Coming-of-age - 15 најбољих филмова о одрастању

Појам из наслова се односи на период транзиције од раног пубертета до трансформације у младу жену или човека. Кажу да пубертет, тачније сам поменути процес транзиције почиње од тренутка када постанемо свесни сопствене смртности, а завршава се у пост-тинејџерском периоду, кад се процес биолошког и менталног сазревања макар донекле заокружи (знамо да се код многих тај процес никада не окончава). Без икакве дилеме, у питању је најделикатнији процес у животу сваке особе, и најтежи период истог, не рачунајући можда дубоку старост, ко успе да је доживи. Тада мислимо да знамо све, а истовремено смо најзбуњенији у животу; хоћемо сами да доносимо одлуке, а ни у шта нисмо сигурни; у једном тренутку мислимо да нико није бољи и паметнији од нас, у следећем се распадамо под навалом сопствених комплекса и страха од сопствене сенке. Неки никад не успеју да се опораве од хаоса који тај процес у њима остави, а осетљивост и лабилност су на максимуму. Још ако се деси да их задесе неке непланиране непријатности, или ако живимо у неадекватним условима, сиромаштву или растуреној породици, то се још горе одражава на младу особу са кризом идентитета која је у том периоду неминовна. Можете већ и наслутити да постоје небројене могућности кад је у питању преношење оваквог материјала на филмско платно. Излазак из незнања које симболизује детињство и чеони судар са раном младошћу, или ако хоћете, са неминовношћу смрти, никог не остави без последица и разноразних ожиљака. Сукоби свих врста, непризнавање било каквих ауторитета, љубавна бол, прво буђење сексуалности, незадовољство сопственим изгледом, средином и животом уопште, савршена су полазна основа за неке од остварења које ћу овде укратко представити. Онај ко овде очекује безазлене филмове који се могу сврстати у "лако штиво" и "романтичне комедије" биће грдно разочаран. Иако у неким од њих постоје елементи младалачке романсе, далеко од тога да су оне главни елеменат, поред свега досад набројаног. Coming-of-age филм пружа одличну могућност сагледавања ствари из угла протагонисте, без обзира да ли је у питању само перспектива или "свезнајући наратор" и јединствено је искуство, без обзира да ли су околности нормалне, или је стављен у непогодно окружење попут пакла рата или разрушеног породичног живота. Свако голготу ове транзиције доживљава на свој начин, и свако време носи своје бреме, некад су то била песничења и слање љубавних писама, а данас, у доба дигиталне технологије и друштвених мрежа, могуће је заљубити се (и не мислим на "childhood crush" тип заљубљивања, него "head-over-heels-holy-fucking-shit-what-the-fuck-am-I-doing-on-this-rollercoaster" зацопавање) у особу коју сте људски видели уживо два до три пута. А накурчени клинци носе татино оружје. Али, то је већ нека друга прича и не желим да се разбрбљавам о томе овде, тема су филмови о одрастању. Некако сам издвојио петнаест комада, и усудио се да их рангирам, пре свега зато што ми је досадило да се више кријем иза флоскула типа "Сизифов посао", иако то није претеривање. Филмова о одрастању има заиста много, ја сам неке есенцијалне сигурно и заборавио, неке свакако нисам ни гледао, али сам се трудио да се присетим петнаест наслова који су највише утицали на мене и на формирање сопственог гледишта док сам их гледао. Топла препорука важи за сваки од њих, а покушаћу да објасним и зашто, док истовремено покушавам да не будем досадан. Да ли ћу успети, остаје да се види, али омаж ће свакако остати. Наравно да ни сам редослед није безгрешан, ту сам се трудио да их за по малу нијансу одвојим на основу онога како сам их доживео. Покушаћу да избацим спојлере.

15. GHOST WORLD (2001) - Terry Zwigoff

Главна тема филмова Терија Цвигофа је отуђеност међу људима, и "Свет духова" није изузетак. Он је својом необичношћу продрмао сцену почетком овог века, поставши први филм са Оскар номинацијом за адаптирани сценарио заснован на стрипу (аутор Данијел Клаус је такође и косценариста). То је прича о две најбоље пријатељице које се суочавају са доласком матурске вечери и недостатком јасне перспективе у животу у смислу будућег позива. Њих две су друштвени отпадници, мада је једна популарнија код дечака, а друга талентованија за уметност, што би могло да јој обезбеди каријеру. Из зезања одговарају на лични оглас у новинама који је дао усамљени колекционар Сејмор, не слутећи да ће им познанство са њим обема променити животе, а нарочито повученој Инид, која у њему налази разумевање за своје маштарије и фрустрације. И њему се, изласком из зоне комфора, живот неповратно мења, а док се ближи тренутак великих одлука, јаз између девојака непрекидно расте, а играчка се претвара у плачку. Уз већ поменути врхунски сценарио, мора се поменути и глума, која је на веома високом нивоу. Вазда потцењени и пословично одлични Стив Бјушеми просто блиста у улози Сејмора, екстремно интровертног скупљача џез плоча (ту љубав дели са Теријем Цвигофом) који допушта себи да напусти љуштуру којом се обавио и, наравно, не бива награђен за то, како нас уверавају "популарни психолози". По сопственим речима, у кожи овог чудака му је било толико непријатно, да би се сваког дана на крају снимања одмах пресвукао од главе до пете да би потпуно другачије изгледао. Морам похвалити и две протагонисткиње, пре свега Тору Бирч, као залуђену Инид, која сјајно преноси све несигурности једне тинејџерке, наслањајући се на лик из "Америчке лепоте", са још бизарнијим цртама карактера. Нажалост, у наредних петнаест година је малтене утонула у потпуну опскурност, те је се сада сећају само као "она клинка из оног идиотског серијала са Харисоном Фордом" или "Ћерка из 'Америчке лепоте' ". Овде је наговестила лет ка звездама, које никад није достигла. Скарлет Јохансон је такође веома добра, знамо у ком правцу је њена каријера отишла касније, овде је сасвим ОК одиграла нешто конвенционалнију Ребеку, мада се мора рећи да је мало тешко поверовати да је девојци која тако изгледа тешко да се игде уклопи. У сваком случају, одличан мали, независни филм, од кога готово нико много не очекује, али и те како много добије. Класична "low risk - high reward" прича, тако да по'итајте, ако сте фанови ненапуцаних, али лепо замишљених, написаних и одглумљених младалачких прича, без уврежених конвенција, ово је филм за вас.

