La Piovra (1984 - 2001)

Мафија је увек била инспиративна ствар за филмске ствараоце. Да се не лажемо, ко не воли елементе таквих остварења? Харизматични, бедес гангстери, криминални мастермајндови, пљачке, убиства, освета, лепе жене, породична част...још ако се све упакује у добру причу, срећи никад краја. Тренд на филму су започеле легендарне фаце попут Џејмса Кегнија и Џорџа Рафта, да би се кроз наредне деценије наставио, кулминирајући "Кумом" који је вероватно највећи филм свих времена. И после њега, жанр је добио неколико достојних представника, али је последњих 20 и кусур година генерално у паду, јер филм "Goodfellas" сматрам последњим истинским ремек-делом из тог миљеа. А он је, као што поклоници филма знају, снимљен сада нажалост већ давне 1990. године. Но, ипак, не може се рећи да је филмски свет сиромашан кад су у питању оваква остварења, иако већина њих остане само на покушају да значи нешто велико у историји великог платна. Ако бисмо причали о телевизијским серијама, ту је заиста недостајала квалитетна понуда у овом жанру. Заправо, једино чега могу да се сетим, а да може да прође, су "Несаломиви" са Бобом Стеком у улози Елиота Неса у лову на Ал Капонеа (ишле су четири сезоне негде почетком шездесетих, а у филмској верзији Брајана Де Палме, Неса је тумачио Кевин Костнер, а Капонеа Роберт де Ниро ("I want him DEAD! I want his family DEAD!" и тако даље, и тако даље)). У сваком случају, требало је да прође 25 година од премијере "Несаломивих", која је емитована 1959. (за слабије математичаре, у питању је 1984. година), да би се појавило нешто што заиста поседује врхунски квалитет, на задату тему. Наравно да је тако нешто морало да дође баш из прапостојбине мафије, Италије, а не рецимо Америке (мада, нећу да грешим душу, ХБО је одрадио одличан посао са Сопрановима, али о томе другом приликом), јер ако се нешто дешава у нашем дворишту, сасвим је природно да га ми најбоље разумемо. Ово је од почетка био пројекат италијанске државне телевизије и од првог кадра се види да је она у њега ушла озбиљно и амбициозно. Откад знам за себе, знам и за Хоботницу, викенд у мојој кући без исте није могао да прође, мада сећао сам се само одређених кадрова и сцена кроз маглу. Из тог разлога сам је прошле године репризирао у целости и стојим вам добар да је у питању најбоља ствар која је икад емитована о мафији кад је у питању серијска форма.

Прва сезона

Снимљено је седам регуларних сезона, које су садржале 5-7 епизода (углавном 6) у трајању од по сат времена, док су отприлике од пола, епизоде трајале и по сат и по до два. Ипак, савршено да се гледаоци не заморе, а да на крају моле за још. Осма, девета и десета "сезона" су реализоване у форми ТВ филмова, а последњи кадар је снимљен 2001. године, тако да је било потребно 17 година да се читава прича заокружи. У првој сезони, режијом се бавио Дамијано Дамијани, у другој Флорестано Ванћини, а од треће, па до краја, палицу преузима Луиђи Перели. На сценарију је радило много људи, али је у ранијим сезонама један од главних био Енио де Конћини, а касније су конце преузели Сандро Петраља и Стефано Рули. Управо је Дамијано Дамијани најзаслужнији што је главну улогу понео Микеле Плаћидо, на коме је инсистирао, иако је РАИ телевизија хтела да ангажује Франка Нера. Како то обично бива, велики део култа једне сјајне серије носе управо глумци и мислим да са ове дистанце нико не би могао да замисли неког другог у главној улози (слично је и са Брандом у "Куму", где је за улогу конкурисало бар тридесет глумаца, а и он је испрва одбио).

Плаћидо тумачи Корада Катанија, тврдокорног пандура, који са породицом долази на Сицилију да преузме посао, пошто је бивши комесар ликвидиран од мафије. Истовремено, грофица из угледне породице је наизглед извршила самоубиство, што делује као лаган случај. Осим што открива да су две смрти повезане, и да су случајеви све, само не лаки, он убрзо увиђа и против чега се бори, када ретки људи који желе да му помогну почињу да нестају. Кад се на то додају породични проблеми, никад затегнутији односи са женом, која га је једном давно преварила, па није сигуран да је ћерка коју обожава заправо његова, као и опасност којој су изложене њих две, може се замислити у какву ноћну мору и крвави лавиринт је упао Катани. Плус, изненадна заинтересованост за ћерку покојне грофице, младу наркоманку, коју дрогом снабдевају управо они које јури. А у питању је само прва сезона и, наравно, муке су за њега тек почеле.

Ја ратујем сам

Метафорични назив "Хоботница", наравно, симболизује мафију и њену страховито брзу способност регенерације. Ма колико јак ударац мислите да сте јој задали, она ће се брзо опоравити, тако је добро организована. И што је најважније, наћи ће начин да узврати, на начин који ће вас заболети како нисте ни сањали. Пипци једноставно сежу предалеко, највиђеније фаце из свих сфера су умешане, полиција, држава, судство, банке...и животи људи страшно мало вреде, нарочито ако су недужни. Кроз неколико сезона, Катани ће се уверавати изнова и изнова да је борба узалудна, али је неће прекидати. Наставиће крваву донкихотовску одисеју чак и кад остане без готово свега што му је битно и без готово свих који су му битни. Јер, шта човеку преостаје осим борбе, кад све друго изгуби? Оно што фасцинира код ове серије је њена брутална реалистичност, без икаквог улепшавања и разводњавања, види се сва безнадежност борбе једног човека против аждаје која се не може убити, ако немате војску иза себе. Наравно, главна снага је у сценарију, који вас полако и без журбе уводи у мрачни свет где су битне једино паре и лична корист, а све остало је тривијално. Сви путеви воде у пропаст, дојучерашњи пријатељи можда то нису, а они који јесу, не стигну да заврше започету борбу.
Карактеризација ликова је таква да су чак и они мали занимљиви, не можете све да их волите, али ћете разумети њихово понашање. Ту бих још једном подвукао идеално распоређено време, где свака сезона има таман довољан број епизода да вас држи напетим.

Ваља поменути још неке битне ликове из серије. Још један од симбола ове саге је свакако Гаетано Тано Кариди, у тумачењу фантастичног, феноменалног Рема Ђиронеа, великог глумца који је радио много тога, али свакако да му је ово лична карта.

Ремо Ђироне као Тано Кариди

Срећемо га први пут у сезони број три, као ученика и слугу моћног банкара Николе Антинарија, чија је породица до гуше у пословима са мафијом. На несрећу по њих, Корадо Катани је заинтересован за његову старију унуку Ђулију (Ђулијана де Сио), коју је упознао после спасавања млађе (Алис ди Ђузепе) од отмице. Тано изгледа као ледено пословични потрчко који се не либи да убије за свог господара. Све то можда јесте тачно у почетку, но постепено се откривају његови виши мотиви и јаке личне амбиције, испод све привидне посвећености породици. Генијалан је и пре свега стрпљив и не бира средства да постигне свој циљ, а то је рапидно напредовање у банкарском, али пре свега мафијашком свету. У томе свакако успева (сами погледајте како), а иако га не можете много волети, јер је очити негативац, морате му се дивити на уврнут начин, Ремо Ђироне га је тако одиграо. Временом ће се показати да је и поред свега далеко од леденог човека. Имао је две слабости - болесну сестру и једну младу жену. Смирен, ауторитативан глас и широк опсег верно пренетих емоција ће вас сигурно опчинити. Свакако најбоља глумачка креација у мору сјајних глумаца.

Патрисија Мијарде као Силвија Конти

Патрисија Мијарде је још један додатак серији по којој је постала препознатљива. Ова француска глумица тумачи храбру и непоткупљиву Силвију Конти, која се против мафије бори раме уз раме са полицијом. Стигла је усред Катанијеве борбе и, после почетног неповерења, развило се поштовање, па и емоције (Катани је ту помало сличан Дилану Догу, успе да обали отприлике сваку жену која га занима). Вероватно је њих двоје и спојила подједнака бескомпромисна посвећеност и фанатичност према послу којим се баве, тако да је Патрисија у улози Силвије постала још један од симбола ове дуговечне серије. Она је целу каријеру успешно балансирала између Француске и Италије, али, може се рећи, слично као и за Рема Ђиронеа, да јој је управо La Piovra обележила каријеру. И то како.
Озбиљност читаве продукције се огледа у чињеници да је ангажована огромна интернационална група великих глумаца, међу којима су Никол Жаме, Франсоа Перије, Жак Дакмен, Ален Кини (између осталог, тумачио Воланда у "Мајстору и Маргарити" Саше Петровића), те Бруно Кремер и још неколико њих из Француске, затим је ту Буњуелов глумац Франсиско Рабал, Мадриђанка Ана Торент, те Оскаровац Мартин Балзам, бразилска глумица Флоринда Болкан, као и Марио Адорф, изузетан глумац, познат и по "Лименом добошу". Кад се томе дода још неколико звезда из матичне Италије, као што је Виторио Мецођорно (преузео палицу после одласка Микелеа Плаћида, у улози Давида Ликате), поменута Ђулијана де Сио, Симона Кавалари, Барбара де Роси, те касније Раул Бова, јасно је о чему се ради. Међутим, у интернационалној постави лежи и један мали проблем - понекад је тешко сакрити да су гласови синхронизовани на италијански, те ће можда цепидлакама које су свесне тога то понекад мало сметати. Ја сам једна од њих.

Мецођорно и Мијардеова 

Ако већ тражимо потенцијалне лоше стране, онда их свакако ваља тражити у каснијим деловима ове серије, конкретно, нарочито у последње три сезоне, које су уствари ТВ филмови, а ако бисмо били баш потпуно отворени, могла би се убацити и седма сезона. Свакако да сви ови делови имају неку своју причу и поенту, али делују исфорсирано и помало збрда-здола, пошто су осма и девета "сезона" нека врста претходнице догађаја описаних у првих седам сезона, која служи да нам да још мало бољи увид у неке од ликова, а и сама за себе би могла да прође као просечан мафијашки филм, али су сви елементи некако већ виђени. Сезона 10 коначно заувек заокружује причу, али дотле (снимана 2001.) смо већ некако изгубили нит и треба да се враћамо на причу, само да би се некако коначно завршила, односно да видимо шта се десило са преосталим ликовима, а крај оставља горак укус, као и сваки пут. Треба рећи да је ова сезона (2 тв филма) једина која је приказивана на другом програму државне телевизије, што јој је значајно умањило гледаност. Наравно, без обзира на све, препоручујем гледање читаве серије, од почетка до краја, јер је целина јако битна и не би ваљало нарушити је.

