Засењени причама о Холивуду, људи често заборављају да је прапостојбина филма заправо Француска, и да је све кренуло од браће Лимијер. Од најранијих дана, филмска уметност се упоредо развијала и у Америци и у Европи (а кад се каже Европа, пре свега се мисли на Француску). Стога је било нормално очекивати да ћу се кад-тад посветити битним остварењима из ове земље. Један од првих француских филмских стваралаца је био Жорж Мелије, најпознатији по чувеном "Путу на Месец" (1902), али ја се овде (са два изузетка) нећу бавити немим филмовима, већ златним периодом филмске индустрије кад је читав свет у питању, а то је пет деценија почевши од тридесетих, па надаље. Иако ће строги филмски критичари рећи да, по угледу на златно доба Холивуда, тај период треба да буде 1930 - 1960, ја једноставно нисам могао себи да дозволим да лишим ову листу шездесетих и седамдесетих, које су пребогате култним насловима. Опет кажем, ту су и два изузетка (ако кажем да су из 1928. и 1929. године, вероватно већ знате и о којим се филмовима ради), остало је све из наведеног раздобља. Нећу сад превише да давим о карактеристикама француског филма, жанровским одредницама, битним елементима и слично, видећете већ у чему је ту ствар кад будем почео да пишем. Прича је слична као и код текста о хорор филму, ради се о педесет најбољих наслова из ове кинематографије у датом периоду, без рангирања, поређани су хронолошки. Доста ми је што сам се мучио да издвојим само педесет комада, то је био врашки тежак посао, а рангирање би било пакао своје врсте. Неке филмове, наравно, тек треба да одгледам, неке сам можда и заборавио, стога је ово скроз субјективна листа и не треба је узимати као репер ни за шта, већ само као могућу смерницу око тога шта би неки филмофил следеће требало да погледа, а препоруку можете уважити или не, ваша воља. Свакако ћу се потрудити да аргументујем све што будем написао, а даћу све од себе да избегнем спојлере, мада је то понекад апсолутно немогуће, тако да, ако нешто случајно излети, праштајте, није било намерно. Или немојте. Није ми био циљ испоштовати што више режисера, него пре свега да у питању буду што квалитетнији наслови у склопу оних које сам гледао, тако да ће се нека имена свакако понављати, а и треба, јер су објективно најбоља која француска кинематографија пружа.
ДИСКЛЕЈМЕР: Имам велики лични проблем са Жан-Лик Годаром, кога сматрам једним од најпрецењенијих редитеља у историји филма, тако да његова дела нису уврштена на ову листу, иако би нека објективно требало да буду ту, попут "Алфавила" и "Презира".
1. LA PASSION DE JEANNE D'ARC (1928) - CARL THEODOR DREYER
Изузетан филм који је био дочекан са доста скепсе, јер се није веровало Данцу који треба да режира филм о француској историјској икони. Дрејеру, који је већ био фаца у родној земљи, је понуђено да ради филм о Катарини Медичи, Марији Антоанети или Јованки Орлеанки, и он је извлачењем сламке одабрао последњу. За насловну улогу је изабрана Марија Фалконети, чија је фантастична интерпретација без сумње једна од најбољих у историји филма, степен емоција које преноси лицем се и данас изучава у филмским школама, Жан Реноар је изјавио како су обријана глава и изрази лица Марије Фалконети сама суштина Јованке Орлеанке као историјског, али и митског лика. Карл Теодор Дрејер је био познат као веома строг редитељ, а испредају се разне легенде о тиранији према главној глумици да би се добио довољно изражајан наступ - једну од њих је испричао Роџер Иберт који је рекао да је Фалконетијева клечала на оштром камењу, а затим јој је било наложено да избрише сваку емоцију са лица, да би дочарала потиснути унутрашњи бол. Она је увек више волела позориште и никад није разумела критичаре који су хвалили било чију глуму у овом филму. Он је имао неке од најскупљих сетова у дотадашњој историји филма, па је већина буџета отишла на њих, али, парадоксално, због честих крупних планова, они се махом нису видели на филму, због чега су продуценти начисто пошандрцали. Такође нико од глумаца није носио ни грам шминке, што је дотле било незамисливо у немом филму, јер је Дрејер сматрао да ће природна лица добити на снази. Такође је коришћена права крв из праве убодне ране у сцени посецања руке, с тим што је то била дублерка, а не главна глумица. Снимање је трајало годину и по дана, али је заиста урађен фантастичан посао. После комплетирања оригиналне верзије, Дрејер је схватио да је случајно уништен читав мастер принт, а пошто није било могуће снимати поново, он је поново измонтирао цео филм од одбаченог материјала. Деценијама се мислило да је филм изгубљен, а пронађен је крајем седамдесетих у једној менталној болници у Ослу, где је један италијански свештеник организовао пројекције за пацијенте. На више релевантних листи овај филм заузима високо место, и то са пуним правом. Дрејер је режирао неколико ремек-дела, а ово је једно од њих. Нажалост, Марија Фалконети је у приватном животу прошла само незнатно боље од своје јунакиње, али оно што је овде одглумила остаје једна од најбољих женских рола икада.
2. UN CHIEN ANDALOU (1929) - LUIS BUNUEL
1. LA PASSION DE JEANNE D'ARC (1928) - CARL THEODOR DREYER
2. UN CHIEN ANDALOU (1929) - LUIS BUNUEL
Ако неко покуша рационално да објасни "Андалузијског пса", знајте да, што би се у мом крају рекло, од те свадбе нема ни прошевина. У питању је седамнаестоминутни филм који представља екранизоване снове Луиса Буњуела и Салвадора Далија, потпуно надреалистички и настао по концепту потиснутих емоција. Буњуел је рекао Далију како је сањао "да облак пресеца месец на пола као бријач око", на шта је Дали поменуо да је сањао руку из чије ране излази гомила мрава. Од те две слике је све почело, и временом је настао филм. Буњуел је често појашњавао да ниједна слика нити сцена у филму ништа не симболизује, и да је једино правило између њега и Далија било да ништа приказано у филму не подлеже икаквој рационалној анализи. Ако бих покушао жанровски да га укалупим, "Пас" је фантазија-хорор са бројним референцама на друге уметнике, нпр. на Федерика Гарсију Лорку (који је био заљубљен у Салвадора Далија), затим на Хуана Рамона Хименеса, кога су обојица мрзели (сцена са мртвим магарцима, чувена књига "Платеро и ја"), те Вермера (репродукција његове слике у књизи коју жена баци) коме се Дали дивио и на кога се угледао. Сцена са расецањем ока (за коју је Буњуел користио мртво теле, а потом осветљењем и бељењем коже покушао да прода илузију да је у питању људско око) је прва коју је снимио у каријери. Буњуел је, спреман на нападе збуњене публике, на премијери напунио џепове камењем, очекујући насиље, међутим публика је волела неразумљиву радњу и реакције су биле веома позитивне. Са друге стране, Дали је рекао да је то учинило вече знатно мање занимљивим, и да би било боље да је публика била мало гневнија, јер би то онда повукло више других да виде у чему је ствар. Буњуел је поводом великог успеха филма међу француском буржоазијом изјавио "Шта се може са људима који обожавају све што је ново, чак и ако иде против њихових најдубљих уверења, или са неискреном, корумпираном штампом и ништавном руљом која је видела поезију или лепоту у нечему што у основи није ништа друго до очајнички позив на убиство?". Филму је 1960. додат и саундтрек, исти онај који је пуштан са плоча на пројекцијама тридесет једну годину раније. Магазин "Премијер" је овај филм прогласио за један од 25 најопаснијих у историји, а нашао се и на листи "100 филмова који су уздрмали свет". Филм је и те како био присутан и у поп култури, па је тако Дејвид Боуви сваки концерт на својој "Station to Station" турнеји (1976) почињао овим филмом, а ту је и песма "Debaser" бенда "The Pixies" која је инспирисана овим филмом. Да кажем и занимљивост да су главни глумци филма, Симон Мареј и Пјер Бачеф, обоје починили самоубиство - он се предозирао Вероналом у априлу 1932. године, а она се полила бензином и спалила на тргу 22 године касније. Не знам шта ћете закључити гледајући овај филм, али да га треба гледати, у то сам сигуран. У питању је један од првих важних филмова француске кинематографије, и прво остварење Луиса Буњуела, што би требало да буду довољне препоруке. Није за сваког, али чак и да вам се не свиди, нећете бити равнодушни.
3. ORPHIC TRILOGY (Le sang d'un poète/Orphee/ Le testament d'Orphée (1932/50/60) - JEAN COCTEAU
Један од најзанимљивијих свестраних француских уметника прве половине двадесетог века је свакако Жан Кокто. Песник, писац, сликар, сценограф и режисер (и жестоки, врло отворени хомић у врло непопуларно време за тако нешто) увек је гледао да у своје филмове инкорпорира тај песнички, надреални елемент који га је гурао напред. Једно од његових антологијских дела (које се заправо састоји од три дела) је и Орфејева трилогија, коју овде рачунам као једну, а почиње филмом "Крв песника", да би се двадесетак година касније наставила "Орфејем", а још 10 година после "Орфејевим тестаментом". "Крв песника" је авангардни, готово експериментални филм од нешто мање од 60 минута, а састоји се из четири, да их тако назовем, епизоде кроз које пролази уметник који црта лице, чија уста почињу да говоре и прелазе на женску статуу која га потом тера да прође кроз огледало, где присуствује и учествује у разним бизарним догађајима. Све што бих даље говорио представљало би огроман спојлер, а и овде морам рећи да нема поенте трагати за неком конкретном филозофском поруком, боље је пустити да вас филм увуче сликама и радњом и нека га свако тумачи на свој начин - прожет је надреалним и сноликим сликама и призорима, а заједно са Буњуеловим филмом "Златно доба" представљао је још један контроверзни филм који је по многима носио антихришћанску поруку, те је његов финансијер Шарл Д' Ноеј добијао претње о екскомуникацији из католичке цркве. "Орфеј" је још један изузетно поетичан филм који је сасвим солидно остарио и који, кроз метафору о песнику опседнутом смрћу и заљубљеном у њу, и снолике, ониричне сцене, референцира свој положај у друштву као квир, политички званично неопредељен уметник кога нападају и надреалисти, и комунисти, и млађи критичари после рата. Трибунал у подземном свету је делимично инспирисан састанцима покрета отпора и послератним суђењима колаборационистима, а шифроване поруке подсећају на оне које је Би-Би-Си слао француском покрету отпора. Такође, кастингом Жана Мареа и Едуара Дермита у датим улогама одражава њихов положај у његовом животу. Треба поменути и веома интересантну Шпањолку Марију Касарес у улози Принцезе, тј. Смрти (улога понуђена Марлен Дитрих и Грети Гарбо, обе одбиле), те веома младог Франсоа Перијеа у улози Ертебиза, широј маси овде познатог као адвокат Теразини из "Хоботнице". "Орфејев тестамент" је Коктоов последњи филм у коме ставља себе у центар уметничко-поетско-митолошког света који је сам исплео и осврће се на све што је урадио (и буквално и метафорично, играјући себе као песника из 18. века, у једној сцени пролази поред себе и застаје да се погледа). У филму се кратко појављују ликови из претходних делова трилогије, Жан-Пјер Лео, Јул Бринер, Пабло Пикасо, и други. Можда ће га неко описати као досадан и претенциозан филм, али рекао бих да адекватно заокружује целину, и то помоћу новца који је освојио Франсоа Трифо за филм "400 удараца" (такође на овој листи), јер је Коктоу понестало личних средстава. Филм је стога посвећен француском новом таласу, а Кокто је сматрао да је овим заокружио и свој комплетан опус.
4. LA CHIENNE (1931) - JEAN RENOIR
4. LA CHIENNE (1931) - JEAN RENOIR
"Кучка" је дванаести филм Жана Реноара, од тога други звучни у његовој каријери, а рекао бих и његов најбољи из тог периода, уз "Велику илузију". Рађен по роману Жоржа Де ла Фушардијеа, он говори о стидљивом и наивном средовечном благајнику и сликару Морису Леграну (кога бриљантно тумачи Мишел Симон) ожењеном тешком роспијом који, након што заштити једну девојку од њеног насилног брата, почиње да се брине о њој и налази јој смештај, да би се временом и заљубио у њу. Међутим, она је проститутка, а "брат" јој је љубавник и макро, те њих двоје искоришћавају сиротог бесловесног Леграна за паре. Њих двоје тумаче Жани Марес и Жорж Фламан, а овај филм је римејкован у Холивуду 14 година касније као "Скерлетна улица" у режији мајстора Фрица Ланга, са Едвардом Џи Робинсоном, Деном Дуријом и прелепом Џоан Бенет у главним улогама. Не знам због чега се тај филм, који је по мени одличан, није свидео Реноару, али тако је. Још један Бог француског филма, Жан-Пјер-Мелвил, је изјавио како би хтео да римејкује ово дело, и то прилично оштрије него што су прва два, али то се никада није остварило. Реноар је посаветовао Жани Марес да имитира Мориса Шевалијеа да би скинула уличарски акценат, а занимљиво је да се, као и у филму, она заљубила у Фламана у стварном животу, а Мишел Симон у њу. Да би глума била што боља, Реноар је, заједно са продуцентом Пјером Браунбергером, охрабривао везу Марес и Фламана, коме је то било прво глумачко искуство. Фламан, који је једва умео да вози, после снимања је повезао Жани Марес, слупао ауто и она је умрла у несрећи. На њеној сахрани, Мишел Симон се онесвестио, морали су да га придржавају док је пролазио поред гроба, и претио је Реноару пиштољем, кривећи га за њену смрт. Он је одговорио "Убиј ме ако хоћеш, али ја сам снимио филм". У питању је изузетна драма са сјајном глумом, а интересантно да то није једини пут кад су се укрстили путеви Реноара и Ланга између два филма, касније се то десило са филмовима "La bete humaine" (1939) и "Human Desire" (1954). Иако волим обоје глумаца, ту могу да се сложим са Реноаром да потоњи филм није добар колико оригинал. Свакако, "Кучка" је лектира и обавеза. Спакована у само 90 минута, у питању је изузетно напета и веома узбудљива прича коју треба да погледа свако ко се иоле сматра обожаваоцем класика. Пружиће вам увид зашто је Жан Реноар једно од највећих имена европског филма прве половине двадесетог века.
