Black Mirror (2011 - )

Аутор серије и главни сценариста: Чарли Брукер

Режија: Овен Херис, Карл Тибетс, и још 9 режисера (+6 за 4. сезону)

Улоге: Кели Мекдоналд, Брајс Далас Хауард, Хејли Етвел, Данијел Калуја, Алис Ив, Џон Хем, Џером Флин, Гугу Мбата-Ро, Мекензи Дејвис, Тоби Кебел, Рори Кинијар, Доналд Самптер, Ленора Кричлоу, Хана Џон-Кејмен, Данијел Ригби, Домнал Глисон, Џејсон Флеминг, Џоди Витакер, Рејф Спал, Линдзи Данкан, Феј Марси, Уна Чаплин, Алекс Лотер, Наталија Тина

Не знам како бих другачије почео овај текст препоруке, осим напоменом да, иако сам, као велики филмски залуђеник, итекако упознат са огромним бројем наслова из свих жанрова, научна фантастика никад није била жанр који је код мене измамљивао сладострасне уздахе задовољства. Немојте ме схватити погрешно, ремек-дела су ремек-дела, и њих ту не убрајам, има бар 50 СФ филмова које могу да гледам back-to-back три дана заредом и да ми не досаде (па, побогу, Блејд ранер ми је у топ 10), али жанр пер се ми никад није изазивао неке блажене осећаје који се не могу описати. Тим веће је било моје одушевљење кад сам, после прве сезоне серије "Westworld", наишао на још један бисер телевизијске продукције из овог жанра. Није ништа ново да телевизијска продукција увелико преузима примат од филмске, и да сладокусци сада много више могу да уживају у квалитетном серијском програму него филмском, али мислим да нема ништа лепше од оног осећаја кад је све што знате о серији да она постоји, прихватите једну препоруку коју сте добили да је одгледате (не очекујући много), а она вас изује из ципела. Ако сам то донекле могао да очекујем од "Фарга" о коме сам такође писао после три свршене сезоне, имајући у виду сетинг, позадину, радњу и глумачку поставу, "Црно огледало" ме дефинитивно ухватило неспремног и изненадило квалитетом, иако сам знао да Британци држе до одређених стандарда, и да не би снимали тек ради снимања, нарочито кад је тај формат у питању. Знао сам да неће бити лоше, и да ће бити макар гледљиво. Но, ова врста интелигентног приступа тематици, и овако интригантан садржај, то никако. Желео сам још и добићу још - четврта сезона излази до краја године, а дотле, ево текста о претходне три.

Серија истражује утицај нових технологија и трендова које оне условљавају на животе људи и људско друштво у целини. Фокус је на друштвеним мрежама, масовним медијима и осталим благодетима данашњег и будућег времена, те утицаја истих на животе људи, перцепцију, јавно мњење, и однос према другима. Под лупом је све оно чиме смо константно затупљени, и, иако споља делује као дивни, шарени свет у коме сви имају шансе, Сунце сија, птице певају, свако добије оно што је заслужио, а како зрачимо тако и привлачимо, серија користи различите механизме - од пародије и сатире, преко циничне гротеске, до недвосмислене трагедије - да нам покаже да није баш све тако како изгледа, и да ново доба, уз све бенефите, носи аномалије, које су се већ сада толико укорениле у свим сферама наших живота, да је јако тешко ослободити их се. А не ослободити их се много кошта, и уопште није пријатно. Иако ни сам процес ослобађања није безболан, много је горе остати везан за шарене лаже савременог света и бесмислене Мекгафине који нам се подваљују да не бисмо видели оно што нам је пред очима - да смо заморци новог доба, таоци новог поретка, да нас уљуљкавају у зону комфора, да нам не дају да видимо очигледно - да нас шачица моћника окупира док уживамо у хлебу, играма и крви.

