среда, 09. јул 2014.

Човек из прошлог века

Ако бих рекао да је наслов овог текста заправо надимак глумца о коме ћу писати, то вам вероватно ништа не би значило.  Разлога за текст о њему је много, примарни је као и увек тај што спада у сам глумачки врх, али је такође и културна икона и једна од најважнијих личности које су продефиловале Холивудом, као и у Брандовом случају, његов утицај је немерљив. Мислим да је у питању глумац чије реплике широке масе најчешће цитирају, из простог разлога - снимио је веома велики број врло важних филмова. Али, није се бавио само глумом. Поред цигарета и алкохола, што је ваљда стандардан багаж за сваког глумца, обожавао је шах, голф и пловидбу. Без глумица изгледа није могао, све четири супруге су му биле из те професије. Упркос релативно кратком животу, много тога је оставио у наслеђе, ако бисмо погледали све култне филмове у којима се појавио, требало би нам много времена. Са друге стране, осим тог једног Оскара, није освојио баш импозантан број награда, тако да би та чињеница могла да превари површније аналитичаре. Заправо, сврха овог текста и јесте пре свега омаж и детаљан осврт на сва његова глумачка достигнућа, којих је било и те како много. Најпре да разјасним нешто кад је у питању његово име - знам како се изговара, знам да је изговор урезан у памћењу већине овдашњих људи неправилан, али немам намеру да будем цепидлака - он ће за мене, увек остати Хемфри Богарт - нисам то мењао тридесет година, па нећу ни сад. Пре него што кренем на битне ствари, да појасним надимак из наслова - пошто је било уврежено популарно веровање да нови век почиње 1900, а не 1901, а дотични се родио пред сам крај 1899. године, назвали су га "The Last Century Man". Наравно, постојао је и много чувенији надимак, Боги.

Дакле, Хемфри Дефорест Богарт се родио на католички Божић 1899. године у Њујорку, у добростојећој породици. Отац му је био угледни хирург и опијумски зависник, а мајка илустратор часописа, милитантна сифражеткиња, образована у Француској. По речима самог глумца, пољубац у њиховој кући је био догађај, јер су оба родитеља била строго посвећена каријерама, често су се свађали и усмеравали мало емоција на Хемфрија и његове две млађе сестре. Похађао је јаке приватне школе, а на крају је преко породичних веза завршио на престижној Филипс академији у Масачусетсу. Надали су се да ће на Јејл, да студира медицину, међутим 1918. године је избачен из школе. Постоји више верзија догађаја и више могућих разлога, а неки од њих су наводно бацање директора у језеро, пушење и пијење, као и ужасне оцене које је имао. Ипак, треба рећи, да је, и поред тога што је био лош студент, обожавао читање, и често опширно цитирао писце попут Платона, Поупа, Емерсона и Шекспира. Од оца је наследио љубав према пецању и пловидби, па је, кад је избачен из школе без изгледа за неку каријеру, морнарица била логичан избор. Из морнаричких дана потиче и најзанимљивија верзија приче о томе како је Боги зарадио своје сада већ чувено шушкетање у говору - наводно је пратио затвореника, који га је распалио ланцима преко уста у покушају бекства, те га је овај стигао, савладао и оборио, али они који су га ушивали нису то најбоље урадили, па је мана остала. Постоји још неколико прича, а у новије време се појавила и она да је у питању наследна ствар, јер и Хемфријев син Стивен такође шушка као отац му. Било како било, после морнарице, управљао је позоришном трупом породичног пријатеља (отац глумице Алис Брејди, Вилијем), те је ту и начинио прве глумачке кораке. Први лик који је тумачио био је јапански конобар (комад "Лутање", једна реченица текста, 1921.) и то тумачење се допало Алис Брејди и његовом оцу, али критичарима и не баш. Међутим, он је већ одлучио да је глума његов животни позив.

