Mother! (2017)

Сценарио и режија: Дарен Аронофски

У главним улогама: Џенифер Лоренс, Хавијер Бардем, Ед Харис, Мишел Фајфер, Домнал и Брајан Глисон, Јован Адепо

Дарен Аронофски је припадник средње генерације, кога је на Харварду подучавао Миклош Јанчо, и чији су филмови увек имали снажан утицај на публику, коју је увек успевао да уздрма провокативним темама, оригиналним визуелним решењима, добром употребом музике Клинта Мансела, и неким од бољих улога у модерном филму (погледајте само Елен Берстин у "Реквијему за сан", Микија Рурка у "Рвачу" и Натали Портман у "Црном лабуду"). Онда је стигао "Ноје" који је по мени био апсолутни неуспех. Пре тога је био у игри за неколико суперхеројских филмова ("Watchmen", "Wolverine"), а кад није успео да изрежира њих, од библијског јунака је направио суперхероја. После тога је требало да ради дечји филм, али га је у том процесу обузела друга идеја, што је он описао као "грозничав сан" и завршио је прву верзију сценарија за само пет дана, што је неупоредиво краће него обично. Преговори са глумцима су кренули у последњем кварталу 2015. године, снимало се пар месеци половином наредне, филм је коначно изашао 15. септембра 2017, а добар снимак се појавио пре неколико дана. Похитао сам да га погледам, пошто је оно мало што се знало обећавало - пише и режира Аронофски, фина екипа глумаца (са JLaw имам однос топло-хладно, али Бардем, Харис и Мишел су ме ретко у животу разочарали), трилер-хорор, донекле инспирисан, бар судећи по натписима, "Розмерином бебом". Шта човек да не воли? Такође сам имао у виду да Аронофски ретко храни на кашичицу своју публику (ово невешто буквално превођење израза spoon-feeding са енглеског је требало да буде смешно, али звучи много боље пре него што то напишете). Узевши све у обзир, може се рећи да сам имао прилично висока очекивања, што је случај са отприлике два процента модерних филмова. Да ли су испуњена? Покушаћу да одговорим.

Мајка (2017)

Мирну егзистенцију пара који живи у великој, свеже обновљеној кући усред шуме где се учаурио, узнемирава ненајављена посета другог брачног пара, загонетног мушкарца и навалентне жене. Убрзо стиже и још посетилаца, и док то газду куће, који је некада био славни песник, а сада пати од озбиљне блокаде, размрдава и освежава му машту, његовој знатно млађој жени присуство других људи на њеном парчету раја све више и више смета и све негативније утиче на пољуљану јој психу. Ствари измичу контроли.

Ретко који мејнстрим филм је у скорије време овако поделио публику. Јасно је да није намењен широким народним масама, и да није снимљен да би се свидео великом броју људи, а опет га не можемо називати независним филмом, кад га је избацио Парамаунт са буџетом од четрдесетак милиона и неколико глумаца са А листе. Дефинитивно, и поред комерцијалне стране која је јасно видљива, он без дилеме има претензију да буде ауторско-уметнички. Збунило ме је неколико коментара на ИМДБ-у које сам прочитао после гледања који су говорили о многобројним интерпретацијама разних слика и сцена. Филм је цео у симболима и алегорији и никако га не треба буквално схватати. Међутим, за разлику од њих, ја овај филм сматрам лако читљивим и прилично јасним, имајући у виду ко је редитељ, заправо ми у одређеним моментима чак и смета толико очигледна симболика којом нас у појединим тренуцима филм и његов аутор буквално туку по глави. У једној реченици, он представља упозорење и вапај против систематског уништавања планете Земље, односно свега што истом доприноси. Ипак, то није све. Филм такође обилује јаком и веома јасном библијском симболиком, и то је главни разлог (поред, наравно, сцена насиља) који покреће контроверзу. Довољно говори чињеница да је радни наслов филма био "Дан шести", а када се он пажљиво погледа и упамте неке реченице, сумњи више нема места. Кућа која се на почетку гради након пожара је својеврстан Рајски врт, где су се шћућурили Мајка Природа и Отац Бог (односно, мајка и Он, ако вам већ није јасно шта се дешава. Кад сам већ код тога, да кажем да ниједан лик у филму нема име) у својој сређеној кући усред шума и ливада, да у свом здравом екосистему уживају у сопственој срећи. Разлика у годинама између њих је велика (између Бардема и Лоренсове је 21, као и између Лоренсове и Аронофског, а они су тренутно an item у стварном животу), а жени није дато занимање, већ само човеку (који је песник-стваралац, да не кажем створитељ). Невоље у парадајзу крећу (наравно) са појавом првих људи. Најпре стиже Човек, који за себе каже да је ортопедски хирург (могао би се звати Адам, али то наравно није поменуто). Мислио човек да је у питању би енд би, па свратио да преноћи. Све је у реду, брзо ће он, велики је обожавалац, нек преноћи, а и кашље нешто, па да се не потуца по мраку. Кад оно, међутим, стиже му и лепша половина, и пар се на инсистирање домаћина куће брзо одомаћује и не показује жељу да кућу напусти, док домаћицу то прогресивно фрустрира, нарочито слободе које себи допуштају доласком жене. Када убрзо стигну и њихова два сина, од којих је један веома незадовољан распоредом наследства, атмосфера постаје све усијанија и дешава се трагедија. И све то у првих 45 минута. Ако бих детаљно говорио о томе шта се даље догађа, то би спадало у велике спојлере, а није ми намера, тако да ћу то за сада прескочити, мада ћу се нешто касније вратити на неке сцене.

