понедељак, 21. јул 2014.

Кутак за презир: Ничим изазвани успех

После више текстова у којима су листе и ретроспективе махом афирмативног карактера, дође време и да се перо мало изоштри. Покушаћу да скренем пажњу на филмове који су, по мом мишљењу, незаслужено добро прошли и код публике и код критике, те да образложим мишљење. Како сам више пута већ истицао, незахвално је бавити се било каквим класификацијама, било позитивним, било негативним, а осим тога, врашки је тешко. Ако не верујете, покушајте да направите листу најгорих ствари из неке категорије и видећете да је јако зезнуто одредити шта треба да се нађе ниже или више на листи. Зато сам поново одлучио да не нумеришем, већ да кренем редом, од последње године. А у конкуренцији ће бити филмови добитници Оскара у главним категоријама (најбољи филм, режија и сценарио). Глумачке категорије намерно нећу да укључим, јер се неретко дешава да једно име заблиста у иначе просечном филму, који иначе нико не би ни гледао (сетите се само Мерил Стрип у улози Маргарет Тачер, осим њене глуме, тај филм нема апсолутно ништа, а само најтврдокорније присталице Гвоздене лејди могу да кажу да је добар и да нешто вреди). Моје опште мишљење се већ зна, већ сам писао и о хиперпродукцији и о прогресивној деменцији холивудских писаца, да видимо сада како то изгледа на конкретним примерима, од ове године, па надоле. Наравно, искључујем из анализе ствари које нисам гледао, то се подразумева.

