Суптилни магнетизам Борине личности

Пре неколико дана, у 84. години, у Београду је умро Бора Тодоровић. Његова, без обзира на године, изненадна смрт ме је подсетила и опоменула да на овом блогу досад уопште нисам писао о доајенима српског и југословенског глумишта, нити улогама које су остварили. И почевши од овог текста, намеравам да ту грешку исправим. У данима док се још опраштамо од барда позоришне, телевизијске и филмске сцене, покушавам да нађем речи које би најадекватније описале оно што је он у себи имао. Али, то је неко већ учинио пре мене, и то Синиша Павић. Док није упао у колотечину рециклаже бајатог хумора кроз серије којих би се као млад писац сигурно стидео, у одређеним периодима своје каријере је знао да буде по потреби истински духовит, сатиричан, оштар, циничан, али и драматичан. Једна од најуспелијих његових серија је свакако и "Врућ ветар", није ни чудо што разуме то поднебље и њихов хумор, власотиначки је зет. У улози Боба блиста Бора Тодоровић, а на Чкаљино чуђење што је изабран за Мистера порторошке ривијере са икс ногама, он самоуверено одговара "Изабран сам због суптилног магнетизма моје личности". Е, то је управо оно што је Бору красило и у приватном животу - било је многих глумаца који по квалитету могу да се мере с њим, наша кинематографија је заиста богата изузетним великанима, али ретко ко је био шармантнији на сцени и на платну од њега - таква харизма и истински шарм се ретко рађају.  На моју велику жалост, интернет није нарочито богат информацијама и детаљима из живота наших глумаца, па макар били и легенде оваквог реномеа. Стога ћу морати да се ослоним искључиво на моја виђења одређених улога и неке ствари које сам приватно прочитао. Плашим се да то неће бити довољно ни за почетак. А како почети? Довољно је рећи да је двадесет и кусур година био члан Атељеа 212, које је у том периоду имало можда најјачи глумачки ансамбл у Европи, а то се не говори олако. Али, кренимо редом. Од раног детињства.

Боривоје је рођен 5. новембра 1929. године, без обзира што сви постојећи интернет извори тврде да је годину дана млађи. Лично он је то рекао у емисији "Бардови театра" Небојше Глишића (2005), тако да нема разлога сумњати у веродостојност информације. Нажалост, немогуће ју је проверити, јер је и сам Небојша упокојен већ неколико година. Елем, Бора је рођен у Београду, а лако се могло десити због родитељске службе (обоје професори математике) да се то деси у неком другом граду. Био је најмлађе дете Радомира Тодоровића из устаничког Орашца и Данице Станишић из Ливна, који су се упознали и заволели на београдском универзитету. Најстарије дете је, наравно, била Мира Ступица, а пре Боре су рођени Предраг и Зоран, обојица су рано умрла, са две, односно три године. Убрзо после тога је остао и без оца, који је умро са 36 година од туберкулозе. Бора је тада имао само три године. Уследила је селидба у Аранђеловац код рођака због лоше финансијске ситуације изазване мајчиним губитком посла у Горњем Милановцу (ту су дошли из Београда, јер је Борин отац мислио да ће му боравак подно Рудника побољшати здравље). Ту су остали три године. Номадски начин живота у раном детињству је био завршен повратком у Београд, где је јунак овог текста пошао у основну школу (ако неког занима, у питању је ОШ "Старина Новак"). Прву аматерску улогу је остварио током основне школе, и то у Уметничком позоришту, где му је играла сестра. Било им је потребно неко дете које ће у одређеној сцени заплакати, те се Мира сетила да би то могао да одигра њен мали бата. Још тада су сви били одушевљени Борином спонтаношћу и аутентичношћу. У то време је добио и доживотни надимак Чвока, због чудне чворуге на глави која је настала рашчешавањем комарчевог уједа. Кад имаш сестру која је глумица таквог калибра, онда си ваљда и генетски предодређен за тако нешто. Међутим, иако је Бора често боравио у позоришту, још увек ништа није указивало на то да ће оно и њему постати кућа. По завршетку средње школе, спремао се да студира на Машинском факултету, где је и положио пријемни. Ипак, брзо је схватио да се у томе не проналази, те је већ после првог семестра напустио студије и отишао у војску. Није се знало шта ће радити после ње, те му је сестра предложила да покуша на Академији, што је он после војске и учинио. Положио је пријемни из прве и уписао ФДУ 1949. године, како сам каже, вероватно умногоме због своје сестре, у шали називајући себе родоначелником непотизма у глумачкој професији. Говорио је "Крваву бајку" и одломак из "Аутобиографије" Бранислава Нушића. И тако је почело, а трајало је све до пре неки дан.