Што се тиче атмосфере за коју је речено да подсећа на "Розмерину бебу", веза са њом је доста далека. Дакако, постоји веза са трилогијом стана уопште, клаустрофобија је овде и те како присутна, као и осећај нелагоде када све више и више непознатих људи почне да долази у кућу и да се према њој и према домаћици понаша дивљачки - постоји тај аспект трудноће, али ако бих тражио конкретне наслове, више бих апострофирао "Одвратност" и "Станара" као филмове са којим би се могла повући паралела. Наравно, ту је и незаобилазни "Анђео уништења" Луиса Буњуела (1962) у којем гости никако да оду. Атмосферичност је јако битна за овакву врсту филма и ту Дарен Аронофски ради одличан посао као и до сада. Упркос идиличном почетку и добрим намерама ("I want to make it heaven" каже дјевушка о кући), одмах вам је јасно да од тог посла нема ништа и да рајску башту нећете добити. Нема овде јефтиних џампскерова, овде сечке долазе од пољуљане психе, а језа се акумулира преко наговештаја из минута у минут, обећавајући катарзично финале. Мајка трпи интрузивне госте, неугодна питања, безобзирно понашање, испољавање садистичких тенденција, симболичну поплаву (потоп, anyone?) која, уместо да коначно донесе мир као што се очекивало, узрокује управо супротно, као и масовно обожавање новорођеног сина (то је само један пример симболизма који вас, како сам поменуо, туче по глави). И све то под отвореним одобрењем домаћина, коме присуство незваних гостију распаљује машту и доноси уживање да их све прими у своје крило, притом себично занемарујући своју жену, која много трпи, али кад је гурну преко ивице, реагује на страшан начин, баш као што се и сама планета повремено побуњује против свог зла које јој се наноси. То не само да је очекивано, него се малтене одвија по концу. Пре него што кажем нешто детаљније о целокупном утиску који на мене остављају поменуте ствари, дозволите ми да се дотакнем глумачких перформанса.

Јасно је да је због природе и концепта филма главни терет на својим леђима морала да понесе Џенифер Лоренс, и она то чини добро, приказујући адекватну способност да се избори са веома комплексним ликом. На моменте ми се много допала, али ни у једном тренутку нисам забалавио, после ниједног кадра нисам помислио јеботе-бог-каква-глумица-шта-направи-ово, а очигледно се ишло на тај larger-than-life концепт, и да би се то извело на најуспешнији могући начин, глумица мора да буде ниво нпр. Мерил Стрип у "Софијином избору" или Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља". Џејзакон овде то није, за шта највише кривим прозаичан сценарио у дијалошком смислу, који је могао да буде прилично бољи, и заиста има нешто да каже само при преношењу симболичних порука о себичности Бога и немару људи. У последњих 45 минута, у којима се на очекиван начин све расплиће, она (нужно) углавном само дахће, режи, вришти, покушавајући да физичким ангажманом каже много (на крају крајева, Лео Дикаприо је тако зарадио Оскара), али јој то некад успева, а некад не. Хавијер Бардем је ОК, али ништа више од тога, он је способан за много више, овде је практично на аутопилоту. Ед Харис и Мишел Фајфер уносе живост у целу причу, ја и генерално јако волим да их гледам, а нарочито моју љубимицу Мишел, која је приметно остарила, али још увек има свој моџо, нарочито у сценама где задиркује Лоренсову незгодним питањима о деци. Ипак, рекао бих да ниједан лик сем двоје главних није на прави начин заокружен, што их је спречило да покажу све што могу, конкретно њихови ликови после одређеног времена буквално нестају и више их уопште нема. Јесте да у тим тренуцима главни пар има већих брига, али то је по мени чиста лењост. Јасно је и да развој карактера овде није у првом плану, што је увек лоша ствар, каква год да је порука. Ово је први филм Дарена Аронофског без глумца Марка Марголиса и композитора Клинта Мансела. Ангажован је Јохан Јохансон, али је на крају све избачено и филм нема никакав саундтрек што доприноси напетијој атмосфери. Напетост дефинитивно кулминира у последњих пола часа филма који доносе катарзичан расплет и финале које никог неће оставити равнодушним. Бизарна гротеска и брутална сатира готово попримају размере цртаног филма и, иако се може расправљати о томе да је такав крај да би се саопштила порука био једини могућ, са друге стране се може рећи да претераним заласком у те воде, филм у неку руку губи на озбиљности. Аронофски је говорио о "лудом времену у коме живимо које га је подстакло да сними овај филм". У тој изјави, помињао је екосистеме, мигранте, терористе, америчку политику, глобално загревање, убијање животиња и људи, селфије, бес, беспомоћност и целу ту поплаву емоција која га је натерала да прву верзију сценарија напише за пет дана. То је потпуно у реду и ја поздрављам добру намеру, већина ствари које је поменуо заиста и стоји.