5. VAMPYR (1932) - CARL THEODOR DREYER
Уврстио сам овај филм на листу упркос томе што је француско-немачки, а поред француског и немачког језика, филм је синхронизован и на енглески, за различита тржишта, с обзиром да су глумци долазили са разних страна. Да би се све то постигло, иако је у питању звучни филм, коришћена је техника снимања немог, са картицама са титловима, а снимање звука је урађено прилично јефтино, па местимично не делује баш најбоље, али је свакако у питању изузетан филм, а атмосфери доприноси и снимање на локацији и такозвани испрани ефекат снимка, Дрејер је испред сочива ставио танку газу као филтер и тако постигао чудњикаву, снолику фотографију. У овом филму је само двоје профи глумаца, режисер је волео да ради са аматерима, а већину је срео на улицама Париза. У питању је прича о човеку који заноћи у крчми и, како то обично бива, буде заинтригиран чудним језивим појавама које се на овај или онај начин тичу два старца и две девојке. Снимано је у Француској, а снимао је Рудолф Мате, касније веома успешан редитељ. Упркос сада прозаичним ефектима и скромном изгледу, филм је и данас доста атмосферичан и солидно написан и одглумљен, а такође и прилично оригиналан, извори инспирације су биле приче Шеридана Ле Фануа, али је финални производ плод маште редитеља. Стари лисац Дрејер је користио доста трикова да постигне верне ефекте са скромним средствима као што је разбијање тегли џема на поду и чекање да се скупе инсекти ради постизања ефекта у поменутој сцени, а за ситуацију пред крај потрошено је три тоне пшеничног брашна. Иако траје само око 80 минута, ритам није најбољи пријатељ овог филма, али су зато фотографија, атмосфера и реализација у датим условима заиста врхунски. Иако са ове дистанце, после свакаквих прича о вампирима које смо читали и гледали, ово можда делује малчице прежвакано, рекао бих да је "Вампир" и данас прилично свеж и квалитетан филм.
6. ZERO DE CONDUITE (1933) - JEAN VIGO
Једно од два ремек-дела која је снимио Жан Виго током свог прекратког живота је "Нула из владања", једини средњеметражни филм на овој листи (рестаурирана верзија има 47 минута). Краткотрајност му није сметала да буде један од култних филмова свога времена, прича о тројици студената који воде константну борбу против својих наставника које виде као неспособне и корумпиране диктаторе, те константно зарађују "нулу из владања", односно притвор недељом. Развија се план да се преузме контрола над школом за време празничне церемоније. Ликови су засновани на самом Вигоу и пријатељима из сличне школе у његовом детињству. Имао је среће да упозна једног богатог бизнисмена кога су занимали филмови, и овај се сложио да финансира филм о његовим искуствима из младости. Иако у почетку није постигао неки успех, филм је постао култни наслов, инспиришући такве класике као што су Трифоових "400 удараца" (такође на овој листи) и "If..." Линдзија Андерсона, а изабран је за један од сто најодважнијих филмова света. Критичари су хвалили Вигоову осетљивост на дечију рањивост и поштовање за младе. Он је и пре филма био изузетно крхког здравља, али је по завршетку једва успео да заврши процес монтаже. Премијера је шокирала многе у публици који су негодовали, звиждали и испуштали чудне звуке, али један део је гласно аплаудирао, међу њима и Превер. Критика је била поларизована, док су једни хвалили храброст, иновативност и добру глуму (већина глумаца су аматери), други су говорили да је у питању смешан филм и поредили га са пуштањем воде у тоалету. Филм је поново откривен 12 година после снимања када је организована пројекција филмова Жана Вигоа. Отад му је репутација сасвим заслужено нарасла. Треба рећи и то да је Вигоова ћерка 77 година после његове смрти у његово име примила награду Института Параџанов - Вартанов, названог по двојици прогоњених совјетских режисера. Награду је предао Џон Војт, а писмо подршке послао Мартин Скорсезе. Све ово треба да вам каже да не часите ни часа кад је гледање овог филма у питању.
7. L'ATALANTE (1934) - JEAN VIGO
Друго ремек-дело Жана Вигоа, и последњи филм који је снимио пре смрти са 29 година од туберкулозе је прича о свеже венчаном младом пару, Жилијет и Жану, који су принуђени да живе на броду којим он управља, заједно са два члана посаде. Медени месец траје, досада се увлачи у живот младе жене, а прилично љубоморни муж не припомаже ситуацији. Након што проведу неко време у једној од плесних дворана Париза у који су пристали, Жилијет се, привучена ноћним животом, искраде да ухвати још мало париске атмосфере, а њен муж у налету беса испловљава без ње. Након "Нуле из владања" Виго је хтео да ради филм о француском анархисти Диудону, који је већ пристао да глуми себе, али је редитељев финансијер, након забране "Нуле из владања" због контроверзног приказа образовног система, био забринут да тај филм не би било могуће дистрибуирати, па се на крају одлучио за ову љубавну причу која је коштала милион франака и унајмио своје честе сараднике, као и нека етаблирана имена, попут сниматеља Бориса Кауфмана, брата Џиге Вертова, и композитора Мориса Жобера. Продукцијска кућа Гомон унајмила је Мишела Симона и Диту Парло, чији је избор одобрио и Виго, а остали су махом наступали само у "Нули из владања". Снимано је четири месеца, углавном по редоследу сцена, а један од статиста је био и већ поменути Жак Превер. Неколико завршних снимака из ваздуха урађено је без Вигоа који се вратио у Париз да се опорави, међутим није успео и остао је у кревету до смрти у наручју супруге, иако је све време збијао шале, покушавајући да остане позитиван. Умро је недуго по завршетку првог биоскопског круга свог филма, где су утисци критике, па и публике, били углавном ужасни, филм је називан морбидним, самозадовољним и аматерским. Како то обично бива, на већ поменутим пројекцијама 1947. године, филм је оставио сасвим другачији утисак, и рад Жана Вигоа је отргнут од заборава, где је његов поетски реализам изузетно хваљен, а он називан "једним од врло ретких правих оригинала који су икад радили на филму", "можда најоригиналнији и најталентованији од свих француских редитеља", и све у том стилу. Редитељи попут Франсое Трифоа и Емира Кустурице су се изјаснили као велики фанови Вигоа, а Кустурица га је називао песником (сцене у води у филму "Подземље" доста подсећају на овај филм). Похвале су стигле мало касно за самог редитеља, али свакако су оправдане и овај филм их и те како заслужује.
8. LA GRANDE ILLUSION (1937) - JEAN RENOIR
"Велика илузија" је свакако највећи антиратни филм ван енглеског говорног подручја, уз "На западу ништа ново". Изузетно остварење Жана Реноара је и данас, преко осамдесет година касније, подједнако моћно и инспиративно. Прича о неколико француских ратних заробљеника који после неколико покушаја бекства доспевају у други, много строжији и чвршћи логор који води аристократа старог кова, са којим се један од војника сличног порекла неочекивано спријатељује је учинила да Жан Реноар буде проглашен за "филмског непријатеља број 1" од Јозефа Гебелса лично. Лично се уверио да је копија овог филма једна од првих ствари које ће Немци приграбити током напада на Француску. Много година се мислило да је филм уништен приликом савезничког ваздушног напада, али га је један филмски архивар заправо прокријумчарио у Берлин. Потом је стигао у Москву, чији је филмски архив мењао неки материјал са Тулузом, а да нико од њих није знао да има оригинал код себе. Феноменални глумци, уметничке и људске громаде, Жан Габен и Марсел Далио, глуме затворенике који хоће да побегну, Пјер Френе онога који налази заједнички језик са непријатељем, а Ерих Фон Штрохајм прекаљеног заповедника логора. Сувишно је и говорити како су одрадили посао, Реноар је био пун хвалоспева за Габена кога је назвао "правим филмским глумцем са великим Ф. Много њих сам снимао, али никад такву филмску снагу; он је сила, то је фантастично, невероватно. То сигурно долази од његове велике искрености, свакако је најискренији човек кога познајем". Габен је у филму носио пилотску униформу која је припадала самом Жану Реноару, који је служио у авијацији. Ерих Фон Штрохајм је покушавао да извади своју некада велику каријеру и у томе је и те како успео - занимљиво да је овај рођени Бечлија до снимања овог филма толико боравио на енглеском говорном подручју да скоро није говорио немачки. У једном моменту се посвађао са Реноаром јер је хтео да у немачким квартовима буде проститутки због аутентичности, а режисер је мислио да је то клише. У једном тренутку, Француз се расплакао, што је узроковало да се расплаче и глумац, а Жан је рекао како би радије напустио цео филм него се свађао са уметником кога толико цени, а ганути Фон Штрохајм је изјавио да ће слушати сва упутства дословце. Он је такође готово сам креирао свој лик, већину текста је импровизовао на дан снимања, пре тога се договарајући са Реноаром на немачком, затим пишући свој текст на енглеском, који би онда асистенти редитеља превели на француски. Остали су пријатељи до краја живота, а глумац је говорио да никад није упознао саосећајнијег редитеља и пријатеља и већег уметника од Жана Реноара. Овај филм је под редним бројем један у чувеној Критеријум колекцији, а такође је и први страни филм који је номинован за најбољи. Поред ратног филма (у коме због хуманистичке поруке коју носи нема ниједне сцене борбе), он функционише и као комплексна драма која анализира питања расе, класе и вере. Награда Волпи је креирана специјално за овај филм, јер је било незамисливо да у Венецији добије награду са именом Мусолинија, с обзиром да је забрањен у фашистичкој Италији. Вуди Ален га често наводи као најбољи икада снимљен, а Кристофер Пламер као филм уз који је највише пута у животу плакао. Ако нисте, погледајте га.
9. LA BETE HUMAINE (1938) - JEAN RENOIR
Овај феноменални филм по књижевном делу Емила Золе је својеврсна претеча ноар филма и прича о машиновођи склоном нападима који прећуткује умешаност једног кондуктера на истој линији у убиство јер му се допада његова знатно млађа жена која, усред њихове афере, добија опасну идеју. Приче о љубавном троуглу, љубомори, опсесији и насиљу, које покрећу питања шта тера човека да почини злочин су сада малтене свакодневица и вероватно прилично прежвакана ствар, али за доба пре 81 године, ово је био и те како оригиналан материјал. Рађена по књизи Емила Золе, ова филмчуга у главним улогама има громаду Жана Габена, који је заиста научио да управља локомотивом за потребе филма, прелепу Симон Симон, која ће четири године касније блистати у оригиналу филма "Људи мачке", те одлични Фернан Леду, прекаљени првак француског позоришта и филма. Усијана атмосфера која је касније инспирисала многе друге класике и римејкове набијене еротиком попут "Поштар увек звони двапут" или "Двострука надокнада" је заиста за причу, а укомбинована са фасцинантном глумом поменутих даје заиста одличан резултат. Фриц Ланг је, желећи да понови успех "Велике врућине", поново спојио Глена Форда и Глорију Грејем у римејку овог филма под називом "Human Desire", али упркос чињеници да обожавам то двоје глумаца, као и мајстора Ланга, тај филм није ни близу оригиналу, који делује свеже и после толико деценија. Због брзине писања сценарија, Реноар је морао да изостави неколико епизода из Золине књиге, али је и поред тога овај филм изузетно успео, романтична трилер-драма са елементима ноара је ефектно спакована у само сто минута, и захваљујући добром сценарију, одличним глумцима и врхунској режији, функционише и данас. Жан Габен је желео да игра у филму у ком воз има важну улогу и написао је сценарио за филм који је требало да режира Жан Гремијон. Њему се сценарио није допао и предложио је адаптацију књиге "Човек звер", а Габен је, на таласу успеха "Велике илузије", преферирао да поново ради са Жаном Реноаром, који је онда имао врло мало времена да напише свој сценарио. Свеједно, испало је веома добро, филм је добио награду за најбољи у Венецији и заслужено постао светски класик. Топла препорука.
10. LE QUAI DES BRUMES (1938) - MARCEL CARNE
Можда ћу досадити са поетским реализмом, а још више са Жаном Габеном, али шта да радим кад су оба елемента била доминантне силе француског филма тридесетих година. Још један изузетан наслов је и "Лука сенки" Марсела Карнеа, у коме дезертер налази љубав и много проблема у задимљеном лучком граду Авру. Габен по ко зна који пут бриљира као Жан, човек који жели да напусти земљу, али срећом долази до нешто новца, пасоша, пса, али такође среће и пребрзо одраслу седамнаестогодишњакињу Нели, која га веома заинтересује. Нажалост, она веома интересује и друге људе, попут кума и старатеља од кога је побегла, момка Мориса и локалне протуве Лусијена. Суочава се са сваким од њих и помаже Нели да стане на своје ноге, али ко ће бити на броду за Венецуелу на који је хтео да се укрца кад он најзад стигне, и хоће ли бољи живот остати само пусти сан за њих двоје? Поред стандардно изузетног Габена, Мишел Морган носи филм заједно са њим, изузетно се сналази као Нели, предмет мушке пожуде, која жуди за сигурнијим животом. Иако одређене сцене и сегменти могу да делују застарело, па и малчице дечије, укључујући и преглумљавање Пјера Брасера (који ће двадесет и кусур година касније развалити у култним "Очима без лица" која су такође на овој листи), мора се подвући да је филм одличан, прича зрела и сценарио изванредан - ту је и сцена у кревету која је била незамислива за амерички филм до раних шездесетих (да одмах кажем, није ништа експлицитно, далеко од тога), а атмосфера мрачно-мемљивог лучког града где обитавају свакакве врсте протува и осталих људи упитног морала, са све слабим осветљењем и ноар елементима је ретко где у европском филму прве половине двадесетог века изгледала боље. Још један од наслова који не губи свежину и одличан је, упркос поменутим ситнијим манама. Горепоменути Карл Теодор Дрејер је укључио овај наслов на своју листу десет најбољих. На филм није гледано најблагонаклоније, јер се одређеним људима није допало како приказује морал ликова у Француској, што наравно нема никакво утемељење у реалности, такве ствари су се увек дешавале, и филм је још квалитетнији због тако реалистичног приступа материји.