14. WHAT'S EATING GILBERT GRAPE (1993) - Lasse Hallstrom

У једној од топлијих прича у овом избору, имамо упаривање холивудских звезда, Џонија Депа и Леа Дикаприја, на почетку њихових каријера. Питер Хеџис је написао и књигу и филмски сценарио о протагонисти принуђеном да се брине о породици, а пре свега ментално заосталом брату, пошто морбидно гојазна мајка, која се запустила после давне смрти мужа, то не може. Гилберт живи живот по аутоматизму и "на лер", повремено посећујући локалну удовицу, све док девојка слободног духа, Беки, принуђена да неко време остане у граду, не пробуди давно закопане наде и снове. Како ће главни јунак и људи око њега прихватити ту нову реалност? Погледајте ако имате два сата, нећете се покајати. Филм је, пре свега, одлично снимљен, а Ласе Халстром је рекао да у њему има много Гилберта Грејпа. Швеђанин је изабрао Џонија Депа за насловну улогу, јер је знао да он много емоција може да изрази лицем и очима, без речи. И он управо то и ради. Његова глума је константно суздржана и концепт да Гилберт делује као да је стално у полусну и да покушава да преспава свет око себе и свој мучни живот, је његова идеја. Он се плашио да ће таквим приступом бити досадан гледаоцима, и да му константни underplay неће донети ништа добро, али и режисер и партнерка, Џулијет Луис, су се сложили да тако треба да буде и да је он "покидао" улогу. Свакако су у праву, а поменуте емоције су нарочито видљиве у брижљивом односу са болесним братом Арнијем, кога је тада осамнаестогодишњи Дикаприо одиграо готово до чисте перфекције. Проводио је време са заосталим тинејџерима, проучавао њихове покрете, разговарао са њима, и то се заиста види. Његова је идеја да Арнија одигра као веселог лика, пуног живота, испуњеног дечијом простодушношћу, који обожава да се пентра по водоторњу. У роману његовом лику уопште није дато толико простора, али у овом филму је створио лик малтене већи од живота и украо шоу старијим колегама. Потпуно заслужена номинација за Оскара у тек другој филмској улози, за коју признаје да је најзабавнија коју је икада играо. Већ је ту почео да показује свој раскошни потенцијал, и штета је што је морао да прође кроз голготу бејби-фејс калупа, да би се тек после седам-осам година поново сетио да покаже какав је глумац заиста. Питер Хеџис је тумачење лика Беки од стране Џулијет Луис описао као "толико прецизно да имам осећај да би га боље написала од мене". Па, Дарлин Кејтс, чији се проблеми са гојазношћу у реалном животу потпуно поклапају са њеним ликом у филму, са све депресијом, запуштеношћу и неизлажењем из куће. У филму је савршено прецизно сецирана мала средина, паланачки менталитет и промашени животи свих укључених. Само нове емоције могу да унесу дашак свежег ваздуха и замене учмалост и колотечину. Управо се то и дешава, а да ли ће се остварити до краја, мораћете сами да видите. Филм није увек лак за гледање и креће јако споро, али по мени, богато награђује, кад се једном залауфа. Лепо је видети Џонија Депа ненашминканог и неискревељеног за промену, у улози злосрећног Гилберта, коме се на главу сручио читав свет, као у песми "Рибље чорбе". Ово није класичан тинејџ филм, није типична boy-meets-girl прича, али је добро написан, сјајно одглумљен и одлично усликан филм. То би требало да буде довољна препорука читаоцима.

13. KING OF THE HILL (1993) - Steven Soderbergh

Одмах на почетку да кажем - мрзим Стивена Содерберга и имам велику аверзију и велики отпор према скоро свему што је радио - његове филмове сматрам претенциозним, његове ликове прозаичним, и од модерних редитеља, прецењенијим сматрам само Веса Андерсона (ок, можда би се ту нашао и још неко, али суштина је да је у врху). "Краљ брда" је његов "убод ћораве коке", његово готово једино дело лишено сваке претенциозности (од оних које сам гледао, ту би се можда нашао још само "Енглез" са Теренсом Стемпом). Горко-слатка прича о самосталном преживљавању дечака у оронулом хотелу у Сент Луису у доба Велике депресије, након што му мајку због туберкулозе пошаљу у санаторијум, отац, немачки имигрант и трговачки путник, бива принуђен да због посла путује на неодређено време, а млађи брат је послат да живи код рођака да не би умро од глади. Одједном препуштен сам себи, главни јунак је принуђен да се сналази у не тако пријатном свету. Још увек незрео и неискусан, он мора сам да нађе свој пут и да одрасте без икога свог на кога би могао да се ослони за помоћ у тим веома осетљивим годинама. Содерберг је сам написао сценарио на основу мемоара Арона Едварда Хочнера, и погодио праве ноте суптилном комбинацијом радости и туге, носталгије и меланхолије, али без шећерења и патетике, скоро потпуно одбацивши сентименталност - што је био веома храбар, али и веома исправан потез. Кад је у питању земља у доба најгоре финансијске кризе у историји (до тада), ту нема места улепшавању (то се нарочито види у дијалозима између браће који су прилично сирови, те између оца и сина, где су несумњиво хладни, али искрени). Поступци ликова се гледају из угла доба у коме морају да преживе, а не из угла наметнуте модерне политичке коректности која је сад све обузела, пружајући тако илузију слободе. Етикете се олако лепе, а речи су постале прејефтине, поготово данас, али четрнаестогодишњи Џеси Бредфорд је заиста мелем за уморне очи. Привидна лакоћа са којом он дочарава све сложене емоције са којима се суочава, без да иједног тренутка делује усиљено и вештачки, је за филмске уџбенике, и право је уживање гледати како на својим леђима износи читав филм. Заиста сам био запањен, последњи пут сам тако нешто видео од Хејлија Џоела Осмента у "Вештачкој интелигенцији", само што нажалост, његова феноменална глума није била довољна да сам филм у потпуности успе. Не кажем да су у "Краљу брда" остали били лоши, напротив, добро су повукли, да нису, вероватно не би ни био толико добар, али од почетка до краја је јасно ко вози трактор а ко отвара капију. У улогама родитеља су Џерон Крабе и Лиза Ајнхорн, а битне улоге још имају и Спалдинг Греј као Манго, тада непознати Едријен Броуди, Карен Ален, те Елизабет Мекгаверн као проститутка Лидија, који ће сви имати свој удео у одрастању главног јунака. Да кажем и да је ово убедљиво најбољи филм у коме се појавила Кетрин Хигл, која, иако је данас много познатија него пре 23 године, по квалитету никад није пришла ни близу свом првом филму. Ово мало ремек-дело је тако елегантно спаковано и тако фино склопљено, тако јасно показује младог редитеља пуног идеја спремног да ради и да се развија (нажалост, после се начисто погубио у својим надувеним глупостима од филмова) да бих чак рекао да би се могао назвати једним од бољих америчких филмова деведесетих. Он сада јесте хваљен (био је номинован и за Златну палму), али ме уопште не чуди што је у доба изласка доживео потпуни неуспех на благајнама. Публици се више свидео Робин Вилијамс у женској одећи који усисава уз Аеросмит. Претпостављам да се интелигенција просечног америчког биоскопског гледаоца није променила кроз године. Никакво чудо.