Жилијен, драго ми је (Национална класа, 1979)

Бора је стигао у класу професора Јоза Лауренчића, који је баш у то време глумио Помета у "Дунду Мароју", док је Петруњелу тумачила Мира Ступица. Од свог професора је, како каже, научио да је у глуми најважнија искреност и природност, да се не примети глума. У тој класи су били све сами супертешкаши глумачке сцене, као што је Љуба Тадић (који је већ стигао као млади првак крагујевачког позоришта), Слободан Цица Перовић, Тома Курузовић, Марко Тодоровић, Растислав Јовић, и још неколико других.  Бора често није знао шта ће са рукама, па је стално држао цигарету, да би их смирио, а када се пожалио професору да има малу главу (за разлику од класића Љубе Тадића, на пример) и да се неће видети на сцени, овај му је рекао "Кад нико не види, ти ударај њоме о зид, па ће нарасти". Академија га је, наравно, чврсто везала за позориште и био је спреман да почне. Добио је ангажман у Београдском драмском позоришту који је трајао три године. Почео је на занимљив начин, глумећи ехо Ђузе Стојиљковића у представи "Три сестре", а глумио је и столицу - ишао је четвороношке по сцени и намештао се тако да главни глумац седне на његова леђа. Тај почетак у БДП-у није био нарочито славан, била је то ОК егзистенција, али добијао је махом слабије улоге и практично вегетирао. Када је његов зет Бојан Ступица дошао у конфликт са људима из ЈДП-а, решио је да се пресели са женом у Загреб, па је са њима пошао и Бора. С обзиром да је дошао у пакету, примили су и њега. То је било 1957. године, и може се рећи да је у Хрватском народном казалишту почела његова глумачка афирмација. Он је тај период увек истицао као веома леп, а убрзо је остао и сам, јер су се Мира и Бојан Ступица вратили у Београд, у Народно позориште. Између осталог, Бора је играо у "Смрти трговачког путника" Артура Милера и у представи "Беби Дол", по тексту Тенесија Вилијамса, као и у "Звезданим часовима човечанства" Штефана Цвајга. За поменуте представе је добио одличне критике.

Бора као Јеленче Вилотић

Пред сам одлазак у Загреб, дебитовао је и на филму, у остварењу "У мрежи" Бојана Ступице (1956). Играо је младог рибара са гитаром, а у главној улози је била, наравно, Мира Ступица, као и словеначки глумац Берт Сотлар. Играо је и у неколико телевизијских драма које махом нису сачуване, што у Загребу, што у Београду (између осталих, редитељи су били Јосип Мароти и Србољуб Станковић). 1961. се коначно и дефинитивно вратио у Београд и нашао ангажман у Атељеу 212, што ће се испоставити као пресудан корак у његовој каријери. Ја сам већ рекао да је то можда био најјачи европски глумачки ансамбл, упоредив можда само са престижним британским позориштима која су красили глумци попут Лоренса Оливијеа и Џона Гилгуда. Пре него што помислите да сам луд, навешћу нека имена: Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Љубиша Бачић, Милутин Бутковић, Миодраг Андрић, Петар Краљ, Ружица Сокић, Неда Спасојевић, Мира Бањац, Драган Николић, Слободан Алигрудић, Рахела Ферари, као и многи други (на слици прва постава "Радована Трећег", Бора као Јеленче и Бата Стојковић у улози Османа Аврамовића, ве-ка). Задесило се да је Бору погледала срећа одмах по ангажману, јер се баш пред премијерну поставку чувеног црнохуморног комада Џозефа Кесерлинга "Арсеник и старе чипке", у новембру 1961, главни глумац разболео, а није било никог другог слободног да ускочи у главну улогу Мортимера Брустера, те је редитељ Миленко Маричић одлучио да покуша са Бором. И није погрешио.