11. LE JOUR SE LEVE (1939) - MARCEL CARNE
Неко ће помислити да сам рођак Жана Габена, али човек је стварно у своје време био институција и уопште није чудно што се нашао на листи у неколико филмова заредом. У овом случају, он тумачи радника Франсоу који се након почињеног убиства закључава у стан који опкољава полиција и почиње да се присећа шта га је до убиства довело. Као што рекох, можда је цела прича сада мало застарела, можда су (као што је често код Карнеа) неки од актера превише типски, али има толико ствари које су километрима испред модерног филма да их је тешко набројати - изузетни сетови који осликавају репресивни свет који јунак не може да појми и разуме, фантастична глума и емоција готово свих укључених, недостижна за данашње стандарде, елегантна камера која чини чуда, и још много тога. Филм је заснован на причи Жака Виоа, а поред њега је писао и незаобилазни Превер. Уз главног глумца наступају и Жаклин Лоран, Жил Бери и Арлети, и свако од њих ради добар посао са материјалом који му је дат. Филм је једно време забрањен, јер се сматрало да деморалише гледаоце, али је по завршетку рата поново пуштен у промет и био је заслужено много хваљен. Онда се десио амерички римејк "Дуга ноћ" (1947), пред чији излазак је студио РКО покушао да присвоји све копије оригинала, што на срећу није успело. Упркос феноменалним глумцима попут Хенрија Фонде, Барбаре Бел Гедис и Винсента Прајса, римејк није успео, јер се још тада показало да европски филм има значајно више кохонеса него холивудски, који је завршен крајње повлађивачки и кукавички, за разлику од оригинала који је окончан како је једино и било логично. Иако се неко време јесте мислило да је филм изгубљен, поново се појавио педесетих и заузео заслужено место тик уз "Децу раја" као најбоља сарадња Превера и Карнеа. Познати очајнички монолог пред крај филма окупљеном народу, Жан Габен је одглумио толико интензивно да се после снимања те сцене мушки исплакао у гардероби. Иако "Дан се рађа" није први филм у коме се користи тзв. dissolve (буквално "растварање сцене", тј. постепен прелазак на другу сцену без замрачења) да означи флешбек, продуценти су инсистирали на картицама са текстом да би се избегла конфузија, јер се тај метод још увек сматрао новим. Такође са разлогом укључен на неколико истакнутих светских листи, ово остварење представља још један тријумф поетског реализма.
12. LA REGLE DU JEU (1939) - JEAN RENOIR
"Правила игре" је филм који се нестрпљиво очекивао у француским биоскопима, с обзиром да је Жан Реноар у том тренутку био на апсолутном врхунцу каријере. Међутим, ни публика ни критика нису са одушевљењем испратиле премијеру филма о раскалашном моралу француске буржоазије и њихових слугу који се налазе лицем у лице током једног викенда на имању у освит Другог светског рата. Интриге, ривалства, флертовања и све остало што уз њих иде дотичу све учеснике. Иницијални пријем је наводно био толико ужасан да је Реноар више пута морао додатно да монтира и сече филм (ко је рекао "Немањићи")? Ипак, то и није било баш сасвим тачно, филм је само релативно омануо (мада је наводно било и ситуација где је један гледалац запалио новину и хтео да спали биоскоп где се филм приказивао). Реноар је мислио да је тежак промашај, и треба рећи да је број гледалаца био заиста мали, али било је лето, свуда је било политичких тензија са Немачком, а одређен број људи је сигурно одбила прашина која се дигла око филма. Критика је заправо била прилично избалансирана, а филм је био забрањен почетком 2. светског рата, па поново током немачке окупације, али је поново откривен, као и поменути филмови Марсела Карнеа, и данас се сматра једним од најбољих филмова свих времена. Верзија скраћена на 85 минута је дуго била једина доступна, али је филм временом реконструисан, те је 99% оригиналне верзије у оној која се данас може пронаћи. Реноар је имао идеју да окупи глумце из филма "Човек звер", али буквално нико одатле није у том филму, но, глумачка екипа, мора се рећи, без обзира на све, ради одличан посао - глуми чак и сам редитељ. Он је у једном интервјуу рекао да филм нема главни лик, већ да су сви у ансамблу подједнако важни, још рекавши да је у питању ратни филм без референци на рат, и то је, иако звучи немогуће, потпуно тачно, јер се у ваздуху просто осећа мирис пропасти и долазак новог света. Одважна прича, глума и мешање жанрова су можда збунили публику у време настанка, али је у модерно доба недвосмислено проглашен за изузетно важан део светске филмске баштине - утицао је на ауторе попут Мајка Лија, Вудија Алена, припаднике француског новог таласа, Питера Богдановича, Вима Вендерса и Бернарда Бертолучија, а Роберт Алтман је рекао да су га "Правила игре" научила правилима игре ("Госфорд парк" је доста сличан овом филму). Време је према њему било оправдано милосрдно и треба га гледати макар једном годишње. Укус богате Европе је још тада пластично показивао каква су правила игре, па зато овај филм представља нешто веома важно.
13. LE CORBEAU (1943) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
Изузетна мистерија изузетног редитеља који ће касније бити још заступљен на листи, "Гавран", је филм о сеоском доктору који постаје мета напада путем клеветничких писама која га наводно излажу као швалера и вршиоца нелегалних абортуса. Међутим, иако је увек он крајња мета, писма налазе пут и до осталих у селу, и сеју сумњу и страх међу људима чије тајне откривају, поготово када почну да се дешавају смртни случајеви. Филм је делимично инспирисан истинитим догађајем из двадесетих, када је починилац у потпису "Тигрово око" (уместо "Гавран" као у филму) слао писма, а занимљиво је да се после овог филма реч гавран задржала у француском језику као одредница за неког ко шаље анонимна писма, што је један од веома ретких случајева, чак и до данас, да се израз из филма устали у језику. 2006. године је тако поново добио на популарности када је група анонимних писама оптужила политичаре за поседовање скривених банковних рачуна. Продукцијска кућа је била немачка фирма основана током окупације, и углавном је радила лагане детективске филмове (понекад са Пјером Френеом, главним глумцем овог филма, који је већ радио са Клузоом у филму "Убица живи у броју 21"), а после рата, неколико глумаца је било суспендовано у Француској, укључујући и самог редитеља (2 године). Алан Вилијамс је половином двехиљадитих одредио "Гаврана" за први француски ноар класик, настао још пре него што је скован термин "филм ноар". У време изласка је био контроверзан због порекла продукције, али су се готово сви критичари недвосмислено сложили да је у питању изузетан филм. Поред поменутог Френеа, ту су Жинет Леклер, Пјер Ларке и Елена Мансон. Холивудски римејк је урађен осам година касније, под палицом Ота Преминџера, и, иако је имао добру екипу, предвођену Линдом Дарнел, Шарлом Бојеом и Мајклом Ренијем, као и у случају филма "Дуга ноћ", није могао да приђе оригиналу, јер је тај филм по свом сензибилитету једноставно европски и немогуће га је холивудизовати на достојан начин (штавише, ретки су филмови који су доживели достојан римејк уз потпуно поштовање сензибилитета оригинала, но то је друга тема). Главно је да овај филм свакако треба погледати из много разлога, у питању је прави правцати европски трилер тога доба пар екселанс и потпуна афирмација Анри-Жоржа Клузоа као изузетно озбиљног редитеља, што ће са наредним насловима на овој листи само потврдити. Напомена: нема никакве везе са Поом.
14. LES ENFANTS DU PARADIS (1945) - MARCEL CARNE
Дефиниција епског класика, од неких критичара са правом називан француским одговором на "Прохујало са вихором", "Деца раја" Марсела Карнеа је у сваком смислу велики филм који приказује позоришни живот младе куртизане и четири човека заљубљена у њу током изузетно турбулентног периода. Наслов се односи на гледаоце са горњег балкона позоришта са значајно јефтинијим улазницама. Велики број чланова француског покрета отпора је добио посао на филму, јер им је требало скривање, пошто су нацисти били на врхунцу моћи. Да би се избегла забрана због трајања (три сата и нешто мало више), речено је да су у питању два филма од по сат и по. Изграђен је најскупљи сет у дотадашњој историји француског филма, што је било невероватно достигнуће, имајући у виду да су владале несташице материјала. Такође је био у питању најскупљи француски филм, а снимање је трајало 18 месеци. Било је и проблема са финансијама кад су нацисти завладали Италијом, па су копродуценти морали да се повуку, али на срећу, филм је некако завршен и заокружен у фантастичну причу какву познајемо данас. Многи ликови су базирани на стварним особама, а многе стварне особе се и помињу у филму. Феноменална Арлети, Карнеова миљеница, апсолутно блиста као предмет пожуде многих, око кога се врти централна радња овог епског филма (чувена је њена изјава кад јој је суђено као немачкој љубавници током окупације "срце ми је француско, али ми је дупе интернационално"), а ту су и Жан-Луј Баро, Пјер Брасер, Марсел Еран, Луи Салу, Пјер Реноар и други. Сви су дали свој допринос да ово буде један од највеличанственијих европских филмова свог времена, а све је још импозантније ако се зна у којим је условима сниман. Не бих желео превише да причам о томе шта се у филму дешава да не бих покварио доживљај, али препоручујем да га погледате првом приликом кад имате три слободна сата. Преверов сценарио је био номинован за Оскара, а занимљиво је да је Карне међу првима увео концепт резервације карата за биоскоп. И данас је ово остварење са разлогом на многим листама битних светских критичара као филм који не треба пропустити, мада за то и не морате бити критичар, довољно је само да га погледате и сигурно вас неће оставити равнодушним.
15. LA BELLE ET LA BETE (1946) - JEAN COCTEAU
Апсолутно најбоља адаптација познате осамнаестовековне приче, због Коктоовог великог умећа и разумевања онога што је заиста битно. Волт Дизни је још за живота био заинтересован да уради своју верзију, али је, видевши Коктоово ремек-дело романтичне фантазије, оклевао, с правом се плашећи да неће моћи да га надмаши, па се то десило тек 1991. године. Као што сам ономад и рекао у тексту о деведесетим годинама, лако је не судити о књизи по корицама, кад је књига заправо принц милионер и лепотан, али тај твист у ком се Кокто зналачки поиграо са перцепцијом публике тако да већ свима познати крај делује крајње иритантно је заиста достојан једног великог уметника. У трострукој улози се нашао редитељев миљеник и љубавник Жан Маре који стварно разбија, што није било нимало лако, имајући у виду да је за наношење шминке за улогу звери свакога дана требало по пет сати, а тело му је прекривано животињском длаком. Визуелно раскошан и препун симболике, перфектно написан и прелепо одглумљен, овај филм и данас, 73 године касније, остаје вероватно најбоља бајка икад пренета на филмско платно. Жозет Де је такође одиграла феноменално, а ни њене сестре и отац не заостају. Изглед и декор филма су инспирисани радом уметника као што су Гистав Доре и Јан Вермер. У студију и на локацијама је било изузетно хладно, а већина камера су биле старе и ислужене, што је током снимања узроковало доста проблема, али се на крају показало да ако су сценарио, глума и редитељска визија у реду, промашаја једноставно не може да буде. Наслеђе је огромно, тешко је и побројати све које је овај филм инспирисао, а највећи добитак је што је у потпуности испоштована Коктоова поетска визија. Ред је поменути величанствену оперу Филипа Гласа која је перфектно синхронизована уз филм, и може се свирати уз пројекцију и имати савршеног смисла (само се филм мора паузирати да се замене дискови, пошто је на два). Треба рећи и да је рок икона Стиви Никс купила права на филм и да га пушта у позадини на концертима док изводи песму инспирисану њиме. Кокто се плашио реакције публике, па је позвао пријатељицу Марлен Дитрих да седи поред њега током пројекције. Наравно, публика је, укључујући Марлен, Грету Гарбо и још многе престижне званице, била одушевљена. Ово остварење је стоички издржало тест времена, и данас је једна од најбољих светских фантазија.
16. JOURNAL D'UN CURE DE CAMPAGNE (1951) - ROBERT BRESSON
"Дневник сеоског свештеника" је један од оних филмова који вам се урежу дубоко у памћење и ту остану веома дуго. Гледаћу да много не замарам описом и да не откривам превише радњу, али упркос трајању од једва преко сат и по, ово се многима, а нарочито млађој генерацији, може учинити преспоро, јер се углавном заснива на интроспекцији, монолозима и душевним стварима, без брзог ритма и неке специјалне динамике. Међутим, ако кажем да је у питању омиљени филм Андреја Тарковског и очигледна инспирација за "Зимску светлост" Ингмара Бергмана, чак и они који површно прате филм ће знати да је у питању озбиљно дело. У питању је, како и наслов каже, непретенциозна прича о младом свештенику идеалисти који долази у мајушну парохију да буде нови поп и покушава да води аскетски живот, али га околина не разуме, није добро прихваћен, а људима свашта смета, укључујући и његов начин исхране. Иако слаб, неискусан и мучен непознатом стомачном болешћу, он покушава да помогне својим парохијанима на све начине, док се бори да одржи сопствену веру. Може вам се свидети или не, али ово је један од оних филмова који заиста терају на размишљање о ономе што је важно. Такође је јасно видљиво колико је овај филм утицао на стваралаштво Пола Шредера, опсесивна изолација и усамљеност главног лика изузетно подсећају на Тревиса Бикла из "Таксисте", а рекло би се да је и његов најновији филм "First Reformed" умногоме инспирисан "Дневником". Руке и рукопис који се виде у филму су Бресонови, који је, ако смем да будем личан, вероватно мој омиљени француски редитељ. Млади дебитант, Клод Леду, чија се улога сматра једном од најбољих у историји француског филма, најблаже речено није волео режијске методе Бресона - он га је годину дана полако убеђивао да прихвати улогу, више недеља је живео са младим свештеницима да би усвојио њихове ритуале и покрете, а током снимања се изгладњивао да би постигао аутентичан изглед некога ко је неухрањен и болестан. Овај филм је ремек-дело пре свега због емоција које је у стању да изазове, а поред Ледуа, хваљени су и остали глумци, скоро сви одреда непрофесионални (што је самим тим означило и нови период у Бресоновој каријери, ово је такође први пут да је употребио нарацију и комплекснији саундтрек). Жорж Бернано, аутор литерарног предлошка је већ одбио две верзије сценарија од других писаца, па се Бресон углавном држао материјала, али је рекао да би интерпретација била нешто слободнија да Бернано није умро пре завршетка сценарија. Да закључим без даљег мрсомуђења, свако ко је икад размишљао о егзистенцијалним стварима у животу дугује себи да одгледа овај филм. Робер Бресон је велики уметник, што ће потврдити и остали његови наслови на овој листи. Једно од оних изузетних остварења које се не заборавља.
