Ретроспектива - Квентин Тарантино

Дошло време да се мало распишем и о једној од најживописнијих фигура светског филма у последњих четврт века. С обзиром да, по сопственим речима, планира да се повуче после десет снимљених филмова, да би се посветио писању књига и позоришној режији, сада је вероватно добар тренутак за критички осврт на осам досад потписаних наслова. Можете га волети или не, али он је дефинитивно један од оних који су обележили филмску епоху у којој стварају. Свакако је веома специфичан, и по ауторском изразу, али и као особа. Оно што му се не може оспорити је да прави веома личне филмове, и то на начин који он воли, без обзира да ли ће се допасти естаблишменту и филмским главешинама. Сваки је лично написао, а са друге стране, свака трећа сцена је омаж неком филму који воли, тако да су заправо сви његови наслови чудна комбинација личног израза и одавања почасти другим ауторима и филмовима. Волели га или не, не можете не бити фасцинирани толиким познавањем материјала и жанрова. Кад одгледате хиљаде и хиљаде филмова, то једноставно мора да да неки резултат. Ако мене питате, највећи квалитет Квентина Тарантина је у начину приповедања. Он нема ништа посебно ново да каже, јер су буквално све теме које истражује и којима се бави хиљаду пута прежвакали други аутори. Али, начин на који то ради пружа сасвим нову перспективу, прича приче на такав начин да оне увек изнова нуде забаву, хумор, драму и остале потребне елементе. Тарантино је дакле класични кењатор - имате сигурно и ви неког другара који кад исприча најобичнију и најбаналнију догодовштину уз пропратно филовање и преувеличавање, она делује као авантура из видео игре. У зависности од тога да ли сте љубитељ одређеног жанра, вама ће његови омажи бити више или мање занимљиви, неке сцене ћете сигурно и препознати, али вам (бар највећим делом) сигурно неће бити досадно. Као и већина виђенијих аутора, и он има сценаристичко-режисерске трејдмаркове које раби кроз већину филмова. Снимци гепека, женских стопала, кофера који играју битну улогу у филму, референце на култне филмове и серије у склопу дијалога, неконвенционална нарација (поглавља, испресецане временске линије, ретроспектива), брзи резови и снимци нечијих руку у крупном плану како нешто раде (техника коју је усавршио Брајан Де Палма), крупни планови нечијег лица док неко други говори у позадини, измишљени називи производа, екстремно насиље и честа употреба дроге (занимљиво је да се у стварном животу Тарантино гнуша обе ствари) су само неки од њих. Такође, често користи комичаре у мањим улогама, а познат је и по оживљавању каријера многих заборављених глумаца (Џон Траволта, Дејвид Карадин, Лоренс Тирни, Сони Чиба, Пем Грир, Род Тејлор, Џенифер Џејсон Ли), а ту су и људи са којима врло често сарађује, попут Сема Џексона, Мајкла Медсена, Уме Турман, Тима Рота, те одскора Криштофа Волца. Осим омажа туђим филмовима, Тарантинова остварења су често пуна визуелних и дијалошких референци на његове претходне филмове. Протагонисти су му често морално сумњиви људи склони насиљу који побеђују противнике надмашивши их у бруталности. Са друге стране, антагонисти су увек пажљиво осмишљени, веома уврнути, пуни предрасуда и мрачно хумористични. Заправо, осим каскадера Мајка, ретко који негативац у Тарантиновим филмовима убија много, или уопште. На пример, Марселус Волас, Бил и Калвин Кенди не убијају никог (бар се не види), а Ханс Ланда само Бриџет фон Хамерсмарк. По његовим речима, на њега су од колега највише утицали Брајан Де Палма, Мартин Скорсезе, Серђо Леоне и Жан-Лик Годар, док му је омиљени редитељ свих времена Хауард Хокс, чији "Рио Браво" обожава до имбецилности. Од филмова из новијег времена, једино му је жао што није режирао на овом блогу више пута помињани "Батл Ројал" Кинђија Фукасакуа, а било је приче да ће режирати један од филмова о Џејмсу Бонду. Та је прича сада замрла, а он из тог серијала као свој омиљени филм издваја "Из Русије са љубављу". У овој земљи је Квентин Тарантино, сасвим очекивано и оправдано, стекао велики култ обожавалаца, и једно је од вољенијих и гледанијих имена, а време је да и ја коначно кажем шта мислим о његовим филмовима појединачно. Од изузетно великог фана сам се претворио у умереног, није ми Квентин оно што је некад био, али се надам да ће се вратити.