Већ прве критике су биле фантастичне и видело се да ће представа бити пун погодак. Бора се сјајно снашао играјући позоришног критичара Мортимера Брустера, који са ужасом схвата да његове две "добронамерне" тетке лишавају мука усамљену господу која су сама на свету и немају са киме ни за кога да живе, а то чине - трујући их, и то из потпуно (бар су оне убеђене у то) филантропских побуда. Кад се у целу збрку укључи још буљук гротескних ликова, циркус је неминован. Бора бриљира уз феноменалне Рахелу Ферари и Вуку Дунђеровић, а емитован је и телевизијски снимак представе 1967. године, који је сачуван, али готово опскурно раритетан. Када је коначно постао признат глумац, Бора је свој део славе чврсто зграбио и није га пустио до краја. "Постао сам глумац штребер и ишао сам само напред", рекао је он. Испред њега су биле двадесет две плодне године у Атељеу 212, али кад бих говорио о свим представама које је тамо одиграо, била би ми потребна три текста само о томе. 1961. се по први пут оженио, и то балерином Снежаном Матић. Што се тиче филма, прву значајнију улогу је имао као колебљиви и неодлучни партизан Мурџа у "Корацима кроз магле" Жоржа Скригина (1967), али морам да поменем и малу улогу поштара у филму Јоце Живановића "Горки део реке" (1965) са Љубом Тадићем, Ружом Сокић и Николом Симићем, као и "Рој" Миће Поповића (1966), сјајан филм у коме блистају Мира Ступица, Раде Марковић и Беким Фехмиу, а Бора се појављује као један од оних који јунакињу Стојанку оптужују за издају мужа. На почетку каријере на телевизији се махом појављивао у мини-серијама и различитим емисијама из циклуса драме и комедије, који су у то време били веома чести ("Волите се, људи", "Љубав на плајваз", "Вукадин", "Парничари" и друге). Док су улоге почињале да се нижу, крајем марта 1965. родио му се син Срђан, који је данас такође познати глумац и језиво много физички личи на свог оца. Најстарија серија коју сам ја гледао са Бором у једној од главних улога је била "Рађање радног народа" (1969), Аце Поповића и Небојше Комадине, горко-слатка прича о три младића различитих карактера и социјалног статуса, који после одслуженог војног рока покушавају да постану своји људи у великом граду. Сценарио, иако на моменте патетичан, је сјајна мешавина хумора и драме, сатире и патоса (поред Боре, играју и Ђуза Стојиљковић, Слободан Алигрудић и Ружица Сокић, између осталих). Улога Рулета је савршено легла Бори и већ ту се фантастично показао као слаткоречиви муљатор и шармантни муфљуз, профил личности који ће неким каснијим ролама још више усавршити, и по којем ће вероватно бити и најпознатији. Серија је први пут репризирана 35 година после емитовања, у емисији "Трезор" 2004. године.

