уторак, 03. децембар 2019.

The Irishman (I Heard You Paint Houses, 2019)

Сценарио: Стивен Зелијан, Чарлс Брант
Режија: Мартин Скорсезе
У главним улогама: Роберт Де Ниро, Ал Паћино, Џо Пеши, Стивен Грејем, Реј Романо, Ана Пакин, Харви Кајтел, Кетрин Нардучи, Џеси Племонс, Џек Хјустон, Боби Канавале

Апсолутно најочекиванији филм године је коначно стигао. Откад су се појавиле прве најаве да ће се овај филм снимити, био сам на иглама и имао пундравце, јер је све изгледало као у бајци - Скорсезе ће се вратити ономе што највише воли - његове две главне осовине су мафија и религија, мада је знао жестоко да убоде и са студијама карактера и друштва (погледајте "Таксисту", његов најбољи филм, и "Краља комедије"), али лепо је било знати да ће се безмало 25 година после "Казина" (који је био супер, али никако на нивоу "Добрих момака") вратити правом гангстерском филму, и то са аждајама чија имена можете видети горе. Од самог почетка је било великих проблема са продукцијом, требало је неколико година да се све најзад реализује, и заиста сам био нестрпљив да видим како ће све изгледати, нарочито имајући у виду да специјални ефекти играју толику улогу (тзв. ефекат подмлађивања, при коме глумци играју знатно млађе верзије себе, је скинуо највећи део буџета, који је укупно износио око 175 милиона долара). По речима самог Скорсезеа, ниједан велики студио није био заинтересован за још један мафијашки биопик и сарадњу њега и Де Нира, што ме је, узевши све у обзир, искрено зачудило. То је једва дочекао Нетфликс и одмах искеширао 160 милиона, што ће рећи да је после званичне премијере у септембру и ограниченог пуштања у биоскопе, најзад стримован 26. новембра, и одмах је постао доступан за скидање, што сам, дакако, под хитно искористио, допустивши себи да се много понадам да ћу коначно моћи да кажем "ево једног новог филма који је заиста велики". Па, да видимо јесам ли се на крају добро удао.

Френк Ширан, бивши камионџија и ратни ветеран, сада у старачком дому, сећа се уласка у мафију кроз послове са породицом Буфалино, као и блиског пријатељства са познатим синдикалним лидером и гангстером Џимијем Хофом, те могуће умешаности у његов мистериозни нестанак седамдесетих година прошлог века.