                                                       *** СПОЈЛЕРИ ***

Софија Копола има Оскар
за сценарио?!
12 Years a Slave - Филм јесте одлично режиран, све је пажљиво инсценирано и визуелно, заиста немам замерки. Ипак, осећа се недостатак већег емоционалног импакта који би продубио пуку фактографију о бруталностима које су се дешавале пре 150 година. Нема дубљег увида у оно што је омогућило концепту ропства да се уопште развије, а нема ни социјалног коментара на оно што се данас дешава у свету (ако то није глобално ропство, не знам шта јесте). А шта рећи за крај без икакве емоционалне катарзе у коме добри и поштени белац (кога глуми продуцент филма) за пет минута поништава све што су зли белци радили два сата. Било је потенцијала, и те како, не могу да кажем да је филм лош, али да је просечан и непотпун, то свакако. Успут и да напоменем да је Мајкл Фазбендер опак глумац, ако настави као досад, биће нешто од њега. 
Gravity - Алфонсо Куарон важи за одважног и инвентивног редитеља у Холивуду, али овде нема ама баш ништа инвентивно. Специјални ефекти јесу и више него импресивни (како да не буду за 100 милиона), али damsel in distress прича о искупљењу је већ газилион пута виђена, овде је само савршено технички упакована, да скрене пажњу са очајног заплета. Изгубила је ћерку = изгубила је веру, сад јој се све враћа кад је суочена са опасношћу. Puh-leeese! Глупости као што су подсвесни, неживи Клуни и покушаји да се успава беба у свемирској станици само додају на нелогичности и безвезности. Иако Булокова пословично глуми веома лоше, овде је заслужила своју номинацију, али опет то није богзна какав ниво. Мада, добро, Сандра Булок на нивоу је contradictio in adjecto.
Argo - Бен Афлек се доказао као сценариста, режисер је неких задовољавајућих филмова (пре свега Gone Baby Gone) и апсолутно је никакав глумац. Међутим, у овом случају, лош је и адаптирани сценарио, а богами и филм. Све се одиграва некако too conveniently, а филм је напет колико и прича о Циганима који краду бакар, с обзиром на озбиљност ситуације и историјско-политички контекст. Осим стандардног Џона Гудмена који би добро одглумио и сцену "Мики Ђуричић осамнаести пут улази у кућу Великог брата и прича како је све срање", те једне добре сцене са Аланом Аркином, ово остварење је тешка досада, клише, глупост и безвезарија.
The Social Network - Досадан и предвидив филм у сваком погледу. Арон Соркин је добар писац, али уопште не схватам хајп око овога. Дејвид Финчер који је режирао "Седмицу" и "Борилачки клуб" би се вероватно постидео овога, али ово је вероватно онај други Дејвид Финчер, који нам је такође подарио и "Собу панике".
The Hurt Locker - Ужасно прецењен филм који је узео Оскара у све три категорије које се овде разматрају. Кетрин Бигелоу је смејурија од редитељке која је шансу добила само на конто чињенице да ју је својевременo фирцао Џејмс Камерон. Сада је пронашла рецепт за успех - никад доста америчке пропаганде. А овај филм је баш то - пропагандно смеће без правог аналитичког приступа, без емотивног удара, све је вештачко. Џереми Ренер се труди колико може, али то није довољно, овај филм не би извукао ни Марлон Брандо.
Milk - Класична победа геј лобија над супериорнијим сценаријима, филм "У Брижу" је овде жестоко опљачкан, а право да кажем, мислим да и "Wall-E" има бољи текст од овог пропагандног смећа. Зна се како те ствари функционишу, тако да и не чуди превише.
Crash -  Предуго, пренаглашено, премелодраматично. Није то потпуни промашај од филма, има искупљујућих елемената, а руку на срце, ни конкуренција није ништа посебно, али ипак, жестоко исхајповано остварење у односу на стварни квалитет.
Lost in Translation - Не знам да ли је потребно ишта објашњавати. Бил Мареј покушава да пренесе некакву озбиљност и дубину гледајући у једну тачку и лицкајући виски, Скарлет и глума су одавно "на ви", а цела ствар је једноставно досадна. Софија Копола не заслужује коментар ни као глумица, ни као редитељка, а ни као сценариста и ово мора да је једна од највећих глупости која је икад добила Оскара за било шта, а камоли тако важну ствар као што је сценарио. Ако већ тражимо искупљујуће елементе код Софије, "Девичанска самоубиства" су далеко бољи филм, овај без проблема може да се преспава, толико је упечатљив.
Lord of the Rings: The Return of the King - Најкласичнији пример шта добар маркетинг, много пара и ултра-мега-гига специјални ефекти могу да учине за промоцију једног филма. Ја разумем све - и огромну фан-базу (која је омасовљена тек појавом филмова), и епску популарност (и године и пубертет), али где нађе баш кумицу и то 11 пута? Ако је ово чудо заслужило 11 Оскара, ја сам Хуан Антонио Сан Епифанио. Ни сам литерарни предложак, ни његова филмска адаптација не вреде толико, и крај приче. Ма колико маркетиншки напумпани били.
Chicago - Само ћу изнети мишљење да су сви остали номиновани филмови бољи. Толико.
Traffic - Содерберг никад није био врхунски редитељ, а ово му је најпретенциозније остварење. Снимано да освоји што више награда, усиљено, предугачко и заиста без много додира са реалношћу. Четири Оскара би требало да значе нешто, овде то није случај.
Shakespeare in Love - Мислим да објашњење није ни потребно, филм је очајан.
Titanic - Иста прича као и са Господаром прстенова, болно прецењен, усиљен, мелодраматичан, нереалан, напуцан филм, који је ни крив ни дужан зарадио 11 Оскара, укључујући и онај за филм године, а сви други су били бољи. Ипак, зарадио је гомилу пара, махом због техничког дела који је на високом нивоу. Али, нема никакве супстанце.
The English Patient - Изузетно досадан, дугачак и лоше одглумљен филм. Типичан пример ничим изазване популарности. Чак ни жене не разумеју зашто ово траје готово три сата.
Dances With Wolves - Не сматрам га лошим филмом, али сматрам да је превише што је победио Скорсезеове "Добре момке" у готово свим категоријама, јер су по мени супериорнији филм.
Driving Miss Daisy - Сви други су бољи.
Moonstruck - Ово чак нисам ни гледао, али довољно је знати да је Шер добила Оскара.
Out of Africa - Превише патетично, већина номинованих филмова је боља, мада морам да одам признање Мерил Стрип, за акценат, као и увек. Такође, веома прецењено.
Gandhi - И поред савршене глуме Бена Кингслија, остали сегменти нису тако убедљиви, те овај филм не вреди толико Оскара колико их има. Предуг је, историјски непрецизан и превише епски, ако мене питате. Још један класични британски филм сниман да покупи награде.
Chariots of Fire - Још један ни због чега напумпан филм. Једино што је од њега остало је Вангелисов саундтрек. "Галипоље" које је снимљено исте године и има сличну премису је кудикамо бољи филм. Заправо, још једном су готово сви номиновани били бољи.
Ordinary People - Иако мислим да ова прича о распаду породице после трагедије није лоша, мора се рећи да је у односу на неке друге филмове мало више истакнута у први план него што би требало. Пре свега ту мислим на "Човек слон" Дејвида Линча. Ипак, режисерски деби Роберта Редфорда је вредно остварење, а поготово је скрајнута глума Доналда Сатерленда.
Kramer vs. Kramer - Доста добар филм Роберта Бентона о борби родитеља за старатељство над сином и о менталној трансформацији оца у том процесу је и више него ОК, али ставити њега у било којој категорији, испред филма као што је "Апокалипса сада", друге да не помињем, је ван памети. Мислим да је Оскар Дастина Хофмана и више него заслужен, али за све остало нисам сигуран шта да мислим и кажем. Свакако је прецењен кад су у питању награде.
Брука, Миљенко

