15 најбољих дебитантских филмова деведесетих

Дебитантски филмови ми се чине као добра тема за отварање нове серије текстова, једноставно као подсетник чиме су нека велика редитељска имена започела своје каријере. Не да би се утврдио неки образац у њиховом стваралаштву, јер се често деси да први филм нема никакве везе са оним што касније раде, већ чисто као приказ чиме су се бавили у почетку. Правила заиста нема - неки сниме добар први филм, па никад касније не достигну тај квалитет, неки крену ужасно, па се исправе каснијим остварењима, а неки већ првим филмом зацементирају себи место у колотечини просечности, и никад одатле не изађу. Ипак, ја сам се потрудио да издвојим филмове за које мислим да вреде и да их треба погледати, а фокус на деведесете је потпуно насумичан. Биће и осталих декада, а дотле ево хронолошке листе петнаест најбољих дебитантских остварења деведесетих година прошлог века. 

1. THE INDIAN RUNNER (1991) - Sean Penn

Настао по песми Бруса Спрингстина "Highway Patrolman", редитељски деби двоструког Оскаровца Шона Пена је, као и његови остали пројекти иза камере, болан и потресан до коске (режирао је и филмове "Чувар прелаза" и "Завет" са Џеком Николсоном, те "У дивљину" са Емилом Хиршом. Има и још један нови филм, који нисам гледао, али чујем да је извиждан у Кану). Прича о два брата са потпуно различитим погледима на живот, једном вијетнамском ветерану који по повратку не може да се уклопи, има проблема са законом, види и осећа лоше у свему и свакоме, те постаје насилан и асоцијалан, и другом, старијем, који као шериф у свом малом граду зна да цени "мале" ствари, попут породице. Међутим, док безуспешно покушава да поправи визију свог млађег брата, и њега муче сећања на један догађај из прошлости. Ту су и њихови родитељи, сваки са својим проблемима и сваки са својим односом према два сина. Кад се преплету сви ти елементи, добија се меланхолично-трагична прича, чији мелодрамски аспект ниједног момента не задире у патетику, и која, као и сви добри филмови, снагу црпе из одличног сценарија, који је написао сам Шон Пен. Одлична глумачка екипа је на висини задатка, пре свих Виго Мортенсен, у својој најбољој улози за коју нико није чуо. Заборавите Арагорна и остале комерцијалне будалаштине и погледајте како је непогрешиво дочарао проблематичног, злосрећног и песимистичног, малтене нихилистички настројеног Френка, у време док још није ни био познато глумачко име. Ту је затим одлични, вазда потцењени Дејвид Морс, у улози Џоа, који покушава да свом брату некако укаже на позитивну страну живота. Он сјајно дочарава унутрашњи конфликт човека, који воли брата упркос чињеници да му је потпуно супротан и да су, штавише, на супротним странама закона. Свој део су сјајно одрадиле и холивудске легенде Чарлс Бронсон (први филм после 16 година без бркова) и Оскаровка Сенди Денис, у улогама забринутих родитеља, те Патриша Аркет и Валерија Голино као лепше половине двојице браће, које имају свака своје проблеме, и због њих двојице, и због себе. Читав амбијент филма је туробан и тежак, али таква остварења извлаче најдубље емоције, и вреди га погледати, јер представља велики и храбар подухват за некога коме је то први филм.

2. C'EST ARRIVE PRES DE CHEZ VOUS (MAN BITES DOG, 1992) - Belvaux, Bonzel, Poelvoorde

Овај контроверзни белгијски филм је експлозивна мешавина неколико жанрова, спој трилера, хорора, лажног документарца и комедије црње од свега што сте икад видели, и није ни чудо што, иако је генерално добро прихваћен, и данас изазива подељена мишљења публике. Прича о Бену, харизматичном и духовитом серијском убици кога прати филмска екипа и снима га ради материјала за документарац, да би временом почела све активније да учествује у гнусним злочинима његовог главног актера (који укључују убиства, силовање и још многе гадости) је била забрањена у неким земљама попут Шведске. Снимљен помоћу штапа и канапа, за једва милион белгијских франака (и то у неколико наврата, јер је понестајало новца више пута), овај филм пружа немерљиво више од пуких грозних и крвавих сцена (а има неких које су баш грозне и крваве) ако се мало загребе површина. Он пре свега говори о односу друштва према насиљу и злочинима, те њиховој улози у самом друштву. Приметићете да у једном тренутку, када се гледаоцу додели улога својеврсног воајера, и кад му се пружи детаљан увид у живот човека који, док интелектуално, надахнуто и духовито анализира уметност, музику, природу, друштво и живот уопште, чини најгоре и најодвратније могуће ствари, оне временом постају не толико одвратне и неприхватљиве, само зато што нам је он занимљив и убедљив, и зато што је у питању филм - а поента и јесте да веома лако може да не буде филм, баш зато и јесте сниман на фору "документарац из угла неутралног посматрача". Но, као што сам већ рекао, и као што ћете видети, до краја филма, нико не остаје неутралан. Нигде нисам пронашао ту информацију, али сам сигуран да је овај филм једна од инспирација за Стоунове "Рођене убице", које су додуше урађене много помпезније. Ако нисте екстремно гадљиви, обавезно погледајте ово, бићете од првог кадра увучени у ово остварење, које је много комплексније него што изгледа. И биће вам пластично приказане многе девијације које су дубоко укорењене свуда око нас и које, нажалост, све више узимају маха, а сва је прилика да ће тако бити и у будућности. Није за осетљив стомак.

3. RESERVOIR DOGS (1992) - Quentin Tarantino 

Већ сам рекао доста тога о овом филму у једном од претходних уписа. Подсетите се овде .

4. CLERKS (1994) - Kevin Smith

Пре него што је потпуно изгубио компас, Кевин Смит је обећавао као независни филмски стваралац. Пре добрих "Пацова из тржног центра" и "Луд за Ејми", снимио је "Продавце", у којима се по први пут појављују неки од ликова из његовог стваралачког универзума, попут Џеја и Тихог Боба. Филм се бави једним даном у животу Дантеа, продавца цигарета који је принуђен да ради на слободан дан. Његове тренутне бриге су хокејашка утакмица тог поподнева и бдење за умрлог пријатеља, а ионако тмуран поглед на живот му допуњује сазнање о удаји бивше девојке, као и о томе да је његова садашња девојка много сексуално искуснија него што је он икад мислио. У видео клубу поред радње ради његов друг Рендал, који је подједнако незадовољан својим послом. У филму се наизглед не догађа ништа велико, снимљен је готово документаристички, са екстремно малим буџетом (Кевин Смит је морао да прода део своје огромне колекције стрипова да би га завршио) и у црно-белој техници. Али, ипак вас увлачи од првог кадра - од разговора са незадовољним муштеријама, преко безбројних анализа "Ратова звезда", референци на "Ајкулу" и друге филмове, те расправа о пређашњим сексуалним искуствима. И ни у једном тренутку се не зна како ће дан да се заврши. Ако вам не смета прилично груб и "18+" хумор, рекао бих да је ово једна од бољих комедија деведесетих. Неколико пута сам буквално вриснуо од смеха. Рекао бих да је главна снага филма одлично написан сценарио, а пре свега дијалози, јер наизглед нису ни о чему посебно важном, а кад их чујете и видите ликове како их изговарају, стећи ћете кудикамо другачији утисак. Наравно да има мана, и то приличан број, пре свега дрвена глума већине укључених (нико и није професионални глумац), али су минорне наспрам врлина. За филм који је снимљен са пресмешним буџетом, уз коришћење пријатеља и рођака као глумачке и филмске екипе (нешто слично ономе што је Питер Џексон урадио у свом првом филму "Bad Taste"), испао је одлично. Кевин Смит је сам радио у радњи у време снимања филма, које је трајало двадесетак дана.

5. ONCE WERE WARRIORS (1994) - Lee Tamahori

Ванредно горак филм о многобројној породици урбаних Маора која се безуспешно бори са сиромаштвом, алкохолизмом и насиљем у породици, "Били смо поносни ратници", је једно од бескомпромиснијих и жешћих остварења на задату тему. Запањујућа реалистичност и веома квалитетна глума га издижу изнад просека, пре свих се истичу Темуера Морисон, као Џејк, који би требало да представља главу породице, а уствари је алкохоличар и силеџија који не може да задржи посао, и Рина Овен, као Бет, напаћена али јака жена која мора да се бори да одржи породицу на окупу, или бар оно што је од ње остало, уз то контролишући сопствене слабости. Међу децом су син који се прикључује банди и презире оца насилника, затим други који има историју мањих прекршаја и бива одведен у дом, као и ћерка, која воли да пише приче, и сања да оде негде где јој неће бити наметнута улога жене која само подиже децу и трпи батине. Одрастање свих њих ће бити веома тешко и болно, али они који остану, на крају ће усвојити лекције. Филм је прави, аутентични ролеркоустер, где све пршти од јаких емоција и потресних конфронтација. Снимљен је на основу романа Алана Дафа, који је први део трилогије, а 2014. године је проглашен за најбољи новозеландски филм свих времена. Морам да похвалим и сјајни рок саундтрек, који доприноси свеукупној тескоби која прожима филм. Сировост емоција и душевна огољеност су овде приказани као у мало ком другом филму деведесетих. Гледајте га обавезно, али није за састанак са девојком. Пет година касније, наставак под називом "What Becomes of the Broken Hearted" је снимљен, али, и поред тога што има квалитета, није могао да оваплоти снагу оригинала. Као што ни редитељ Ли Тамахори никад није квалитетом достигао своје прво чедо, и поред тога што је са неколико филмова постигао успех у Холивуду, па чак добацио и до Џејмса Бонда.

