La Piovra (1984 - 2001)

Мафија је увек била инспиративна ствар за филмске ствараоце. Да се не лажемо, ко не воли елементе таквих остварења? Харизматични, бедес гангстери, криминални мастермајндови, пљачке, убиства, освета, лепе жене, породична част...још ако се све упакује у добру причу, срећи никад краја. Тренд на филму су започеле легендарне фаце попут Џејмса Кегнија и Џорџа Рафта, да би се кроз наредне деценије наставио, кулминирајући "Кумом" који је вероватно највећи филм свих времена. И после њега, жанр је добио неколико достојних представника, али је последњих 20 и кусур година генерално у паду, јер филм "Goodfellas" сматрам последњим истинским ремек-делом из тог миљеа. А он је, као што поклоници филма знају, снимљен сада нажалост већ давне 1990. године. Но, ипак, не може се рећи да је филмски свет сиромашан кад су у питању оваква остварења, иако већина њих остане само на покушају да значи нешто велико у историји великог платна. Ако бисмо причали о телевизијским серијама, ту је заиста недостајала квалитетна понуда у овом жанру. Заправо, једино чега могу да се сетим, а да може да прође, су "Несаломиви" са Бобом Стеком у улози Елиота Неса у лову на Ал Капонеа (ишле су четири сезоне негде почетком шездесетих, а у филмској верзији Брајана Де Палме, Неса је тумачио Кевин Костнер, а Капонеа Роберт де Ниро ("I want him DEAD! I want his family DEAD!" и тако даље, и тако даље)). У сваком случају, требало је да прође 25 година од премијере "Несаломивих", која је емитована 1959. (за слабије математичаре, у питању је 1984. година), да би се појавило нешто што заиста поседује врхунски квалитет, на задату тему. Наравно да је тако нешто морало да дође баш из прапостојбине мафије, Италије, а не рецимо Америке (мада, нећу да грешим душу, ХБО је одрадио одличан посао са Сопрановима, али о томе другом приликом), јер ако се нешто дешава у нашем дворишту, сасвим је природно да га ми најбоље разумемо. Ово је од почетка био пројекат италијанске државне телевизије и од првог кадра се види да је она у њега ушла озбиљно и амбициозно. Откад знам за себе, знам и за Хоботницу, викенд у мојој кући без исте није могао да прође, мада сећао сам се само одређених кадрова и сцена кроз маглу. Из тог разлога сам је прошле године репризирао у целости и стојим вам добар да је у питању најбоља ствар која је икад емитована о мафији кад је у питању серијска форма.

Прва сезона

Снимљено је седам регуларних сезона, које су садржале 5-7 епизода (углавном 6) у трајању од по сат времена, док су отприлике од пола, епизоде трајале и по сат и по до два. Ипак, савршено да се гледаоци не заморе, а да на крају моле за још. Осма, девета и десета "сезона" су реализоване у форми ТВ филмова, а последњи кадар је снимљен 2001. године, тако да је било потребно 17 година да се читава прича заокружи. У првој сезони, режијом се бавио Дамијано Дамијани, у другој Флорестано Ванћини, а од треће, па до краја, палицу преузима Луиђи Перели. На сценарију је радило много људи, али је у ранијим сезонама један од главних био Енио де Конћини, а касније су конце преузели Сандро Петраља и Стефано Рули. Управо је Дамијано Дамијани најзаслужнији што је главну улогу понео Микеле Плаћидо, на коме је инсистирао, иако је РАИ телевизија хтела да ангажује Франка Нера. Како то обично бива, велики део култа једне сјајне серије носе управо глумци и мислим да са ове дистанце нико не би могао да замисли неког другог у главној улози (слично је и са Брандом у "Куму", где је за улогу конкурисало бар тридесет глумаца, а и он је испрва одбио).

Плаћидо тумачи Корада Катанија, тврдокорног пандура, који са породицом долази на Сицилију да преузме посао, пошто је бивши комесар ликвидиран од мафије. Истовремено, грофица из угледне породице је наизглед извршила самоубиство, што делује као лаган случај. Осим што открива да су две смрти повезане, и да су случајеви све, само не лаки, он убрзо увиђа и против чега се бори, када ретки људи који желе да му помогну почињу да нестају. Кад се на то додају породични проблеми, никад затегнутији односи са женом, која га је једном давно преварила, па није сигуран да је ћерка коју обожава заправо његова, као и опасност којој су изложене њих две, може се замислити у какву ноћну мору и крвави лавиринт је упао Катани. Плус, изненадна заинтересованост за ћерку покојне грофице, младу наркоманку, коју дрогом снабдевају управо они које јури. А у питању је само прва сезона и, наравно, муке су за њега тек почеле.