1. RESERVOIR DOGS (1992)

Ако погледате хонконшки филм "City on Fire" (1987) у режији Ринга Лама, биће вам јасно о чему причам када кажем да у филмовима Квентина Тарантина нема новог концепта. Додајте и именовање криминалаца по бојама преузето из "The Taking of Pelham 123" (1974) и имате целу причу. Али, начин на који се све одвија је заиста права поезија. Кад крене уводни дијалог и расправа о значењу Мадонине песме "Like a Virgin", знате да вас чека нешто изузетно. Сама Мадона је иначе обожавала филм, али је одбацила ту анализу. Штавише, поклонила му је свој албум "Еротика" уз посвету "Квентину. Није о курцу, него о љубави. Мадона". Елем, група прекаљених криминалаца организује пљачку дијаманата која се завршава зло и наопако, те почињу да сумњају да се међу њима налази полицијски доушник. Буџет филма је око милион и по долара, а тако је испало тек пошто се као продуцент укључио Харви Кајтел, првобитна намера је била да буде око тридесетак хиљада и да га Тарантино сними са групом пријатеља. Ипак, милион и по је и даље мизерна бројка, већина глумаца је носила сопствену одећу и возила сопствене аутомобиле. Филм је снимљен за нешто више од месец дана. Роберт Курцман је бесплатно радио специјалне ефекте, под условом да Тарантино напише сценарио за "Од сумрака до свитања" који је заснован на његовој причи. На многим релевантним листама, овај филм се сматра другим најуспешнијим дебитантским филмом, иза "Грађанина Кејна" Орсона Велса. Снага сценарија је пресудна за квалитет филма, како то обично и бива, и како сам већ милион пута писао. Међутим, још једна ударна игла су такође и глумци, који су сви редом одрадили фантастичан посао. Најзанимљивија је прича везана за Стива Бјушемија, коме је Тарантино пре аудиције рекао да он жели да игра Ружичастог и да ће морати баш много да разбије аудицију да би се овај предомислио. Остало знате. Константне референце на то да је он само "професионалац" се односе на филм Ричарда Брукса, један од омиљених Тарантинових вестерна, о коме сам писао у једном од текстова. Такође, реченица "Let's go to work" која се приписује "Псима" је заправо из "Професионалаца". Било је много проблема са Лоренсом Тирнијем, опаком фацом из ноар филмова четрдесетих, и честим посетиоцем затвора због туче и других преступа, који никад није могао да запамти текст (рођен 1919. године), а за време паузе на снимању је потегао пиштољ на свог нећака, па су га кауцијом вадили из ћорке да би наставио снимање. Такође, Едвард Банкер (Плави), који је поред глумачке имао и каријеру озбиљног криминалца (најмлађи робијаш икад послат у Сен Квентин), рекао је да је филм нереалан, јер никад не би изводио пљачку са петорицом коју не познаје (а стога им и не верује), те да је изузетно глупо да тако карактеристично обучени доручкују пре пљачке, јер би их се, на прву вест о њој, особље ресторана одмах сетило. Треба поменути и улогу Тима Рота као Наранџастог (болничар био све време присутан на сету, да би количина изгубљене крви била реална), те и чињеницу да је Џејмс Вудс требало да глуми неименовану улогу која му је нуђена пет пута, али је његов агент све одбио због прениских хонорара. Кад је сазнао за то, отпустио је агента, а Тарантино му никад није рекао која је улога, јер је глумац који ју је играо ионако био одличан (спекулише се да је у питању улога Тима Рота). Тарантино је овде увео праксу нелинеарне нарације, као и претходно снимљене музике (доскора, ниједна песма није снимана директно за његове филмове), а цео саундтрек врви од хитова шездесетих и седамдесетих, при чему је вероватно најупечатљивија песма "Stuck in the Middle With You" због сцене мучења, коју је Мајкл Медсен једва снимио, јер презире насиље сваке врсте. Нарочито му је било тешко када је Кирк Болц импровизовао реченицу о детету код куће, јер је и сам недавно постао отац. Ипак, све се завршило на прави начин (уз помоћ тзв. Mexican standoff-а, карактеристичног за многе Тарантинове филмове), а он је започео своју каријеру једним од најуспешнијих независних филмова свих времена, који је завршен три дана пре премијере на Санденс фестивалу. Филм је избачен у Америци готово без маркетинга, па није најбоље прошао на благајнама, али у Енглеској је био огроман хит и инспирисао је многе ауторе отад.

