Сидни Лумет је свакако међу плоднијим холивудским режисерима друге половине 20. века. Једна од етикета које су му пришивене (у овом случају похвална) је и "The King of Courtroom Dramas". У овом тексту ћу покушати да представим два наслова која по мени најбоље илуструју тај надимак. Одмах да кажем да нећу измислити топлу воду рекавши да су то значајни наслови, из простог разлога што први данас, скоро шездесет година од свог изласка, важи за апсолутни класик и са правом се већ сврстава међу најбоље у свом поджанру, не треба му моја афирмација да би то постао. Други филм је мало новијег датума, стар 34 године, такође у своје време постигао значајан успех, али данас цењен много мање од првог. Нећу рећи да је заборављен, то би било претеривање, али свакако не добија пажњу коју заслужује. Овај текст ће покушати да то исправи, без обзира колико мали узорак читалаца био. У сваком случају, у колико су судске драме нешто у чему уживате, ево дуплог програма за вас, гарантујем да ова три и по сата неће бити улудо потрошена. Пробаћу да објасним зашто, а ако будем довољно залудан, можда у блиској будућности напишем и текст о најбољим судским филмовима икада. На тој листи би ова два остварења свакако високо стајала. Но, да почнемо.
12 ANGRY MEN (1957)
Сценарио: Реџиналд Роуз
У главним улогама: Хенри Фонда, Ли Џеј Коб, Џозеф Свини, Џек Ворден, Ед Бегли, Мартин Балзам, Џек Клагман, Џон Фидлер
Изузетно дебитантско остварење Сиднија Лумета функционише на свим нивоима и један је од јачих дебија у историји мејнстрим кинематографије. Може му се замерати да је делимично застарео, и да изгледа мало превише позоришно, али то је и за очекивати, знајући да је оригинални литерарни извор позоришни комад самог сценаристе, и да је безмало читав филм смештен у једну просторију, где дванаест поротника, различитог порекла, социјалног статуса и различитих животних прича, одлучују о судбини младића који је оптужен за убиство оца. Наизглед лаган случај се претвара у нешто друго кад један од њих подсети остале да се не може баш у трептају ока одлучити о нечијој судбини и животу, те креће ново чешљање случаја. Испливавају личне предрасуде и нетрпељивост, напетост расте, а врућина и клаустрофобија у све тешњој соби достижу врхунац. Одличан сценарио, скоро непромењен при преносу на велико платно, сјајно је оживљен од стране фантастичних глумаца, међу којима предњачи Хенри Фонда (симболично у белом оделу), мада не заостају ни остали, пре свега непоколебљиви Ли Џеј Коб, Џек Ворден, задужен за ретке комичне мини-секвенце, који једно стотинак пута у току филма гледа у сат, забринут да му не пропадне бејзбол утакмица, док одлучује о туђем животу, затровани Ед Бегли, као и саосећајни Џозеф Свини. Квалитет филма се огледа у чињеници да је веома јефтин, малтене склепан помоћу штапа и канапа, нуди просту причу, а опет тако комплексну студију карактера и пружа ванредну напетост помоћу простих трикова, попут мењања угла камере. Црно-бела фотографија, заједно са минималним саундтреком, такође доприноси атмосфери свеопште тензије и стварања варница међу ликовима (не мислим на љубавне варнице, наравно), готово да можете да осетите врућинчину која чини напор одлучивања још несноснијим. Реконструкција случаја уноси сумње и несигурности у поротнике, али тешко је ослободити се старих предрасуда. Интересантно је да овај филм није уопште био профитабилан у време изласка, а опет, сам Хенри Фонда га је сматрао једним од својих најуспешнијих. Истовремено, био је номинован за Оскара у три категорије, и све му их је однео "Мост на реци Квај" Дејвида Лина. А колики је његов утицај на светску кинематографију, види се и кроз два римејка - један амерички, телевизијски, у режији Вилијема Фридкина (са тешкашима попут Џека Лемона, Џорџа Си Скота, Хјума Кронина и Џејмса Гандолфинија), и један руски, великана Никите Михалкова, са освртом на проблематику руско-чеченских односа, једноставног назива "12". (Иако сам почео рапидно да губим поштовање за мајстора откад у филмове убацује нашу највећу фудбалско-кошаркашку ведету, не треба трошити речи око тога ко је и шта је). Оба су добра, али оригинал је без премца број један, и не могу довољно да га препоручим уколико сте љубитељ жанра или неког од наведених глумаца. Мада, треба га видети чак и у случају да нисте ништа од тога.