Рађање радног народа (1969)

Бора је често играо код Александра Поповића, као што видимо, и на телевизији (поменућу још и драме "Црни петак" (1975) и "Изгубљена срећа" (1976), те серије "Цео живот за годину дана" (1971, прва српска "мамутска" серија, већим делом сачувана) и "Успон и пад Жике Проје" (1976), али што је још важније у представама, и то у Атељеу "Крмећи кас" и "Развојни пут Боре Шнајдера", као и забрањена "Капе доле", и у Звездара театру "Мрешћење шарана" (одлична улога Свете Милосављевића) и "Пазарни дан". Напоредо је већ радио и са будућим доајеном телевизијске режије Савом Мрмаком. А онда су му се почетком седамдесетих десиле две ствари од виталног значаја за каријеру - добио је главну улогу у још једној хит серији, која му је отворила велика врата телевизије и после које су улоге почеле само да прште, а друга је била упознавање студента у чијим ће готово свим комадима играти - Душана Ковачевића. Серија је, наравно, "Дипломци" (1971) Александра Ђорђевића, по тексту Синише Павића, која се на духовит начин бави животима ускоро свршених студената и њихових породица. Бриљантна глумачка подела (Мија Алексић, Никола Симић, Пера Краљ, Ђуза, Милан Гутовић, као и Бата Стојковић у бравурозној епизоди као Бубулеја) и заиста сјајан сценарио, омогућили су да се ова уживанција од десет епизода заиста прими у народу, а посебно је популаран био Бора у лику Буде Бумбе, вечите ленчуге која никако не успева да положи последњи испит, али уз помоћ оца добија посао. Интеракција са поменутим Батом Стојковићем је такође урнебесна. После ове серије су улоге на телевизији ишле једна за другом.

Дакле, нужна одбрана (Дипломци, 1971)

Поменућу само неке култне драме Радио Телевизије Београд. "Неспоразум" (1972) по тексту Албера Камија, у коме Бора глуми сина и брата који се после 20 година враћа у родни крај и долази у хотел који воде његова мајка и сестра, не знајући да гости тог хотела повремено нестају под сумњивим околностима. Бриљирају и Мира Ступица, Неда Спасојевић и Капиталина Ерић. Затим, ту су "Милојева смрт" као адвокат одбране, и "Сироти мали хрчки" (1973) као начелник министарства. Поменућу и сјајну драму "Реквијем за тешкаша" (1974), где сјајно глуми менаџера истрошеног боксера на коме жели да заради, иако се са здравственим стањем његовог штићеника не треба играти. Феноменална карактеризација љигавка који оставља моралне скрупуле на страну када треба добро зарадити. Па, затим "Власт" и "Ујеж", две драме по текстовима Бранислава Нушића. А за све то време низале су се и успешне представе.
Поменуо сам већ Душана Ковачевића, који ће од самих својих почетака постати нераскидиво везан за Бору, као и Бату Стојковића. У представи "Маратонци трче почасни круг" (1972) која љуто критикује тада постојећи режим и идеологију, Бора је играо Лакија Топаловића (за ту улогу је добио Стеријину награду). У првој постави "Радована" глумио је Јеленчета, као што сте већ видели. Поменућу и Котронеа из "Дивова са планине" Луиђија Пирандела, а мора се навести и представа "Акробати" у режији Мире Траиловић, више из личних разлога. За ту представу су била потребна два-три дифовца, а редитељка се сетила да би било добро освежити простор неком младом гимнастичарком. Она је стигла из Америке и звала се Керолин Клика. Бора, чији се први брак завршио пре неког времена, по завршеном послу, позвао ју је на кафу. То се завршило склапањем брака, који је, ето, трајао од 1975. до пре неколико дана, дакле, скоро четрдесет година. Некако се поклопило да се Бора у том периоду врати и на велики екран, пошто је дотле више био посвећен позоришту и телевизији. Млади, новопридошли редитељи, прашки студенти, су знали да искористе пун потенцијал Бориног раскошног талента и могућност суптилног дочаравања најразличитијих карактера. Почело је дебитантским филмом Горана Паскаљевића "Чувар плаже у зимском периоду" где Борина улога не траје више од пар минута, али приметно оплемењује простор. Он игра Дуњића, успешног гастарбајтера који ради у Шведској и који је обећао помоћ пријатељу кога игра Бата Стојковић, пре свега за сина, који после неуспелог брака, има изузетно слабу перспективу у животу. То је дакле био први пут да су два велика пријатеља наступила у истом филму, а Бора је рекао да је један од ретких људи које је Бата истински ценио као глумца, што је и логично помислити, имајући у виду све феноменалне филмове које су заједно снимили. Али, највећи пријатељ међу колегама му је ваљда био Драган Николић.