17. CASQUE D'OR (1952) - JACQUES BECKER
Романтични гангстерски филм Жака Бекера "Златни шлем" (референца на косу главне јунакиње) је заснован на истинитом догађају који се збио на прелазу векова, о љубавном троуглу између жене златне косе (о, да ли је вила роди), згодног и скромног столара и темпераментног члана гангстерског синдиката. Прича делује поприлично генерички - њој се не свиђа како је третира овај други, па бежи у наручје првог, што се другом не свиђа и самим тим доноси озбиљне невоље обома. Реализација и изведба целе ствари су, међутим, надпросечни - филм прелепо изгледа, епоха је маестрално оживљена (није џабе Жак Бекер био најбољи ученик Жана Реноара), глума свих (а нарочито изузетне Симон Сињоре) је феноменална и заиста диже ово остварење на још виши ниво, а атмосфера је за причу. Парадоксално, критичари су у доба изласка растргли Бекера што је нагласио атмосферу, по њиховом мишљењу науштрб психологије ликова, па је филм био тежак промашај, али је без обзира на то, пресудно утицао на младе ауторе који ће касније формирати Нови талас и тако променити француски филм заувек. За разлику од Француске, филм је одлично прошао у Енглеској, па је номинован за БАФТУ, а Симон Сињоре ју је зарадила као најбоља глумица. Певачица Јунис Вејмон је била толико одушевљена њеном глумом да је одмах узела уметничко име Нина Симо(у)н. У овом филму је Симон запала за око продуцентима филма "Room at the Top", за који је седам година касније освојила Оскара. Филм је био и помало контроверзан због приказа љубавних сцена (не секса, свакако, али је јасно да двоје људи дели кревет, а Серж Ређани је го приликом устајања, што није било баш пречесто). Треба рећи да и он и Клод Дафен такође обављају одличан посао. Занимљиво је да је Амели Ели, извор инспирације за главни женски лик, а такође и једна од најзлогласнијих париских проститутки, хтела да искористи догађаје који су инспирисали филм и врати се на сцену позоришним мјузиклом у коме би играла себе. Полиција је то брзо осујетила, у страху од појаве новог рата банди. До тога није дошло, али је зато у годинама које долазе овај филм добио статус који му и припада, и оправдано постао култни класик који заслужује пажњу.
18. JEUX INTERDITS (1952) - RENE CLEMENT
"Забрањене игре" Ренеа Клемана су међу пет, а можда и три најбоља филма на тему рата виђеног кроз дечије очи. Ако икада будете хтели да на практичном примеру видите шта значи израз "лепота је у једноставности", погледајте овај филм и биће вам јасно, с тим што бих ја уз лепоту додао и моћ. Душу овог остварења чине Брижит Фоси и Жорж Пожули, који у пуном смислу речи глуме као матори. У непуних 90 минута спакована је прича о малој Полет која у ваздушном нападу Немаца губи родитеље и пса и, одвојивши се од колоне избеглица, завршава на имању породице десетогодишњег дечака Мишела. Двоје деце покушавају да нађу неки смисао у свету који их окружује и у свим смртима које су око њих. Породица је Брижит довела на аудицију и поред тога што су тражили девојчицу од 9 до 11 година а она имала само 6, приметила ју је жена Ренеа Клемана и добила је главну улогу. Филм је најпре требало да буде краткометражни, па је касније одлучено да се продужи. У међувремену се Жорж ошишао за други филм, а Брижит су испали млечни зуби, тако да већи део филма проводе носећи перику, односно лажне зубе. Изузетно интелигентан филм који ни у једном тренутку није пресентименталан, а опет са дубоким саосећањем третира дечје судбине и допушта праву меру непатетичне мелодраме при којој се заувек везујемо за двоје јунака. Филм је добио Златног лава у Венецији, као и специјалну награду ван конкуренције на додели Оскара и БАФТУ за најбољи филм године. Заслужене ловорике за ово мало ремек-дело, а Брижит Фоси, која је касније играла и код редитеља попут Трифоа и Лелуша, али ниједна од тих улога јој није позната као ова, рекла је да, иако је у овом филму глумила веома млада, никад га не би препоручила деци за гледање у том узрасту. Можда за њих и није, али да га треба погледати, у то нема сумње, и молим вас да не часите ни часа уколико сте га пропустили.
19. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
Један од мојих вечних фаворита, "Надница за страх" је све оно што бисте икад могли тражити од једне роуд-муви авантуре са мешавином трилера и драме. Од првог до последњег кадра, атмосфера је узаврела, све пршти од напетости, а гледаоци су на ивици седишта. Прича прати четворицу јунака који су заглављени у јужноамеричкој селендри у којој нема запослења сем код америчке нафтне корпорације која експлоатише раднике. После велике катастрофе на једном од поља, једино решење за гашење пожара је нитроглицерин који треба транспортовати камионима са триста миља раздаљине, а "мисија" је превише опасна да би компанијски возачи из синдиката преузели посао, па су поменута четворица, привучена великом кинтом, унајмљена за посао, при чему и најмања грешка по таквим путевима и са таквим товаром може довести до трагедије. Због различитог порекла и темперамента возача, долази до сукоба и нико није сигуран. Све што бих даље рекао представљало би огроман спојлер, па ћу се уздржати, али ћу рећи да је свакој особи која се назива љубитељем европског филма обавеза да погледа "Надницу за страх". Играју Ив Монтан у својој првој драмској улози, Шарл Ванел (Жан Габен одбио улогу), Питер Ван Ејк, Вилијем Табс и режисерова жена Вера Клузо, која ће у каријери одиграти само три улоге, све код мужа и све врхунске. Све функционише готово савршено, од изузетног сценарија који дочарава безнађе ситуације ликова, преко врхунске глуме апсолутно свих укључених, до мајсторства Клузоа да то све упакује у коначан резултат за памћење. Испало је тако на срећу свих, а лако је могло да тако не буде, јер је за планираних девет недеља, услед јаких киша, повреда и болести глумаца, завршено само пола филма и отишло се педесет милиона франака преко буџета, па је продукција стопирана на 6 месеци и све завршено тек у лето 1952. У питању је први филм који је освојио и Златну палму и Златног медведа. Требало је да буде сниман у Шпанији, али је Ив Монтан одбио да ради тамо док је Франко на власти, па је село на југу Француске изграђено од нуле. Он се, пошто је дотле био познатији као певач, у почетку плашио колеге Шарла Ванела, али је ипак одрадио свој посао максимално. Пажљивији гледаоци ће запазити да је уводна сцена у којој дете мучи шкорпију ископирана у "Дивљој хорди" Сема Пекинпоа. За крај ваља поменути и бриљантни Фридкинов римејк "Чаробњак", који је сам по себи фантастичан, и један од ретких који не заостаје пуно за оригиналом.
20. TOUCHEZ PAS AU GRISBI (1954) - JACQUES BECKER
Бриљантни гангстерски трилер који је оживео каријеру мајстора, Жана Габена, и представљао деби бившег италијанског рвача Лина Вентуре који ће постати веома озбиљно име европског филма, "Не дирајте плен" Жака Бекера је ремек-дело у маниру најбољих америчких ноара. Ту је и млада глумица која ће касније заслужено добити надимак "француска Бети Дејвис", Жана Моро, као трула јабука која ће развејати снове два пријатеља о мирном повлачењу, са све товаром злата који су украли, тако што ће новом љубавнику, који је случајно гангстерчина и ривал ове двојице, испричати оно што је чула од старог о том плену. Треба да се изврши размена, али како то увек бива, не иде све по плану. Све се дешава у брзом ритму, у само три дана, и само деведесетак минута. Најбољег пријатеља изврсног Жана Габена игра Рене Дари, који је сматран његовим достојним наследником током окупације, а ово је први од три филма у коме се појављује лик Макса. У филму игра и Мерилин Бјуферд која је осам година раније била Мис Калифорније, па потом Мис Америке, а једна од финалисткиња коју је у том избору победила била је и Оскаровка Клорис Личмен. Филм је био врло успешан, мада је по мени грешка што је био тек четврти најпопуларнији филм у Француској те године, с обзиром да поседује све елементе врхунског ноар трилера, али занимљива ствар је то што изврће многе клишее - пљачка која вуче радњу филма напред се већ десила кад он почне, а криминалци су приказани као пословни људи који раде шта морају да би преживели. Тако је фокус пребачен са злочина на последице таквог живота, и насиље које се догађа при крају због тога делује необичније него у устаљеним шемама за кримиће. Свакако је у питању велики филм који је утицао на многе наредне, од којих ће се неки појавити и у наставку ове листе. Обавезна лектира.
21. LES DIABOLIQUES (1955) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
Трилерчина пар екселанс у Клузоовој режији има шта да понуди на свим нивоима - сјајан сценарио, врхунску глуму, умешну режију и мистерију какве се ни холивудски трилери не би стидели - то потврђује и чињеница да је Алфред Хичкок закаснио само пар сати да купи права на књигу "Celle qui n'etait plus". Кад су писци сазнали за то, специјално за њега су написали "D'entre les morts" по којој је настала "Вртоглавица". Што се тиче "Дијаболика", тј. "Демона", у питању је прича која се тиче школе у једном малом месту у Француској којом управља директор тиранин са женом слабог здравља и љубавницом која такође ту предаје, али је према обе одвратан, а према деци ужасан. Кад њима двема буде доста његовог терора, решавају да га се отарасе, и све иде по плану, док његов леш у једном тренутку не нестане. Нећу говорити шта се даље дешава, али ћу рећи да се све одвија готово савршено, на крилима одличних глумаца и сценарија чији квалитет не пада. Мада су сви све време на висини, посебно бих похвалио Веру Клузо која је малтене била натуршчик, пошто јој је ово био тек други филм. Изузетно је дочарала крхку Кристину која, како време пролази, постаје све узнемиренија и здравствено крхкија - феноменално. Свесрдно помажу Симон Сињоре и Пол Мерис, а тензије на сету су одговарале онима у стварном животу - снимање се продужило са осам на шеснаест недеља, а у уговору је писало да ће главној глумици платити само за осам, а после неких дванаест, стигло је обавештење да почињу пробе комада "The Crucible". Клузо није хтео да помери распоред снимања, тако да је Сињореова ишла са снимања на пробу, грабила по два-три сата сна и почињала поново. Вера Клузо би у њиховим свађама час била на једној, а час на другој страни, у зависности од расположења, што је у потпуности чинило напетост у филму аутентичном, а Клузо је био "замена" за Пола Мериса. По завршетку снимања, Симон Сињоре није разговарала ни са мужем ни са женом Клузо. Похвала за режисера што је изоставио лезбејску везу између две жене из филма, а такође је, напетости ради, свео музику на минимум, и то само током уводне шпице. Игра и у овом тексту много пута помињани Шарл Ванел који се неочекивано укључује у цео случај, и наравно, такође одрађује феноменалан посао. Филм се заслужено сматра класиком, и доживео је неколико "реимагинација", а нарочито је грозоморан римејк из 1996. године са Шерон Стоун и Изабел Ађани, заиста ужасан филм, и жали Боже прилике и протраћеног сексепила, добре ствари не треба дирати и у класике се не треба петљати. Колики мајстор треба бити па режирати "Надницу за страх" и "Демоне" један за другим? Одговор је једноставан - треба просто бити Анри-Жорж Клузо.
22. DU RIFIFI CHEZ LES HOMMES (1955) - JULES DASSIN
После неколико мајсторских наслова у Холивуду, попут "Brute Force", "Night and the City" и "The Naked City", врхунски редитељ Жил Дасан је стављен на црну листу као комуниста, па је трбухом за крухом морао у Француску, којој је у аманет оставио њен највећи крими филм пре Мелвилове ере, феноменални "Рифифи" (непреводиви затворски сленг који отприлике значи насилни сукоб/демонстрација силе/бусање у груди криминалаца и лопова) о четири гангстера који осмишљавају технички савршену пљачку, али се, као и обично, у све умеша људски фактор и маст оде у пропаст, па ко жив, ко мртав. Не може се рећи да се не види утицај "Џунгле на асфалту", али филм је јединствен, свој на своме и нипошто није копија. Изузетна, много пута касније копирана сцена пљачке траје тридесет два минута и у потпуности је без дијалога и музике, што је композитор Жорж Орик сматрао катастрофом, али кад је погледао сцену са и без музике коју је спремио, морао се сложити да је тишина боља. Жил Дасан је рекао да је инсистирао на дугој тишини да би добио на реализму и да би показао невероватан тимски рад под притиском и умеће целе екипе. Пошто је био у немилости, Дасан је снимао филм са екстремно малим буџетом и без великих звезда, заправо је по речима самог редитеља било много људи без искуства и очајника (у другу групу укључује и себе). Заправо, да није било сиромаштва узрокованог црном листом, Дасан не би ни радио овај филм, јер најпре није разумео толики сленг, а кад му је продуцент најзад протумачио радњу, био је шокиран (пљачка је била само мали детаљ, а књига је садржала многе шкакљиве елементе, попут некрофилије и чињенице да је банда арапска, што је могло бити зајебано због тадашње ситуације између Француске и Алжира). Редитељ је одлучио да ипак ради филм, али је оставио изузетно мало тога из књиге, све прилагодио пљачки и погодио у центар. Клуб у филму по имену "Златно доба" назван је по Буњуеловом филму, а исти сценограф је радио на оба филма. У Мексику је филм забрањен јер су почеле да се јављају провале сличне оној на филму. Жил Дасан је такође глумио под псеудонимом и променио судбину свог лика у односу на књигу да би била ближа његовој животној ситуацији. Све у свему, непоновљиво остварење, за које је режисер добио канску награду за своју делатност 1955. године, потпуно заслужено.
