Аутор серије и главни сценариста: Ноа Холи
Режија: Мајкл Апендал, Кит Гордон и још 11 редитеља
У главним улогама: Били Боб Торнтон, Мартин Фримен, Алисон Толман, Колин Хенкс, Патрик Вилсон, Тед Денсон, Кирстен Данст, Џеси Племонс, Расел Харвард, Боким Вудбајн, Зан Меклернон, Јуен Мекгрегор, Кери Кун, Мери Елизабет Винстед, Дејвид Тјулис
21. век на пољу филмова доноси тек спорадичне поготке, и треба пажљиво тражити да би се дошло до драгуља, углавном ван Холивуда и ван свих познатих параметара. Али, о томе је већ било доста речи. Са друге стране, серије на неки начин доживљавају експанзију, све је више интересантних, добро написаних и храбрих телевизијских подухвата који нас везују за "мале екране ТВ пријемника" оличене у мониторима разних дијагонала. Ипак, човеку није жао да буде везан ако има за шта - постоји приличан број (кажу) добрих серија које још увек нисам гледао, тако да ми је засад од завршених пројеката из овог века и даље најбољи двојац "The Wire" (мада, предност и даље дајем серији Homicide, на којој сам одрастао и о којој сам већ овде писао, кад су у питању пројекти Дејвида Сајмона - "Жица" јесте за чисту петицу, ту нема збора, али ниједног тренутка ме није возила као "Одељење за убиства, живот на улици") и "Breaking Bad". Нови Твин Пикс је (засад) изузетан, али то је продужетак култне серије из деведесетих, па га не вреди сврставати у овај век, а осим тога, нова сезона још увек траје, налази се на половини. Кад је у питању серија "Фарго", требало би да вам о томе шта о њој мислим говори чињеница да сам решио да о њој пишем у тренутку када се трећа сезона још није охладила, а нема најава да ће бити неке следеће - у питању је серија уз коју сам заборавио на већину других које ми чуче на харду чекајући да их погледам - нећу да тврдим да је нешто најбоље што сте икад видели, можда би чак било неозбиљно сврставати је уз доказано култне наслове и на општепризнате листе најбољих серија икад снимљених, али мислим да је сасвим безбедно сврстати је у сам врх телевизијске продукције кад је овај век у питању. С тим у вези, овај текст ће свакако бити субјективан, јер се пре свега ради о томе како ова серија делује на мене и како ми гађа емоције, тј. текст је из мог угла (мада ћу покушати да све аргументујем). Међутим, дозволите ми да предвидим да ће кроз коју годину од завршетка ово остварење постати инстант класик телевизије, јер просто има све квалитете за то, а и одолеће зубу времена, у то сам сигуран. Јесу прошле само три сезоне (надам се да ће их бити бар још толико пре коначне завесе), али ова серија нам је већ понудила доста тога и дала нам за право да очекујемо још материјала, који ће је - ако се овако настави - сврстати у ред апсолутно највећих.
Сасвим логично питање које се најпре поставља је, има ли ова серија икакве везе са култним филмом Коенових из 1996. године. Прави одговор је заправо и да и не. Номинално, прича у серији нема конкретних додирних тачака са оном из филма, једино што се на брзину помињу нека имена и догађаји који могу и да вам промакну, ако нисте баш пажљиво пратили филм. Са друге стране, то дефинитивно јесте тај универзум - снегом окована вукојебина у Северној Дакоти, људи учаурени у мале, тривијалне, "добар дан, комшија" животе, ненавикнути на присуство тешких злочина, нити икакво озбиљније нарушавање рутине. Е, управо нарушавање те рутине може да се назове заједничким имениоцем свих сезона серије (које имају посебне приче и глумачке екипе, са незнатним додирним тачкама) и филма, тј. реакције и понашање тих по свему обичних људи, када их у вртлог бизарних догађаја испреплетаних злочинима увуку силе ван њихове контроле, оличене било у другим људима, било у натприродним факторима, или нечем трећем. А кад се тај вртлог једном покрене, јако га је тешко зауставити, и људи које смо дотле мислили да познајемо, почну да испољавају дотад невиђене особине. А заједно са њиховим прикривеним поривима испливавају и озбиљне друштвене аномалије, општа обезљуђеност, и као последица свега, крвава каљуга у којој се ваља како Америка и њен фрагмент дат у серији, тако и читав свет. Док сам гледао "Фарго", у глави ми је често одзвањала бриљантна реченица Џона Хјустона из "Кинеске четврти": "You see, Mr. Gittes, most people never have to face the fact that at the right time and the right place, they're capable of anything". По мени, ова серија управо то илуструје. Већ негде написах да је она готово савршен спој мрачног егзистенцијализма и бизарног хумора у коме ништа није немогуће. По тим карактеристикама су је неки упоређивали и са Твин Пиксом, мада је то по мени ипак незахвално, јер је "Твин Пикс" био, а и сада јесте, нешто што буквално никад није виђено на телевизији, а осим тога поседује знатно више хорорично-окултног од "Фарга" који са њим ипак не може да се мери по задирању у подсвесно, несвесно и кошмарно. Укратко речено, иако поседују поменуте заједничке елементе, "Твин Пикс" је јачи за Дејвида Линча. Али, то не значи да "Фарго" није једна од најбољих ствари које ћете икад видети, напротив. Баш зато што је све могуће, баш зато што ствари поставља и представља на изузетно оригиналан начин, баш зато што из већине својих глумаца извлачи најбоље наступе у њиховим каријерама (чак и од неких за које нисте навикли да вас бацају на гузице квалитетом глуме), "Фарго" је нешто што никако не смете пропустити. Оно што ми се посебно допада је чињеница да је серија пуна мистерије која никад није сведена на једноставни whodunit - лешева има доста, али ви починиоца сваког убиства видите и знате од прве секунде - то уопште није елеменат око кога се мистерија гради - много је битније шта је неког нагнало да убиство почини, како ће се понашати после тога, које ће наредне догађаје то убиство изазвати, ко ће у њих бити умешан, како ће се све одвијати и завршити, и да ли ће се на сва отворена питања (којих је увек много) одговорити - е, то је већ прича за себе, и то је један од најјачих елемената серије - одржавање напетости, првокласан сценарио, који звучи крајње реалистично чак и кад су укључени веома бизарни елементи, видећете већ - али, важно је нагласити да то никад није празна прича - све пршти од референци на филозофију, књижевност, историју, митове и друге области, но непознавање истих не значи да нећете моћи да испратите серију, само ће вам бити мало теже да схватите зашто је толико добра. Слично је и са односом филм - серија, можете серију да пратите без филма, она стоји на својим ногама као засебан ентитет, али ако најпре одгледате филм, биће вам лакше да уроните у свет о коме сам писао, и неће вам бити чудне све те чувене узречице, поштапалице и причице којих су пуни становници Северне Дакоте и Минесоте. Чак бих рекао да филм и серија једно друго допуњују и чине бољим, после прве сезоне сам опет гледао филм, и уживао у њему још више него прва два пута, што је фасцинантно достигнуће.