Боги у својим двадесетим
У време док се здравље његовог оца погоршавало, (чему је помогла зависност од морфијума), као и породичне финансије, Хемфри је уживао на позорници, иако су улоге биле минорне, а он био подизан у веровању да је глума посао испод џентлменског нивоа. Одговарала му је лежерност глумачког посла и доста је времена проводио по бирцузима, већ се одајући пићу, док је са друге стране вредно пекао занат на даскама, био упоран и марљив. За 13 година, до 1935, одиграо је двадесетак позоришних улога (углавном их је  на почетку презирао, због једнодимензионалности и млитавости, биле су то улоге малолетника или споредне роле у романсама). У то време је и упознао своју прву жену, Хелен Менкен, коју је неколико година касније (тачније 1926.) и оженио, иако се у почетку томе снажно опирао. Она је тада била истакнута позоришна глумица, 10 година старија од њега, и темперамент јој је био изразито буран. Издржали су мање од годину дана, иако је формално трајало годину и по, али су остали пријатељи. Хемфри је своју другу жену, Мери Филипс, упознао 1923. године преко заједничких пријатеља, а оженио ју је 1928, отприлике пола године после првог развода. Током везе су наступили заједно у неколико представа. Када се десио познати крах берзе, бродвејска продукција је, разумљиво, значајно опала, те су многи фотогенични глумци кренули у Холивуд, трбухом за крухом. Боги је дебитовао и пре тога у двадесетоминутном несачуваном филму "Плесачки град" са Хелен Хејз. Срећа му се најзад осмехнула када је Фокс студио потписао уговор са њим 1930. године, где је после учешћа у још једном кратком остварењу, коначно дебитује и у дужој форми, и то у раном звучном филму великог Џона Форда, крими-драмедији "Уз реку" (Up the River), која има велики историјски значај ако се зна да је у њој на филму дебитовала још једна глумачка громада, Спенсер Трејси. Трејси је тада већ био изузетно цењен глумац на Бродвеју коме се Богарт дивио, а иако су два глумачка дива постала доживотни пријатељи и заједно изгурали много тешких пијанки, никад више нису радили заједно, највише због чињенице да су их уговори везивали за различите студије, а касније нису могли да се договоре око редоследа имена на екрану ("Часови очаја" Вилијема Вајлера, Трејсија заменио Фредрик Марч). Следећи филм "A Devil With Women" изашао је само шест дана после првог. Од 1930-34. снимио је неколико филмова и одиграо неколико представа, али ништа од тога се не би могло назвати хитом. Поменућу, опет, више у историјском контексту, филм "The Bad Sister"(1931) који ће остати упамћен као деби холивудске легенде, Бети Дејвис, која је често сарађивала са Хемфријем у ранијим улогама. Фокс га је отпустио после две године и периоди без посла су били дуги. Половином тридесетих, све је ишло лоше - други брак му се распадао, улоге су биле практично никакве, а родитељски брак није штимао и окончао се очевом смрћу (1934). Умро је у дуговима које је Хемфри касније отплатио, а глумац је у то време био депресиван, раздражљив и већ озбиљан пијанац. Очајнички му је требало нешто да га изведе на прави пут, пре свега нека добра улога, која би га лансирала.

Окамењена шума
1934. године, продуцент Артур Хопкинс је чуо Богијев глас док је наступао у представи "Позив за убиство" и хтео да га ангажује у улози одбеглог убице Дјука Мантија у комаду Роберта Шервуда "Окамењена шума". Кад је видео да је у питању Богарт, признао је да се мало разочарао, јер није очекивао да ће човек који је увек играо "лепотане који машу тениским рекетом" успети да уђе у толико другачији лик. Ипак, био је толико убеђен да тај лик треба да има баш такав глас, да је решио да му да прилику. Одиграо је представу скоро 200 пута, и то сјајно, он и главни глумац, Лесли Хауард, су се сјајно допуњавали и добили невероватне критике. Богарт је блистао у за њега тотално атипичној улози. Ворнерови су малтене одмах пазарили филмска права понесени успехом представе. Потписани су Лесли Хауард и Бети Дејвис у главним улогама, али је студио хтео већу звезду за улогу главног антагонисте, па је изабран Едвард Џи Робинсон, о чему је Хемфри обавестио свог пријатеља, који се тада налазио у Шкотској. Лесли Хауард је потом послао телеграм Џеку Ворнеру, у коме је мање-више писало "No Bogart, no deal". Шеф, познат по честим неслагањима са својим глумцима, је био принуђен да попусти и изабере Богија, али је покушао да му наметне уметничко име, што је овај тврдоглаво одбио. Робинсон је био срећан што неће по ко зна који пут играти гангстера, а "Човек из прошлог века" се савршено снашао у кожи коју је већ познавао. Лик Дјука Мантија је иначе инспирисан Џоном Дилинџером. Коначно је постигао успех и у филму А продукције, што му је донело чврст уговор код браће Ворнер. Услугу Леслија Хауарда, који је касније погинуо у рату под крајње сумњивим околностима, није заборавио, те је ћерки рођеној 1952. дао име Лесли.

