Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)

Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+

Дупли програм - "Паметна" фантастика коју нам Холивуд продаје - Arrival/Passengers (2016)

Претходних година, присутна је велика експанзија СФ жанра, верујем да не морам да набрајам силне наслове који су стигли из Холивуда у последњих неколико лета, а могу се убројати у тај жанр. Али, поред хиперпродукције, све је чешћа матрица коју понављају продуценти и пи-ар менаџери, а чак им се прикључују и неки од критичара - да се све више тежи оригиналним причама са квалитетним драмским подлогама које су, стицајем околности, смештене у тај жанр, а разлози могу бити бројни. Љубав редитеља према поменутом жанру, већа слобода у одређивању буџета, могућност да се разне ствари прокоментаришу путем метафора и суптилније, а опет слободније него што би то можда било могуће у садашњем времену и у реалним околностима. Међутим, поента је да се сада наводно мање разбацују паре на безумна интергалактичка рокања, експлозије и дезинтеграције, без икакве интелектуалне потпоре (осим кад су у питању Мајкл Беј и њему слични одрадеци), а наводно се уступа место паметној фантастици, филмовима који, осим што су визуелно импресивни, имају шта да понуде и за развој вијуга, који ће вас натерати да мало размислите након што прође одјавна шпица. "Долазак" Дениса Вилнева и "Путници" Мортена Тилдума су словили за представнике којима ће нас Холивуд ове године почастити (намерно не убрајам наставке "Осмог путника" и "Блејд ранера", чији су оригинали можда најочигледнији примери паметне фантастике, баш зато што су наставци. Пробаћу да анализирам да ли су поменути наслови оно за шта се издају.

                                                   *** СПОЈЛЕРИ ***

ARRIVAL 

Долазак (2016)

Сценарио: Ерик Хајсерер, по причи Теда Чианга 

Режија: Денис Вилнев

У главним улогама: Ејми Адамс, Џереми Ренер, Форест Витакер, Мајкл Штулбарг, Марк О'Брајен

Кад се 12 свемирских бродова пуних ванземаљаца спусти на различите локације широм света, задатак елитног тима, предвођеног лингвисткињом (ако се тако каже у овом времену полне равноправности) Луиз Бенкс, је да утврди шта је њихова сврха и зашто су дошли, док је прогоне визије везане за породицу. Док је свет на ивици глобалног рата, углавном због лоше комуникације, овај тим улази у трку с временом да провали разлог доласка незваних гостију на нашу планету.

Од овог филма сам имао умерена очекивања због велике љубави према остварењу "Згаришта" истог редитеља, остали филмови су му у шест година између били мање или више слабији, али се у њима видело да он није човек без визије, без идеје и без талента. Зато сам мислио да би ово можда на крају могло да се убаци у "не могу да верујем да је добро" категорију, пришао сам свему не познајући литерарни предложак и слободно се препустио филму. Једино у шта сам био сигуран је да ће бити прелеп за погледати. Он почиње емотивном монтажом сцена главне јунакиње и њене ћерке, кроз коју се у првих пар минута сазнаје да умире у јако младом добу. Ово ме је одмах жацнуло, уплашио сам се да ће цела та међурасно-интергалактичка комуникација/први контакт да буде сведен на личну (мело)драму главне јунакиње, и да се, као у толико других филмова, од тог дрвета неће видети шума и неће искористити бројни потенцијали које нуде жанр и премиса. Но, о том потом. Најпре да истакнем да је филм заиста леп за погледати, визуелно је махом спектакуларан, са добром режијом, која је углавном ефектна и извлачи што се извући може из целе ствари. Сценарио је заснован на добром темељу, али он само спорадично погоди право место, а временом постаје још један фестивал клишеа који жели да се поигра нашим емоцијама, врло директно и нападно нам сугеришући шта кад треба мислити и осећати. Похвалио бих и глуму Ејми Адамс, готово комплетан фокус је на њој, није лако провести два сата балансирајући неколико израза лица, али осим ње и донекле Џеремија Ренера, сви остали су малтене сведени на ниво статиста, па тако рецимо имате Фореста Витакера у улози коју би и много просечнији глумац одиграо затворених очију. Камера и фотографија су заиста прелепе, да се човек наужива гледајући ингениозне кадрове и посматрајући добру режију. Међутим, пошто се ваља удубити и у садржај, хајмо да видимо најпре шта се у филму догађа, а потом и проблеме на које сам наишао гледајући. Ванземаљци (њих двојица) се налазе иза непробојног зида (зид између нас - немогућност комуникације - треба ли да се црта поента?) и изгледају као некакве хоботнице у магли. Испоставља се да немају осам него седам удова, а њихова писанија делују као кругови од шољица кафе. Ствар која ми се у филму свидела је то што се најзад посвећује одређено време покушају дешифровања језика ових посетилаца, обично се преко тога доста лако претрчава. Са друге стране, мислим да, иако је комуникационом тиму свакако потребан лингвиста, потпуно је имбецилно претпоставити да то што она одлично познаје језике људи (зна чак и санскрит, благо њој) значи да ће успети да нађе и најмању правилност у ванземаљским шкработинама, али се то (какво изненађење) дешава после само неколико месеци, и то уз велику помоћ Џеремија Ренера, који иначе не би имао апсолутно никакву сврху (добро, да будем поштен, требало је и смувати Ејми Адамс са неким и дати смисао визијама при самом крају, а требало је и да неко да надимке ванземаљцима Абот и Костело - иначе, изгледају апсолутно исто, Бога питајте како их они ту разликују). Али, то је само једна од ствари које су ми овде веома упитне.