Ђулијана де Сио као Ђулија Антинари

Нимало безначајан детаљ је и тај да од друге сезоне оригиналну музику за серију ради велики маг Енио Мориконе, створивши још једно од својих многобројних бесмртних дела и учинивши га незаобилазним елементом серије. Још једном подвлачим да је један од највећих квалитета ове саге управо то што је потпуно реална и пружа детаљан увид у функционисање једне државе коју у потпуности контролишу мафија и тајкуни, где је једини интерес и циљ како зарадити гомилу пара, без обзира што то доводи до немилосрдног уништавања читавих породица. 

Систем "мафија-мурија-држава-хајдучија" је овде огољен до костију и пред гледаоцем се љушти слој по слој читаве те организације. Обичан човек се не пита ништа, а онај ко се ухвати у коштац са октоподом, мора бити спреман да плати. А толику цену нико није спреман да приушти. Ни Катани, ни Ликата, ни Контијева. Ту опет долазимо до невероватне способности регенерације. Таман кад мислите да сте дошли до краја, испостави се да је то само почетак и хоботница вас чека, и даље јака, док ви грцате од бола и умора због исцрпљујуће борбе. А у томе и јесте ствар. Свако је марионета нечије марионете, а елита, коју нико не познаје и даље влада без стресирања. 

Закључак је да је ова сурова и брутална прича најбоља анализа стања друштва огрезлог у криминал, корупцију, грех и крв, које води невелика група људи, чија моћ "почива негде иза дебелих врата" и сеже до тачке невидљиве очима обичних смртника. Она је толико велика да је апсолутно на сваког ко је доле могуће извршити невиђен притисак, без обзира колико мисли да је опасан и јак.

Марсело Туско као Луткар

Звучи ли вам ово познато? И требало би, само што је ова серија једна од ретких прилика да видите како то заиста изгледа у пракси. Како рекох, сматрам да је у свом највећем делу, серија суви квалитет, и да ће РАИ тешко поново достићи тај ниво. То мислим и о мафијашким серијама. Како сам већ рекао, ја сам велики фан Сопранових (а часни помен свакако иде и серији Boardwalk Empire, која је још у току) и они имају квалитет, али овакав аналитички приступ једном феномену, посматран кроз призму неколико људи који се из петних жила труде да га униште, и последице које то има по њих и њихове ближње, мислим да није виђен. Ако вас занима тематика и имате жељу да започнете са гледањем, имате среће, јер заслугом неколико сјајних људи који су желели да ову врхунску ствар сачувају од заборава, комплетна серија постоји на јутјубу и то са српским преводом. Потребно је да куцате српски наслов, жељену сезону и епизоду, као у прилогу доле. Ако хоћете да поседујете серију, а мрзи вас да је скидате, обратите се писцу овог текста, коме ће бити драго да вам је проследи.

Холивудске фаце шездесетих - Пол Њумен и Стив Меквин

У време кад је Холивуд, као и наша кинематографија, запљуснут таласом (можда боље рећи цунамијем) квази-звезда, лажно харизматичних њушки погураних моћном маркетиншком машинеријом, која нам наређује шта да волимо, те дилетаната без трунке талента који ничим не заслужују да буду на великој сцени, осећам се обавезним да пишем о некима који заиста јесу звезде, и који су имали све потребне квалитете да то буду. И појаву, и харизму, и магнетизам, и моћ да се допадну публици, али пре свега и изнад свега квалитет. О Бранду и Богарту сам већ писао, те сам се овај пут одлучио за шездесете, и два човека без којих је немогуће започети било какву причу о тој декади. Њих двојица су необорив доказ да постоје људи који у исто време могу бити и врхунски глумци и фрајери пар екселанс. Они су истински обележили декаду о којој говорим, те ћу у тексту скренути пажњу на по пет њихових филмова из тог периода за које мислим да су апсолутно есенцијални за разумевање свега што су њих двојица представљали. Фантастично су наставили традицију антихероја, којој су Брандо и Џејмс Дин утрли пут.

PAUL LEONARD NEWMAN (1925 - 2008)

- Појурио глумачку каријеру тек са 28 година и након тога глумио у првом филму "Сребрни пехар", који је проглашен за најгори деби једне велике звезде у историји. Он се са тим слагао, често исмејавајући тај филм и своје појављивање у њему, чак се више пута јавно извинио свима који су гледали филм.

- Прво је примећен у улози Рокија Грацијана у филму "Неко горе ме воли" (1956).

- Прва препорука када сам ја у питању стиже за улогу Бена Квика у филму "Дуго топло лето" Мартина Рита, поред великог Орсона Велса. На том снимању је упознао и Џоен Вудворд, коју ће оженити, бити са њом у складном браку педесет година, и глумити у још десетак филмова. 

- Значајна је такође и улога Брика у "Мачки на усијаном лименом крову", поред Елизабет Тејлор и Бурла Ајвса.

- Током шездесетих о којима ћу писати у наставку, три пута је номинован за Оскара, а један је од само шест глумаца који су номиновани за Оскара у пет различитих деценија. Само су Николсон и Оливије номиновани више пута од њега.

- Прву половину седамдесетих обележио је филм "Жаока" (1973) Џорџа Роја Хила, који га је други пут упарио са великим пријатељем, Робертом Редфордом, а другу "Јак ударац" (1977), где глуми тренера пропалог хокејашког тима.

- Поред "Боје новца" која му је донела Оскара, након што је толико пута прескочен, најбољу улогу осамдесетих (по мени, бољу и од оскаровске), остварио је у "Пресуди" Сиднија Лумета. Детаљније о том филму и о његовој улози читајте овде .

- У деведесетим, улоге вредне помена су у филмовима "Хадсакеров човек" и "Ничија будала" (1994), а последњу добру улогу је остварио у филму "Пут без повратка" (2001), када је такође и последњи пут номинован за Оскара. Последњи филм су му Пиксарови "Аутомобили" (2006).

- Породица му је држала продавницу спортске опреме, а он је касније оформио линију производа везаних за храну, чији је цео профит ишао у добротворне сврхе. Процењује се да је од осамдесетих па надаље отишло око 150 милиона долара.

- Велики поклоник ауто-трка, многе је и професионално возио.

- Неки од филмова које је одбио су "Бен Хур", "Ајкула", "Прљави Хари" и "Чаробњак" Вилијема Фридкина. Мишел Фајфер је хтела да јој он глуми оца у "Хиљаду јутара", али је такође одбио.

- Са две жене имао је шесторо деце. Кад су га питали како је остао веран Џоен Вудворд педесет година, он је одговорио "зашто се глупирати са хамбургером када вас код куће чека бифтек?"

- Хтео да учи за пилота док је био у морнарици, али се испоставило да је далтониста.

- Умро од рака плућа у осамдесет  четвртој години.

1. THE HUSTLER (1961) - Robert Rossen

Улогу "Брзог" Едија Фелсона у филму "Хазардер" (било је разматрано да се промени назив "The Hustler" пошто је то био устаљени назив за проститутку) одбили су Џек Лемон и Тони Кертис, али ју је Пол Њумен прихватио прочитавши једва пола сценарија, јер је одмах знао да ће бити сјајан пројекат за њега. Након што изгуби маратонску партију билијара на коју је изазвао легендарног Минесота Фетса, ситни муљатор остаје шворц и без менаџера, одајући се пороцима. Покушава да поврати игру и самопоуздање, али дотиче само дно, па невољно пристаје да се удружи са окрутним менаџером са којим креће на пут. Међутим, убрзо схвата да повратак на врх може да га кошта душе, а вероватно и девојке. Хоће ли успети да се извуче на време и спаси себе и друге? Погледајте овај сјајан филм и видећете. "Хазардер" је са правом један од најпознатијих спортских филмова свих времена, али није везан искључиво за спорт. Заправо је прича о човеку који, кроз покушаје да постане велики играч билијара, тражи начин да испуни самог себе као људско биће, и пре свега да пронађе себе и смисао живота. Пут је веома трновит, а самосвест не долази по ниској цени, напротив. Овај филм поседује много драме и напетости, било да се ради о спортском надметању, било да су у питању лична превирања Едија Фелсона, и не либи се да провуче јунака кроз блато, што је увек велики плус. Пол Њумен у животу није држао штап пре него што је добио улогу, и с обзиром да се много спремао, постао је сигуран у себе, те је изазвао много искуснијег Џекија Глисона на партију у 50 долара. Разбио је кугле, и то је био једини његов ударац у тој партији, а сутрадан је исплатио Глисона у центима. Већину удараца су глумци сами изводили, а за неке баш захтевне, ту је био четрнаестоструки првак у билијару, Вили Москони, који има малу улогу као један од шанкера. Улогу шанкера је такође имао и Џејк ЛаМота, боксерска легенда по чијем животу је снимљен Скорсезеов "Разјарени бик". Морам да поменем и друге глумце који су такође били сјајни, пре свих великог Џорџа Си Скота, који је по мени заслужио Оскара за улогу Берта Гордона, гангстера и менаџера који не преза ни од чега да би постигао циљ, макар то значило и гажење преко лешева. Ако би се искористила метафора Фауста, он би свакако био Мефистофел, довољно углађен да делује примамљиво, чак иако знате ко је, довољно убедљив да поколеба несигурног Едија у тешким тренуцима, и више него довољно опасан ако покушате да не испоштујете обавезу према њему. Најпре је говорио да је безвезно мерити учинак глумаца, јер не тумаче исту улогу, али када је Оскара освојио Џорџ Чакирис за "Причу са западне стране", он је ушао у сукоб са Академијом, рекавши да су награде политички мотивисане, због чега је и одбио награду за "Патона" касније. Пајпер Лори фантастично отеловљује мешавину поноса и осетљивости, решена да остане уз лабилног Едија, али и она ће морати да плати део његове цене због тога. Џеки Глисон је фантастичан током 20 минута појављивања као Минесота Фетс, лепо обучени шампион, сигуран у себе и своје способности. Топла препорука за овај филм, који је утицао на поновну појаву опште популаризације билијара у Америци. Интересантно је да је ово један од првих филмова чија уводна секвенца иде пре најавне шпице, као и један од првих мејнстрим филмова у коме се чује реч "bastard".