23. UN CONDAMNE A MORT S'EST ESCHAPPE (1956) - ROBERT BRESSON
"Осуђени на смрт је побегао" (Бресон је увек волео индикативне наслове) је верно пренесен мемоар Андреа Девињија, који је заробљен као члан француског покрета отпора и заточен у затвору Монлик из кога је извео одважно бекство, а филм је и сниман на локацији. Девињи је био саветник на филму, а Бресон, који је и сам био затвореник током Другог светског рата, је инсистирао на апсолутној аутентичности, па је од свог саветника позајмио конопце и куке које је користио током храброг бега. Ово је први из незваничне трилогије Бресонових затворских филмова, остали су "Џепарош" и "Процес Јованки Орлеанки". Жан-Лик Годар је после одгледаног филма рекао да је Бресон за француски филм оно што је Моцарт за немачку музику и Достојевски за руску књижевност. Он је наставио са употребом натуршчика, па је тако за главну улогу изабрао Франсоа Летеријеа који је у то време био студент филозофије на Сорбони. Бресон је рекао да је тиме хтео да постигне велику чистоту и већи аскетизам него у "Дневнику сеоског свештеника". Не знам да ли је успео, то просудите сами, али сам сигуран да овом филму треба посветити деведесет и нешто минута и да нећете бити разочарани. Он је освојио награду за најбољу режију у Кану, и верујем да вам неће сметати овај наслов који открива (ако сте истрпели "Бекство из Шошенка", овај спојлер вам такође неће сметати). Бресону увек треба веровати.
24. ASCENSEUR POUR L'ESCHAFAUD (1958) - LOUIS MALLE
"Лифт за губилиште" (тј. за вешала, али мени се из неког разлога више допада овај први наслов, под којим сам га први пут и гледао) је револуционарни ноар-трилер Луја Мала, који нуди све чиме могу да се похвале ремек-дела тог жанра - јединствену атмосферу, изузетан сценарио, фантастичну глуму, љубавни троугао...ако томе додате још и музику Мајлса Дејвиса, те неке ретко или никад виђене технике, као што је увођење наратива и нов начин монтаже, имате дело које је било изузетно важно у постављању Новог таласа на здраве ноге. Имајући у виду да је Луј Мал овим филмом дебитовао са само 25 година живота, то је заиста импресивно достигнуће. Жилијен Таверније и његова љубавница праве план да убију њеног мужа лажирајући његово самоубиство, али кад план успе, то покреће ланац несрећних догађаја за двоје злочинаца. Пар играју феноменални Морис Роне и Жана Моро који, интересантно, не деле ниједну сцену у филму, већ само разговарају телефоном. Луј Мал је Мороову снимао у крупном плану, под природним светлом и без шминке, а лабораторијски техничари су, запањени таквим третманом тада већ велике звезде француског филма наводно одбили да обраде филм, али након што их је убедио, постало је јасно да је ухватио све нијансе њене сјајне глуме. Мал се и појављује у филму када током ноћне шетње Жану Моро помеша са проститутком. Изабрао ју је за филм видевши је у париској продукцији "Мачке на усијаном лименом крову", и она му је узвратила заиста феноменалном улогом. Ни изузетни Роне не заостаје, а богами ни Жорж Пожули и Јори Бертен, у улози пара који загорчава живот љубавницима. Један од оних правих ноара у коме атмосфера доприноси безнадежности ситуације. Види се да је Мал добро простудирао четрдесете и педесете у Холивуду, а крилатица овог филма каже да је он "хичкоковскији од самог Хичкока". Нисам сигуран да ли је то тачно, али да је одличан, да има све потребне елементе, да је зачињен елегичним џез скором, то све јесте, и као такав, заслужује да буде виђен од стране свих који воле жанр, редитеља, било кога од глумаца, па и Нувел ваг уопште - а то говори доста.
25. MON ONCLE (1958) - JACQUES TATI
"Мој ујак" Жака Татија је филм који треба издржати из перспективе модерне публике. Верујем да би већини био смртно досадан, као што је и мени био кад сам га гледао први пут пре неких тридесетак година, изузимајући интересантан дизајн и геџете. Веома је спор, главни јунак готово да ништа не изговара у целом филму, а наравно да у тим годинама није могуће појмити озбиљност сатире, нити ме је то у том узрасту занимало. На сву срећу, ово је филм у коме је могуће уживати више пута и један је од оних чијим гледањем увек откријете нешто ново, без икаквог претеривања. У питању је прича о добронамерном, али социјално неснађеном средовечном господину Илоу и његовој повезаности са нећаком Жераром Арпелом, деветогодишњим дечаком, који живи у ултрамодерној вили својих родитеља, где је све подређено изгледу, стилу, материјализму и технолошком развоју, без икакве бриге о удобности, функционалности и квалитету свега што се налази у кући, и где је живот потпуно монотон и стерилан. Зато се Жерар везује за ујака који пркоси развоју, живи у старој кући, не користи ништа од технологије и на нешто је вишем нивоу од детињег, због чега толико добро функционише са својим нећаком. Комедија је углавном визуелно-аудитивна, али је дијалог потпуно у другом плану у односу на спољне звукове (још једна ствар која ће можда многе одбити). У питању је први Татијев филм у боји, за који је добио Оскара за најбољи страни филм и специјалну награду жирија у Кану, после чега је позван на државни пријем код Шарла Де Гола. Министар културе Андре Малро је у шали (и референцирајући филм) представио Татија као "свог ујака", а генерал му је, не знајући ко је и шта је режирао, честитао што има талентованог нећака. Још једна од занимљивих истинитих прича је и та да је снимајући посада приметила групу разиграних уличних паса, и режисер је снимио неколико кадрова које је касније искористио да повеже сцене. Кад се све завршило, није могао да их остави саме, па је дао оглас у новине рекламирајући их као филмске звезде, и све су их удомиле угледне породице. "Мој ујак" је филм посебног сензибилитета чије је снимање трајало девет месеци а монтажа још годину дана. Може вам се свидети или не, али морате овом генију признати јединственост, визију и изузетну интелигенцију, а све то данашњим режисерима фали као хлеб насушни. Надам се да не треба да подвлачим да је и глума вансеријска (јесте). Не знам да ли ће бити свачија шоља чаја, али што се мене тиче, у питању је дефинитивно феноменалан филм који се са правом налази на овој листи.
26. LES QUATRE CENTS COUPS (1959) - FRANCOIS TRUFFAUT
Да се не бих понављао, доста тога о овом филму имате овде.
27. HIROSHIMA MON AMOUR (1959) - ALAN RESNAIS
Одмах да кажем да ја лично нисам претерани фан овог филма у односу на велику већину осталих овде, али треба га поменути као важног представника Новог таласа и квалитетно остварење које истражује утицај рата на људски живот и краткотрајну аферу глумице која снима филм у Јапану и архитекте који је изгубио породицу након удара атомске бомбе. У питању је серија разговора (или чак један веома дуг разговор) у коме се кроз истраживање неких од Ренеових вечитих тема, попут сећања и заборава, дотиче и болна епизода са атомском бомбом кроз поређење пропалих веза са ударом исте и перспектива актера. Ренеа су најпре запослили да сними краћи документарац о атомској бомби и њеним ефектима, али у једном тренутку није знао како да настави, не желећи да овај филм буде сличан филму "Ноћ и магла". Отишао је код продуцента и рекао му у шали "Овај филм се не може снимити без учешћа Маргерит Дира у писању сценарија", а она га је и написала. Била је то копродукција Француске и Јапана, па су продуценти назначили да то мора бити интернационална афера. Изабрани су Емануел Рива и Еиђи Окада, који није знао реч француског, него је учио слогове и изговарао их тим редом. И поред тога, одиграо је одлично, као и Емануел Рива којој је ово дугометражни деби, и она се заиста сјајно снашла. Не претерано динамичан филм, али фино спакован у деведесет минута, и поред занимљивих разговора нуди једну од првих употреба тзв. џамп катова из флешбека и у флешбек. Рене је касније користио концепт кратких флешбекова и у филмовима "Рат је готов" и "Последње лето у Мариенбаду". Маргерит Дира је номинована за Оскара, а филм је добио награду критике у Кану где се није званично такмичио због осетљиве теме, јер Французи нису хтели да се америчка влада напизди на њих. Познати критичар Леонард Малтин је назвао филм "Хирошимо, љубави моја" "Рађањем нације" Новог таласа, а Ерик Ромер је рекао да ће се у наредним деценијама знати је ли овај филм најважнији послератни, заправо први модерни наслов звучног филма. Ја не знам да ли је тако, али да је ово филм који спада у француске класике и који свакако треба погледати, то сигурно знам.
28. LE TROU (1960) - JACQUES BECKER
На листи има доста затворских филмова, што ми испрва није била намера, али заиста су добри и не могу да их прескачем. Један од таквих је и "Рупа" Жака Бекера, у којој четири затвореника којима прете озбиљне казне планирају савршено бекство, али затим у њихову ћелију допремају новог затвореника, па морају и њега да упуте у читав план, не знајући може ли му се веровати. Филм је заснован на истинитом догађају из 1947. године који је потом адаптиран у књигу десет година касније. Бекер је унајмио три учесника као консултанте, а један од њих, Ролан Барба, игра једног од бегунаца у филму под псеудонимом Жан Кероди, планира тунел и импровизује алате који се користе. И сам затвор је, захваљујући консултацијама, оживљен до ситних детаља. Филм нема уводну шпицу, а музика се чује само током одјавне. Филм је сниман десет недеља и завршен је према Бекеровим жељама после његове смрти (умро је две недеље по снимању), али је продуцент Серж Силберман исекао 24 минута оригиналне верзије да би побољшао шансе за комерцијализацију, а исечени део још увек није повраћен. Жан-Пјер Мелвил је сматрао да је ово један од најбољих француских филмова икада снимљених, а као и Бресон, Бекер због аутентичности није користио професионалне глумце. Ипак, Катрин Спак која се појављује у врло малој непотписаној улози је имала много среће, јер ју је најпре приметио један ТВ репортер, а потом његов интервју са њим видела Софија Лорен и одмах помислила да је супер за главну улогу у филму "Слатке преваре" који продуцира њен муж. Треба поменути и скоро четири минута дугу сцену без реза (мислим да је чак дужа од чувене почетне сцене у Велсовом "Додиру зла") кад три лика наизменично разбијају бетонски под ћелије. Поред поменутог Керодија, треба поменути Мишела Константина, Марка Мишела и Филипа Лероу, који су дали свој допринос да овај филм буде што јесте - врхунско остварење.
29. CLASSE TOUS RISQUES (1960) - CLAUDE SAUTET
У време изласка, овај изузетни филм је био скрајнут захваљујући остварењима Новог таласа, из мени потпуно неразумљивих разлога, јер се од првог до последњег кадра види квалитет. Свакако је утицао на француски филм генерално, поготово на рад Жан-Пјера Мелвила, и свакако је изузетан гангстерски филм, трилерчина пар екселанс, у коме је прекаљени гангстер кога тумачи Лино Вентура у Италији осуђен на смрт у одсуству, приликом бекства у Италију остаје без партнера и жене, са децом успева да се докопа Париза, али открива да, што се више око њега стеже обруч, све је мање старих пријатеља који су вољни да га познају, а камоли да му помогну у том тренутку. Стотинак сјајних минута, са изузетно креираном атмосфером напетости, у којој главни (анти)јунак нема коме да се окрене и обрати за помоћ, осим возачу који је остао уз њега (Жан-Пол Белмондо у сјајној улози). Јако волим овај филм због ретко реалног приступа целој ствари, не само пластичног приказа да после пада не вреде ни част ни пријатељство и да свако гледа свој интерес, већ и због минимализма којим је прожет - нема овде прелепо обучених људи, фенси аутомобила и некаквих паћиновских монолога - само тешка, горка стварност, кратки и јасни дијалози без икаквог шећерења, и изузетна глума два европска супертешкаша, с тим што су се мени увек више свиђала Белмондова суздржанија издања, као што је овде случај, него гласна и помпезна у неким другим филмовима. Овај филм нема своје место готово ни на једној листи најважнијих европских ноара, а то је велика неправда, иако сада углавном добија пажњу коју заслужује, мораће још доста времена да прође да се у потпуности исправи чињеница да је у првих неколико деценија постојања био скоро потпуно занемарен науштрб неких безвредних наслова.
30. LES YEUX SANS VISAGE (1960) - GEORGES FRANJU
Нешто више о овом феноменалном филму, једином француском класичном хорору, у коме доминирају Пјер Брасер, Алида Вали и недавно преминула Едит Скоб, уз фантастичну музику Мориса Жара, можете прочитати овде. Ипак, пре свега, препоручујем да га погледате.