Свака епизода, као и филм, почиње натписом "Ово је истинита прича. Описани догађаји збили су се ту и ту, те и те године. На захтев преживелих, имена су промењена. Из поштовања према мртвима, све остало је испричано тачно онако како се догодило". Одмах да кажем, то ни у филму ни у серији, нема везе са истином, све што се дешава је потпуно фиктивна, смишљена прича, која додуше узима елементе из неких стварних догађаја, али на крају крајева, ништа од виђеног се није "тачно тако догодило", и хвала Богу што је тако, иначе би било свашта, свако ко у Бога верује је сигурно бар једном рекао да има чудан смисао за хумор, а кад би макар пола свега што се овде дешава било истина, та чудноватост би превазишла све границе. Идеја Коенових је била и да натерају људе да се лакше вежу за материјал, али и да разбију мит о веродостојности "истинитих прича" уопште, наводећи да је у мизерном броју случајева уопште могуће да онај који ради причу има потпун и прецизан увид у њену комплетну истинитост. Међутим, пажљивим гледаоцима неће моћи да промакне сугестија у виду нестајања речи "true", а потом и свега осталог осим речи "story". Да би вам све било још јасније, обратите пажњу на сцену из филма "No Country for Old Men" када Карла Џин Мос пита Ед Том Бела да ли је прича о омамљивачу стоке заиста истинита, тј. на његов одговор. Уопште говорећи, читава серија обилује референцама не само на истоимени филм, већ и на друге наслове из опуса браће Коен. Но, да се сада вратим серији нешто конкретније. Цела серија се, као што рекох, догађа у Минесоти (осим једне епизоде у трећој сезони која је у Калифорнији) у различитим временским периодима - прва 2006, друга 1979, а трећа 2010-11. године. Међу одређеним ликовима постоје везе, али да вам не би промакла већина њих, мораћете да пратите веома сконцентрисано, а само један лик се појављује у све три сезоне. У првој, ствари се врте око Лестера Најгарда (фантастични, феноменални Мартин Фримен, који изгледа и говори као аутентични Амер са Средњег запада, иако је чистокрвни Британац), патетичног продавца осигурања кога сви газе, по чему мало подсећа на Волтера Вајта пре него што постане кувар), чији сусрет са застрашујућим убицом по имену Лорн Малво (харизматични Били Боб Торнтон) узрокује три смртна случаја, што директно, што индиректно. То је почетна премиса ове сезоне, у коју се временом укључује двоје пандура који поменуте смрти истражују (пуначка Моли, која је, иако једина интелигентна и способна, предмет спрдње, те трапави Гас Гримли, који временом постаје њен савезник, а има и свој рачун са бездушним Малвоом), као и двојица мафијашких хитмена који имају своју рачуницу у целој ствари. Фасцинира слојевитост ликова и њихова еволуција кроз изборе које праве и поступке којима прибегавају, добивши тако пунокрвност и тродимензионалност, чак и ако су у питању потпуно споредне улоге. Погледајте само поменутог Лестера који како време одмиче више никако није патетични људски створ, већ малтене криминални мастермајнд. Били Боб Торнтон је такође савршен избор за улогу Лорна Малвоа, једног од упечатљивијих ТВ негативаца у историји. Видимо какав је свет управо по томе како се он сналази у њему - толико је на свом терену, и толики утицај има на остале ликове, да готово делује као онострано биће. демон или злодух, иако је сасвим рационалан, много више од рецимо Антона Чигура из поменутог филма "Нема земље за старце". Свака епизода сезоне се зове по одређеном логичко-филозофском проблему, стално се прича о односу грабљиваца и њиховог плена, и месту обичног човека у таквом свету. Иако су и Моли и Гас свесни да је на широком плану њихова борба вероватно узалудна, они немају другог избора него да се у њу упусте, и поред тога што је противник далеко опаснији и бескрупулознији.
Али, ту се опет враћам на еволуцију карактера, нико до краја приче неће бити исти као на почетку, а чак и они најчистији ће морати да се мало ублате и укрваве, јер ће за апсолутно све укључене ово бити искуство које мења живот. Кастинг је перфектан, поред двојице поменутих, који су апсолутни драјвинг форс целе сезоне (ако се знало шта можемо очекивати од Торнтона, Фримен ме је апсолутно оборио с ногу, цео живот је био неки небитни помоћник, смотани најбољи пријатељ, и слично, а сада је неочекивана сила), ту је и апсолутно божанствена Алисон Толман, којој бих доделио Еми номинацију само за изразе лица, а камоли за одличну глуму, она ми изгледа као пандан Марџ Гандерсон из филма, и рекао бих да су јој те ципеле прилично удобне и да јој добро стоје. Ту је и Колин Хенкс, прикладно трапав и бесловестан, са истом туњавом фацом какву му отац фура у већини филмова, али вољан да напредује и да схвати колика жртва је потребна да се победи зло. Поред одличних и већ поменутих Расела Харварда и Адама Голдберга, како већ рекох, и споредни ликови имају свог шарма и својих квалитета, пре свих Кит Карадин као Молин отац, бивши полицајац, а сада власник бара који стално прича о масакру из 1979. године и колико је сличан овоме што се тренутно дешава, као и Боб Оденкирк, као њен шеф, који изузетно тешко прихвата непобитну истину (као и сви ми, уосталом) да више није оно што је био. Нико поштеђен, нико непогрешив, нико потпуно чист ни безгрешан, такав је свет. Пред очима гледаоца се одвија мрачна и крвава али прелепа бајка са више реалности него што смо спремни да прихватимо. Технички детаљи су такође готово савршени, прелепи кадрови снежне Минесоте у комбинацији са ванредном напетошћу, врхунским ритмом и каткад бруталним насиљем, дају добитну комбинацију. Режија је ингениозна, нарочито у другом делу, када ствар почне да се одмотава, где има неколико заиста предивно конструисаних сцена (једна од мојих омиљених је обрачун у шестој епизоди, за коју је режисер Колин Бакси зарадио Еми), а музика Џефа Русоа се кроз целу серију феноменално уклапа у дешавања, без обзира да ли је меланхолична елегија слична оној коју је кроз филм провлачио Картер Бурвел, или веома заразне комбинације са бубњевима у различитим варијантама. Од глумаца из прве сезоне једино је Били Боб Торнтон освојио Златни глобус, што је заиста срамота, ако не Хенкс, а оно бар Фримен и Толманова су га једнако заслужили. Поставило се питање може ли се, после толико успешне прве сезоне, која је поставила одређене стандарде, очекивати макар приближан квалитет у другој? Концепт је био познат, нова постава сваке сезоне, што је апсолутни мач са две оштрице, може и да успе, и да вам се одбије право у главу (ко је рекао "True Detective"?). Међутим, кад су у питању Ноа Холи и екипа, црне слутње су се показале апсолутно неоправданим. Не само да је нова сезона деловала потпуно ново и свеже, већ је у одређеним сегментима успела и да превазиђе прву, што је већ само по себи озбиљно достигнуће и нешто што уопште није лако постићи.
