субота, 11. фебруар 2017.

Nocturnal Animals (2016)

Сценарио и режија: Том Форд, по роману Остина Рајта
У главним улогама: Ејми Адамс, Џејк Гиленхол, Мајкл Шенон, Арон Тејлор-Џонсон, Исла Фишер, Ели Бамбер, Арми Хамер, Лора Лини, Мајкл Шин, Андреа Ризборо, Џена Мелоун

"Интригантан и раскошан story inside a story трилер који је критика волела, а ви ћете обожавати". Ок, звучи довољно добро за погледати без неких превеликих очекивања, видех да је постава добра, чак и одлична, а о режисеру сам једино знао да је режирао онај филм у коме је Колин Фирт номинован за Оскара у улози педера. Надао сам се да ће се наћи бар нешто да ми одржи интересовање и пажњу, рачунао сам да глума не може да буде много лоша са оваквом екипом, па ће стога све зависити од сценарија. Кад се пише прича унутар приче, мора се бити много опрезан да би то деловало уверљиво и живо, једноставно нисам мислио да Форд има довољно искуства са снимањем филмова да би то изгледало баш како треба. Али, о том потом.

Ноћне животиње (2016)
Власница галерије добија рукопис романа посвећеног њој од стране бившег мужа кога је на ружан начин оставила 20 година раније, који тражи њено мишљење. Док прати драму породице у књизи, главна јунакиња се такође суочава са сопственим драмама и горким истинама из свог живота.

Кад у првој сцени филма угледате некакве оклембешене, млохаве и смежуране сисе старе жене, јасан вам је ниво артси-фартси претенциозности који можете да очекујете од тог филма. Такође, ако знате (ја изгуглао после гледања) да је примарна делатност режисера модни дизајн (а притом је отворено геј, мада се то углавном подразумева), то је само још један доказ колико ће све бити напуцано. Ја с тим начелно немам проблема, док год иза тога чврсто стоји прича са довољно материјала да све то поткрепи. Знам да сам досадио Богу са овим, нарочито у претходних неколико рецензија, али не могу довољно да нагласим да, ако је изглед филма његов најбољи елемент, од та посла нема ништа у погледу неког дугорочног ефекта/утицаја који ће имати на сладокусце. Има овде још добрих елемената, и ја ћу их побројати, али најупечатљивији је тај стилизовани, раскошни, богати изглед, истакнуте боје, свака ствар на свом месту, како то само један модни дизајнер може да уприличи - добре локације, сјајни костими, фантастичан свеукупни изглед целе ствари. Паралелно пратимо причу о јунакињи Сузан Мороу и њеном животу у садашњости и прошлости, и ону из књиге, о човеку који губи породицу негде усред западног Тексаса, и креће да се свети уз помоћ пандура/шерифа који истражује случај. Морам рећи да је потребно огромно умеће да би се успешно балансирало између две приче на прави начин, а да га Том Форд нажалост показује само повремено. Неће бити никакав посебан спојлер ако кажем да је роман који је написао остављени муж заправо алегорија/метафора на сопствени заједнички живот (на крају крајева, исти глумац игра мужа и у животу и у књизи), као и пакао кроз који је пролазио након што га је шутнула и окренула се успешнијем, богатијем, амбициознијем и "јачем" човеку, али је успут урадила и нешто још страшније (то би већ био спојлер). Како је већ и обичај у тако визуелно богатим филмовима, та јака спољашњост служи да истакне ментално отуђење, хладноћу и празнину у људима - па се тако живот наше хероине, за којим је одјурила пре двадесетак година, незадрживо распада - посао, у коме је наводно успешна, јој не значи ништа, ћерка јој је негде далеко, проналази доказе мужевљевог неверства, те иако привидно има све за чим је трагала. Требало би да је срећна, а она је то некад била, али памти још оне ливаде, оне ријеке, оне шуме и путељке од пре двајес година, те се у часовима усамљености препушта штиву свог бившег мужа, за које се (какво изненађење) везује од првог тренутка, мада је изненађује бруталност и сировост материјала. Читајући, она се на неки начин суочава са собом и својом прошлошћу и садашњошћу, наслутивши да можда још није касно да се ствари поправе. Ејми Адамс је прави box office candy, и није ни чудо, лепо изгледа и веома је шармантна, има ту европску црту (рођена је у Италији) и солидно дочарава хаос у животу и глави Сузан Мороу, те испреплетане емоције с којима се суочава. Није то никакав врх, али је сасвим подношљива и гледљива. Што се Џејка Гиленхола тиче, за њега мислим да је добар глумац, али и даље чекам да понови ниво из филма у коме сам га гледао први пут (мрачна тинејџ СФ драма "Дони Дарко", после које сам прорекао да ће бити звезда). И он је овде добар, фино напредује од просечног писца просечних амбиција до човека који се после неправде која му је нанета издиже у јаку, самосвесну личност. Али, није то сад не знам ни ја какав надахнути перформанс о коме ће се причати, све остаје у оквиру неког просека, или благо изнад. Глумачки најбољи у овом филму су заправо ликови из фикције главног јунака, Мајкл Шенон у улози пандура Бобија, измученог, бескомпромисног лика, чија се потрага за истином на крају претвара у личну мисију човека који нема шта да изгуби. Шенон је тренутно дефинитивно the hottest shit in business, један од најбољих глумаца средње генерације који бележи хвале вредне наступе и креира занимљиве ликове у чему год да се појави (ако ми не верујете, погледајте филмове "99 Homes", "Revolutionary Road", психо нео-ноар "Frank and Lola", те креације генерала Зода у новим филмовима о Супермену) и заслужено је номинован за Оскара; ту је и Арон Тејлор-Џонсон као Реј Маркус, главни негативац у књизи, који је већ освојио Златни глобус. Без њих двојице све би било знатно слабије, а морам да поменем и траћење талента Лоре Лини и Мајкла Шина, за по једну сцену, нису добили ни изблиза довољно простора да покажу колико стварно вреде.