Rocky - Изабрати ово за филм године у конкуренцији "Таксисте", "Свих председникових људи", "Мреже" и филма "Предодређен за славу" је само по себи светогрђе, тако да нећу ништа додати. Мислим да није потребно. Сви смо се ми, као клинци, ложили на Рокија, али будимо озбиљни.
In the Heat of the Night - Иако ми се филм поприлично допао, ипак треба поменути да је доста питом за тему којом се бави. Притом, "Дипломац", а вероватно и "Бони и Клајд" (нисам га дуго гледао) могу да се сврстају у боље наслове.
Мy Fair Lady - Због пијетета према Одри Хепберн, већини људи је мрско да каже да је немузикална верзија са Венди Хилер поприлично бољи филм. Иако је визуелно све како треба, нешто ми ту фали, није ми баш најбоље, а свакако није вредно толико освојених Оскара.
West Side Story - Иако ова музикална, модерна верзија Ромеа и Јулије свакако има својих квалитета, није вредна толиког хајпа, и комерцијални успех није мерило вредности. Нарочито када се упореди са изузетним филмом "Хазардер". "Прича са западне стране" је доста одважан и интелигентно осмишљен филм, са неколико изузетних нумера, али није вредан толике славе. Чак ни глума није толико сјајна како се прича, бар по мени. Но, према суду времена, изгледа да ипак грешим.
Ben Hur - 11 Оскара. Немогуће да вреди толико, иако јесте одличан, за разлику од друга два која су освојила исто толико. Нисам га одавно гледао, сећам се да је визуелно импозантан и добро одглумљен, али број 11 ми је просто превелики за било шта кад су у питању награде.
Gigi - Нисам гледао, мирише ми на жестоко прецењен мјузикл, видећемо.
Around the World in 80 Days - Иако је ова папазјанија проткана кратким појављивањима многих звезда, те прилично забавна, не би се рекло да завређује превише пажње. Рекао бих да је предуга и превише лежерна за своје добро. Најбољи филм би ипак требало да буде нешто друго.
The Country Girl - По мени филм није лош, чак га и волим, али у категорији сценарија, сви други су бољи.
The Greatest Show on Earth - Нисам гледао, филм важи за један од најчуднијих избора кад је у питању ова категорија. Чак и овако наслепо, не верујем да је бољи од "Тихог човека" и "Тачно у подне". То могу да кажем већ сада.
Going My Way - Мјузикл о неконвенционалном попу је типичан feel-good movie који је увек пролазио код публике, и ја немам проблема с тим пер се. Проблем настаје кад неко хоће да ме убеди да је тај филм бољи од, на пример, филмчине попут "Двоструке надокнаде", "Лоре", "Плинске светлости", и још многих других. У то већ не могу да поверујем.
Mrs. Miniver - У време настанка овог остварења, било је најнормалније снимати филмове обојене америчком пропагандом и то треба разумети, али не треба их схватати преозбиљно. Овај је дефинитивно добио превише признања, иако морам да признам да није без какве-такве сценаристичко-глумачке вредности. Али, да је било и неких бољих, јесте.
How Green Was My Valley - Иако увек волим да погледам ово остварење Џона Форда о тешком животу велшких рудара, са младом, дивном Морин О'Харом и фантастичним Доналдом Криспом, који је зарадио и Оскара, мора се признати да није нарочито узбудљиво, нити нешто што помера границе. Изабрати овај, у конкуренцији девет других филмова, од којих је бар пет боље, је заиста превише. "Грађанин Кејн" је класичан пример, као и "Малтешки соко", Хичкокова "Сумња", "Заустави зору" Мичела Лајзена, и тако даље. Можда је тешко одредити који је од набројаних филмова најбољи, али је лако закључити да добитник то није.
The Philadelphia Story - Прецењен филм који се по мени своди на преглумљавање Кејт Хепберн и за мој укус превише позоришну атмосферу. Ако желите добре комедије са њом и Кери Грантом, гледајте "Holiday" или "Bringing Up Baby". Такође, Џими Стјуарт је остварио небројено много бољих улога. "Плодови гнева" и "Ребека" би били много срећнији избор за најбољи сценарио године.