Чувар плаже у зимском периоду (1976)

Иако их дели петнаестак година (14 тачније), били су као браћа, велики боеми и весељаци који су се сваки дан виђали у кафани и зезали један другог онолико колико су се и волели. Дружење је кренуло после Драганове академије и било је нешто у том хумору који су обојица производили. Драган је Бору највише зезао због година, а звао га је "краљем зајебанције". Прочитао сам анегдоту из времена док је Бора живео са мајком у Цетињској улици. Кад је једно вече дошао Гага да иду на бокс меч, после дуже приче, пред полазак Бора каже "Кево, изађи из шпајза и закључај врата!". Кад га је овај после, шокиран, у колима питао шта му то значи, Чвока је одговорио: "Чим неко од ортака треба да ми дође, отерам кеву у пичку материну, да нам не смета". Често су играли заједно и ван позоришта, ја се сећам Борине сјајне епизоде у "Повратку отписаних" када тумачи бившег Прлетовог пајташа по имену Драги Кента, коцкара и цинкароша. Бора је показао колики је мајстор створивши упечатљив лик током само једне епизоде. 1979. године је уследило генијално упаривање у филму "Национална класа" Горана Марковића, где Бора просто блиста у улози Жилета, механичара кога нервирају стални Флојдови нереални захтеви за "буџење" аутомобила, али ипак даје све од себе да му помогне, између осталог и у нади да ће после трке успети да омасти бркове. У плејади сјајних епизода, он сјајно налази своје место и, иако га нема баш много на екрану, успева да исплива низом меморабилних реплика. Исте године, он игра Полиграфовича и Чугункина у Булгаковљевом "Псећем срцу", које му је по личном признању најдража представа коју је одиграо и та његова креација је била заиста универзално вољена и код публике и код критике (добио другог Златног ћурана). На тим крилима је наредне године одиграо ефектну епизоду ожалошћеног човека у "Ко то тамо пева", али и створио још један бесмртни телевизијски лик по коме ће остати вечно упамћен и цитиран код публике свих узраста.

Мистер порторошке ривијере

Слободан Михајловић Боб, син на Мику казанџију, адвокат, повремени гастарбајтер, менаџер, лажни рођак, по потреби лопов, заводник и заступник, симпатична бараба која жели да уз што мање труда и муке успе у животу, остављајући морал по страни када то ситуација налаже. Фантастичан и лепршав приказ лика са маргине, уз свесрдну помоћ мајстора какви су Жика Миленковић, Чкаља, Смоки и касније Гидра, човек који све може да среди, и кога не напушта позитиван став, чак ни кад дотакне дно и заврши у ћорки. Чувене сцене са Чкаљом, глума пред стамбеном комисијом, те опроштајни ручак са Афронзином, су ствари које ће се препричавати годинама. Иако је у поменутом издању емисије "Бардови театра" рекао да никад није имао лице за улоге љубавника, што му је на срећу отворило врата комедије и карактерне глуме, ја не могу да се не присетим одређених љубавних подухвата кроз каријеру (Ђенка, Боб, секвенца у возу из "Сивог дома". У сваком случају, можда није био лепотан у класичном смислу речи, али је имао више харизме и шмека него што ће садашњи идоли нације, Боске и Тирке, икада имати. Бора је успешно одиграо и музичара Радета, у "Посебном третману" Горана Паскаљевића, једног од пацијената које од алкохолизма лечи доктор Илић. По новинама и у прегледу важних улога после Борине смрти, слабо ко помиње улогу у филму "Монтенегро" Душана Макавејева (1981), а рекао бих да треба, пошто је у питању још једна маестрална креација. Свако ко имало прати рад Макавејева, упознат је са атмосфером којом одишу његови филмови, а Бора је одиграо Алекса Росињола у свом стилу, јер је то још једна од његових трејдмарк улога маргиналца. После су, наравно, дошли и "Маратонци" у филмској верзији, где му је Слободан Шијан доделио улогу Ђенке, иако је играјући Лакија на даскама зарадио Стеријину награду, као и Златног ћурана на Данима комедије у Јагодини. Сви знамо какав статус имају "Маратонци" у нашој кинематографији, тако да о томе нећу причати, а Бора је направио фантастичну ствар, играјући филмаџију и заговорника нових слобода, који је "растурио толике бракове". Перфектан тајминг за комедију и вечито озбиљни израз лица и данас изазивају салве смеха.