2. PULP FICTION (1994)

Нећу измислити топлу воду ако кажем да су "Петпарачке приче" апсолутно ремек-дело, и ако смем да будем личан, мени омиљени Тарантинов филм. Тешко је веровати да су прошле већ 22 године од настанка, још се сећам како сам зинуо кад сам их први пут гледао као четрнаестогодишњак, и сваки од следећих пет пута би ми доносио нова сазнања и нове углове посматрања одређених сцена. Одакле почети са хвалоспевима - да ли од Оскаром награђеног сценарија Роџера Ејверија и самог Тарантина, који је један од оних за научити напамет и цитирати сваку реченицу из њега - све пљушти од врцавих дијалога, суптилног и не тако суптилног хумора, и сцена због којих ћете у једном тренутку вриштати од смеха, а у следећем зевати од чуда. И наравно, као и увек, ту је много референци на серије, емисије и друге филмове. Један од мојих омиљених момената у сценарију, који ретко ко запази, је тренутак када конобар у лику Бади Холија (Стив Бјушеми) пита Миу Волас хоће ли шејк "Мартин и Луис" (дуо комичара белаца) или "Ејмос и Енди" (дуо комичара црнаца), заправо ванилу или чоколаду. Па, наводни библијски одломак "Језекиљ 25:17", скоро директно узет из једног филма са Сонијем Чибом (Хатори Ханзо у "Кил Билу"), чији је Квентин велики обожавалац. Музика је као и увек, чисто ремек-дело, иако ниједна од нумера није компонована за филм (поново), већ су то све култне ствари из шездесетих и седамдесетих, плус новија обрада култног хита Нила Дајмонда "Girl, You'll Be a Woman Soon" у сцени оверавања Мие Волас. А глумци - то је тек права фантазија. Читав ансамбл је дао све од себе и то се апсолутно види у филму. Довољно је само рећи да је Тарантино толико желео да врати Џона Траволту на прави колосек да је за улогу Винсента Веге одбио таквог мамојеба као што је Данијел Деј-Луис. Првобитна жеља је био Мајкл Медсен. А можете ли сада замислити било кога другог сем Џонтре у тој улози? У Тарантиновом универзуму, Винсент је брат Вика Веге, односно Мистер Блонда у претходном филму, и планирао је да уради филм претходницу са њима двојицом, али се отегло и постали су престари за то. Јесте ли приметили да кад год оде у клозет и чита неку "петпарачку причу", деси се нешто лоше (пљачка ресторана, овердоза, Бучов упад у стан). Брус Вилис је био разочаран што му није дато да одигра Винсента, а заправо замало да не одигра ни Буча, јер је у оригиналном сценарију он млади, перспективни боксер (Мет Дилон био у преговорима). Улога Винстона Вулфа је написана специјално за Харвија Кајтела и уживање је гледати га као методичног и преискусног криминалца који ни за тренутак не губи главу. Сцене са Џимијем је режирао непотписани Роберт Родригез, а Тарантино, који се двоумио између Џимија и Ленса, изабрао је да одигра првог, јер је хтео да буде иза камере током сцене овердоза. Ума Турман такође блиста у улози Мие, уопште је нисам волео пре овог филма, није ми ни сада омиљена глумица, али морам да признам да може да буде јако добра, а да је овде дефинитивно однела заставицу. Она није никаква типична празноглава мафијашка женска какву бисмо очекивали, далеко од тога. Најпре је одбила улогу, али Тарантино је био толико досадан да јој је телефоном читао делове сценарија, убеђујући је да прихвати. А шта рећи за Семјуела Л. Џексона у животној улози Џулса Винфилда, криминалца и убице кога реформише доживљено чудо (заиста је чудо, ако погледате путању испаљених шест метака, три су му изнад главе, а преостали је требало да погоде у груди). Има Сем много врхунских улога, али "Bad Motherfucker" му је лична карта. Било да прича о масажи стопала, бургерима и соку, или неправди себичних и тиранији злих, он је све оно што прекаљени кримос треба да буде. Двадесет и две године се трабуња о садржају кофера (сцена је омаж ноар ремек делу "Kiss Me Deadly" Роберта Олдрича, као и још многим филмовима где постоји кофер непознате садржине), а уопште није поента знати шта је унутра, тамо може бити шта год гледалац пожели, како је и сам редитељ рекао. Тим Рот (Пампкин - Бундева - Наранџасти - get it?), Аманда Пламер (Хани Бани), Кристофер Вокен (Капетан Кунц), Винг Рејмс (Марселус) и сви остали, такође имају значајно место у овом генијалном филму, који Квентин, како ми се нажалост чини, неће скоро достићи квалитетом.