"Ћорсокак", са Клер Тревор (1937)
До озбиљног заокрета у каријери није дошло још четири до пет година, Богарт је одрађивао свој уговор, али није био задовољан, због новог калупа у који је убачен. У прве две године, у 8 од 12 снимљених филмова, глумио је гангстере и криминалце, што га је на дуге стазе излуђивало. Ипак, ни у лудилу се не сме рећи да је већина тих филмова лоша, напротив, доста тих наслова се може назвати веома добрим, чак и одличним. Најпре се мора поменути да су иза камере били махом великани седме уметности попут Раула Волша, Мајкла Кертиза или Вилијема Вајлера ("Dead End" са слике). Када се остварења из тог периода ставе на папир, можда Богијев глумачки профил заиста делује једнолично, али нисам чуо да ико приговара Дензелу Вошингтону, који малтене читав живот игра исту улогу, част изузецима, а успео је да напакује и два Оскара. Има ту неколико запажених филмова, пре свих Вајлеров "Ћорсокак" у коме се Богијев гангстер Бејби Фејс Мартин враћа у стари крај да посети мајку и бившу девојку, сада проститутку оболелу од сифилиса. Аутентична атмосфера гета, група деце без перспективе која спроводи лоповлуке, па и теже преступе и обрачун против криминалца који показује и неке добре стране, свакако чине овај филм важним насловом из овог периода. Један од веома битних је такође и "Анђели гарава лица" (Angels With Dirty Faces, 1938) Мајкла Кертиза, фантастични гангстерски филм, који је први пут спојио Хемфрија са Џејмсом Кегнијем, створивши тако један од препознатљивијих холивудских филмских дуета. Богарт је савршено оживео поквареног и љигавог адвоката кога обожавате да мрзите и који не преза од гажења по лешевима да добије шта жели. Негде у овом периоду се оженио трећи пут. Глумица Мајо Мето, звана Слаги (Пужић, Хемфри је такође купио и брод и дао му то име) је имала најнасилнији темперамент од свих његових супруга, па је брак од почетка био турбулентан упркос чињеници да су гајили осећања једно према другоме. Њена лудачка љубомора је често била узрок свађа, те су од првих дана добили надимак "The Battling Bogarts" (Сукобљени Богартови). До краја деценије, уследило је још филмова у којима се Богијеви ликови наслањају на оне које је већ глумио, а из хрпе треба издвојити поменуте "Бурне двадесете" и "Мрачну победу", (1939), као и "Они возе ноћу" (1940), са Џорџом Рафтом, глумцем коме Богарт, поред Леслија Хауарда, дугује каријеру, јер је одбио три филма која су Богија лансирала у орбиту.
1941. година је коначно преокренула његову каријеру у жељеном правцу. Тражио се глумац за улогу Роја Ерла, лопова кога по изласку са робије унајмљује стари шеф да помогне млађима у пљачки (филм "Висока Сијера" Раула Волша). Хемфри је месецима слао телеграме Џеку Ворнеру, преклињући га за улогу. Први избор је био Пол Муни, који је напустио студио, а затим је на ред дошао Рафт који је одбио улогу кад је од Богарта чуо да поново хоће да га ставе у кожу гангстера. Ворнер је онда позвао трећу алтернативу и рекао му да је улога његова, ако престане да му шаље телеграме. Иако изгледа као маса улога које је он већ тумачио, ова је и много више од тога, јер Хемфри Богарт у лик Роја Ерла уноси топлину и емотивност, он је лопов са осећајем за част, морал и достојанство. Сценарио за овај фантастичан филм је написао познати Џон Хјустон, коме је већ дуго амбиција била да почне да се бави режијом. Када се то најзад и десило, а Џорџ Рафт поново одбио улогу мислећи да филм неће постићи успех (а и није желео да ради са неискусним редитељем, није било дилеме да ће у главној улози бити његов велики (а касније и најбољи) пријатељ Боги. Колико је несрећни Рафт лоше проценио, нема потребе ни наглашавати. Филм је постигао огроман успех и био важан на много нивоа.