2. HUD (1963) - Martin Ritt

Једну од својих апсолутно најбољих улога, Пол Њумен је пружио као Хад Бенон, окрутно-цинични млади ранчер и каубој, савршен примерак отуђене омладине, без имало обзира за ичије потребе осим својих. Након што је случајно убио брата возећи пијан, сукоб са његовим вредним и поштеним оцем се продубљује, а он тоне у још дубљи очај и још жешћи алкохолизам. Нећак Лони му се диви и сматра га херојем, али временом увиђа да са Хадове моралне странпутице нема повратка. Усред свих збивања се налази кућепазитељка Алма, побегла од лошег брака, али увучена у постојеће породичне конфликте. Сви су одрадили сјајан посао, почевши од самог Њумена, његов апсолутно савршен портрет безосећајног и бездушног Хада је права посластица за гледање. Савршено отелотворена изгубљеност у простору и времену, битисање без икаквог правог смисла и уништавање свега чега се успут дотакне. Џорџ Си Скот кога сам поменуо у претходном делу је мислио да Њуменова глума у "Хазардеру" није ништа посебно, али је за улогу Хада рекао да је феноменална глумачка креација. Мелвин Даглас који је освојио споредног Оскара за улогу Хомера Бенона, искреног и поносног човека кога боли спознаја да од његовог сина не може постати ништа добро, рекао је да је на сету била добра атмосфера, али да није било претерано пуно смеха, због стидљивости и повучености глумаца, пре свега Пола Њумена. Рекао је да је таква била и Патриша Нил, мада то вероватно има везе и са тиме да јој је недавно умрла седмогодишња ћерка. Даглас се дружио са локалним ранчерима и у припреми за улогу дуго радио са њима, често су пили до дубоко у ноћ и формирана су многа пријатељства. Поменута Патриша Нил држи рекорд за најкраћу оскаровску главну женску улогу, са 22 одиграна минута. Многи би је назвали споредном, али да не цепидлачимо, по мени је награда апсолутно заслужена. Са много осећаја дочарава сложене емоционалне конфликте који се у њој одигравају, а њена омиљена сцена у којој говори Лону да ће морати да пита неког другог шта је смисао живота, је на крају избачена из филма. У својој аутобиографији је написала да су она и Пол Њумен дивно сарађивали, мада замало да не буде тако. У једној од пауза на снимању, отворила му је душу о смрти мале ћерке, на шта је он само одговорио "Гадно" и удаљио се. Испрва је била веома бесна, али је касније схватила да је то само део његовог метода и да је једноставно остао у лику и док су камере биле искључене. Треба поменути и злосрећног Брендона Де Вилдеа, који је сазрео откад је десет година раније глумио малог дебелог у "Шејну", овде је забележио још једну сјајну улогу. Оно што посебно волим код овог филма је што нема вештачког улепшавања. Нема догађаја који из корена мењају перспективе актера, нема усиљених измирења пропраћених кењкавом музиком - то је слика људи онаквих какви јесу. И баш због тога се питам да ли би Хад могао данас да буде снимљен. Вероватно не, али бар може да се ужива у овом сјајном филму, који није изгубио ни трунку своје оригиналне свежине, иако је стар 53 године.

3. COOL HAND LUKE (1967) - Stuart Rosenberg

Прва од четири сарадње Пола Њумена са редитељем Стјуартом Розенбергом донела му је улогу Лука, тврдоглавог затвореника који одбија да савије шију и прилагоди се робијашком животу у руралној калифорнијској казнионици. Константна надмудривања са чуварима и покушаји бекства, доносе му све тврђи и окрутнији третман, док га, са друге стране, други затвореници виде као Месију. Али, неко ће на крају морати да се сломи - они или он. У раној фази развитка овог пројекта, Лука је требало да глуми Џек Лемон, али је он читајући сценарио схватио да би, иако му се пројекат свиђао, Полу Њумену ова рола много боље пасовала, те је одлучио да филм продуцира уместо да у њему глуми. Њумен је већ био у серији тумачења антихероја, те му је и ова улога савршено легла. Како расте његов отпор затворским властима, расте и степен обожавања осталих затвореника према њему, али се све више стеже и обруч око њега, у страху од масовне побуне. Не само да Лука остали затвореници доживљавају као спаситеља - заправо је и била намера Стјуарта Розенберга да Лук буде нека врста пројекције Исуса, те је филм пун хришћанских референци и слика, мада је већина њих доста суптилна. На пример, обратите пажњу како је после сцене такмичења у једењу јаја положен на сто у пози сличној распећу. Чак је и његов затворски број, 37, референца на стих из јеванђеља по Луки (Лука - Лук 1:37) "јер са Богом ништа неће бити немогуће". Ту је наравно и песма "Пластични Исус" коју Лук изводи након што добије тужне вести о мајци. Пол Њумен је научио да свира бенџо специјално за ову прилику. Кад му већ спомињем мајку, да кажем и да је Џо Ван Флит старија од свога филмског сина само 11 година. Сцена њене посете је морала да буде снимљена за један дан, што је прилично озбиљан захтев узевши у обзир да је дијалог бројао осам страна. Међутим, с обзиром колико су обоје били талентовани и професионални, то је лако изведено. Морају се поменути и остали сјајни глумци, пре свих Џорџ Кенеди као Дреглајн, а потом и Стротер Мартин у улози Капетана, који изговара сада чувену реплику "What we've got here is a failure to communicate" (касније употребљена у уводу песме "Civil War" Ганс енд Роузиса), те Морган Вудворд као Бос Годфри, односно Човек без очију, злокобни чувар, који је постао један од најупечатљивијих ликова након што је Стјуарт Розенберг решио да му избаци све реплике из филма, сматрајући да му се појава не слаже са гласом и учинивши га тако још језивијим. Треба поменути и добру музичку тему пословично одличног Лалоа Шифрина, који је, кад су га питали, зашто је користио музичку тему из емисије "Eyewitness News" одговорио да ју је компоновао за овај филм, а да ју је екипа емисије "усвојила". Уз "Лептира" (1973) Френклина Шефнера, са Стивом Меквином о коме ћу писати у наставку, те "Брдо" (1965) Сиднија Лумета, ово је незаобилазни затворски филм тог времена, и ко га није гледао, требало би то без одлагања да учини. 

4. HOMBRE (1967) - Martin Ritt

Феноменални вестерн који је поново упарио Њумена са режисером Мартином Ритом је њихова шеста и последња сарадња. Резултат је заиста за дивљење, глумац блиста у улози Џона Расела, белог човека кога су одгајили Апачи, који долази у Аризону крајем деветнаестог века са намером да покупи наследство након смрти оца. Наследство се састоји од сата и куће коју намерава да замени за грла стоке. Међутим, мора да оде у други град, помоћу кочије која је нападнута и опљачкана. Након што група путника предвођена Раселом успе да поврати новац и нешто воде, бандити крећу у потеру. У покушајима да их избегне, свако из групе путника открива своју праву природу у тој ризичној и опасној ситуацији. Овај филм не само да обилује напетим ситуацијама од почетка до краја, већ пружа и фасцинантну студију карактера злосрећних путника у кочији. Галерија различитих ликова доприноси узбудљивом заплету, а сигурна режија чини да се гледалац осећа као да је у кочији са осталим путницима и да све доживљава из њиховог угла и перспективе. Џон Расел је аутсајдер кога је чињеница да су га одгајали Апачи учинила жртвом опасне мржње и предрасуда готово свих са којима се среће. А ипак, кад дође време опасности, мораће да се поуздају у њега, јер је он једино што им преостаје. То је све одлично приказано, а Пол Њумен је заиста одиграо фантастично, уз свесрдну помоћ свих осталих, који нимало не заостају. Ту су већ матори двоструки Оскаровац Фредрик Марч као сумњиви доктор Фејвор, Ричард Бун, као озлоглашени Сисеро Грајмс, Дајен Силенто као Џеси, глас разума који утиче на Расела да се посвети спасавању госпође узете за таоца, Мартин Балзам у улози Мексиканца, и други. Занимљив је и тај конфликт између Раселовог инстинкта да заштити групу, и њихових моралних начела, која налажу спасавање талаца. "Омбре" у жанру ревизионистичког вестерна стоји раме уз раме са филмовима са Клинтом Иствудом (испред и иза камере) и насилним ремек-делима Сема Пекинпоа, попут "Дивље хорде". Тема понашања у живот-или-смрт ситуацији је увек занимљива, а овде је прича о томе сјајно испредена кроз одличан сценарио, добру глуму и константну напетост. Постоји ли човек који би ризиковао живот за гомилу странаца? И ако постоји, каква је особа? Претпостављам да наслов каже све.

5. BUTCH CASSIDY AND THE SUNDANCE KID (1969) - George Roy Hill

Насловни јунаци су вође банде одважних и неухватљивих пљачкаша - први је човек од идеја и маштања, други од конкретне акције. Међутим, Дивљи запад постаје прогресивно цивилизован, и када банда претера са пљачкањем возова, формира се специјална потера која ће им бити на трагу где год да су. Када пуком срећом успеју да побегну, Буч добија још једну идеју, о одласку у Боливију. Међутим, гоничи се и даље не предају. Сценарио је заснован на догодовштинама стварних ликова, а њихова банда се звала Дивља хорда, али тај назив је промењен, јер је неколико месеци раније изашао истоимени филм који сам малочас поменуо. У једном тренутку, Санденс Кида је требало да игра друга звезда овог текста, Стив Меквин, међутим убрзо је приступио Редфорд, и снимљен је један од убедљиво најзабавнијих вестерн филмова свих времена. Осим што обилује акцијом и веома динамичном радњом, ту су и сјајни, непоновљиви хумористични моменти (мој омиљени је вожња бицикла уз тактове "Raindrops Keep Fallin' on My Head"). Филм је један од финансијски најуспешнијих у деценији, а Пол Њумен каже да се највише забавио на овом снимању. Један од разлога је и тај што су он, Редфорд и Кетрин Рос попили много пива у Мексику, који је послужио за боливијске сцене. То је зато што су одбили да пију мексичку загађену воду, док је цео остатак екипе због исте запатио тежак облик пролива, познатог као "Монтезумина освета". Њумен је такође говорио да Хил никад није показивао неодлучност или оклевање, већ да је увек знао шта жели од сваког глумца. Росова, која је две године раније блистала у Николсовом "Дипломцу" је касније говорила да јој је омиљена сцена на бициклу, јер су је радили режисери друге екипе. Због сукоба са Џорџом Ројем Хилом, који јој је забранио да долази на сет кад не ради, рекла је да је "сваки дан далеко од њега био добар". Феноменални сценарио Вилијема Голдмана је сигурно међу педесет најбољих у историји филма (макар холивудског), и филм је сада универзално вољен, али није се свима допао, на пример познати редитељ Џон Борман је говорио да је са његовим успехом почела пропаст вестерн жанра, док су признати филмски критичари Џин Сискел и Роџер Иберт признали да су били међу реткима којима се филм није допао. Голдман је у једном интервјуу рекао да је прву верзију сценарија хтео само један студио, и то под условом да не буде бекства у Јужну Америку. Кад се Голдман успротивио, рекавши да се тако заиста десило, шеф студија је одговорио "Заболе ме. Све што знам је да Џон Вејн не бежи". Колико је све варљиво, говори и чињеница да су агенти Би Џеј Томаса (певача који изводи "Raindrops") мислили да је песма толико лоша да ће му упропастити каријеру, а са тиме се сложио и Роберт Редфорд. Да не заборавим да кажем да филм, поред четири Оскара, држи и рекорд у освојеним Бафтама, са девет награда. Ако случајно има читалаца који су љубитељи вестерна, а још нису гледали овај сјајан филм, саветујем им да заиста не часе ни часа. Ово је непоновљиво остварење, а препоручујем га у дуплом програму са "Жаоком", још једним изузетно забавним, али пре свега добрим филмом Џорџа Рој Хила, са истим дуом глумаца.

