Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)

Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+