12. AMERICAN GRAFFITI (1973) - George Lucas

Џорџ Лукас је током продукције свог првог филма "THX 1138", који је веома неславно прошао, прихватио изазов свог пријатеља Френсиса Форда Кополе да направи филм који ће бити занимљивији мејнстрим публици. Заснован на личном искуству, овај филм кроз серију вињета говори о догађајима који се дешавају групи пријатеља (сви главни мушки ликови су засновани на самом Лукасу у одређеном периоду живота) у току једне ноћи. Филм није имао светлу перспективу, далеко од тога, све главешине водећих студија су га одбиле, паре су дате (невољно) тек када је Копола, који је претходно развалио касе са "Кумом" улетео као продуцент, али их је филмски маг натерао да због тога горко зажале, претворивши ово остварење у један од најпрофитабилнијих филмова свих времена (са буџетом мањим од 800 хиљада долара, зарадио је свеукупно око двеста милиона зелембаћа). Радња је смештена у калифорнијски градић Модесто 1962. године (иако филм није тамо снимљен), иначе родно место самог Лукаса, у коме се прате авантуре пријатеља, иначе будућих бруцоша и припадника тзв. бејби бум генерације, уз приказ тада популарне рокенрол културе. У главним улогама су феноменални Ричард Драјфус у ваљда првој већој улози, те Рон Хауард, који се касније прославио као редитељ ("Блистави ум", "Чаура", "Аполо 13"). Они глуме дугогодишње пријатеље, Курта и Стива, који сутра треба да напусте град ради одласка на колеџ. Први је добио уносну стипендију, али се предомишља у вези одласка, а сумња је додатно подгрејана кад му непозната лепа плавуша прошапуће магичне речи. Други има девојку и више разлога да остане, али види Модесто као мртав град и ништа га не вуче да остане у њему. У току ноћи ће им се издешавати ствари које ће их натерати да донесу коначне одлуке - нећу говорити о њима да не бих кварио ужитак, али морам да поменем Харисона Форда који се, пре овог филма, незадовољан улогама које добија, посветио столарском послу да би могао да издржава породицу. Кратком али веома ефектном улогом арогантног мачо пастува Боба Фалфе (није пристао да скрати косу због премале улоге, али се досетио шешира) је коначно скренуо пажњу јавности на себе (одмах потом му је и Френсис Форд Копола понудио улогу у "Прислушкивању" и остало је историја, ваљда не морам да говорим како су даље сарађивали он и Џорџ Лукас). Готово нико није ни сањао шта има у рукама са овим сценариом, у старту је одбачен зато што у њему није било глумаца који су звезде, а добијен је један од најбољих тинејџ филмова икада, који не само што савршено осликава тај период и средњошколску "културу" тог доба, већ је и један од првих филмова (други је "Голи у седлу" према којем, изузев Џека Николсона, не осећам никакву посебну приврженост) који као саундтрек користи искључиво популарне хитове тог времена, а не музику писану за филм. Суптилан омаж том времену је и ангажман познатог диск џокеја Вулфмена Џека, који глуми себе (Кополина идеја), а заиста је био популарни радијски ди-џеј 1962. док је сам Лукас био још увек у Модесту. Многим учесницима је ово био филмски деби, укључујући Кетлин Квинлан, касније жене Стивена Спилберга, у улози Пег. Укратко, овај филм садржи све оно што један добар тин филм мора да има, и плус је квинтесенцијални "period piece". Дефиниција онога што се зове случајни класик, и обавезно штиво за (носталгичне) филмофиле.

11. MYSTERIOUS SKIN (2004) - Gregg Araki

Одлични филм Грега Аракија прати одрастање из потпуно другачијег угла него остатак филмова на листи. Он пружа бескомпромисан, потресан, у исто време јако узнемирујућ и јако дирљив увид у последице које сексуално злостављање у раном детињству оставља на животе двојице младића. Обојица су били мете бејзбол тренера као осмогодишњаци, и било је веома лако искористити их, због немира у њиховим породицама - самохрана мајка једног од њих је лутала од везе до везе, не обраћајући пажњу на дете, а родитељи другог су били на ивици развода, те су обојица били глинени голубови. Први цео догађај посматра као сексуалну иницијацију и од ране адолесценције постаје мушка проститутка коју привлаче средовечни мушкарци, а други се развија у повученог, асексуалног штребера који болује од амнезије, пати од крварења из носа и пиша у кревет, уз честе снове које интерпретира као отмицу ванземаљаца којој је био изложен. Догађаји који ће у филму уследити примораће обојицу да преиспитају своје животе, и да се већ једном суоче са тешким и непријатним истинама и успоменама које их прогањају. Наравно, остаје питање, кад су такве успомене у питању, је ли уопште могуће суочити се с њима на прави начин? Претпостављам да то знају само особе које су прошле кроз тако нешто, а из перспективе лаика, мени овај филм делује запањујуће реалистично. То има смисла ако се зна да је писац романа и косценариста (заједно са Аракијем), Скот Хајм, сваки лик засновао на људима које познаје, а делимично и на себи. Он је као припрему за улогу мушке проститутке Нила, провео Џозефа Гордона Левита по Канзасу да му покаже места где се све дешавало и упозна га са људима који су му послужили као инспирација. Када сам већ код Гордон-Левита, морам рећи да му је ово без дилеме једна од најбољих улога. Он је у последњих неколико година упао на холивудску А листу глумаца, добија све меснатије улоге у све скупљим и "важнијим филмовима", а ја га знам прилично дуго, пратим његову каријеру двадесетак година, још од улоге Томија Соломона у "Трећем камену од Сунца", и рекао бих да је овде пружио улогу која је у топ три у његовој каријери. Душевно разорен, сексуално завистан и потонуо у девијацију, он наизглед не пружа много разлога за саосећање, али поменути глумац суптилним средствима успева да га прикаже као рањену олупину која се труди да сакрије да је то што јесте, и тако измами много симпатије од гледалаца. Он је био много захвалан режисеру што му је понудио један тако изазован и дотада за њега нетипичан лик. Ништа мање фасцинантан није ни Брејди Корбет у улози Брајана, чија улога још више добија на тежини ако се зна да је у време снимања тек шеснаестогодишњак. Сјајно је оживео малтене асексуалног гика кога салећу сви могући страхови и који има брдо поремећаја. Од других имена, ту је некада велики холивудски потенцијал, Елизабет Шу, у улози Нилове мајке која не стиже да обрати пажњу на њега. Упркос чињеници да су критичари пословично шкрти у похвалама кад су у питању овако осетљиве теме, овај филм је веома топло прихваћен и истицана је нијансирана, прецизна режија (која се огледа у чињеници да нико од деце глумаца није имао појма о чему се заправо ради, цела ствар је веома вешто сакривена од њих), те одважна глума водећег двојца, све је то помогло да филм буде сјајан као што јесте. Ја га обожавам зато што, поред тога што, као и сви веома добри филмови, подстиче на размишљање, такође и изазива лавину емоција. Није за оне екстремно осетљиве, и није за оне који у филмовима траже јефтину забаву. Ако не припадате ниједној од те две групе, а још га нисте гледали, препоручујем да пожурите.