Часни помен - SWEET BIRD OF YOUTH (1962)

TERENCE STEVEN MCQUEEN (1930 - 1980)

- Од проблематичног тинејџера који је доста времена провео по поправним домовима, израстао у најпопуларнијег глумца на свету и једну од највећих холивудских звезда.

- Више пута бежао од куће и бавио се најразличитијим стварима, између осталог био је механичар и пешкирџија у борделу. 

- Џејмс Дин је једном довезао мотор на поправку, а Меквин је био механичар. Са Дином на мотору је тада био и глумац Мартин Ландау. Он и Стив Меквин су једини који су 1955. године примљени у глумачки студио Лија Стразберга, од око две хиљаде пријављених.

- Први пут је примећен у филму "Никад тако мало" (1959), и то пошто је заменио Семија Дејвиса Јуниора, након што је овај рекао у интервјуу на радију да је бољи певач од Френка Синатре, па је овај инсистирао на његовој замени.

- Био је велики противник претераног насиља, псовања и голотиње у филмовима.

- Седамдесетих два пута наступио код Сема Пекинпоа, у филмовима "Џуниор Бонер" и "Бекство", у коме је глумио са Али Мекгро, која му је после тог филма постала жена.

- Осим већ поменутог сјајног филма "Лептир" са Дастином Хофманом, постигао велики успех са филмом катастрофе "Паклени торањ" у коме глуми са Полом Њуменом, колегом из текста. Интересантно је да су у том филму њихова имена заједно на шпици једно поред другог, а управо је због сличног неспоразума Меквин одбио да глуми Санденс Кида.

- После тога планирао да се повуче и износио невероватне услове о плаћању унапред само да би прочитао сценарио који му се шаље. Појавио се само у независном пројекту "Непријатељ народа" по Ибзеновом роману, те у још два филма у години смрти, "Том Хорн" и "Ловац".

- Као и Пол Њумен, био велики љубитељ трка, у којима је често учествовао, мада су његова страст били и мотори, а не само аутомобили.

- Одбио поприличан број улога, нарочито у периоду паузе после "Пакленог торња". Између осталог, ту су: "Француска веза", те "Чаробњак" Вилијема Фридкина (услов био да глуми и Али Мекгро, на шта Фридкин није пристао. Обојица су касније зажалила); затим "Апокалипса сада", "Прљави Хари", "Супермен", "Лет изнад кукавичјег гнезда", "Недостижни мост", "Мисури се распада" и "Блиски сусрети треће врсте". Сматрао је себе ограниченим глумцем уског опсега, рекавши да "у већини филмова глуми себе, и да је то прихватио".

- Неке од ретких колега којима се дивио су Хемфри Богарт, Џејмс Кегни, Спенсер Трејси и Џон Вејн. Са друге стране, Колин Фарел, Брус Вилис, Кевин Костнер и Пирс Броснан га стално наводе као њиховог хероја и инспирацију да се баве глумачким послом. 

- Добио идеју за причу која је деценију и по касније преточена у филм "Телохранитељ". Такође је био заинтересован да глуми Џона Рамба у "Првој крви", али тај пројекат није реализован за његовог живота. Међу сценаријима које је разматрао је био и филм "Возач" Волтера Хила, кога је касније оживео Рајан О'Нил.

- Умро од два узастопна срчана удара након наводно успешне операције мезотелиома, јако ретког облика рака плућа, који се јавља због изложености азбесту (има га у заштитним оделима за трке, као и на бродовима, где је радио). Иако је био и страствени пушач (три пакле дневно), сам мезотелиом се не развија од цигарета. Рак се брзо проширио на друге делове тела, иако је покушао и неконвенционално лечење у Мексику. Ништа није вредело. Имао је педесет година.

1. THE MAGNIFICENT SEVEN (1960) - John Sturges

Шест година након што је маестрални Акира Куросава потписао своје епско ремек-дело "Седам самураја", Јул Бринер је добио идеју да се уради амерички римејк, и обратио се продуценту Волтеру Миришу. Незахвалан задатак је поверен Џону Старџису, који је, истини за вољу, добио на располагање фантастичну глумачку екипу. Прича о мексичким фармерима који унајмљују екипу револвераша да их одбрани од окрутног бандита и његове камариле која им отима храну није баш најбоље прошла у Америци, али је у Европи постала такав хит да је екипа згрнула озбиљан профит. Иако мислим да је неупоредив са Куросавиним магнум опусом (ако та титула може да се додели само једном његовом филму), овај вестерн је заиста сјајан, и има све потребне елементе за одличан филм - добар сценарио (за који је кредитован Вилијем Робертс који га је само преправљао, након неслагања оригиналних сценариста са променама код неких ликова), сјајну екипу глумаца (Бринер, Меквин, Илај Волах, Чарлс Бронсон, Џејмс Кобурн, Роберт Вон, Бред Декстер, Хорст Бухолц, и други), напетост, изузетну забаву, те незаборавне акционе сцене. Ипак, није све прошло без проблема. Иако је лично Јул Бринер инсистирао да му партнер буде Стив Меквин, имали су грозан однос, јер се стално стицао утисак да млађи глумац покушава да "украде шоу", намештајући пиштољ или шешир док његов колега изводи неку важну сцену. Тај сукоб је трајао до пред крај Меквиновог живота, када је звао Бринера да се измире и да му захвали, јер без њега не би ни био у том филму, а то је био први његов наслов који је постигао огроман успех. Интересантно да је и Јул Бринер такође умро од рака плућа неколико година касније. Џејмса Кобурна је препоручио његов пријатељ Роберт Вон, и то му је омиљена улога коју је одиграо, с обзиром да је био велики фан "Седам самураја", иако се у филму појављује тек нешто више од десет минута. Вреди поменути и увек феноменалног Илаја Волаха у улози гнусног Калвере, који малтене доминира екраном као главни негативац. Елмер Бернштајн је искомпоновао сјајну музику, иако није био први избор за композитора - постао је део екипе тек кад се Старџис покачио са дотад омиљеним му композитором Дмитријем Тјомкином. Иначе, у оркестру који је свирао теме за Бернштајнов познати скор, за клавиром је био чувени Џон Вилијамс. У оригиналном сценарију, сви револвераши су много старији, и ратни су ветерани. Један од глумаца разматраних за улогу је био Спенсер Трејси, као и Кларк Гејбл. Како рекох, критике су биле помешане по изласку филма, али је Џон Старџис добио признање веће од сваке критике - Акира Куросава је био толико импресиониран филмом да му је послао церемонијални мач као поклон. Па, ако има неко ко ово није гледао, нека пожури, није џабе јапански великан био тако одушевљен.

2. THE GREAT ESCAPE (1963) - John Sturges

Један од највећих америчких ратних спектакала, "Велико бекство" је прича о планирању велике групе савезничких затвореника да побегну из злогласног немачког логора током Другог светског рата. Филм има све елементе набуџеног епа - траје скоро три сата, глумачки ансамбл је препун великих звезда, обилује акционим и драматично напетим сценама, те има сјајну музику. Стварно бекство се десило у марту 1944. године - тачно на дан када је можда највећа звезда филма, Стив Меквин, напунио четрнаест година. Он је пристао да глуми Хилтса званог "Кинг Кулер" под условом да му се допусти да покаже шта зна на мотоциклу, тако да те сцене нису историјски утемељене, већ додате сценарију. Интересантно је да у сцени највеће јурњаве, Меквин тумачи и Немца са кацигом, при чему је потпуно непрепознатљив, тако да, помоћу магије монтаже, он у тој сцени заправо јури сам себе. Џејмс Гарнер бриљира у улози Хендлија, човека који налази потребне материјале и ствари. Џејмс Кобурн је Аустралијанац који израђује алатке, а Чарлс Бронсон је краљ тунела, задужен за копање. Он је донео искуство на снимање, с обзиром да је радио као рудар дуго времена и, баш као и његов лик, развио клаустрофобију. Интересантно је да његов лик каже да на руском зна да каже једино "Волим те", док је Бронсон заправо течно говорио руски. Џејмс Гарнер је служио у корејском рату, док је Доналд Плезенс заиста служио у британској авијацији и био у немачком логору. Треба поменути и Ричарда Атенбороуа, као Бартлета, који је главни планер бекства. Занимљиво је да су, иако је догађај историјски, сви ликови измишљени, тј. постоје само људи на којима су ликови овлаш базирани. Такође, ово је један од ретких филмова у коме уопште нема жена. За онога ко ужива у одличним, интелигентно осмишљеним ратним филмовима, "Велико бекство" је филм коме се вреди враћати. Уопште није чудо што је филм био толики успех, мада се свакако очекивало да освоји који Оскар (номинован је само за један, и то за монтажу). Но, ја увек кажем да није све ни у наградама, сведочанство о величини овог филма је његово завештање данас, 53 године касније, када и даље слови за један од највећих хитова у свом жанру, са правом.

3. THE CINCINNATI KID (1965) - Norman Jewison

Морам да будем личан и да кажем да ми је овај филм омиљен када је у питању Стив Меквин. Иако је био успешан и добро прошао код публике, неки други су обично у врху кад су релевантне листе у питању, али мене је овај сваки пут све више одушевљавао, а гледао сам га три пута. Почевши од уводне шпице, којом доминира препознатљиви глас Реја Чарлса, певајући насловну песму, овај филм пружа, поред сјајне забаве, одличну карактеризацију свих уплетених (захваљујући одличном сценарију), напете сцене, како за покерашким столом, тако и ван њега, те сјајан скор Лалоа Шифрина, који се наслања на сетинг Њу Орлеанса, савршено одабран за ову приповест. Стив Меквин тумачи насловног лика, који је без правог циља, али има дара за покер, те путује по градовима, од једне велике партије до друге, успут експериментишући са разним девојкама, док му се у престоници џеза путеви не укрсте са легендарним шампионом Ленсијем Хауардом (Едвард Џи Робинсон, уместо болесног Спенсера Трејсија), и на помолу је велика партија, која победнику може да донесе много, а пораженом да узме апсолутно све. Поред њих двојице, ту је и галерија занимљивих ликова од којих свако има своју рачуницу и свако на свој начин доприноси да се напетост подигне до тачке усијања. Остатак глумачког ансамбла је такође импресиван, и укључује Карла Малдена у улози Шутера, некад доброг играча, а сада делиоца са интегритетом, кога уцењују да намести партију преко сопствених дугова и распусне младе жене Мелбе, коју игра Ен Маргарет. Она је типична размажена заводница која не преза ни од чега да би задовољила сопствене хирове. Стабилнији избор за Кида је лик који тумачи Тјузди Велд, али му је углавном само велика партија на памети, и прилика да коначно свргне краља са престола. У напетој завршници сви иду на све или ништа, а рањених нема. Жао ми је што се у филму игра "five card stud", а не "Тексас Холд'ем" покер, јер би филм сигурно привукао и више публике сада након популаризације истог на овим просторима. Али, добро, чак и они који нису сасвим упућени у концепт ове игре могу лагано да уживају, јер филм вози од почетка до краја, без иједне паузе. Иако је улога Кида свакако позната у биографији Стива Меквина, рекао бих да је ипак донекле неправедно потцењена наспрам неких других. Можда сам пристрасан, али заиста мислим да је једна од најбољих у његовом резимеу, иако је генерално мишљење да је са тридесет пет година био престар да је тумачи. Можда и јесте, али сада је у њој изузетно тешко замислити било кога другог. Исто важи и за Едварда Џи Робинсона, који је, осим што је заменио Трејсија, имао конкуренцију и у Керију Гранту, иако је тешко поверовати да се о томе озбиљно размишљало, тешко да би Грант прихватио да његово име на шпици буде после Меквиновог. 