"Малтешки соко", са Мери Астор (1941)
Пре свега, сматра се првим филмом ноар жанра, те првим филмом који је дословно интерпретирао књигу (филм је исти од речи до речи и од сцене до сцене). Иако нема физичке сличности са ликом из књиге, Богарт је растурио улогу Сема Спејда, приватног детектива из Сан Франциска, кога фатална жена увлачи у компликовану причу о вредној статуи сокола, крађи и убиству. Сјајно се уклопио у профил лукавог и циничног, али часног детектива, увек спремног да помогне, али и да прозре фолирање коме је изложен. Снажно потпомогнут остатком поставе (Асторова, Питер Лори, Сидни Гринстрит, Бартон Меклејн), као и феноменалним сценариом, Хемфри Богарт је најзад био спреман да се нађе у категорији најважнијих глумаца Холивуда. Две поменуте улоге су му коначно отвориле врата елите (дозволите да кажем да је филм снимљен за 2 месеца, те мање од 300 хиљада долара).

Увек ћемо имати Париз
О филму "Казабланка" нећу много да причам, јер ко га не воли и ко не зна шта је важно у вези с њим и колико је важан за светску кинематографију, нема шта да тражи на овом блогу. Рећи ћу само пар занимљивости, а једна од њих је да је поменута Богартова трећа жена много пута у наступу лудила и љубоморе оптуживала мужа за аферу са Ингрид Бергман, а заправо су једва разговарали ван снимања, из непознатих разлога. По причи глумице Џералдин Фицџералд, једини њихов разговор је био на заједничком ручку са њом, и то о томе како да напусте снимање филма. Обоје су сматрали дијалоге смешним (на лош начин), а радњу невероватно претераном. Никад више нису играли заједно упркос непорецивој хемији на екрану, а колико су погрешили у процени показало је време. Хемфри је зарадио и прву номинацију за Оскара, а по мени је требало и да га освоји. Изгубио је од Џејмса Кегнија (Yankee Doodle Dandy), али је "Казабланка"  (коју је такође одбио Џорџ Рафт) била филм године. Снимио је и веома успешан ратни филм "Сахара" наредне године, али је ипак морао да сачека још једну како би забележио још једну антологијску улогу, али и коначно на прави начин заокружио приватни живот. А све је почело наизглед безазленом опкладом.

Са будућом женом у "Имати и немати" (1944)
Хауард Хокс се кладио са Ернестом Хемингвејем да ће и од његове најгоре књиге успети да направи добар филм, а то је урадио избацивањем већег дела приче, као и класних разлика које оправдавају наслов. Када је Хокс открио Беколову, понудио јој је избор између Керија Гранта и Богија. Избор је пао и започета је једна од познатијих романси у Холивуду, а пошто је било великог интересовања јавности за њу, лик Слим је проширен и дата јој је значајнија улога. Филм је заиста фантастичан и Богарт блиста у лику Харија, капетана брода на Мартинику, који са својим помоћником алкосом бива принуђен да помогне члану француског покрета отпора у бегу од нациста, у исто време покушавајући да смота младу певачицу из бара где обично виси, а која симпатише тај исти покрет отпора. Сценарио пршти од ингениозних реплика и прожет је циничним хумором, а иначе један од косценариста је и Нобеловац  Вилијем Фокнер. Иначе, најпознатију реченицу из филма "Знаш како се звижди, зар не, Стив? Само скупиш усне и дуваш" је написао сам Хауард Хокс, који је мислио да се Хемфри заправо заљубио у лик који Лорен тумачи и да је морала да га игра целог живота (мада, неки кажу да је био љубоморан што није изабрала њега). Било како било, њих двоје су започели тренд да се муж и жена заједно појављују у више филмова, касније су га апсолвирали многи, а највише Пол Њумен и Џоен Вудворд. Да поменем само да је и на сахрани свог четврт века старијег мужа, Беколова у сандук ставила малу златну пиштаљку (референца на поменуту реченицу). А кад сам већ почео о заједничким филмовима, да се дотакнем и следећих. Прва два су по мени боља од следећа два, а други филм који су заједно снимили (такође је Хауард Хокс био иза камере) је био адаптација чувеног романа Рејмонда Чендлера "Велики сан" у коме се Богарт појављује као детектив Филип Марлоу.