THE VERDICT (1982)
Сценарио: Дејвид Мемет и Бери Рид (књига)
У главним улогама: Пол Њумен, Шарлот Ремплинг, Џек Ворден, Џејмс Мејсон, Линдзи Краус
Четврт века после "12 гневних људи" (интересантно, премијера је била тачно 25 година после премијере првог филма), Сидни Лумет је избацио "Пресуду", још једну првокласну судску трилер-драму, за коју је од почетка желео (и на крају добио) Пола Њумена, иако је гомила других звезда била у комбинацији (Френк Синатра је хтео да одради улогу бесплатно). Њумен се појављује у лику Френка Галвина, некада најперспективнијег бостонског адвоката, са будућношћу у престижној фирми. Међутим, жеља да поступи правично и лажна оптужба га лишавају те будућности - избачен је из фирме, оставила га је жена, а дозвола му је готово одузета. У последњих неколико година се претворио у битангу и алкоса, те постао тзв. ambulance chaser, који лови унесрећене и слабе, искривљујући истину кад год треба да би зарадио некакву цркавицу. Онда му (вероватно и једини) пријатељ скреће пажњу на случај који би требало да га врати на ноге, јер ће му донети десетине хиљада долара, простом нагодбом изван суда. У питању је случај лекарског немара, који је жену оставио у вегетативном стању, а успут је болница у којој се све десило под патронатом локалне бискупије. Међутим, иако је у почетку хтео да се нагоди, Њуменов Френк Галвин постаје згрожен чињеницом да је многима, па чак и породици жртве, толико стало до новца у ситуацији кад је један живот отишао у неповрат. Он суђење види као начин за сопствено лично искупљење, да после више година лешинарења, најзад учини моралну ствар и крене даље, ставши на сопствене ноге. Међутим, особље болнице, клер и њихови адвокати су премазани свим бојама и учиниће све да му то не дозволе. Ова судска битка представља његову потпуну реанимацију, или смрт, трећег нема. А дозвољено је готово све.
Рекох да овај филм садржи готово све - од сјајног развоја самих ликова, преко напете френетичне јурњаве за доказима, до разарајуће емотивних момената који кулминирају у пет минута сведочења Линдзи Краус на суду. Бритки Меметов сценарио не штеди ни ликове ни гледаоца, ту су чак и фрагменти романсе који Њуменов лик држе у животу за време целог процеса који вреба да га уништи. О глуми нећу трошити много речи, сем што ћу рећи да је Њумен овде опљачкан за још једног Оскара, уз сво поштовање Сер Бену Кингслију у улози Гандија. Испијени лузер кога глуми се види у сваком покрету и погледу. Остатак поставе је такође сјајан на челу са феноменалним Џејмсом Мејсоном, у улози углађеног адвоката одбране чија репутација Њумену гарантује тежак посао. Британској звезди је ово био последњи амерички филм. Сјајни Џек Ворден се, после "12 гневних људи" поново појављује код Сиднија Лумета, и поново бриљира као Мики, Френков партнер и пријатељ, једини који покушава да га колико-толико очитави и спасе кататоније у коју је упао. Шарлот Ремплинг блиста у улози Лоре, жене коју Њуменов лик упознаје у бару и отпочиње романсу са њом, она му у овом турбулентном периоду дође као мелем. Али, шта он стварно зна о њој? На овом путу искупљења и оживљавања, Френка, као и гледаоце, чекају бројна изненађења и препреке. Ако волите судске трилере и драме карактера, нема шансе да не будете задовољни финалним производом, после нешто више од два сата. Последња сцена ми се посебно свиђа, њу је убацио лично Лумет, иако је нема у сценарију, и по мом мишљењу добио много. Ви просудите сами. Одвојите три и по сата овог викенда на ове филмове, сигуран сам да ћете уживати.
Изузетно дебитантско остварење Сиднија Лумета функционише на свим нивоима и један је од јачих дебија у историји мејнстрим кинематографије. Може му се замерати да је делимично застарео, и да изгледа мало превише позоришно, али то је и за очекивати, знајући да је оригинални литерарни извор позоришни комад самог сценаристе, и да је безмало читав филм смештен у једну просторију, где дванаест поротника, различитог порекла, социјалног статуса и различитих животних прича, одлучују о судбини младића који је оптужен за убиство оца. Наизглед лаган случај се претвара у нешто друго кад један од њих подсети остале да се не може баш у трептају ока одлучити о нечијој судбини и животу, те креће ново чешљање случаја. Испливавају личне предрасуде и нетрпељивост, напетост расте, а врућина и клаустрофобија у све тешњој соби достижу врхунац. Одличан сценарио, скоро непромењен при преносу на велико платно, сјајно је оживљен од стране фантастичних глумаца, међу којима предњачи Хенри Фонда (симболично у белом оделу), мада не заостају ни остали, пре свега непоколебљиви Ли Џеј Коб, Џек Ворден, задужен за ретке комичне мини-секвенце, који једно стотинак пута у току филма гледа у сат, забринут да му не пропадне бејзбол утакмица, док одлучује о туђем животу, затровани Ед Бегли, као и саосећајни Џозеф Свини. Квалитет филма се огледа у чињеници да је веома јефтин, малтене склепан помоћу штапа и канапа, нуди просту причу, а опет тако комплексну студију карактера и пружа ванредну напетост помоћу простих трикова, попут мењања угла камере. Црно-бела фотографија, заједно са минималним саундтреком, такође доприноси атмосфери свеопште тензије и стварања варница међу ликовима (не мислим на љубавне варнице, наравно), готово да можете да осетите врућинчину која чини напор одлучивања још несноснијим. Реконструкција случаја уноси сумње и несигурности у поротнике, али тешко је ослободити се старих предрасуда. Интересантно је да овај филм није уопште био профитабилан у време изласка, а опет, сам Хенри Фонда га је сматрао једним од својих најуспешнијих. Истовремено, био је номинован за Оскара у три категорије, и све му их је однео "Мост на реци Квај" Дејвида Лина. А колики је његов утицај на светску кинематографију, види се и кроз два римејка - један амерички, телевизијски, у режији Вилијема Фридкина (са тешкашима попут Џека Лемона, Џорџа Си Скота, Хјума Кронина и Џејмса Гандолфинија), и један руски, великана Никите Михалкова, са освртом на проблематику руско-чеченских односа, једноставног назива "12". (Иако сам почео рапидно да губим поштовање за мајстора откад у филмове убацује нашу највећу фудбалско-кошаркашку ведету, не треба трошити речи око тога ко је и шта је). Оба су добра, али оригинал је без премца број један, и не могу довољно да га препоручим уколико сте љубитељ жанра или неког од наведених глумаца. Мада, треба га видети чак и у случају да нисте ништа од тога.
