уторак, 20. август 2019.

Once Upon a Time in...Hollywood (2019)

Сценарио и режија: Квентин Тарантино
У главним улогама: Леонардо Дикаприо, Бред Пит, Марго Роби, Маргарет Квели, Емил Хирш, Ал Паћино, Тимоти Олифант, Брус Дерн, Лук Пери, Курт Расел, Дакота Фенинг, Зои Бел, Мајк Мо, Демијан Луис, Мајкл Медсен, Џејмс Ремар, Бренда Вакаро

Стигао је нови Тарантино, и, као и увек, привукао доста хајпа, практично још пре него што се појавио. Као што већ рекох у ретроспективи, од великог фана сам постао умерени, што ми је драстично смањило очекивања, једноставно ми се неколико последњих филмова, иако нису лоши пер се, није допало толико да будем егзалтиран кад сам чуо да ће избацити нову ствар. Ипак, навукла ме је премиса о окружењу повезаном са златним добом Холивуда, које је апсолутно моја шоља чаја и моја зона комфора, нешто са чиме сам прилично упознат, о чему сам много читао, и радовало ме што ћу успети да похватам референце које сам очекивао у лопатама, што се дешава увек кад је Квентин у питању. Још кад се томе дода једна жлица вегете у виду најболније приче и највеће трагедије старог Холивуда, убиства Шерон Тејт и њених пријатеља, био сам и више него заинтригиран како ће све то стари психо да смућка и замеси. За оне који не знају шта се десило, ево ретроспективе у најкраћем: 9. августа 1969. године, припадници "породице" (секте) Чарлса Менсона брутално су убили перспективну глумицу и жену Романа Поланског, Шерон Тејт, у деветом месецу трудноће, тако што су је уболи шеснаест пута и њеном крвљу на вратима написали "свиња". Поред ње, убијени су и њени пријатељи, Џеј Себринг, Војтек Фриковски, Ебигејл Фолџер, а убијен је и Стивен Перент. Све се десило без очигледног мотива и ствар је разјашњена после око месец и по дана, починиоци су ухваћени због потпуно невезаних оптужби, али је и овај случај временом испливао. Филм сам погледао у сјајном нишком синеплексу, који је, морам рећи, најбољи биоскоп који сам досад посетио, и вредело је платити цену карте. Бринуле су ме многе ствари, од приче за коју сам предосећао да је танка, упркос трајању од три сата, кастинг великих звезда, и још доста тога. Постојали су сви услови да се сценариста и редитељ расплине, као што има обичај у поменутих неколико последњих филмова, а требало је видети може ли у том случају извадити кестење из ватре. На поподневној пројекцији било је бедних четворо људи.

Било једном у Холивуду
Некадашњи познати глумац и ТВ звезда, Рик Далтон, и његов каскадер и најбољи пријатељ, Клиф Бут, покушавају да добију свој део колача и осете макар још мало славе у смирај златног доба Холивуда крајем шездесетих, а у суседну кућу се досељава брачни пар Тејт - Полански. Ово остварење прати период од фебруара до августа 1969, када су се догодила поменута убиства.