31. PLEIN SOLEIL (1960) - RENE CLEMENT
Роман Патрише Хајсмит "Талентовани господин Рипли" је најпре екранизован у телевизијској верзији, а прва играна је позната као "Јарко Сунце" Ренеа Клемана, постигао је огроман успех и начинио Алена Делона великом звездом. Он апсолутно бриљира као Том Рипли, сиромашни и веома симпатични, лажов, имитатор и фалсификатор, кога богати отац извесног Филипа Гринлифа (за Риплија мисли да су заједно похађали колеџ) ангажује да оде у Италију и врати његовог сина кући да би преузео породични посао. Кад Том тамо, а оно међутим, Гринлиф не планира да се враћа, већ да остане у Италији са вереницом Марџ. Риплију се брзо ослађује раскошан Гринлифов живот, али кад се пријатељ умори од њега и почне да га одбацује, он почиње да примењује своје изузетно умеће у поменутим вештинама, и на крају одлази и даље него што је и сам знао да може у свему томе. Делон је заиста изузетан, бриљантно демонстрира трансформацију свог лика, пораст самопоуздања и постепену убеђеност да може да се извуче са свиме што замисли, потпомогнут својим склоностима ка фалсификовању и имитацији, али и феноменалним изгледом. Мориса Ронеа је увек велико уживање гледати, а сјајна је и Мари Лафоре, глумица и певачица широким масама позната као мама Антинари из култне "Хоботнице". Атмосфера прикладно ужарена, сценарио одличан, главни глумци на нивоу, Италија савршена као место догађаја. На самом почетку филма појављује се и Делонова девојка Роми Шнајдер, као пријатељица Фредија Мајлса, Гринлифовог пријатеља који временом успева да нањуши Риплијеву игру (игра га Били Кернс). Ауторка је била задовољна читавим филмом, а нарочито Делоновим наступом, осим самог самцитог краја, који је можда за нијансу мање узбудљив него што би требало и него што се очекивало, али то не значи да су у праву критичари (укључујући и "свезнајућег" Роџера Иберта), који су говорили да је филм Тонија Мингеле из 1999. године значајно бољи. Он јесте прилично добар, али не треба претеривати у хвалоспевима ако се зна да у њему глуми Гвинет Палтроу, и да је Ален Делон ипак значајно јачи глумац од Мета Дејмона, без обзира што је он тада још увек био на веома добром таласу. Уосталом, погледајте овај филм и просудите сами.
32. TIREZ SUR LE PIANISTE (1960) - FRANCOIS TRUFFAUT
Франсоа Трифо, велики љубитељ ноар филма и највећи "крадљивац од Хичкока" уз Брајана Де Палму, режирао је сјајни кримић "Пуцајте на пијанисту" после успеха филма "400 удараца". У питању је прича о некада сјајном пијанисти који се повлачи након самоубиства жене, те заглављује у рупи од бара где је једна од конобарица заљубљена у њега. Међутим, када му брат упадне у невољу са гангстерима, принуђен је да се врати породици коју је давно напустио, схватајући да од прошлости нема бежања. У улози насловног пијанисте Шарлија је недавно преминула шансоњерска легенда, Шарл Азнавур, који демонстрира завидно глумачко умеће, одлично се снашавши у улози хронично стидљивог и повученог човека са мало наде за будућност, који се одједном налази у непланираној невољи. Занимљиво је да Трифо није успео да обезбеди новац од иједног студија за финансирање филма, па је зато са екипом снимао филм у ходу на улицама Париза, где је чак и крајњи исход филма одлучен на основу тога ко је био слободан у време снимања. Филм је постигао велики успех код критике, али апсолутно никакав код публике што је изузетно разочарало Трифоа и допринело да напусти своје импровизационе технике, и све своје остале филмове сними на уобичајен начин. Буџет му је био толико скроман да је, кад је снимао сцену јурњаве на почетку, а сијалице пуцале од кише, одлучио да снима у веома мрачној атмосфери, што је у одређеним кадровима резултирало скоро потпуним одсуством видљивости. Наводно је главни лик заснован на самом режисеру, који је патио од акутне стидљивости, а постоји и одређена физичка сличност са Шарлом Азнавуром. Њему су свесрдно помогле Мари Дибоа, Мишел Мерсије и Никол Берже, као и глумци Клод Мансар и Албер Реми. Јако волим овај филм јер је још један од многих доказа да паре малтене и нису потребне кад имате сценарио, глумце и идеју, и знате шта са њима треба радити.
33. LA VERITE (1960) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
У филму "Истина" Анрија-Жоржа Клузоа, Брижит Бардо несумњиво остварује једну од својих најбољих улога. Овај филм свакако није најбоље што је Клузо дао француском филму (сви његови најбољи филмови су изнад), али је Бардо ретко где била убедљивија. Она тумачи Доминик Марсо, младу жену која је на суђењу за убиство њеног љубавника. Тужилац каже да је у питању убиство с предумишљајем које завређује смртну казну, а бранилац да се ради о злочину из страсти који не подлеже смртној казни. Кроз процес суђења, видимо и флешбекове који нам говоре шта се ту све дешавало, а дешавало се баш доста тога, али све што бих детаљније рекао би представљало огроман спојлер, па ћу зато то избећи. Поменућу само да је снимање текло изузетно турбулентно, можда још и више него филм. У игри за главног глумца су били Жан-Пол Белмондо, Жан-Пјер Касел и Жан-Луј Трентињан (који је био избор Брижит Бардо), пре него што се Клузо одлучио за Самија Фреја. Један од главних глумаца је отпуштен и тужио је продуценте за триста хиљада франака, редитељ је имао срчани напад, па је снимање прекинуто на недељу дана, а жена му је имала нервни слом. Секретарица Брижит Бардо је одрукала неке њене тајне штампи, она је имала аферу са Самијем Фрејем, због чега је раскинула са тадашњим мужем, Жаком Шаријеом, због чега је, после свађе, покушала да се убије исекавши вене (и Шарије је раније такође покушао самоубиство). Све у свему, ова судска трилер драма јесте имала чудан процес снимања, али се претворила у велики успех и код критике и код публике, финансијски најуспешнији филм Брижит Бардо икада, и трећи најпопуларнији у Француској те године. Ако хоћете да је видите у правој драмској улози, гледајте ово, а треба поменути и Пола Мериса и Шарла Ванела као двојицу адвоката. Рекох, сигурно није најбољи Клузоов филм, мало је и предуг са 130 минута трајања, али ипак вреди.
34. LA JETEE (1962) - CHRIS MARKER
Изузетан кратки филм од 28 минута који је послужио као директна инспирација за "12 мајмуна" Терија Гилијема 33 године касније. Испричано скоро у потпуности кроз непокретне слике, (осим пар секунди у којима жена спава и изненада се буди) ово остварење је заиста у сваком смислу изузетно и одрађено као готово као фотомонтажа час споријег час бржег ритма. Дијалог готово не постоји, осим ситног мумлања на немачком, читаву причу прича наратор, и можда вам све ово све делује досадно и не превише вредно гледања, али вас молим да филму дате прилику ако вас имало интересује све што већ знате да се дешава и теме којима се и овај филм и његов римејк баве. Неколико интересантних података такође не шкоди - слика четворо људи из будућности је веома слична Битлсима са слике искоришћене за кавер албума "With the Beatles" и "Meet the Beatles", а сцена у којој јунак и жена гледају посечено стабло референцира Хичкокову "Вртоглавицу", којој Маркер одаје омаж и у једном свом другом филму "Без Сунца". Глумци су махом неискусни, тј. већина њих није ни пре ни после тога није ништа озбиљно глумила, али с обзиром да су слике махом непокретне, све је изузетно одрађено од стране режисера, који је, кад се све сабере и одузме, снимио један од најбољих, ако не и најбољи кратки филм свих времена, без обзира на жанр, и мислим да би чак и они које децидно не занима жанр научне фантастике треба да одвоје пола сата за ово.
35. LE FEU FOLLET (1963) - LOUIS MALLE
"Ватра изнутра" Луја Мала је невероватан филм за који је просто фасцинантно да га је режирао човек од тридесетак година старости. Већ сам хвалио дебитантски филм који је горе на листи, али ово је нови ниво зрелости. Да будем искрен, нисам читао литерарни предложак, те не знам шта је све узето из књиге, а шта је визија самог Мала, али је створио фасцинантно суморну слику Париза у коме главни јунак (никад бољи Морис Роне) не успева да нађе своје место. Он глуми Алана, који се у приватној болници лечи од алкохолизма патећи од депресије. Још увек под стресом, напушта болницу са намером да себи одузме живот, али пре тога одлази да се сретне са старим пријатељима, покушавајући да нађе разлог да живи. Међутим, он посматра њихово буржоаско бивствовање као бесмислено, што само додаје незадовољство и стрес, и доприноси продубљењу његове унутрашње кризе. Да ли ће успети да се извуче погледајте сами, али Луј Мал креира изузетно сиву слику модерног Париза који гута мислеће појединце. Луј Мал је у причу додао добростојеће близанце као критику колега десничара из Новог таласа који су подржавали француску окупацију Алжира. Играју и сјајна Жана Моро, Лена Скерла, Жан-Пол Молино и Ибер Дешамп, који сви одреда доприносе да овај филм буде оно што јесте - врло смела и врло незашећерена верзија модерног Париза и модерне Француске уопште, чуди ме да Луј Мал није истрпео и неке последице због тога. Добио је две награде у Венецији, мада је остао без Златног лава. Иако је био, а и још увек је, доста цењен од критичара, мислим да тема овог филма ипак није дозволила да се још више говори о њему, а по мени је то и те како потребно, пре свега због атмосфере и Ронеове глуме.
36. LE GENDARME DE SAINT-TROPEZ (1964) - JEAN GIRAULT
"Жандар из Сен Тропеа" је култна француска комедија која је због превелике популарности изродила чак пет наставака. Сви су били изузетно популарни и код нас, тако да је можда уврштавање овог филма на ову листу нека врста моје носталгије према филму и лику на коме сам одрастао, али не жалим, сваки пут бих га и жмурећи уврстио на овакав списак. Кажем можда, не зато што није у питању добра комедија, далеко од тога, и данас је изузетно смешна за оне који то воле (кад кажем "то", мислим на доста физичке комедије, а ла на пример Џим Кери или Мистер Бин), али рецимо да тада изузетно оштра сатира на одређене конвенције и социјални коментари нису баш бритки са дистанце од педесет пет година. Све на леђима носи маестрални Луј Де Фин, врсни комичар познат по јединственим изразима лица, веома великој енергији и честом тумачењу ауторитативних и лукавих ликова. Он тумачи Лудовика Крушоа, полицајца премештеног у Сен Тропе, који не може да постигне да се обрачуна са нудистима, да заштити ћерку од мешања са безбрижним буржујима која, у покушају да задиви добростојеће пријатеље, измишља разне приче о свом оцу, који се ненамерно уплиће и у каламбур око украдене Рембрантове слике која је изузетно вредна. Де Фин је заиста фантастичан глумац који сав свој таленат обилато користи и урнебесно је смешан, а феноменално му помажу и Мишел Галабру у улози шефа, као и Женевив Гра, која бриљира као ћерка главног јунака Никол. Треба, наравно, погледати и остале наслове из серијала о жандарму, али ово је филм где је све почело, и најдражи ми је због тога. Не бих превише причао, ово је филм који се гледа због смеха, и нема га потребе превише анализирати. Ако сте одрастали уз њега као ја, уживаћете упркос свим манама, без сумње.
37. AU HASARD BALTHAZAR (1966) - ROBERT BRESSON
Овај филм је од свих на листи можда и најтеже описати. Свакако није за свакога и неће свакоме лећи, у питању је артхаус наслов у најчистијој форми. Робер Бресон је после серије затворских и сличних филмова желео нешто потпуно другачије, и богами је тако нешто и урадио. Сам је рекао да га је инспирисао одломак из "Идиота" Достојевског у ком кнез Мишкин прича како је од животиња посебно заволео магарца. У 95 минута је спакован живот главног јунака, магарца, који кроз догађаје у филму мења власнике који га углавном третирају ужасно, а прати се и живот људи који су око њега. Свака епизода у његовом животу би требало да представља један од седам смртних грехова, а он сам симбол хришћанске вере. Могу само да замислим на шта неком са стране личи премиса у којој је живот једног магарца алегорија на самог Исуса Христа. Морате много знати шта радите да бисте урадили филм са таквом тематиком, а Бресон толико зна да ће сви сладокусци уживати, без обзира какав им је однос према свему што филм жели да прикаже. Још је фасцинантније ако знате да магарац није био дресиран ни за једну сцену сем за математички трик у циркусу. Ен Вјаземски је изузетна као Мари, девојчица која усваја Балтазара као бебу и третира га најбоље од свих, да би касније, кад обоје одрасту, и она пролазила пут малтретирања и муке као и њен некадашњи љубимац. Минималистички приступ, како кажу критичари "аскетска" режија прожета религијским алегоријама изазвала је дивљење међу многим другим режисерима и критичарима, иако је на самом почетку добио прилично лоше критике. Оно што је најневероватније од свега и што је највише задивило све је то што Бресон не покушава да хуманизује Балтазара - он је само магарац који од људске природе види само сведене реакције - загрљај, напад, бес, малтретирање, муку, и све то подноси без икакве реакције, несвојствено другим филмским животињама, као да је свестан да је његово да се труди и да трпи, и он те задатке извршава. Бресон нам не говори и не намеће како да се осећамо у вези људских судбина, оставља нам да сами о томе одлучимо. Његово дело има изузетну емотивну снагу, феноменално је, и заиста га треба испоштовати и погледати. Опет кажем, сигурно се неће свима допасти, али да је уметнички вредно, то свакако јесте.
38. BELLE DE JOUR (1967) - LUIS BUNUEL
Мој апсолутно омиљени Буњуел уз "Виридијану", готово савршен филм на свим пољима, прича о прелепој, али фригидној жени која воли свога мужа, али не може да извршава супружничке дужности, па се задовољава фантазијама у којима је вуку кроз блато, да би најзад преко дана почела да ради у јавној кући и наизглед се ослобађа притиска и терета. Међутим, тај рад је доводи у близину прилично опасних људи, а и пријатељи су на путу да сазнају чиме се бави, јер нису несклони одласцима на таква места. Лепотица дана је име које главна јунакиња добија на радном месту, јер ради само по дану, а може бити референца на једну врсту француског љиљана који цвета само дању, као и игра речима која се односи на појам "belle de nuit" што је француска варијанта "lady of the night". Скоро све у овом филму ме одушевљава - Катрин Денев је најсавршенији могући избор за улогу Северине (увек ми се више свиђала од оне на јахти која пије шампањац) - већ сам је на много места назвао леденом краљицом и овде то апсолутно оправдава, маестрално се уклопила у лик, а већ је показала склоност ка тумачењу хладних лепотица у "Одвратности" Романа Поланског две године раније (с тим што је ту хладноћа вероватно индукована траумом) - не само што је тада без сумње била једна од најлепших жена у Европи, него је и заиста фантастична глумица. Буњуел је читавог живота голденшауеровао буржоазију и испразне богатуне у својим филмовима, и овде то такође ради, и то заиста стручно, чинећи и мушкарце и жене импотентним а перверзним љуштурама, који не знају шта ће од пара и од сопствених девијација, неспособни да формирају било какве смислене везе са другим људским бићима. Једина особа која се према јунакињи опходи људски завршава како завршава, и тај феноменални, фантастични крај о коме се и данас много прича, тако суптилан, а тако стравичан - ослобађање патологије, али по коју цену - и све је у најбољем реду, ником ништа. Занимљиво је да је Буњуел увек говорио да он и не зна шта тај крај тачно значи, и да је заправо губљење границе између стварности и уобразиље оно што га је инспирисало да сними причу. Катрин Денев се током снимања изузетно похвално изражавала о Буњуеловом раду и стилу режије, да би у интервјуу из 2004. године рекла да је није била срећна током снимања и да је била много изложенија него што је схватила да ће бити. Редитељ је био тако одушевљен њоме да ју је бирао и за филм "Тристана". Треба поменути и друге глумце, пре свега Жана Сорела и Мишела Пиколија, који су у својим улогама такође изузетни. Алфред Хичкок је био велики фан овог филма (то и не чуди, имајући у виду наклоност према плавушама), као и Мартин Скорсезе, који је средином деведесетих омогућио нову дистрибуцију у Америци, па су тако нове генерације могле да виде овај филм. Ово је, по мом мишљењу, боље од било чега што је на сличну тему испоручио Ларс Фон Трир, а није да није покушавао, и то више пута.