10. LES QUATRE CENTS COUPS (1959) - Francois Truffaut  

Нисам неки обожавалац француског Nouvelle Vague-а, са посебном пизмом на Жан-Лик Годара, који је по мени један од најбезобразније прецењених редитеља у историји кинематографије, према одређеним припадницима истог гајим извесно поштовање, пре свега су у питању Клод Лелуш и Франсоа Трифо. Овај други је имао неколико значајних успеха, те неколико филмова у којима се види утицај других режисера, и дивљење које је према њима осећао (пре свега мислим на Хичкока и "Невесту у црнини" са Жаном Моро, те "Пуцајте на пијанисту"). Али, његов дебитантски филм "400 удараца" (наслов потиче од погрешно преведене фразе) је његов од почетка до краја, готово у потпуности аутобиографски филм самог редитеља. Филм који практично отвара Нови талас обилује кинематографским иновацијама, од фотографије, кадрирања, поигравања камером, углова, и тако даље. Овај филм изгледа као документарац о људском животу, а лик Антоана Доанела кога је оживео Жан-Пјер Лео је дефинитивно алтер его самог Трифоа. Он је дечак који расте у Паризу педесетих година прошлог века, за који би се рекло да није баш најпогоднија средина за њега. Родитељи га не разумеју, наставник га малтретира и унапред је окарактерисан као проблематичан и непоправљив. Често бежи и од куће и из школе. На крају напушта школу, накратко се налази у затвору, да би завршио у центру за посматрање проблематичних малолетника. Има ли му помоћи и шта су разлози његовог несмиривања? Жан-Пјер Лео је тумачио Антоана у различитим животним раздобљима у пет Трифоових филмова, али рекао бих да његов лик нигде није овако успешно заокружен. Трифо је написао сценарио заједно са Марселом Мусијем и режирао овај филм као да је пре тога био већ двадесет година у послу. Антоан Доанел се понаша као човек, тако хода и говори, али му фали зрелости да то заиста и буде - он је паметан, али не довољно искусан да се снађе у свом окружењу. Али га свака нова невоља очврсне - временом се развија у правог бунтовника који као свој задатак прихвата борбу против ауторитета - заправо, рекло би се да главна тема филма и јесте борба за слободу духа, слободу појединца, коју јунак не може да оствари готово нигде - школа је све само не слободно окружење за њега - суптилна критика образовног система се види кроз ликове наставника; а шта тек рећи о породици - мајка прелепа и бескрупулозна, себична жена која није желела Антоана (није ни чудо што, кад га једном питају зашто није дошао у школу, он врло лагано одговара "Мама ми је умрла" - Фројд би на то свакако имао шта да каже), а отац насмејани слабић - не чуди што има потребу да и одатле бежи. Он се свим силама бори против целокупне своје реалности, и у тој борби много пати, али се на чудан начин и забавља, јер осећа велико олакшање док покушава да се отргне. И кад мислимо да је коначно укроћен и смирен, он нам за крај пружа још једну неочекивану вожњу - борба не престаје и вероватно никада неће. Последњи кадар је онај о коме се највише прича и отворен је за интерпретацију, а ја га видим као ултимативни пркос - нешто као последње "јебите се" свима који су га дотле притискали, или ако хоћете, нешто слично последњој сцени филма "Papillon" у којој велики Стив Меквин изговара сада већ чувено "I'm still here, you bastards". Колико је само пута свако од нас пожелео да тако нешто сручи у лице онима који нам чине свакодневицу несношљивом. Или, што би рекао Тони Монтана "I'm still standing, eh? I take your fucking bullets!"
 

9. IF... (1968) - Lindsay Anderson

Иако најбољим филмом чувеног британског редитеља Линдзија Андерсона сматрам његов дугометражни деби "Овај спортски живот" са непоновљивим Ричардом Херисом и фасцинантном Рејчел Робертс, ни следећи не заостаје превише. Надреална алегорија/сатира на британски школски систем у којој се неколико неконформиста међу ученицима, тзв. Крсташа бескомпромисно побуњује против репресивног ауторитета у еминентној школи (само, да ли је у питању фантазија или реалност?) је била неочекивани успех и код критичара и на благајнама. Рекао бих да је ово на неки начин британска противтежа америчком "Бунтовнику без разлога" и "Дивљаку" са Марлоном Брандом. Осим што је веома важан филм за своје време, он доноси и филмски деби Малколма Мекдауела, који ликом Мика Тревиса одмах ступа на велику сцену. Чувени иронични осмех који ће га красити кроз целу каријеру му готово не силази с лица. Готово да можете да назрете легендарни ултранасилни лик Алекса Деларџа из Кјубрикове "Паклене поморанџе" који ће оживети три године касније. И није ни чудо, јер је ту улогу добио управо због тога што се јако допао Стенлију Кјубрику у улози Мика Тревиса. И заиста блиста као коловођа мале групе ученика која се не уклапа у окружење и смучили су јој се много покорнији вршњаци, види се да му је удобно у кожи предводника. Додуше и остали глумци, Дејвид Вуд, Ричард Ворвик, Руперт Вебстер и Кристин Нунан су значајно допринели квалитету и култном статусу филма, а свима је то била прва филмска улога. Веома је интересантно видети ту трансформацију Мика Тревиса од благог неуклапања на самом почетку, до отвореног пркоса и показивања зуба, од сакривања бркова, до оружаног сукоба. Десет по туру које добија по казни су кап у препуној чаши, коначно је готово са поштовањем конвенција и креће фуриозни расплет. Режија је прворазредна, асистент је био веома млади Стивен Фрирс, а интересантна чињеница је да црно-беле секвенце нису ту да би се нагласила драматичност, већ зато што је продукцији понестајало новца, а црно-бело је било знатно јефтиније од колора. Види се јак утицај култне "Нуле из владања" Жана Вигоа, што је признао и сам Линдзи Андерсон. Оно што је непорециво је чињеница да и данас, 48 година након снимања, овај филм има шта свеже да понуди публици, и даље делујући подједнако свеже и шокантно као и тада. Добро, не баш као тада, с обзиром да је британски амбасадор онда изјавио да је он "увреда за ову нацију", а такође је било и оваквих етикета - "најгори и најперверзнији сценарио икад који никад не сме угледати светлост дана". На сву срећу, јесте је угледао, и на сву срећу, филм се свидео многима и данас ужива статус који му припада. Слично Трифоу и његовом Антоану Доанелу, Линдзи Андерсон је још два пута кроз каријеру рабио лик Мика Тревиса ("О, Lucky Man" (1973) и "Britannia Hospital" (1982)), али, осим што је комплетан тон и амбијент тих филмова потпуно другачији од овог, рекао бих да ниједан од њих нема свеобухватну вредност као "If...". Једноставно, то је један од највећих британских филмова свих времена и једно од највећих анти-естаблишмент ремек-дела свих времена. Човеку после гледања овог филма једноставно дође да свом послодавцу, или уопште, било коме кога види као извор својих фрустрација и невоља, покаже голу гузицу и средњи прст. Дакле, шта чекате? Зар је потребан бољи разлог за погледати га?