Одмах да кажем да, иако су ми надања била велика, нисам очекивао "Goodfellas 2", тај квалитет или понављање ичега успешног што је Скорсезе радио као млађи, али сам очекивао рецимо да један искусан филмски стваралац, прекаљена матора кајла на крају осме деценије живота, заокружи свој опус у жанру који му је обележио велики део каријере и на ефектан начин заврши тај део плодног му стваралаштва (пошто очигледно не планира да стане кад је у питању снимање филмова пер се). Одмах ћу рећи да су ми осећања помешана - углавном сам наилазио на изузетно позитивне критике и предвиђање Оскар номинација и награда, међутим, иако има позитивних ствари које бих навео, дефинитивно има и аспеката којима сам дебело разочаран, и ту по мени не сме бити никаквог разблаживања. У питању је, дакако, само моје мишљење, које је далеко од уклесаног у камену, али кад један овакав пројекат, помпезно најављиван и нестрпљиво очекиван, омане у стварима где се подразумевало да неће, на то се мора указати. Мартин Скорсезе је један од највећих чувара биоскопске културе, заборављених филмова и историје седме уметности, те је стога један од жестоких противника гледања филмова на телевизији, али је ипак морао да поклекне пред Нетфликсом, због чињенице коју сам већ горе навео, дали су му велике паре и велику слободу да сними филм по свом нахођењу, и он је то и урадио - снимање је трајало три и по месеца, што представља најдужи период у филмографији овог редитеља, а у питању је такође и најдужи његов филм са цирка 209 минута трајања. Прича о Џимију Хофи и Френку Ширану ми је била овлаш позната, те сам се мало обавестио пред филм, уз напомену да нисам читао књигу по којој је написан сценарио, под насловом "Чуо сам да кречиш куће", па се зато нећу превише бавити историјским непрецизностима, допустивши ауторима уметничку слободу, али ћу ипак рећи да их има баш доста. Период је много лепо рекреиран, Пенсилванија тог периода изгледа као кул место за живот. Прича јесте доста занимљива, али се мора рећи и то да књига (по свему што сам о њој прочитао) даје много ширу слику главног лика, и бави се многим различитим ликовима и случајевима, али је одлучено да се за филм узме углавном само прича о Хофи, уз пренаглашено потенцирање уплетености у аферу са Кенедијевима. Музика је многима била трн у оку и ја се слажем да сетлиста можда није баш прејака као у неким другим Скорсезеовим филмовима, али било је момената где су се одређене песме лепо уклапале, па се не бих бавио саундтреком као великом маном (мени заправо не смета понављање "In the Still of the Night", мада можда није морала да иде баш три пута). Сви глумци се без даљњег веома труде и то је видљиво на први поглед, али то је колико добро толико и лоше. Мени се највише допао Џо Пеши који је, за разлику од многих других филмова, овде адекватно суздржан и миран, али опет довољно зајебан кад треба, као Расел Буфалино, шеф коме одговара Роберт Де Ниро у улози Ширана. Ту је и сјајни Харви Кајтел у пар "трепни и пропусти" сцена (срамота је што су га уопште звали за овако нешто, али био је супер), као и још неколико изузетних глумаца познатих из серија попут "Сопранових" и "Царства порока". Верујем да би заиграо и Френк Винсент да је жив, Скорсезе једноставно не снима филм са овом екипом без њега. Стивен Грејем је прилично добар, мада се на пар места баш жестоко види колико се уноси при глуми, што можда и није чудо, јер је чистокрвни Британац, али узевши све у обзир, био је сасвим океј, као и, за дивно чудо, Реј Романо, који је вероватно последњи кога бисте замислили у оваквом филму, у малој улози адвоката. О Де Ниру и Паћину намерно не говорим у овом делу, већ нешто касније, не зато што мислим да су сами по себи били лоши, већ зато што због непремостивих препрека техничке природе не могу да их посматрам као оно што би требало да буду, односно што филм од њих жели да направи, а то нажалост умногоме утиче на квалитет самог филма, и то не на позитиван начин. Ану Пакин не помињем, јер делује као да су јој накнадно убацили сцене на крају чисто да би се још мало појавила - свести улогу једне Оскаровке на пар кадрова у којима не мења израз лица је срамотно. То што је једина од три или четири ћерке (већ сам заборавио колико) која зна чиме се татица бави, нећу ни да коментаришем, а осим тога, никад не говори ништа него само стреља погледом. Кет Нардучи је прелепа жена, како рече неко са странице, расна милфара, и добра глумица, али њена улога се такође своди на апсолутно ништа, у најбољем случају на неке форице типа "Расел брани да се пуши у колима" - следећи кадар она пали цигару у колима, и такве глупости (њен муж, двадесетак година старији Пеши, би требало да буде седам-осам година старији од ње). Донекле су занимљиве синдикално-политичке интриге и мафија усред свега тога, увек је интересантна та спрега у филмској причи, нарочито кад се скупе овакве њушке, чак и ако се није све тако издешавало, али постоји више горућих проблема који неповратно срозавају квалитет овог остварења.