3. JACKIE BROWN (1997)

Ако се питате да ли је Квентин Тарантино икад снимио потпуно озбиљан филм, "Џеки Браун" је нешто најближе томе. Због тога је вероватно и најмање запамћен, па и најмање експлоатисан, али то је велика грешка, јер по мом мишљењу, он није ни снимљен да би се упоређивао са прва два наслова. Из много разлога сматрам овај филм апсолутно најпотцењенијим из Тарантиновог опуса. Свакако, он није "Казабланка" нити "Грађанин Кејн", али богами, није ни "План 9 из свемира". Такође, погрешно је отписивати га као филм са најмање "Тарантиновштине" само зато што сценарио није од оних које ћете сваки дан цитирати. Кад смо већ код сценарија, ваља рећи да је ово досад једини који је режисер адаптирао (и то по књизи Елмора Леонарда). Комплетно је урађен у стилу филмова блексплоатације седамдесетих, чија је велика звезда била Пем Грир. У роману је јунакиња белкиња по имену Џеки Бурк, али с обзиром да је Тарантино писао улогу специјално за Пем, променио јој је расу, као и презиме у Браун, као очигледан омаж једном од њених најпознатијих филмова (и ликова) из поменуте ере, Фокси Браун. Сид Хејг који је са њом играо у великом броју филмова има улогу судије, што ју је пријатно изненадило на сету. Пем је била на аудицији за улогу у "Петпарачким причама", али је она отишла Розани Аркет, но редитељ је није заборавио, и морам рећи да се заиста сјајно снашла у насловној улози стјуардесе која постепено бива све дубље увучена у опасну игру мачке и миша повезану са кријумчарењем пара и дроге, те хватањем трговца оружјем по имену Ордел Роби (Семјуел Л. Џексон), која може са једне стране да јој донесе велики профит, а са друге да је кошта живота. Ту је и галерија живописних ликова - од Макса Черија, типа који полаже кауције за Ордела, и успут се заљубљује у главну јунакињу (Роберт Форстер), преко Орделовог пријатеља Луиса (Роберт Де Ниро), ФБИ агента Реја Николета (Мајкл Китон), до вечито надуване Орделове зечице Мелани, која можда и није тако глупа као што изгледа (Бриџет Фонда). Сви они су дали велики допринос да филм буде какав јесте, а по мени је веома добар, чак одличан. То је један од оних наслова који су бољи на друго гледање, а још бољи на десето, када почнете да примећујете све ситнице које су вам дотад измицале - ја сам га гледао три пута и сваки пут је био све бољи. Слика Џеки Браун која пристиже на терминал на аеродрому уз тактове хита Бобија Вомака "Across the 110th Street" је један од мојих омиљених почетака било ког филма из деведесетих. Саундтрек је такође комплетно у фазону филмова из седамдесетих, Тарантино се већ доказао и као велики познавалац музике и велики носталгичар, тако да нас је већ навикао на одличан избор песама у филмовима, а воли и да пусти ликове да запевају, као што је и овде случај. Поред класичне атмосфере седамдесетих, иако се филм дешава у садашњости, треба поменути и диван омаж ноар филмовима педесетих, те "Рашомону" Акире Куросаве, где се главни догађај види из три перспективе. Семјуел Л. Џексон је још једном бедес мадафака у улози дугокосог дилера оружјем са кикицама (фризура је била његова идеја), само што овде нема искупљујућих елемената као у "Петпарачким причама", а он каже да му је "Џеки" омиљени Тарантинов филм (без обзира што је гласно исказивао незадовољство кад није добио Оскара за улогу Џулса, можете јасно да видите његово "Shit" када на додели Оскара прочитају име Мартина Ландауа). Макс Чери је веома добро написан лик и има веома битну улогу у филму, а пре почетка писања сценарија, Квентин Тарантино је на уму имао имена попут Пола Њумена, Џина Хекмена и Џона Саксона, али како је сценарио почињао да добија облик, искристалисао се само Роберт Форстер, кога је режисер срео у ресторану, дао му сценарио и рекао "Ти ћеш ово да радиш, и то је то". Глумац је био одушевљен, пошто му је каријера била у тешкој були, толикој да чак није имао ни агента. Сјајно је обавио посао и зарадио номинацију за Оскара. Роберт Де Ниро је најпре хтео ту улогу, али је Тарантино испоштовао своју визију, тешка срца одбивши глумца коме се диви ("Таксиста" му је у топ 5 филмова свих времена). Ипак, одлично се снашао и као темпераментни кримос Луис, тако да је све прошло како треба. Де Ниро и Семјуел Л. Џексон никад нису играли заједно, ни пре ни после овог филма (Сем је био у филму "Goodfellas", али није делио екран са Боби Дијем. Улога Бриџет Фонде је прошла испод радара, и то потпуно незаслужено, она такође заслужује велике похвале, била је виталан део овог тима. Интересантно да је, за разлику од осталих, после ове улоге више није било у добрим филмовима, што је штета, јер је деведесетих била једна од најтраженијих глумица, а после грозног "Пољупца змаја" са Џетом Лијем, почетком овог века, готово да више није ни глумила. Мајкл Китон је све време покушавао да убеди Тарантина да није прави за улогу Реја, па је као план Б овај разматрао Џона Траволту, али на крају је добио оног кога жели. Елмор Леонард је рекао да је ово најбоља адаптација његовог дела од 26 дотадашњих, а Квентин Тарантино је био бесан што Пем Грир није номинована за Оскара, сматрајући да то заслужује. Око овог филма је почео његов јавни сукоб са Спајком Лијем, јер је овај сматрао да је реч nigger пречесто коришћена (конкретно у овом филму, 38 пута), и тај однос никад није изглађен. Да закључим, ово можда нису "Улични пси", нити "Петпарачке приче", али је то филм Квентина Тарантина из успешније фазе, дакле, ако сте фан, погледајте га поново, свидеће вам се сигурно.