8. THE LAST PICTURE SHOW (1971) - Peter Bogdanovich

Наше горе лист, једини преостали Србин активан у доба класичног Холивуда, Питер Богданович, режирао је филм "Последња биоскопска представа" који представља један од најбољих приказа одумирања припиздина у Америци (или било којој другој земљи) изазваног ратом, као и полагану моралну пропаст омладине тога доба (иако је то последње приказано много експлицитније у "Бунтовнику без разлога", који је такође на овој листи). У питању је адаптација полуаутобиографског романа Лерија Мекмартрија (заслужан за филмове "Хад" и "Време нежности") у којој неколико главних ликова сазрева у периоду између Другог светског и рата у Кореји, у малом, лагано умирућем градићу у северном Тексасу. У периоду од скоро годину дана, група средњошколаца пролази кроз различите догађаје који ће их учинити другачијима него што су на почетку. Главни ликови су најбољи пријатељи Сони и Двејн које, као и друге средњошколце тог времена интересују махом девојке, фудбал и биоскоп. У причи су још прелепа и пребогата Џејси, фатална плавуша и ждерачица мушкараца, Сем "Лав" који држи локални кафић, билијар салу и биоскоп, Рут, занемарена удата жена са којом се Сони упушта у везу, средњошколци различитих интелектуалних могућности и социјалног статуса - односи међу њима ће учинити период у ком се филм дешава јако турбулентним. Највећа снага филма, који је сниман у црно-белој техници, што је тада била реткост (али овде пун погодак, јер се фантастично дочарава суморан амбијент града који је пропао и привредно и културно и како год хоћете) је феноменално оживљавање времена у коме се дешава и атмосфере о којој сада говорим. Наравно, тешко да је могуће погрешити када имате беспрекорну глумачку екипу, коју предводе Тимоти Ботомс, Џеф Бриџис и фам фатал Сибил Шепард (у својој првој улози), те имена као што су Елен Берстин, Ајлин Бренан, Ренди Квејд, Клорис Личмен и Бен Џонсон (додуше, мора се рећи да је велика већина у то време још увек била непозната). Последњих двоје је кући понело Оскаре за најбољег глумца и глумицу, и то потпуно заслужено, без обзира што је Бен Џонсон у улози Сема на екрану једва 10 минута, што је апсолутни минус рекорд. Он је три пута одбијао улогу, јер по његовом мишљењу "има превише речи", али га је пријатељ, легендарни Џон Форд раздрмао речима "Хоћеш ли довека да будеш Војводин (Џон Вејн) помоћник?", а Питер Богданович је додао "Ово је улога која ће ти донети Оскара" и био у праву. Не зна се ко је бољи и убедљивији у својој улози, ко је од ликова несрећнији и лишенији онога што му је заиста потребно. Симболично гашење града оличено је у последњој биоскопској представи (гледа се "Црвена река" Хауарда Хокса), а преостали ликови у њему настављају да живе, суочени са неизвесном будућношћу. Да није било надахнутог акционог ремек-дела Вилијема Фридкина, "Француска веза", "Представа" би се сигурно окитила и Оскаром за најбољи филм. Но, и овако је добила место у историји које јој са правом припада, призната је за један од великих филмова седамдесетих, што само по себи довољно говори, имајући у виду да су седамдесете свакако једна од најјачих декада у историји светске кинематографије. Моћна и потресна прича о смрти једне заједнице и једног начина живота уопште вас неће оставити равнодушним.

7. WELCOME TO THE DOLLHOUSE (1995) - Todd Solondz

Тод Солонц је познат по изузетно контроверзним филмовима међу којима предњачи "Срећа" (види текст о јези и шоку за кратак чланак), и у поређењу са њим, а и неким другим филмовима овог редитеља, три године старији филм о коме овде причам делује прилично питомо. Али, немојте да вас то завара, ово је све само не обичан, клишеиран филм. Главној јунакињи фали још која година до средње школе и задесила је свака могућа несрећа која постоји - не само да је нико не зарезује ни два посто, већ се сви истресају на њу - није лепа, вршњаци је зезају до изнемоглости и то прилично окрутно, ниједан родитељ јој није наклоњен (обоје фаворизују млађу сестру, која је наизглед преслатка, невина балериница, а у ствари прљава мала манипулаторка која направи срање, а онда дежурни кривац (њена сестра) извиси због тога. Брат јој је штребер који свира кларинет у гаражном бенду, у који долази харизматични нови члан кога ова покушава да појури. Ту су и њен једини пријатељ са којим дели распаднуту кућицу у дворишту, као и силеџија који успоставља чудан однос са њом, након што се испостави да испод грубе спољашњости лежи дечко коме такође треба саосећања и љубави. Време пролази, невоље се нижу, мање и веће трагедије ударају једна за другом, и будућност не изгледа светло. Хоће ли необична јунакиња моћи да се нада нечему у раздобљу пред њом? Да је ово идиотско-шаблонски пубертетски филм, знало би се од првог тренутка да нада чека иза угла, у виду стипендије за најбољу средњу школу у држави, те да је ту слатки дечко који ће је волети због тога што она јесте и отворити јој нове хоризонте, буквално и метафорично. Али, ово је филм Тода Солонца, а они су, иако уврнути, ближи реалности него што ће уобичајене нашминкано-пластифициране "романтичне комедије" за америчке дебиле икада бити. Тринаестогодишња Хедер Матарацо у свом деби филму феноменално дочарава безизлазну ситуацију девојчице у раном тинејџ периоду којој апсолутно ништа не иде на воденицу. Судбина јој је поделила најшугавије могуће карте, и она плива кроз живот са оним што има, терајући нас да саосећамо са њом од првог до последњег кадра, мада је и сама далеко од цвећке. Свака фрустрација се види, сваки бес се оцртава, свака емоција се верно преноси гледаоцима. И међу осталим школарцима има доста натуршчика и сви су одрадили одличан посао, мада је приметно ко носи највећи терет. Ово је филм у коме ће се пронаћи сви они (небитно ког су пола) који нису припадали "популарнима", "елити", "главнима", "познатима" и "богатима", већ су од истих неретко били шиканирани, исмејавани и на друге начине понижавани. Свако се бори на свој начин, а сама чињеница да постоји филм који на неки начин одаје неку врсту почасти отпадницима му завређује место на овој листи. Чак и да нема тога, овај филм је сам по себи готово па ремек-дело на свим пољима, а далеко је од неког мејнстрима, иако је забележио успех на Санденс фестивалу. Један критичар га је описао као "bitterly hilarious black comedy", са чиме се потпуно слажем. На једном сајту прочитах да посетиоци истог жељно ишчекују наставак који није у плановима. Ја нисам фан наставака, али ако до њега икад дође, надаћу се да је Дон Винер прележала дечије болести и схватила да се таквом друштву не треба прилагођавати, напротив.