Ипак, морам да размислим о позицији са које се он јавља као уметник и креира овај "последњи позив за буђење човечанства". Мени не смета чињеница да је дотични безбожник пер се, нити ми смета што се лик Хавијера Бардема (који је отелотворење Бога) третира са презиром, јер 1) свако има право да изражава мишљење и ставове о питању вере 2) Бардем и те како због свог понашања заслужује презир, и више од тога. Смета ми начин на који се то чини - Аронофски, ма колико био добар, никад неће бити ни Луис Буњуел, ни Ингмар Бергман, који су докторирали поменуту тему, и о тим стварима говоре на начин који тера гледаоца на размишљање и преиспитивање, и који потврђује да из њих, за разлику од Аронофског, говори лично разочарење у институцију, или ако хоћете, концепт Бога. Као што каже стара пословица, "Quod licet Iovi non licet bovi", ако у мајсторству Бергмана и Буњуела у третману ове теме (иако се он баш не поклапа са мојим веровањима) могу да уживам, не може да ми не засмета Аронофски, који упире прстом на Бога са неколико стотина милиона долара на рачуну, радећи за корпоративне главешине које су ударне игле за изазивање свих несрећа које он овде адресира, или ако хоћете, ударне песнице злог Бога који му се тако замерио. И сам припада истој индустрији и истом врзином колу, и њен је витални шраф, тако да лупање песницом о сто и прозивање Бога док си део исте зомби камариле која сатима чека у реду да би купила Ајфон 8 чим изађе делује помало лицемерно. Немојте ме држати за свако слово, човек можда носи Андроид, само сам илустровао поенту. Елем, неко ће рећи да лупам глупости, и да су људи и те како на мети критике, а не само Бог (Бардем у једном тренутку каже "I am I", што је узето директно из Светог писма). Јесу, али само људи у својству безмозгашке масе, ситне јајаре и конзументи ове кретенске културе. Не и они који повлаче конце. Људи иза завесе су нетакнути. Стога ова would-be грандиозна порука макар једним делом пада у воду. 

Мишљења су, што је некако и нормално код оваквих филмова, јако подељена. С једне стране волим кад је филм визуелно импресиван толико да са мало речи може да пренесе поенту на прави начин, а са друге, овај је константно расцепљен између претеривања у неким деловима и недовољности у другим. Рекох, речи су овде фалиле ради заокружења неких ликова и мало опипљивијих ногу на које је филм требало да стане. Као што на пример насиље у два последња филма Квентина Тарантина у неким сценама иде предалеко и постаје карикатура, тако и овде, слике преносе поруку која је већ одавно јасна ван граница довољног, и на тај начин је обесмишљавају. Нпр. Мартин Скорсезе тотално обожава овај филм, док овај филм на престижном CinemaScore-у има оцену F, што га сврстава у 19 најгоре оцењених филмова, у конкуренцији више десетина хиљада. Има критичара који су га уздигли на пиједестал, има и оних који су га сахранили, мада, како сам већ рекао, генерално је боље прошао код критике него код публике. Нема сумње да је Дарен Аронофски имао идеју да овај филм буде величанствен, да има важну поруку и да остави упечатљив утисак на публику. Утисак ће сигурно оставити, ту средине нема, углавном га или обожавате или мрзите. Ја сам вероватно један од шачице оних драмосера који увек морају да се издвоје, нити га обожавам, нити мрзим. Поздрављам поруку, добар ми је, свиђа ми се напета атмосфера, глума ми је ОК, са акцентом на женске улоге (али, и напоменом да Џенифер Лоренс, и поред тога што је била заиста добра, није била ништа специјално), филм је визуелно одрађен врхунски, али, чак иако га публика временом боље прихвати, сумњам да ће постати вечни класик, на шта је дефинитивно пуцао. Зато, у крајњој линији, може да делује мало претенциозно и over-the-top за своје добро. Вредан је гледања, треба га видети и размислити о свему што приказује, а ви после одлучите шта ћете са тим и како ћете се понашати у вези тога. Ипак, не могу да се отмем утиску да је са овом премисом и идејом, те овим глумцима и буџетом, уз све могућности које су биле отворене, овај филм могао и морао бити бољи.