6. SHALLOW GRAVE (1994) - Danny Boyle 

"Мало убиство међу пријатељима", први филм Денија Бојла (и прва главна улога Јуена Мекгрегора), је раме уз раме по квалитету са познатијим "Трејнспотингом", а можда и веће стваралачко достигнуће, имајући у виду под колико тешким условима је снимљен. Прича прати троје пријатеља, Дејвида, Алекса и Џулијет, који проналазе четвртог цимера, који се недавно уселио, мртвог, заједно са гомилом пара поред себе. Једногласно се слажу да сахране леш и задрже новац, али не знају да мртваца траже веома опасни људи. Укључује се и полиција, а међу пријатеље се увлачи све већи црв сумње, и нико више не зна коме да верује. Похлепа брзо осваја све, и ствари све више измичу контроли. Релативно једноставна прича је фантастично упакована у деведесет напетих минута, без иједног сувишног кадра. Поред Мекгрегора, играју још и Кристофер Еклестон, Кери Фокс и Киф Ален, и свако је одрадио свој део посла веома убедљиво, савршено се види како их похлепа постепено обузима, и како нема назад, након што су загазили у живи песак који прети да их све прогута. Познаваоцима књижевности ће бити јасно да се донекле може повући паралела између садржаја овог филма и "Приче опроститеља" Џефрија Чосера. Отац Денија Бојла има исти коментар за све остале филмове после овог - добар је, али не као "Мало убиство". Идеја проналаска новца који у актерима рађа огањ најгорих тенденција које ескалирају (што рече онај лик из клипа) није нарочито свежа, али је овде обрађена са довољном количином интелигенције, саспенса и стила да држи пажњу од почетка до краја. Филму су критичари имали шта да замере, али се видело да ће бити хит кад су три додатне пројекције у Кану морале да се закажу да би се испоштовала потражња. Дени Бојл је имао и погодака и промашаја у каријери, тренутно снима наставак "Трејнспотинга" који ће проћи ко зна како, али први филм му је дефинитивно био погодак, и треба га без одлагања погледати, ако то неко још није учинио.

7. THE SHAWSHANK REDEMPTION (1994) - Frank Darabont

Шта да кажем о овом филму, а да већ није познато? Настао је по мотивима кратке приче Стивена Кинга "Rita Hayworth and the Shawshank Redemption", а онда су га наши искусно превели као "Бекство из Шошенка", што је по мени већи спојлер од смрти Хана Солоа и смрти (или "смрти") копилета са севера комбиновано. Филм уопште није сјајно прошао на благајнама по изласку, али је зато један од филмова који је убедљиво највише зарадио од видео дистрибуције. Филм углавном прати литерарни предложак уз неколико мањих и већих измена, а најзанимљивија је можда да је лик Реда у књизи Ирац (и наравно, белац), али је Френк Дарабонт од почетка хтео Моргана Фримена због ауторитета који поседује, савршеног гласа за нарацију и других квалитета (али је у сценарио убачена шала у којој Енди пита Реда откуд надимак, а он одговара "Можда отуд што сам Ирац". Пре Тима Робинса, озбиљни конкуренти за улогу Ендија су били Том Хенкс и Кевин Костнер. Први је био спречен због "Фореста Гампа" (али је играо у следећој Кинговој адаптацији у Дарабонтовој режији, "Зелена миља"), док је други, иако му се сценарио веома допадао, остао веран "Воденом свету". Сви знамо како се то завршило. Тим Робинс је одиграо једну од животних улога, а осим Фримена, свесрдно су му помогли, између осталих, Боб Гантон, као окрутни управник, Кленси Браун, као сурови капетан Хедли (човек је рођен за негативца, како не волети његовог Кургана из "Горштака"), те глумац из златног доба, Џејмс Витмор, у улози Брукса, који не може да се привикне на живот напољу (моја омиљена његова улога је грбави Гас у "Џунгли на асфалту"). Има неколико упадљивих референци на роман "Гроф Монте Кристо", те на друге филмове, укључујући "Харвија" Хенрија Костера. Френк Дарабонт, који је купио права од Стивена Кинга за само пет хиљада долара је касније причао да би му, кад год је осетио блокаду и замор у писању сценарија, "Фигарова женидба" подигла расположење. Не знам шта је све утицало на њега да сними овај филм, али је чињеница да је постао инстант класик, и да слови за један од најбољих филмова икад, мада је то по мени прилично смела изјава, да не употребим неку тежу реч. 

8. PRIMAL FEAR (1996) - Gregory Hoblit 

О "Исконском страху" сам већ нешто мало рекао овде. То није ни изблиза довољно за неку детаљну анализу, али би требало да буде довољно да вас нагна да погледате филм ако нисте. Кад боље размислим, немојте ни да отварате линк због спојлера. Само погледајте филм.

9. PUSHER (1996) - Nicolas Winding Refn 

Сада већ култни први део Рефнове трилогије постаје бољи на свако гледање. Још један доказ да је филм могуће снимити уз помоћ штапа и канапа, ако има воље и ако је прича добра. "Дилер" представља запањујуће реалистичан приказ неколико дана у животу Франка, ситног дилера дроге на улицама Копенхагена, који, не својом кривицом, упада у велике проблеме када се његов већ постојећи дуг шефу подземља и власнику ресторана Милу значајно повећа. С обзиром да Милу и његовом горили Радовану (да, српска мафија је у питању) није паметно дуговати, гледамо главног актера у махнитој потрази за новцем за исплату, али се сваки нови покушај завршава све већом катастрофом, док му са друге стране проблеме праве и темпераментни, нестабилни помоћник Тони, као и девојка Вик (иначе елитна проститутка), чије му звоцање о обавезама и заједничком путу сада уопште није потребно. Све то изгледа сјајно, иако је снимљено без икаквих фенси трикова и шминке, заиста имамо добар увид у Франково психичко стање, које се са сваким доживљеним неуспехом све више погоршава. Ким Бодниа се налази у скоро свакој сцени филма и веома га успешно носи на својим плећима, способан и да нанесе и да истрпи бол. Тада непознати Мадс Микелсен је веома добар у улози Тонија, у кога Франк постепено губи поверење. Али, за мене највеће откровење и највећа уживанција је била гледати рођеног Осијечанина Златка Бурића у улози Мила, заљубљеника у кулинарство и власника ресторана, који је успут и моћни дилер дроге. Он савршено балансира између тренутака када жели да пружи прилику Франку да се искупи, и неуротичних испада кад га овај по ко зна који пут испали. Нису у питању само Звездин грб и Арканов постер у ресторану, Нинова песма у позадини, нити дијалози између Мила и Раше на српском, заиста мислим да је Бурић одрадио одличан посао, са једне стране жели да буде оно што јесте, а са друге стране мора да одржи репутацију власника ресторана (мада се та растрзаност најпластичније види у трећем делу, где је он главни лик, и где непрестано балансира између улоге оца и дилера, заиста одлична рола Бурића). Радована, горилу, који такође има снове о отварању сопственог ресторана игра Славко Лабовић, лични Арканов пријатељ, и добро то ради, мада нема много материјала. Рекох већ да је реализам главна одлика овог филма, и то је оно што га највише разликује од америчких крими филмова сличног типа. Рефн је  престао да снима филмове у Данској након неоправданог сахрањивања трећег дела "Дилера", али је показао у "Бронсону" и "Буђењу Валхале" ко је и шта је. Одличне ствари се пишу и о његовом новом филму "The Neon Demon", тако да ћу окачити овде рецензију чим будем био у могућности да га погледам. Дотле, ви погледајте целу "Дилер" трилогију, добра је. Занимљиво је да је режисер изјавио да је главна инспирација за овај филм био "Холокауст људождера" Руђера Деодата, о коме сам већ писао у тексту о хорорима.

10. SLING BLADE (1996) - Billy Bob Thornton

Већ написах у тексту о најбољим филмовима Билија Вајлдера да је једном приликом саветовао Билија Боба Торнтона да изабере пројекат у ком ће изексплоатисати своју непривлачност и нерепрезентативне црте лица. Он је изабрао да адаптира свој већ постојећи кратки филм у сценарио за дугометражно остварење, које је такође и режирао, и настао је филм "Сечиво" који је постао хит, а Торнтон је освојио Оскара за сценарио, и сам поставши звезда. То је прича о Карлу Чилдерсу, интелектуално успореном човеку, који је од своје дванаесте године у институцији због убиства мајке и љубавника, али сада добија шансу да изађе, налази посао као механичар, и спријатељује се са дванаестогодишњим дечаком Френком који живи са самохраном мајком, коме постаје нешто попут старијег брата. Међутим, њен дечко, који је алкохоличар и силеџија, није тако љубазан ни према Карлу, а ни према Френку. Двајт Јоакам је сјајно одиграо ту улогу, истински је застрашујућ у неким кадровима. Увек волим да видим покојног Џеј Ти Волша, као и Роберта Дувала, а и Лукас Блек је добар за својих 14 година. Али, највеће похвале свакако иду на рачун самог Торнтона, који је развалио улогу Карла и оправдано је номинован за Оскара. Његов специфичан ход постигнут је тако што је себи ставио парчиће разбијеног стакла у ципеле, а по сопственим речима, јединствене изразе лица, говор и импровизовану секвенцу о сечиву је осмислио док је крајем осамдесетих чекао да сними своју сцену у једном филму која је касније исечена. Са буџетом од једва милион долара, успео је да изгура своју причу, а филм је зарадио око 25 пута више на благајнама. Он није заборавио да га је велики Били Вајлдер инспирисао на цео пројекат, па му је, после постигнутог успеха, послао потписан примерак сценарија са посветом. Роберт Дувал је био његова лична жеља за улогу оца, а он ће се годину дана касније појавити у малој улози у Дуваловом "Апостолу" бесплатно. Иако сам расплет може деловати предвидљиво, начин на који се све одиграва је заиста фантастичан, и још један од милион примера где се види да су идеја и прича најважнији за успешан филм, а не буџети од стотину милиона, дигитална технологија и остала козметика.