4. KILL BILL (2003/4)

Одмах да кажем да је, иако подељен надвоје, овај филм требало да буде један једини, па ћу га тако и третирати. Оригинални сценарио је био дуг 220 страна, а идеја је зачета још на снимању петпарачких прича, од стране Квентина Тарантина и Уме Турман. Док су у паузама снимања говорили о филмовима које би волели да снимају у будућности, режисер је рекао да би волео да одради кунг-фу филм у стилу седамдесетих, јер је велики фан тог поджанра. Ума Турман је потом смислила уводну сцену у којој пребијена и крвава лежи у венчаници. Рекох већ да јако волим сам почетак филма "Џеки Браун". А шта тек рећи за почетак "Кил Била" у коме се у уводној шпици на црно-белој позадини смењују имена учесника, док звони вечни хит "Бенг, бенг" у меланхоличном извођењу Ненси Синатре (по мени, најбоља верзија те песме, иако није оригинал, а постоји их много). Дефинитивно не може много боље од тога. Ако се присетите заплета за пропалу серију о којој Миа прича Винсенту у "Петпарачким причама", видећете да је то заправо део заплета "Кил Била". Смртоносна дружина убица одлучује да казни своју припадницу која је одлучила да се повуче из посла и уда након што је закачила. На њихову несрећу, она преживљава и, после четири године у коми, креће да прецртава једно по једно име са списка, који се завршава вођом дружине, бившим јој љубавником и, узгред, оцем њеног детета. За нарацију Тарантино користи поглавља, где је линеарна структура испресецана честим флешбековима. Ако ћемо о личном укусу, мени се поприлично више свиђа први део филма, некако је већина онога што је у филму најбоље смештена ту. Читав филм, али поготово први део је готово комплетно скројен од визуелно-аудитивних омажа другим филмовима, чак постоје детаљни клипови о томе на туби. Понајвише су у питању остварења Shurayukihime (Lady Snowblood, 1973 - чак је песма после смрти О-Рен комплетно преузета из филма), потом "Игра смрти" у коме Брус Ли носи чувену жуту "униформу", те многи други вестерни, самурајски филмови и хорори, зна се колики је Квентин фан свих тих жанрова, и филмова уопште. Кад сам малочас поменуо музику, да кажем и да је сва музика у целом филму преузета из других филмова - Тарантино је одлучио да једноставно искористи своју позамашну колекцију саундтрекова. Искористићу прилику да кажем да је мени омиљена аниме секвенца која у позадини користи мелодију Луиса Бакалова из филма "Велики двобој" са Ли Ван Клифом. Иако ја прилично преферирам "Петпарачке приче", па и лик Мие Волас, поштено је рећи да је Невеста улога живота Уме Турман и њена лична карта. И стварно је добро одиграла, од уверљивог јапанског, до исцрпљујућих тренинга кроз које је прошла. Дејвид Карадин добија прилику да се покаже тек у другом делу, и он је такође логичан избор, као некадашња звезда серије "Кунг фу" (мада он није био први избор, њега је предложио Ворен Бити, након што је сам одбио улогу, а поред њега то су учинили и Џек Николсон, Берт Рејнолдс, Мики Рурк и Курт Расел). Одиграо је Била са великом дозом искуства и мирноће, а искористио је и чињеницу да је и сам колекционар стрипова да то убаци у сценарио. Занимљиво је да никога не убија у филму. Убице су такође одрадиле своје, с тим што је највише простора дато Луси Лу, па је она била и најупечатљивија. Највећи омаж самом жанру, Тарантино је постигао ангажујући Сонија Чибу, велику звезду борилачких филмова седамдесетих у улози Хаторија Ханзоа који се заклео да више никад неће направити инструмент смрти, али је то ипак морао да прекрши. Ипак, филм је далеко од савршеног. Иако сам врло свестан, а вероватно и сви остали, да њега не треба преозбиљно схватити, ипак неке ствари нисам могао да прогутам - насиље из цртаног филма је у неким сценама претерано чак и за снижене стандарде. У многе ствари је баш тешко поверовати а навешћу само један пример - дизање дежмекастог члана Лудих 88 у ваздух једном руком, и то натакнутог на катану, која је и сама тешка једно десет кила - ипак Ума Турман није руска дизачица тегова, уз сво поштовање. Затим, стопостотна покретљивост удова само 13 сати након буђења из четворогодишње коме - gimme a break! То су само неки од бројних разлога због чега овај филм није савршен, али не бих да цепидлачим. Дакле, врло је добар, поготово први део, али треба знати шта очекивати од једног таквог остварења - не филозофију, не реалистичност, не дубокоумност, него забаву, забаву и забаву. А ње има, и те како.