Друга сезона се такође одвија у Минесоти, 27 година пре догађаја из прве, поткрај седамдесетих година прошлог века, и одлично је ухваћен дух тог времена, оличен у свеопштој кризи у читавој земљи, и неповерењу у све. Док вијетнамски фијаско и политичке трзавице још увек потресају читаву земљу (кад смо код политике, будући амерички председник се појављује у првој епизоди у лику бесмртног Бруса Кембела), учмале животе становника још једног мртвог града протреса пуцњава у ресторану и догађаји непосредно после ње, који повезују два мафијашка синдиката, брачни пар (касапина и фризерку) и полицајца који све истражује. У сплет бизарних околности и догађаја се на тренутак укључује и један летећи тањир - фантастично је како је готово неосетно инкорпориран у причу, без нарушавања природног тока ствари - јер, у свету где се никоме не може веровати, где вас лажу званичници рођене земље која би требало да је најбоља на свету, а то очигледно није, и где ништа није сигурно, усред свеопштег апсурда - зашто би постојање ванземаљаца било чудно и неприродно? Заправо, оно савршено осликава једну од многобројних истина коју саопштавају серија и филм - у животу понекад - шта понекад, често - нема баш све много смисла и тешко је пронаћи сврху у свему што се догађа. Јунаци сезоне ће из свог тог хаоса покушати да извуку најбоље, али све долази по одређеној цени, Централни догађај је свакако масакр у Су Фолсу који остарели Лу Солверсон не може да заборави ни 27 година касније, и то са разлогом. Као млађег човека га игра Патрик Вилсон, а једину праву помоћ има од свог таста Хенка који је шериф (Тед Денсон у фантастично слојевитој улози којом доказује да није само перфектан комичар). Осим са мафијом, обојица морају да се боре са неизлечивом болешћу своје жене и ћерке, и да успут расветле степен умешаности породице Блумквист у читаву ствар. Као и у првој сезони, највеће богатство лежи у феноменалном сценарију и слојевитости ликова - гарантујем да генерално супер-иритантну Кирстен Данст никад досад нисте видели овакву - можда ће вас и сад иритирати, и мене је на моменте, али лик Пеги Блумквист је дефинитивно круна њене каријере и лик који јој је савршено легао. Жена која је са једне стране невољно бачена у вртлог за њу неразумљивих догађаја, а са друге спремна све да учини да не остане заробљена у улози коју јој је друштво наменило. А да Лорн Малво не буде једини негативац коме морате, поред тога што га неоспорно мрзите, мало и да се дивите, овај пут су се побринули Боким Вудбајн и Зан Меклернон, у улогама Мајка Милигана и Ханзија Дента, хитмена двеју мафијашких фракција које се боре за превласт, ма колико то бесмислено изгледало in the middle of fucking nowhere (истини за вољу, и мафија је невољно увучена у цео каламбур). Вудбајн је генијалан у улози циничног убице са афро-зурком који се никоме не приклања и никоме не прилагођава, али његове последње сцене су бриљантан друштвени коментар и скретање пажње на чињеницу да са новом деценијом иза угла чека и нова врста убица, која не користи ватрено оружје, већ уваљује у економско ропство. Са друге стране, ратни ветеран коме на крају коначно досади да буде туђе оружје у "убиј или буди убијен" свету, у тренутку слабости открије да "жели само мало мира кад пожели да је сам", али за њега је тешко изборити се, и мора доста да се ради да би се до њега дошло. А кад је убијање једино што умеш, још је незахвалније и компликованије.
И ова сезона обилује алегоријом и потребно је бити књижевно-филозофски поткован да би се до краја разумеле све импликације, од религијских до књижевних, али не бригајте, и они који су бежали са часова апсолутно могу да уживају. Највише се провлачи Камијев "Мит о Сизифу" (то је и име једне епизоде), и сваки од ликова има свој камен који мора беспоговорно да гура уз брдо. Оно што чини да себи олакша одређује његову судбину. Патрик Вилсон у лику Луа Солверсона бира да у сваком дану види трунку наде да ће можда ипак успети да изгура камен уз брдо, да ће му жена можда ипак оздравити, а као и његова ћерка и Гас Гримли у првој сезони, он свакако види да је борба против људи којима је стао на пут, и који су сасвим могуће инкарнације демона, углавном узалудна, али свеједно мора да покуша, јер није од оних људи који не реагују на зло и неправду. Треба поменути и неке од фантастичних епизода којима друга сезона (као и прва, додуше) обилује - издвојио бих Ника Офермана као пијаног адвоката који се (случајно или намерно) зове Карл Ведерс, те Рејчел Келер у улози размажене Симон Герхарт, која навлачи породици беду на врат пожелевши мало тамног шећера за вене. Дођавола, чак је и пословично никакви Бред Герет врло солидно одрадио свој део посла као оперативац из Канзас Ситија. Још једно од малих чуда ове серије и доказа да је у питању тренутно једна од најбољих серија. Ипак, једна од тема које се кроз целу серију понављају, однос реалности и личне перцепције/поимања исте, није нигде тако очигледна као у трећој сезони, коју смо доскора имали прилике да посматрамо. Поред тог односа између онога што изгледа да јесте и онога што заиста јесте, у свету у коме готово нико није оно за шта се издаје, сам Ноа Холи је рекао да је највише желео да критици извргне такозвану селфи-културу. На шта се то тачно односи, погледајте и сами, ако сте пропустили, а у средишту приче је чудни дуготрајни сукоб између два брата, краља паркинга Минесоте и неугледног надзорника за условне казне (обојицу надахнуто тумачи Јуен Мекгрегор), који по старом добром рецепту узрокује серију бизарних смрти и неочекиваних догађаја у које бивају увучени полицајка жртва реорганизације, чији очух је једна од жртава, бивша робијашица са афинитетом према профи бриџу, јеврејски адвокат партнер краља паркинга, те још један партнер у фирми, британски слаткоречиви финансијски чаробњак, чије праве намере, право порекло и право лице никоме нису познати. Следи још једна класична коеновштина од приче, прожета религијским конотацијама, филмским омажима (сцена у куглани је суптилан клим главом ка "Великом Лебовском", на пример), изврнутим чињеницама и (не тако) истинитим причама.