11. TESIS (THESIS, 1996) - Alejandro Amenabar 

Студенткиња мадридске филмске школе, Анђела, мора да напише тезу о насиљу на филму, колико је оно оправдано и зашто толико фасцинира људе. Спријатељује се са колегом који је потпуно опседнут тематиком и има огромну колекцију насилних и порнографских филмова, а у исто време долази у посед траке са снаф филмом на којој је извршено право убиство. Када она и колега схвате да се ради о њиховој колегиници, несталој пре две године, упуштају се у решавање мистерије, али сваки корак ближе истини их уваљује у већу опасност, како то већ обично бива. "Теза" није Амењабаров најбољи филм (што и није чудо, с обзиром да је човек режирао филмчине попут "Abre los ojos", "The Others", "Agora" и "Mar Adentro"), али је савршен да се почне са његовим опусом, и свакако је одличан трилер, коме мане треба тражити у малчице збрзаном и малчице "how too convenient" крају, те пар ситница, за које бисте морали да будете тешка цепидлака да их приметите. Има све - квалитетан сценарио, одличан ритам, држи напетост, таман онолико насиља колико је потребно, добру глуму лепе Ане Торент, која је и више него убедљива, сјајног дебитанта Фелеа Мартинеза, те феноменалног Едуарда Норијегу, којег ће Амењабар избацити у орбиту следеће године, улогом у филму "Отвори очи" (ако се питате, то је оригинал на основу кога је настао исподпросечни "Ванила скај" и шије га у сваком погледу). Иначе, редитељ је и сам био полазник школе из филма, и овај филм је по мени коментар на шпанску филмску индустрију, али и на друштво уопште, који је још актуелнији сада, двадесет година касније, када све медије преплављују ријалитији и насилни садржаји свих врста. Битно је да се има хлеба и игара, за остало ћемо се договорити, а све у ери преусиљене политичке коректности и сличних идиотарија. Зато је велико питање да ли би овај филм данас могао да буде снимљен. Амењабар иза камере показује сигурност која ће га и касније красити, а с обзиром да ме апсолутно ниједном није разочарао, даћу прилику и прошлогодишњем филму "Regression" за који кажу да је тешко срање, па га можда оценим и овде. Ви дотле гледајте све чега се дочепате од овог типа.

12. THE FULL MONTY (1997) - Peter Cattaneo

Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Прича је проста - шефилдске челичане су затворене, много људи је без посла, и неколико њих одлучује да оформи мушку стриптиз групу, по узору на чувене "Чипендејл стриптизере". Још људи се придружује, свако из свог разлога, уз најаву да ће бити бољи од оних који су их инспирисали, јер ће се скидати до голе коже (отуд и српски наслов филма), међутим, како време пролази, очекивано се испоставља да неће баш све ићи по плану. Сценарио је фантастичан, обилује врцавим хумором који ће вам разгалити душу, али у исто време додирује и веома озбиљна питања, попут незапослености, старатељства над дететом, депресије, самоубиства, итд. Управо чињеница да је тако перфектно избалансиран му је донела велики успех, а мој једини савет вам је да нађете добар превод, пошто све врви од британског сленга који није лако испратити ако нисте у тој бранши. Глумци су, сви одреда, фантастични, а како и не би били, погледајте имена - Роберт Карлајл, као Газ, који осмишља целу ствар да би могао да исплати алиментацију за сина кога обожава и виђа га на нормалан начин. Марк Еди, сада познат као Роберт Баратеон, као Дејв, који из разноразних разлога има озбиљне проблеме са самопоуздањем. Том Вилкинсон, кога не треба посебно представљати, у улози Џералда, бившег директора фабрике, који крије од жене чињеницу да је добио педалу. Пол Барбер (Дензил из "Мућки") као Коњ, старији човек који је, без обзира на године, сјајан плесач; и још многи други. Током целог филма се смењују препознатљиви, код нас толико вољени, британски хумор, и озбиљни проблеми у које ликови (не)очекивано западају. И то функционише беспрекорно. А оно што ми се такође јако свиђа је чињеница да сви у сваком тренутку изгледају као нормални људи, припадници радничке класе, а не нашминкане фигуре са перфектним зубима и холивудским држањем. Топла препорука.

13. LOCK, STOCK AND TWO SMOKING BARRELS (1997) - Guy Ritchie

Ово је једна од најбољих британских комедија деведесетих, а ако то није добра препорука да погледате филм, не знам шта јесте. Поред комичних елемената, ту су елементи акције и трилера, у препознатљивом Ричијевом маниру, где се галерија ликова и њихове приче преплићу на насилан, бизаран и веома духовит начин. "Две чађаве двоцевке" су генијална мешавина свега наведеног. Луда вожња почиње када четири пријатеља у намештеној партији карата против озлоглашеног криминалца изгубе много пара, и имају јако мало времена да му исплате дуг. Одлучују се на неке очајничке кораке како би брзо дошли до пара, па се у причу укључују многи незгодни типови, криминалци, дилери и утеривачи дугова, те креће игранка и акција каквој се нико није надао. А усред целе приче се налазе и две старинске пушке, које ће имати битну улогу у расплету читавог догађаја. Немам шта много да се разбрбљавам, једноставно ко није гледао "Две чађаве двоцевке" и није способан да цитира бар три реплике, нема шта да тражи на овом блогу. Сценарио је права бомбоница, тензија се не смањује ниједног тренутка, напето је од почетка до краја, а сви глумци, без изузетка, одрадили су сјајан посао - Флеминг, Флечер, Статам и Моран као злосрећна четворка, Пи Ејч Моријарти и Лени Меклин као Хари Секирица и Бери Крститељ, Вини Џонс, као Биг Крис, један од 17 дебитаната у филму, који је дан пред снимање изашао из затвора због пребијања комшије, Френк Харпер као Пас, темпераментни и насилни криминалац, Стинг као Едијев ћале и власник бара који такође иде у залог, те наравно Ваз Блеквуд у феноменалној епизоди као Рори Брејкер. Генијални саундтрек, уобичајена ствар у Ричијевим филмовима, је још један велики квалитет. Просто, овај филм поседује све што једно одлично остварење треба да има - причу, ритам, глуму, акцију, хумор и забаву. Гледајте га одмах.

14. NIL BY MOUTH (1997) - Gary Oldman

Режисерски деби глумчине Герија Олдмена је толико добар да се просто намеће питање зашто се није чешће лаћао посла иза камере. Написао је и режирао првенац пре скоро двадесет година, и упркос свим позитивним критикама и освојеним наградама, није се одважио да се упусти у нове ствари. У питању је прича о породици из југоисточног Лондона, коју чине Рејмонд, његова жена Валери, њен брат Били, те њихова мајка и баба. Главни проблем у породици је Рејмонд, који је веома темпераментан и насилан човек, са веома честим испадима. Не помаже ни чињеница да је Били хероински зависник кога Реј истерује из куће након што овај украде дрогу од њега самог. Породица је дисфункционална преко сваке границе, и веома је тешко живети у њој. Гери Олдмен је годину и по дана припремао овај пројекат, и исплатило му се. Овај увид у живот јужнолондонске породице не штеди никога, а замолићу вас да не будете одбијени веома оштрим језиком и речником, и да гледате даље од тога. Колико је језик оштар, говори и чињеница да је ово један од филмова у којима је највише употребљавана реч "fuck" и њене варијације (428, просечно 3,3 пута у минуту), те реч "cunt" (82). Филм је донекле базиран на одрастању самог Герија Олдмена, који је уложио својих милион и по долара у настанак овог филма. Филм је посвећен његовом оцу, а његова сестра Лејла Морс глуми ташту главног (анти)јунака. Да је филм више од грубих речи, показује и чињеница да је Кети Бурк добила награду за најбољу глумицу у Кану, а Гери Олдмен Бафту за најбољи оригинални сценарио. Награда говори колико је Буркова била сјајна. Али, ништа не би било могуће без фантастичног Реја Винстоуна у главној улози. Толико емоције, толико експлозије, толико темперамента, толико ватре. Заиста велико глумачко остварење и, усуђујем се да кажем, један од 30-40 најбољих негативаца у историји филма. Ретко виђена огорченост и бес код једног филмског лика. Како ће се за њега и остале све одиграти, погледајте, да не спојлујем даље, по мени и те како има шта да се види. Чека се Олдменов следећи режисерски пројекат.

15. AMERICAN BEAUTY (1999) - Sam Mendes

Први филм Сема Мендеса, "Америчка лепота", назван је по сорти ружа тог имена које су, иако наизглед прелепе, склоне труљењу у корену. Отуд и крилатица филма "погледајте ближе", која се односи на наизглед савршени живот породице из америчког предграђа, који је све само не савршен ако се погледа изблиза. Главни јунак је Лестер, човек који и на послу и у браку запада у све дубље безнађе, док га не опчини пријатељица његове ћерке тинејџерке. Док он реорганизује свој живот и постаје срећнији, жена му улази у аферу, а ћерка развија пријатељство са дечком из комшилука који живи са оцем социопатом и насилником. Преплетање њихових живота неминовно доводи до рушења свих фасада. Филм је освојио пет Оскара и само је победа Анет Бенинг фалила за тзв. Гренд Слем у свим главним категоријама. Морам да похвалим сјајну глуму комплетног ансамбла, поред брачног пара Бурнам, издвојио бих и Тору Бирч, која фантастично дочарава транзицију од љуте, несигурне и збуњене тинејџерке на почетку, до особе која је много стабилнија и сигурнија у себе на крају, те Мину Сувари, која пролази кроз обрнут процес, претварајући се од заводљиве девојчице пуне себе у збуњену и несигурну особу на самом крају. Сценарио је заиста квалитетан, и не можете да не цените начин на који видите да се сјајна љуштура савршеног брачног живота пред вама разбија и трули, али са сваким следећим гледањем (а гледао сам филм 4 пута) ми све мање прија пренаглашени геј контекст који сценариста Алан Бол толико ужива да набија гледаоцу у грло. Очигледне су неке референце на Набоковљеву "Лолиту", очигледно је заслужен Спејсијев Оскар кога је посветио преминулом ментору и пријатељу Џеку Лемону, али ништа мање није убедљива ни Анет Бенинг, толико оптерећена јавним имиџом да заборавља на оне важније ствари. Очигледно је и да овај филм још од настанка, упркос великом успеху који је доживео, изазива подељена мишљења, чак толико да је на неким листама уврштен у 20 најпрецењенијих у историји. Могу да се сложим да није баш лепо остарио, и да свакако сада не делује моћно као одмах по настанку, али је свакако важан филм ове декаде и треба га погледати као део ње. А многи глумци, пре свега мислим на Мину Сувари, Тору Бирч и Веса Бентлија, ни у једном филму после овога нису боље глумили. Уосталом, донесите сами свој суд пошто га погледате.