4. BULLITT (1968) - Peter Yates

Ако вас неко пита, постојао је Прљави Хари пре Прљавог Харија и Попај Дојл пре Попаја Дојла. Име му је Френк Булит, и њега је, са много осећаја, одиграо Стив Меквин, који се сјајно снашао у кожи tough-to-the-bone пандура који од амбициозног али сумњивог политичара добија задатак да сачува криминалца који је сведок против мафије. Кад сведока смакну, он постаје одлучан да истера ствар до краја и казни кривце по сваку цену. Рећи ћу само да је ово омиљени филм редитеља Вилијема Фридкина и Џона Вуа који је директно инспирисао наслове као што су "Француска веза", "Живети и умрети у Лос Анђелесу", "Жад" и "Отпоран на метке". Бескомпромисни акциони филм у коме адреналин пршти са целулоидне траке неће оставити никога равнодушним, а и сам Стив Меквин ће годинама касније навести овај филм као свој омиљени који је радио. Много својих дублова Меквин је радио сам, а треба рећи да је овај филм родоначелник великих аутомобилских јурњава, јер је пренапета секвенца јурњаве иззмеђу Булита у Форд Мустангу и једног од зликоваца у Доџ Чарџеру, трајала безмало једанаест минута. Такође, један је од првих мејнстрим филмова у коме се користи реч "bullshit". Колика је била популарност филма говори и чињеница да су многи делови одеће које Меквин носи доживели огроман пораст продаје. Упркос импликацијама његовог имена, главни јунак не користи пиштољ све до главног обрачуна. Не презајући ни од какве опасности, Булит се полако приближава истини, али како то обично бива, то долази уз одређену цену. У овом тексту већ поменути Роберт Вон је заиста фантастичан у улози амбициозног и кварног политичара који користи Булитову популарност у народу да дође до циља. Сјајно је избалансирао тактичност са једне, а љигавштину са друге стране. И сам је говорио да је његова улога у овом филму најбоља коју је икад одиграо и да је поносан на њу. А ипак, замало да је не одигра, јер је сматрао да филму недостаје прича. Тек на изричито инсистирање Стива Меквина, понуђена му је изузетно велика лова и пристао је. Жаклин Бизе није имала много материјала и простора за рад у улози Булитове девојке, али је своје одрадила доста добро. Неколико биографа је навело да су она и Стив Меквин имали аферу током снимања, што је више пута оповрнуто са њене стране. Дон Гордон као Булитов партнер Делгети, те Роберт Дувал у ситној, али важној улози таксисте, такође дају свој допринос. Можда и улога у којој Меквин у највећој мери показује фрајеризам. У сваком случају. једна од најпознатијих и најуспешнијих улога Стива Меквина, а и жанра полицијске драме. Овде је већ почео да брине да ће га бирати искључиво за ратне и акционе филмове, али чак и да јесу (што није било тачно), он је своје послове одрађивао заиста фантастично. Први амерички филм Питера Јејтса, кога је Меквин лично одабрао, због реалистично режиране јурњаве у филму "Robbery", је заиста постигао велики успех и код публике и код критике. Заслужено, нема шта.

5. THE THOMAS CROWN AFFAIR (1968) - Norman Jewison

Углавном се овај наслов везује за филм са Пирсом Броснаном и Рене Русо, али прави Томас Краун је нико други до Стив Меквин, упарен са прелепом Феј Данавеј, која је узјахала талас успеха са филмом Бони и Клајд, да би седамдесетих постала најтраженија глумица Холивуда, о чему сам већ више пута писао. Оригинални избор је био Шон Конери, али је одбио, исцрпљен од снимања Бонд филма "Само двапут се живи", због чега је касније зажалио. Други избор је био Ричард Бартон. Што се тиче глумица, разматрано их је бар десетак. Прича је позната. Богати бизнисмен, а уз то и авантуриста, планира савршену пљачку банке коју изводи четворо људи. Када истражитељка задужена за преваре везане за осигурање открије да он можда има неке везе са тим, почиње строгу присмотру, а почиње и да се виђа са њим, да би видела какав то човек планира пљачку банке, а већ је пун као шипак. И како реагује на притисак каквом никад дотад није био изложен. Сличан концепт је у данашње време већ израбљен до максимума, али је тада још био прилично свеж, што, потпомогнуто одличним сценариом Алана Трастмена даје одличне резултате, а и лепо је видети квалитетна режисерска решења, добру сценографију и аутомобиле (Ферари који вози Феј Данавеј је други од само десет икад произведених из те серије - у филму се тај ауто помиње као "једна од оних црвених италијанских ствари". Неке ствари јесу предвидљиве, али филм ипак успева да избалансира праву дозу озбиљности и забаве. Како већ рекох, у данашње доба где је све извештачено, сјајно је гледати људе који сваким покретом и поступком одају утисак праве звезде. Вечне теме привлачности и отуђења, поверења и издаје, те схватања шта је у животу важно, су савршено обрађене. Две шаховске партије са ово двоје актера - професионална и сексуална - обе имају неизвестан исход, и до самог краја држе гледаоца на ивици столице. Ово остварење, стилистички одлично реализовано, одговара свом времену, али и у нашем, скоро пола века касније, функционише много боље од свог римејка и од многих наслова са сличном премисом. Препустите му се и допустите да вас ненаметљиво заведе.

Часни помен: THE SAND PEBBLES (1966)

Ретроспектива - Квентин Тарантино

Дошло време да се мало распишем и о једној од најживописнијих фигура светског филма у последњих четврт века. С обзиром да, по сопственим речима, планира да се повуче после десет снимљених филмова, да би се посветио писању књига и позоришној режији, сада је вероватно добар тренутак за критички осврт на осам досад потписаних наслова. Можете га волети или не, али он је дефинитивно један од оних који су обележили филмску епоху у којој стварају. Свакако је веома специфичан, и по ауторском изразу, али и као особа. Оно што му се не може оспорити је да прави веома личне филмове, и то на начин који он воли, без обзира да ли ће се допасти естаблишменту и филмским главешинама. Сваки је лично написао, а са друге стране, свака трећа сцена је омаж неком филму који воли, тако да су заправо сви његови наслови чудна комбинација личног израза и одавања почасти другим ауторима и филмовима. Волели га или не, не можете не бити фасцинирани толиким познавањем материјала и жанрова. Кад одгледате хиљаде и хиљаде филмова, то једноставно мора да да неки резултат. Ако мене питате, највећи квалитет Квентина Тарантина је у начину приповедања. Он нема ништа посебно ново да каже, јер су буквално све теме које истражује и којима се бави хиљаду пута прежвакали други аутори. Али, начин на који то ради пружа сасвим нову перспективу, прича приче на такав начин да оне увек изнова нуде забаву, хумор, драму и остале потребне елементе. Тарантино је дакле класични кењатор - имате сигурно и ви неког другара који кад исприча најобичнију и најбаналнију догодовштину уз пропратно филовање и преувеличавање, она делује као авантура из видео игре. У зависности од тога да ли сте љубитељ одређеног жанра, вама ће његови омажи бити више или мање занимљиви, неке сцене ћете сигурно и препознати, али вам (бар највећим делом) сигурно неће бити досадно. Као и већина виђенијих аутора, и он има сценаристичко-режисерске трејдмаркове које раби кроз већину филмова. Снимци гепека, женских стопала, кофера који играју битну улогу у филму, референце на култне филмове и серије у склопу дијалога, неконвенционална нарација (поглавља, испресецане временске линије, ретроспектива), брзи резови и снимци нечијих руку у крупном плану како нешто раде (техника коју је усавршио Брајан Де Палма), крупни планови нечијег лица док неко други говори у позадини, измишљени називи производа, екстремно насиље и честа употреба дроге (занимљиво је да се у стварном животу Тарантино гнуша обе ствари) су само неки од њих. Такође, често користи комичаре у мањим улогама, а познат је и по оживљавању каријера многих заборављених глумаца (Џон Траволта, Дејвид Карадин, Лоренс Тирни, Сони Чиба, Пем Грир, Род Тејлор, Џенифер Џејсон Ли), а ту су и људи са којима врло често сарађује, попут Сема Џексона, Мајкла Медсена, Уме Турман, Тима Рота, те одскора Криштофа Волца. Осим омажа туђим филмовима, Тарантинова остварења су често пуна визуелних и дијалошких референци на његове претходне филмове. Протагонисти су му често морално сумњиви људи склони насиљу који побеђују противнике надмашивши их у бруталности. Са друге стране, антагонисти су увек пажљиво осмишљени, веома уврнути, пуни предрасуда и мрачно хумористични. Заправо, осим каскадера Мајка, ретко који негативац у Тарантиновим филмовима убија много, или уопште. На пример, Марселус Волас, Бил и Калвин Кенди не убијају никог (бар се не види), а Ханс Ланда само Бриџет фон Хамерсмарк. По његовим речима, на њега су од колега највише утицали Брајан Де Палма, Мартин Скорсезе, Серђо Леоне и Жан-Лик Годар, док му је омиљени редитељ свих времена Хауард Хокс, чији "Рио Браво" обожава до имбецилности. Од филмова из новијег времена, једино му је жао што није режирао на овом блогу више пута помињани "Батл Ројал" Кинђија Фукасакуа, а било је приче да ће режирати један од филмова о Џејмсу Бонду. Та је прича сада замрла, а он из тог серијала као свој омиљени филм издваја "Из Русије са љубављу". У овој земљи је Квентин Тарантино, сасвим очекивано и оправдано, стекао велики култ обожавалаца, и једно је од вољенијих и гледанијих имена, а време је да и ја коначно кажем шта мислим о његовим филмовима појединачно. Од изузетно великог фана сам се претворио у умереног, није ми Квентин оно што је некад био, али се надам да ће се вратити.