5. DEATH PROOF (2007) 

"Отпоран на смрт" је снимљен у оквиру дуплог програма "Grindhouse", који је Тарантино снимио са пријатељем Робертом Родригезом (чији се сегмент зове "Planet Terror") као омаж кемп и треш трилерима и хорорима Б продукције седамдесетих, у којима су уживали као клинци и касније, као млади филмски ентузијасти. Све урађено у потпуно ретро фазону, карактеристичном за седамдесете године. Јасно је од првог кадра да овај филм није као остали Тарантинови, ако не рачунамо сјајну музику. Он не претендује ни на какву озбиљност, он је рађен из готово клиначке љубави и чисте забаве, и представља само зезање два пријатеља. Ипак, и као такав, мора се навести као најслабији наслов који је Квентин Тарантино потписао (а то је и он сам рекао), и углавном је резервисан за љубитеље датих поджанрова, којима је битна искључиво акција и крв, али би и они требало да смање очекивања. Прича о каскадеру који малтретира групу жена својим издржљивим аутом из перверзно-девијантних разлога, и о другој групи жена годину дана касније која се неће предати тако лако, ипак није одушевила. Нема уобичајеног квалитетног дијалога, нема неке богзна какве неизвесности, све је мање више очекивано, а част изузецима, нема ни неке вајне глуме (Курт Расел се поприлично издваја). Све у свему, највећи квалитети су, поред њега, неколико изузетно узбудљивих и забавних секвенци (издвојио бих смрт Роуз Мекгауан, плес у крилу и последњу јурњаву), те неколико јаких риба, које предводи Розарио Досон. Али, за филм који жели да буде добар (а без обзира на ниво забаве, ниједан филм се не снима да буде лош, чак ни култна "Соба" Томија Визоа нема ту претензију), то није довољно. Може се уживати у музици, може се уживати у узбудљивим стантовима (Зои Бел, која у филму игра себе и лично ради све опасне сцене, била је дублерка Уми Турман у претходно поменутом филму), може се забележити да је ово једини Тарантинов филм који се комплетно одиграва по хронолошком реду и без флешбекова, може се одати признање да је, као и увек, а нарочито сада, због карактеристичног ретро стила, Квентин здушно избегао помпезне специјалне ефекте, нарочито дигиталну технологију, али то је довољно једва за прелазну оцену. Осим поменуте музике која је одлична (џубокс по имену Ејми припада самом Тарантину, и коришћен је за уводну сцену филма "Natural Born Killers" Оливера Стоуна, за који је сценарио написао Кју Ти), неколико филмских референци, те два-три режијска трика, готово да нема препознатљивих Тарантино трејдмаркова. Није све било тако лоше, није он потонуо у заборав, фан база је и даље била ту, али је и њему било јасно да следећи пројекат мора бити нешто много озбиљније да би се остало у великој игри, а с обзиром да је већ имао нешто на чему је радио претходних 7-8 година, била је то прилика да спроведе у дело своје замисли о томе да у биографију убаци и ратни филм.