La Piovra (1984 - 2001)

Мафија је увек била инспиративна ствар за филмске ствараоце. Да се не лажемо, ко не воли елементе таквих остварења? Харизматични, бедес гангстери, криминални мастермајндови, пљачке, убиства, освета, лепе жене, породична част...још ако се све упакује у добру причу, срећи никад краја. Тренд на филму су започеле легендарне фаце попут Џејмса Кегнија и Џорџа Рафта, да би се кроз наредне деценије наставио, кулминирајући "Кумом" који је вероватно највећи филм свих времена. И после њега, жанр је добио неколико достојних представника, али је последњих 20 и кусур година генерално у паду, јер филм "Goodfellas" сматрам последњим истинским ремек-делом из тог миљеа. А он је, као што поклоници филма знају, снимљен сада нажалост већ давне 1990. године. Но, ипак, не може се рећи да је филмски свет сиромашан кад су у питању оваква остварења, иако већина њих остане само на покушају да значи нешто велико у историји великог платна. Ако бисмо причали о телевизијским серијама, ту је заиста недостајала квалитетна понуда у овом жанру. Заправо, једино чега могу да се сетим, а да може да прође, су "Несаломиви" са Бобом Стеком у улози Елиота Неса у лову на Ал Капонеа (ишле су четири сезоне негде почетком шездесетих, а у филмској верзији Брајана Де Палме, Неса је тумачио Кевин Костнер, а Капонеа Роберт де Ниро ("I want him DEAD! I want his family DEAD!" и тако даље, и тако даље)). У сваком случају, требало је да прође 25 година од премијере "Несаломивих", која је емитована 1959. (за слабије математичаре, у питању је 1984. година), да би се појавило нешто што заиста поседује врхунски квалитет, на задату тему. Наравно да је тако нешто морало да дође баш из прапостојбине мафије, Италије, а не рецимо Америке (мада, нећу да грешим душу, ХБО је одрадио одличан посао са Сопрановима, али о томе другом приликом), јер ако се нешто дешава у нашем дворишту, сасвим је природно да га ми најбоље разумемо. Ово је од почетка био пројекат италијанске државне телевизије и од првог кадра се види да је она у њега ушла озбиљно и амбициозно. Откад знам за себе, знам и за Хоботницу, викенд у мојој кући без исте није могао да прође, мада сећао сам се само одређених кадрова и сцена кроз маглу. Из тог разлога сам је прошле године репризирао у целости и стојим вам добар да је у питању најбоља ствар која је икад емитована о мафији кад је у питању серијска форма.

Прва сезона

Снимљено је седам регуларних сезона, које су садржале 5-7 епизода (углавном 6) у трајању од по сат времена, док су отприлике од пола, епизоде трајале и по сат и по до два. Ипак, савршено да се гледаоци не заморе, а да на крају моле за још. Осма, девета и десета "сезона" су реализоване у форми ТВ филмова, а последњи кадар је снимљен 2001. године, тако да је било потребно 17 година да се читава прича заокружи. У првој сезони, режијом се бавио Дамијано Дамијани, у другој Флорестано Ванћини, а од треће, па до краја, палицу преузима Луиђи Перели. На сценарију је радило много људи, али је у ранијим сезонама један од главних био Енио де Конћини, а касније су конце преузели Сандро Петраља и Стефано Рули. Управо је Дамијано Дамијани најзаслужнији што је главну улогу понео Микеле Плаћидо, на коме је инсистирао, иако је РАИ телевизија хтела да ангажује Франка Нера. Како то обично бива, велики део култа једне сјајне серије носе управо глумци и мислим да са ове дистанце нико не би могао да замисли неког другог у главној улози (слично је и са Брандом у "Куму", где је за улогу конкурисало бар тридесет глумаца, а и он је испрва одбио).

Плаћидо тумачи Корада Катанија, тврдокорног пандура, који са породицом долази на Сицилију да преузме посао, пошто је бивши комесар ликвидиран од мафије. Истовремено, грофица из угледне породице је наизглед извршила самоубиство, што делује као лаган случај. Осим што открива да су две смрти повезане, и да су случајеви све, само не лаки, он убрзо увиђа и против чега се бори, када ретки људи који желе да му помогну почињу да нестају. Кад се на то додају породични проблеми, никад затегнутији односи са женом, која га је једном давно преварила, па није сигуран да је ћерка коју обожава заправо његова, као и опасност којој су изложене њих две, може се замислити у какву ноћну мору и крвави лавиринт је упао Катани. Плус, изненадна заинтересованост за ћерку покојне грофице, младу наркоманку, коју дрогом снабдевају управо они које јури. А у питању је само прва сезона и, наравно, муке су за њега тек почеле.

Ја ратујем сам

Метафорични назив "Хоботница", наравно, симболизује мафију и њену страховито брзу способност регенерације. Ма колико јак ударац мислите да сте јој задали, она ће се брзо опоравити, тако је добро организована. И што је најважније, наћи ће начин да узврати, на начин који ће вас заболети како нисте ни сањали. Пипци једноставно сежу предалеко, највиђеније фаце из свих сфера су умешане, полиција, држава, судство, банке...и животи људи страшно мало вреде, нарочито ако су недужни. Кроз неколико сезона, Катани ће се уверавати изнова и изнова да је борба узалудна, али је неће прекидати. Наставиће крваву донкихотовску одисеју чак и кад остане без готово свега што му је битно и без готово свих који су му битни. Јер, шта човеку преостаје осим борбе, кад све друго изгуби? Оно што фасцинира код ове серије је њена брутална реалистичност, без икаквог улепшавања и разводњавања, види се сва безнадежност борбе једног човека против аждаје која се не може убити, ако немате војску иза себе. Наравно, главна снага је у сценарију, који вас полако и без журбе уводи у мрачни свет где су битне једино паре и лична корист, а све остало је тривијално. Сви путеви воде у пропаст, дојучерашњи пријатељи можда то нису, а они који јесу, не стигну да заврше започету борбу.
Карактеризација ликова је таква да су чак и они мали занимљиви, не можете све да их волите, али ћете разумети њихово понашање. Ту бих још једном подвукао идеално распоређено време, где свака сезона има таман довољан број епизода да вас држи напетим.

Ваља поменути још неке битне ликове из серије. Још један од симбола ове саге је свакако Гаетано Тано Кариди, у тумачењу фантастичног, феноменалног Рема Ђиронеа, великог глумца који је радио много тога, али свакако да му је ово лична карта.

Ремо Ђироне као Тано Кариди

Срећемо га први пут у сезони број три, као ученика и слугу моћног банкара Николе Антинарија, чија је породица до гуше у пословима са мафијом. На несрећу по њих, Корадо Катани је заинтересован за његову старију унуку Ђулију (Ђулијана де Сио), коју је упознао после спасавања млађе (Алис ди Ђузепе) од отмице. Тано изгледа као ледено пословични потрчко који се не либи да убије за свог господара. Све то можда јесте тачно у почетку, но постепено се откривају његови виши мотиви и јаке личне амбиције, испод све привидне посвећености породици. Генијалан је и пре свега стрпљив и не бира средства да постигне свој циљ, а то је рапидно напредовање у банкарском, али пре свега мафијашком свету. У томе свакако успева (сами погледајте како), а иако га не можете много волети, јер је очити негативац, морате му се дивити на уврнут начин, Ремо Ђироне га је тако одиграо. Временом ће се показати да је и поред свега далеко од леденог човека. Имао је две слабости - болесну сестру и једну младу жену. Смирен, ауторитативан глас и широк опсег верно пренетих емоција ће вас сигурно опчинити. Свакако најбоља глумачка креација у мору сјајних глумаца.

Патрисија Мијарде као Силвија Конти

Патрисија Мијарде је још један додатак серији по којој је постала препознатљива. Ова француска глумица тумачи храбру и непоткупљиву Силвију Конти, која се против мафије бори раме уз раме са полицијом. Стигла је усред Катанијеве борбе и, после почетног неповерења, развило се поштовање, па и емоције (Катани је ту помало сличан Дилану Догу, успе да обали отприлике сваку жену која га занима). Вероватно је њих двоје и спојила подједнака бескомпромисна посвећеност и фанатичност према послу којим се баве, тако да је Патрисија у улози Силвије постала још један од симбола ове дуговечне серије. Она је целу каријеру успешно балансирала између Француске и Италије, али, може се рећи, слично као и за Рема Ђиронеа, да јој је управо La Piovra обележила каријеру. И то како.
Озбиљност читаве продукције се огледа у чињеници да је ангажована огромна интернационална група великих глумаца, међу којима су Никол Жаме, Франсоа Перије, Жак Дакмен, Ален Кини (између осталог, тумачио Воланда у "Мајстору и Маргарити" Саше Петровића), те Бруно Кремер и још неколико њих из Француске, затим је ту Буњуелов глумац Франсиско Рабал, Мадриђанка Ана Торент, те Оскаровац Мартин Балзам, бразилска глумица Флоринда Болкан, као и Марио Адорф, изузетан глумац, познат и по "Лименом добошу". Кад се томе дода још неколико звезда из матичне Италије, као што је Виторио Мецођорно (преузео палицу после одласка Микелеа Плаћида, у улози Давида Ликате), поменута Ђулијана де Сио, Симона Кавалари, Барбара де Роси, те касније Раул Бова, јасно је о чему се ради. Међутим, у интернационалној постави лежи и један мали проблем - понекад је тешко сакрити да су гласови синхронизовани на италијански, те ће можда цепидлакама које су свесне тога то понекад мало сметати. Ја сам једна од њих.