Ја растурио бракове?!

Недуго затим, престаје му ангажман у Атељеу 212, где је још био запажен и у представама "Спровод", "Чудо у Шаргану", "Аудијенција Вернисаж", "Мрак и шума густа", "Вештина" (за коју је добио Награду малих и експерименталних сцена Србије). Што се телевизије тиче, наступио је у једној од најбољих ТВ драма у историји наше телевизије, "Карађорђева смрт" (1983) Ђорђа Кадијевића, у улози Карађорђевог слуге Наума. А та година је поново и филмски битна за Бору, јер је тада одиграо Пика, "буђавог који носи тетки лек" у филму "Балкан експрес" Бранка Балетића, који је такође доживео велику популарност. Заједно са остатком дружине, Бора блиста, тумачећи Пика, ситног преваранта и музичара који се труди да преживи на почетку Другог светског рата у Београду. Уз неколико незаборавних музичких нумера, те сцена које и данас одушевљавају гледаоце (сетимо се "Их бин комунист" секвенце), "Балкан експрес" остаје један од популарнијих наслова. Та чињеница је бесрамно експлоатисана снимањем потпуно непотребног и нелогичног другог дела, али о томе другом приликом.

Ја сам инвалид, човече

Бора прелази у Звездара театар од дана његовог оснивања (1984) и одмах блиста у првој представи "Мрешћење шарана" за коју добија трећег "Ћурана". Четвртог је (заједно са Златним медаљоном 'Љубиша Јовановић') добио за већ сада култну представу "Лари Томсон - трагедија једне младости", опет по тексту Душана Ковачевића, који се заједно са Божидаром Николићем бавио и режијом, тачније екранизацијом свог комада, која се претворила у један од најбољих југословенских филмова свих времена, "Балкански шпијун". Навикнут на награде, Бора је био један од ретких глумаца који је отворено признавао да му признања годе, јер говоре о томе колико је био добар у свом послу, као и то да често гледа себе на телевизији. Са друге стране, иако је без сумње и сам био свестан своје величине, није волео да поред његовог имена стоје епитети "легенда" и "величина", и одмах је мењао тему када до тога дође. Као младом глумцу, пријала му је слава и популарност, док је под старе дане избегавао рефлекторе и новинаре. Једна од ствари којих се сећао са снимања својих филмова је, да га је, после сцене када га у "Шпијуну" туче Бата Стојковић, буквално био модар. Сјајно је отелотворио Петра Маркова Јаковљевића, бившег париског кројача шећераша који се враћа у Београд да отвори шнајдерски салон и постаје жртва параноје свог станодавца који у њему види државног непријатеља. Као што се зна, цео ансамбл је фантастичан, Бата је за улогу Илије Чворовића побрао све могуће награде у СФРЈ, али то не би било могуће, да и остали чланови екипе нису били на врхунском нивоу. Хвала Богу, из филма је избачена љубавна назнака између Подстанара и Соње, која је присутна у драми. Само још да му Ђура опрости што га је тукао. И да Смиљка стигне, да скува ручак и кафу.