6. INGLOURIOUS BASTERDS (2009)

Дакле, Квентин Тарантино је овај филм почео да пише још крајем деведесетих, пре "Кил Била", али није могао да се одлучи шта би био довољно добар крај, па је решио да прво уради филм за који се идеја јавила још током снимања "Петпарачких прича". Наслов филма (намерно погрешно спелован) је инспирисан италијанским филмом с краја седамдесетих, који се такође дешава у окупираној Француској, али ту отприлике престаје сличност. Овде имамо групу јеврејских герилаца који у окупираној Француској скалпирају нацисте, измичући веома паметном СС пуковнику који их јури, Хансу Ланди. Истовремено, преко својих шпијуна сазнају да ће немачки војни врх у малом биоскопу организовати премијеру новог пропагандног филма, па им је то прилика да их све затекну на једном месту и ликвидирају, не слутећи да је то план и власнице биоскопа, притајене јеврејке којој су Ландини људи три године раније побили породицу. Први избор за веома изазовну и веома добру улогу детективски настројеног немачког пуковника који је из чистог интереса уз нацисте, био је Лео Дикаприо, али се Тарантино ипак одлучио за немачког глумца, кога дуго није могао да нађе, па је било питање хоће ли се уопште снимати. Кад је наишао Криштоф Волц, позоришно школовани глумац, који, занимљиво, у реалном животу има сина који је рабин, није било никакве дилеме. Као да је од самог почетка улога била писана за њега. Паметан, проницљив, говори четири језика у филму (а и иначе), често вицкаст и забаван, али кад треба врло окрутан, и чини се, увек корак испред својих жртава. Иако несумњиво негативац, не можете а да му се на чудан начин не дивите због интелигенције. Морам рећи да ми је његов крај био некако underwhelming, очекивао сам да се све некако другачије одигра, али добро сад. У почетку је филм требало да буде истовремено и ратни, али и шпагети вестерн, те је радни наслов био "Било једном у окупираној Француској" - уместо тога, то је назив првог поглавља. Криштоф Волц је најбољи глумачки елеменат филма, он је заслужено добио свог првог Оскара (то је и једини Оскар овог филма, од 8 номинација), али се мора поменути и остатак великог глумачког ансамбла - брбљиви, харизматични хилбили из Тенесија, вођа групе, Алдо Рејн (Бред Пит, једини од "проклетника" који није јеврејин), Мелани Лоран као власница биоскопа Шошана, која живи за освету, и на крају добија и више него што је тражила, у величанственом спектаклу извртања историје, Илај Рот, као "Јеша Медвед" који воли своју бејзбол палицу више него мајку, Дајан Кругер, као Бриџет фон Хамерсмарк, немачка филмска звезда и двоструки агент - први избор је била Настасја Кински, а Тарантино се, кад је она одбила, плашио како ће једна Американка (мишљење засновано на чињеници да је успех постигла махом у Холивуду) да овлада немачким акцентом на прави начин. Пријатно се изненадио кад је схватио да је она рођена Немица. Ту је и Мајкл Фазбендер, чија се улога нашалила са његовим животом - он је рођен у Немачкој, порекло му је немачко-ирско, одгојен у Ирској, а сада живи у Енглеској, и велики је мајстор за акценте и дијалекте.У филму је он Енглез који се претвара да је Немац, али не може да сакрије свој акценат. Велики глумац Род Тејлор остварује своју последњу улогу као Черчил. Сви су они дали велики допринос да читава вожња делује уверљиво, а овај филм заиста то јесте - дуга вожња на ролеркостеру која не успорава током два и по сата свог трајања. Поред убедљиве глуме и солидне приче, рекао бих да је то и највећи квалитет - филм вози све време, просто не осећате где одоше толики минути. Има делова који су развучени, има делова који су претерани, тај сам крај је могао бити за нијансу јачи, опет  то није филм који ћете не знам ни ја колико цитирати, али је филм који ће вам држати пажњу готово све време, а за колико њих то можете рећи? Мој омиљени тренутак је чувени "Пепељуга моменат" између Ланде и Бриџет. Музика је пословично добра, иако није уобичајени Тарантинов фестивал хитова, морам да издвојим вечни хит Дејвида Боувија "Putting Out Fire (With Gasoline)" током Шошанине припреме за премијеру, као и заразни завршни инструментал "Rabbia e tarantella" Маестра Енија Мориконеа. Није ово најбољи филм икада снимљен, није ни најбољи који је снимио Квентин Тарантино, али је веома добар. Само овај редитељ може да се извуче са прекрајањем званичне историје на овај начин. Препорука.

7. DJANGO UNCHAINED (2012)

Док сам био сарадник на колегином блогу, написао сам појединачну рецензију овог филма чим је постао доступан за скидање. Можете је прочитати на овом линку .