"Црно огледало" је оно што се на енглеском назива anthology series (не могу да кажем "антологијска серија" јер то код нас значи потпуно десету ствар), а то значи да су целине засебне (у случају Фарга, то су биле сезоне, а овде свака епизода своју причу и своју глумачку екипу), по форми можда најближа легендарној "Зони сумрака" Рода Серлинга или "Алфред Хичкок представља" (чије су епизоде, истина, нешто краће). Главни идејни творац и сценариста, Чарли Брукер, рекао је да, упркос супротним веровањима и теоријама фанова, свака епизода има сопствени универзум. Свакако, храбар подухват у данашње време кад гледаоци очајнички траже повезаност свега са свим, објашњење сваке симболике, сваке референце и практично сваке сцене. Ипак, мислим да је то донело серији свежину, у смислу да се свака епизода може третирати као посебан ТВ филм, а једино што им је свима заједничко је тема, коју споменух неколико редова изнад. Оно што ми се увек допадало код британских серија важи и овде - нема смарања и развлачења, прве две сезоне имају свега по три епизоде, плус што се на крају друге налази и Божићни специјал од 75 минута. Е, онда се десило оно што је нажалост потпуно очекивано, када је после тих 6-7 епизода постало јасно шта је ова серија и шта још може да постане, ствар су преузеле америчке издркотине, да им случајно не измакне профит који се акумулира. Права на трећу и четврту сезону је откупио Нетфликс (убачен је и натпис A Netflix Original Series, какав виц), серија је добила америчкији кастинг, много већи буџет, али и дупло већи број епизода (у четвртој сезони су најављени режисери, између осталих, Џоди Фостер, Џон Хилкоут и ТВ ветеран Тим Ван Патен). Међутим, оно што је најважније, квалитет не трпи, од постојећих 13 епизода, једино сам за две помислио у себи "па, можда је то и могло мало боље", а то заиста треба да каже нешто, не зато што сам неки стручњак, него зато што ме је веома тешко задовољити (није звучало како треба, али разумете). Уколико сте се запитали одакле овакав назив серије, он се односи на ефекат искљученог телевизора или монитора, који гледаоцу даје мрачан одраз. А сада, да се осврнем мало и на оно што нам поменуте епизоде конкретно нуде - а нуде доста ономе ко уме да гледа, свакако.

Од првог тренутка прве епизоде, серија вам не да да трепнете, мада ћете одмах морати да активирате оно што се на енглеском зове suspension of disbelief (што је за такву врсту сатире очекивано). Киднапована је многовољена млада чланица краљевске породице, а једини захтев за њено ослобађање је да британски премијер у живом ТВ преносу обави несимулирани коитус са свињом, под одређеним условима који осигуравају аутентичност. Упркос напорима администрације, ствар доспева у новине, а одатле на друштвене мреже, где помама поприма неслућене размере, а кад свака шуша добије право да искаже своје мишљење, ефекат масе може бити веома опасан и створити изузетно нестабилну атмосферу. Иако је сама премиса дефинитивно у домену пренаглашене сатире и гротеске, оно што се догађа након саопштења захтева, делује невероватно реалистично, махом захваљујући одличном писању и сјајној глуми, те је све оно што се дешава изузетно одважна критика утицаја који масовни медији имају на људски живот, ширење информација и пружање јефтине забаве. Рори Кинијар и Ана Вилсон Џонс су сјајни као злосрећни премијер и жена му, а похвалио бих и остале, поготово Линдзи Данкан. У следећој епизоди, која је заправо снимљена прва, љута оштрица критике, прожета карактеристичним црним хумором који не штеди, уперена је ка телевизијској индустрији, и циља затупљивање народа, који црнчи да заради поене којима се све плаћа (да подсетим, идеја владара из сенке је да се новац у будућности у потпуности замени дигиталним валутама), а једина забава су шоу програми за таленте и експлицитна еротика (прескакање реклама се плаћа). Главни јунак има поене за функционисање, али је дубоко свестан ропства у коме се он и сви око њега налазе, те једини смисао проналази у гласу девојке, којој плаћа учешће у шоу програму, без обзира што га то кошта малтене свега што поседује. А када не крене све по плану, одлучује се за раскринкавање целе машинерије. Велики брат нуди забаву, али њена сврха није племенита, као што сви добро знамо. Не треба да се црта чему све то служи у врлом новом свету, сличном ономе у коме се и сами већ налазимо, иако је то можда мање очигледно него у серији. Треба поменути остарелог Руперта Еверета, који тумачи унапређену верзију Сајмона Кауела. Бриљантна прва сезона се завршава епизодом "The Entire History of You", у којој је захваљујући чипу уграђеном у мозак могуће видети све што је нека особа икада урадила, видела или чула простим премотавањем успомена. Да то није увек добро, увериће се и млади адвокат, кад посумња да између његове жене и једног од пријатеља има много више него што је она вољна да призна. Тоби Кебел и Џоди Витакер до детаља преносе тензију која се ствара између двоје супружника у ситуацији кад је истину јако тешко сакрити и изврдати.