Колико пута у животу сте били укључени у наизглед безазлен конфликт који је попримио много озбиљније размере него што се ико могао надати? Колико се пута испоставило да неко из ваше најближе околине није оно што сте мислили да јесте? И колико пута сте имали утисак да вашим животом управља неко други и да баш ништа поводом тога не можете да урадите? Да се константно трудите и дајете све од себе на послу, али то нико не примећује? Управо се у таквим ситуацијама налазе јунаци треће сезоне. Веома способна, али такође и веома технолошки хендикепирана полицајка Глорија Бургл, истражујући наизглед насумично убиство свог очуха који је водио тајни живот, укршта путеве са двојицом браће у завади, девојком једног од њих крајње сумњиве мотивације, и неупадљивим али веома моћним Британцем, економском сивом еминенцијом фирме једног од браће, чију праву мотивацију апсолутно нико не зна. Глумачке креације су стандардно првокласне, просто не знам кога пре да издвојим - да ли сјајну Мери Елизабет Винстед у најбољој улози њене каријере, харизматичну бившу робијашицу Ники која се спанђава са својим надзорником за условну из веома сумњивих разлога, јер, мало је рећи, изгледа предобро за њега. Она је један од главних покретача његових акција против брата, и не губи главу чак и кад ствари објективно оду предалеко, па ни кад јој на пут стане веома опасни Варга. Њега глуми Дејвид Тјулис, феноменални енглески глумац који је вероватно мој омиљени лик у овој сезони, пре свега зато што је апсолутно успео да ме убеди да је опасан као срчани удар, не узевши оружје у руке (прљави посао обављају Кинез и Рус, на неки начин повезан са злочинима у Немачкој осамдесетих). Он можда делује безазлено и бенигно са својим јефтиним оделима, полуистинитим и неистинитим причама и метафорама (једна од њих помиње и нашег јунака Гаврила Принципа), али веома добро зна шта хоће и како да до тога дође. Можда не изгледа као инкарнација демона попут Лорна Малвоа или Ханзија Дента, али то што је другачија врста негативца, не значи да је мање опасан. Већ сам поменуо и одличног Јуена Мекгрегора, који наизглед без муке оваплоћује две дијаметралне личности, два различита гласа, стила облачења, фризуре и особе уопште. Уживање је гледати га. А шта рећи о Кери Кун, чији лик као да је залутао у погрешно време. Убијени очух није оно за шта се издавао, као ни њен муж, аутоматика и техника је нимало не слушају, идиот од шефа је на сваком кораку саплиће без видљивог разлога (осим можда што је жена), али и поред свега, као и њени пандани у претходним сезонама, она не може да не реагује на зло и неправду. Треба поменути и Оливију Сандовал, која, осим што у прави час постаје значајан савезник добра, обезбеђује и фантастични comic relief причајући о позама које она и њен муж покушавају да би зачели, после десетак секунди познанства са ликом Кунове. Само једна у низу ствари због којих је "Фарго" оно што јесте, сасвим могуће the hottest shit on TV тренутно.
Рекао бих да је, и поред моје неподељене љубави за све три сезоне, ова последња ипак за мајушну нијансу слабија од прве две. Ту се не ради о слабијој причи, нити о сценаристичко-режијским решењима која су сва одреда првокласна, већ једноставно о чињеници да ме није извозила као претходне две, шта год то значило - трећа епизода, тачније њен сегмент са лутајућим андроидом ме уопште није купио, иако има своју сврху као што ће се видети. Затим, неке приче које се помињу попут руских масакра у Јерменији су ипак превише озбиљне да би их на својим леђима носио шоу попут "Фарга", а чини ми се да су неке ситнице могле мало боље да се заокруже. Али, опет кажем, то не значи да и ова сезона не пршти од сјајних улога, повремено генијалног сценарија и перфектно укадрираних сцена ветерана ТВ режије (погледајте само сцене на почетку и на крају последње епизоде, и видећете о чему говорим. Неко је написао да је "Фарго" комедија црња од ноћи са довољном дозом озбиљности да вас натера да размишљате о животу и свету око себе. У томе има истине, али "Фарго" није само то - у питању је серија у којој могу да уживају само интелигентни људи. Она дотиче на много нивоа, и поставља стандарде телевизијске продукције - и естетски, и режијски, и сценаристички и глумачки. И на сваком нивоу - функционише. Гледаоци лако могу да прогутају све невероватности и бизарности које су им представљене, због тога што су вођени на прави начин - готово савршеним ритмом, због тога што верују у феноменалне глумачке наступе и везују се за судбине ликова, због тога што не могу да се не одушеве малим стварима које повезују наизглед неповезиве приче, сезоне и ликове, због тога што неколико једноставних музичких секвенци може да вас одведе право у тај свет и у животе његових становника. Због тога што ћете се, а да то и не приметите, после десет минута наћи инволвираним у све о чему сам говорио. А то је одлика искључиво изузетних ТВ урадака. Еф-Икс је стао на црту Нетфликсу и Ха-Бе-Оу, и то како - најбољом мешавином трилера, драме и црне комедије од "Чисте хемије".
Ноа Холи је причајући о будућности серије по завршетку треће сезоне рекао да договарање услова са телевизијом никад није био проблем, али да ће се серија наставити само уколико се изроди довољно оригинална прича, тако да је она сада на неодређеној дужој паузи, а можда се врати кроз три године, ако буде занимљивог материјала. Са једне стране је добро што се неће настављати по сваку цену и штанцовати тек да би била ту, али са друге, то је прилично дуго времена за многе верне обожаваоце који једва чекају да виде на који ће начин аутори опет превазићи себе као што су то и до сада радили. Апсолутно сам свестан да ово није серија за сваког. Не зато што су преглупи или неначитани да је схвате, него зато што им је тешко да појме понашање и одређене поступке неких ликова који руше илузију о свету у којем живимо и о људским тенденцијама генерално, које су заправо и мета писаца ове серије. Али, ако допустите себи да јој се потпуно препустите и уживате у свим њеним малим quirk-овима, богато ће вас наградити и одмах ћете схватити зашто је она изнад многих просечних серија које сте гледали. Менталитети америчког Средњег запада ће вам бити пружени на извол'те, а животне приче ће вас од првог кадра увући и неће вам дозволити да скренете поглед до самог краја. Смејаћете се, згражавати, плакати, уживати, очекивати, надати се и патити - баш као и у самом животу.