Прва и основна ствар која је до сржи уканалила филм је поменути de-aging. Ја не спорим да лица Де Нира, Паћина и остале екипе изгледају као да они имају 40 и нешто/50 и нешто година, али ако погледате њихове покрете, држање и комплетну позитуру, што би рекао Радован, апсолутно је јасно да су ти људи на крају осме деценије живота и никаква техника неће учинити реалним да буду тридесет и више година млађи и играју мужеве женама у тим годинама као да су истих година. Постоји једна сцена са пребијањем бакалина која ми је истовремено била смешна и болно мучна док сам гледао како се сироти Боби Ди мучи да задаје ударце који би требало да буду јаки и разорни, јер је човек наводно у пуној снази. То није једини проблем, јер малтене није променио израз лица (а можда није ни могуће кад је све дигитализовано) и деловао је ботоксирано све време. Чињеницу да га Пеши ословљава са "kid", као да је много старији од њега, нећу ни да коментаришем. Сама глума можда и није толико лоша, али свакако не одушевљава, а све то делује апсолутно неуверљиво. Ал Паћино је добио прилику за неколико својих уобичајених rant-монолога, али види се да му је зенит прошао са "Градском скупштином" и "Ђавољим адвокатом", ма колико се трудио, а фејк ирски акценат му је катастрофа и уопште га није требало приморавати на тако нешто, он као и сви други има неколико добрих секвенци, али све је то сувише неубедљиво, сувише исфорсирано, сувише мало за један тако дуг филм - не кажем да нема добро одглумљених сцена и делова, али апсолутно ништа не може да оправда неке ствари, а та ужасна дигитализација је слон у соби.

Сценарио је такође прилично лош кад се све сабере и одузме, што ме од Зелијана искрено чуди - није он баш увек блистао као писац, више је hit'n'miss аутор, али за овакву тему је заиста требало пружити нешто више од бесконачног низа дијалога прожетог константним понављањима питања и одговора који у доста случајева не води никуда, нити доприноси развоју ликова, нити уопште ишта говори, а од непрекидне нарације ми је било искрено мука - постоји ли нешто што може да се покаже, а не нацрта, мајку му? Ја обожавам спорије филмове који дају шансу ликовима да се развију, али овде се могао избацити минимум један сат, требало је мало уједначити причу и поентирати много суптилније. Имам утисак да је последњих пола сата убачено само да би се Де Ниру дала шанса да заправо нешто одглуми, макар и цитирајући Бенџамина Френклина, за разлику од претходних 180 минута кад је само сувопарно изговарао текст (сад сам се сетио и чињенице да је за минимум 15 цм нижи од правог Ширана). Једноставно, много тога уопште није морало да се убаци у филм, а морам рећи да је у појединим тренуцима и монтажа заказала, јер је просто све преразвучено, мада генерално нема много замерке на екипу иза камере, сем на самог Скорсезеа, који је очигледно хтео на силу да изгура све ово, но, што се мене тиче, није се баш прославио. Ал Паћино је рекао у једном интервјуу да га прво партнерство са Скорсезеом подсећа на снимање филмова седамдесетих, и да је цео процес тако текао. Штета само што нико од њих није схватио да, иако можда процес изгледа тако, ово нису седамдесете. Нажалост, не могу се вратити, ма колико преко технологије покушавали да их оживимо. На почетку и на крају филма "Irreversible", види се чувена реченица "Le temps detruit tout". Овај филм је доказ.