6. KES (1969) - Ken Loach

Кен Лоуч је више пута показао мајсторство на пољу социјалног коментара кроз своје филмове, али рекао бих да нигде није засекао тако дубоко као у овом филму. Лепота је у једноставности, а од почетка је јасно да су ликови у филму осуђени на једноличност - ако вам се заломи да живите у јоркширској припиздини, рударском градићу који не нуди никакву перспективу, не смете се ничему надати. Чим се усудите да погледате изван устаљених оквира, животне околности ће вас тако опаучити у мошнице да ће вам се вртети три дана. Зна то и Били Каспер, који води веома празан живот, већ има (додуше симболичну) историју са полицијом и ситним крађама, живи са старијим братом, који је фрустрирани рудар који воли да се истреса на све око себе (а понајвише на њега), од мајке не добија утеху, а у школи не налази мир, будући да понашање наставника варира (као и у већини британских филмова) од снисходљивог до агресивног и репресивног. Будућност која му се смеши је јама, и ту нема мрдања. А онда се јавља нада. Нада у лику пријатеља која му допушта да сања о нечему мало другачијем. Нада која му помаже да не клоне духом и одржи главу изнад воде. Али, како успети у томе, када су сви око вас, од наставника, до породице, потпуно дигли руке од свега и изгубили сваку наду у боље сутра? Није пакао само град који одумире, пакао је комплетан живот у њему, из његових мештана је исисан сав дух, и то би се тешко променило и било где другде. Најбољи показатељ у каквом стању отупелости ума се људи налазе је један од ретких комичних момената у филму када наставник физичког замишља да је Боби Чарлтон, и ипак губи. Остала су само заваравања и бекство у илузију, ништа у реалном животу више не може да заличи на позитиву. Лоуч је свестан да нада мора да постоји и да се гаји, веома је драгоцена, нарочито кад сте окружени онима чији је дух потпуно сломљен. А да ли је то довољно - то је већ друго питање. Дејвид Бредли који тумачи Билија Каспера је фантастичан и савршено природан у тумачењу измалтретираног тинејџера који са птицом (соколом) успоставља много дубљу и смисленију везу него што је то могуће учинити са иједним људским бићем. Задивљујуће је гледати га како се наизглед лако креће кроз широку лепезу емоција коју његов лик у току филма приказује. Захваљујући Кену Лоучу, његове емоције на крају су посебно аутентичне (гледајте филм, па ћете видети које и зашто). Треба похвалити и Фредија Флечера који је у лику Џуда савршено пренео сав бес човека који нема више ни младости ни енергије да осећа било какву наду. То звучи мало једнодимензионално, али заправо је, када сте у таквом окружењу, веома близу истини. Кен Лоуч је у интервјуу за аутобиографију признао да жали због тога што је Џуда представио толиким грубијаном, јер се није довољно фокусирао на муке које трпи радећи рударски посао. Одличан је био и Брајан Гловер у улози директора школе, можда зато што је пре окретања глуми (а ово му је први филм) заиста радио као директор оближње школе. Сценарио су написали писац књиге Бери Хајнс, Тони Гарнет и сам Лоуч. Он савршено осликава односе међу ликовима, те социјалне аспекте којима се филм позабавио. Није ни чудо што је многима на врху листе најбољих филмова, укључујући на пример великог редитеља Кшиштофа Кишловског. Иако сам ту синтагму већ користио у овом тексту, рећи ћу поново - ово је свакако један од најбољих британских филмова свих времена и сместа га гледајте, само будите сигурни да вам је превод адекватан, без њега је мало тешко пратити све, због јаког јоркширског акцента већине умешаних.

5. REBEL WITHOUT A CAUSE (1955) - Nicholas Ray

"Бунтовник без разлога" великог Николаса Реја, који је пре њега већ на конту имао наслове попут "На усамљеном месту" и "Џони Гитар", је невероватно смео филм за своје време, јер је први жацнуо у оно што се дотле није дирало, први је проговорио о моралној пропасти америчке омладине, неадекватном родитељству, те о генерацијском јазу и сукобима између деце и родитеља. Икона поп-културе, Џејмс Дин, овде пружа своју најбољу игру, његова кратковечна звезда је овде најсјајније бљеснула - већ се исте године појавио у "Источно од раја", а овај филм је снимио у паузи снимања "Дива" Џорџа Стивенса, због трудноће Елизабет Тејлор, који је изашао следеће године, када је Дин већ био мртав. Овде он глуми Џима Старка, проблематичног тинејџера који се досељава у Лос Анђелес са родитељима у нади да ће наћи љубав коју не добија од њих, који се константно свађају и имају различита мишљења о њему. Спријатељује се са Џуди и Џоном званим Платон, који такође имају својих проблема код куће и на ивици су малолетничке деликвенције, као и он, али због преке и непокорне природе такође стиче и непријатеље у лику локалних силеџија, са којима мора да се надмеће у борби скакавцима и игри "кукавице" - залетање колима у пуној брзини на литицу, где је кукавица онај који први искочи напоље. Има ту још елемената због којих је овај филм добрано испред свог времена - пре свега хомосексуални контекст везан за лик Сала Минеа (Платон) и његов однос према Џиму, кога је овај свакако свестан и дозвољено му је да узврати приврженост (не отворено, наравно, и не на исти начин, али она постоји); затим ту је веома проблематичан однос Џуди и њеног оца, са прилично очигледним инцестуозним назнакама, мада нема показатеља да ли је икада било ичега, али довољан је и наговештај, који је и те како приметан. Филм без икаквог напора гради причу, напетост и глатко прелази из сцене у сцену, пре свега захваљујући режијској вештини Николаса Реја, те униформно одличној глуми - лик Џејмса Дина има изузетне сличности са њим у стварном животу, Сал Минео и Натали Вуд (која, узгред, дивно изгледа) су номиновани за Оскара у споредној категорији, сасвим заслужено, а лепо је видети и младу њушку Дениса Хопера, који ће касније постати и те како битан играч у Холивуду. Као коб се над овим филмом надвија и судбина свих протагониста  - знамо како је скончао Џејмс Дин, у тешкој саобраћајној несрећи; Сал Минео је насмрт избоден двадесетак година касније, са 37 година; Натали Вуд се удавила под неразјашњеним околностима у касну јесен 1981. године, са четрдесет и кусур, а Едвард Плат се убио 1974. због депресије и финансијских проблема. Свако ко имало зна о филму је свестан култног статуса овог остварења које је на многе имало јак утицај, и то са пуним правом. Данас, шездесет и једну годину касније, можда изгледа помало застарело, али одређени аспекти делују вечито свеже, и неки проблеми којима се позабавио су и дан-данас актуелни, чак бих рекао универзални. Немојте сумњати да он и данас има шта да понуди, нарочито онима који гледају отворених очију и ума. Или га једноставно гледајте зато што цените квалитетно написан, режиран и одглумљен филм који показује на најпластичнији могући начин да одрастање никако није мед и млеко, далеко од тога.