ОЦЕНА: 3+

"Трилогија о вери" Ингмара Бергмана (1961 - 1963)

Ингмар Бергман је нашироко познат као један од најпризнатијих и највећих филмских стваралаца у историји целулоидне траке, и те епитете носи сасвим заслужено. Несумњиво припада одабраној шачици синеаста, међу којима су, између осталих, још свакако и Акира Куросава и Андреј Тарковски, који би се могли назвати највећим песницима међу филмаџијама. Швеђанин је, као и остали поменути, гајио јединствен стил, и бавио се веома озбиљним темама у каријери дугој безмало шездесет година, која је бројала скоро четрдесет играних филмова, двадесетак телевизијских остварења, режију неколико представа и документарних филмова, те дводелну мини-серију "Дон Жуан". Приступ му је углавном изузетно директан, структура филмова веома једноставна, али су они пуни метафора, и нису увек лаки за поимање и варење, зато што дирају у јако осетљива места и баве се егзистенцијалним питањима која муче сваког човека, чинећи то на нимало сладак начин. Ретко који редитељ у историји филма је успео да испоручи такав интензитет емоција пружајући људске душе на извол'те у тако кратком временском периоду (већина филмова му траје око 90 минута) као што је то радио Бергман - дуге сцене дијалога и крупни планови лица су изражени елементи његове естетике. Посебно се подробно бавио породичним односима - било да су у питању супружници, родитељи и деца, или браћа и сестре - ако се они ставе у контекст појединачних страхова, комплекса, несигурности и разних других притисака које свако од нас макар повремено осећа - добија се коктел веома разноврсних осећања, која овај редитељ у својим филмовима без задршке просипа пред гледаоца, приморавајући га тако да се суочи са црвима који му грицкају најскривеније кутке душе. И генерално, Бергманови јунаци се суочавају са најразличитијим врстама криза, притисака, сумњи и свега осталог што нагриза људе вековима све до данас - предах од озбиљних интроспекција и анализа међуљудских односа на најдиректнији могући начин, повремено је тражио у комедијама, и, иако су неке од њих прилично успешне, ипак је у драмама могао најбоље да се изрази, и највише да се размахне (на крају крајева, и сам је направио чопор деце, њих деветоро, и по сопственом признању, био никакав отац, што је била инспирација за многе његове филмове). Немојте мислити да су оне једноличне - карактери су веома различити, као и природа њихових односа, понекад је присутан и уплив других жанрова (нпр. трилер у "Девичанском извору" и хорор у "Вучјем часу") - али, Бергман је пре свега режисер драме, и то какве драме! Оне у којој нема једноставног одговора, оне о којој, хтели - не хтели, морате да размислите и након што се заврши, оне после које ћете често помислити - како ја не могу на овакав начин да изразим све ово? Е, у томе је ствар, не можете, јер није једноставно, иако тако изгледа. У томе је Бергманова величина, он све изложи пред вас на такав начин да ви морате да залепите очи за екран и да добро отворите уши (у случају да нисте искључили филм после првих 15 минута, јер вам је досадан и претенциозан, пошто сам и такве ствари чуо). За то је заслужан и његов тим сарадника, предвођен генијалним Свеном Никвистом, једним од најбољих директора фотографије које је светска кинематографија икада видела. Да би све функционисало на најбољи могући начин, и да би од глумаца увек добио оно што од њих захтева, морао је потпуно да им верује, имајући у виду захтевност улога. Зато је користио малу групу од десетак глумаца, која је наступала у скоро сваком његовом филму, свако од њих је имао десет до петнаест учешћа у Бергмановим пројектима - ако изузмемо Гунара Бјернстранда, он их је имао 23. Неки његови глумци - пре свих Макс Фон Сидоу и Лив Улман, а донекле и Ингрид Тулин - су достигли светску славу, док је Ерланд Јозефсон, велики глумац и Ингмаров лични пријатељ са којим је најдуже сарађивао, и који је такође планетарно познат, остварио запажене улоге у југословенској кинематографији (Само једном се љуби, Вариола вера, Монтенегро, Сезона мира у Паризу, те касније и Добро уштимани мртваци, у Босни).