39. LE SAMOURAI (1967) - JEAN-PIERRE MELVILLE
Овај изузетни Мелвилов трилер је утицао на толико филмских стваралаца да је то тешко избројати, ко зна ко га све није навео као један од омиљених, и то са добрим разлогом. Ален Делон је у улози живота као Жеф Костело, усамљени убица лаконског начина живота, ако могу тако да кажем. Веома је методичан у раду и обезбеђивању чврстих алибија, Костело је сада у проблемима и са сведоцима који су га видели, и са полицијом одлучном да му стане на крај и предвођеном неименованим комесаром, али и са још једним човеком кога из предострожности шаље његов послодавац. Делон доминира филмом савршено изневши ролу ћутљивог Костела који плени ефикасношћу и прецизношћу у раду, али и добрим изгледом, због кога су жене спремне свашта да чине за њега, упркос неморалу. Епиграф из прве сцене је приписан Бушиду, али га је заправо написао сам Мелвил (као и епиграф приписан Буди у "Црвеном кругу"). Врло мало дијалога овде функционише одлично, атмосфера отуђења се осећа на сваком кораку, а и остали глумци су били сјајни, нарочито Франсоа Перије и тадашња жена главног глумца Натали у улози љубавнице. Игра мачке и миша између Костела и његових различитих прогонитеља урађена је запањујуће реалистично, све некако делује једноставније него у Холивуду, а стога и доста ефектније. Опет морам да похвалим редитељеву економичност, јер је у једва преко деведесет минута спаковао изузетну причу, без разглабања и запевања, што би рекао друг Јапанац. Кад је Мелвил донео Делону сценарио, овај га је питао који је наслов, а кад је добио одговор "Самурај", позвао је редитеља у своју спаваћу собу где су били само кожни кауч и катана која виси на зиду. Оригинални крај где у последњем кадру Делон на уснама има велики осмех је снимљен, па није употребљен, јер је Мелвил сазнао да се један филм са њим већ завршио на исти начин. Крај и цео филм је сасвим добар и овакав какав јесте, тако да препоручујем свима који га нису одгледали да пожуре, и да виде колико су у односу на њега ништавни сви данашњи бљутави наслови који очито вуку инспирацију из њега, али не могу да донесу ни трунку онога што он нуди и испоручује за веома кратко време.
40. PLAYTIME (1967) - JACQUES TATI
Поново се добродушни али неспретни господин Ило не сналази у футуристичкој визији Париза прожетој најсавременијом технологијом. Овај пут треба да контактира једног америчког званичника у Паризу, али се губи у лавиринту технолошких достигнућа и на свој уобичајени начин прави хаос међу групом америчких туриста. Заправо, филм је подељен на шест сегмената, које су повезане помоћу два лика која се у току једног дана стално срећу - поменути Ило и млада девојка Барбара која се налази међу туристима. Филм одише уобичајеним татијевским шармом, изузетно је дуго сниман, чак три године, а саграђени сет је још већи него у осталим његовим филмовима. Опет се истиче његова суптилна, али комплексна комедија, потпомогнута креативним ефектима, често су позадински звуци гласнији од дијалога када их уопште има. Није узалуд овај филм најзахтевнији Татијев подухват, синхронизација је трајала девет месеци, а само снимање сцене у ресторану, која заузима скоро читаву другу половину филма, седам недеља. Татијева изузетна глума поново диже филм на виши ниво, али он се до 1964. године кад је почео рад на филму мало уморио од тумачења Илоа као централног лика, али такође није могао скроз да га одбаци, па је он у овом филму, у зависности од сегмента, час централни, а час споредни лик. Скоро сви критичари су га хвалили као ремек-дело и изузетно достигнуће (можда и Татијево најбоље), али код публике се баш није примио, и вратио је само мали део уложеног новца, а разлози могу бити бројни - од искључивог снимања у 70мм, преко значајног смањивања Илоове улоге, до застарелости теме - сатира на модеран живот је можда била нешто бритко и оштро крајем педесетих када је концепт зачет, али десетак година касније је одавно већ била дежа ви, а наравно треба поменути да се многима није допало ни то што је филм грубо речено без радње. По самом Татију, звезда филма је декор. Ко воли, нек изволи, уживаће. Остали нека слободно прескоче.
41. LA MARIEE ETAIT EN NOIR (1968) - FRANCOIS TRUFFAUT
Тек што је објавио књигу дугих интервјуа са Алфредом Хичкоком кога је невероватно ценио, Франсоа Трифо је снимио филм "Невеста у црнини" као омаж Хичу, изабравши за адаптацију дело Корнела Вулрича који је написао и предложак за "Прозор у двориште". Жана Моро је просто невероватна као Жили Конер, уцвељена удовица која, након што је мајка спречи да се баци кроз прозор, креће у осветничку мисију жељна крви петорице људи које криви за смрт мужа (није спојлер ако то кажем, јер се он налази већ у називу филма). Иако дели доста сличности и са Кил Билом, Квентин Тарантино је изјавио да никад није гледао филм. У сваком случају, свака од пет жртава је добра током периода који јој је у филму дат, али Мороова носи филм на својим леђима и то ради фантастично. Није то Хичкок, да се не лажемо, али има ту напетости, има ритма, има одличних сцена. Ако би ме неко питао да му приближим значај Жане у пет филмова, један од њих би сигурно био овај. Иако су га критичари прилично разапели, а Трифо се касније сложио с њима, мени се филм допао, јер је радња течна, редитељ не крије своје узоре, и главна глумица је и више него одлична. Можда то уметнички није на нивоу једног Бресона, на пример, али има своју вредност и по мени је заслужено овде. Штавише, филм је био номинован за Златни глобус за најбоље страно остварење. Треба такође рећи и да је Бернард Херман радио музику. Да закључим, можда овај филм јесте за доњи део листе, али свакако заслужује да буде на њој.
42. L'ARMEE DES OMBRES (1969) - JEAN-PIERRE MELVILLE
Изузетни Жан-Пјер Мелвил бриљантно меша ратну драму и акцију у два и по сата дугом спектаклу "Армија сенки" који је фантастичан из више разлога. Најпре, прича је веома интригантна - судбине неколико истакнутих чланова француског покрета отпора и њихови животи пуни надмудривања са окрутним Гестаповцима, док се успут боре са сопственим страховима, сумњама и издајама. Сценарио је изванредан, што и не чуди ако се зна да су и писац књиге Жозеф Кесел и сам Мелвил су били чланови покрета. Пронађен је одличан баланс, јер са једне стране, ти ликови јесу приказани као херојски, а са друге, живот члана покрета отпора је приказан веома суморним и не много перспективним, док посматрамо њихово константно кретање између безбедних зона, избегавање Немаца, хватање издајника и покушаји да се избегне сопствено хватање које без сумње води у хапшење и погубљење. Изузетну глумачку екипу предводе Лино Вентура, Пол Мерис, Симон Сињоре и Жан-Пјер Касел. Иако је филм изузетан, није био прихваћен како треба због догађаја из маја 1968. године, а пошто је сматран средством за глорификацију Де Гола, јавност није била благонаклона према њему. Због свега поменутог, филм није издат у Америци скоро 40 година, и рестауриран је тек 2006. године, када се појавио на врху многих светских листи, а неколико критичара је написало реченице типа "Можда је стар 37 година, али ово је најбољи страни филм ове године". Фантастично је примљен и седамдесетих када је издат у Енглеској. Све је на свом месту - сценарио, ритам, напетост, глума и читава егзекуција. Још један од оних филмова које би требало гледати бар једном годишње, чисто уживања ради, али и ради подсећања како су то некад радили мајстори - са визијом, душом и екипом која тако нешто може да изнесе.
43. LE CLAN DES SICILIENS (1969) - HENRI VERNEUIL
Људи моји, је ли то могуће, лудница, шта је ово?! Три иконе француског филма у истом остварењу, и то крими-трилеру. Може ли икако боље од тога? Што би рекао Петар Денда, може, може, још како - музику компонује Енио Мориконе. У питању је филм о младом кримосу који бежи из притвора уз помоћ малог али добро уређеног мафијашког клана којим управља матори дон, са идејом да опљачка дијаманте о којима је у затвору слушао од пријатеља. Из разних разлога, ситуација почиње да се компликује, а томе доприноси и изузетно упорни полицајац, жељан да по сваку цену ухвати кримоса који му је током прошлог бекства хладнокрвно уцмекао двојицу људи. Не треба ни да говорим колико је свака од три легенде овде на свом терену - Габен као искусни матори мафиозо, Делон као харизматични млађи криминалац, и Вентура као пандур решен да ствари постави на своје место и изравна рачуне. Уплићу се и млађи чланови италијанске породице, чинећи ствари још комплекснијима, али ово је без сумње филм поменуте тројке, и свако од њих доминира готово у сваком свом кадру. За мене је право уживање гледати Габена како и у позним годинама влада својим уобичајеним вештинама и контролише сваки кадар, једноставно све стаје кад се он појави, громада у сваком смислу речи. Сваки секунд се рачуна у напета два сата трајања, а редитељ Анри Вернеј заиста одрађује одличан посао (нисам гледао више ништа од њега, мораћу то да исправим ускоро). За музику сам већ рекао ко је компонује и то је ваљда довољно, а Делон је негде у то време био умешан у скандал око чувеног убиства Стевице Марковића, верујем да се све о томе већ зна. Овај филм је у потпуности оживео класични француски гангстерски жанр, који се потом вратио на велика звона у ову кинематографију. Наравно, за много успеха је заслужан и кастинг поменуте тројице. Да даље не спојлујем, погледајте сами и уверите се колико је ово одличан филм.
44. QUE LA BETE MEURE (1969) - CLAUDE CHABROL
Што би рекао један познаник, врло одличан Шабролов трилер у коме се отац заклиње да ће се осветити хит-енд-ран убици свог деветогодишњег сина, да би је, кад сазна да је извесна глумица била у колима том приликом, завео под маском сценаристе и инфилтрирао се у породицу. Међутим, што више сазнаје о поменутој породици, осећа све више емпатије за њих, јер се испоставља да их кривац за смрт његовог сина малтретира и понижава, но, то ипак не значи да ће бити лако извршити планирано убиство. Има све елементе доброг филма - сценарио, у коме поред Шаброла учествује и већ помињани Пол Жегоф, глуму - пре свега од стране главног Мишела Душосоа и Каролин Селије, па до свих осталих, и сигурну режију Клода Шаброла који је имао надимак "филмски Балзак". Ово је иначе једини филм Шаброловог "Елен" циклуса у коме јунакињу са тим именом не тумачи његова тадашња жена Стефани Одран. Важи отприлике исто што сам рекао и за "Невесту у црнини", овај филм свакако није за сам врх листе, али је занимљив, напет, квалитетно написан и одглумљен филм освете који је могуће гледати и више пута. Наслов "Нека звер умре" инспирисан је реченицом из Библије, а литерарни предложак је роман (или један из серије романа) о детективу аматеру у Енглеској. Ова адаптација потпуно избацује тај лик, не додаје његов француски еквивалент и, наравно, смешта радњу у модерну Француску. Додатни квалитет који се мора поменути је и одлична атмосфера. Неки ће се бунити да филм много тога наговештава а врло мало показује, и то је можда и тачно, али управо се тако одржава константна напетост која је један од главних квалитета овог остварења. Погледајте га што пре.
45. Z (1969) - COSTA GAVRAS
Ко је иједном у животу решавао укрштене речи, сигурно се сећа да се тражила идентификација филма Косте Гавраса од једног слова - ја сам се увек питао како може назив филма да има једно слово, али очигледно да је тако нешто могуће. У питању је филм "З", један од најсмелијих у то време, о откривању истине о позадини убиства једног левичара коју влада покушава да заташка. Држава није именована, али је јасно да је у позадини свега Грчка и аутор не покушава то да сакрије - стално се чује грчка музика, он сам је грчког порекла, једну од улога игра велика Ирена Папас, и поред тога што није говорила француски (стога тако мало дијалога), а ту су и новине, као и други производи одатле. Главну улогу, улогу жртве, тумачи Ив Монтан који уз флешбекове и слике на екрану проводи једва дванаест минута. Ту су и легенде Жан-Луј Трентињан, Франсоа Перије и Жак Перен, јунак филма "Синема парадизо". У питању је први филм који је Академија номиновала и за најбољи филм и за најбољи страни филм, а у питању је и први филм који је одбио номинацију за Златни глобус јер је номинован за страни филм, уместо за најбољи у категорији драме, што је очекивано. Због веома малог буџета, чланови екипе су играли мале улоге, а глумци који су падали са камиона нису имали дублере. Музику је радио Микис Теодоракис, чији је рад забранила војна хунта која се вратила. Инспирација за филм је било убиство Григориса Ламбракиса маја 1963. године, на исти начин како је приказано у филму. Хунта у грчкој је држала власт од 1967. до 1974. године, и за то време, слово Z на графитима, пошто је често било део протеста опозиције у значењу "Жив је!" у смислу да су му идеје непролазне, као што је и објашњено у самом филму. Смео политички трилер и данас делује свеже без обзира на опредељење, а сјајна глумачка екипа и добар сценарио га држи на врху листе европских остварења у том периоду. Политички трилери су форте Косте Гавраса, а са овим је изашао на велику сцену, и показао да се ради о и те како озбиљном аутору на ког се мора рачунати.