4. DONNIE DARKO (2001) - Richard Kelly

"Дони Дарко" је свакако један од оних филмова које морате погледати више пута да би вам били јаснији, из више разлога. Препун је симболике, метафора и референци на ствари из различитих сфера, те вам је потребно да будете мало поткованији да би вам било удобно док га гледате. Осим тога, садржи елементе неколико жанрова, те га је веома тешко укалупити у стандарде. Када сам са пријатељима гледао овај филм по први пут, били смо сигурни да ће Џејк Гиленхол (или како год да се дођавола изговара) постати звезда. Били смо у праву, али рекао бих да он никада није достигао ниво приказан у овом филму. Његов насловни јунак је измучени тинејџер са много проблема, који се не слаже са породицом, нити професорима, има менталних проблема, а једини који га разумеју су симпатична девојка Гречен, саосећајни психијатар, докторка Турман, и Френк - џиновски зец којег само он види. Након што уз његову помоћ избегне бизарну несрећу која би га коштала живота, Дони под његовим утицајем извршава серију дела која ће променити његов свет и живот свих у његовој близини. Визије о крају света и нејасна граница између стварности и уобразиље, те потрага главног јунака за смислом живота која га на ту границу доводи, чине да овај филм буде све, само не типичан тинејџерски филм. А опет, са њим је могуће сродити се, јер га заиста мало ко разуме. Да ли ће бити предвиђеног смака света и шта ће се даље дешавати, погледајте у овој сјајној одисеји у којој се главни јунак до краја претвара у готово христолику фигуру. Већ сам поменуо фантастичан наступ Џејка Гиленхола, али треба поменути и остале - Холмс Озборн и Мери Мекдонел у улогама вечито збуњених родитеља, сјајног Патрика Свејзија, који има на себи своју одећу из осамдесетих, Џене Мелоун у улози Гречен, те Дру Беримор, коју не треба посебно представљати. Увек је лепо видети и дивну глумицу, Кетрин Рос, нарочито када је прошло тридесет и кусур година од њеног зенита ("Дипломац" и "Буч Касиди и Санденс Кид"). Треба поменути и музику, чији се дубоки елегично-меланхолични тонови савршено уклапају у цео амбијент. Ричарду Келију је ово први филм и просто је фасцинантно како је у свом првом пројекту успео да створи овако нешто, што касније никад није достигао. Како сам већ рекао, потребно је гледати га више пута, ради потпунијег поимања, али чак и лаику би требало да буде јасно да присуствује нечем важном. Један од најбољих филмова двадесет првог века има главу, реп, акцију, причу и емоције - ствари које су тако ретке и у филму и у животу. Филм о хероизму и жртви, одрастању и разумевању, прожет узнемирујућим сликама које нису ништа друго до свакодневице; филм о суочавању и пријатељству, узроцима и последицама. Френк, џиновски зец кога Дони види, није ни изблиза пријатељски расположена и мирољубива "хука" какав је Харви у филму Хенрија Костера. Он је весник катастрофе, али нема разлога за нервозу, јер је одрастање само по себи ионако катастрофа. Пожурите ако нисте гледали, гарантујем да има шта да се види.

3. THE BREAKFAST CLUB (1985) - John Hughes

Најпре да кажем да сам свестан да је овом филму вероватно место једно четири-пет места испод на овој листи, али једноставно, нисам могао да одолим да га не поставим високо, не само због чињенице да је сигурно најбољи средњошколски филм свих времена, усликан, режиран и одглумљен на начин који данашњи филмски ствараоци (нарочито у том жанру) не могу ни да одсањају, већ и због чистог ефекта носталгије који на мене оставља. Сада нисам нимало благонаклон према тинејџ драмедијама као у клиначко доба, али ово је један од оних филмова којима се стално враћам са истим задовољством, јер је, поред несумњивог квалитета, један од симбола одрастања моје генерације, бар оног дела исте који имало прати филмове. Џон Хјуз је и пре и после овог филма испољавао мајсторство на пољу тин драмедије, али рекао бих да нигде као овде сви елементи нису тако мајсторски укомпоновани у остварење које је постало један од симбола осамдесетих, са све антологијском песмом Simple Minds-a "Don't You Forget About Me", написаном специјално за филм. Петоро средњошколаца који припадају потпуно различитим стереотипима и готово уопште не контактирају једни са другима - принцеза, спортиста, криминалац, штребер и лудача - срећу се једног викенда јер су сви зарадили притвор - морају да проведу девет сати заједно и напишу по есеј о томе ко мисле да су. Током тих девет сати, после очекиваних почетних трзавица, на површину испливавају многе чињенице, пре свега да њих петоро имају много више заједничког него што су мислили, и да нико није у потпуности срећан са улогом коју му је друштво наменило. Све то делује изузетно шаблонски, можда у одређеној мери и јесте, али начин на који се све одвија је, могу слободно рећи, невиђен у средњошколском филму пре и после овога. Хјузов сценарио, као мало који пре њега, пружа увид у тинејџерска размишљања, проблеме, комплексе и кризе, са невероватном искреношћу и без непотребног шећерења и увијања проговара о страховима и несигурностима са којима се сви они суочавају, и о олакшању које се осети када осетиш да припадаш некој групи и да неко схвата кроз шта заправо пролазиш. Има ту и хумора, свакако, али то није носећи елемент филма. Мада се отвара цитатом Дејвида Боувија из песме "Heroes" која је настала почетком седамдесетих (предложила га Али Шиди), читав овај филм припада осамдесетим годинама и то се види на сваком кораку, од стила и изгледа протагониста, преко одличне музике, до кока-коле са обележјима ОИ у Лос Анђелесу 1984. године. Није ни чудо што је постао симбол декаде. Глумци су сви до једног фантастични - Емилио Естевез, чија је каријера, бар у почетку претендовала на много веће ствари од оних којима се касније задовољио, дозволивши да га млађи брат прешиша, је сјајан у улози Ендруа Кларка, звезде рвачког тима који мора да одржи репутацију фрајера, између осталог и због наметљивог оца, па макар то значило и физичко малтретирање и понижавање слабијих од себе; Моли Рингволд, муза Џона Хјуза, је на свом буњишту у улози популарне богаташице која ипак није тако плитка и површна као што изгледа; Ентони Мајкл Хол је изградио каријеру глумећи повучене и осетљиве гикове, док га Тим Бартон није отргао од стереотипа у "Едварду Маказоруком" понудивши му улогу деликвента и дечка Виноне Рајдер; Џад Нелсон, за кога се види да ужива у игри, упркос неслагањима са Џоном Хјузом, феноменалан је у улози пропалице са душом; те Али Шиди у улози готичарке, која је такође била одлична, а она ми је можда и најзанимљивија од свих, јер много тога мора да покаже без речи, с обзиром да први пут проговара тек после пола сата. Сјајно се снашла у улози несхваћене девојке, коју већина одбацује због имиџа и повучености, не схватајући колико је заправо паметна, а и прелепа (што ни она сама не схвата док је други не увере). Ових петоро су формирали тзв. Brat Pack (по узору на чувени Rat Pack из златног доба Холивуда) и често су бирани за заједничке пројекте, али ово остаје њихово ремек-дело. Додајте искусне одрасле глумце Џона Капелоса и Пола Глисона, који је, додуше, мало искарикиран, и добићете један од најзначајнијих филмова осамдесетих. То је ваљда довољан разлог да га погледате.