Дакле, да покушам да закључим, јер једноставно нема поенте писати неку предугу елаборацију, има неких добрих момената, има неког потенцијала, има неке добре музике, неких добрих реченица, али све је то апсолутно недовољно да покрије хајп, очекивања и, зашто не рећи, три и по сата у животу својих гледалаца који се никад неће вратити. Јасно је да је Скорсезе желео да истрчи почасни круг са маратонцима, привуче публику на стару славу и на имена, и ја не сумњам да би овакав филм са њима (наравно, уз доста бољи сценарио) био права бомба крајем осамдесетих или макар средином деведесетих кад су били у свом прајму. Овако, могло је бити боље без ужасне технике подмлађивања, са млађим глумцима где би се матори евентуално појавили у адекватним животним добима и камео ролама (друга је ствар што данас мало који млађи глумац има харизму и star power какав са собом носе ова четворица чак и у зрелом добу) и уз темељно чишћење приче од вишка материјала, пре свега ту мислим на дијалоге који апсолутно ничему не доприносе, непотребне плотлајнове, избацивање неких ликова и учвршћивање неких других, и пре свега снажнији сценарио са правом поентом, коју овде нисам видео (осим оне најочигледније на свету "чини зло и остаћеш сам"). Овако смо само добили репетитивни и скандалозно предуги дежа-ви бућкуриш (са неколико референци на неке претходне филмове). Оно што ја апсолутно највише замерам филму, поред пропалог експеримента са de-aging техником, је чињеница да ми у филму који траје 209 минута на самом крају не знамо готово ништа о његовим главним ликовима - неуједначени џамп-кат флешбекови са бескрајним дијалозима испрекиданим повременим ултра-насиљем и причице из старачког дома нам не говоре скоро ништа о самом лику Френка Ширана, осим да је био човек који беспоговорно извршава наређења. Слично се може рећи и за Џимија Хофу - Паћино по обичају прежвакава готово сваку сцену лошим ирским акцентом и има неких својих тренутака, али кад се све сабере и одузме, нисмо добили ништа о Џимију Хофи што се не може прочитати на сто других места - осим можда да обожава сладолед и да не воли кашњење. Рекох да ћу овај пут бројне историјске непрецизности оставити по страни, јер је филм рађен по књизи, али два главна лика завршавају свој пут готово без икаквог гледаочевог увида у њихове душе. Francis and James, we hardly knew ye. То је оно што је по мени апсолутно неопростиво.  Мада, могло би се расправљати о чињеници да је вероватно Хофино наслеђе веће од праве приче о њему, будући да она очигледно, на крају дана, није превише занимљива (није то била ни у филму Денија Де Вита, мада ми се Џек Николсон доста свидео у насловној улози). Овде је глумачки најбољи Џо Пеши, како сам већ и рекао, а Харвија Кајтела је било гре'ота цимати за неколико минута после тридесет година (последњи пројекат њега и Скорсезеа је било "Последње Христово искушење"). Да не заборавим и још непоменутог Доменика Ломбардоција, једва препознатљивог глумца из "Жице" у улози Дебелог Тонија Салерна.

Испада веома лицемерно што се Мартин Скорсезе острвио на Марвел филмове, које и сам снажно не подносим, и слажем се са свиме што је рекао сто посто, али са овом си-џи-ај глупошћу и правим нетфликсовским развлачењем од бесмислених двеста девет минута, није испао ништа бољи од њих. Што већ рекох на страници, ако би требало описати овај филм насловом једне песме, била би то без сумње "Млохава ћуна". Она жели да нас убеди да је још у пуној форми упркос томе што су најбоље године одавно иза ње и да уз праву стимулацију може да траје три и по сата и изврши свој задатак. Међутим, то се не дешава и испразно трење је све што нам је остало од љубави. Питао сам се да ли да будем благонаклонији у оцени зато што обожавам готово све укључене, или да их баш због тога казним нижом оценом што сам практично изгубио три и по сата. Наравно, баш људе брига за то, кренуло је већ скупљање кајмака, позитивне критике само пљуште, не знам само ко их пише. Ако ништа друго, треба рећи да, иако би филм изгледао значајно боље са млађим глумцима, одлична је ствар што у њему није било Леонарда Дикаприја и сличних, то би заиста било превише за моју трошну срчку. Све у свему, тешко да ће ме матори Марти опет зезнути да се упустим у овако нешто, а колико видим, не планира да стане са пројектима. Чињеница је да упркос свему није ништа људски снимио мали милион година и ово вабљење старих фанова на познате шеме му не служи на част. Препоручујем од срца да, ради очувања успомене на правог Скорсезеа, ово не гледате.

ОЦЕНА: 3-







Нема коментара:

Постави коментар