Ја ратујем сам

Метафорични назив "Хоботница", наравно, симболизује мафију и њену страховито брзу способност регенерације. Ма колико јак ударац мислите да сте јој задали, она ће се брзо опоравити, тако је добро организована. И што је најважније, наћи ће начин да узврати, на начин који ће вас заболети како нисте ни сањали. Пипци једноставно сежу предалеко, највиђеније фаце из свих сфера су умешане, полиција, држава, судство, банке...и животи људи страшно мало вреде, нарочито ако су недужни. Кроз неколико сезона, Катани ће се уверавати изнова и изнова да је борба узалудна, али је неће прекидати. Наставиће крваву донкихотовску одисеју чак и кад остане без готово свега што му је битно и без готово свих који су му битни. Јер, шта човеку преостаје осим борбе, кад све друго изгуби? Оно што фасцинира код ове серије је њена брутална реалистичност, без икаквог улепшавања и разводњавања, види се сва безнадежност борбе једног човека против аждаје која се не може убити, ако немате војску иза себе. Наравно, главна снага је у сценарију, који вас полако и без журбе уводи у мрачни свет где су битне једино паре и лична корист, а све остало је тривијално. Сви путеви воде у пропаст, дојучерашњи пријатељи можда то нису, а они који јесу, не стигну да заврше започету борбу.
Карактеризација ликова је таква да су чак и они мали занимљиви, не можете све да их волите, али ћете разумети њихово понашање. Ту бих још једном подвукао идеално распоређено време, где свака сезона има таман довољан број епизода да вас држи напетим.

Ваља поменути још неке битне ликове из серије. Још један од симбола ове саге је свакако Гаетано Тано Кариди, у тумачењу фантастичног, феноменалног Рема Ђиронеа, великог глумца који је радио много тога, али свакако да му је ово лична карта.

Ремо Ђироне као Тано Кариди

Срећемо га први пут у сезони број три, као ученика и слугу моћног банкара Николе Антинарија, чија је породица до гуше у пословима са мафијом. На несрећу по њих, Корадо Катани је заинтересован за његову старију унуку Ђулију (Ђулијана де Сио), коју је упознао после спасавања млађе (Алис ди Ђузепе) од отмице. Тано изгледа као ледено пословични потрчко који се не либи да убије за свог господара. Све то можда јесте тачно у почетку, но постепено се откривају његови виши мотиви и јаке личне амбиције, испод све привидне посвећености породици. Генијалан је и пре свега стрпљив и не бира средства да постигне свој циљ, а то је рапидно напредовање у банкарском, али пре свега мафијашком свету. У томе свакако успева (сами погледајте како), а иако га не можете много волети, јер је очити негативац, морате му се дивити на уврнут начин, Ремо Ђироне га је тако одиграо. Временом ће се показати да је и поред свега далеко од леденог човека. Имао је две слабости - болесну сестру и једну младу жену. Смирен, ауторитативан глас и широк опсег верно пренетих емоција ће вас сигурно опчинити. Свакако најбоља глумачка креација у мору сјајних глумаца.

Патрисија Мијарде као Силвија Конти

Патрисија Мијарде је још један додатак серији по којој је постала препознатљива. Ова француска глумица тумачи храбру и непоткупљиву Силвију Конти, која се против мафије бори раме уз раме са полицијом. Стигла је усред Катанијеве борбе и, после почетног неповерења, развило се поштовање, па и емоције (Катани је ту помало сличан Дилану Догу, успе да обали отприлике сваку жену која га занима). Вероватно је њих двоје и спојила подједнака бескомпромисна посвећеност и фанатичност према послу којим се баве, тако да је Патрисија у улози Силвије постала још један од симбола ове дуговечне серије. Она је целу каријеру успешно балансирала између Француске и Италије, али, може се рећи, слично као и за Рема Ђиронеа, да јој је управо La Piovra обележила каријеру. И то како.
Озбиљност читаве продукције се огледа у чињеници да је ангажована огромна интернационална група великих глумаца, међу којима су Никол Жаме, Франсоа Перије, Жак Дакмен, Ален Кини (између осталог, тумачио Воланда у "Мајстору и Маргарити" Саше Петровића), те Бруно Кремер и још неколико њих из Француске, затим је ту Буњуелов глумац Франсиско Рабал, Мадриђанка Ана Торент, те Оскаровац Мартин Балзам, бразилска глумица Флоринда Болкан, као и Марио Адорф, изузетан глумац, познат и по "Лименом добошу". Кад се томе дода још неколико звезда из матичне Италије, као што је Виторио Мецођорно (преузео палицу после одласка Микелеа Плаћида, у улози Давида Ликате), поменута Ђулијана де Сио, Симона Кавалари, Барбара де Роси, те касније Раул Бова, јасно је о чему се ради. Међутим, у интернационалној постави лежи и један мали проблем - понекад је тешко сакрити да су гласови синхронизовани на италијански, те ће можда цепидлакама које су свесне тога то понекад мало сметати. Ја сам једна од њих.