Када помислите да не може мрачније од прве две епизоде, узевши у обзир њихове теме, серија вас баци на гузицу, и то користећи прилично једноставну тему. То се опет чини добрим писањем, јер врло брзо хватате себе у размишљању шта бисте и како у тој ситуацији. Колико сте пута пожелели да имате прилику да проверите кретање и поступке вољене особе, и да ли бисте били пуни разумевања (каквим се већина нас представља) да заправо имате прилику да то урадите? Колико је ова епизода успела у стварању нелагоде и јаке драме, говори и чињеница да ће добити и своју филмску верзију чији ће продуцент бити Роберт Дауни Џуниор. Не верујем да ће бити успешан као епизода, али да не причам унапред. Почетак друге сезоне нам нуди мало другачији поглед на љубавне везе, и ова епизода је нешто оптимистичнија од других (ако можемо то да кажемо за програм који се бави губитком партнера захваљујући смртном случају, последицама и начинима за изборити се са тим). Хејли Етвел после губитка мужа (Домнал Глисон) открива службу преко које можете остати у контакту са преминулим вољенима, користећи све њихове онлајн конверзације и мејлове. У почетку неповерљива, после сазнања о трудноћи, она се упушта у све дуже и дуже разговоре са компјутерски генерисаним гласом свог мртвог мужа, при чему вештачка интелигенција путем прикупљених података користи реченице и фразе које би и сам преминули Еш. А онда се испоставља да то није све, како би рекли у топ шоп реклами. Иако сам рекао да је ова епизода генерално нешто оптимистичнија од осталих, ни за тренутак немојте помислити да је ово happy-go-lucky одисеја. Не са тако контроверзном тематиком. Многи од нас би вероватно дали све што имају да могу некако да врате вољене који су отишли. Ако сте гледали филм "Her" Спајка Џонза, ова епизода, која је годину и нешто старија, може вас подсетити на њега, и прави је емоционални ролеркостер. Међутим, већ у следећој епизоди нежност замењује жестина, кад се жена буди у непознатој кући, са потпуном амнезијом, и убрзо мора са још једном сапатницом да се бори за голи живот, јер је јури група ловаца, док остали људи, чије је мозгове пореметио непознати сигнал, само пасивно посматрају и снимају све што се догађа, без жеље да им помогну. Некако ме окружење и премиса највише подсећају на "Тркача" Стивена Кинга, те на антологијску песму "Vicarious" од Тула. Епизода "Бели медвед" нам без много метафоре и симболике врло пластично показује у шта смо се претворили - у пасивне посматраче туђег бола и патње са безбедне раздаљине. И то нам се не дешава као изоловани инцидент, стално се враћамо по још.

После блатантног задирања у воајерску психу, коју свако од нас (макар несвесно) поседује, дошло је време за још једну сатиру (не тако бруталну као прва епизода "Национална химна", али ипак веома оштру) која изврће политички систем и изборни процес на поставу, показујући нам шта се дешава кад ТВ лице (које је успут нацртани плави медвед коме глас даје пропали комичар) уђе у озбиљну трку за власт, на шта је натеран због дизања рејтинга. Очигледна инспирација је био Доналд Трамп, то је јасно, али може се применити на било ког пројектованог аутсајдера који право ниоткуда око себе сакупља неку масу, па био права пијавица или само тројански коњ (ко је рекао Бели Прелетачевић?). Иако можда и није баш у сваком тренутку хипнотишућа као неке претходне, и ова епизода као све остале, одлично илуструје поенту. После сјајног Божићног специјала, о коме ћу само рећи да два човека причају три повезане приче са великим обртом на крају, узде је преузео Нетфликс, што је узроковало већ поменуту американизацију серије, и неповратно јој одузело тај "што једноставније, то боље" приступ. Ипак, на сву срећу (и не могу довољно да нагласим колика је то срећа), оно најважније није изгубљено, а то је квалитет. Види се да су америчке епизоде прављене за питомију публику и видљиво оптимистичније, али ипак задржавају и препознатљиву горку ноту.Већ на самом почетку треће сезоне, очекује нас сјајна епизода "Nosedive" која нам доноси свет у коме се сваки људски поступак оцењује од једне до пет звездица, а друштвени статус је одређен просечном оценом, где они са високим просеком имају све привилегије. Јунакиња приче жели да изнајми фенси стан, за шта јој је потребна још само мало боља оцена. Позив на раскошно венчање пријатељице из детињства би могао да промени све у њену корист, и она је очајна најпре да га издејствује, а потом да стигне до тамо како би поправила свој друштвени положај, али, као и обично, не иде све по плану. Цела епизода је изузетна, и поред чињенице да исказивање поенте при крају можда траје мало дуже. Један од главних разлога за успех епизоде је Брајс Далас Хауард, глумица која мене изузетно нервира, подсећа ме на млађу Џулијен Мур, и толико је иритантна да у сваком другом кадру изазива жељу за шамарањем - али, у томе је и поента - она и треба да буде управо таква.