Морам се оградити на почетку и рећи да ће неке ствари које овде будем рекао можда представљати БЛАГИ СПОЈЛЕР, мада ћу се трудити да откријем што мање, ово што сам досад поменуо је једноставно историјска чињеница и може се проверити са два клика, па је и не рачунам у неки огромни спојлер. Прво да кажем, ово није филм за свакога, и ако сте очекивали стандардну и уобичајену тарантиновштину, могуће је да ћете се разочарати. Прочитао сам и позитивне и негативне критике, и не могу да схватим да има толико људи који себе зову професионалним критичарима а нису ни близу да схвате шта је заправо овај филм, о чему је, и шта представља. Сам редитељ је потврдио (а то је и на први поглед видљиво) да је ово вероватно његов најличнији филм, и лако је видети зашто. Лако је видети и зашто многима није по вољи - насиље добија пун замах тек на самом крају, а филм на почетку није превише динамичан. Главна ствар која људима не може да допре до мозга је да ово није документарни, фактографски филм о правом старом Холивуду, и о стварној Шерон Тејт, чији су живот, младост (заједно са нерођеним дететом) и скоро известан успех прекинути тако свирепо и зверски. Ово је прича - боље речено бајка - о Холивуду каквим га види верни обожавалац и врхунски познавалац материјала који је у доба дешавања из филма имао једва шест-седам година, али је већ био и те како добро упознат са филмовима и хит серијама тог времена. Индикативни наслов се, после још индикативније последње секвенце филма, види по први пут на екрану - који вам још доказ треба да је у питању прича или бајка? Упркос одличном сценарију, прича је прилично танка, али - нисам веровао да ћу ово икад рећи - то овде и није нека сметња, јер је фокус више на ликовима, окружењу, периоду и сличним стварима. Визуелно прелеп и веома раскошан филм представља једну од најаутентичнијих рекреација Холивуда с краја шездесетих, а Тарантино по обичају демонстрира фасцинантан смисао за детаљ са рекламама тадашњих филмова, израђених трејлера и сцена за фиктивне серије по узору на стварне попут "Бонанце", "ФБИ" и "Сирове коже". Међутим, постоји и сцена на самом почетку где Ал Паћино прича о томе како је гледао два Рикова филма и у једном моменту се види замагљени кадар из једног од њих - у питању су "Партизани" Столета Јанковића, у коме поред великог Бате Живојиновића играју Род Тејлор (играо Черчила у "Проклетницима") и Адам Вест (Бетмен у серији која се помиње у филму). Тај филм је настао 1974. али то овде није битно, јер он "глуми" друго остварење. Овај филм је по мени одличан јер веома успешно балансира различите елементе - у исто време је и више него очигледна изјава љубави том времену, том филму и тој телевизији, и тугованка, јер није све гладац како споља изгледа (а и да јесте, све се то неумитно гаси и умире). Ту се греши што се са овим филмом нема стрпљења - Тарантино веома рано етаблира своју неутаживу љубав према том периоду, том филму и тој телевизији (како већ и рекох), док све време у позадини тиња злокобни призвук долазеће невоље за коју сви већ знамо и очекујемо је. Квентин се показао као прави мајстор у умећу креирања суптилних наговештаја и драшкању рецептора гледалаца - прво уљуљка слојевитом студијом карактера своја два јунака, чак уз повремене комичне моменте, да би онда сместа суптилно подсетио шта се на крају спрема. Филм је по мени успео и веома ми се свидео баш из тог разлога - успева да истовремено буде и весео и надахнут и елегичан и мрачан и бајковит и реалан. То није могуће извести ако неко не познаје материју.

Све нити феноменално повезује Марго Роби у улози Шерон Тејт, која, иако привидно не проводи превише времена на екрану, даје душу овом филму. Иако ја нисам одушевљен њеним глумачким капацитетима овде је одлично употребљена да прикаже оно што се од ње очекује, а то је Холивуд у својој најчистијој инкарнацији. Сви који су познавали Шерон Тејт кажу да је била оличење доброте и чистоте, и таква је и у филму. То је управо оно што желимо да видимо у вези са фабриком снова. Некако смо навикли да идеализујемо глумце и режисере јер их после толико година дружења доживљавамо као своје - просто је немогуће да је неко кога волимо умешан у неки скандал, силовање, педофилију, уцене у вези улога, да се рока уз свакакве дроге и алкохол. Марго Роби је управо отелотворила чистоту жене на путу успеха и део оног најлепшег што је индустрија тада имала да понуди. Само плитке и неуке либералне феминисткиње које себе називају критичарима могу да кажу да је лик Робијеве непоштовање према Тејтовој - заправо је баш супротно - њено присуство је малтене анђеоско, што би рекао сам Тарантино, малтене као да је и нема у филму, већ у нашим срцима. На крају крајева, и њена рођена сестра је благословила сценарио и избор Марго Роби за улогу Шерон, а дала јој је и неки накит који је припадао несрећној глумици да га носи у филму. Дакле, да подвучем још једном, Тејтове нема мало у филму (додуше, нема је ни превише) и нипошто није приказана са непоштовањем. Кад већ причам о томе, могао бих се дотаћи и глуме. Зна се за мој анимозитет према Леу Дикаприју, просто ми није лако да његову "стармали бејбифејс" појаву схватим озбиљно и доживим га као човека са емоцијама у конфликту и са озбиљним проблемима (нарочито имам проблем са "Shutter Island"-ом у том смислу, Лео као ноар јунак ми изазива нападе смеха). На сву срећу, Тарантино ме слабо консултује кад је у питању кастинг за његове филмове, па је тако и овде та buddy хемија између Дикаприја и Бреда Пита заиста одлична.