1. RESERVOIR DOGS (1992)

Ако погледате хонконшки филм "City on Fire" (1987) у режији Ринга Лама, биће вам јасно о чему причам када кажем да у филмовима Квентина Тарантина нема новог концепта. Додајте и именовање криминалаца по бојама преузето из "The Taking of Pelham 123" (1974) и имате целу причу. Али, начин на који се све одвија је заиста права поезија. Кад крене уводни дијалог и расправа о значењу Мадонине песме "Like a Virgin", знате да вас чека нешто изузетно. Сама Мадона је иначе обожавала филм, али је одбацила ту анализу. Штавише, поклонила му је свој албум "Еротика" уз посвету "Квентину. Није о курцу, него о љубави. Мадона". Елем, група прекаљених криминалаца организује пљачку дијаманата која се завршава зло и наопако, те почињу да сумњају да се међу њима налази полицијски доушник. Буџет филма је око милион и по долара, а тако је испало тек пошто се као продуцент укључио Харви Кајтел, првобитна намера је била да буде око тридесетак хиљада и да га Тарантино сними са групом пријатеља. Ипак, милион и по је и даље мизерна бројка, већина глумаца је носила сопствену одећу и возила сопствене аутомобиле. Филм је снимљен за нешто више од месец дана. Роберт Курцман је бесплатно радио специјалне ефекте, под условом да Тарантино напише сценарио за "Од сумрака до свитања" који је заснован на његовој причи. На многим релевантним листама, овај филм се сматра другим најуспешнијим дебитантским филмом, иза "Грађанина Кејна" Орсона Велса. Снага сценарија је пресудна за квалитет филма, како то обично и бива, и како сам већ милион пута писао. Међутим, још једна ударна игла су такође и глумци, који су сви редом одрадили фантастичан посао. Најзанимљивија је прича везана за Стива Бјушемија, коме је Тарантино пре аудиције рекао да он жели да игра Ружичастог и да ће морати баш много да разбије аудицију да би се овај предомислио. Остало знате. Константне референце на то да је он само "професионалац" се односе на филм Ричарда Брукса, један од омиљених Тарантинових вестерна, о коме сам писао у једном од текстова. Такође, реченица "Let's go to work" која се приписује "Псима" је заправо из "Професионалаца". Било је много проблема са Лоренсом Тирнијем, опаком фацом из ноар филмова четрдесетих, и честим посетиоцем затвора због туче и других преступа, који никад није могао да запамти текст (рођен 1919. године), а за време паузе на снимању је потегао пиштољ на свог нећака, па су га кауцијом вадили из ћорке да би наставио снимање. Такође, Едвард Банкер (Плави), који је поред глумачке имао и каријеру озбиљног криминалца (најмлађи робијаш икад послат у Сен Квентин), рекао је да је филм нереалан, јер никад не би изводио пљачку са петорицом коју не познаје (а стога им и не верује), те да је изузетно глупо да тако карактеристично обучени доручкују пре пљачке, јер би их се, на прву вест о њој, особље ресторана одмах сетило. Треба поменути и улогу Тима Рота као Наранџастог (болничар био све време присутан на сету, да би количина изгубљене крви била реална), те и чињеницу да је Џејмс Вудс требало да глуми неименовану улогу која му је нуђена пет пута, али је његов агент све одбио због прениских хонорара. Кад је сазнао за то, отпустио је агента, а Тарантино му никад није рекао која је улога, јер је глумац који ју је играо ионако био одличан (спекулише се да је у питању улога Тима Рота). Тарантино је овде увео праксу нелинеарне нарације, као и претходно снимљене музике (доскора, ниједна песма није снимана директно за његове филмове), а цео саундтрек врви од хитова шездесетих и седамдесетих, при чему је вероватно најупечатљивија песма "Stuck in the Middle With You" због сцене мучења, коју је Мајкл Медсен једва снимио, јер презире насиље сваке врсте. Нарочито му је било тешко када је Кирк Болц импровизовао реченицу о детету код куће, јер је и сам недавно постао отац. Ипак, све се завршило на прави начин (уз помоћ тзв. Mexican standoff-а, карактеристичног за многе Тарантинове филмове), а он је започео своју каријеру једним од најуспешнијих независних филмова свих времена, који је завршен три дана пре премијере на Санденс фестивалу. Филм је избачен у Америци готово без маркетинга, па није најбоље прошао на благајнама, али у Енглеској је био огроман хит и инспирисао је многе ауторе отад.

2. PULP FICTION (1994)

Нећу измислити топлу воду ако кажем да су "Петпарачке приче" апсолутно ремек-дело, и ако смем да будем личан, мени омиљени Тарантинов филм. Тешко је веровати да су прошле већ 22 године од настанка, још се сећам како сам зинуо кад сам их први пут гледао као четрнаестогодишњак, и сваки од следећих пет пута би ми доносио нова сазнања и нове углове посматрања одређених сцена. Одакле почети са хвалоспевима - да ли од Оскаром награђеног сценарија Роџера Ејверија и самог Тарантина, који је један од оних за научити напамет и цитирати сваку реченицу из њега - све пљушти од врцавих дијалога, суптилног и не тако суптилног хумора, и сцена због којих ћете у једном тренутку вриштати од смеха, а у следећем зевати од чуда. И наравно, као и увек, ту је много референци на серије, емисије и друге филмове. Један од мојих омиљених момената у сценарију, који ретко ко запази, је тренутак када конобар у лику Бади Холија (Стив Бјушеми) пита Миу Волас хоће ли шејк "Мартин и Луис" (дуо комичара белаца) или "Ејмос и Енди" (дуо комичара црнаца), заправо ванилу или чоколаду. Па, наводни библијски одломак "Језекиљ 25:17", скоро директно узет из једног филма са Сонијем Чибом (Хатори Ханзо у "Кил Билу"), чији је Квентин велики обожавалац. Музика је као и увек, чисто ремек-дело, иако ниједна од нумера није компонована за филм (поново), већ су то све култне ствари из шездесетих и седамдесетих, плус новија обрада култног хита Нила Дајмонда "Girl, You'll Be a Woman Soon" у сцени оверавања Мие Волас. А глумци - то је тек права фантазија. Читав ансамбл је дао све од себе и то се апсолутно види у филму. Довољно је само рећи да је Тарантино толико желео да врати Џона Траволту на прави колосек да је за улогу Винсента Веге одбио таквог мамојеба као што је Данијел Деј-Луис. Првобитна жеља је био Мајкл Медсен. А можете ли сада замислити било кога другог сем Џонтре у тој улози? У Тарантиновом универзуму, Винсент је брат Вика Веге, односно Мистер Блонда у претходном филму, и планирао је да уради филм претходницу са њима двојицом, али се отегло и постали су престари за то. Јесте ли приметили да кад год оде у клозет и чита неку "петпарачку причу", деси се нешто лоше (пљачка ресторана, овердоза, Бучов упад у стан). Брус Вилис је био разочаран што му није дато да одигра Винсента, а заправо замало да не одигра ни Буча, јер је у оригиналном сценарију он млади, перспективни боксер (Мет Дилон био у преговорима). Улога Винстона Вулфа је написана специјално за Харвија Кајтела и уживање је гледати га као методичног и преискусног криминалца који ни за тренутак не губи главу. Сцене са Џимијем је режирао непотписани Роберт Родригез, а Тарантино, који се двоумио између Џимија и Ленса, изабрао је да одигра првог, јер је хтео да буде иза камере током сцене овердоза. Ума Турман такође блиста у улози Мие, уопште је нисам волео пре овог филма, није ми ни сада омиљена глумица, али морам да признам да може да буде јако добра, а да је овде дефинитивно однела заставицу. Она није никаква типична празноглава мафијашка женска какву бисмо очекивали, далеко од тога. Најпре је одбила улогу, али Тарантино је био толико досадан да јој је телефоном читао делове сценарија, убеђујући је да прихвати. А шта рећи за Семјуела Л. Џексона у животној улози Џулса Винфилда, криминалца и убице кога реформише доживљено чудо (заиста је чудо, ако погледате путању испаљених шест метака, три су му изнад главе, а преостали је требало да погоде у груди). Има Сем много врхунских улога, али "Bad Motherfucker" му је лична карта. Било да прича о масажи стопала, бургерима и соку, или неправди себичних и тиранији злих, он је све оно што прекаљени кримос треба да буде. Двадесет и две године се трабуња о садржају кофера (сцена је омаж ноар ремек делу "Kiss Me Deadly" Роберта Олдрича, као и још многим филмовима где постоји кофер непознате садржине), а уопште није поента знати шта је унутра, тамо може бити шта год гледалац пожели, како је и сам редитељ рекао. Тим Рот (Пампкин - Бундева - Наранџасти - get it?), Аманда Пламер (Хани Бани), Кристофер Вокен (Капетан Кунц), Винг Рејмс (Марселус) и сви остали, такође имају значајно место у овом генијалном филму, који Квентин, како ми се нажалост чини, неће скоро достићи квалитетом.