Овај режисер је освојио мноштво интернационалних награда, да не бих много дужио, само ћу поменути три Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, и то "Девичански извор" (1960), "Кроз тамно стакло" (1961) и "Фани и Александар" (1982), плус буљук награда са разних фестивала. Интересантно је да је он поменути "Девичански извор" о коме сам већ писао на блогу, сматрао ужасним филмом и бедном имитацијом Акире Куросаве (са чиме се ја не слажем, има инстанци кадрирања и руковођења сценом налик на Куросаву, али ту су и одређени бергмановски елементи један кроз један), а кад већ причам о томе, својим најбољим филмовима је сматрао "Персону" (1966), "Крике и шапутања" (1972), те "Зимску светлост", односно "Причеснике" (1963), за које је рекао да је то једини филм у коме је процес снимања од првог до последњег кадра прошао како је он хтео и да апсолутно све изгледа како је замислио на самом почетку. Такође, био је врло отворен око тога које друге ауторе и филмове воли или не воли, па да и то споменем у овом уводу. Неки од његових омиљених филмова су били "Одмор г. Илоа", "Пут", "Сладак живот", "Рашомон", "Емигранти", "Булевар сумрака", "Муке Јованке Орлеанке", "Лука сенки" и "Андреј Рубљов". Слично мени, од Француза је ценио Мелвила и Трифоа, а презирао Годара, а омиљени холивудски аутор му је био Били Вајлдер. Ценио је и Скорсезеа, Спилберга и Кополу, али и Стивена Содерберга, кога ја не могу да смислим, док му се нпр. није допадао Орсон Велс. Многи аутори га стављају међу своје омиљене ствараоце, па и такви као што су Дел Торо, Тарковски, Копола, Кјубрик, али и Вуди Ален (што је мени посебно несхватљиво, њихови филмови су ми као дупе и милиброд). Кад је у питању Микеланђело Антониони, који је преминуо на исти дан као и сам Бергман, Швеђанин је о њему рекао да је снимио два ремек-дела, али да је према свим осталим његовим филмовима, изузимајући бриљантне моменте, равнодушан, плус је Моника Вити ужасна глумица (ремек-дела су, по њему, Увећање и Ноћ). Позориште је звао верном женом, а филм скупом љубавницом. Ипак, највише се памте његова филмска достигнућа.

Коначно смо дошли и до конкретне теме о којој желим да пишем, а то је друга константна Бергманова тема осим поменутих породичних односа. У питању је религија, вера, однос човека и Бога, а посебно Божја тишина. То константно оптерећење егзистенцијалним питањима, тј. односом са Богом, такође долази из породице, јер је Ингмаров отац Ерик био веома строги свештеник који га је од малих ногу притиснуо религијом, те се овај већ од младости бунио против наметнутих му догми и идеала. Практично је из бунта према оцу постао безбожник, пре свега јер није могао да стави знак једнакости између дивних проповеди које је држао његов отац и његовог понашања према породици кад би дошао кући (Ингмара би, рецимо, затварао у орман као веома малог, плашећи га чудовиштем које ће му појести ноге, а ни мајка није била поштеђена малтретирања), као ни  између наводне Божје љубави и рајског изобиља и свих зала која се дешавају у свету, од којих је некима био и сведок. Тај изостанак реакције Бога на лоше ствари које се дешавају или на чињеницу да људима треба помоћ, је нешто што је овог режисера мучило малтене од почетка до краја. Иако религијских сегмената, сцена и референци, има и у његовим претходним филмовима (нпр. Седми печат и Дивље јагоде), Бергман се највише природом односа човека и Бога бавио у својим филмовима с почетка шездесетих, који формирају својеврсну трилогију, а и сам режисер је потврдио да их као трилогију треба и посматрати (додуше, много касније је то оповргао, али дефинитивно постоје заједнички мотиви и аспекти), а то су "Кроз тамно стакло" (1961), "Зимска светлост" (1963), и "Тишина" (1963). Данас бих говорио баш о њима.