ОЦЕНА: 5-
21. век на пољу филмова доноси тек спорадичне поготке, и треба пажљиво тражити да би се дошло до драгуља, углавном ван Холивуда и ван свих познатих параметара. Али, о томе је већ било доста речи. Са друге стране, серије на неки начин доживљавају експанзију, све је више интересантних, добро написаних и храбрих телевизијских подухвата који нас везују за "мале екране ТВ пријемника" оличене у мониторима разних дијагонала. Ипак, човеку није жао да буде везан ако има за шта - постоји приличан број (кажу) добрих серија које још увек нисам гледао, тако да ми је засад од завршених пројеката из овог века и даље најбољи двојац "The Wire" (мада, предност и даље дајем серији Homicide, на којој сам одрастао и о којој сам већ овде писао, кад су у питању пројекти Дејвида Сајмона - "Жица" јесте за чисту петицу, ту нема збора, али ниједног тренутка ме није возила као "Одељење за убиства, живот на улици") и "Breaking Bad". Нови Твин Пикс је (засад) изузетан, али то је продужетак култне серије из деведесетих, па га не вреди сврставати у овај век, а осим тога, нова сезона још увек траје, налази се на половини. Кад је у питању серија "Фарго", требало би да вам о томе шта о њој мислим говори чињеница да сам решио да о њој пишем у тренутку када се трећа сезона још није охладила, а нема најава да ће бити неке следеће - у питању је серија уз коју сам заборавио на већину других које ми чуче на харду чекајући да их погледам - нећу да тврдим да је нешто најбоље што сте икад видели, можда би чак било неозбиљно сврставати је уз доказано култне наслове и на општепризнате листе најбољих серија икад снимљених, али мислим да је сасвим безбедно сврстати је у сам врх телевизијске продукције кад је овај век у питању. С тим у вези, овај текст ће свакако бити субјективан, јер се пре свега ради о томе како ова серија делује на мене и како ми гађа емоције, тј. текст је из мог угла (мада ћу покушати да све аргументујем). Међутим, дозволите ми да предвидим да ће кроз коју годину од завршетка ово остварење постати инстант класик телевизије, јер просто има све квалитете за то, а и одолеће зубу времена, у то сам сигуран. Јесу прошле само три сезоне (надам се да ће их бити бар још толико пре коначне завесе), али ова серија нам је већ понудила доста тога и дала нам за право да очекујемо још материјала, који ће је - ако се овако настави - сврстати у ред апсолутно највећих.
Сасвим логично питање које се најпре поставља је, има ли ова серија икакве везе са култним филмом Коенових из 1996. године. Прави одговор је заправо и да и не. Номинално, прича у серији нема конкретних додирних тачака са оном из филма, једино што се на брзину помињу нека имена и догађаји који могу и да вам промакну, ако нисте баш пажљиво пратили филм. Са друге стране, то дефинитивно јесте тај универзум - снегом окована вукојебина у Северној Дакоти, људи учаурени у мале, тривијалне, "добар дан, комшија" животе, ненавикнути на присуство тешких злочина, нити икакво озбиљније нарушавање рутине. Е, управо нарушавање те рутине може да се назове заједничким имениоцем свих сезона серије (које имају посебне приче и глумачке екипе, са незнатним додирним тачкама) и филма, тј. реакције и понашање тих по свему обичних људи, када их у вртлог бизарних догађаја испреплетаних злочинима увуку силе ван њихове контроле, оличене било у другим људима, било у натприродним факторима, или нечем трећем. А кад се тај вртлог једном покрене, јако га је тешко зауставити, и људи које смо дотле мислили да познајемо, почну да испољавају дотад невиђене особине. А заједно са њиховим прикривеним поривима испливавају и озбиљне друштвене аномалије, општа обезљуђеност, и као последица свега, крвава каљуга у којој се ваља како Америка и њен фрагмент дат у серији, тако и читав свет. Док сам гледао "Фарго", у глави ми је често одзвањала бриљантна реченица Џона Хјустона из "Кинеске четврти": "You see, Mr. Gittes, most people never have to face the fact that at the right time and the right place, they're capable of anything". По мени, ова серија управо то илуструје. Већ негде написах да је она готово савршен спој мрачног егзистенцијализма и бизарног хумора у коме ништа није немогуће. По тим карактеристикама су је неки упоређивали и са Твин Пиксом, мада је то по мени ипак незахвално, јер је "Твин Пикс" био, а и сада јесте, нешто што буквално никад није виђено на телевизији, а осим тога поседује знатно више хорорично-окултног од "Фарга" који са њим ипак не може да се мери по задирању у подсвесно, несвесно и кошмарно. Укратко речено, иако поседују поменуте заједничке елементе, "Твин Пикс" је јачи за Дејвида Линча. Али, то не значи да "Фарго" није једна од најбољих ствари које ћете икад видети, напротив. Баш зато што је све могуће, баш зато што ствари поставља и представља на изузетно оригиналан начин, баш зато што из већине својих глумаца извлачи најбоље наступе у њиховим каријерама (чак и од неких за које нисте навикли да вас бацају на гузице квалитетом глуме), "Фарго" је нешто што никако не смете пропустити. Оно што ми се посебно допада је чињеница да је серија пуна мистерије која никад није сведена на једноставни whodunit - лешева има доста, али ви починиоца сваког убиства видите и знате од прве секунде - то уопште није елеменат око кога се мистерија гради - много је битније шта је неког нагнало да убиство почини, како ће се понашати после тога, које ће наредне догађаје то убиство изазвати, ко ће у њих бити умешан, како ће се све одвијати и завршити, и да ли ће се на сва отворена питања (којих је увек много) одговорити - е, то је већ прича за себе, и то је један од најјачих елемената серије - одржавање напетости, првокласан сценарио, који звучи крајње реалистично чак и кад су укључени веома бизарни елементи, видећете већ - али, важно је нагласити да то никад није празна прича - све пршти од референци на филозофију, књижевност, историју, митове и друге области, но непознавање истих не значи да нећете моћи да испратите серију, само ће вам бити мало теже да схватите зашто је толико добра. Слично је и са односом филм - серија, можете серију да пратите без филма, она стоји на својим ногама као засебан ентитет, али ако најпре одгледате филм, биће вам лакше да уроните у свет о коме сам писао, и неће вам бити чудне све те чувене узречице, поштапалице и причице којих су пуни становници Северне Дакоте и Минесоте. Чак бих рекао да филм и серија једно друго допуњују и чине бољим, после прве сезоне сам опет гледао филм, и уживао у њему још више него прва два пута, што је фасцинантно достигнуће.