Мецођорно и Мијардеова 

Ако већ тражимо потенцијалне лоше стране, онда их свакако ваља тражити у каснијим деловима ове серије, конкретно, нарочито у последње три сезоне, које су уствари ТВ филмови, а ако бисмо били баш потпуно отворени, могла би се убацити и седма сезона. Свакако да сви ови делови имају неку своју причу и поенту, али делују исфорсирано и помало збрда-здола, пошто су осма и девета "сезона" нека врста претходнице догађаја описаних у првих седам сезона, која служи да нам да још мало бољи увид у неке од ликова, а и сама за себе би могла да прође као просечан мафијашки филм, али су сви елементи некако већ виђени. Сезона 10 коначно заувек заокружује причу, али дотле (снимана 2001.) смо већ некако изгубили нит и треба да се враћамо на причу, само да би се некако коначно завршила, односно да видимо шта се десило са преосталим ликовима, а крај оставља горак укус, као и сваки пут. Треба рећи да је ова сезона (2 тв филма) једина која је приказивана на другом програму државне телевизије, што јој је значајно умањило гледаност. Наравно, без обзира на све, препоручујем гледање читаве серије, од почетка до краја, јер је целина јако битна и не би ваљало нарушити је.

Ђулијана де Сио као Ђулија Антинари

Нимало безначајан детаљ је и тај да од друге сезоне оригиналну музику за серију ради велики маг Енио Мориконе, створивши још једно од својих многобројних бесмртних дела и учинивши га незаобилазним елементом серије. Још једном подвлачим да је један од највећих квалитета ове саге управо то што је потпуно реална и пружа детаљан увид у функционисање једне државе коју у потпуности контролишу мафија и тајкуни, где је једини интерес и циљ како зарадити гомилу пара, без обзира што то доводи до немилосрдног уништавања читавих породица. 

Систем "мафија-мурија-држава-хајдучија" је овде огољен до костију и пред гледаоцем се љушти слој по слој читаве те организације. Обичан човек се не пита ништа, а онај ко се ухвати у коштац са октоподом, мора бити спреман да плати. А толику цену нико није спреман да приушти. Ни Катани, ни Ликата, ни Контијева. Ту опет долазимо до невероватне способности регенерације. Таман кад мислите да сте дошли до краја, испостави се да је то само почетак и хоботница вас чека, и даље јака, док ви грцате од бола и умора због исцрпљујуће борбе. А у томе и јесте ствар. Свако је марионета нечије марионете, а елита, коју нико не познаје и даље влада без стресирања. 

Закључак је да је ова сурова и брутална прича најбоља анализа стања друштва огрезлог у криминал, корупцију, грех и крв, које води невелика група људи, чија моћ "почива негде иза дебелих врата" и сеже до тачке невидљиве очима обичних смртника. Она је толико велика да је апсолутно на сваког ко је доле могуће извршити невиђен притисак, без обзира колико мисли да је опасан и јак.

Марсело Туско као Луткар

Звучи ли вам ово познато? И требало би, само што је ова серија једна од ретких прилика да видите како то заиста изгледа у пракси. Како рекох, сматрам да је у свом највећем делу, серија суви квалитет, и да ће РАИ тешко поново достићи тај ниво. То мислим и о мафијашким серијама. Како сам већ рекао, ја сам велики фан Сопранових (а часни помен свакако иде и серији Boardwalk Empire, која је још у току) и они имају квалитет, али овакав аналитички приступ једном феномену, посматран кроз призму неколико људи који се из петних жила труде да га униште, и последице које то има по њих и њихове ближње, мислим да није виђен. Ако вас занима тематика и имате жељу да започнете са гледањем, имате среће, јер заслугом неколико сјајних људи који су желели да ову врхунску ствар сачувају од заборава, комплетна серија постоји на јутјубу и то са српским преводом. Потребно је да куцате српски наслов, жељену сезону и епизоду, као у прилогу доле. Ако хоћете да поседујете серију, а мрзи вас да је скидате, обратите се писцу овог текста, коме ће бити драго да вам је проследи.