1. SASOM I EN SPEGEL (THROUGH A GLASS DARKLY, 1961)

"Кроз тамно стакло" (превод са шведског "Као у огледалу", енглеска варијанта долази од дела стиха Прве Посланице Коринћанима) је први филм који је Ингмар Бергман снимио на острву Форе, где је нешто касније купио и кућу, и живео тамо скоро пола века, не рачунајући период селидбе у Минхен због чувеног проблема са порезом крајем седамдесетих. Радња се догађа у току једног дана између четири лика (отац, син, ћерка и зет) и номинално је врло проста - они проводе заједнички одмор, и у почетку делују веома срећно што имају прилику да буду заједно. Међутим, као и увек код Бергмана, то траје веома кратко. Ћерки (Харијет Андерсон) је дијагностикована шизофренија и усред новог нагомилавања емотивне дистанце међу члановима породице, почиње да верује да је посећује Бог. Млади син (Ларс Пасгард у свом дебију на филму) је сексуално фрустриран, али га фрустрира и чињеница да га отац не примећује и не разговара са њим. Отац (Гунар Бјернстранд), славни писац, увек далеко од породице, испод привидне пријатне спољашњости, заправо хладан и безосећајан човек, створио је непрелазну дистанцу и зид између себе и сопствене деце, вођен себичним интересима. Четврти лик је зет (Макс фон Сидоу), лекар, који покушава да помогне жени, а самим тим и себи, али то уопште неће лако ићи. Веома је видљив фокус Бергманове поенте - он у исто време кроз ликове деце напада сопственог строгог и окрутног оца, али такође и оног врховног, који стално ћути и никог не примећује, стварајући тако неразрушиви зид између себе и сопствене деце. Упркос трапавим покушајима конекције (као у сцени кад свима даје поклоне који су сувишни или бескорисни), отац је заправо пун тихе окрутности - он без ичијег знања користи хронику ћеркине менталне болести као основу за своје писање - после тог сазнања се његов зет по први пут са њим директно суочава, у чувеној сцени на броду.

Просто је невероватно колико је очигледно немогуће да се деца обрате оцу за помоћ, иако на површини све делује у реду, никад нема тешких речи, и влада привидно разумевање. Јасна су осећања сценаристе и редитеља према свом земаљском и небеском оцу. Болесна ћерка задиркује брата у вези са његовом сексуалношћу око које је изузетно несигуран, али и она сама у себи носи велику збуњеност и страх кад је то у питању, што резултира одређеном сценом у олупини брода. Њој се Бог указује у форми паука, кога она види као чудовиште које жели да је силује (јасна алузија да је очекивање да се Бог јави, и тиме докаже постојање, чисто лудило). Немогућност да балансира између "две реалности" јој оставља само једно решење, које на крају и прихвата. Са друге стране, када отац и син коначно разговарају при крају филма и син од оца тражи доказ постојања Бога, овај одговара да је то љубав, што је повлађивачки и сувише једноставно. Када младић примети да љубав може да се објасни и без постојања Бога, говори се о томе да је можда Бог једнако љубав и да то може бити довољно за функционисање ако се потрудимо. Син је задовољан јер га је отац коначно приметио и разговарао са њим, али коначни Бергманов став је оно што и сви остали знају - да дефинитивног одговора нема и не може бити, те да свако треба да пронађе нешто око чега би сконцентрисао опстанак и вољу за живот. Бар ја то тако тумачим, пошто, као што знају они који су гледали Ингмарове филмове, код њега нема изричитих одговора, већ само нагона на размишљање, зато и јесте велики.

Неуобичајено за самог Бергмана, он је хвалио овај свој филм и рекао да је одлично испао, и ја могу само да се сложим - многобројне награде, заокружене Оскаром, то и доказују - али, ништа не би било могуће без пословично првокласне глуме, каква се и могла очекивати од његове трупе. Феноменална, магична Харијет Андерсон блиста у улози измучене Карин, милина је гледати је, било да се смејуљи и задиркује брата око жена, било да вришти, успаничена визијом "Бога". И остали су фантастични, Гунар Бјернстранд пружа изузетну, суздржану улогу оца тиранина, који своју окрутну природу, никада отворено не показује, али онима који га познају, она свакако не промиче. Није ни чудо што је Бергман њему највише веровао (23 филма), фантастичан је, и кад плаче у пози Исуса на крсту (мада је у овом филму пандан Исусу заправо син), и кад се суочава са истинама о себи. Макс фон Сидоу је то што јесте, мислим да не треба даље ни причати, а и Ларс Пасгард прикладно дебитује. Обратите пажњу на мајсторске кадрове горепоменутог Свена Никвиста, који понекад говоре више од речи, видећете зашто је ово ремек-дело првог реда, медитативна драма пар екселанс, каквих нема превише у светској кинематографији.