Млади хептаподи се спуштају на земљу ради веома битне ствари (да није, не би се ни спуштали, зашто да бију пут који се мери светлосним годинама) и онда седе скрштених пипака месецима, док бесловесни Земљани покушавају да докуче ког Петра Добрњца они желе, ови их само гледају и ћуте, у фазону играјте се децо, не журимо ми нигде. Па, добро, мајку му, ако су већ толико напреднији од нас у сваком смислу и ако су ту због неке важне работе (обе ствари се касније испостављају тачним), како то да се ниједан од њих не сети да на неки начин каже "Земљане, јаране, немој да те страх од мене, патимо због исте женеееее", или бар покуша да појасни њихову сврху. Уместо тога, они врло лагано допуштају да свет дође на ивицу галактичког рата, да би се тек онда ствар некако (и то за мој рачун прилично траљаво и проблематично) разјаснила. Додуше, цео карамбол и наступа због грешке у преводу једне ванземаљске реченице. У игри су Русија, Кина и САД. Имате право трипут да погађате које су две земље (замало) зликовци и душмани, а која решава енигму, спасава свет и успоставља мир. Такође, нико ме не може убедити да пар војника може онако да се ушуња у базу која је онако чувана и постави експлозив који само што није упропастио све. 

Све што сам досад написао спада у категорију благих спојлера од којих је већину било и могуће наслутити, али неколико следећих редова ће открити најважније детаље заплета, те вас умољавам да, ако желите да погледате филм, не читате следећи део, заправо прескочите део до следећег наслова, па га ишчитајте када видите ово остварење. YOU HAVE BEEN WARNED!

Испоставља се да су елијени добричине, које нису дошле да нам понуде ни изворе енергије, ни технолошке заврзламе, већ њихов језик, а они који њиме овладају ће бити у могућности да виде будућност и искачу из уобичајене линеарне временско-просторне перспективе, а таква могућност перцепције ће пружити невероватне могућности. А зашто би они нама све то учинили? Па, из простог разлога што ће им за три хиљаде година у нечему затребати наша помоћ. Па су, ето, решили да нам дају форе да се спремимо. Знате оно - једног дана, а можда он никад неће доћи, ја ћу тражити услугу од тебе, а дотле, прихвати ову правду као поклон на дан венчања моје ћерке...а, чекај, није ово тај филм. У сваком случају, флешбекови о мртвој ћерки су уствари флешфорварди, и наша лингвисткиња заправо има визије из будућности, а не из прошлости. Постоји неколико сумњивих ствари које ми не пију воду у целој тој причи. Можда бих нешто и прогутао, али убедљиво најимбецилнија ствар од које сам се стресао је тренутак кад она зауставља свеопшти рат реченицом коју телефоном саопштава кинеском генералу. Како зна да ће га то одобровољити? Па, сам јој је рекао у визији из будућности кад су се срели на пријему. Give me a fucking break! Нећу ни да почињем да објашњавам колико то нема никаквог смисла. Да не помињем моралне импликације прављења детета ако се већ зна да ће оно веома рано умрети, или ситуације у којој је свака будала и багра обдарена могућношћу да види будућност. Мислио сам да само Кристофер Нолан и екипа могу да избаце у етар нешто тако претенциозно под маском интелектуалног. И опет смо на старом - комуникација, језик, причајте једни са другима, водите љубав а не рат, а ми ћемо узети педесет милиона буџета и пласирати приче о не знам ни ја каквом чуду и ремек-делу. Иако овај филм стидљиво прижељкује да сценаристички и идејно буде на нивоу филмова Ридлија Скота, Стенлија Кјубрика и Андреја Тарковског, много је плићи, популистичкији и заборављивији. Штавише, упоредити ово у било ком аспекту са поменутом тројицом гиганата би било као упоређивати било кога од нас са Вељом Илићем или Милутином Мркоњићем по питању могућности и издржљивости при испијању вињака - много су искуснији, много су више литара сасули у себе, много су изнад нас у овој категорији. Много. 