2. ИДИ И СМОТРИ (1985) - Елем Климов

"Иди и гледај" Елема Климова свакако није први филм о ратном паклу виђеном очима детета, али по мени поседује нешто што нема ниједан други филм сличне тематике. Чак ни велики Андреј Тарковски није успео да у свом "Ивановом детињству" постигне ту дозу аутентичности, висцералности и бруталног ратног реализма. Стога је ово изузетно мучан и потресан филм који не штеди никога у свом приказу ратне голготе и ставља вас у средиште збивања да заједно са јунаком проживите све што и он. Упоредио бих гледање овог филма са дугом вожњом на најбржем тобогану - током безмало два и по сата вам свакако неће бити свеједно, на моменте ће вам се вртети у глави и стомаку, али кад се све заврши, осетићете се чудно испуњеним и задовољним што сте кроз све то прошли. "Иди и гледај" нуди заиста јединствено филмско искуство, путовање у ратну џунглу из које се нико не враћа исти - ако се уопште и врати. Кажу да је смрт појединца трагедија, а смрт милиона само статистика - да ћете бити саосећајнији према једној коју сте видели него према милионима за које сте чули или прочитали. Е, овде имате прилику да видите смрти тих појединаца које се врло живо (иронично, зар не?) одигравају пред вашим очима. Неке од њих су веома узнемирујуће, Климов је жртвовао префињену фотографију пуну естетике, тако својствену Совјетима, зарад пуног реализма, и то се и те како исплаћује. Има овде естетике, има уметности, али она није у првом плану. Данас познати глумац, али у то време шеснаестогодишњи натуршчик, Алексеј Кравченко, пружа запањујуће зрелу улогу Фљоре, дечака присиљеног да прерано одрасте, од тренутка кад га мобилишу белоруски партизани 1943. године. Он нас сјајно води кроз ову вожњу, све гледамо његовим очима, а од онога што види постаће тужнији и мудрији, попут Колриџовог Старог морнара. Дијапазон емоција које приказује је фасцинантан - од ситуација у којима одбија да прихвати да му је читава породица збрисана са лица земље, преко глувоће изазване артиљеријском паљбом, до случајног или намерног присуствовања масовним погубљењима и неизбежног краја. У сценама пуцњаве коришћена је бојева муниција, и Кравченко је причао да су му меци често фијукали на десет сантиметара изнад главе. Алес Адамович, који се као тинејџер борио заједно са белоруским партизанима, написао је сценарио са редитељем, и обојица су одлучили (исправно) да главни јунак не буде професионални глумац, да би се дочарала перспектива невиног детета увученог у рат против своје воље. Слично се може рећи и за Олгу Миронову, која бриљира у улози Глафире (ово јој је једина филмска улога). Сјајни су и остали глумци који долазе из многих различитих совјетских република, пре свега Летоније. Према епилогу, нацисти су спалили 628 белоруских села, са свим људима у њима. Првобитно је наслов требало да буде "Убиј Хитлера", али се није сматрао прикладним, па је замењен изведеницом из Новог завета, тачније шестог поглавља Књиге Откровења. Како год да се зове, овај сјајан филм, снимљен за четрдесетогодишњицу Дана победе, морате да видите. Под хитно.

1. STAND BY ME (1986) - Rob Reiner 

"Остани уз мене" спада у ред најбољих адаптација дела Стивена Кинга, одмах уз "Шошенк" и "Исијавање". Већ сам писао шта је Роб Рајнер урадио 1990. године са "Мизери", али оно што је постигао овим филмом, четири године раније, је апсолутно за филмске уџбенике, и нимало не чуди да је то његов омиљени филм који је снимио. Комплетно ремек-дело од почетка до краја, овај филм говори о одрастању (тачније, оном судару са животним реалностима о ком сам писао на почетку текста) четворице дванаестогодишњих пријатеља који, након што случајно сазнају где је тело несталог дечака, одлазе у шуме Орегона да га нађу. Током тог пута, они ће много тога научити о себи, значењу пријатељства и заузимању за оно што је исправно. "Stand by Me" је изузетно дирљив, чак на моменте лепршав филм, али ниједног тренутка није сладак и патетичан, јер јунаке, као и гледаоца, удара маљем по глави, суочавајући их са животним реалностима. Сценарио савршено осликава богату палету изражених емоција, неосетно их балансирајући, понекад и у веома кратким размацима,  а глума четворке је за сваки респект, и одрасли имају шта да науче из надахнуте глуме поменутог квартета. Саспенс је смењен хумором, а хумор опет трагикомедијом, и тако укруг, на овом емотивном ролеркостеру, какав може да пружи само сећање на детињство потцртано личним доживљајима, без икаквих чудовишта и караконџула. Они су потпуно сувишни, трагедија одрастања је довољно велика и страшна и без њих. Сви су заиста феноменални, Ривер Финикс као Крис Чејмберс просто разваљује и наговештава шта је могао да постане (нажалост, то никад нисмо сазнали, што његовој судбини у овом филму даје посебно црну ноту). Само ћу рећи да ме је његова "milk money" сцена поред ватре са Гордијем Лаченсом (Вил Витон) довела најближе сузама током гледања филма икад. Заборавите Титанике и остала говна, овде имате исповест детета које је у раном детињству претворено у дежурног кривца и суочено са великом и универзалном истином - да су људи у основи велика стока. Ни остали глумци нису испунили потенцијал најављен овим филмом - Витон је најпознатији по "Звезданим стазама", Кори Фелдман је био тинејџ полузвезда, а и понашао се у складу с тим, па су га дрога и алкохол претворили у спарушени избљувак, а Џери О'Конел више није дебео, али му ни то није помогло да направи бољу каријеру. Треба поменути и увек доброг Кифера Сатерленда, у улози какве су му у то доба највише лежале - силеџија и wannabe-кримос. Овај филм као ниједан други успева да дочара све благодети детињства, али и све ужасе онога што следи - и што је најлепше, све то чини без икакве помпе, неусиљено и природно. Зато је на овој листи без проблема освојио прво место, зато би сигурно био на мојој топ 50 листи свих времена ако бих је правио, и зато му се увек радо враћам, без обзира на помешана осећања која изазива у мени. Једноставно, сва магија филмске уметности је перфектно преточена у ово фасцинантно дело које јесте успешно, хваљено од критике и публике, чак има и неколико освојених (додуше не претерано престижних) награда. Али, чињеница је да није освојио ни изблиза све што је требало и да није ни изблиза довољно хваљен колико заслужује. Доста тога говори и чињеница да је Стивен Кинг, после приватне пројекције организоване за њега, напустио собу тресући се и на ивици суза, а када се прибрао и вратио унутра рекао је да је то најбоља адаптација његовог дела коју је икада видео. Уз филм препоручујем и збирку његових прича "Different Seasons" (приче су му већ одавно боље него романи), у којој се уз приповетку "The Body" која је основа за овај филм, такође налази и "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption", која је основа за...то већ знате. "Никада нећу имати пријатеље као оне кад сам имао 12 година. Исусе, има ли их ико?"