Ко си ти? Па, ти ниси Јаковљевић

Исте године, стигла је још једна важна улога у важном филму, која се нажалост веома мало помиње, иако бих је ја свакако сврстао међу Бориних десет најбољих на филму и телевизији. У питању је поп Јордан из остварења Предрага Гаге Антонијевића "О покојнику све најлепше", у коме је Бора једна од жртава прогона нове пролетерске власти у месту Горњи Јауковац. Још једном се срео са Звонком Лепетићем, који га овог пута није малтретирао физички, али ништа мање ефектно није функционисала ни ментална тортура. Опет је радио са Гораном Марковићем, и то на филму "Тајванска канаста" као један од мутних, превејаних типова који за превару нишане неуротичног и несигурног архитекту, Сашу Белопољанског (Борис Комненић). Уопште, просто је невероватно колико је Борина филмска каријера процветала у само десетак година, од првог рада са редитељима из прашке школе средином седамдесетих. Био је глумац и двадесетак година пре тога, али тек од тада се и на великом платну могло видети о каквој се глумчини заправо ради. А да то остане тако, побринуо се још један изданак прашке школе, Емир Кустурица. Гордан Михић је написао фантастичан сценарио за филм "Дом за вешање" (1988) и улогу Ахмеда је првобитно требало да глуми Драган Николић, али сада је веома тешко замислити икога другог сем Чвоке у тој улози (слична је ситуација са улогом Јанка у "Сабирном центру" коју је најпре требало да игра Бора, а преузео ју је Гага).

Цигански "кум"

Бора је стигао у Скопље и тамо шест месеци живео са Циганима у време снимања филма. Одлично је научио ромски, а највећи комплимент је добио од некрунисаног циганског краља, Шабана Бајрамовића, кад су га питали како наши глумци говоре ромски, греше ли много у изговору. Он је тада одговорио: "Па, нису лоши, али овај Бора Тодоровић мора да је наш". Опет је креирао невероватан лик, по сопственом признању једну од својих најбољих улога, вођу ромске мафије у Италији, који експлоатише туђу несрећу да би зарадио, мајстор манипулисања људима и искоришћавања истих за своје потребе. Постоје многе референце које говоре да је ова улога суптилан омаж Виту Корлеонеу, нарочито у начину говора после инфаркта и шлога. Чиста поезија.
Требало је да код Кустурице одигра улогу Забита Мамедова у филму "Црна мачка, бели мачор", али су сарађивали само још једном, и то на епохалном филму "Подземље", који је такође, један од три наврата када се појавио на екрану заједно са сином Срђаном. Први пут је то било у филму "Мала" (1991), а последњи у ТВ драми по тексту Драгослава Михаиловића "Увођење у посао" (2007). Многи већ сада упоређују Жику са оцем, али моје мишљење је да, иако таленат свакако постоји, он мора "још много хлеба да једе" да би био близу да достигне оца. Бора је увек говорио како је однос између њих увек коректан и професионалан и да су се увек одлично слагали и на послу и ван њега. Заправо, он никад није био конфликтна личност и увек су га истицали као колегу спремног да помогне и похвали, а он сам је говорио да не зна да се понаша када га неко хвали. Као своју ману је истицао импулсивност, али је увек био спреман да се извини. Многи не знају да су Борине велике слабости биле море и планина. Четрдесет и кусур година уназад је скијао, имао је чак и дипломе, а кратко био и инструктор скијања. У викендици у Бигову (Црна Гора) проводио је свако лето. Радовао се одмору и ове године, на дан кад је отишао у болницу због слепог црева требало је да отпутује на море, али није му се дало. Велику радост му је донео и недавно рођени унук Дејан, кога је обожавао.