Једна од најрелевантнијих поенти у серији је управо она која се најпластичније види овде - неописива опијеност представљања другима на друштвеним мрежама у најбољем могућем светлу, комплекси који се лече бројем лајкова и ритвитова, бежање од реалности и стварање лажне слике кроз лажну афирмацију од стране других која нам је потребна да бисмо побегли од сопствених несигурности, су свакако нека од највећих зала модерног доба и канцер који ће нас све у потпуности одвојити од реалности. Она можда јесте чемерна, али ниво отуђености који нам пружају друштвене мреже (које би требало да служе за зближавање људи) је заиста нешто чиме се треба озбиљно позабавити. Постоје, ипак, и одређени комични моменти, који одлично допуњују све речено. Следећа епизода, међутим, која се бави мрачном будућношћу гејминга, још један пример технологије створене са добронамерним циљем, која постаје нешто сасвим супротно у датим околностима, клизи у отворен хорор, и то одлично ради. Искусити виртуелну реалност (што дефинитивно није далеко ни у стварности) можда делује примамљиво, али не мора увек да буде баш тако. Половина трећег серијала резервисана је за генијалну епизоду "Shut Up and Dance", која подсећа на болну чињеницу да сваки садржај на који смо кликнули на било ком интернет сајту негде остаје забележен и сачуван, да је цео интернет глобална шпијунска мрежа, на проблеме које људи могу да имају због тога, а дотиче се и веома шкакљиве теме дечје порнографије. Млади глумац Алекс Лотер пружа једну од најбољих улога у серији, а свесрдно му помаже и Џером Флин, популарни Брон из "Игре престола". Једна од глобално најпознатијих епизода серије је "San Junipero" која је коначно завредела и Еми награду. То је још једна од ретких оптимистичних епизода са озбиљном темом, и нема сумње да функционише на много нивоа, пре свега захваљујући природној хемији између сјајних глумица Гугу Мбата-Ро и Мекензи Дејвис, али ми је мало упитна либерашка пропаганда која се у њој фура, и ту не мислим стриктно на геј контекст (мада ми јесте чудно како одједном серија која се у свакој претходној епизоди отворено борила против либтардских вредности, одједном у неку руку слави лезбо односе и баш за ту епизоду добија Еми). Но, рекох, сјајно је режирана и одглумљена епизода, а "тематика Сабирног центра" увек занимљива, тако да је треба гледати.

Феноменална епизода "Man Against Fire" се бави испирањем мозга у ратним околностима (овде са технологијом као средством), пропагандом и психологијом масе, па ако су вам били занимљиви филмови попут "Starship Troopers", "The Manchurian Candidate" или "District 9", свакако ћете уживати. Тема може да делује излизано (у сваком случају није нова), али су паметним приступом избегнути клишеи, и напетост је све време присутна. То је још један велики плус ове серије, константно навикавање гледалаца да очекују неочекивано, тако да се врло ретко деси да се епизоде крећу ка извесном крају (а и то се дешава само ако сте гледали довољан број филмова). Трећу сезону окончава "Hated in the Nation", солидан трилер о серији убистава повезаних са претњама на друштвеним мрежама и уништавањем природе. Не могу да кажем да се сезона завршила баш великим праском, али нисам ни незадовољан, не може баш свака епизода да вас распамети, а то је доста њих засада успело са мном, зато већ сад пишем о томе.

Шта очекивати од четврте сезоне? Мислим да је безбедно рећи квалитетну режију, уз горе побројана имена, на квалитетне сценарије Чарлија Брукера смо већ навикли, као и на прелепу фотографију (додуше, то је и за очекивати, у футуристичком окружењу све и треба да буде фенси, блиставо и испеглано). То је што се тиче техничких ствари. Провокативне теме су такође загарантоване, оне су један од заштитних знакова серије, али не провокативне у смислу сензационализма и јефтине голотиње, већ оне које ће вас натерати на размишљање и показати вам у каквом свету живите. Ова серија је то до сада одлично радила, и на прсте могу да набројим серије после чије сам сваке епизоде (чак и оних које су ми мање легле) желео још. У овом случају ћу и добити још, до краја године, и само нека се настави у досадашњем маниру, бићу сасвим задовољан. Нека од имена која ће се придружити постави су Розмери Девит, Андреа Ризборо (из филма "Човек птица"), те Џеси Племонс и Кристин Милиоти (из друге сезоне "Фарга"), и видећемо шта ће донети серији. Шта год да донесу, надам се да успостављени стандарди неће падати, да серија неће почети да болује од репетитивности, нити да робује клишеима, већ да ће наставити усправан (и исправан) пут оригиналности. Већ сада је за својих тринаест наставака показала много више од готово целокупне филмске мејнстрим продукције од почетка емитовања (у последњих 6 година), и заједно са другим успешним насловима из овог и са краја прошлог века непобитно доказује моју тврдњу са почетка текста - данашње серије су за пет класа интелигентније, слојевитије, интригантније, провокативније, интересантније и боље него филмови.

ОЦЕНА: 4+