Као што рекох, поштујем Дениса Вилнева, највише због поменутих "Згаришта", али и због још неких филмова или њихових делова. Нећу рећи да је ово филм за бацање, рекао сам да је добро режиран, солидно одглумљен, фотографија и камера су прелепе, ако би се само то гледало, филм би био право ремек-дело. Међутим, и поред коректног одрађивања свих поменутих сегмената, те креирања каквог-таквог саспенса, и без претераног потенцирања на феномену мртве ћерке (што је увек добро), он не може да задовољи захтевне гледаоце. Једноставно је превише танак, нарочито што се тиче оригиналности и интелигенције коју пропагира. Идејно је такође прилично споран, а нећу улазити ни у кршење закона физике, јер не познајем материју довољно добро. А ни то везивање целокупне проблематике за судбину главне јунакиње ми се не допада. Једноставно, све што се овде презентује је већ виђено. Човек нема за шта ново да се ухвати кад се филм заврши. Ипак, било је довољно за осам номинација. Пратићу даљи рад Дениса Вилнева. Ако успе превише да ми згади вољени "Блејд ранер" у наставку (у ком игра Рајан Гослинг, Боже, зашто?), нову шансу од мене неће добити, то је сигурно. 

ОЦЕНА: 2+/3-

PASSENGERS 

Путници (2016)

Сценарио: Џон Спејтс

Режија: Мортен Тилдум

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Крис Прат, Мајкл Шин, Лоренс Фишбурн

Током пута са Земље на напредну свемирску колонију који траје 120 година, у савременом свемирском броду који превози преко пет хиљада путника, долази до квара у једној од капсула због утицаја метеорита, те се један путник буди 90 година раније од предвиђеног. После одређеног времена, он схвата да може да пробуди друге, и чини то са лепом списатељицом која му се допала, и по изгледу, и по оном што је о њој прочитао. Све у почетку функционише одлично, али шта ће бити кад открију да се налазе у смртној опасности, и кад она открије да се није пробудила случајно и због квара?

Од овог филма нисам знао шта да очекујем, јер је са једне стране имао добре елементе у премиси приче, а са друге, пропратни елементи нису били обећавајући - буџет од 110 милиона, напуцана Џенифер Лоренс, лепотанчић Крис Прат, у столици Мортен Тилдум који је режирао солидну "Игру имитације" (мада се успех тог филма више одржао на бравурозној глуми Бенедикта Камбербача, Чарлса Денса и још неких, него неке режијске ингениозности, а камоли историјске прецизности). Очекивао сам да све буде једноставна холивудска прича која ће макар обезбедити довољну количину дилема, конфликта, саспенса и свега осталог, да би бар могла да се назове просечном. Међутим, и поред неколико добрих ствари које филм поседује, то никако није довољно да надомести све недостатке, а нарочито ми сметају поступци ван здравог разума и пркошење законима природе или физике, како хоћете, које би (то је јасно чак и лаику као што сам ја) довело до моменталне смрти јунака, а самим тим и до краја филма. Да не буде да причам напамет, погледајмо постулате на којима се заснива читава прича. Најпре да кажем да се филм отвара слично као у "Осмом путнику" - изношењем података о броду, његовој мисији и члановима посаде. Сви су у хибернацији, и путовање се одвија на аутопилоту, али то једноставно не сме да функционише тако. Ако имате пут од 120 година и 5000 путника зависи од вас, посада једноставно мора повремено да излази из хибернације, баш због хитних случајева. Друго, на свемирском путовању за све мора да постоји резерва и резервни план. Али, не, ово је савршени брод, ништа у њему се не квари (подсећа ли вас на један други савршени брод? И требало би). Е, то је онда друга ствар. А ако се поквари хибернацијска капсула и неко се случајно пробуди? Ма, јок, нема шансе. Касније се открива да је квар узрокован близином метеорита поред ког је брод прошао. И то је отворило само једну капсулу? Важи, нема проблема. ОК, инжењер се буди, контемплира, шта ћу сад, сам сам у свемиру, јадан ја, рикнућу док стигнем на одредиште, мој живот нема смисла. После првобитног самосажаљевања, упознаје бармена андроида по имену Артур (сјајни Мајкл Шин, најбоља глумачка креација у филму, мада опет траћење потенцијала, јер је обавља на аутопилоту, pun intended). Једна од најбољих ствари у филму је што су сам Артур и читав изглед бара у потпуности инспирисани баром из "Видиковца" у "Исијавању" Стенлија Кјубрика, односно барменом Лојдом, што се види од првог појављивања. Елем, Артур му објасни да је боље да искористи све погодности луксузног брода, и проведе се као никад у животу. Не звучи лоше.