Мецођорно и Мијардеова 

Ако већ тражимо потенцијалне лоше стране, онда их свакако ваља тражити у каснијим деловима ове серије, конкретно, нарочито у последње три сезоне, које су уствари ТВ филмови, а ако бисмо били баш потпуно отворени, могла би се убацити и седма сезона. Свакако да сви ови делови имају неку своју причу и поенту, али делују исфорсирано и помало збрда-здола, пошто су осма и девета "сезона" нека врста претходнице догађаја описаних у првих седам сезона, која служи да нам да још мало бољи увид у неке од ликова, а и сама за себе би могла да прође као просечан мафијашки филм, али су сви елементи некако већ виђени. Сезона 10 коначно заувек заокружује причу, али дотле (снимана 2001.) смо већ некако изгубили нит и треба да се враћамо на причу, само да би се некако коначно завршила, односно да видимо шта се десило са преосталим ликовима, а крај оставља горак укус, као и сваки пут. Треба рећи да је ова сезона (2 тв филма) једина која је приказивана на другом програму државне телевизије, што јој је значајно умањило гледаност. Наравно, без обзира на све, препоручујем гледање читаве серије, од почетка до краја, јер је целина јако битна и не би ваљало нарушити је.

Ђулијана де Сио као Ђулија Антинари

Нимало безначајан детаљ је и тај да од друге сезоне оригиналну музику за серију ради велики маг Енио Мориконе, створивши још једно од својих многобројних бесмртних дела и учинивши га незаобилазним елементом серије. Још једном подвлачим да је један од највећих квалитета ове саге управо то што је потпуно реална и пружа детаљан увид у функционисање једне државе коју у потпуности контролишу мафија и тајкуни, где је једини интерес и циљ како зарадити гомилу пара, без обзира што то доводи до немилосрдног уништавања читавих породица. 

Систем "мафија-мурија-држава-хајдучија" је овде огољен до костију и пред гледаоцем се љушти слој по слој читаве те организације. Обичан човек се не пита ништа, а онај ко се ухвати у коштац са октоподом, мора бити спреман да плати. А толику цену нико није спреман да приушти. Ни Катани, ни Ликата, ни Контијева. Ту опет долазимо до невероватне способности регенерације. Таман кад мислите да сте дошли до краја, испостави се да је то само почетак и хоботница вас чека, и даље јака, док ви грцате од бола и умора због исцрпљујуће борбе. А у томе и јесте ствар. Свако је марионета нечије марионете, а елита, коју нико не познаје и даље влада без стресирања. 

Закључак је да је ова сурова и брутална прича најбоља анализа стања друштва огрезлог у криминал, корупцију, грех и крв, које води невелика група људи, чија моћ "почива негде иза дебелих врата" и сеже до тачке невидљиве очима обичних смртника. Она је толико велика да је апсолутно на сваког ко је доле могуће извршити невиђен притисак, без обзира колико мисли да је опасан и јак.

Марсело Туско као Луткар

Звучи ли вам ово познато? И требало би, само што је ова серија једна од ретких прилика да видите како то заиста изгледа у пракси. Како рекох, сматрам да је у свом највећем делу, серија суви квалитет, и да ће РАИ тешко поново достићи тај ниво. То мислим и о мафијашким серијама. Како сам већ рекао, ја сам велики фан Сопранових (а часни помен свакако иде и серији Boardwalk Empire, која је још у току) и они имају квалитет, али овакав аналитички приступ једном феномену, посматран кроз призму неколико људи који се из петних жила труде да га униште, и последице које то има по њих и њихове ближње, мислим да није виђен. Ако вас занима тематика и имате жељу да започнете са гледањем, имате среће, јер заслугом неколико сјајних људи који су желели да ову врхунску ствар сачувају од заборава, комплетна серија постоји на јутјубу и то са српским преводом. Потребно је да куцате српски наслов, жељену сезону и епизоду, као у прилогу доле. Ако хоћете да поседујете серију, а мрзи вас да је скидате, обратите се писцу овог текста, коме ће бити драго да вам је проследи.

Холивудске фаце шездесетих - Пол Њумен и Стив Меквин

У време кад је Холивуд, као и наша кинематографија, запљуснут таласом (можда боље рећи цунамијем) квази-звезда, лажно харизматичних њушки погураних моћном маркетиншком машинеријом, која нам наређује шта да волимо, те дилетаната без трунке талента који ничим не заслужују да буду на великој сцени, осећам се обавезним да пишем о некима који заиста јесу звезде, и који су имали све потребне квалитете да то буду. И појаву, и харизму, и магнетизам, и моћ да се допадну публици, али пре свега и изнад свега квалитет. О Бранду и Богарту сам већ писао, те сам се овај пут одлучио за шездесете, и два човека без којих је немогуће започети било какву причу о тој декади. Њих двојица су необорив доказ да постоје људи који у исто време могу бити и врхунски глумци и фрајери пар екселанс. Они су истински обележили декаду о којој говорим, те ћу у тексту скренути пажњу на по пет њихових филмова из тог периода за које мислим да су апсолутно есенцијални за разумевање свега што су њих двојица представљали. Фантастично су наставили традицију антихероја, којој су Брандо и Џејмс Дин утрли пут.

PAUL LEONARD NEWMAN (1925 - 2008)

- Појурио глумачку каријеру тек са 28 година и након тога глумио у првом филму "Сребрни пехар", који је проглашен за најгори деби једне велике звезде у историји. Он се са тим слагао, често исмејавајући тај филм и своје појављивање у њему, чак се више пута јавно извинио свима који су гледали филм.

- Прво је примећен у улози Рокија Грацијана у филму "Неко горе ме воли" (1956).

- Прва препорука када сам ја у питању стиже за улогу Бена Квика у филму "Дуго топло лето" Мартина Рита, поред великог Орсона Велса. На том снимању је упознао и Џоен Вудворд, коју ће оженити, бити са њом у складном браку педесет година, и глумити у још десетак филмова. 

- Значајна је такође и улога Брика у "Мачки на усијаном лименом крову", поред Елизабет Тејлор и Бурла Ајвса.

- Током шездесетих о којима ћу писати у наставку, три пута је номинован за Оскара, а један је од само шест глумаца који су номиновани за Оскара у пет различитих деценија. Само су Николсон и Оливије номиновани више пута од њега.

- Прву половину седамдесетих обележио је филм "Жаока" (1973) Џорџа Роја Хила, који га је други пут упарио са великим пријатељем, Робертом Редфордом, а другу "Јак ударац" (1977), где глуми тренера пропалог хокејашког тима.

- Поред "Боје новца" која му је донела Оскара, након што је толико пута прескочен, најбољу улогу осамдесетих (по мени, бољу и од оскаровске), остварио је у "Пресуди" Сиднија Лумета. Детаљније о том филму и о његовој улози читајте овде .

- У деведесетим, улоге вредне помена су у филмовима "Хадсакеров човек" и "Ничија будала" (1994), а последњу добру улогу је остварио у филму "Пут без повратка" (2001), када је такође и последњи пут номинован за Оскара. Последњи филм су му Пиксарови "Аутомобили" (2006).

- Породица му је држала продавницу спортске опреме, а он је касније оформио линију производа везаних за храну, чији је цео профит ишао у добротворне сврхе. Процењује се да је од осамдесетих па надаље отишло око 150 милиона долара.

- Велики поклоник ауто-трка, многе је и професионално возио.

- Неки од филмова које је одбио су "Бен Хур", "Ајкула", "Прљави Хари" и "Чаробњак" Вилијема Фридкина. Мишел Фајфер је хтела да јој он глуми оца у "Хиљаду јутара", али је такође одбио.

- Са две жене имао је шесторо деце. Кад су га питали како је остао веран Џоен Вудворд педесет година, он је одговорио "зашто се глупирати са хамбургером када вас код куће чека бифтек?"

- Хтео да учи за пилота док је био у морнарици, али се испоставило да је далтониста.

- Умро од рака плућа у осамдесет  четвртој години.

1. THE HUSTLER (1961) - Robert Rossen

Улогу "Брзог" Едија Фелсона у филму "Хазардер" (било је разматрано да се промени назив "The Hustler" пошто је то био устаљени назив за проститутку) одбили су Џек Лемон и Тони Кертис, али ју је Пол Њумен прихватио прочитавши једва пола сценарија, јер је одмах знао да ће бити сјајан пројекат за њега. Након што изгуби маратонску партију билијара на коју је изазвао легендарног Минесота Фетса, ситни муљатор остаје шворц и без менаџера, одајући се пороцима. Покушава да поврати игру и самопоуздање, али дотиче само дно, па невољно пристаје да се удружи са окрутним менаџером са којим креће на пут. Међутим, убрзо схвата да повратак на врх може да га кошта душе, а вероватно и девојке. Хоће ли успети да се извуче на време и спаси себе и друге? Погледајте овај сјајан филм и видећете. "Хазардер" је са правом један од најпознатијих спортских филмова свих времена, али није везан искључиво за спорт. Заправо је прича о човеку који, кроз покушаје да постане велики играч билијара, тражи начин да испуни самог себе као људско биће, и пре свега да пронађе себе и смисао живота. Пут је веома трновит, а самосвест не долази по ниској цени, напротив. Овај филм поседује много драме и напетости, било да се ради о спортском надметању, било да су у питању лична превирања Едија Фелсона, и не либи се да провуче јунака кроз блато, што је увек велики плус. Пол Њумен у животу није држао штап пре него што је добио улогу, и с обзиром да се много спремао, постао је сигуран у себе, те је изазвао много искуснијег Џекија Глисона на партију у 50 долара. Разбио је кугле, и то је био једини његов ударац у тој партији, а сутрадан је исплатио Глисона у центима. Већину удараца су глумци сами изводили, а за неке баш захтевне, ту је био четрнаестоструки првак у билијару, Вили Москони, који има малу улогу као један од шанкера. Улогу шанкера је такође имао и Џејк ЛаМота, боксерска легенда по чијем животу је снимљен Скорсезеов "Разјарени бик". Морам да поменем и друге глумце који су такође били сјајни, пре свих великог Џорџа Си Скота, који је по мени заслужио Оскара за улогу Берта Гордона, гангстера и менаџера који не преза ни од чега да би постигао циљ, макар то значило и гажење преко лешева. Ако би се искористила метафора Фауста, он би свакако био Мефистофел, довољно углађен да делује примамљиво, чак иако знате ко је, довољно убедљив да поколеба несигурног Едија у тешким тренуцима, и више него довољно опасан ако покушате да не испоштујете обавезу према њему. Најпре је говорио да је безвезно мерити учинак глумаца, јер не тумаче исту улогу, али када је Оскара освојио Џорџ Чакирис за "Причу са западне стране", он је ушао у сукоб са Академијом, рекавши да су награде политички мотивисане, због чега је и одбио награду за "Патона" касније. Пајпер Лори фантастично отеловљује мешавину поноса и осетљивости, решена да остане уз лабилног Едија, али и она ће морати да плати део његове цене због тога. Џеки Глисон је фантастичан током 20 минута појављивања као Минесота Фетс, лепо обучени шампион, сигуран у себе и своје способности. Топла препорука за овај филм, који је утицао на поновну појаву опште популаризације билијара у Америци. Интересантно је да је ово један од првих филмова чија уводна секвенца иде пре најавне шпице, као и један од првих мејнстрим филмова у коме се чује реч "bastard".