"Велики сан" (1946)
За тај филм је везана занимљивост око изласка - изашао је годину и нешто дана након што је комплетиран, са значајним променама у сценарију које би експлоатисале романсу између главних јунака и разговорима пуним сексуалне тензије и предигре. Беколова је 1945. већ снимила веома неуспешан ратни филм "Поверљиви агент" и сматрало се да би јој још један неуспех запечатио судбину. На срећу, повучени су прави потези, а сам Рејмонд Чендлер је био одушевљен улогом Хемфрија Богарта, и поред тога што су му брачни проблеми (због афере са партнерком) и опијање због беса венчане жене страшно сметали, успео је да уради сјајан посао, а затим и да коначно формално оконча брак који је одавно био несрећан. У нови, четврти, ступио је пар недеља по завршетку снимања "Великог сна", у мају 1945. Уселили су се у нераскошну кућу у мирном делу Беверли Хилса и окружили се животињама, укључујући гомилу кокошака и патака, као и великог пса. После две године, Боги је набацио мастан уговор са Ворнеровима, милион долара годишње у наредних петнаест година. Отворило се са два нова партнерства, у питању су "Мрачни пролаз" и "Острво Ларго" који су по мени мање успешни од прва два. Иако је последњепоменути филм постигао велики успех и добио и појачања у екипи попут Едварда Џи Робинсона, Лајонела Беримора и Клер Тревор, која је зарадила и Оскара, ја тим остварењем нисам одушевљен, јер пуца од предвидивости, што је чудно, с обзиром да се ради о филму Џона Хјустона. Ипак, исте године је тандем најбољих пријатеља снимио још један филм, потпуно супротан поменутом.

"Благо Сијера Мадре" (1948)
Филм о двојици партнера, просјака у Мексику, који се удружују са искусним копачем у намери да пронађу злато дубоко у планинама, где поред разбојника и жеге вреба и сопствена похлепа и параноја је био веома успешан критички, али не и финансијски, што се и дало очекивати, без љубавне приче и срећног краја, али и Ворнерове најскупље продукције дотад (буџет је био 3.5 милиона, а ово је и један од првих филмова готово у потпуности снимљен ван Америке). Ипак, данас ужива култни статус и сматра се једним од најбољих филмова из тог периода, док се нарочито хвали Хемфријева глума и његова трансформација и опијеност потенцијалним богатством, где је до краја његов лик потпуно изобличен од похлепе. Утицај филма се види и по томе што је био главна инспирација за "Биће крви" Пола Томаса Андерсона, док се један од ликова из филма "Донесите ми главу Алфреда Гарсије" који сам на овом блогу већ рецензирао, зове Фред Си Добс. Који вам доказ више треба? По мени је Боги заслужио макар номинацију за Оскара за свој рад у овом филму. Те године је отворио и своју продукцијску кућу "Сантана", што је, наравно, разбеснело Џека Ворнера, који је осећао да губи моћ, јер су из студија одлазили врхунски глумци, а губио је и утакмицу са телевизијом, која је све више напредовала. Међутим, посао са "Сантаном" није дуго трајао, није био профитабилан. А отприлике у исто време је такође био и укључен у борбу против Мекартијевог иживљавања над његовим колегама, но та борба се није најславније завршила, касније је морао да се правда за све и свашта.
Наредне године (1949) родио му се и син Стивен. (Стив је његов надимак из "Имати и немати"). То се десило за време снимања филма "Токио Џо". Кад је открио да му је жена трудна, био је мало опрезан и уплашен, али уживао је у улози родитеља и био одушевљен дечјом природношћу и наивношћу. Те године је добио и награду "Кисела јабука" за најнекооперативнијег глумца године Такође, није знао да га улога најближа његовом приватном карактеру тек очекује. Та улога и филм јесу познати и хваљени (тек последњих година), али на моју велику жалост, ни изблиза колико Богартове најпознатије улоге, а по мени може да иде барабар са њима.