3. JACKIE BROWN (1997)

Ако се питате да ли је Квентин Тарантино икад снимио потпуно озбиљан филм, "Џеки Браун" је нешто најближе томе. Због тога је вероватно и најмање запамћен, па и најмање експлоатисан, али то је велика грешка, јер по мом мишљењу, он није ни снимљен да би се упоређивао са прва два наслова. Из много разлога сматрам овај филм апсолутно најпотцењенијим из Тарантиновог опуса. Свакако, он није "Казабланка" нити "Грађанин Кејн", али богами, није ни "План 9 из свемира". Такође, погрешно је отписивати га као филм са најмање "Тарантиновштине" само зато што сценарио није од оних које ћете сваки дан цитирати. Кад смо већ код сценарија, ваља рећи да је ово досад једини који је режисер адаптирао (и то по књизи Елмора Леонарда). Комплетно је урађен у стилу филмова блексплоатације седамдесетих, чија је велика звезда била Пем Грир. У роману је јунакиња белкиња по имену Џеки Бурк, али с обзиром да је Тарантино писао улогу специјално за Пем, променио јој је расу, као и презиме у Браун, као очигледан омаж једном од њених најпознатијих филмова (и ликова) из поменуте ере, Фокси Браун. Сид Хејг који је са њом играо у великом броју филмова има улогу судије, што ју је пријатно изненадило на сету. Пем је била на аудицији за улогу у "Петпарачким причама", али је она отишла Розани Аркет, но редитељ је није заборавио, и морам рећи да се заиста сјајно снашла у насловној улози стјуардесе која постепено бива све дубље увучена у опасну игру мачке и миша повезану са кријумчарењем пара и дроге, те хватањем трговца оружјем по имену Ордел Роби (Семјуел Л. Џексон), која може са једне стране да јој донесе велики профит, а са друге да је кошта живота. Ту је и галерија живописних ликова - од Макса Черија, типа који полаже кауције за Ордела, и успут се заљубљује у главну јунакињу (Роберт Форстер), преко Орделовог пријатеља Луиса (Роберт Де Ниро), ФБИ агента Реја Николета (Мајкл Китон), до вечито надуване Орделове зечице Мелани, која можда и није тако глупа као што изгледа (Бриџет Фонда). Сви они су дали велики допринос да филм буде какав јесте, а по мени је веома добар, чак одличан. То је један од оних наслова који су бољи на друго гледање, а још бољи на десето, када почнете да примећујете све ситнице које су вам дотад измицале - ја сам га гледао три пута и сваки пут је био све бољи. Слика Џеки Браун која пристиже на терминал на аеродрому уз тактове хита Бобија Вомака "Across the 110th Street" је један од мојих омиљених почетака било ког филма из деведесетих. Саундтрек је такође комплетно у фазону филмова из седамдесетих, Тарантино се већ доказао и као велики познавалац музике и велики носталгичар, тако да нас је већ навикао на одличан избор песама у филмовима, а воли и да пусти ликове да запевају, као што је и овде случај. Поред класичне атмосфере седамдесетих, иако се филм дешава у садашњости, треба поменути и диван омаж ноар филмовима педесетих, те "Рашомону" Акире Куросаве, где се главни догађај види из три перспективе. Семјуел Л. Џексон је још једном бедес мадафака у улози дугокосог дилера оружјем са кикицама (фризура је била његова идеја), само што овде нема искупљујућих елемената као у "Петпарачким причама", а он каже да му је "Џеки" омиљени Тарантинов филм (без обзира што је гласно исказивао незадовољство кад није добио Оскара за улогу Џулса, можете јасно да видите његово "Shit" када на додели Оскара прочитају име Мартина Ландауа). Макс Чери је веома добро написан лик и има веома битну улогу у филму, а пре почетка писања сценарија, Квентин Тарантино је на уму имао имена попут Пола Њумена, Џина Хекмена и Џона Саксона, али како је сценарио почињао да добија облик, искристалисао се само Роберт Форстер, кога је режисер срео у ресторану, дао му сценарио и рекао "Ти ћеш ово да радиш, и то је то". Глумац је био одушевљен, пошто му је каријера била у тешкој були, толикој да чак није имао ни агента. Сјајно је обавио посао и зарадио номинацију за Оскара. Роберт Де Ниро је најпре хтео ту улогу, али је Тарантино испоштовао своју визију, тешка срца одбивши глумца коме се диви ("Таксиста" му је у топ 5 филмова свих времена). Ипак, одлично се снашао и као темпераментни кримос Луис, тако да је све прошло како треба. Де Ниро и Семјуел Л. Џексон никад нису играли заједно, ни пре ни после овог филма (Сем је био у филму "Goodfellas", али није делио екран са Боби Дијем. Улога Бриџет Фонде је прошла испод радара, и то потпуно незаслужено, она такође заслужује велике похвале, била је виталан део овог тима. Интересантно да је, за разлику од осталих, после ове улоге више није било у добрим филмовима, што је штета, јер је деведесетих била једна од најтраженијих глумица, а после грозног "Пољупца змаја" са Џетом Лијем, почетком овог века, готово да више није ни глумила. Мајкл Китон је све време покушавао да убеди Тарантина да није прави за улогу Реја, па је као план Б овај разматрао Џона Траволту, али на крају је добио оног кога жели. Елмор Леонард је рекао да је ово најбоља адаптација његовог дела од 26 дотадашњих, а Квентин Тарантино је био бесан што Пем Грир није номинована за Оскара, сматрајући да то заслужује. Око овог филма је почео његов јавни сукоб са Спајком Лијем, јер је овај сматрао да је реч nigger пречесто коришћена (конкретно у овом филму, 38 пута), и тај однос никад није изглађен. Да закључим, ово можда нису "Улични пси", нити "Петпарачке приче", али је то филм Квентина Тарантина из успешније фазе, дакле, ако сте фан, погледајте га поново, свидеће вам се сигурно.

4. KILL BILL (2003/4)

Одмах да кажем да је, иако подељен надвоје, овај филм требало да буде један једини, па ћу га тако и третирати. Оригинални сценарио је био дуг 220 страна, а идеја је зачета још на снимању петпарачких прича, од стране Квентина Тарантина и Уме Турман. Док су у паузама снимања говорили о филмовима које би волели да снимају у будућности, режисер је рекао да би волео да одради кунг-фу филм у стилу седамдесетих, јер је велики фан тог поджанра. Ума Турман је потом смислила уводну сцену у којој пребијена и крвава лежи у венчаници. Рекох већ да јако волим сам почетак филма "Џеки Браун". А шта тек рећи за почетак "Кил Била" у коме се у уводној шпици на црно-белој позадини смењују имена учесника, док звони вечни хит "Бенг, бенг" у меланхоличном извођењу Ненси Синатре (по мени, најбоља верзија те песме, иако није оригинал, а постоји их много). Дефинитивно не може много боље од тога. Ако се присетите заплета за пропалу серију о којој Миа прича Винсенту у "Петпарачким причама", видећете да је то заправо део заплета "Кил Била". Смртоносна дружина убица одлучује да казни своју припадницу која је одлучила да се повуче из посла и уда након што је закачила. На њихову несрећу, она преживљава и, после четири године у коми, креће да прецртава једно по једно име са списка, који се завршава вођом дружине, бившим јој љубавником и, узгред, оцем њеног детета. За нарацију Тарантино користи поглавља, где је линеарна структура испресецана честим флешбековима. Ако ћемо о личном укусу, мени се поприлично више свиђа први део филма, некако је већина онога што је у филму најбоље смештена ту. Читав филм, али поготово први део је готово комплетно скројен од визуелно-аудитивних омажа другим филмовима, чак постоје детаљни клипови о томе на туби. Понајвише су у питању остварења Shurayukihime (Lady Snowblood, 1973 - чак је песма после смрти О-Рен комплетно преузета из филма), потом "Игра смрти" у коме Брус Ли носи чувену жуту "униформу", те многи други вестерни, самурајски филмови и хорори, зна се колики је Квентин фан свих тих жанрова, и филмова уопште. Кад сам малочас поменуо музику, да кажем и да је сва музика у целом филму преузета из других филмова - Тарантино је одлучио да једноставно искористи своју позамашну колекцију саундтрекова. Искористићу прилику да кажем да је мени омиљена аниме секвенца која у позадини користи мелодију Луиса Бакалова из филма "Велики двобој" са Ли Ван Клифом. Иако ја прилично преферирам "Петпарачке приче", па и лик Мие Волас, поштено је рећи да је Невеста улога живота Уме Турман и њена лична карта. И стварно је добро одиграла, од уверљивог јапанског, до исцрпљујућих тренинга кроз које је прошла. Дејвид Карадин добија прилику да се покаже тек у другом делу, и он је такође логичан избор, као некадашња звезда серије "Кунг фу" (мада он није био први избор, њега је предложио Ворен Бити, након што је сам одбио улогу, а поред њега то су учинили и Џек Николсон, Берт Рејнолдс, Мики Рурк и Курт Расел). Одиграо је Била са великом дозом искуства и мирноће, а искористио је и чињеницу да је и сам колекционар стрипова да то убаци у сценарио. Занимљиво је да никога не убија у филму. Убице су такође одрадиле своје, с тим што је највише простора дато Луси Лу, па је она била и најупечатљивија. Највећи омаж самом жанру, Тарантино је постигао ангажујући Сонија Чибу, велику звезду борилачких филмова седамдесетих у улози Хаторија Ханзоа који се заклео да више никад неће направити инструмент смрти, али је то ипак морао да прекрши. Ипак, филм је далеко од савршеног. Иако сам врло свестан, а вероватно и сви остали, да њега не треба преозбиљно схватити, ипак неке ствари нисам могао да прогутам - насиље из цртаног филма је у неким сценама претерано чак и за снижене стандарде. У многе ствари је баш тешко поверовати а навешћу само један пример - дизање дежмекастог члана Лудих 88 у ваздух једном руком, и то натакнутог на катану, која је и сама тешка једно десет кила - ипак Ума Турман није руска дизачица тегова, уз сво поштовање. Затим, стопостотна покретљивост удова само 13 сати након буђења из четворогодишње коме - gimme a break! То су само неки од бројних разлога због чега овај филм није савршен, али не бих да цепидлачим. Дакле, врло је добар, поготово први део, али треба знати шта очекивати од једног таквог остварења - не филозофију, не реалистичност, не дубокоумност, него забаву, забаву и забаву. А ње има, и те како.

5. DEATH PROOF (2007) 

"Отпоран на смрт" је снимљен у оквиру дуплог програма "Grindhouse", који је Тарантино снимио са пријатељем Робертом Родригезом (чији се сегмент зове "Planet Terror") као омаж кемп и треш трилерима и хорорима Б продукције седамдесетих, у којима су уживали као клинци и касније, као млади филмски ентузијасти. Све урађено у потпуно ретро фазону, карактеристичном за седамдесете године. Јасно је од првог кадра да овај филм није као остали Тарантинови, ако не рачунамо сјајну музику. Он не претендује ни на какву озбиљност, он је рађен из готово клиначке љубави и чисте забаве, и представља само зезање два пријатеља. Ипак, и као такав, мора се навести као најслабији наслов који је Квентин Тарантино потписао (а то је и он сам рекао), и углавном је резервисан за љубитеље датих поджанрова, којима је битна искључиво акција и крв, али би и они требало да смање очекивања. Прича о каскадеру који малтретира групу жена својим издржљивим аутом из перверзно-девијантних разлога, и о другој групи жена годину дана касније која се неће предати тако лако, ипак није одушевила. Нема уобичајеног квалитетног дијалога, нема неке богзна какве неизвесности, све је мање више очекивано, а част изузецима, нема ни неке вајне глуме (Курт Расел се поприлично издваја). Све у свему, највећи квалитети су, поред њега, неколико изузетно узбудљивих и забавних секвенци (издвојио бих смрт Роуз Мекгауан, плес у крилу и последњу јурњаву), те неколико јаких риба, које предводи Розарио Досон. Али, за филм који жели да буде добар (а без обзира на ниво забаве, ниједан филм се не снима да буде лош, чак ни култна "Соба" Томија Визоа нема ту претензију), то није довољно. Може се уживати у музици, може се уживати у узбудљивим стантовима (Зои Бел, која у филму игра себе и лично ради све опасне сцене, била је дублерка Уми Турман у претходно поменутом филму), може се забележити да је ово једини Тарантинов филм који се комплетно одиграва по хронолошком реду и без флешбекова, може се одати признање да је, као и увек, а нарочито сада, због карактеристичног ретро стила, Квентин здушно избегао помпезне специјалне ефекте, нарочито дигиталну технологију, али то је довољно једва за прелазну оцену. Осим поменуте музике која је одлична (џубокс по имену Ејми припада самом Тарантину, и коришћен је за уводну сцену филма "Natural Born Killers" Оливера Стоуна, за који је сценарио написао Кју Ти), неколико филмских референци, те два-три режијска трика, готово да нема препознатљивих Тарантино трејдмаркова. Није све било тако лоше, није он потонуо у заборав, фан база је и даље била ту, али је и њему било јасно да следећи пројекат мора бити нешто много озбиљније да би се остало у великој игри, а с обзиром да је већ имао нешто на чему је радио претходних 7-8 година, била је то прилика да спроведе у дело своје замисли о томе да у биографију убаци и ратни филм.