2. NATTVARDSGASTERNA (WINTER LIGHT, 1963)

У "Зимској светлости" (превод са шведског каже "Причесници"), Бергман говори о сопственом губитку вере на најдиректнији могући начин, кроз лик пастора по имену Томас Ериксон (неверни Тома - Ериков син; треба ли још неки доказ да је свештеник уствари сам Ингмар?). Неколико година после смрти своје жене, главни јунак се налази у веома тешкој ситуацији, јер не налази утеху и смисао у вери. Монотоно извршава ритуале причешћа, средина га притиска, а не може да утеши ни своје парохијане, што се нарочито види на примеру рибара Јонаса Персона, који је, депресиван због сопственог живота, али и могућности атомског рата, дошао да тражи утеху у разговору са Томасом. Када после невештог и неуспешног разговора њих двојице, у коме свештеник признаје да се и сам колеба, те да осећа недоследност  (на неки начин, и лицемерје) између хришћанских учења и страхота које је видео у рату, несрећни човек изврши самоубиство, сумња се још више учвршћује у злосрећном пастору. У томе битну улогу игра и неугледна учитељица Марта (иначе прелепа Ингрид Тулин), која је можда некад имала нешто са Томасом, и хтела би поново, али он једноставно није способан да осећа љубав према било коме и било чему (самим тим се овај филм директно наставља на претходни, одбацујући тезу да је Бог љубав - такође се поново спомиње појам паука у конотацији са Богом). У изузетној подужој сцени у којој он чита писмо од Марте, Бергман нас необичном техником присиљава да гледамо лепо лице Ингрид Тулин док саопштава своје мишљење о хришћанству са позиције безбожнице - Бог и Исус постоје само као нејасни појмови, аутсајдеру (невернику) цела ствар делује опскурно, препуна неуротичних ритуала испуњених примитивним емоцијама.

Са друге стране, она, иако наизглед непритиснута бригама о Створитељу, пуна је овоземаљских брига, оличених у свему ономе што сам већ помињао, и што је тако присутно код Бергмана - свакодневна анксиозност, неиспуњеност и несигурност у себе - у мојој омиљеној сцени, она вапи "God, why have you created me so eternally dissatisfied? So frightened, so bitter? Why must I realize how wretched I am? Why must I suffer so hellishly for my insignificance? If there is a purpose to my suffering, then tell me, so I can bear my pain without complaint. I'm strong. You made me so very strong in both body and soul, but you never give me a task worthy of my strength. Give my life meaning, and I'll be your obedient slave." Сладокусци ће свакако уживати у њеном умећу. Поменути Гунар Бјернстранд је због изазовности волео ову улогу више од свих својих у Бергмановим филмовима, и по мом скромном мишљењу (иако ми фали да их одгледам још неколико), заиста је ово најбоље што се од њега може видети. Сјајан је, преноси сваку сумњу, свако колебање, сваку несигурност. Сцена када наметљивој учитељици најзад каже све што мисли је заиста за уџбенике. Кроз уста свог јунака, режисер саопштава и много својих мисли, почевши од оне да га је отац присилио на религију, али и оне у којој каже да је његова вера заправо одговарала само сопственим себичним поривима, те да сваки пут кад је требало да доживи и осети Божје присуство, видео је само чудовиште (ново повезивање са првим филмом). Од свих филмова у којима се бави религијском тематиком, рекао бих да је овај најотворенији у изражавању огорчености и љуте оптужбе против поменутог стања ствари, у коме добри не напредују и не налазе утеху, док они лоши не бивају кажњени за недела, и у свему томе постоји само нејасна нада да ће све бити исправљено на самом крају и после њега.

На самом крају, међутим, Алгот, који ради са Томасом, пружа промену перспективе, доприневши благој обнови вере, или бар прихватању ствари таквима какве јесу, оличене у држању проповеди у празној цркви. Нећу рећи како се то тачно дешава, нити шта поменути човек тачно говори, али рећи ћу да у овом филму подједнако могу да уживају и верници и безбожници, јер он пре свега наводи на размишљање и преиспитивање, а не на слепо приклањање једној или другој страни, које никад не доноси ништа добро. Својеврстан доказ за то што је овај филм на листи десет најбољих Андреја Тарковског, који је декларисани верник (слична је ствар и са Андрејом Рубљовом, коме се Бергман дивио). Ако то није доказ да су вредни филмови уметничка дела, ја заиста не знам шта јесте. А ако постоји режисер и сценариста после чијих филмова вам свакодневица неће бити иста, то је Ингмар Бергман. И ако то није довољан разлог да их гледате што више, заиста не знам шта јесте. Многима су једнолични, монотони, спори и досадни. Али, то нису људи који знају шта је права вредност филма као уметности. Не дајте се преварити, и пожурите. Ови филмови трају само 90 минута, а могу вам променити живот.