THE VERDICT (1982)
У главним улогама: Пол Њумен, Шарлот Ремплинг, Џек Ворден, Џејмс Мејсон, Линдзи Краус
Четврт века после "12 гневних људи" (интересантно, премијера је била тачно 25 година после премијере првог филма), Сидни Лумет је избацио "Пресуду", још једну првокласну судску трилер-драму, за коју је од почетка желео (и на крају добио) Пола Њумена, иако је гомила других звезда била у комбинацији (Френк Синатра је хтео да одради улогу бесплатно). Њумен се појављује у лику Френка Галвина, некада најперспективнијег бостонског адвоката, са будућношћу у престижној фирми. Међутим, жеља да поступи правично и лажна оптужба га лишавају те будућности - избачен је из фирме, оставила га је жена, а дозвола му је готово одузета. У последњих неколико година се претворио у битангу и алкоса, те постао тзв. ambulance chaser, који лови унесрећене и слабе, искривљујући истину кад год треба да би зарадио некакву цркавицу. Онда му (вероватно и једини) пријатељ скреће пажњу на случај који би требало да га врати на ноге, јер ће му донети десетине хиљада долара, простом нагодбом изван суда. У питању је случај лекарског немара, који је жену оставио у вегетативном стању, а успут је болница у којој се све десило под патронатом локалне бискупије. Међутим, иако је у почетку хтео да се нагоди, Њуменов Френк Галвин постаје згрожен чињеницом да је многима, па чак и породици жртве, толико стало до новца у ситуацији кад је један живот отишао у неповрат. Он суђење види као начин за сопствено лично искупљење, да после више година лешинарења, најзад учини моралну ствар и крене даље, ставши на сопствене ноге. Међутим, особље болнице, клер и њихови адвокати су премазани свим бојама и учиниће све да му то не дозволе. Ова судска битка представља његову потпуну реанимацију, или смрт, трећег нема. А дозвољено је готово све.
Рекох да овај филм садржи готово све - од сјајног развоја самих ликова, преко напете френетичне јурњаве за доказима, до разарајуће емотивних момената који кулминирају у пет минута сведочења Линдзи Краус на суду. Бритки Меметов сценарио не штеди ни ликове ни гледаоца, ту су чак и фрагменти романсе који Њуменов лик држе у животу за време целог процеса који вреба да га уништи. О глуми нећу трошити много речи, сем што ћу рећи да је Њумен овде опљачкан за још једног Оскара, уз сво поштовање Сер Бену Кингслију у улози Гандија. Испијени лузер кога глуми се види у сваком покрету и погледу. Остатак поставе је такође сјајан на челу са феноменалним Џејмсом Мејсоном, у улози углађеног адвоката одбране чија репутација Њумену гарантује тежак посао. Британској звезди је ово био последњи амерички филм. Сјајни Џек Ворден се, после "12 гневних људи" поново појављује код Сиднија Лумета, и поново бриљира као Мики, Френков партнер и пријатељ, једини који покушава да га колико-толико очитави и спасе кататоније у коју је упао. Шарлот Ремплинг блиста у улози Лоре, жене коју Њуменов лик упознаје у бару и отпочиње романсу са њом, она му у овом турбулентном периоду дође као мелем. Али, шта он стварно зна о њој? На овом путу искупљења и оживљавања, Френка, као и гледаоце, чекају бројна изненађења и препреке. Ако волите судске трилере и драме карактера, нема шансе да не будете задовољни финалним производом, после нешто више од два сата. Последња сцена ми се посебно свиђа, њу је убацио лично Лумет, иако је нема у сценарију, и по мом мишљењу добио много. Ви просудите сами. Одвојите три и по сата овог викенда на ове филмове, сигуран сам да ћете уживати.
Нема коментара:
Постави коментар