Свака епизода, као и филм, почиње натписом "Ово је истинита прича. Описани догађаји збили су се ту и ту, те и те године. На захтев преживелих, имена су промењена. Из поштовања према мртвима, све остало је испричано тачно онако како се догодило". Одмах да кажем, то ни у филму ни у серији, нема везе са истином, све што се дешава је потпуно фиктивна, смишљена прича, која додуше узима елементе из неких стварних догађаја, али на крају крајева, ништа од виђеног се није "тачно тако догодило", и хвала Богу што је тако, иначе би било свашта, свако ко у Бога верује је сигурно бар једном рекао да има чудан смисао за хумор, а кад би макар пола свега што се овде дешава било истина, та чудноватост би превазишла све границе. Идеја Коенових је била и да натерају људе да се лакше вежу за материјал, али и да разбију мит о веродостојности "истинитих прича" уопште, наводећи да је у мизерном броју случајева уопште могуће да онај који ради причу има потпун и прецизан увид у њену комплетну истинитост. Међутим, пажљивим гледаоцима неће моћи да промакне сугестија у виду нестајања речи "true", а потом и свега осталог осим речи "story". Да би вам све било још јасније, обратите пажњу на сцену из филма "No Country for Old Men" када Карла Џин Мос пита Ед Том Бела да ли је прича о омамљивачу стоке заиста истинита, тј. на његов одговор. Уопште говорећи, читава серија обилује референцама не само на истоимени филм, већ и на друге наслове из опуса браће Коен. Но, да се сада вратим серији нешто конкретније. Цела серија се, као што рекох, догађа у Минесоти (осим једне епизоде у трећој сезони која је у Калифорнији) у различитим временским периодима - прва 2006, друга 1979, а трећа 2010-11. године. Међу одређеним ликовима постоје везе, али да вам не би промакла већина њих, мораћете да пратите веома сконцентрисано, а само један лик се појављује у све три сезоне. У првој, ствари се врте око Лестера Најгарда (фантастични, феноменални Мартин Фримен, који изгледа и говори као аутентични Амер са Средњег запада, иако је чистокрвни Британац), патетичног продавца осигурања кога сви газе, по чему мало подсећа на Волтера Вајта пре него што постане кувар), чији сусрет са застрашујућим убицом по имену Лорн Малво (харизматични Били Боб Торнтон) узрокује три смртна случаја, што директно, што индиректно. То је почетна премиса ове сезоне, у коју се временом укључује двоје пандура који поменуте смрти истражују (пуначка Моли, која је, иако једина интелигентна и способна, предмет спрдње, те трапави Гас Гримли, који временом постаје њен савезник, а има и свој рачун са бездушним Малвоом), као и двојица мафијашких хитмена који имају своју рачуницу у целој ствари. Фасцинира слојевитост ликова и њихова еволуција кроз изборе које праве и поступке којима прибегавају, добивши тако пунокрвност и тродимензионалност, чак и ако су у питању потпуно споредне улоге. Погледајте само поменутог Лестера који како време одмиче више никако није патетични људски створ, већ малтене криминални мастермајнд. Били Боб Торнтон је такође савршен избор за улогу Лорна Малвоа, једног од упечатљивијих ТВ негативаца у историји. Видимо какав је свет управо по томе како се он сналази у њему - толико је на свом терену, и толики утицај има на остале ликове, да готово делује као онострано биће. демон или злодух, иако је сасвим рационалан, много више од рецимо Антона Чигура из поменутог филма "Нема земље за старце". Свака епизода сезоне се зове по одређеном логичко-филозофском проблему, стално се прича о односу грабљиваца и њиховог плена, и месту обичног човека у таквом свету. Иако су и Моли и Гас свесни да је на широком плану њихова борба вероватно узалудна, они немају другог избора него да се у њу упусте, и поред тога што је противник далеко опаснији и бескрупулознији.
Али, ту се опет враћам на еволуцију карактера, нико до краја приче неће бити исти као на почетку, а чак и они најчистији ће морати да се мало ублате и укрваве, јер ће за апсолутно све укључене ово бити искуство које мења живот. Кастинг је перфектан, поред двојице поменутих, који су апсолутни драјвинг форс целе сезоне (ако се знало шта можемо очекивати од Торнтона, Фримен ме је апсолутно оборио с ногу, цео живот је био неки небитни помоћник, смотани најбољи пријатељ, и слично, а сада је неочекивана сила), ту је и апсолутно божанствена Алисон Толман, којој бих доделио Еми номинацију само за изразе лица, а камоли за одличну глуму, она ми изгледа као пандан Марџ Гандерсон из филма, и рекао бих да су јој те ципеле прилично удобне и да јој добро стоје. Ту је и Колин Хенкс, прикладно трапав и бесловестан, са истом туњавом фацом какву му отац фура у већини филмова, али вољан да напредује и да схвати колика жртва је потребна да се победи зло. Поред одличних и већ поменутих Расела Харварда и Адама Голдберга, како већ рекох, и споредни ликови имају свог шарма и својих квалитета, пре свих Кит Карадин као Молин отац, бивши полицајац, а сада власник бара који стално прича о масакру из 1979. године и колико је сличан овоме што се тренутно дешава, као и Боб Оденкирк, као њен шеф, који изузетно тешко прихвата непобитну истину (као и сви ми, уосталом) да више није оно што је био. Нико поштеђен, нико непогрешив, нико потпуно чист ни безгрешан, такав је свет. Пред очима гледаоца се одвија мрачна и крвава али прелепа бајка са више реалности него што смо спремни да прихватимо. Технички детаљи су такође готово савршени, прелепи кадрови снежне Минесоте у комбинацији са ванредном напетошћу, врхунским ритмом и каткад бруталним насиљем, дају добитну комбинацију. Режија је ингениозна, нарочито у другом делу, када ствар почне да се одмотава, где има неколико заиста предивно конструисаних сцена (једна од мојих омиљених је обрачун у шестој епизоди, за коју је режисер Колин Бакси зарадио Еми), а музика Џефа Русоа се кроз целу серију феноменално уклапа у дешавања, без обзира да ли је меланхолична елегија слична оној коју је кроз филм провлачио Картер Бурвел, или веома заразне комбинације са бубњевима у различитим варијантама. Од глумаца из прве сезоне једино је Били Боб Торнтон освојио Златни глобус, што је заиста срамота, ако не Хенкс, а оно бар Фримен и Толманова су га једнако заслужили. Поставило се питање може ли се, после толико успешне прве сезоне, која је поставила одређене стандарде, очекивати макар приближан квалитет у другој? Концепт је био познат, нова постава сваке сезоне, што је апсолутни мач са две оштрице, може и да успе, и да вам се одбије право у главу (ко је рекао "True Detective"?). Међутим, кад су у питању Ноа Холи и екипа, црне слутње су се показале апсолутно неоправданим. Не само да је нова сезона деловала потпуно ново и свеже, већ је у одређеним сегментима успела и да превазиђе прву, што је већ само по себи озбиљно достигнуће и нешто што уопште није лако постићи.