2. HUD (1963) - Martin Ritt

Једну од својих апсолутно најбољих улога, Пол Њумен је пружио као Хад Бенон, окрутно-цинични млади ранчер и каубој, савршен примерак отуђене омладине, без имало обзира за ичије потребе осим својих. Након што је случајно убио брата возећи пијан, сукоб са његовим вредним и поштеним оцем се продубљује, а он тоне у још дубљи очај и још жешћи алкохолизам. Нећак Лони му се диви и сматра га херојем, али временом увиђа да са Хадове моралне странпутице нема повратка. Усред свих збивања се налази кућепазитељка Алма, побегла од лошег брака, али увучена у постојеће породичне конфликте. Сви су одрадили сјајан посао, почевши од самог Њумена, његов апсолутно савршен портрет безосећајног и бездушног Хада је права посластица за гледање. Савршено отелотворена изгубљеност у простору и времену, битисање без икаквог правог смисла и уништавање свега чега се успут дотакне. Џорџ Си Скот кога сам поменуо у претходном делу је мислио да Њуменова глума у "Хазардеру" није ништа посебно, али је за улогу Хада рекао да је феноменална глумачка креација. Мелвин Даглас који је освојио споредног Оскара за улогу Хомера Бенона, искреног и поносног човека кога боли спознаја да од његовог сина не може постати ништа добро, рекао је да је на сету била добра атмосфера, али да није било претерано пуно смеха, због стидљивости и повучености глумаца, пре свега Пола Њумена. Рекао је да је таква била и Патриша Нил, мада то вероватно има везе и са тиме да јој је недавно умрла седмогодишња ћерка. Даглас се дружио са локалним ранчерима и у припреми за улогу дуго радио са њима, често су пили до дубоко у ноћ и формирана су многа пријатељства. Поменута Патриша Нил држи рекорд за најкраћу оскаровску главну женску улогу, са 22 одиграна минута. Многи би је назвали споредном, али да не цепидлачимо, по мени је награда апсолутно заслужена. Са много осећаја дочарава сложене емоционалне конфликте који се у њој одигравају, а њена омиљена сцена у којој говори Лону да ће морати да пита неког другог шта је смисао живота, је на крају избачена из филма. У својој аутобиографији је написала да су она и Пол Њумен дивно сарађивали, мада замало да не буде тако. У једној од пауза на снимању, отворила му је душу о смрти мале ћерке, на шта је он само одговорио "Гадно" и удаљио се. Испрва је била веома бесна, али је касније схватила да је то само део његовог метода и да је једноставно остао у лику и док су камере биле искључене. Треба поменути и злосрећног Брендона Де Вилдеа, који је сазрео откад је десет година раније глумио малог дебелог у "Шејну", овде је забележио још једну сјајну улогу. Оно што посебно волим код овог филма је што нема вештачког улепшавања. Нема догађаја који из корена мењају перспективе актера, нема усиљених измирења пропраћених кењкавом музиком - то је слика људи онаквих какви јесу. И баш због тога се питам да ли би Хад могао данас да буде снимљен. Вероватно не, али бар може да се ужива у овом сјајном филму, који није изгубио ни трунку своје оригиналне свежине, иако је стар 53 године.

3. COOL HAND LUKE (1967) - Stuart Rosenberg

Прва од четири сарадње Пола Њумена са редитељем Стјуартом Розенбергом донела му је улогу Лука, тврдоглавог затвореника који одбија да савије шију и прилагоди се робијашком животу у руралној калифорнијској казнионици. Константна надмудривања са чуварима и покушаји бекства, доносе му све тврђи и окрутнији третман, док га, са друге стране, други затвореници виде као Месију. Али, неко ће на крају морати да се сломи - они или он. У раној фази развитка овог пројекта, Лука је требало да глуми Џек Лемон, али је он читајући сценарио схватио да би, иако му се пројекат свиђао, Полу Њумену ова рола много боље пасовала, те је одлучио да филм продуцира уместо да у њему глуми. Њумен је већ био у серији тумачења антихероја, те му је и ова улога савршено легла. Како расте његов отпор затворским властима, расте и степен обожавања осталих затвореника према њему, али се све више стеже и обруч око њега, у страху од масовне побуне. Не само да Лука остали затвореници доживљавају као спаситеља - заправо је и била намера Стјуарта Розенберга да Лук буде нека врста пројекције Исуса, те је филм пун хришћанских референци и слика, мада је већина њих доста суптилна. На пример, обратите пажњу како је после сцене такмичења у једењу јаја положен на сто у пози сличној распећу. Чак је и његов затворски број, 37, референца на стих из јеванђеља по Луки (Лука - Лук 1:37) "јер са Богом ништа неће бити немогуће". Ту је наравно и песма "Пластични Исус" коју Лук изводи након што добије тужне вести о мајци. Пол Њумен је научио да свира бенџо специјално за ову прилику. Кад му већ спомињем мајку, да кажем и да је Џо Ван Флит старија од свога филмског сина само 11 година. Сцена њене посете је морала да буде снимљена за један дан, што је прилично озбиљан захтев узевши у обзир да је дијалог бројао осам страна. Међутим, с обзиром колико су обоје били талентовани и професионални, то је лако изведено. Морају се поменути и остали сјајни глумци, пре свих Џорџ Кенеди као Дреглајн, а потом и Стротер Мартин у улози Капетана, који изговара сада чувену реплику "What we've got here is a failure to communicate" (касније употребљена у уводу песме "Civil War" Ганс енд Роузиса), те Морган Вудворд као Бос Годфри, односно Човек без очију, злокобни чувар, који је постао један од најупечатљивијих ликова након што је Стјуарт Розенберг решио да му избаци све реплике из филма, сматрајући да му се појава не слаже са гласом и учинивши га тако још језивијим. Треба поменути и добру музичку тему пословично одличног Лалоа Шифрина, који је, кад су га питали, зашто је користио музичку тему из емисије "Eyewitness News" одговорио да ју је компоновао за овај филм, а да ју је екипа емисије "усвојила". Уз "Лептира" (1973) Френклина Шефнера, са Стивом Меквином о коме ћу писати у наставку, те "Брдо" (1965) Сиднија Лумета, ово је незаобилазни затворски филм тог времена, и ко га није гледао, требало би то без одлагања да учини. 

4. HOMBRE (1967) - Martin Ritt

Феноменални вестерн који је поново упарио Њумена са режисером Мартином Ритом је њихова шеста и последња сарадња. Резултат је заиста за дивљење, глумац блиста у улози Џона Расела, белог човека кога су одгајили Апачи, који долази у Аризону крајем деветнаестог века са намером да покупи наследство након смрти оца. Наследство се састоји од сата и куће коју намерава да замени за грла стоке. Међутим, мора да оде у други град, помоћу кочије која је нападнута и опљачкана. Након што група путника предвођена Раселом успе да поврати новац и нешто воде, бандити крећу у потеру. У покушајима да их избегне, свако из групе путника открива своју праву природу у тој ризичној и опасној ситуацији. Овај филм не само да обилује напетим ситуацијама од почетка до краја, већ пружа и фасцинантну студију карактера злосрећних путника у кочији. Галерија различитих ликова доприноси узбудљивом заплету, а сигурна режија чини да се гледалац осећа као да је у кочији са осталим путницима и да све доживљава из њиховог угла и перспективе. Џон Расел је аутсајдер кога је чињеница да су га одгајали Апачи учинила жртвом опасне мржње и предрасуда готово свих са којима се среће. А ипак, кад дође време опасности, мораће да се поуздају у њега, јер је он једино што им преостаје. То је све одлично приказано, а Пол Њумен је заиста одиграо фантастично, уз свесрдну помоћ свих осталих, који нимало не заостају. Ту су већ матори двоструки Оскаровац Фредрик Марч као сумњиви доктор Фејвор, Ричард Бун, као озлоглашени Сисеро Грајмс, Дајен Силенто као Џеси, глас разума који утиче на Расела да се посвети спасавању госпође узете за таоца, Мартин Балзам у улози Мексиканца, и други. Занимљив је и тај конфликт између Раселовог инстинкта да заштити групу, и њихових моралних начела, која налажу спасавање талаца. "Омбре" у жанру ревизионистичког вестерна стоји раме уз раме са филмовима са Клинтом Иствудом (испред и иза камере) и насилним ремек-делима Сема Пекинпоа, попут "Дивље хорде". Тема понашања у живот-или-смрт ситуацији је увек занимљива, а овде је прича о томе сјајно испредена кроз одличан сценарио, добру глуму и константну напетост. Постоји ли човек који би ризиковао живот за гомилу странаца? И ако постоји, каква је особа? Претпостављам да наслов каже све.