46. LE BOUCHER (1970) - CLAUDE CHABROL
Кад се помене "Месар", обично свако кога знам помисли на оног Грималдијевог са Микијем Манојловићем, али овај који је снимљен нешто мање од тридесет година раније режирао је Клод Шаброл и у питању је трилер о пријатељству између ратним траумама испрепаданог месара који је дошао да преузме породичну радњу у провинцијском граду, и наставнице у школи у коју се он заљубљује на једној свадби. Она жели пријатељство али му не дозвољава физички контакт пошто је тек изашла из грозне везе, и он се не противи, али убрзо почну да се дешавају убиства жена у стилу Џека Трбосека, а она близу места злочина налази упаљач који му је дала. Шта ће даље бити, погледајте сами, у главној улози бриљира Жан Јан (који игра и у "Нека звер умре" код истог редитеља), а у улози Елен је поменута Стефани Одран, која је добила сребрну шкољку за најбољу глумицу на фестивалу у Сан Себастијану, и још је боља. Она је и предложила мужу кога да изабере за њеног партнера, а ово је био трећи његов филм у ком је играо Жан Јан. Рекло би се да Шаброл мало краде и од Хичкока (као да има неко од новоталасаша ко то не ради) кроз дељење тајни, морално амбивалентне ликове и концепт нездраве опсесије. Атмосфера је такође јако добра, немир се увлачи од првих кадрова и једноставно знате, чак и по обичном приказу свадбеног банкета, да се спрема нешто ужасно, а тај ужас заиста ускоро и стиже. Деведесет минута је таман за овакав филм, мада ће вам се можда учинити да сте све то негде већ видели, иако нисте Мустафа Надаревић - можда и јесте, али имајте на уму да је ово филм снимљен пре готово 50 година (физички ме боли чак и да напишем то, али је истина). "Месар" је свакако филм који треба погледати и који има све елементе одличног трилера, иако не делује тако.
47. LE CERCLE ROUGE (1970) - JEAN-PIERRE MELVILLE
Можда смарам са Мелвилом, али шта ћу кад је човек геније, за мене је бољи од свих новоталасоваца. Врхунски трилер и више од тога, "Црвени круг", као што сам већ и говорио, почиње епиграфом који је наводно Будин, а заправо је аутор сам редитељ. Гангстер кога глуми Ален Делон пред излазак из затвора добија дојаву о пљачки драгуља, међутим одлази код старог шефа и мажњава му паре и оружје. У бекству од његових људи се зауставља да би јео, а за то време му у гепек упада бегунац од закона са којим је приморан да сарађује да би се ослободио потере. Једино им преостаје да изведу поменуту пљачку, за коју још регрутују алкохоличара који је бивши пандур, али за петама су им и шефови људи и веома упорни полицајац који лови свог бегунца. Атмосфера током свих 140 минута филма може да се сече ножем и право је уживање гледати мајсторе попут поменутог Делона, Ђан Марије Волонтеа, Ива Монтана и Андре Бурвила у акцији под палицом прекаљеног аса као што је Мелвил. Све пршти од акције и од природне харизме свих укључених. Сценарио је бритак, глума на изузетно високом нивоу, стил за десетку, сцена пљачке у трајању од 27 минута без дијалога је фасцинантна, све је готово без грешке. Мелвил је касније рекао да је сцену пљачке написао још 1950. године, али је после филмова "Џунгла на асфалту", а потом и "Рифифи" баталио ту идеју све до 1970. године. Капетана Матеија кога игра Андре Бурвил (умро пре премијере филма) требало је да заигра Лино Вентура, Монтанова улога је понуђена Полу Мерису, а Волонтеова Белмонду. Ђан Марија Волонте и Жан-Пјер Мелвил се уопште нису слагали, Италијан је презирао редитељеву наводну помпезност и претенциозност и мрзео његов перфекционизам, а нарочито петљање са његовим костимом (иако се исто понашао и са осталим звездама). У једном тренутку је био тако љут да је на два дана напустио снимање и вратио се на наговор Алена Делона, тек после двадесет година (након што је ЖПМ давно умро) признавши Руију Ногеири, писцу који је издао књигу дугих интервјуа са Мелвилом, да је временом почео да га цени као великог редитеља. У питању је омиљени филм Жан-Пјера Дардена и један од фаворита Акија Каурисмакија, али и да није, свакако би га требало гледати, јер је у питању заиста изврстан трилер, пун свега онога што краси једно врхунско остварење - да се не понављам шта је то.
48. LE CHARME DISCRET DE LA BOURGEOISIE (1972) - LUIS BUNUEL
Изузетна надреална комедија Луиса Буњуела у којој шест пријатеља планира да се окупи за вечеру, али из разноразних разлога никако не успевају да дегустирају очекивани изузетни оброк. Не може се рећи да филм нема радњу, али она свакако није логична. Има неколико тематски повезаних сцена, где се први део филма бави окупљањима пријатеља, а други сновима, мада су сцене испреплетане. Буњуел се тако поиграва са гледаоцима не дајући им да тачно докуче шта се заиста дешава а шта је сан, нарочито узевши у обзир да се јавља и техника а ла Едгар Алан По - сан једног лика унутар сна другог. Треба рећи да у филму видимо три сна која су се Буњуелу стално понављала - заборављање текста на позорници, сретање мртвог рођака и праћење истог до куће пуне паучине и буђење уз откривање да мртви родитељи буље у њега. Писац Жан-Клод Каријер је рекао да су он и Буњуел имали полазну тачку али су се у једном тренутку заглавили, но продуцент их је инспирисао истинитом причом у којој је видео два пријатеља из Бразила на улици и позвао их на вечеру следеће недеље на већ заузет дан, а у брзини то није рекао жени, па је било занимљивих ситуација. Кроз комичне ситуације, Буњуел не пропушта прилику да исмева - конвенције, корупцију, лицемерје и то што мисле да су богомдани због свог статуса у друштву (на јави), док у сновима исмева њихове највеће страхове, попут јавног понижења. Скупљена је одлична екипа глумаца коју предводе Фернандо Реј, Пол Франкер, Делфин Сајриг, Жан-Пјер Касел, поменута Стефани Одран и многи други. Филм је добио Оскара за најбољи ван енглеског говорног подручја 1973. године. Можда вам се и не свиди на прву ако волите да баш све има савршеног смисла, али свеједно покушајте.
49. POLICE PYTHON 357 (1976) - ALAIN CORNEAU
Можда најмање познат од свих филмова на листи, "Полицијски колт 357" је одличан трилер и у неку руку адаптација исте приче као "Велики сат" Џона Фероуа (1948) са Рејом Миландом и Чарлијем Лотоном. Главни јунак је Ив Монтан у улози Марка Фероа способног али повученог и усамљеног полицијског инспектора, одличног стрелца који се много узда у своје оружје. Он је главни сарадник комесара Ганеа (Франсоа Перије) који води градску полицију. Феро упознаје младу Италијанку када га услика током једне акције и успостављају чврсту везу, али кад она заврши мртва од туђе руке, а сви докази упућују на њега, неће имати коме да се окрене, јер ће постати очигледно да је постојао и други човек у девојчином животу, а пошто је у питању адаптација "Великог сата", већ се да закључити и ко је то. Ту је и сјајна Симон Сињоре, жена Ива Монтана, која глуми комесареву жену инвалида и на чудан начин је укључена у целу причу. Нисам очекивао да ћу укључити и један римејк на ову листу, али ето, и то се десило, изузетно се лепо одвија цела прича, све је фино написано, одглумљено и реалистично изведено, а опет пуно напетости. Доста другачији филм и од оригинала, и од другог римејка "No Way Out" са Кевином Костнером, "Полицијски колт 357" ће вам сигурно држати пажњу од почетка до краја, а Монтан је прави француски Прљави Хари. Да не заборавим да поменем и Стефанију Сандрели као предмет пожуде два главна лика, тада још веома младу, а сада једну од икона италијанског филма. Погледајте овај филм и не брините ако сте гледали остале верзије.
50. LE DIABLE PROBABLEMENT (1977) - ROBERT BRESSON
Чак и кад јунаци филмова Робера Бресона много пате на више различитих начина, он налази начина да протури неки од својих духовних постулата у виду вере у себе, у људе, у Бога, и вере генерално. "Ђаво вероватно" је филм који је најудаљенији од тога од свих Бресонових филмова. Не оставља нам дилему - први кадрови нам кроз чланак у новинама говоре да се Шарл, јунак филма, убио. Филм се потом враћа неко време уназад да видимо шта га је до тога довело. Слика света који га је у одлуци учврстио је крајње депресивна, разговори са пријатељима и психијатром не помажу, људи око њега не могу да помогну ни њему, али ни себи, јер је просто друштво такво и окружење је такво и свет је такав да помоћи нема. Цео филм прожима осећај беспомоћности и предодређеног фаталног исхода, можда понајвише у сцени кад он свог сапутника пита "Ко је заправо главни?", па се сви укључе у разговор, а возач, подстакнут расправом, губи контролу над возилом. Тај осећај је појачан снимцима уништења животне средине, лова на фоке и осталих непријатних ствари. Понекад нам се пружа перспектива Шарлових пријатеља, Бресон нам показује да постоји и свет ван његовог поимања, али он свакако није превише узбудљив нити доприноси осећају корисности мислеће индивидуе у њему. Цензори су хтели да забране Бресона јер наводно промовише самоубиство као логичан одговор на потрошачко друштво, али никако није у питању промоција, јер Шарл сам каже да он не жели да умре, али да му је помисао на живљење још неподношљивија. По речима самог Бресона "постоји нешто што чини самоубиство могућим, не могућим него апсолутно неопходним: то је визија празнине, осећање празнине које је немогуће поднети". То је одлична сумација филма "Ђаво вероватно" у коме у главној улози блиста Антоан Моније. Филм је добио специјалну награду берлинског жирија - Сребрног медведа, а нарочито се допао једном његовом члану - Рајнеру Вернеру Фазбиндеру. Један критичар је написао да је у питању "достојевскијевска прича о намученој души презентована у стилизованом маниру средњевековног просветљења".
5. VAMPYR (1932) - CARL THEODOR DREYER
6. ZERO DE CONDUITE (1933) - JEAN VIGO
7. L'ATALANTE (1934) - JEAN VIGO
8. LA GRANDE ILLUSION (1937) - JEAN RENOIR
9. LA BETE HUMAINE (1938) - JEAN RENOIR
10. LE QUAI DES BRUMES (1938) - MARCEL CARNE
11. LE JOUR SE LEVE (1939) - MARCEL CARNE
12. LA REGLE DU JEU (1939) - JEAN RENOIR
13. LE CORBEAU (1943) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
14. LES ENFANTS DU PARADIS (1945) - MARCEL CARNE
15. LA BELLE ET LA BETE (1946) - JEAN COCTEAU
17. CASQUE D'OR (1952) - JACQUES BECKER
18. JEUX INTERDITS (1952) - RENE CLEMENT
19. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
20. TOUCHEZ PAS AU GRISBI (1954) - JACQUES BECKER
21. LES DIABOLIQUES (1955) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
22. DU RIFIFI CHEZ LES HOMMES (1955) - JULES DASSIN
23. UN CONDAMNE A MORT S'EST ESCHAPPE (1956) - ROBERT BRESSON
24. ASCENSEUR POUR L'ESCHAFAUD (1958) - LOUIS MALLE
25. MON ONCLE (1958) - JACQUES TATI
26. LES QUATRE CENTS COUPS (1959) - FRANCOIS TRUFFAUT
Да се не бих понављао, доста тога о овом филму имате овде.
27. HIROSHIMA MON AMOUR (1959) - ALAN RESNAIS
28. LE TROU (1960) - JACQUES BECKER
29. CLASSE TOUS RISQUES (1960) - CLAUDE SAUTET
30. LES YEUX SANS VISAGE (1960) - GEORGES FRANJU
Нешто више о овом феноменалном филму, једином француском класичном хорору, у коме доминирају Пјер Брасер, Алида Вали и недавно преминула Едит Скоб, уз фантастичну музику Мориса Жара, можете прочитати овде. Ипак, пре свега, препоручујем да га погледате.
31. PLEIN SOLEIL (1960) - RENE CLEMENT
32. TIREZ SUR LE PIANISTE (1960) - FRANCOIS TRUFFAUT
33. LA VERITE (1960) - HENRI-GEORGES CLOUZOT
35. LE FEU FOLLET (1963) - LOUIS MALLE
36. LE GENDARME DE SAINT-TROPEZ (1964) - JEAN GIRAULT
37. AU HASARD BALTHAZAR (1966) - ROBERT BRESSON
38. BELLE DE JOUR (1967) - LUIS BUNUEL
39. LE SAMOURAI (1967) - JEAN-PIERRE MELVILLE
40. PLAYTIME (1967) - JACQUES TATI
41. LA MARIEE ETAIT EN NOIR (1968) - FRANCOIS TRUFFAUT
42. L'ARMEE DES OMBRES (1969) - JEAN-PIERRE MELVILLE
43. LE CLAN DES SICILIENS (1969) - HENRI VERNEUIL
44. QUE LA BETE MEURE (1969) - CLAUDE CHABROL
45. Z (1969) - COSTA GAVRAS
46. LE BOUCHER (1970) - CLAUDE CHABROL
47. LE CERCLE ROUGE (1970) - JEAN-PIERRE MELVILLE
48. LE CHARME DISCRET DE LA BOURGEOISIE (1972) - LUIS BUNUEL
49. POLICE PYTHON 357 (1976) - ALAIN CORNEAU
50. LE DIABLE PROBABLEMENT (1977) - ROBERT BRESSON
Хвала. Гледао сам их, барем, половину...
ОдговориИзбриши