8. THE HATEFUL EIGHT (2015) 

И овај, засада последњи наслов у редитељској биографији Квентина Тарантина има чиме да се похвали. Ту су пословично прелепи кадрови снегом окованих вукојебина, ту је очекивано сведени Мориконеов саундтрек награђен Оскаром, ту је колико год хоћете референци на Карпентеровог "Створа", ремек-дело о коме већ писах у тексту о хорорима, ту је неколико добрих глумачких креација, пре свега сам пријатно изненађен Волтоном Гогинсом у улози новог шерифа (или не) Ред Рока, а морам да поменем и, по мени, глумачко име број један у овом филму, Џенифер Џејсон Ли, која је све јуначки одрадила и крвава, блатњава и измалтретирана, стигла до номинације за Оскара, успут стигавши и да отпева нешто. То је све супер. Али, уз још пар имена, то је отприлике то. Овој причи фали оно што фали солидном броју Тарантинових филмова, нарочито последњих неколико - права, чврста поента. Уместо тога, гледамо како ликови предугачко и пренаглашено серендају, блебећући о махом тривијалним стварима и спорадично стварајући занимљиве ситуације и квотабилне реплике. Не постоји ни један једини валидан разлог за експозицију од 50 минута док се Расел, Џексон, Лијева и екипа најзад докотрљају до Минине радње, у којој се брзо открива да није све онако како изгледа. Атмосфера ту постаје прилично позоришна, заличивши на "Уличне псе" (није ни чудо што Тарантино баш ова два своја сценарија жели да адаптира када пређе у театар), а филм се претвара у једноставну "whodunit" мистерију, која се на моменте опет претерано разводњава, јер нису ни сви ликови посебно занимљиви. Тим Рот покушава да буде султан уместо султана, тј. Криштоф Волц уместо Криштофа Волца, али неће моћи, тај пренаглашени британски акценат, чак иако је само глума, превише је. Џексон, Дерн, Расел, Медсен и Бичир (а нарочито прва тројица) су релативно ОК са материјалом који им је дат, али нема ту никаквих посебних бравура. Ченинг Тејтум покушава да буде жешће зајебан након што је цео живот био њањав и туњав, на тренутке му и успева, али није он Хенри Фонда, који је такав експеримент имао у "Било једном на Дивљем западу" и оживео Френка, једног од највећих негативаца свих времена. Кад акција коначно почне, све се одвија у стандардном Тарантиновом крвавом маниру, а често се и претерује (разношење целе главе у крупном плану). Само финале није лоше одрађено, али с обзиром да филм траје безмало три сата, треба баш доста времена да се оно постави и спреми. Не знам, има ту опет неких занимљивих алузија и сценаристичких решења, али филм се није код мене у потпуности примио, па то ти је. Квентин је том беспредметном прежвакавању увек био склон, али су приче и глума били бољи, а филмови краћи. Било је занимљивости у идеји да се споји вестерн и Поаро-Холмс тип приче. Али, некако је све пренатегнуто, преспоро, пренепотребно...а можда сам само остарио за такве егзибиције. Нећу рећи да је филм лош, али нећу богами ни да је добар. Сасвим је просечан. А то је премало за такав сетинг, за такву помпу и за таква очекивања. И премало је од такве поставе да само Џенифер и Волтон толико одударају, стварно их је милина гледати. Али, то је то.

Од режисерских "пројеката", осим кратких филмова, Тарантино има и сегмент "Човек из Холивуда" у филму "Четири собе", где малерозни Тим Рот такође преглумљава (али, има пуно право) и заједно са богатим и бахатим припадницима џет-сета оживљава сцену из познате серије "Алфред Хичкок представља", тј. епизоде са Питером Лоријем и Стивом Меквином; а треба поменути и сцену из филма "Sin City" y којој Двајт (Клајв Овен) разговара са Џеки Бојем (Бенисио Дел Торо) чија је челенка пробушена, и који га боцка око цигарета и курви. Класични Тарантино, то сте могли и жмурећи да погодите. О стварима које је написао, а није режирао, попут "True Romance" и "Natural Born Killers" ћу други пут, као и о ономе што је одглумио у туђим филмовима, попут Ричија Гека у "Од сумрака до свитања". Остаје ми само да се на крају понадам да ће се вратити Квентин Тарантино из деведесетих, па и са почетка двехиљадитих. Да ће старе фанове послужити неком правом причом, пожељно у неком досад необрађеном жанру, попут рецимо гангстерског филма. Чувена је његова реченица у којој оправдава насиље у својим филмовима "Of course it's violent, it's a Tarantino movie. You don't go to a Metallica concert and ask the fuckers to turn the volume down". То искључује мелодраму, па чак и драму, а ако драма није могућа, онда бих у та два преостала наслова волео да видим бар још један врхунски трилер. Нека траје колико траје, али нека буде смислено, напето и узбудљиво. Најављује се и трећи део "Кил Била", који је по мени непотребан, све је већ изексплоатисано што се тог филма тиче. Остаје нам да чекамо, вероватно још годину-две, па да видимо шта лисац ново спрема. Као што сам већ рекао, он ће увек бити популаран, многим људима је довољно да виде његово име на пројекту, па да им се филм априори свиди. И увек ће изазивати велико интересовање. А да ли ће се вратити на старе стазе успеха и загребати мало испод крви и насиља, тек ће се видети.