5. BUTCH CASSIDY AND THE SUNDANCE KID (1969) - George Roy Hill

Насловни јунаци су вође банде одважних и неухватљивих пљачкаша - први је човек од идеја и маштања, други од конкретне акције. Међутим, Дивљи запад постаје прогресивно цивилизован, и када банда претера са пљачкањем возова, формира се специјална потера која ће им бити на трагу где год да су. Када пуком срећом успеју да побегну, Буч добија још једну идеју, о одласку у Боливију. Међутим, гоничи се и даље не предају. Сценарио је заснован на догодовштинама стварних ликова, а њихова банда се звала Дивља хорда, али тај назив је промењен, јер је неколико месеци раније изашао истоимени филм који сам малочас поменуо. У једном тренутку, Санденс Кида је требало да игра друга звезда овог текста, Стив Меквин, међутим убрзо је приступио Редфорд, и снимљен је један од убедљиво најзабавнијих вестерн филмова свих времена. Осим што обилује акцијом и веома динамичном радњом, ту су и сјајни, непоновљиви хумористични моменти (мој омиљени је вожња бицикла уз тактове "Raindrops Keep Fallin' on My Head"). Филм је један од финансијски најуспешнијих у деценији, а Пол Њумен каже да се највише забавио на овом снимању. Један од разлога је и тај што су он, Редфорд и Кетрин Рос попили много пива у Мексику, који је послужио за боливијске сцене. То је зато што су одбили да пију мексичку загађену воду, док је цео остатак екипе због исте запатио тежак облик пролива, познатог као "Монтезумина освета". Њумен је такође говорио да Хил никад није показивао неодлучност или оклевање, већ да је увек знао шта жели од сваког глумца. Росова, која је две године раније блистала у Николсовом "Дипломцу" је касније говорила да јој је омиљена сцена на бициклу, јер су је радили режисери друге екипе. Због сукоба са Џорџом Ројем Хилом, који јој је забранио да долази на сет кад не ради, рекла је да је "сваки дан далеко од њега био добар". Феноменални сценарио Вилијема Голдмана је сигурно међу педесет најбољих у историји филма (макар холивудског), и филм је сада универзално вољен, али није се свима допао, на пример познати редитељ Џон Борман је говорио да је са његовим успехом почела пропаст вестерн жанра, док су признати филмски критичари Џин Сискел и Роџер Иберт признали да су били међу реткима којима се филм није допао. Голдман је у једном интервјуу рекао да је прву верзију сценарија хтео само један студио, и то под условом да не буде бекства у Јужну Америку. Кад се Голдман успротивио, рекавши да се тако заиста десило, шеф студија је одговорио "Заболе ме. Све што знам је да Џон Вејн не бежи". Колико је све варљиво, говори и чињеница да су агенти Би Џеј Томаса (певача који изводи "Raindrops") мислили да је песма толико лоша да ће му упропастити каријеру, а са тиме се сложио и Роберт Редфорд. Да не заборавим да кажем да филм, поред четири Оскара, држи и рекорд у освојеним Бафтама, са девет награда. Ако случајно има читалаца који су љубитељи вестерна, а још нису гледали овај сјајан филм, саветујем им да заиста не часе ни часа. Ово је непоновљиво остварење, а препоручујем га у дуплом програму са "Жаоком", још једним изузетно забавним, али пре свега добрим филмом Џорџа Рој Хила, са истим дуом глумаца.

Часни помен - SWEET BIRD OF YOUTH (1962)

TERENCE STEVEN MCQUEEN (1930 - 1980)

- Од проблематичног тинејџера који је доста времена провео по поправним домовима, израстао у најпопуларнијег глумца на свету и једну од највећих холивудских звезда.

- Више пута бежао од куће и бавио се најразличитијим стварима, између осталог био је механичар и пешкирџија у борделу. 

- Џејмс Дин је једном довезао мотор на поправку, а Меквин је био механичар. Са Дином на мотору је тада био и глумац Мартин Ландау. Он и Стив Меквин су једини који су 1955. године примљени у глумачки студио Лија Стразберга, од око две хиљаде пријављених.

- Први пут је примећен у филму "Никад тако мало" (1959), и то пошто је заменио Семија Дејвиса Јуниора, након што је овај рекао у интервјуу на радију да је бољи певач од Френка Синатре, па је овај инсистирао на његовој замени.

- Био је велики противник претераног насиља, псовања и голотиње у филмовима.

- Седамдесетих два пута наступио код Сема Пекинпоа, у филмовима "Џуниор Бонер" и "Бекство", у коме је глумио са Али Мекгро, која му је после тог филма постала жена.

- Осим већ поменутог сјајног филма "Лептир" са Дастином Хофманом, постигао велики успех са филмом катастрофе "Паклени торањ" у коме глуми са Полом Њуменом, колегом из текста. Интересантно је да су у том филму њихова имена заједно на шпици једно поред другог, а управо је због сличног неспоразума Меквин одбио да глуми Санденс Кида.

- После тога планирао да се повуче и износио невероватне услове о плаћању унапред само да би прочитао сценарио који му се шаље. Појавио се само у независном пројекту "Непријатељ народа" по Ибзеновом роману, те у још два филма у години смрти, "Том Хорн" и "Ловац".

- Као и Пол Њумен, био велики љубитељ трка, у којима је често учествовао, мада су његова страст били и мотори, а не само аутомобили.

- Одбио поприличан број улога, нарочито у периоду паузе после "Пакленог торња". Између осталог, ту су: "Француска веза", те "Чаробњак" Вилијема Фридкина (услов био да глуми и Али Мекгро, на шта Фридкин није пристао. Обојица су касније зажалила); затим "Апокалипса сада", "Прљави Хари", "Супермен", "Лет изнад кукавичјег гнезда", "Недостижни мост", "Мисури се распада" и "Блиски сусрети треће врсте". Сматрао је себе ограниченим глумцем уског опсега, рекавши да "у већини филмова глуми себе, и да је то прихватио".

- Неке од ретких колега којима се дивио су Хемфри Богарт, Џејмс Кегни, Спенсер Трејси и Џон Вејн. Са друге стране, Колин Фарел, Брус Вилис, Кевин Костнер и Пирс Броснан га стално наводе као њиховог хероја и инспирацију да се баве глумачким послом. 

- Добио идеју за причу која је деценију и по касније преточена у филм "Телохранитељ". Такође је био заинтересован да глуми Џона Рамба у "Првој крви", али тај пројекат није реализован за његовог живота. Међу сценаријима које је разматрао је био и филм "Возач" Волтера Хила, кога је касније оживео Рајан О'Нил.

- Умро од два узастопна срчана удара након наводно успешне операције мезотелиома, јако ретког облика рака плућа, који се јавља због изложености азбесту (има га у заштитним оделима за трке, као и на бродовима, где је радио). Иако је био и страствени пушач (три пакле дневно), сам мезотелиом се не развија од цигарета. Рак се брзо проширио на друге делове тела, иако је покушао и неконвенционално лечење у Мексику. Ништа није вредело. Имао је педесет година.

1. THE MAGNIFICENT SEVEN (1960) - John Sturges

Шест година након што је маестрални Акира Куросава потписао своје епско ремек-дело "Седам самураја", Јул Бринер је добио идеју да се уради амерички римејк, и обратио се продуценту Волтеру Миришу. Незахвалан задатак је поверен Џону Старџису, који је, истини за вољу, добио на располагање фантастичну глумачку екипу. Прича о мексичким фармерима који унајмљују екипу револвераша да их одбрани од окрутног бандита и његове камариле која им отима храну није баш најбоље прошла у Америци, али је у Европи постала такав хит да је екипа згрнула озбиљан профит. Иако мислим да је неупоредив са Куросавиним магнум опусом (ако та титула може да се додели само једном његовом филму), овај вестерн је заиста сјајан, и има све потребне елементе за одличан филм - добар сценарио (за који је кредитован Вилијем Робертс који га је само преправљао, након неслагања оригиналних сценариста са променама код неких ликова), сјајну екипу глумаца (Бринер, Меквин, Илај Волах, Чарлс Бронсон, Џејмс Кобурн, Роберт Вон, Бред Декстер, Хорст Бухолц, и други), напетост, изузетну забаву, те незаборавне акционе сцене. Ипак, није све прошло без проблема. Иако је лично Јул Бринер инсистирао да му партнер буде Стив Меквин, имали су грозан однос, јер се стално стицао утисак да млађи глумац покушава да "украде шоу", намештајући пиштољ или шешир док његов колега изводи неку важну сцену. Тај сукоб је трајао до пред крај Меквиновог живота, када је звао Бринера да се измире и да му захвали, јер без њега не би ни био у том филму, а то је био први његов наслов који је постигао огроман успех. Интересантно да је и Јул Бринер такође умро од рака плућа неколико година касније. Џејмса Кобурна је препоручио његов пријатељ Роберт Вон, и то му је омиљена улога коју је одиграо, с обзиром да је био велики фан "Седам самураја", иако се у филму појављује тек нешто више од десет минута. Вреди поменути и увек феноменалног Илаја Волаха у улози гнусног Калвере, који малтене доминира екраном као главни негативац. Елмер Бернштајн је искомпоновао сјајну музику, иако није био први избор за композитора - постао је део екипе тек кад се Старџис покачио са дотад омиљеним му композитором Дмитријем Тјомкином. Иначе, у оркестру који је свирао теме за Бернштајнов познати скор, за клавиром је био чувени Џон Вилијамс. У оригиналном сценарију, сви револвераши су много старији, и ратни су ветерани. Један од глумаца разматраних за улогу је био Спенсер Трејси, као и Кларк Гејбл. Како рекох, критике су биле помешане по изласку филма, али је Џон Старџис добио признање веће од сваке критике - Акира Куросава је био толико импресиониран филмом да му је послао церемонијални мач као поклон. Па, ако има неко ко ово није гледао, нека пожури, није џабе јапански великан био тако одушевљен.