Пензионисани мајор државне безбедности

После занимљиве улоге неспособног оца, преваранта и астматичара у серији "Сиви дом", требало му је десетак година да се поново појави у ТВ серији. Играо је Јеврема Катића Џекија профи лопова који са партнером Џоксом покушава да преживи транзиционо доба у серији "Горе-доле" (1996). У то доба је и први пут заиграо Белог у представи "Лари Томсон" за коју је, као што већ написах побрао силне ловорике. Исте године, одбио је улогу у филму "Нечиста крв". Практично, од "Подземља" до "Професионалца" није било значајнијих филмских улога. Култна представа са Батом Стојковићем је адаптирана за велики екран и измештена у тада актуелан тренутак, а Бора је поново заблистао. Морам рећи да ја због више ствари преферирам позоришну верзију, али због повезаности Боре са Душком Ковачевићем (били су и кумови, Бора је крстио Лену), те пријатељства са Батом Стојковићем, било је природно да га он замени. Као што се зна, Бата (који је био планиран и за филм) је умро од рака плућа 2002. године, а Бора је и сам рекао да мисли да Бата не би имао ништа против што га он замењује. Какав је посао обавио, говоре и награде - Гран При канског фестивала, као и награда Наиса (Ћеле-кула) за најбољег глумца Филмских сусрета у Нишу. У то време је за улогу Макса у Пинтеровом "Повратку" добио и награду "Зоранов брк". Зарадио је и награду "Павле Вујисић", за животно дело (изузетан допринос кинематографији), као и "Добричин прстен" 2006. године, за улоге у позоришту. Убрзо је изашла и монографија "Бора Тодоровић: уметник спонтаности", а пар година пре тога је Ранко Мунитић написао књигу "Бора Тодоровић - глумац кога је успех пронашао".

Бата и Бора на вечитом дербију (1974)

Мира Ступица се шалила "Код нас у фамилији, кад дете ништа не зна, бациш га на глуму", али далеко од тога да Бора ништа није знао. Кроз овај текст сам покушао да дочарам колико је заправо знао, а плашим се да ће се то тек видети са његовим одласком. Јер, није толика трагедија што велики људи умиру (сви то морају, кад-тад), већ што у данашње време апсолутно нема ко да их замени. А иако није волео да се то потенцира, Бора је свакако био велики. Из приватног и субјективног угла, то могу да потврдим и ја, јер ми чињенице да је био велики навијач омраженог ми клуба (на слици га видите на дербију са Батом Живојиновићем, који навија за праву страну), те симпатизер најомраженије ми политичке партије (а све су ми омражене), нису сметале да га апсолутно и безусловно обожавам. Када уз нечије филмове, серије и представе проведете цео живот, и када он толико добро ради свој посао, онда вам је тешко да прихватите његов одлазак, нарочито када се он деси после "рутинске операције слепог црева". Но, добро, озбиљне су године у питању, а и сам Бора је причао последњих месеци и година, да је живео леп и испуњен живот и да нема за чим да жали. Када се повукао са сцене, уживао је са породицом (са Керолин има две ћерке, Дану - преводиоца, књижевницу и повремену глумицу, и Тару - студенткињу) на мору и планини, одмарајући у пензији. Последњи пројекат му је био филмски промашај "Св. Георгије убива аждаху" (2009).

Лари Томсон у Звездара театру

Оно што је сигурно и што нико не може да оспори је да је са Бором отишао један од последњих аутентичних шмекера из старе глумачке гарде каква се више не рађа, а поготово не у данашње време и у садашњем тренутку. Отишао је изненада, чинећи небески ансамбл још јачим, а нас оставио да се дивимо ономе што је оставио. Несебично је давао све од себе сваки пут, чинећи да све што игра делује изузетно једноставно и лако, а свакако да није било. И поред тога што није волео хвалоспеве и суперлативе у којима се о њему причало, није заслужио ништа мање. Можда јесте био само професионалац, али је несумњиво био и мајстор свог заната, лаф, џек, фаца, друг и пријатељ, преселио се у легенду. Ваљда ће коначно успети да однесе тетки лек и да стигне до аеродрома, иако је блокиран. Ако га не изневери ђунта или гума. У сваком случају, могу само рећи да је била част и привилегија бити његов савременик и уживати у његовим бравурама. А биће и даље, јер глумци никад не старе, поготово тог калибра.