После око годину дана, скапирава да има могућност да пробуди путнике, па чини то са прелепом Аурором Лејн, списатељицом, јер му се допао њен профил личности, ствари које говори, а успут и добро изгледа. Ту одмах настаје морални конфликт, да л' да је будим и осудим је на смрт у овом броду без њеног пристанка, а ја шта ћу, али са киме ћу, сирак тужни без иђе икога, нећу да ми робот бармен буде једино друштво, идемо. Ту се одмах јављају људи који ће рећи да је то што је урадио равно силовању или убиству, и можда су и у праву. Ја, међутим, немам толики проблем са буђењем Ауроре пер се (Аурора - Sleeping Beauty, anyone? Још један пример метафоре која вас удара директно у главу), већ што није искористио могућност буђења на толикој посади и толиким стручњацима који би могли да отклоне кварове, или бар поправе шта се поправити може. Нек се носе толики механичари, инжењери, капетани и остали, пробудићу добру рибу да се мало поиграмо, усамљен сам и досадила ми је Десанка. Наравно, све иде као по лоју, они се зближавају, дјевушка прихвата судбину, почиње да пише књигу, јуноши је дозвољено разгледање њеног врта, како ономад рекоше Атомци, и све пет. А онда, Артур прекида идилу, ненамерно одавши тајну, и све се распада. Наши љубавници су осуђени на постојање једно поред другог и све делује изгубљено. Није помогло чак ни што је Џим посадио дрво на броду. Добро сте чули, дрво на свемирском броду. Да се није пробудио Морфеус (другачије се зове и није ћелав, али му је функција иста), све би било узалуд. Он је ту да објасни све, како и зашто је дошло до кварова, да ли их је и како могуће поправити, и како морају да раде заједно како би спасили себе и све остале сигурне смрти. Међутим, има још неколико ствари које се косе са елементарном логиком - кад се човек налази на испусту огромног термонуклеарног реактора, кад се врата отворе, он умире, без даљњег. Истог тренутка се филм завршава. Али, не, овде имамо и сцену оживљавања, која је цела толико урнебесна, да сам вриштао од смеха све време. Такође, ако брод пролази толико близу неке звезде као у филму, гравитација га усиса из прве. Ако не, онда је брод изграђен тако да се супротстави постојећим законима физике, а таквом тешко да би требало 120 година да стигне од једне до друге тачке.

И цела та ствар са опроштајем ми мало не пије воду. ОК је све то, престрављена си да будеш сама, али ипак ти је човек украо цео живот и све везано за њега, и ти на крају кажеш нема проблема, живећемо срећно до краја живота. Великом броју жена логика генерално није јача страна, али што је много, много је, заиста. И сама чињеница да се од толико ствари које имају потенцијал да узрокују некакав конфликт, сукоб, нешто што ће изазвати драму, свака завршава у happy-go-lucky фазону, потпуно дискредитује и девалвира овај филм, и уопште ми није жао што сам вам га спојловао, јер ни по једном параметру није вредан гледања. ОК, рекох већ, глума није лоша, поготово Мајкла Шина, али и двоје главних (мада, није никако вредна 15-20 милиона долара, колико ће добити), све лепо изгледа, све сија, искоришћен је пун визуелни потенцијал. Али, сувише је рупа, у радњи, причи, елементарној логици, да би се овај филм икако одржао. Зрео је за прескакање по свим основама, и жали Боже сто десет милиона долара.

ОЦЕНА: 2+