2. THE GREAT ESCAPE (1963) - John Sturges

Један од највећих америчких ратних спектакала, "Велико бекство" је прича о планирању велике групе савезничких затвореника да побегну из злогласног немачког логора током Другог светског рата. Филм има све елементе набуџеног епа - траје скоро три сата, глумачки ансамбл је препун великих звезда, обилује акционим и драматично напетим сценама, те има сјајну музику. Стварно бекство се десило у марту 1944. године - тачно на дан када је можда највећа звезда филма, Стив Меквин, напунио четрнаест година. Он је пристао да глуми Хилтса званог "Кинг Кулер" под условом да му се допусти да покаже шта зна на мотоциклу, тако да те сцене нису историјски утемељене, већ додате сценарију. Интересантно је да у сцени највеће јурњаве, Меквин тумачи и Немца са кацигом, при чему је потпуно непрепознатљив, тако да, помоћу магије монтаже, он у тој сцени заправо јури сам себе. Џејмс Гарнер бриљира у улози Хендлија, човека који налази потребне материјале и ствари. Џејмс Кобурн је Аустралијанац који израђује алатке, а Чарлс Бронсон је краљ тунела, задужен за копање. Он је донео искуство на снимање, с обзиром да је радио као рудар дуго времена и, баш као и његов лик, развио клаустрофобију. Интересантно је да његов лик каже да на руском зна да каже једино "Волим те", док је Бронсон заправо течно говорио руски. Џејмс Гарнер је служио у корејском рату, док је Доналд Плезенс заиста служио у британској авијацији и био у немачком логору. Треба поменути и Ричарда Атенбороуа, као Бартлета, који је главни планер бекства. Занимљиво је да су, иако је догађај историјски, сви ликови измишљени, тј. постоје само људи на којима су ликови овлаш базирани. Такође, ово је један од ретких филмова у коме уопште нема жена. За онога ко ужива у одличним, интелигентно осмишљеним ратним филмовима, "Велико бекство" је филм коме се вреди враћати. Уопште није чудо што је филм био толики успех, мада се свакако очекивало да освоји који Оскар (номинован је само за један, и то за монтажу). Но, ја увек кажем да није све ни у наградама, сведочанство о величини овог филма је његово завештање данас, 53 године касније, када и даље слови за један од највећих хитова у свом жанру, са правом.

3. THE CINCINNATI KID (1965) - Norman Jewison

Морам да будем личан и да кажем да ми је овај филм омиљен када је у питању Стив Меквин. Иако је био успешан и добро прошао код публике, неки други су обично у врху кад су релевантне листе у питању, али мене је овај сваки пут све више одушевљавао, а гледао сам га три пута. Почевши од уводне шпице, којом доминира препознатљиви глас Реја Чарлса, певајући насловну песму, овај филм пружа, поред сјајне забаве, одличну карактеризацију свих уплетених (захваљујући одличном сценарију), напете сцене, како за покерашким столом, тако и ван њега, те сјајан скор Лалоа Шифрина, који се наслања на сетинг Њу Орлеанса, савршено одабран за ову приповест. Стив Меквин тумачи насловног лика, који је без правог циља, али има дара за покер, те путује по градовима, од једне велике партије до друге, успут експериментишући са разним девојкама, док му се у престоници џеза путеви не укрсте са легендарним шампионом Ленсијем Хауардом (Едвард Џи Робинсон, уместо болесног Спенсера Трејсија), и на помолу је велика партија, која победнику може да донесе много, а пораженом да узме апсолутно све. Поред њих двојице, ту је и галерија занимљивих ликова од којих свако има своју рачуницу и свако на свој начин доприноси да се напетост подигне до тачке усијања. Остатак глумачког ансамбла је такође импресиван, и укључује Карла Малдена у улози Шутера, некад доброг играча, а сада делиоца са интегритетом, кога уцењују да намести партију преко сопствених дугова и распусне младе жене Мелбе, коју игра Ен Маргарет. Она је типична размажена заводница која не преза ни од чега да би задовољила сопствене хирове. Стабилнији избор за Кида је лик који тумачи Тјузди Велд, али му је углавном само велика партија на памети, и прилика да коначно свргне краља са престола. У напетој завршници сви иду на све или ништа, а рањених нема. Жао ми је што се у филму игра "five card stud", а не "Тексас Холд'ем" покер, јер би филм сигурно привукао и више публике сада након популаризације истог на овим просторима. Али, добро, чак и они који нису сасвим упућени у концепт ове игре могу лагано да уживају, јер филм вози од почетка до краја, без иједне паузе. Иако је улога Кида свакако позната у биографији Стива Меквина, рекао бих да је ипак донекле неправедно потцењена наспрам неких других. Можда сам пристрасан, али заиста мислим да је једна од најбољих у његовом резимеу, иако је генерално мишљење да је са тридесет пет година био престар да је тумачи. Можда и јесте, али сада је у њој изузетно тешко замислити било кога другог. Исто важи и за Едварда Џи Робинсона, који је, осим што је заменио Трејсија, имао конкуренцију и у Керију Гранту, иако је тешко поверовати да се о томе озбиљно размишљало, тешко да би Грант прихватио да његово име на шпици буде после Меквиновог. 

4. BULLITT (1968) - Peter Yates

Ако вас неко пита, постојао је Прљави Хари пре Прљавог Харија и Попај Дојл пре Попаја Дојла. Име му је Френк Булит, и њега је, са много осећаја, одиграо Стив Меквин, који се сјајно снашао у кожи tough-to-the-bone пандура који од амбициозног али сумњивог политичара добија задатак да сачува криминалца који је сведок против мафије. Кад сведока смакну, он постаје одлучан да истера ствар до краја и казни кривце по сваку цену. Рећи ћу само да је ово омиљени филм редитеља Вилијема Фридкина и Џона Вуа који је директно инспирисао наслове као што су "Француска веза", "Живети и умрети у Лос Анђелесу", "Жад" и "Отпоран на метке". Бескомпромисни акциони филм у коме адреналин пршти са целулоидне траке неће оставити никога равнодушним, а и сам Стив Меквин ће годинама касније навести овај филм као свој омиљени који је радио. Много својих дублова Меквин је радио сам, а треба рећи да је овај филм родоначелник великих аутомобилских јурњава, јер је пренапета секвенца јурњаве иззмеђу Булита у Форд Мустангу и једног од зликоваца у Доџ Чарџеру, трајала безмало једанаест минута. Такође, један је од првих мејнстрим филмова у коме се користи реч "bullshit". Колика је била популарност филма говори и чињеница да су многи делови одеће које Меквин носи доживели огроман пораст продаје. Упркос импликацијама његовог имена, главни јунак не користи пиштољ све до главног обрачуна. Не презајући ни од какве опасности, Булит се полако приближава истини, али како то обично бива, то долази уз одређену цену. У овом тексту већ поменути Роберт Вон је заиста фантастичан у улози амбициозног и кварног политичара који користи Булитову популарност у народу да дође до циља. Сјајно је избалансирао тактичност са једне, а љигавштину са друге стране. И сам је говорио да је његова улога у овом филму најбоља коју је икад одиграо и да је поносан на њу. А ипак, замало да је не одигра, јер је сматрао да филму недостаје прича. Тек на изричито инсистирање Стива Меквина, понуђена му је изузетно велика лова и пристао је. Жаклин Бизе није имала много материјала и простора за рад у улози Булитове девојке, али је своје одрадила доста добро. Неколико биографа је навело да су она и Стив Меквин имали аферу током снимања, што је више пута оповрнуто са њене стране. Дон Гордон као Булитов партнер Делгети, те Роберт Дувал у ситној, али важној улози таксисте, такође дају свој допринос. Можда и улога у којој Меквин у највећој мери показује фрајеризам. У сваком случају. једна од најпознатијих и најуспешнијих улога Стива Меквина, а и жанра полицијске драме. Овде је већ почео да брине да ће га бирати искључиво за ратне и акционе филмове, али чак и да јесу (што није било тачно), он је своје послове одрађивао заиста фантастично. Први амерички филм Питера Јејтса, кога је Меквин лично одабрао, због реалистично режиране јурњаве у филму "Robbery", је заиста постигао велики успех и код публике и код критике. Заслужено, нема шта.

5. THE THOMAS CROWN AFFAIR (1968) - Norman Jewison

Углавном се овај наслов везује за филм са Пирсом Броснаном и Рене Русо, али прави Томас Краун је нико други до Стив Меквин, упарен са прелепом Феј Данавеј, која је узјахала талас успеха са филмом Бони и Клајд, да би седамдесетих постала најтраженија глумица Холивуда, о чему сам већ више пута писао. Оригинални избор је био Шон Конери, али је одбио, исцрпљен од снимања Бонд филма "Само двапут се живи", због чега је касније зажалио. Други избор је био Ричард Бартон. Што се тиче глумица, разматрано их је бар десетак. Прича је позната. Богати бизнисмен, а уз то и авантуриста, планира савршену пљачку банке коју изводи четворо људи. Када истражитељка задужена за преваре везане за осигурање открије да он можда има неке везе са тим, почиње строгу присмотру, а почиње и да се виђа са њим, да би видела какав то човек планира пљачку банке, а већ је пун као шипак. И како реагује на притисак каквом никад дотад није био изложен. Сличан концепт је у данашње време већ израбљен до максимума, али је тада још био прилично свеж, што, потпомогнуто одличним сценариом Алана Трастмена даје одличне резултате, а и лепо је видети квалитетна режисерска решења, добру сценографију и аутомобиле (Ферари који вози Феј Данавеј је други од само десет икад произведених из те серије - у филму се тај ауто помиње као "једна од оних црвених италијанских ствари". Неке ствари јесу предвидљиве, али филм ипак успева да избалансира праву дозу озбиљности и забаве. Како већ рекох, у данашње доба где је све извештачено, сјајно је гледати људе који сваким покретом и поступком одају утисак праве звезде. Вечне теме привлачности и отуђења, поверења и издаје, те схватања шта је у животу важно, су савршено обрађене. Две шаховске партије са ово двоје актера - професионална и сексуална - обе имају неизвестан исход, и до самог краја држе гледаоца на ивици столице. Ово остварење, стилистички одлично реализовано, одговара свом времену, али и у нашем, скоро пола века касније, функционише много боље од свог римејка и од многих наслова са сличном премисом. Препустите му се и допустите да вас ненаметљиво заведе.

Часни помен: THE SAND PEBBLES (1966)