Квентин је изјавио да је циљао на хемију сличној оној коју су својевремено имали Пол Њумен и Роберт Редфорд, и ја не бих баш претеривао са таквим изјавама, али је ово свакако једно од бољих упаривања у скорије време, а и два глумца су одмах по завршетку снимања изјавила да је забава била сјајна и да би желели поново да раде заједно. Дикаприо је био врло добар, нарочито на снимању, са све оним импровизованим сценама (што је код Тарантина веома ретко) кад заборави текст или кад после ломи ствари у приколици. Међутим, не могу да се отмем утиску колико он риља, упиње се и даје све од себе да буде сјајан, док је Бреду Питу потребно само да се појави у кадру и аутоматски показује више харизме и талента од колеге. Ја сам знао да је Бред добар глумац, тачније да може да буде кад то хоће, али оно што је овде показао је заиста за причу - упркос чињеници да Дикаприо има меснатије реплике и да је једноставно заступљенији, са све изливима емоција, који га стављају у први план, Пит је истински феноменалан и показује фантастичан таленат да са мало речи освоји кадар и сцену, шта год да у њој ради. Мало више простора му је дато тек на крају кад срање коначно удари вентилатор, да употребим буквални превод енглеске фразе, где добија прилику да се размахне, и то како. Ретко кад сам гледао толико насиље које има тако задовољавајуће дејство, а видећете и зашто кад будете гледали. Бред Пит у размацима од по неколико секунди и минута успева да изнесе изразито комичне секвенце (кад дрогиран покушава да схвати шта се дешава), да би се касније пребацио на озбиљне ствари и емоције, искључиво сировом снагом своје харизме и несумњивог талента. Да сам ја нека власт, ово би завредело бар номинацију. Не знам зашто, али ми је и Дикаприо био урнебесно смешан кад год би шмрктао и храктао од лошег дувана, што се често дешава. Генерално готово да нема слабе глумачке карике, али ретко коме сем троје главних глумаца су и дате више од две сцене - Ал Паћино има један солидан мини-монолог, али је махом на аутопилоту, Брус Дерн бриљира у своја три минута (мада ми је криво што нема Берта Рејнолдса), Расел је добар као део техничке екипе на снимању који не мирише Пита, Тимоти Олифант адекватан у улози глумачке звезде, Дакота Фенинг застрашујућа у својој једној сцени (ко би рекао да има 25 година), али од споредњака по мени заставицу односи изузетна Маргарет Квели, као чланица "породице" по имену Пусикет - досад сам је гледао само у серији "The Leftovers" и била је добра, али овде је заиста супер као откачена, дрогирана и сексуално оптерећена Пуси (такве су углавном све чланице култа, и то је, рекао бих, одлично приказано, иако нисам имао додир ни са чим сличним и немам увид у стварно понашање тих девојака. Наравно, не значи да су мушкарци бољи, напротив, сви до једног су дрогиране психопате и наказе.). Биће од ње нешто ако овако настави, у то сам сигуран. Треба поменути и злосрећног Лука Перија који се достојно опростио са једном сценом, као и Џулију Батерс која је са десет година свој део одглумила као матора. Ипак, ствар коју морам посебно да поменем, и која без проблема самостално диже оцену за половину је врхунски саундтрек. Није то никакво изненађење за Тарантина, али ретко где сам видео овако уклопљену плејаду хитова из тог времена, да их сада не набрајам, али у питању су све сами штихови.