"На усамљеном месту" (1950)
У филму "На усамљеном месту", Богарт је заиграо човека по имену Диксон Стил. Иако му име личи на неког црног порнићара са мочугом од десет инча, он је само потенцијално насилни писац са злокобним смислом за хумор који постаје осумњичени за убиство. Лепа комшиница му пружа алиби, те се, како обично и бива, између њих рађа љубав, али како време пролази, јунак почиње да показује своје мрачније пориве, те му драгану обузима сумња. Фантастичан сценарио који вас увек држи на ивици, Хемфри каквог још нисте видели, те врхунска режија Николаса Реја, који је већ претходно радио са Богијем у филму "Куцај на било која врата", а главну женску улогу у овом атмосферичном остварењу поверио рођеној жени, Глорији Грејем, са којом му се брак тада распадао, али је знао да је најбоља за ту улогу, што је ова и потврдила. Обоје су прескочени за номинације. Велика звезда немих филмова Луиз Брукс, која је познавала Богарта из његових раних дана, у свом есеју "Хемфри и Боги" написала је да је Диксон Стил приватно најсличнији Богију, јер деле исти осећај изолације међу људима, те је могао да га одигра веома слојевито, јер је то профил сценаристе - поносан на своју уметност, себичан, пијан и склон нападима беса. Ипак, упркос похвалама критичара, награде су га заобилазиле (ако не рачунамо поменуту "Киселу јабуку"). Но, Оскар је чекао иза угла, а потврдило се утврђено правило да му се најбоље ствари дешавају у колаборацији са Џоном Хјустоном (ако не рачунамо карналне колаборације са женама).

"Афричка краљица", Боги и Кејт (1951)
Сјајно се снашао Боги у овој улози, опет му је савршено легао лик капетана пијандуре који бива упетљан у ратна дејства против Немаца усред афричке џунгле. Услови су били ужасни, али су све издржали - дизентерију, одвратну храну и воду, нападе нилских коња, и ко зна шта све не још, а само се Богарт и Хјустон нису разболели, јер су јели конзервисану храну и пили много алкохола. Филм је веома добар и сјајно је легао Богију, а на снимању се родило и доживотно пријатељство између Кетрин Хепберн и Лорен Бекол. Ипак, не могу да се отмем утиску да је за неке раније улоге могао лагано да добије награду и да му ово дође као компензација (нарочито ако се има у виду Брандово тумачење Стенлија Ковалског из исте године). Такође, много је ценио Брандову глуму, рекавши при посети сету "Трамваја": "Овај момак ће глумити Хамлета кад ми сви будемо продавали кромпире". Остао је скроман, рекавши "Најбољи начин да преживите освајање Оскара је да никад више не освојите ниједан".  И није, а имао је још једну прилику (по мени је ту направио бољу улогу него у "Афричкој краљици", али тада је вага претегла на Брандову страну и филм "На доковима Њујорка"). Годину дана после Оскара, родила му се ћерка Лесли, последњи филм са Џоном Хјустоном (комична авантурица "Удри врага") је снимио 1953, а последњи сет меморабилних филмова 1954. године. Било их је чак три.

Побуна на Кејну (1954)
Први и најбољи је био "Побуна на Кејну" проказаног редитеља и бившег члана партије, Едварда Дмитрика, који се тријумфално вратио у Холивуд после робије, филмом у коме официри једног брода самовољно разрешавају капетана дужности када овај покаже знаке менталне нестабилности. Да ли је то био злочин или неопходна мера која спасава животе? Упркос томе што је било противљења избору Хемфрија Богарта за улогу капетана Квига због старости и све горег здравља, он је пружио једну од својих најкомплекснијих и најбољих улога, која се по профилу наслања на Добса из "Блага Сијера Мадре". Одлучан и ауторитативан, али и психички лабилан и повремено агресиван, у једном тренутку губи конце, а ту је и посада препуна различитих профила људи који на то различито реагују. Глумачка екипа препуна звезда - Ван Џонсон, Хозе Ферер, Фред Мекмареј, Ли Марвин - је донела студију озбиљне паре, ово је био један од највећих хитова те године и то са правом, нарочито су напете сцене суђења при самом крају. Богарт је био номинован за Оскара трећи и последњи пут (по мени, требало је пре да га освоји за овај филм), а младом глумцу Морису Миклвајту је филм био инспирација за уметничко име.
Затим је снимио "Сабрину" са пријатељем Билијем Вајлдером, али тај филм није најбоље испао, јер он и Вилијем Холден нису могли да се гледају, а и није му се свидела Одри Хепберн, коју је назвао неталентованом и рекао да не уме да глуми (и сам сам врло резервисан према глуми дотичне, али то је вероватно било због тога јер је хтео своју жену у тој улози). Филм је свакако бољи од римејка са Харисоном Фордом, али никад нисам волео тенденцију гурања Одри у романсе са 30 година старијим мушкарцима, па био то и Хемфри Богарт. Пред крај живота се извинио Билију Вајлдеру за ужасно понашање и навео личне проблеме као узрок. Глумио је и у "Босоногој контеси" са Авом Гарднер, да би се пред крај каријере вратио на комедију филмом "Ми нисмо анђели", у коме глуми једног од три одбегла робијаша који помажу породици трговца код кога се крију да превазиђе разне кризе. Стао је у одбрану Џоан Бенет, која је у то време била персона нон грата у Ворнер студију и рекао да неће да глуми без ње. Уопште, имао је тенденцију да буде великодушан и пажљив према глумцима са личним проблемима, или онима који су на црној листи. За време снимања филма "Лева рука Бога", партнерка Џин Тирни је била усред борбе са маничном депресијом, и он јој је много помогао да запамти текст и да одради ту улогу до краја. У "Часовима очаја" се пред сам крај вратио у младост и улоге тврдокорних негативаца. У последњем филму је глумио боксерског промотера.