Друга сезона се такође одвија у Минесоти, 27 година пре догађаја из прве, поткрај седамдесетих година прошлог века, и одлично је ухваћен дух тог времена, оличен у свеопштој кризи у читавој земљи, и неповерењу у све. Док вијетнамски фијаско и политичке трзавице још увек потресају читаву земљу (кад смо код политике, будући амерички председник се појављује у првој епизоди у лику бесмртног Бруса Кембела), учмале животе становника још једног мртвог града протреса пуцњава у ресторану и догађаји непосредно после ње, који повезују два мафијашка синдиката, брачни пар (касапина и фризерку) и полицајца који све истражује. У сплет бизарних околности и догађаја се на тренутак укључује и један летећи тањир - фантастично је како је готово неосетно инкорпориран у причу, без нарушавања природног тока ствари - јер, у свету где се никоме не може веровати, где вас лажу званичници рођене земље која би требало да је најбоља на свету, а то очигледно није, и где ништа није сигурно, усред свеопштег апсурда - зашто би постојање ванземаљаца било чудно и неприродно? Заправо, оно савршено осликава једну од многобројних истина коју саопштавају серија и филм - у животу понекад - шта понекад, често - нема баш све много смисла и тешко је пронаћи сврху у свему што се догађа. Јунаци сезоне ће из свог тог хаоса покушати да извуку најбоље, али све долази по одређеној цени, Централни догађај је свакако масакр у Су Фолсу који остарели Лу Солверсон не може да заборави ни 27 година касније, и то са разлогом. Као млађег човека га игра Патрик Вилсон, а једину праву помоћ има од свог таста Хенка који је шериф (Тед Денсон у фантастично слојевитој улози којом доказује да није само перфектан комичар). Осим са мафијом, обојица морају да се боре са неизлечивом болешћу своје жене и ћерке, и да успут расветле степен умешаности породице Блумквист у читаву ствар. Као и у првој сезони, највеће богатство лежи у феноменалном сценарију и слојевитости ликова - гарантујем да генерално супер-иритантну Кирстен Данст никад досад нисте видели овакву - можда ће вас и сад иритирати, и мене је на моменте, али лик Пеги Блумквист је дефинитивно круна њене каријере и лик који јој је савршено легао. Жена која је са једне стране невољно бачена у вртлог за њу неразумљивих догађаја, а са друге спремна све да учини да не остане заробљена у улози коју јој је друштво наменило. А да Лорн Малво не буде једини негативац коме морате, поред тога што га неоспорно мрзите, мало и да се дивите, овај пут су се побринули Боким Вудбајн и Зан Меклернон, у улогама Мајка Милигана и Ханзија Дента, хитмена двеју мафијашких фракција које се боре за превласт, ма колико то бесмислено изгледало in the middle of fucking nowhere (истини за вољу, и мафија је невољно увучена у цео каламбур). Вудбајн је генијалан у улози циничног убице са афро-зурком који се никоме не приклања и никоме не прилагођава, али његове последње сцене су бриљантан друштвени коментар и скретање пажње на чињеницу да са новом деценијом иза угла чека и нова врста убица, која не користи ватрено оружје, већ уваљује у економско ропство. Са друге стране, ратни ветеран коме на крају коначно досади да буде туђе оружје у "убиј или буди убијен" свету, у тренутку слабости открије да "жели само мало мира кад пожели да је сам", али за њега је тешко изборити се, и мора доста да се ради да би се до њега дошло. А кад је убијање једино што умеш, још је незахвалније и компликованије.
И ова сезона обилује алегоријом и потребно је бити књижевно-филозофски поткован да би се до краја разумеле све импликације, од религијских до књижевних, али не бригајте, и они који су бежали са часова апсолутно могу да уживају. Највише се провлачи Камијев "Мит о Сизифу" (то је и име једне епизоде), и сваки од ликова има свој камен који мора беспоговорно да гура уз брдо. Оно што чини да себи олакша одређује његову судбину. Патрик Вилсон у лику Луа Солверсона бира да у сваком дану види трунку наде да ће можда ипак успети да изгура камен уз брдо, да ће му жена можда ипак оздравити, а као и његова ћерка и Гас Гримли у првој сезони, он свакако види да је борба против људи којима је стао на пут, и који су сасвим могуће инкарнације демона, углавном узалудна, али свеједно мора да покуша, јер није од оних људи који не реагују на зло и неправду. Треба поменути и неке од фантастичних епизода којима друга сезона (као и прва, додуше) обилује - издвојио бих Ника Офермана као пијаног адвоката који се (случајно или намерно) зове Карл Ведерс, те Рејчел Келер у улози размажене Симон Герхарт, која навлачи породици беду на врат пожелевши мало тамног шећера за вене. Дођавола, чак је и пословично никакви Бред Герет врло солидно одрадио свој део посла као оперативац из Канзас Ситија. Још једно од малих чуда ове серије и доказа да је у питању тренутно једна од најбољих серија. Ипак, једна од тема које се кроз целу серију понављају, однос реалности и личне перцепције/поимања исте, није нигде тако очигледна као у трећој сезони, коју смо доскора имали прилике да посматрамо. Поред тог односа између онога што изгледа да јесте и онога што заиста јесте, у свету у коме готово нико није оно за шта се издаје, сам Ноа Холи је рекао да је највише желео да критици извргне такозвану селфи-културу. На шта се то тачно односи, погледајте и сами, ако сте пропустили, а у средишту приче је чудни дуготрајни сукоб између два брата, краља паркинга Минесоте и неугледног надзорника за условне казне (обојицу надахнуто тумачи Јуен Мекгрегор), који по старом добром рецепту узрокује серију бизарних смрти и неочекиваних догађаја у које бивају увучени полицајка жртва реорганизације, чији очух је једна од жртава, бивша робијашица са афинитетом према профи бриџу, јеврејски адвокат партнер краља паркинга, те још један партнер у фирми, британски слаткоречиви финансијски чаробњак, чије праве намере, право порекло и право лице никоме нису познати. Следи још једна класична коеновштина од приче, прожета религијским конотацијама, филмским омажима (сцена у куглани је суптилан клим главом ка "Великом Лебовском", на пример), изврнутим чињеницама и (не тако) истинитим причама.
