудбалу дублирао Зоран Филиповић, Костоломац несуђеног Шурде, Бобише Ђурића који је несрећно страдао недуго по снимању, кум Гара Циге Миленковића, Душан Почек као берберин, Горан Султановић и Јосиф Татић као Бенеш и Јагодинац, и многи други. Глумачка постава је заиста била огромна и сви до једног су оправдали поверење.

Глумци су у више наврата успели да врхунском игром оплемене одређене сцене тако да и режија изгледа одлично, упркос томе што је највећим делом занатско-пешачка, како Шопола једино и уме (хвалио сам је као једну од његових најбољих, али то не значи да је за било какав уџбеник, бар мени као лаику тако изгледа). Ритам је апсолутно прави - по природи ствари, овакве "разгледница" приче иду спорије, али није уопште било потребе за већим бројем епизода као што је првобитно планирано. Девет епизода је било сасвим довољно да се прича исприча без разводњавања и усиљеног продужавања, иако је сасвим сигурно било прилике и могућности да се сними и наставак одмах по емитовању. Ово је, међутим, прилика да прозборим и о нечему што не зна превише људи и што сам и сам сазнао тек недавно. Слободан Стојановић је преминуо на самом почетку 2000. године, а у том тренутку је у припреми био поменути наставак. Сценаристу је прерана и изненадна смрт претекла у намери да уобличи нови серијал, а дотле је био спаковао две епизоде тог замишљеног уратка. Сценарио је објављен у сепарату часописа "Ју филм данас", где је, љубазношћу породице и трудом уредништва, допуштено замишљање како би евентуално изгледао тај наставак и да ли би уопште успео да приђе близу лествици оригинала која је постављена јако високо. Ја мислим да је боље што то никад нисмо сазнали (наравно, не у смислу да је добро што је писац преминуо), али има доста занимљивих идеја. Ево, на пример, како би гласиле прве реченице:

"Градина после петнаест година. Ништа се није променило, све се променило. Поредак који је хтео да овлада будућношћу, а да би њоме овладао, мора да преуреди прошлост. Највише је страдала садашњост, која је, као увек, никаква, час оваква, час онаква, као наша расположења. Вишак прошлости, вишак будућности, мањак садашњости".

Кад се макар овлаш прочита оригинални сценарио, да се приметити да га је Шопола максимално испоштовао, осим неких детаља на крају, чињенице да се град зове Бунар-варош а не Градина, као и недостатка одличног увода у првој епизоди који нас упознаје са градом и његовим становницима (што је можда и једна од најбољих ствари које је З. Ш. написао у каријери). Е, сад, оно што је написано у две нове епизоде оставља простор за одличне ствари, иако је завршена прва рука премали узорак за било какве сувисле анализе. Наратор је братанац Леке Банкрота Кумић који говори директно у камеру, генерал Данило је у Београду и растављен је са Милицом која води болницу у Градини, Белом је национализована апотека, Гуливер води биоскоп по повратку из логора, Бецић се бави црном берзом, Ђорђевића примају у партију, Васић постао рабаџија, Костоломац погинуо и постао народни херој, а Чолак постао важна личност као друг друга Ђуре Салаја. Наравно, постоји и тушта и тма нових ликова, а ту су и уклапања и неуклапања у нови систем - гашење Грађанског и пропаст Радничког, изградња споменика, брисање незаслужних са фотографије којом се завршава оригинални серијал, тумачење шипка и "Опрем добро" као испада малограђанштине, прекрајање историје од стране новокомпонованих...

Као што се види, има ту материјала за писање, јер су неке ствари, као и код Нушића, вечито актуелне. Почетком и половином прве деценије 21. века је већина глумаца из серије још увек била жива, мада вероватно старија него што би требало, али ипак је било ту радне снаге да се нешто изгура. Ипак, мислим да је боље што је све остало на првој серији и што свега можемо да се сетимо са носталгијом као кад гледамо стару слику са краја серијала. Утисак није покварен и серија се и данас, безмало педесет година касније, одлично држи и радо гледа, иако, како рекох, у последње време није баш често репризирана. И даље стоји постојано као парадигма кад је у питању оваква горко-слатка врста драме (уз "Грлом у јагоде"), а није да нисмо покушавали нешто слично више пута. Ипак, иако је јасно да би данас покушај снимања неке серије која има везе са овим универзумом био светогрђе (иако се аутори "Камионџија д.о.о" вероватно не би сложили), ова прича је нашла начин да и данас живи и осваја нову публику. То се дешава у форми представе која је на репертоар БДП-а постављена прошлог месеца. Представа има три дела и изведена је и засебно и заједно, при чему су сценариста Ђорђе Косић и редитељ Иван Вуковић за прва два дела користили познат материјал, а за трећи недовршени наставак као и остатак стваралаштва Слободана Стојановића. Велика глумачка екипа предвођена је Миодрагом Радоњићем (!) и то је отприлике све што о њој треба знати. И од њега и од још неких из поделе сам чуо да нису хтели да гледају серију да би ликовима дали лични печат и да би избегли поређења са њима. Други је пар ципела што неко ко има 40 година и бави се глумом такву серију још није погледао, али на такву и сличне срамоте смо већ навикли у претходним годинама и деценијама током срозавања свега што има везе са домаћом кинематографијом. Ако треба тражити нешто позитивно у свему, то је чињеница да ће (надам се) још неки млађи гледалац представе бити мотивисан да након ње погледа и серију. Добра је ствар што је званични канал РТС-а кренуо да избацује испеглану верзију, па тако прве две епизоде већ сада можете погледати на јутјубу, а ако вас не мрзи да сачекате, наредних недеља ће доћи и остале. За све остало, ту су хостинг сајтови и торенти.

Како без романтизације закључити текст о нечему што је толико обележило животе толиког броја људи? Тешко је бити потпуно објективан, али, ако би неке мане и постојале, оне би се можда односиле на повремену минималну њањавост и обојеност у складу са владајућим наративом (како сам рекао, има много симпатије и за супротно гледиште, и то јесте било проблематично, али серија вероватно никад не би ни угледала светлост дана да се више заузимала грађанска страна и да оштрица против власти (која сева у готово свакој епизоди, макар кроз по једну реченицу) није била максимално суптилна. Гледајте је, због смеха и суза, због чланова породице којих више нема, због детињства и младости, засигурно лепших од овога што живимо данас, због духовитог и бритког сценарија, савршене глуме, те музичке теме Војкана Борисављевића. Гледајте је да видите како се ни у данашње време много тога није променило, али да се без борбе свакако не може. Ми смо константно у некој врсти окупације већ деценијама уназад, али чињеница да смо били у стању да креирамо овакав телевизијски програм сведочи да потпуна пропаст ипак још увек није баш превише близу, иако се убрзано крећемо ка њој.

ОЦЕНА: 5-