You Can't Take It With You - Једна у низу идеалистичких Американа Френка Капре по којима је постао препознатљив. Увек се неки једноставан, простодушан лик, пун добрих намера, искрених побуда и наде бори против свих који би да му то покваре, било да је у питању појединац, група, друштво или систем, те после много перипетија побеђује све, добија женску и живи срећно и дуговечно. Ја немам ништа против таквих филмова, неки су чак и одлични (рецимо, Божићни класик "It's a Wonderful Life"), само мислим да је овај прецењен. Штавише, мислим да је бар пет бољих наслова номиновано те године (Пигмалион, Џезебел, Велика илузија, Авантуре Робина Худа и Цитадела, ако хоћете конкретно).
"Живот Емила Золе" нисам гледао, али ћу изразити жаљење што је без релевантних награда прошао одличан, одличан филм Грегорија Ла Каве, "Врата позорнице". Раније поменути Вајлеров "Ћорсокак" и "Звезда је рођена" су такође могли боље да прођу са наградама, што се мене тиче.
Исто важи и за наредну, тј. претходну годину, из које ми је промакао "Велики Зигфилд", али са друге стране, хоћу да истакнем квалитет филма "Додзворт", те допадљивост следећих "Ентони Адверс", " Господин Дидс иде у град", те неноминоване комедије "Мој човек Годфри", која је уз мало бољи и реалистичнији крај могла да буде и у топ 3 те године.
Нажалост, из првих 5-6 година додељивања награда ми треба још одгледаног материјала да бих могао да формирам неко валидно мишљење. Надам се да ће се то ускоро и десити, а такође се надам да је и овај пресек био довољан да предочи да се ни раније није баш увек поштовао највећи квалитет у односу на неке друге критеријуме, али да је једноставно било много више материјала који је легитимно могуће узети у обзир за некакво признање по квалитету. Данашњи продуценти и филмски ствараоци су нажалост реч квалитет свели на ниво архаизма.








Нема коментара:

Постави коментар