Колико пута у животу сте били укључени у наизглед безазлен конфликт који је попримио много озбиљније размере него што се ико могао надати? Колико се пута испоставило да неко из ваше најближе околине није оно што сте мислили да јесте? И колико пута сте имали утисак да вашим животом управља неко други и да баш ништа поводом тога не можете да урадите? Да се константно трудите и дајете све од себе на послу, али то нико не примећује? Управо се у таквим ситуацијама налазе јунаци треће сезоне. Веома способна, али такође и веома технолошки хендикепирана полицајка Глорија Бургл, истражујући наизглед насумично убиство свог очуха који је водио тајни живот, укршта путеве са двојицом браће у завади, девојком једног од њих крајње сумњиве мотивације, и неупадљивим али веома моћним Британцем, економском сивом еминенцијом фирме једног од браће, чију праву мотивацију апсолутно нико не зна. Глумачке креације су стандардно првокласне, просто не знам кога пре да издвојим - да ли сјајну Мери Елизабет Винстед у најбољој улози њене каријере, харизматичну бившу робијашицу Ники која се спанђава са својим надзорником за условну из веома сумњивих разлога, јер, мало је рећи, изгледа предобро за њега. Она је један од главних покретача његових акција против брата, и не губи главу чак и кад ствари објективно оду предалеко, па ни кад јој на пут стане веома опасни Варга. Њега глуми Дејвид Тјулис, феноменални енглески глумац који је вероватно мој омиљени лик у овој сезони, пре свега зато што је апсолутно успео да ме убеди да је опасан као срчани удар, не узевши оружје у руке (прљави посао обављају Кинез и Рус, на неки начин повезан са злочинима у Немачкој осамдесетих). Он можда делује безазлено и бенигно са својим јефтиним оделима, полуистинитим и неистинитим причама и метафорама (једна од њих помиње и нашег јунака Гаврила Принципа), али веома добро зна шта хоће и како да до тога дође. Можда не изгледа као инкарнација демона попут Лорна Малвоа или Ханзија Дента, али то што је другачија врста негативца, не значи да је мање опасан. Већ сам поменуо и одличног Јуена Мекгрегора, који наизглед без муке оваплоћује две дијаметралне личности, два различита гласа, стила облачења, фризуре и особе уопште. Уживање је гледати га. А шта рећи о Кери Кун, чији лик као да је залутао у погрешно време. Убијени очух није оно за шта се издавао, као ни њен муж, аутоматика и техника је нимало не слушају, идиот од шефа је на сваком кораку саплиће без видљивог разлога (осим можда што је жена), али и поред свега, као и њени пандани у претходним сезонама, она не може да не реагује на зло и неправду. Треба поменути и Оливију Сандовал, која, осим што у прави час постаје значајан савезник добра, обезбеђује и фантастични comic relief причајући о позама које она и њен муж покушавају да би зачели, после десетак секунди познанства са ликом Кунове. Само једна у низу ствари због којих је "Фарго" оно што јесте, сасвим могуће the hottest shit on TV тренутно.
Рекао бих да је, и поред моје неподељене љубави за све три сезоне, ова последња ипак за мајушну нијансу слабија од прве две. Ту се не ради о слабијој причи, нити о сценаристичко-режијским решењима која су сва одреда првокласна, већ једноставно о чињеници да ме није извозила као претходне две, шта год то значило - трећа епизода, тачније њен сегмент са лутајућим андроидом ме уопште није купио, иако има своју сврху као што ће се видети. Затим, неке приче које се помињу попут руских масакра у Јерменији су ипак превише озбиљне да би их на својим леђима носио шоу попут "Фарга", а чини ми се да су неке ситнице могле мало боље да се заокруже. Али, опет кажем, то не значи да и ова сезона не пршти од сјајних улога, повремено генијалног сценарија и перфектно укадрираних сцена ветерана ТВ режије (погледајте само сцене на почетку и на крају последње епизоде, и видећете о чему говорим. Неко је написао да је "Фарго" комедија црња од ноћи са довољном дозом озбиљности да вас натера да размишљате о животу и свету око себе. У томе има истине, али "Фарго" није само то - у питању је серија у којој могу да уживају само интелигентни људи. Она дотиче на много нивоа, и поставља стандарде телевизијске продукције - и естетски, и режијски, и сценаристички и глумачки. И на сваком нивоу - функционише. Гледаоци лако могу да прогутају све невероватности и бизарности које су им представљене, због тога што су вођени на прави начин - готово савршеним ритмом, због тога што верују у феноменалне глумачке наступе и везују се за судбине ликова, због тога што не могу да се не одушеве малим стварима које повезују наизглед неповезиве приче, сезоне и ликове, због тога што неколико једноставних музичких секвенци може да вас одведе право у тај свет и у животе његових становника. Због тога што ћете се, а да то и не приметите, после десет минута наћи инволвираним у све о чему сам говорио. А то је одлика искључиво изузетних ТВ урадака. Еф-Икс је стао на црту Нетфликсу и Ха-Бе-Оу, и то како - најбољом мешавином трилера, драме и црне комедије од "Чисте хемије".
Ноа Холи је причајући о будућности серије по завршетку треће сезоне рекао да договарање услова са телевизијом никад није био проблем, али да ће се серија наставити само уколико се изроди довољно оригинална прича, тако да је она сада на неодређеној дужој паузи, а можда се врати кроз три године, ако буде занимљивог материјала. Са једне стране је добро што се неће настављати по сваку цену и штанцовати тек да би била ту, али са друге, то је прилично дуго времена за многе верне обожаваоце који једва чекају да виде на који ће начин аутори опет превазићи себе као што су то и до сада радили. Апсолутно сам свестан да ово није серија за сваког. Не зато што су преглупи или неначитани да је схвате, него зато што им је тешко да појме понашање и одређене поступке неких ликова који руше илузију о свету у којем живимо и о људским тенденцијама генерално, које су заправо и мета писаца ове серије. Али, ако допустите себи да јој се потпуно препустите и уживате у свим њеним малим quirk-овима, богато ће вас наградити и одмах ћете схватити зашто је она изнад многих просечних серија које сте гледали. Менталитети америчког Средњег запада ће вам бити пружени на извол'те, а животне приче ће вас од првог кадра увући и неће вам дозволити да скренете поглед до самог краја. Смејаћете се, згражавати, плакати, уживати, очекивати, надати се и патити - баш као и у самом животу.
ОЦЕНА: 5-
Нема коментара:
Постави коментар