6. INGLOURIOUS BASTERDS (2009)

Дакле, Квентин Тарантино је овај филм почео да пише још крајем деведесетих, пре "Кил Била", али није могао да се одлучи шта би био довољно добар крај, па је решио да прво уради филм за који се идеја јавила још током снимања "Петпарачких прича". Наслов филма (намерно погрешно спелован) је инспирисан италијанским филмом с краја седамдесетих, који се такође дешава у окупираној Француској, али ту отприлике престаје сличност. Овде имамо групу јеврејских герилаца који у окупираној Француској скалпирају нацисте, измичући веома паметном СС пуковнику који их јури, Хансу Ланди. Истовремено, преко својих шпијуна сазнају да ће немачки војни врх у малом биоскопу организовати премијеру новог пропагандног филма, па им је то прилика да их све затекну на једном месту и ликвидирају, не слутећи да је то план и власнице биоскопа, притајене јеврејке којој су Ландини људи три године раније побили породицу. Први избор за веома изазовну и веома добру улогу детективски настројеног немачког пуковника који је из чистог интереса уз нацисте, био је Лео Дикаприо, али се Тарантино ипак одлучио за немачког глумца, кога дуго није могао да нађе, па је било питање хоће ли се уопште снимати. Кад је наишао Криштоф Волц, позоришно школовани глумац, који, занимљиво, у реалном животу има сина који је рабин, није било никакве дилеме. Као да је од самог почетка улога била писана за њега. Паметан, проницљив, говори четири језика у филму (а и иначе), често вицкаст и забаван, али кад треба врло окрутан, и чини се, увек корак испред својих жртава. Иако несумњиво негативац, не можете а да му се на чудан начин не дивите због интелигенције. Морам рећи да ми је његов крај био некако underwhelming, очекивао сам да се све некако другачије одигра, али добро сад. У почетку је филм требало да буде истовремено и ратни, али и шпагети вестерн, те је радни наслов био "Било једном у окупираној Француској" - уместо тога, то је назив првог поглавља. Криштоф Волц је најбољи глумачки елеменат филма, он је заслужено добио свог првог Оскара (то је и једини Оскар овог филма, од 8 номинација), али се мора поменути и остатак великог глумачког ансамбла - брбљиви, харизматични хилбили из Тенесија, вођа групе, Алдо Рејн (Бред Пит, једини од "проклетника" који није јеврејин), Мелани Лоран као власница биоскопа Шошана, која живи за освету, и на крају добија и више него што је тражила, у величанственом спектаклу извртања историје, Илај Рот, као "Јеша Медвед" који воли своју бејзбол палицу више него мајку, Дајан Кругер, као Бриџет фон Хамерсмарк, немачка филмска звезда и двоструки агент - први избор је била Настасја Кински, а Тарантино се, кад је она одбила, плашио како ће једна Американка (мишљење засновано на чињеници да је успех постигла махом у Холивуду) да овлада немачким акцентом на прави начин. Пријатно се изненадио кад је схватио да је она рођена Немица. Ту је и Мајкл Фазбендер, чија се улога нашалила са његовим животом - он је рођен у Немачкој, порекло му је немачко-ирско, одгојен у Ирској, а сада живи у Енглеској, и велики је мајстор за акценте и дијалекте.У филму је он Енглез који се претвара да је Немац, али не може да сакрије свој акценат. Велики глумац Род Тејлор остварује своју последњу улогу као Черчил. Сви су они дали велики допринос да читава вожња делује уверљиво, а овај филм заиста то јесте - дуга вожња на ролеркостеру која не успорава током два и по сата свог трајања. Поред убедљиве глуме и солидне приче, рекао бих да је то и највећи квалитет - филм вози све време, просто не осећате где одоше толики минути. Има делова који су развучени, има делова који су претерани, тај сам крај је могао бити за нијансу јачи, опет  то није филм који ћете не знам ни ја колико цитирати, али је филм који ће вам држати пажњу готово све време, а за колико њих то можете рећи? Мој омиљени тренутак је чувени "Пепељуга моменат" између Ланде и Бриџет. Музика је пословично добра, иако није уобичајени Тарантинов фестивал хитова, морам да издвојим вечни хит Дејвида Боувија "Putting Out Fire (With Gasoline)" током Шошанине припреме за премијеру, као и заразни завршни инструментал "Rabbia e tarantella" Маестра Енија Мориконеа. Није ово најбољи филм икада снимљен, није ни најбољи који је снимио Квентин Тарантино, али је веома добар. Само овај редитељ може да се извуче са прекрајањем званичне историје на овај начин. Препорука.

7. DJANGO UNCHAINED (2012)

Док сам био сарадник на колегином блогу, написао сам појединачну рецензију овог филма чим је постао доступан за скидање. Можете је прочитати на овом линку .

8. THE HATEFUL EIGHT (2015) 

И овај, засада последњи наслов у редитељској биографији Квентина Тарантина има чиме да се похвали. Ту су пословично прелепи кадрови снегом окованих вукојебина, ту је очекивано сведени Мориконеов саундтрек награђен Оскаром, ту је колико год хоћете референци на Карпентеровог "Створа", ремек-дело о коме већ писах у тексту о хорорима, ту је неколико добрих глумачких креација, пре свега сам пријатно изненађен Волтоном Гогинсом у улози новог шерифа (или не) Ред Рока, а морам да поменем и, по мени, глумачко име број један у овом филму, Џенифер Џејсон Ли, која је све јуначки одрадила и крвава, блатњава и измалтретирана, стигла до номинације за Оскара, успут стигавши и да отпева нешто. То је све супер. Али, уз још пар имена, то је отприлике то. Овој причи фали оно што фали солидном броју Тарантинових филмова, нарочито последњих неколико - права, чврста поента. Уместо тога, гледамо како ликови предугачко и пренаглашено серендају, блебећући о махом тривијалним стварима и спорадично стварајући занимљиве ситуације и квотабилне реплике. Не постоји ни један једини валидан разлог за експозицију од 50 минута док се Расел, Џексон, Лијева и екипа најзад докотрљају до Минине радње, у којој се брзо открива да није све онако како изгледа. Атмосфера ту постаје прилично позоришна, заличивши на "Уличне псе" (није ни чудо што Тарантино баш ова два своја сценарија жели да адаптира када пређе у театар), а филм се претвара у једноставну "whodunit" мистерију, која се на моменте опет претерано разводњава, јер нису ни сви ликови посебно занимљиви. Тим Рот покушава да буде султан уместо султана, тј. Криштоф Волц уместо Криштофа Волца, али неће моћи, тај пренаглашени британски акценат, чак иако је само глума, превише је. Џексон, Дерн, Расел, Медсен и Бичир (а нарочито прва тројица) су релативно ОК са материјалом који им је дат, али нема ту никаквих посебних бравура. Ченинг Тејтум покушава да буде жешће зајебан након што је цео живот био њањав и туњав, на тренутке му и успева, али није он Хенри Фонда, који је такав експеримент имао у "Било једном на Дивљем западу" и оживео Френка, једног од највећих негативаца свих времена. Кад акција коначно почне, све се одвија у стандардном Тарантиновом крвавом маниру, а често се и претерује (разношење целе главе у крупном плану). Само финале није лоше одрађено, али с обзиром да филм траје безмало три сата, треба баш доста времена да се оно постави и спреми. Не знам, има ту опет неких занимљивих алузија и сценаристичких решења, али филм се није код мене у потпуности примио, па то ти је. Квентин је том беспредметном прежвакавању увек био склон, али су приче и глума били бољи, а филмови краћи. Било је занимљивости у идеји да се споји вестерн и Поаро-Холмс тип приче. Али, некако је све пренатегнуто, преспоро, пренепотребно...а можда сам само остарио за такве егзибиције. Нећу рећи да је филм лош, али нећу богами ни да је добар. Сасвим је просечан. А то је премало за такав сетинг, за такву помпу и за таква очекивања. И премало је од такве поставе да само Џенифер и Волтон толико одударају, стварно их је милина гледати. Али, то је то.

Од режисерских "пројеката", осим кратких филмова, Тарантино има и сегмент "Човек из Холивуда" у филму "Четири собе", где малерозни Тим Рот такође преглумљава (али, има пуно право) и заједно са богатим и бахатим припадницима џет-сета оживљава сцену из познате серије "Алфред Хичкок представља", тј. епизоде са Питером Лоријем и Стивом Меквином; а треба поменути и сцену из филма "Sin City" y којој Двајт (Клајв Овен) разговара са Џеки Бојем (Бенисио Дел Торо) чија је челенка пробушена, и који га боцка око цигарета и курви. Класични Тарантино, то сте могли и жмурећи да погодите. О стварима које је написао, а није режирао, попут "True Romance" и "Natural Born Killers" ћу други пут, као и о ономе што је одглумио у туђим филмовима, попут Ричија Гека у "Од сумрака до свитања". Остаје ми само да се на крају понадам да ће се вратити Квентин Тарантино из деведесетих, па и са почетка двехиљадитих. Да ће старе фанове послужити неком правом причом, пожељно у неком досад необрађеном жанру, попут рецимо гангстерског филма. Чувена је његова реченица у којој оправдава насиље у својим филмовима "Of course it's violent, it's a Tarantino movie. You don't go to a Metallica concert and ask the fuckers to turn the volume down". То искључује мелодраму, па чак и драму, а ако драма није могућа, онда бих у та два преостала наслова волео да видим бар још један врхунски трилер. Нека траје колико траје, али нека буде смислено, напето и узбудљиво. Најављује се и трећи део "Кил Била", који је по мени непотребан, све је већ изексплоатисано што се тог филма тиче. Остаје нам да чекамо, вероватно још годину-две, па да видимо шта лисац ново спрема. Као што сам већ рекао, он ће увек бити популаран, многим људима је довољно да виде његово име на пројекту, па да им се филм априори свиди. И увек ће изазивати велико интересовање. А да ли ће се вратити на старе стазе успеха и загребати мало испод крви и насиља, тек ће се видети.