Зашто си ми заврљачио у лице суву питу
од кокосовог брашна?
Популарност Богија се огледа и у многим другим сферама, а са леве стране видите кадар из култног цртаћа "Slick Hare" када несрећни Елмер покушава да дође до зеца по наруџбини Лутке (надимак Лорен Бекол је "Baby"), али Душко Дугоушко по обичају задаје проблеме. У другом ("8 Ball Bunny") се појављује у Добсовом лику и пита Душка који покушава да одведе малог пингвина кући: "Would you help a fellow American who's down on his luck?" Филмови "Свирај то поново, Сем" и "Човек са Богартовим лицем" су директан омаж Хемфрију, а број песама које садрже референце на њега је веома велики. Такође, једна од епизода стрипа "Фантом" има причу која је мешавина заплета неколико његових најпознатијих филмова. Како је сам признао пријатељу Ричарду Бартону, једна од неостварених жеља му је била да заигра Шекспира у позоришту, али је знао да га никад не би озбиљно схватили због вечитог "tough guy" имиџа. Рекох већ на почетку, иако је био лош ђак, читао је изузетно много.
Средином педесетих, здравље је почело рапидно да му се погоршава. Пристао је да посети доктора тек у јануару 1956, кад су проблеми са јелом и кашаљ постали неподношљиви. Убрзо му је дијагностикован рак једњака, чему су, наравно, значајно допринела пијанства и три до четири пакле дневно. Почетком марта су му уклоњени једњак, ребро и део плућа, али је већ било прекасно. Дотад му је већ било тешко да се креће, али се јуначки борио и шалио на свој рачун. Чести посетиоци су му били Френк Синатра, као и Кејт Хепберн и Спенсер Трејси, који га је први назвао Боги. Њих двоје су били са њим и ноћ пред смрт, када је на Спенсерово "Лаку ноћ, Боги" мирно и са осмехом одговорио "Збогом, Спенсе". Трејси се заледио. Разумео је.
Хемфри Богарт је умро следећег јутра, 14. јануара 1957. Био је тежак 36 килограма. Одржана је једноставна сахрана уз звуке омиљених му композитора, Баха и Дебисија, и присуство свих највећих звезда Холивуда. Џон Хјустон је одржао посмртни говор, а било је и читања поезије. Кад смо код звезда, Боги је своју добио 1960. године (мислим на ону на чувеном Булевару, наравно), а 1997. је добио и своју поштанску марку из едиције "Легенде Холивуда". На крају, 2006. године, део 103. улице у Њујорку је добио име "Humphrey Bogart Place". Нема сумње да фасцинација његовим ликом и делом траје и данас. Потпуно заслужено, ако смем да додам.
Живео је само 57 година, али је успео да постане један од највећих. Можда му је надимак био "Човек из прошлог века", али његово наслеђе ће трајати и у столећима која долазе.

АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БОГАРТОВИХ ФИЛМОВА :

1. CASABLANCA (1942) - MICHAEL CURTIZ
2. THE BIG SLEEP (1946) - HOWARD HAWKS
3. TO HAVE AND HAVE NOT (1944) - HOWARD HAWKS
4. THE MALTESE FALCON (1941) - JOHN HUSTON
5. THE CAINE MUTINY (1954) - EDWARD DMYTRYK
6. THE TREASURE OF THE SIERRA MADRE (1948) - JOHN HUSTON
7. IN A LONELY PLACE (1950) - NICHOLAS RAY
8. HIGH SIERRA (1941) - RAOUL WALSH
9. ANGELS WITH DIRTY FACES (1938) - MICHAEL CURTIZ
10. THE AFRICAN QUEEN (1951) - JOHN HUSTON






Нема коментара:

Постави коментар