3. TYSTNADEN (SILENCE, 1963)

"Трилогија Божје тишине" се завршава филмом прикладног назива "Тишина", а сам режисер је експлицитно рекао да се наслов односи на тишину Бога. Упркос томе, у филму постоји знатно мање теолошких конотација у поређењу са претходна два. "Тишина" приповеда о две сестре и малом дечаку, сину једне од њих, који се на путу кући преко викенда заустављају у неименованој земљи на ивици рата (нема никаквог објашњења везаног за то) и проводе неколико дана у хотелу, усред окружења где су потпуни анонимуси. Тишина Бога се, по мом схватању, манифестује чињеницом да је он нестао или да га никад није ни било, у сваком случају, нема га (само мајка и тетка се брину о дечаку, отац је отишао, или је мртав; рат је весник смрти, као и сат који откуцава (чује се на почетку, током уводне шпице). Међутим, постоји и друга врста тишине, а то је недостатак комуникације међу људима генерално (и не говорим само о туђем језику у неименованој земљи, који је плод Бергманове маште, иако вуче на словенску етимологију, тачније на естонски), већ и онај много важнији (који сам већ помињао), а то је фундаментални недостатак комуникације међу самим сестрама, као и недостатак правих емоција међу њима, ако је некад нешто и постојало, нестало је у бујици свих прећутаних комплекса, љубоморе и зависти (које се, опет, јављају из сопствене немогућности да се буде задовољан животом). Старија, Естер (Ингрид Тулин, поново), је образована интелектуалка и преводилац, која сe, са једне стране гнуша сексуалног контакта, а са друге чезне за правом људском конекцијом које је толико дуго била лишена. Њено време цури (као што смо и чули током увода), тешко је болесна и углавном везана за кревет, уз повремене тешке спазме и гушења. Усред целог тог безначајног постојања, једино успева да се донекле повеже са својим малим сестрићем, а кулминација свега долази на крају када матором портиру, који је ни реч не разуме, приповеда о великој усамљености и великом страху од смрти (попут молитве некоме ко не одговара) - и колико год то било тешко за гледање и слушање, мора се уживати у изведби велике глумице која по ко зна који пут даје целу себе у улози Естер.

Гунел Линдблом игра млађу сестру, Ану, која је, за разлику од Естер, везана за своје одговорности, пре свега око сина, али и поред тога успева на пољима која су њеној сестри недоступна (намерна игра речи, за слушаоце Блок аута), способна је да нађе љубавника са којим ће провести вече, чак и у непознатој земљи и непознатом граду. Са друге стране, и она је пуна несигурности и фрустрације, као што се може видети у сцени њиховог суочења у Аниној соби, после кога се њен хистерични смех претвара у исти такав плач. Дакле, још једном подвлачим, није реч само о немогућности сестара да комуницирају са грађанима Тимоке и гостима хотела, већ и међусобно. Ана је такође заробљена у безначајној егзистенцији чија се монотонија повремено прекида сексуалним излетима. За њу нема радости живота у бризи за сопствено дете, и, као што њен син сам примећује, она користи сваку прилику да њега и тетку остави саме. Син Јохан (Јерген Линдстрем) је једини који је још увек слободан и неоптерећен, смрт је веома далеко од њега, и он тражи место у том свету, таквом какав је, покушавајући да нађе смисао живота и истражујући колико му је дозвољено. Иако је већи емотивни терет разумљиво стављен на плећа две глумице, дечак је, за својих дванаест година, одиграо улогу доста зрело. Подједнако бесловестан као и мајка и тетка, али још увек неукаљан, корача кроз живот који му је дат, носећи у исто време наивност и зрелост,  на коју је приморан стицајем несрећних околности, и чини то прилично достојанствено.

Ово је "најслободнији" Бергманов филм, који је дотле само детињасто кокетирао са сценама секса, и то врло спорадично, који је беспотребно добио много међународне пажње у вези тога. Јесте то био почетак шездесетих, када су ти садржаји још увек били велики табу, и главни цензор из Шведске је био на одмору када је филм одобрен, али количина написаних лажи о тим сценама је фасцинантна. На пример, у Америци је филм рекламиран као полупорнографски, а критичар Дејли Њуза је написао "са темама какве су инцест, самоскрнављење (знате већ на шта се мисли) и нимфоманија, ово је најшокантнији филм који сам гледао, просто нисам могао да верујем очима". Контроверза око сексуалне експлицитности је привукла много већи број гледалаца него што је било уобичајено за Бергманове филмове, па је он касније коментарисао да му је тај филм донео највећи број нежељених гледалаца од свих које је снимио. Наравно да у филму нема ништа страшно - једна изузетно збрзана сцена секса, пар флешева голих сиса Линдбломове током купања, те једна самогратификација Тулинове, при чему видите само њену главу и чујете мало роптања - опет изузетно кратко - заиста не видим шта је толико саблазнило пуританце од критичара, али не могу да кажем ни да сам зачуђен. Има разних интерпретација везаних за овај филм, па је тако на пример поменути Вуди Ален говорио да су Ана и Естер заправо два аспекта исте жене. Ја ћу оставити вама прилику да сами процените шта је истина, само ћу рећи да је "Тишина", иако се наизглед упадљиво мање бави односом према Богу, заправо адекватан завршетак трилогије, коју је логично посматрати као такву, ма шта Бергман касније говорио. Једино што се може дефинитивно закључити је да је живот константна потрага за одговорима и смислом, без икаквих сигурних доказа и закључака.

ОЦЕНА: 5