Да не буде да је све савршено, имам и одређене замерке, мада су оне заиста минорне у односу на врлине. Ту су одређени  ситни анахронизми (који су, истини за вољу, можда намерни, код Тарантина се никад не зна), као и пародични третман Бруса Лија, са којим имам одређени проблем, чак иако је у питању бајка. Сувише је он велика личност, човек, мајстор и филозоф да би га начинили помпезно-арогантним празноглавцем, на страну што нико не би могао ни да му приђе у борби, а камоли нешто друго. Волео бих и да је филм петнаестак до двадесет минута краћи, заиста нема потребе за одређеним малим деловима који су објективно преразвучени. Повремена нарација ми је стравично ишла на репродуктивац, једноставно је потпуно непотребна. Но, како рекох, то су малтене неприметне ствари, и само ће површнима сметати што овај филм није драстично бржи, једноставно овде динамика није примарни елемент и тако је како је. Морам рећи да у тренутку кад насиље коначно заиста исплива, оно, иако брутално, мало претерано, и очигледно за режисерову душу и гушт, никако није изведено попут карикатуре као у неким другим његовим филмовима. Такође и да кажем да сам одушевљен последњом сценом, и целом том секвенцом краја, уз коментар да је, узевши у обзир све околности и све што сам досад написао, он могао да се одигра само на један начин, и Тарантино је, као права искусна вучина, то адекватно препознао и погодио са завршним сценама као ретко где. Смрт старог Холивуда оличена у замирању каријере Рика Далтона и попуштању пред новим тенденцијама подсетила ме донекле на смрт Дивљег запада какву је Сем Пекинпо осликао у "Дивљој хорди", случајно или не, такође снимљену 1969. године. Обе ствари могу да се окончају само на један начин - у блатишту, прашини, ватри и крви, што се, дакако, и дешава. Треба поменути и неколико занимљивости карактеристичних за Тарантинове филмове, а од троцифреног броја, ја сам одабрао две - Перла Хејнс, девојка која Бреду Питу продаје цигару умочену у есид је играла Биби у Кил Билу (кад смо већ код ћерки, ћерке Уме Турман и Бруса Вилиса се појављују као чланице "породице"), а епизода серије ФБИ коју два јунака гледају је потпуно стварна, с тим што је Дикаприов лик дигитално убачен уместо Берта Рејнолдса, који такође жваће жваку (што Пит прокоментарише као "добар потез"). Мени је на пример одличан потез што Роби није дигитално убачена у филм који гледа у биоскопу, већ се накратко у филму појављује права Шерон Тејт у филму "Екипа за рушење".

Како направити, што каже Звоне Михајловски, ремизе овог филма? Почећу од тога да мислим да је ово, потпуно неочекивано за мене, најбољи филм Квентина Тарантина још од Кил Била, а можда и укључујући њега. Већ сам рекао да није за сваког и да га неће сви волети, јер иако је класик и винтиџ Кју Ти, ипак није то у оном најкласичнијем смислу у ком то масе прихватају. Ако томе додамо и чињеницу да већина гледалаца зна веома мало о старом Холивуду, насловима из тог периода, а нисам баш сигуран колико њих је пре овога знало и за убиство Шерон Тејт, слика није баш импозантна. По мени, филм треба искусити, па нека свако донесе закључак за себе према ономе како му легне. Јесте, дуго нико никог не убије, јесте, треба му времена да се залауфа (отприлике до оне сцене у биоскопу), јесте, радња није нека јер је акценат на ликовима и на периоду који се оживљава - али, ово је једна од најлепших ода филмској уметности у модерно доба, као и самој Шерон - савршени омажи култним насловима и култним глумцима (Далтону је амбиција да буде као Стив Меквин, који се такође појављује у филму), махом сјајна глума (у којој предњачи Бред Пит), и како сам и рекао, бајка исприповедана кроз визуру аутора који је, ма колико био мали, све поменуто у филму видео, доживео, запамтио и заволео. Изазива лавину различитих емоција и не можете не бити дирнути ако бар овлаш знате нешто о индустрији и неке од наслова. Тарантино је после дужег времена опет успео да ме одушеви, а искрено сам мислио да ће се то веома тешко десити. Овај филм је чекао да буде снимљен, и то баш овако. Опет кажем, многи критичари су жестоко промашили у разумевању али то праве обожаваоце не сме да спречи да ово погледају, и, ако имате прилику за то, дугујете себи да га погледате у биоскопу. А ако неко има проблем са ичим што се дешава на крају - онда сте тек промашили целу поенту, која је у последњој сцени показана веома пластично. Буквално би је јасно видео и Филип Вишњић. Погледајте овај филм, ако сте било колики филмофил, и макар површно знате позадину, то и те како дугујете себи. Не знам шта ће Квентин да режира за крај (ако је крај), али ово је велики погодак. Можда је у питању фенси биоскоп, можда је тема о којој знам прилично, али свеједно сам баш уживао.

ОЦЕНА: 4

Нема коментара:

Постави коментар