Оно што ја највише замерам овом филму је то што свој квази-арти-style-over-substance без посебне суштине покушава да прода као уметничко дело. Јасно се види од првог кадра да геј фешн гуру има јако високе претензије, али осим прелепе стилизоване фотографије, лепих костима и једне до две изузетне глумачке креације, нема чиме да их оправда. Пре свега, сценаристички је веома танак, идејно прилично слаб, благо речено не превише оригиналан. И бије у главу "суптилним наговештајима" - када сам видео RE-VEN-GE сцену, то је била последња кап. Такође, морам да кажем и да ми је било занимљивије да пратим причу из књиге него из самог живота, што никад није добро, мада разумем поенту да је тај роман вид катарзе коју доживљава главни јунак. Видех и да су многи збуњени око самог краја (који ја нећу спојловати) и његовог значења, и да постоје неке силне теорије, али по мени баш и нема превише простора за неке превелике контемплације, знајући шта се све догађало између двоје некада заљубљених људи. Евентуално се може расправљати о две могућности, а управо то је и била намера самог Форда, да сними крај отворен за интерпретације од гледаоца до гледаоца. Такође, постоје и ненападни (мада веома јасни) омажи Дејвиду Линчу, нарочито у том визуелном аспекту и осликавању те урбане дистопије у коме наизглед имаш све, а све је хладно, стерилно и отуђено; али, нажалост, Том Форд не може у исту реченицу са Линчом, ни по инвентивности, ни по оригиналности, ни по храбрости, а, усуђујем се да кажем, иако има још времена, ни по важности у оквиру светске кинематографије. Критика хвали овај филм, али мислим да се неће предуго одржати.

 Да се одмах разумемо, ја не кажем да је овај филм лош. И да нема никаквих квалитета. Квалитете сам већ поменуо - раскошан изглед, добра фотографија, костими, солидна глума, две одличне епизоде. Само, није оно за шта се представља. Није уметничко дело. Није оригинални емотивни ролеркоустер који ће вас оставити без даха. Није показна вежба у сјајном приповедању, одржању саспенса и држању гледаоца у неизвесности. А кад је неки филм сувише претенциозан за своје добро, то се код мене одражава и на оцену. Један незадовољни критичар га је назвао "сексом без оргазма" јер не води никуда. Не бих ишао тако далеко, али дефинитивно је сценариста/режисер загризао више него што може да прогута (no pun intended). Намера без реализације не значи ништа, као ни стилизована фотографија и раскош без приче, како већ и рекох на почетку. Као пример хиперстилизованих филмова који имају шта да кажу и наративно, препоручујем Тому Форду, а и читаоцима овог блога, препоручујем наслове Питера Гринавеја, поготово "Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник". Можете погледати и "Ноћне животиње", без икаквих проблема, само немојте очекивати да вас ишта у том филму засени.

ОЦЕНА: 3-

Нема коментара:

Постави коментар